Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Да ли је пасивна еутаназија морална прихватљивија од активне еутаназије?

Студент: Јелена Јоксић, ФС 13/47

Ментор: Професор Јован Бабић

Београд,

2016
У овом раду ћу се бавити активном и пасивном еутаназијом, првенствено питањем да ли је
пасивна еутаназија морално прихватљивија од активне еутаназије. У свом тексту ''Killing
and letting die’’, Џејмс Рејчелс излаже неколико аргумената различитих филозофа који
сматрају да је активна еутаназија морално неприхватљива, за разлику од пасивне која је
морално прихватљивија. Циљ овог рада је да покажем да заправо нема моралне разлике
између ове две врсте еутаназије и то ћу да учиним кроз аргументе које и сам Рејчелс наводи,
као и кроз низ примера.

Једно од централних питања које Рејчелс поставља јесте следеће: да ли је горе убити или
пустити неког да умре? Здраворазумски посматрано, већина људи би рекло да је горе убити
неког. Међутим, неки филозофи сматрају да је такво размишљање погрешно. Они заступају
тезу једнакости, која каже да је и убијање и пуштање да се умре подједнако лоше и да те
две радње не могу да се пореде. Теза једнакости је овде употребљена у једном одређеном
смислу, али њена основна идеја се заснива на томе да не постоји морална разлика између
чињења нечега и допуштања да се нешто догоди.1 Да не би дошло до забуне, битно је
нагласити да се овде не ради о било ком случаја убиства. Узмимо два случаја: муж убија
жену због преваре и доктор који допушта пацијенту да умре јер не постоји никаква шанса
за излечење. Очигледно је да је убиство много горе. Иако је концепт тезе једнакости
прилично радикалан, идеја је да разлика између убијања и пуштања да се умре, сама по
себи не разлику у моралној процени између ове две радње.

Поставља се питање зашто неки филозофи верују да је теза једнакости истинита? Навешћу
два аргумента у прилог овог становишта. Први се позива на паралелне примере.2

Овде се заправо разматрају два слична случаја. Једина разлика је што први укључује
убијање, а у другом се допушта да особа умре. Рејчелс наводи следећи пример: жена жели
да јој ујак умре, стога му сипа отров у кафу. Друга жена такође жели свог ујака мртвог и
хоће да га отрује, међутим, види да он већ узима отров из неког другог извора, не знајући
шта пије. Она не ради ништа по том питању, пушта га да се отрује, иако има противотров
код себе. Поента овог примера је да се покаже како не постоји никаква морална разлика

1
James Rachels, ´´Killing and Letting die´´, http://www.jamesrachels.org/killing.pdf, стр. 1
2
James Rachels, ´´Killing and Letting die´´, http://www.jamesrachels.org/killing.pdf, стр 2
између ова два случаја и да, стога, разлика између убијања и пуштања да се умре нема
моралну важност.

Други аргумент се позива на сличност разлога.3 Без обзира да ли је нешто добро или није,
зависи искључиво од разлога који се могу дати за или против тога. Тако да, ако имамо исте
разлоге за или против две ствари, онда су оне подједнако добре или лоше.

Ипак, неки филозофи нису убеђени у два претходно наведена аргумента. Поставља се
питање – шта тачно чини убијање горим од пуштања да се умре?

Када убијемо неког, ми сами смо у том случају узрок нечије смрти. Међутим, када пустимо
неког да умре, нешто друго је узрок те смрти (болест, отров, итд). Нећемо сматрати себе
кривим за то. Ово може да се повеже са случајевима еутаназије. Када говоримо о пасивној
еутаназије, узрок смрти ће бити болест. Са друге стране, када говоримо о активној
еутаназији, друга особа ће бити узрок нечије смрти. Управо из тог разлога се активна
еутаназија сматра гором од пасивне.

Други аргумент се заснива на становипту да је ''обавеза да се не убија'' потпуно испразна.

Сасвим је могуће проживети један живот без убијања, али не можемо избеђи пуштање да се
умре. Уопште та генерална обавеза да се не допушта људима да умру је немогуће испунити.

Трећи аргумент говори о томе да ако убијемо неког, та особа је мртва и ту не може ништа
више да се учини. Али ако не успемо неког да спасимо, онда нисмо ми ти који смо осигурали
смрт те особе, већ смо оставили отвореном могућност да је неко други спасе.

Такође, пуштање да се умре није толико лоше колико је убијање због разлике у намерама.
Помоћу разлике у намерама могу се објаснити и разлике између две врсте еутаназије. Код
активне еутаназије, намера је да се доведе до смрти пацијента, док у пасивној еутаназији,
доктор може имати намеру само да оконча патња и бол пацијента који умире.

С обзиром на то да се теза једнакости често погрешно узима и разуме, Рејчелс на једном

месту каже да главна идеја која стоји иза тезе једнакости није да је сваки случај пуштања да
се умре подједнако лош као и убиство.4 Напротив, ако неко изврши убиство из љубоморе,

3
James Rachels, ´´Killing and Letting die´´, http://www.jamesrachels.org/killing.pdf, стр. 2
4
James Rachels, ´´Killing and Letting die´´, http://www.jamesrachels.org/killing.pdf, стр. 1
на пример, не може никако бити подједнако лош као случај где доктор прекида патњу
пацијента који је на самрти. Сасвим је сигурно да је први случај гори од другог.

Рејчелс наводи још један аргумент у прилог тезе једнакости. Наиме, чини се да није јасно
која је тачно разлика између узроковања и пуштања да се нешто догоди. Многи филозофи
ће рећи да 'пуштање да се нешто догоди' заправо и није радња. Међутим, Рејчелс се не би
сложио са тим. Када допуштамо да се нешто деси, ми извршавамо барем један чин – а то је
управо чин допуштања.

Конвенционална доктрина гласи да постоји битна морална разлика између активне и

пасивне еутаназије. Другим речима, активна еутаназија је увек забрањена, док је пасивна у
неким ситуацијама дозвољена. Међутим, Рејчелс сматра да ову доктрину треба мало боље
размотрити из више разлога:

 Активна еутаназија је у многим случајевима ''хуманија'' од пасивне еутаназије;

 Ова уобичајена доктрина води ка одлукама које се тичу живота и смрти, а које су
засноване на ирелевантним основама;
 У основи ове доктрине лежи дистинкција између убијана и пуштања да се умре, а
већ је показано да та дистинкција нема никаквог моралног значаја;
 Аргументи у прилог ове доктрине су неважећи.5

У даљем тексту Рејчелс наводи примере који иду у прилог сваком од наведених аргумената.
Ја ћу се највише бавити трећим аргументом, јер сматрам да помоћу њега може најбоље да
се покаже да нема битне моралне разлике између активне и пасивне еутаназије, али ћу
свакако поменути и примере који објашњавају горенаведене разлоге.

С обзиром на то да сам се у првом делу рада бавила дистинкцијом између убијања и

пуштања да се умре, сада ћу се више бавити дистинкцијом активна/пасивна еутаназија.

Рејчелс најпре наводи пример са пацијентом који болује од неизлечивог рака грла и његова
смрт је неизбежна. С обзиром на то да не би било исправно допустити пацијенту да осећа
толику бол и патњу, он сам и његова породица се слажу да би требало извршити еутаназију
над њим. Инјекција би му окончала велике болове и патњу коју осећа и стога се показује

5
James Rachels, ´´ Active and Passive Euthanasia ´´, https://sites.ualberta.ca/~bleier/Rachels_Euthanasia.pdf, стр.
1
да је у овом случају активна еутаназија хуманија од пасивне.

Један од разлога зашто људи мисле да постоји битна морална разлика између активне и
пасивне еутаназије је зато што већина људи сматра да је много горе убити неког него
пустити неког да умре6. Рејчелс наводи две ситуације које су сличне ситуацијама које сам
већ навела са женом и мужем и отровом. Он наводи ове примере у циљу да покаже како не
постоји битна морална разлика између убијања и пуштања да се умре.

Први пример: Смит ће добити велико наследство, ако се нешто деси његовом рођаку који
има 6 година; с обзиром на то, он се одлучује на то да дете удави током купања и да се
понаша као да се то сасвим случајно десило.

Други пример: Џонс такође треба да наследи велико богатство ако се нешто деси његовом
њестогодишњем рођаку. Као и Смит, он планира да га удави у кади, међутим када је ушао
у купатило, видео је да се дете оклизнуло и само је пало у каду и Џонс зна да ће се оно
удавити. Стога, одлучује се да не уради ништа по том питању.

Да ли ће неко рећи да се неко од њих боље понашао? Не верујем. Многи ће рећи да се Смит
много горе понео од Џонса, док би Џонс рекао да он ништа није урадио, већ је само пустио
дете да се удави. А као што сам већ поменула, и пуштање да се умре је свакако акт делања.
Дакле, његова ''одбрана'' заправо и није одбрана. У моралном смислу, овакво оправдање
свог поступка пре ће представљати исмевање морала.

Међутим, случајеви еутаназије којима се баве доктори нису овакви. Они се баве оним
пацијентима за које не постоји шанса да се излече. Доктори у оваквим ситуацијама немају
личне интересе, нити било шта добијају тиме што ће некоме искључити апарате или што ће
допустити пацијенту да умре. Једини интерес који поседују јесте да се оконча патња и бол
који пацијент осећа. Циљ је исти и у овом случају је хуман – стога, метод који ће се
користити није битан. Али, ако би постојала ипак нека шанса за излечење пацијента, а
доктор изврши активну еутаназију над њим или пусти пацијента да умре, онда је то сасвим
друга ствар. Ако је докторева намера исправна, метод није битан.

6
James Rachels, ´´ Active and Passive Euthanasia ´´, https://sites.ualberta.ca/~bleier/Rachels_Euthanasia.pdf, стр.
3
У првом делу рада сам показала зашто не постоји морална разлика између убијања и
пуштања да се умре. С обзиром на то, Рејчелс слободно закључује да тако не постоји ни
морална разлика између активне и пасивне еутаназије. Ипак, многим филозофима је тешко
да прихвате такав закључак. Присталице мишљења да постоји морална разлика између
активне и пасивне еутаназије ће рећи да доктор, у случају пасивне еутаназије, не ради ништа
пацијенту, једноставно га пушта да умре. Он не доприноси смрти пацијента ни на један
конкретан начин. С друге стране, у случају активне еутаназије, доктор је тај који на
директан начин доприноси смрти. Као што је већ напоменутно, пуштање да се нешто деси
јесте одређена радња, иако се разликује од уобичајених радњи, она свакако представља
специфичан радни акт. Одлука да се допусти пацијенту да умре и да се изврши убиство су
радње које се морално процењују. Те радње могу да се процене као паметне или не,
исправне или погрешне, итд.

Еутаназија се дефинише као смрт из милосрђа, тачније смрт која је добра за онога ко умире.
Дакле, сматрам да се активна еутаназија неправедно сматра мање морално прихватљивом,
па чак и морално неприхватљивом у односу на пасивну еутаназију од стране неких
филозофа. Рејчелс износи јак контрааргумент – ако је циљ еутаназије исправан, тј. ако се
еутаназија врши ради спречавања великог бола и патње пацијента који ће свакако умрети –
метод није толико битан. Такође, дистинкција коју сам навела - убијање/пуштање да се
умре – на јасан начин показује зашто не постоји морална разлика између њих, а самим тим
и између активне и пасивне еутаназије. Поред тога, људи често сматрају да је активна
еутаназија гора од пасивне, јер је тада доктор директан извршилац еутаназије. Сматрам да
треба посматрати са којим се циљем врши еутаназија, да би се могло закључити да ли је
једна врста еутаназија моралнија од друге. На крају ове целокупне расправе, сложила бих
се са Рејчелсом у закључку да не постоји битна разлика између убијања и пуштања да се
умре и с обзиром на то не постоји ни битна морална разлика између активне и пасивне
еутаназије.
Литература:

1. James Rachels, ´´Killing and Letting die´´,

http://www.jamesrachels.org/killing.pdf, приступљено 17. августа 2016. године;
2. James Rachels, ´´ Active and Passive Euthanasia ´´,
https://sites.ualberta.ca/~bleier/Rachels_Euthanasia.pdf, приступљено 17. августа
2016. године