Opšta metodologija II, 27.2.2013.

Drugo predavanje.

Tema: Darvinova teorija evolucije.

Aristotelov eksperiment sa razvojem embriona – uzeo je jaja kokoške stara jedan dan, dva dana, tri
dana, itd. i onda je presekao svako od tih jaja na pola i posmatrao je stadijume razvoja embriona.
Aristotel je skupljao sistematski rezultate seciranja posmatranja različitih migracija organizama i razvio je
prvu klasifikaciju živih organizama koja je bila nalik modernoj teoriji, koja je razvijena tek u 16. ili 17.
veku. Empirijska biologija je počela već u antičkoj Grčkoj i dosta su ljudi znali o živim organizmima, kako
da ih opišu, kako da ih klasifikuju. S tim da moderna nauka zaista je revolucionarna u smislu upotrebe
eksperimenata i zaključaka koji se izvode iz tih eksperimenata.

Stari eksperimenti koji su bili poznati kroz literaturu bili su Galenovi eksperimenti koji su Stoici izvodili –
funkcija bubrega i bešike. Uzeli bi životinju i podvezali bi različite delove organizma ne bi li utvrdili koju
funkciju imaju bubrezi i bešika i eksperimentalno su utvrdili da mokraća ide samo u jednom smeru. Ta
metodologija u srednjem veku i kasnije, više su se oslanjali na aristotelovske uvide nego što su verovali
eksperimentima. Harvi koji je izveo eksperimente sa srcem i njegovom funkcijom je takođe bio
aristotelovac u pravom smislu, iako je sam počeo da izvodi eksperimente i vrši zaključke. Dekart i neki
drugi filozofi naučnici tvrdili su da je funkcija srca da proizvodi krv – to je bilo dominantno verovanje u to
vreme – na osnovu seciranja ne možemo da odredimo, niti na osnovu posmatranja spolja. Ono što je
Harvi uradio – izračunao je koliko zapremine zauzimaju svi krvni sudovi u telu i srce, i onda je izračunao
koliko bi srce trebalo da ispumpa krvi po udarcu i radio je neke eksperimente sa životinjama, i pokazalo
se da ako srce proizvodi krv onda bi proizvelo neku burad krvi koja je teža od celog organizma. Gde
odlazi ta krv? Možda isparava – pokazao je da i to nije moguće i pokazao je da je druga hipoteza da srce
radi kao pumpa koja omogućava da krv cirkuliše organizmom.

Mikroskop je izazvao veliku revoluciju u posmatranju organizama i u razumevanju da postoje određeni

elementi sitniji koji mogu da budu ključni u objašnjenju organa i način na koji funkcioniše celokupan
organizam.

Ono što je zanimljivo u vezi sa Darvinovom teorijom i teorijom evolucije jeste što evolucija ima drugačiju
strukturu i od atomističkih objašnjenja koja su bila u povoju u to vreme i od stoičkih objašnjenja s
obzirom na funkciju koju organi imaju u pogledu celog organizma. Oba objašnjenja su se ticala strukture
celog organizma i pokušavala su da objasne ceo organizam na osnovu delova. Na taj način su pokušali da
objasne raznolikost vrsta. Zašto postoji toliki broj vrsta i kako su se one razvile? Svi pokušaji su bili
objašnjenja preko endogenih, unutrašnjih svojstava organizama. Uvek je nešto što je inherentno samom
organizmu što je trebalo da objasni raznolikost vrsta. Nije samo bio problem objasniti raznolikost živih
vrsta koji trenutno postoje, nego nakon što su se otkrili fosili i kada se saznalo da su to u stvari fosili, u
početku su se prepoznavali kao neke stene koje liče na nekakve organizme, a onda se shvatilo da suviše
liče na organizme da bi to bila slučajnost, i onda su shvatili da postoje različiti geološki slojevi i došli su
do saznanja da je veliki broj organizama i vrsta postojalo u prošlosti i da te vrste više ne postoje. I onda
se shvatilo da je postojalo neuporedivo više vrsta ranije nego što sada postoje. Raznolikost života je
potpuno neverovatna i onda se tražilo objašnjenje otkud ovoliki broj vrsta, zašto postoji toliki broj i koje
je poreklo te raznovrsnosti i samih vrsta, kako se granaju, kako su struktuirane.

Darvinova je samo jedna varijanta teorije evolucije koja je dala mehanizam koji se pokazao kao
najadekvatnije rešenje. Postojale su druge teorije evolucije, Darvinov otac je imao svoju verziju. To je
bila jedna od teorija u to vreme koja je imala neka generička svojstva koja objašnjavaju razvoj živih
organizama u smislu nekih promena organizama, promena koje se događaju ili koje možemo da
aidentifikujemo na nivou razvoja vrste. Vrste nisu stacionarne nego se razvijaju. Recimo, ljudska vrsta se
vremenom razvijala, pa možemo da vidimo fosile pa shvatimo da su se dinosaurusi razvijali na jedan
način, itd. Različite vrste teorije evolucije su davale različite mehanizme kako se sve to dešava i nisu sve
bile podjednako ubedljive.

Otkriće fosila – Leonardo da Vinči je shvatio da postoji odnos između geoloških slojeva i tih fosila. (Potop
je bilo objašnjenje koje je bilo dominantno u to vreme.) To je bio emprijski uvid koji je naveo biologe da
razmišljaju u pravcu evolucije.

Drugo, starost zemlje (prema bibliji zemlja je stara 6000 godina, ili je postojala beskonačno ako su bili
aristotelovci) – argument da mora biti starija od 6000 godina, zasnovan je na eksperimentu ili
Bufonovom modelu – Zemlja trenutno ima određenu temperaturu, ako je Zemlja nastala u nekom
trenutku, onda je morala da ima određenu temperaturu koja bi odgovarala temperaturi napravio je
kuglu koja je približno istog sastava kao Zemlja i zagrejao ju je na temperaturu za koju je on mislio da se
Zemlja nalazila kada je nastajala i onda je merio koliko bi trebalo vremena da se ohladi na trenutnu
temperaturu i shvatio je da je u stvari hlađenje na trenutnu temperaturu bi trajalo neuporedivo više od
6000 godina. Tada je on izračunao 20 000 godina. Iako je on znao da je Zemlja neuporedivo starija i od
toga – njegova procena je bila 2 milijarde godina. On je izabrao hipotezu sa kojom su se slagali i oni koji
su verovali u razloge iz biblije – Zemlja je nastala u nekakvom ognju iz koga je nastala Zemlja kakva je
sada. I kada su rekli koja je temperatura onda je on od toga pošao da vidi koliko se brzo hladi. To je bio
argument protiv onih koji su verovali u kreaciju. On sam je izračunao (tačno) koja bi temperatura Zemlje
u nastajanju morala da bude.

Treće, starost ljudske vrste generalno je na osnovu fosila bila izračunata, procenjena na mnogo duži
period nego što je to biblija govorila i bilo je očigledno da je potrebna potpuno nova teorija o nastanku
vrsta i o tome kako se vrste zapravo razvijaju i zašto postoji tolika raznovrsnost vrsta. Kako do nje uopšte
dolazi?

Jedno od rešenja je bilo specijalna kreacija. Ideja je bila da postoje vrste koje je Bog stvorio po Bibliji i
onda kombinovanjem tih vrsta nastaju nove vrste i onda tačno je Bog je stvorio ove vrste ali
kombinovanjem tih vrsti dobijamo mnogo veći broj u budućnosti nakon kreacije, tako da ćemo naći
fosile svih ovih vrsta. Ovo je bio pokušaj nekakvog posrednog rešenja između Biblije i teorije evolucije.
Ovime bi se objasnila raznovrsnost vrsta i mnogo veći broj izumrelih vrsta nego što danas postoje. Samo
neke će preživeti, mnogo ih je postojalo, nastale su tako što su kombinovane vrste koje su već postojale.
To je generalno bila teza. Oni su delom kreacionisti. Otac moderne genetike Gregor Mendel, 19-vekovni
dominikanski monah koji je živeo u manastiru u Brnu i koji je došao do pravila rekombinacije gena, osnov
moderne genetike, verovao je u ovo. I razlog zašto je tražio način na koji se kombinuju karakteristike
između različitih vrsta jeste da obezbedi argumentaciju za ovu kreacionističku teoriju. Mešao je dve vrste
pasulja i došao do toga kako se kombinuju geni. Čitao je Darvina i napravio je neku kratku belešku u
svom dnevniku – zanimljiva ideja. Njegov rad je bio potpuno zaboravljen i onda su se tek početkom
20.veka kada su počeli da razmišljaju o genetskim jedinicama kao diskretnim jedinicama u samim
organizmima, shvatili su da je on otkrio pravilo kako se genetske jedinice kombinuju i nasleđuju. To je
bio jedan od pokušaja da se objasni raznolikost vrsta.

Drugo je bila Lamarkova teorija evolucije koja je veoma različita od Darvinove. Postoje takozvane
stečene karakteristike. Njegova ideja nije da postoje te fiksirane vrste koje se samo iskombinuju i
dobijemo nove. Nego svaka od ovih vrsta evoluira tako što se prilagođava nekom vrlo specifičnom
okruženju. Svaka vrsta živi u nekoj ekološkoj niši i onda se prilagođava svemu tome i onda dobijamo
nešto drugačiju vrstu pa se onda ona prilagođava novoj niši i onda posle određenog vremena možemo
da vidimo evoluciju na delu. Kako se ona dešava? Dešava se tako što se individue u toj vrsti
prilagođavaju okruženju. Kao onaj primer sa žirafom, žirafe vremenom se prilagođavaju okruženju tako
što jedu hranu koja je dostupna njima a ne i drugima pa su im vratovi sve duži i duži. Postoji nekakva
linearna evolucija svake vrste. One vremenom akumuliraju karakteristike koje su pogodne za njihov
opstanak, jer izdužiće im se vratovi, trčaće malo brže, živeće sa manjom količinom vode, itd. Zato je to
linearan proces evolucije. Ni to nije bilo dovoljno da se objasne nagle promene koje su mogle na osnovu
fosila da se uoče, na primer nestajanje jedne vrste odjednom (dinosaurusi) ili nastajanje neke vrste u
kratkom roku (sisari). To je nešto što Lamark nije mogao sa lakoćom da objasni. Nije bio dovoljno dobar
model za takvu vrstu empirijskog uvida. Zašto odjedanput imamo eksploziju nekih vrsta i nestanak
drugih. Imamo bakterije i odjedanput se pojavljuje veliki broj višećelijskih organizama i onda opet
nestaje taj veliki broj i samo neki višećelijski organizmi prežive. Razvoj vrsta deluje kao granajuće drvo u
kome ne možemo da uočimo pravilo, nema linearnosti, ne izgleda ni da ima nikakvog pravila poput
pravila ove vrste koje nije slučajno. Izgleda da je to grananje prilično slučajno. Ne znamo šta je u pitanju.

Onda je u stvari Darvin došao do ideje koja je zapravo principijelno drugačija od obe ove ideje a to je da
je ključni faktor u evoluciji prirodna selekcija – neki eksterni mehanizam, samo okruženje je ono koje
dovodi do takve strukture grananja vrste koja izgleda potpuno slučajno, zato što u suštini jeste slučajna,
jer bilo kakva promena u okruženju može da dovede do promene u razvoju vrsta. Taj proces nije linearan
i nedeterministički. Neka vrsta može da akumulira svojstva koja su pogodna za jednu nišu, ali padne
meteor i više ta akumulacija nema nikakvog uticaja, jer se promenila temperatura, hrana koja je
potrebna i niz vrsta koja su akumulirala ta svojstva nestaju. Proces za koji je Lamark smatrao da je ključni
za sticanje pogodnih svojstava uopše nije niti ključan niti u većini slučajeva nemamo evidenciju da se
karakteristike nasleđuju tako što se organizam prilagodi nečemu što tu već postoji. Nego se u organizmu
događaju određene promene kakve se događaju i onda postoji određena struktura organizma. Struktura
organizma odgovara strukturi okoline. Ako su veliki organizmi treba im puno hrane, ako temperatura
drastično poraste, takvi organizmi neće moći da se hrane u dovoljnoj meri i ta vrsta će izumreti, a manji
organizmi će preživeti jer im treba manja količina hrane i vode. To što su oni veliki nije stečena osobina
preko prilagođavanja, nego su oni takvi, ali onda imamo okruženje koje slučajnim procesom odabira koja
vrsta će preživeti. Promene u okruženju ima svoja neka pravila i faktore koji određuju kako će se vrste
razvijati. To mora onda biti nelinearni slučajni proces. Nije Darvin u potpunosti odbacio Lamarkov
mehanizam, ali je mislio da nema kad da se ta vrsta akumulacije dogodi s obzirom na odnos okruženja i
vrsta. Sve se svodi na te lokalne adaptacije organizama na okruženje. Većina organizama je osetljiva i
može da živi u vrlo specifičnim uslovima. Akumuliraće se svojstva koje se ispostave kao dobre adaptacije
na okruženje, to će se dogoditi sa vremenom. Tj. vrsta će uvek evoluirati u pravcu koji pogoduje toj vrsti,
mada ćemo mi to tek naknadno moći da vidimo. Medvedi koji su migrirali u severne delove Zemlje, oni
će biti sve veći i akumuliraće sve veću količinu masti za sve duže periode zime, postaće beli, itd. Ali
Lamarkovoj teoriji događaju se promene na određenim individuama i samo neke od njih su povoljne i
onda će te individue opstati a druge će izumreti.

Tu se postavlja veliki broj pitanja naročito u smislu detalja tog procesa, šta se to tačno menja, kako to
izgleda i slično. Darvin je dao jednu polovinu rešenja koja su onda iskombinovana sa nekim uvidima iz
genetike. Darvin ne poznaje kako se karakteristike prenose na potomke. Ono što je Darvin uspešno
objasnio jeste kako prirodna selekcija deluje na nasledne osobine. Ako se rodi neki medved sa crnim
krznom, populacija takvih medveda neće imati velike šanse da opstane u polarnim predelima jer će biti
lako uočljivi i plen će moći na vreme da pobegne. To je shvatio, ali nije znao koji je mehanizam prenosa
tih karakteristika.

Darvinova teorija evolucije prirodnom selekcijom nam veoma lepo daje tu razgranatost života koja može
da se izvede na osnovu fosilnih ostataka a kasnije i genetskom analizom.

Vrste su ono što se menja evolutivno. Mi evolutivne promene od homo erectus-a do homo sapiens-a,
posmatramo na nivou vrsta kojima pripadaju te određene individue. Vrsta je jedinica evolucije (makro-
evolucija). Individualni organizmi su ono što je selektovano od strane okruženja (jedinice selekcije). Tu
postoje problemi – koji nivoi selekcije postoje? Ali za sada individualni organizmi su te jedinice selekcije.
Okruženje deluje na individuu. Postavlja se pitanje da li selekcija može da se dešava samo na nivou
individua ili mora na nivou cele vrste. Geni su jedinice varijacije svojstava – za Darvina postoje neke
jedinice koje dovode do varijacije jednih generacija na druge. Nešto se dogodi na nivou gena i onda se
ta karakteristika prenese na potomke ili se ne prenese sa nekom zakonitošću.

Gregor Mendel je prvi došao do zakonitosti kojima se geni kombinuju. Imamo gen kod majke i kod oca i
onda imamo gen koji je nasleđen kod potomstva za neku karakteristiku, recimo boja očiju. Onda je bilo
pitanje koje je sebi Mendel postavio kako se kombinuju ta svojstva? Radio je različite eksperimente sa
različitim zrnima graška i onda ih je kombinovao ne bi li utvrdio da li postoje pravila kombinacije
svojstava. I onda je došao do zaključka da postoje nekakvi diskretni elementi u jedinkama koji se
kombinuju i da se onda oni kombinuju na vrlo specifičan način. Uveo je tri pravila te kombinacije.
Recimo, mahuma je bele boje ili je braon boje. Kada ukrstimo ta dva, šta će da se dobije? Ili peteljka
raste na gore ili raste na dole, kada se iskombinuju dva pasulja gde jedan ima jednu a drugi drugu
karakteristiku, šta se dobije? Kako se distribuiraju i nasleđuju svojstva? Koja je verovatnoća da će
mahuna da bude braon a koja da će biti bela? Napisao je rad i uveo tri pravila i pokazalo se da ona važe
kod svih organizama višećelijskih. On je uveo koncept iako ga nije tako nazvao recesivnog i dominantnog
gena. Ispostavlja se da će za te karakteristike braon ili crna kosa biti dominantan gen. Verovatnoća da
naslednik ima braon oči biće tri prema jedan, ako posmatramo populaciju od četiri gde jedan roditelj ima
broan a drugi plave oči. To može da se pokaže eksperimentima što je on i činio. Pravila koja nam daju
verovatnoću distribucije određenih svojstava. On ne zna kako fiziološki izgleda taj mehanizam, ali zna
kako se kombinuju. Postoji genetski mehanizam kombinovanja svojstava, i postoje zakoni verovatnoće
koji nam govore kako će se distribuirati, postoji prirodno okruženje koje favorizuje jednu karakteristiku
ili ovu drugu karakteristiku i u stvari, evolucija je kombinacija prirodne selekcije koja deluje na svojstva
koja se prenosi ovim genetskim pravilima. I to je moderna biologija. Šta je na nivou strukture organizma
šta odgovara ovim diskretnim karakteristikama, šta su nosioci tih karakteristika, pa su onda dugo mislili
da je to nešto u citoplazmi, neka struktura ili proteini, onda su 1953. dobili najboljeg kandidata za to a to
je DNK – ima hemijsku strukturu koja odgovara diskretnim jedinicama ovog tipa. Darvin je samo prvi
korak ka modernoj biologiji. Onda imamo genetiku počev od Gregora Mendela i najzad, molekularnu
biologiju.

Da li se evolucija događa kao neki postepeni proces ili se događa u nekim eksplozijama? Ne samo usled
drastičnih, naglih promena u okruženju, nego i usled naglih promena u načinu na koji se kombinuju geni.
Neke vrlo male genetske promene mogu da dovedu do pojave velike raznolikosti među vrstama, kao što
se u Kambrijumu dogodila kambrijumska eksplozija gde je nastao veliki broj vrsta nego što je ranije
postojao.

I to je veliko pitanje – kako se tačno varijacije pojavljuju? Recimo, šta su varijacije? Nešto se dogodi sa
molekulom DNK nešto se dogodi sa tim diskretnim jedinicama nasleđa koji se promene, dođe do
mutacije gena gde imamo potpuno novu naslednu jedinicu, te mutacije u najvećem broju nisu povoljne
mutacije, mada nekada i jesu pa samo organizmi koji imaju gen koji je mutirao na taj način prežive. Razni
elementi organizma mogu da se promene usled takvih mutacija koje su relativno česte, govoreći u nekim
evolutivnim razmerama.

Postoje dva načina da se neko bavi ovim – jedan način je da ide i skuplja fosile i rekonstruiše ili čak da
rekonstruiše genetski kod tih izumrlih organizama i da onda pravi evolutivnu mapu i da dolazi do
zaključaka kako se to u stvari sve dogodilo, kao neka prirodna istorija; drugi način je da nađe pogodne
organizme sa kojima može da manipuliše, da izvodi eksperimente na organizmima i da vidi kako bi se oni
razvijali u kontrolisanim uslovima. Biolozi su otkrili da minska mušica se razmnožava izuzetno brzo, što
znači da u kratkom periodu mogu da izmenjaju veliki broj generacija i onda ako izvedu malu promenu
mogu da vide kako se prenose te osobine na druge generacija. Zato je ovaj organizam najpogodniji za
vršenje eksperimenata. Onda recimo manipulišu DNK jedne generacije tako što zamene DNK koji je
odgovoran za razvoj udova pa stave gde bi trebalo da bude deo DNK koji određuje kako će se razviti
glava, i onda izraste noga na glavi u sledećoj generaciji ili oči da izrastu po celom organizmu insekta. U
prirodi kada se događaju takve mutacije događaju se u mnogo većim periodima, pojavi se jedan
organizam u 1000 godina na kome se pojave oči po celom organizmu i prirodna selekcija se pobrine da
taj organizam ne može da živi u tom okruženju i onda on izumre. U prirodi mutacije budu često vrlo
povoljne, ili nema nikakvih loših posledica – krtice ne vide dobro i slepi miševi slabo, ali drugom
mutacijom su razvili mogućnost da zvuk koriste kao sredstvo za snalaženje.
Da li su nužno Lamarkova i Darvinova teorija evolucije nekompatibilne i zašto? Kako bi mogla da se slože
ta dva mehanizma – evolucija putem akumulacije stečenih karakteristika i evolucija putem prirodne
selekcije? I od čega zavisi da li su kompatibilne ili nisu?