Релативистичка станивишта у погледу књижевне интерпретације

У овом раду ћу се бавити релативистичким становиштима у погледу књижевне

интерпретације. Леон Којен у свом делу ʺУметност и вредновањеʺ наводи да присталице
релативистичког схватања интерпретације сматрају да предмет књижевности нема више
или мање доступан и одређен смисао који можемо да разумемо и на тај начин да
разврсатавамо интерпретативне исказе и интерпретације у целини на две велике групе –
истинити/неистинити и исправне/неисправне.1 Иако се релативисти ослањају на ово
скептичко гледиште, ипак се баве питањем интерпретативне прихватљивости. Један од
најутицајнијих присталица релативистичког поимања књижевне интерпретације, Стенли
Фиш, у свом есеју ʺIs There a Text In This Class?ʺ, посвећује једно поглавље управо питању
шта једну интерпретацију чини прихватљивом. Када говори о комуникативном језику,
Фиш каже да не постоји значење реченице које је независно од контекста саме реченице.
Међутим, у случају књижевних дела, ми можемо говорити о значењу реченица потпуно
независно од контекста; ʺтекст је увек у функцији интерпретацијеʺ. 2 Књижевно дело не
поседује одређени смисао, већ оно добија смисао посредством интерпретације. Ипак, да
би једна интепретација била прихватљива, он уводи двоструки критеријум на основу којих
разликујемо прихватљиве од неприхватљивих интерпретација. Једна интерпретација мора
да буде у складу са претпоставкама на којима почива, али и саме претпоставке морају да
сачињавају кохерентну интерпретативну схему.3 Међутим, код свођења интерпретативне
прихватљивости на двоструки критеријум кохерентности се јављају проблеми, Фиш уводи
трећи критеријум –интерпретација мора да припада некој интерпретативној заједници.
Интерпретативне заједнице сачињавају они који поседују заједничке интерпретативне
стратегије не за читање, већ за писање текстова, за конституисање његових одлика. 4 Са
увођењем овог критеријума, више не поседујемо меру помоћу које бисмо интерпретације
сврставали у 'исправне' или 'неисправне', јер оно што је за једну интерпретативну
заједницу исправно, за другу то не мора да буде случај. Роберт Стекер, један од
коментатора Фишових аргумената, не прихвата у потпуности Фишову теорију, али и не
упућује директне критике за разлику од других аутора. Заправо, Стекер закључује, на
основу Фишових тврдњи да је његов релативизам једна теоријска позиција која нема
практичних последица и да је ограничен ауторитетом интерпретативне заједнице, да
Фишова теорија имплицира скептицизам и да има одређене последице. Иако се Фиш
противио таквом закључку, ипак је и сам навео да прихватањем његове теорије, многи би
вероватно престали да траже оправдање за прихватање неке интерпретације.5

1
Којен, Леон, ʺУметност и вредновањеʺ, Филип Вишњић, Београд, 1989, 64
2
Stanley, Fish, ʺIs There a Text In This Class?ʺ, Harvard University Press, London, 1980, 342
3
Квас, Корнелије, ʺПојам интерпретативне заједнице Стенлија Фиша ʺ, 205.
4
Stanley, Fish, ʺIs There a Text In This Class?ʺ, Harvard University Press, London, 1980 , 15
5
Stecker, Robert, ʺFish’s Argument for the Relativity of Interpretative Truth ʺ, The Journal of Aesthetics and Art
Criticism, 48, 228-229