Prikaz delâ

1. Platon – Fedon

U dijalogu Fedon prikazani su razgovori koji su vođeni između Sokrata i njegovih

prijatelja pre izvršenja presude, odnosno, pred njegovu smrt. Može se reći da je glavna tema
ovog dela pitanje smrti i besmrtnosti duše. Zapravo, pun naslov dijaloga jeste Fedon ili O
duši, iz čega možemo zaključiti da je Platon ovde izneo vlastito učenje o duši te obuhvatio
glavne probleme; preegzistenciju i besmrtnost duše, odnos duše i tela, kao i znanje kao
sećanje duše.
Dijalog započinje susretom između Ehekrata i Fedona gde Ehekrat traži od Fedona da
mu prepriča dan kada je Sokrat umro i da li i ako jeste šta je sve rekao. Prvi deo dela jeste
naročit uvod u raspravu. Nakon što je dočarao kako je sve izgledalo i ko se sve od Sokratovih
prijatelja i učenika našao u ćeliji, odmah potom Fedon prikazuje razgovore u tamnici. Kao
glavna tema javlja se Sokratov odnos prema smrti.
Centralno mesto ovog dijaloga zauzima drugi deo. Tu se iznose osnovne tvrdnje o
pitanju smrti, a potom dokazi za besmrtnost duše. Polazeći od pitanja da li se filozof treba
bojati smrti, Platon kroz Sokrata iznosi stav da će filozof rado umreti, ali neće izvršiti
samoubistvo. Te u nastavku sledi da je filozofiranje priprema za smrt. Opravdanje za ovaj
stav nalazi se u tome da prema Sokratu, odnosno Platonu, duše ne umiru a filozof treba da
odvraća svoj pogled od telesnog i usmerava ga ka duši. Filozof teži oslobođenju od tela jer
ono predstavlja prepreku duši i spoznaji. Stoga će apsolutnu istinu dostići tek u smrti.
Određujući smrt kao „rastanak duše sa telom“, Sokrat u nastavku ispituje odnos duše i tela.
Međutim, kako i sam Sokrat primećuje, ovakve tvrdnje treba opravdati dokazima da duša ne
umire nakon što telo umre. Prema tome, slede dokazi besmrtnosti duše, kojih ukupno ima
četiri.
Prvi dokaz jeste dokaz iz večnosti života i sećanja. Polazna tačka jeste da se svako
bivanje kreće u suprotnostima. Da bi nešto bilo veće ono mora nastati iz manjeg, jače iz
slabijeg, itd. Stoga, zaključuje Sokrat, kretanje je kružno a ne pravolinijsko te je nužno da iz
mrtvog nastaje živo. Jer ako bi sve umiralo a ne bi se rađalo, ne bi ništa nastalo. A budući da
telo umire i raspada se, duša mora postojati pre tela. Time je dokazana njena preegzistencija.
Drugi dokaz jeste dokaz na osnovu sećanja. Sećanje je uvek povezivanje jednog sa
nečim drugim. Pošto čulima ne možemo obuhvatiti pojam, sledi da smo negde ranije morali
imati znanje, tj. apriori znanje o opštim pojmovima. Međutim, po rođenju mi to znanje
zaboravljamo ali ga obnavljamo sećanjem. Budući da dušom obuhvatom opšte pojmove a ne
čulima, sledi da je duša postojala i pre tela.
Treći dokaz jeste dokaz iz jedinstva duše, odnosno srodnosti. Polazna tačka jeste
razlikovanje složenih (pojavno i telesno) i prostih (pojmovi i ideje) stvari. Postavlja se pitanje
u koju grupu spada duša? Budući da ona ne dopušta nikakvu promenu već ostaje uvek u istom
stanju, ona spada u red prostih stvari. Štaviše, ona je srodnija onom božanskom jer je onaj
princip koji vlada čovekom i određuje njegovu bit, nasuprot tela.
Međutim, Sokratovi sagovornici, Simija i Kebet, smatraju da je dokazana
preegzistencija duše ali ne i njena besmrtnost. Simijino upoređivanje duše sa harmonijom
Sokrat pobija jer duša nije sastavljena iz delova, a harmonija jeste. S druge strane, Kebetov
prigovor Sokrat pobija četvrtim dokazom. Ovaj dokaz predstvalja učenje o uzrocima i
idejama. Na osnovu suprotnosti među idejama (za razliku suprotnosti među stvarima) odnos
između duše i smrti je takav da je duša vezana za ideju života a ta ideja stoji su suportnosti
prema ideji smrti. Stoga, ona ne može primiti smrt, ergo ona je nužno besmrtna.
U nastavku dijaloga, na osnovu prikazanih dokaza Sokrat zaključuje da je najviši
etički zadatak čoveka negovanje duše budući da je ona besmrtna. A odmah potom kroz mit
opisuje odlazak duša u Had nakon smrti tela.
Treći deo dijaloga predstvalja poslednji savet Sokratov prijateljima i opis njegovih
poslednjih trenutaka.

2. Platon – Država

Država predstavlja Platonovo delo u kojem su obuhvaćeni svi segmenti njegove

filozofske misli. Sastoji se iz deset knjiga od kojih svaka predstavlja posebnu tematiku. Ipak,
ono što povezuje ovih deset knjiga jeste jedinstvena ideja Dobra, što je ujedno i glavna tema.
Prva knjiga Države predstavlja uvod u samu raspravu. Opisujući kako su Sokrat i
Glaukon otišli u Pirej u čast boginje Artemide, Platon nam dočarava mesto i vreme
odigravanja događaja. Nakon što su otišli kod Kefala, Sokrat započinje razgovor o starosti,
bogatstvu i pravičnosti. Na taj način pitanjem šta je prevednost započinje filozofska rasprava.
Na mesto Kefala dolazi Polemarh koji definiše pravičnost preko Simonidove izreke kao
„kazivanje istine i vraćanje duga“. Te vrši korekciju u „pravično je dati svakome ono što mu
pripada“. Ipak, Sokrat pobija ovakve stavove i dalje tražeći pravu definiciju pojma
pravičnosti. S druge strane, Trasimah, zauzimajući napadan stav prema Sokratu navodi da je
„pravednost ono što koristi jačem“. Na tom mestu Sokrat mu skreće pažnju da bi prema
takvoj definiciji to pre bila nepravičnost nego pravičnost. Štaviše, on iznosi tri razloga zašto je
bolje biti pravičan nego nepravičan. Ti razlozi su sledeći, pravičan čovek je mudar a
nepravičan neznalica, zatim nepravičnost izaziva konflikte u duši koji sprečavaju čoveka na
delotvornu akciju, i na kraju pravičan čovek poseduje vrlinu, samim tim on je srećniji od
nepravičnog čoveka koji je uvek nezadovoljan.
Druga knjiga Države predstavlja nastavak diskusije vođene u predhodnoj knjizi.
Nezadovoljan i neubeđen argumentima koje je Sokrat naveo, Glaukon zauzima sličan stav kao
Trasimah. Međutim, Sokrat usmerava raspravu ka tome da se prvo otkrije šta je pravičnost u
državi, a potom na osnovu toga otkritii šta je pravičnost u pojedinačnoj duši. Na taj način će
se doći do odgovora da li pravičan čovek srećniji od nepravičnog. Polazeći od pitanja porekla
države, Sokrat dolazi do zaključka da je svaki čovek po prirodi određen za jedan posao, te bi
najbolja država bila ona u kojoj bi svaki čovek doprinosio opštem dobru na najbolj način. Na
ovom mestu iznosi se tvrdnja o ulozi i vaspitanju vojnika u državi. Budući da vaspitanje i
obrazovanje moraju biti zasnovani na gimnastici i muzici, jasno je zašto se kritikuje pesništvo.
U trećoj knjizi Države objašnjava se zašto je pesništvo nepoželjno u vaspitanju i
obrazovanju građana. Pošto je pesništvo podražavanje istine, ono čini korak unazad te ne vodi
dušu ka istini. Nasuprot tome, obrazovanje u gimnastici priprema vojnike za rat, ali ono mora
biti usmereno ka negovanju duše. Ipak, ne može svako biti čuvar države, selekcija se zasniva
na snazi i hrabrosti. A svako ko bude izabran u red čuvara imaće posebne dužnosti i neće
imati privatnu svojinu.
Pitanje nejednakosti i sreće svakog staleža predstavlja temu četvrte knjige. Sokrat
ističe da se sreća države postiže pravičnom raspodelom dužnosti. Iz toga razloga, veliki stepen
bogatstva ili nemaštine bi uzrokovao sukobe u državi. U nastavku on razlikuje četiri
kardinalne vrline, mudrost, hrabrost, umerenost i pravednost u državi, a potom određuje
čoveka kao državu u malom što znači da i on poseduje ove vrline. U svakom čoveku
preovlađuje jedna vrlina ili deo duše, stoga se princip pravednosti odnosi na obavljenje
funkcije u skladu sa delom duše.
U petoj knjizi postavlja se pitanje o mogućnosti žena čuvara. Naime, Sokrat smatra da
su i žene poput muškaraca jednako sposobne za obavljanje dužnosti koje sa sobom nosi
određen stalež. Na ovom mestu se u razvijenijem obliku objašnjava ideja zajedničkog života
čuvara, zajedničke dece, neimanje privatne svojine i sl. radi sveopšteg dobra u državi. Stoga
će i čuvari biti srećni u onolikoj meri ukoliko doprinose opštem dobru države.
 Nakon prikaza i objašnjenja ko bi trebalo biti čuvar države i dužnosti tih čuvara, u
šestoj knjizi se raspravlja o filozofima-kraljevima. Razlog zbog kojeg filozofi treba da budu
vladari Sokrat vidi u tome da su jedino oni u stanju da se približe istini. Ali filozof-vladar
može biti samo onaj ko je dušu svoju vaspitavao na određen način, ovde aludurajući na sofiste
i njihovu „prividnu mudrost“. U nastavku se diskutuje o razlikama između čuvara i vladara pri
čemu se ističe da prvi znaju šta je dobro, dok drugi znaju dobro po sebi. Iz tog razloga su
filozofi vladari države. Takođe se diskutuje o četiri saznajne moći, umovanje, razumevanje,
verovanje, i slikovito predstavljanje.
U sedmoj knjizi se iznosi čuvena alegorija pećine. Na taj način prikazan je put filozofa
od neznanja ka saznanju. Taj put predstavlja naročit probražaj duše od senki i vidljivih
predmeta ka istinskom razumevanju ideja. U tom smilsu, javlja se pitanje obrazovanja
filozofa. Budući da gimnastika i pesništvo nemaju tu moć da izbave filozofa iz pećine, na
njihovo mesto stupaju logika, aritmetika i astronomija. Ipak, ove nauke su samo preludij za
dijalektiku koja vodi filozofa ka istini.
Nakon kratke rekapitulacije predhodnih knjiga, u osmoj knjizi rasprava se odigrava u
smeru ispitivanja državniih oblika. Sokratov cilj je obrazložiti zašto su timokratija, oligarhija,
demokratija i tiranida četiri vrste nepravičnih uređenja u državi. U prvom slučaju država će
biti čisto vojnička sila bez filozofa. U drugom će se isticati bogatstvo a ne čast, što će dovesti
do nejednakosti, straha i konfilkata. U demokratskom uređenju će se svi staleži izjednačiti te
će u državi zavladati rasulo jer niko neće obavljati svoj posao po prirodi. Trinida proizlazi iz
težnje za apsolutnom slobodom a budući je ova nemoguća ona se pretvara u svoju suprotnost
– ropstvo.
Sledeći temu osme knjige, Sokrat raspravlja o tiraninu u devetoj knjizi. Tu se
raspravlja o nepotrebnim željama, strastima i zadovoljstvima koji se javljaju kod tiranskog
čoveka i u tiranskoj državi. Potom, se vraća na diskusiju o sreći pravednih i nepravednih
iznoseći tri dokaza. Prvi se odnosi na to da će u tiranskoj državi vladati siromaštvo i ropstvo
stoga ljudi u takvom stanju ne mogu biti srećni. Drugi dokaz predstvalja razlikovanje tri soja
ljudi; ljubitelji mudrosti, ljubitelji pobede i ljubitelji dobiti, gde objašnjava da je sreća u
pravom zadovljstvu tj. dobru od kojeg je tiranin najviše udaljen a filozof mu je najbliži.
U desteoj knjizi Sokrat se vraća na temu mimetičke umetnosti. Iznosi slične stavove
kao u predhodnim knjigama. Takođe se postavlja pitanje o besmrtnosti duše i nagradi za
pravičnog čoveka.
3. Platon – Odbrana Sokratova

Odbrana Sokratova jeste delo u kojem je prikazano suđenje Sokratu. Poznato je da je

Sokrat bio neiscrpni izvor inspiracije za Platona, te je u ovom dijalogu predstavljen kao
idealni učitelj, mudar, skroman, trezven, umeren i pravičan. Sokrat je optužen da ne priznaje
bogove države, da izmišlja nova božanstva i da kvari mladež svojim „mudrovanjem“. Optužili
su ga Melet, Anit i Linkon.
Ovo delo se sastoji iz tri glavna dela, od kojih prvi deo predstavlja besede pre glasanja
da li je Sokrat kriv ili ne. U tom delu Sokrat izlaže i objašnjava svoj poziv kao filozofa,
ističući da zna da njegov način ispitivanja mnoge ljude čini oholim i prekoravaju ga iz razloga
što on na taj način iznosi na videlo njihovo neznanje. Stoga se može primetiti da Sokrat i u
času kada je optužen, ostaje dosledan svojoj biti i nema nameru da se izvini za svoje
postupke, već da objasni i odbrani se od onoga za šta je nepravično optužen. Argument koji
navodi u svjoj odbrani odnosi se na proračanstvo u Delfima koje ga je odredilo kao
najmudrijeg čoveka, a opet je on sebe smatrao onim koji ništa ne zna. Iz tog razloga, on se
nije mogao osloboditi unutrašnjeg demona koji je vodio njegovu dušu i težio za spoznajom
opštih i apsolutnih istina. Takođe, njegov zadatak je bio da uočava prividnu mudrost i istakne
razlike između privida i istine. Štaviše, Sokrat navodi da je njegov način ispitivanja kod
mladih budio želju za spoznajom dok je kod starijih izazivao gnev i prezir, te smatra da je
upravo to glavni razlog optužbe. Nakon rasprave između Meleta i Sokrata, sledi glasanje da li
je kriv ili ne, gde se sa vrlo malom razlikom između glasova, došlo do toga da je kriv.
U drugom delu dijaloga, od Sokrata se traži da predloži kaznu te on odbacujući zatvor
i izgnanstvo predlaže novčanu kaznu za „jednu minu srebra“, a zatim „ A Platon... i Kriton i
Kitobul i Apolodor, pozivaju me da vam predložim trideset mina“ 1, oni će pouzdano jamčiti
za tu kaznu.
Treći deo rada obuhavta presudu. Sokratov predlog novčane kazne se odbacuje i biva
optužen na smrt. U tim trenucima Sokrat ostaje dosledan sebi i prihvata presudu bez
potresenosti, staloženo i mirno. Obraćajući se onima koji su ga osudili govori da su naneli
više štete sebi nego njemu, pošto im je lakše bilo njega da ućutkaju nego da čuju istinu, s
druge strane obraća se onima koji su glasali da nije kriv da on odlazi u smrt, a oni u život te
da niko ne zna sa sigurnošću kome će biti bolje jer to ne zna niko sem bogova.
Sokrat je mogao da izbegne smrtnu kaznu ali njegov cilj je bio mnogo uzvišeniji, on se
borio za istinu i u toj borbi je pobedio.

1
Vidi, Platon, Odbrana Sokratova
4. Platon – Fedar

Razgovor započinje susretom Fedra i Sokrata van Atine. Fedar je upravo slušao
Lisijinu besedu o ljubavi, očaran tim govorom sačuvao ga je u pisanoj formi. Na zahtev
Sokrata on mu prepričava šta je čuo. Dijalog se satoji iz tri besede o Erosu s ciljem da se
utvrdi pravilna upotreba retorike.
Prvi govor o Erosu jeste Lisijin koji nam ponavlja Fedar. Naime, čovek koji nije
zaljubljen jeste u prednosti u odnosu na onog koji jeste. Odnos sa zaljubljenim čovekom samo
donosi štetu, tračeve i ljubomoru. Zaljubljen čovek ne razmišlja trezveno i ne razmišlja
ispravno. Stoga je za čoveka bolje da ljubi nekoga ko u njega nije zaljubljen nego ko je u
njega zaljubljen. Te treba više činiti onome ko nije zaljubljen nego onome ko jeste.
Očekivajući da će Sokrat pohvaliti ovakakv govor Fedar nailazi na suprotnu reakciju. Štaviše,
Sokrat tvrdi da bi sam imao bolji govor o Erosu.
Drugi govor o Erosu jeste prvi Sokratov govor. Polazeći od toga da je ljubav nekakva
požuda, razlikuje dve vrste; požudu za nasladama i misao. Prva teži ka telesnom, zadovoljenju
pukih strasti, dok druga teži za najboljim i kao takva je stečena i predstavlja odmerenost i
obuzdanost. Použuda za nasladama jeste urođena i njena odlika je neumerenost. Međutim,
postoji i nagonska požuda za uživanjem u lepoti, tj. u Erosu. Tek na ovom mestu se javlja
pitanje korisnosti ili štetnosti Erosa. U ljubavi Eros je na strani onoga ko je zaljubljen. Ipak, u
ovakvom ljubavnom zanosu, čovek će težiti da onoga koga ljubi učini zavisnim, čime će
sprečavati razvoj njegovog duha. U nekom trenutku će na mesto
„razloga ljubavi“ doći „razlozi razuma“ te će sve one zakletve i obećanja izrečena u zanosu
nestati. Te je, smatra, bolje imati neljubavnika. Smatrajući da je dao pogrešan prikaz Erosa,
Sokrat želi da ispravi grešku.
Ipak, drugi Sokratov govor, odnosno treći govor u dijalogu, jeste onaj koji hvali
ljubav. Smatrajući ljubav požudom u višem smislu te reči, tj. ludilom, Sokrat ističe da je ne
treba stoga odmah osuđivati. Štaviše on razlikuje četiri vrste ludila kao dar od bogova, gde
ističe zanos ljubavi kao dar od Afrodite. A potom u nastavku dokazuje besmrtnost duše preko
mitološke priče o krilatoj kočiji sa dva konja i vozarem. Vozar utiče na dobrog i lošeg konja i
na taj način oblikuje svoju dušu. Naime, pojavna zemaljska lepota dušu podseća na onu
istinsku ideju lepote kojoj zaista teži duša. Sećanja o lepoti po sebi daje duši krila i ispunjava
je najplemenitijim zanosom - Erosom. Stoga je odnos zaljubljenih sličan božanskom, a onaj sa
nezaljubljenim baca dušu na zemaljsko tlo.
 U zaključku, Fedar priznaje da je Sokratov govor bolji od Lisijinog. A tu se takođe se
rarpavlja o valjanom načinu govorenja i pisanja, s ciljem kritikovanja retorike i sofistike.

5. Jan Patočka – Platon i Evropa

Jan Patočka bio je Huserlov učenik koji je antičku filozofiju, a naročito najčuveniji
trojac (Sokrata, Platona i Aristotela) proučavao iz fenomenološke perspektive. U ovom delu
autor se bavi pitanjem duhovne krize čoveka, kao i pitanjem mogućeg izlaska iz te krize koji
on pronalzi u antičkom konceptu „brige o duši“.
Iako se knjiga sastoji iz jedanaest predavnja, ona se mogu sažeti u tri glavna pglavlja.
Prema toj podeli, u prvom delu rada, možemo reći da nas autor uvodi u samu problematiku
preko fenomenoloških pojmova i samog određenja fenomenološke filozofije i njene metode.
Takođe, on navodi da se celokupno čovečanstvo nalazi u nekoj „situacionosti“. A odmah
potom razlikuje dve vrste situacija; naivnu – svakodnevna situacija - i osvešćenu –
reflektovana i pojašnjena.
Drugi deo rada bavi se pre-refleksivnim periodom, odnosno periodom u kojem je
vladalo mitsko poimanje sveta. Određujući to stanje čoveka kao lutanje, autor nas potom
upućuje na dvojaku strukturu mita. Naime, reč je o tome da se u svakom mitskom izlaganju
prepoznaje na jednoj strani, izražavanje onog ljudskog aspekta a na drugoj strani, niz
fantastičnih i konfuznih priča. Kao krucijalnu razliku između pesničke i filozofske slike sveta,
autor ističe čuđenje. Dakle, čuđenje predstavlja buđenje samosvesti iz koje kasnije nastaje
kritička refleksija. Nasuprot mitu, filozofija podrazumeva ono ja koje misli, koje jeste
nezavisni subjekat i samim tim ima slobodan odnos prema svetu. S tim u vezi, Patočka
nadalje razmatra i analizira Sokratovo učenje. Smatrajući ga prvim filozofom kod kojeg je
filozofsko ispitivanje podrazumevalo razvijeno kritičko samoispitivanje. Pošto navodi da
Sokrat stoji između tradicije i savremenosti, starog i novog, on ga smatra kao onog ko je prvi
na napravio skok ka refleksiji o celokupnoj situaciji čoveka.
U trećem delu rada, autor razmatra Platonovo poimanje duše, pri čemu razlikuje „tri
struje brige o duši“.2 Kao prvu navodi ontokosmološku, odmah potom brigu o duši u zjednici,
i na kraju briga o duši u smislu njenog unutrašnjeg života. Ispitujući ove tri struje Patočka želi
da pokaže da briga o duši obuhvata svaki segment ljudskog života. Štaviše, glavni cilj ovog
dela jeste da obrazloži kako je ovo učenje, koje nalazimo još kod Sokrata a u mnogo

2
Vidi, Patočka Jan, Platon i Evropa, str. 299.
razvijenijem obliku kod Platona i Aristotetela, dakle kako se ovaj koncept „brige o duši“
nalazi u osnovi evropske civilizacije. Stoga, kao glavni razlog duhovne krize čoveka, on
pronalazi u zapostavljanju duše.

6. Irina Deretić – Idealna zemlja i demoni: mit u dijalogu Fedon

Glavni cilj ovog rada jeste analiza kojom treba utvrditi ulogu i značaj mitskog
pripovedanja u Platonovom dijalogu Fedon.
Kroz mit su prikazane okolnosti neprosredno pred kraj Sokratovog života. Ta priča
obuhvata pitanje smrti, te kako i autorka ističe, Sokrat iskazuje mit o večnom životu. Ono što
je izrečeno takvim načinom pripovedanja ne može se sa sigurnošću prihvatiti kao istinito.
Tačnije, ne može se prihvatiti na način na koji se prihvata istinitost na osnovu emirijskog
iskustva ili razumskog poimanja. Autorka, hoće reći da se mitom u Fedonu prevazilazi naše
iskustvo, pa je jasno zašto Sokrat napominje da je nemoguće utvrditi istinitost njegovog
govora, ali se u to može verovati. Značaj mita nalazi se u tome da upravo ono što se kroz mit
zamišlja utiče na dalji razvoj naučnog mišljenja koje teži da razjasni mutnu i slikovitu priču.
U opisu sveta u koji će, prema Sokratu, on sam otići čim ispije otrov, može se uočiti
spoj naučnih i mitoloških elemenata. Štaviše, može se primetiti raskid sa tradicionalnom
mitologijom, budući da Platon kroz Sokrata pripoveda o nešto drugačijem mestu na koje
odlazi duša nakon smrti. Ipak, uprkos drugačijoj slici koju pruža Plato, on se u velikoj meri i
dalje oslanja na homerovske mitove.
U nastavku rada, otkriva se da se smisao sudbina duša nakon smrti krije u opisu
podzemnog sveta. Naime, dušama se nakon odlaska sudi na osnovu delanja čoveka u svetu. U
zavisnosti od greha ili „stepena“ grešnosti svakoj duši odgovara posebna reka. Pa će tako
najgrešnija duša otići u reku lave gde će trpeti večite patnje. Ali, time nam Platon ostavlja
otvorenim pitanje da li je moguće izbavljenje duša ma koliko one bile grešne? Da li je
moguće da se duše pokaju i očiste od greha ili je njihova sudbina zapečaćena njihovim
predhodnim ponašenjem u telesnom svetu?
Irina Deretić zaključuje da je uloga mita u dijalogu Fedon ta da nam dočara, ili bolje
reći, da nam na slikovit način pomogne da razumemo one stvari koje prevazilaze naš razum.
Iako take govore ne možemo smatrati bespogovorno istinitim, možemo verovati da su istiniti
ili na osnovu njih doći do istine.
7. Irina Deretić – Psihološki mit u dijalogu Fedar ili o vozaru rastrgnutom
između požude i ideje lepog

U ovom radu autorka se bavi pitanjem kakvu ulogu imaju mitovi u Platonovim
dijalozima. Razlikujuči tri vrste mitova; etiološke, erotske odnosno pishološke, i eshatološke,
Irina Deretić nam ukazuje da je u Fedru zastupljenost ove druge vrste mitova očevidna.
Poznati mit o duši kao krilatoj kočiji određuje se kao najobuhvatniji erotsko-psihološki
mit. Njime se pripoveda o postojanju duše pre njenog „silaska“ u telo, a potom se otkriva
struktura duše i funkcionisanje njenih delova. Upravo se mitom o krilatoj kočiji
najverodostojnije pokazuje značaj i uloga racionalnog dela duše. Budući da jedan konj
predstavlja onaj požudni deo duše, a drugi konj predstvalja voljni deo duše, vozar se javlja
kao razumski deo koji treba da vodi računa o oba konja i upravlja celokupnom kočijom. Na
ovom mestu pravi se izvesna analogija sa Državom u kojoj su iznesene slične tvrdnje.
Međutim, uprkos tome što se i u jednom i u drugom dijalogu javlja teorija o trodelnoj
strukturi duše, u Fedru se odnos različitih delova objašnjava iz psihološko-erotološke
perspekltive, dok se u Državi taj konflikt razmatra iz etičke perspektive.
Nakon navođenja dokaza za besmrtnost duše koji je dat u Fedru, autorka primećuje da
mit igra veliku ulogu u ovom dijalogu budući da se na taj način opisuje struktura duše i
pripoveda se o onostranosti. Takođe, primećuje se da putanja mitološkog objašnjenja u Fedru
kreće u suprotnom smeru od one u eshatološkom mitu. Naime, u Fedru se opisuje
preegzistencija duše, njeno božansko poreklo, dok se u eshatološkom mitu akcenat stavlja na
njen „položaj“ nakon smrti. Štaviše, javlja se još jedna razlika između ove dve vrste mitova
(psihološkog i eshatološkog), a ta razlika jeste u opisu onog „onostranog“. Međutim postoje i
izvesne sličnosti. Reč je o tome da duša u svojoj preegzistenciji poseduje apsolutnu spoznaju,
ali to zaboravlja padom u telo. Nit koja povezuje ova dve vrste mita jeste pojam sećanja kojim
se objašnjava kružno kretanje duše.
Naredni deo rada posvećen je tumačenju, odnosno otkrivanju smisla i traženju istine u
mitološkom pripovedanju. Detaljnom analizom dolazi se do uvida da odnos između vozara i
konja jeste slikovit prikaz odnosa racionalnog i iracionalnog segmenta duše. Te u nastavku
autorka zaključuje da oavakva vrsta mita ima ulogu da nam olakša poimanje duše u
antropološkom kontekstu.
8. Milenko A. Perović – Platon i paradoksija početka u filozofiji

Autor smatra vrlo značajnim pitanje i razumevanje početka u filozofiji, te je to ujedno

i glavna tema ovog rada. Takođe, u radu se ispituje odnos razumevanja i razlike između
filozofije i nauka.
On polazi od pitanja da li je početak u filozofiji nefilozofičan? Dakle, da li filozofija
započinje iz nefilozofiranja ili počinje pre sebe same? Koliko se opravdano može govoriti o
nefilozofskom započinjanju filozofije?
Paradoks se nalazi u tome da početak filozofije ne može odrediti kao suprotnost
filozofije. Izlaz iz paradoksa moguć je ako se početak odredi kao čuđenje, odnosno kao prelaz
iz nefilozofije u filozofiju čime se ublažava nagli skok. Možemo primetitit i uzlaznu putanju
od mita preko religije do filozofije. Međutim, smatra autor, ovim se nije uklonio paradoks.
Razliku između mita, religije i filozofije treba razumeti ne u vremenskom smislu, kao da slede
jedna iz druge vremenski, već u logičkom smislu. Tema početka u filozofiji razvija se tek sa
Hegelom, ali je na njega dakako uticao Platon preko Aristotela. U Platonovoj filozofiji
problem početka postavlja se kao ontološki problem. Ovde se početak razume u skladu sa
njegovim celokupnim podvajanjem sveta. Dakle, početak stoji u uočavanju razlike između
dva načina spoznaje. Na jednoj strani imamo čulnu spoznaju koja ispituje ono vidljivo, a na
drugoj strani imamo umstvenu spoznaju koja ispituje ono nevidljivo i zalazi u svet ideja. Iz
ovog razlikovanja sledi razlikovanje između filozofije i nauke. Dok se prva bavi onom
umstvenom spoznajom, druge nauke ispituju ono iskustveno.
Perović u nastavku rada navodi da se ta razlika može objasniti kao razlika između
hipotetičkog i nehipotetičkog. S tom napomenom da kod Platona nehipotetičnost odlika
filozofije budući da se pomoću nje teži razumeti ono opšte i apsolutno. Hipotetičnost jeste
odlika nauka, jer je njihova polazna tačka uvek pretpostavka, dok polazna tačka u filozofiji
mora imati jak temelj. Taj temelj, nastavlja Perović, kod Platona jeste duša. Dakle,
filozfičnost je duši najizvornija mogućnost. Stoga se paradoks početka u filozofiji rešava
pozivanjem na samosvest, odnosno pozivanjem na refleksivnu spoznaju o predmetu same
filozofije. Upravo to je ono što je razlikuje od ostalih nauka.

9. Zoran Arsović – Sokratovsko psyche i pojam samosvesti

Glavna tema ovog rada jeste analiza i interpretacija Sokratove tvrdnje da je „bit
čoveka njegova duša“ iz savremene perspektive. Intencija autora jeste da pojasni, protumači i
uporedi pojam duše u antičkoj filozofiji s jedne strane, i pojam samosvesti u novovekovnoj
filozofiji s druge strane.
Smatrajući da se problematizacija pojma samosvesti u svom eksplicitnom obliku javlja
tek sa Dekartom, na prvi pogled deluje izlišno tražiti bilo kakve sličnosti sa antičkim
poimanjem duše. Međutim, napominje se da iako Stari Grci nisu poznavali pojam samosvesti
u onom obliku kako ga mi danas poznajemo, oni su ipak imali neposredno unutrašnje znanje o
njemu. Štaviše, pozivajući se na Finka i zajedno sa njim Arsović tvrdi da je bezrazložan stav
moderne filozofije prema antičkoj filozofiji – određujuči je kao zastarelu i nerefleksivnu
naivnost. U nastavku sledi: „prigodno razlikovanje između supstancije i subjekta, između
metafizike supstancije i novovekovne filozofije slobodnog i samosvesnog subjekta nije ništa
drugo do vulgarna zamisao koja nema ničega zajedničkog sa stvarnim, povesnim,
razumevanjem filozofskog razvoja... jer subjektivizam Novog doba, tamo gde je stvarno
filozofski shvaćen, nije nikakva tekovina Novog doba, već izdanak antičkog motiva – duša je
na neki način sve.“3
Pozivajući se na Ritera i Realea, autor ističe značaj i ulogu Sokratove misli na dalji tok
evropske filozofije. Dakako se već u geslu „spoznaj sebe samog“, nalaze koreni i klice
buđenja samosvesti i refleksivne spoznaje. U takvom refleksivnom promatranju, odnsono, u
buđenju samosvesti, saznajna i moralna dimenzija se prepliću. Te se, nastavlja autor, kao
glavni cilj čovekovog delanja, javlja briga o duši. Na ovom mestu se uviđa da se novovekovni
pojam samosvesti određuje upravo kao samouređenje radi seba sama. Stoga, nastojanja u
novom veku, da se u što većoj meri odvoji od antičke filozofije jesu neopravdana, iz razloga
što se koreni njihove misli nalaze upravo u antici.
Briga o duši jeste čista zapitanost, čuđenje, izvor filozofske upitanosti. Međutim, u
ispitivanju odnosa ova dva pojma, autor zaključuje da pojam duše ima mnogo širi opseg od
pojma samosvesti. Argument za tu tvrdnju nalazi u sledećem, spoznati sebe, biti svestan sebe,
probuditi samosvest u antičkom smislu znači ujedno negovati dušu, dok pojam samosvesti u
novovekovnom smislu ne obuhvata moralni aspekt. Redukovanje pojma duše na samosvest
dovelo je do čisto naučnog pogleda na svet. Takav odnos prema svetu, doduše, jeste doprineo
progresu na mnogim poljima, ali se s druge strane zaboravilo ono najbitnije – na negovanje
duše, tačnije čovekovo delanje na osnovu samospoznaje.

10. Saša Horvat – Zašto Platon nije zaplakao u Fedonu?

3
Vidi Arsović Zoran, Sokratovsko pszche i pojam samosvesti, str. 211.
 Autor ovog rada postavlja zadatak da objasni i protumači odnos emocija i filozofije u
dijalogu Fedon. U tom cilju, smatra da je od velikog značaja ispitati zašto je Platon izostavio
samoga sebe u navedenom dijalogu. Stoga se kao jedan od glavnih ciljeva ovog rada može
odrediti upravo odgovor na postavljeno pitanje.
Autor smatra da u Fedonu postoji određena slojevitost emocija, te je bitno ispitati da li
su emocije i filozofsko mišljenje dve različite sfere ili pak ima podudarnosti među njima. Prvi
sloj možemo lako uočiti kod prijatelja koji se nalaze u tamnici zajedno sa Sokratom. Drugi
sloj emocija, na malo teži način, uočljiv je kod samog Sokrata. Doduše njegove emocije stoje
nasuprot emocijama njegovih prijatelja, budući da on ne oseća strah od smrti, niti
uznemirenost, već doživljava jednu vrstu smirenosti i blaženstva.
Dakle, polazna tačka analize jesu emocije okupljenih učenika oko Sokrata. Na prvom
mestu javlja se Fedon koji istovremeno oseća radost i žalost pri pomisli da će Sokrat ubrzo
popiti otrov. Napominje se da su se i drugi slično osećali sem Apolodora koji je najviše
plakao. Zastupljenost emocija varira u različitim momentima. Nakon Sokratovog izlaganja o
dokazima za besmrtnost duše, uočava se izvesna smirenot i uteha kod prisutnih. Međutim, ta
vrsta emocija se menja onog časa kad je Sokratu dato da ispije otrov. U tom trenutku niko od
prisutnih se nije mogao više suzdržavati, te dolazi do erupcije emocija kroz plač svih
prisutnih. Zanimljivo je to, kako autor primećuje, da i u tim trenucima Sokrat ostaje smiren
poput oca koji prekoreva ali ujedno i teši svoju decu.
Međutim, najintrigantniji momenat jeste Platonovo samo-izuzeće iz svega toga. Autor
navodi mnoga tumačenja koja na poseban daju interpretaciju na pitanje „zašto je Platon bio
odsutan?“ Iako odsutan, Platon kroz dijalog ispoljava sve emocije i saoseća se sa svim
prisutnima. Kao krucijalnu tačku, Horvat ističe da je Platon sebe izuzeo telesno, ali ne i
duhovno. Ukoliko bi bio prisutan, ne bi se mogao suzdržati od izražavanja emocija kroz plač,
a to bi predstavljalo kontradiktornost u odnosu na njegovu teroiju ideja i učenje o besmrtnoj
duši. Dakle, iz istog razloga iz kog Sokrat ne plače, ne plače ni Platon. Ali ipak, postoji
izvesna razlika među njima. Naime, platonovski Sokrat ostaje idealan učitelj i mudrac, dok je
Platon, kao učenik, s jedne strane, na vešt način izbegao da upadne u zamku
kontradiktornosti. Ipak, s druge strane izrazio posebnu emotivnost kroz dijalog Fedon.