УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

УЧИТЕЉСКИ СТУДИЈ

ПРВИ ЦИКЛУС СТУДИЈА

Семинарски рад

ПОРОДИЦА КАО ФАКТОР ВАСПИТАЊА

(Предмет : Основи педагогије)

Име ментора : проф. др Бране Микановић

Име студента и број индекса: Петровић Марина, број индекса 2797

Бања Лука, мај 2022.године

 САДРЖАЈ

УВОД...........................................................................................................................................................2
ВАСПИТАЊЕ...............................................................................................................................................3
ПОРОДИЦА.................................................................................................................................................5
ВАСПИТНА ФУНКЦИЈА ПОРОДИЦЕ...........................................................................................................6
УЛОГА ПОРОДИЦЕ У ОСНОВНИМ ПОДРУЧЈИМА ВАСПИТАЊА...............................................................9
МЕТОДЕ И ПРИНЦИПИ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА..............................................................................12
ВАСПИТАЊЕ У САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ...............................................................................................13
ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................................15
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................................16

1
 ДЕЦИ ТРЕБА ПОСВЕТИТИ НАЈВЕЋУ БРИГУ,
ЈЕР ОНА СУ НАЈСКУПОЦЕНИЈИ ДАР БОЖЈИ И ДРАГУЉ,
С КОЈИМ СЕ НИШТА НЕ МОЖЕ УПОРЕДИТИ.
Јан Амос Коменски

УВОД

Упркос свим човековим достигнућима, упркос свему што човеков ум и воља могу,
једно остаје непромењено кроз сво време човековог постојања, а то је да се сви рађамо као
крха и немоћна бића која не могу сама опстати и стасати без бриге и скрби других. Тај пут
развоја и стасавања човека је јако дуг, сложен, компликован, а најважније основе се стичу
баш у породици.
Породица има велику и величанствену моћ васпитања и одгоја. Родитељи не морају
бити доктори наука да би њихова деца била образовани и поштени људи, напротив, више
је оних научника и светских умова који су у свет пошли са сеоских њива и из радничких
домова. Идеалних родитеља нема, нити постоји школа која образује савршене родитеље.
Сви родитељи желе најбоље за своју децу али су различити начини на које они то
постижу. Нарочито је то тешко у данашњем времену када родитељство представља ни
мање ни више него изазов. Начин живота савременог човека, положај мушкарца и жене,
индустријске, привредне, економске, религијске и многе друге промене и утицаји, права
детета, сексуалне оријентације и слободе као и остали небројани фактори данашњице,
остављају неминовно трага на формирање породице, њен опстанак и успешност у
реализацији једног од њених основних задатака, а то је васпитање деце и њихово
оспособљавање да се укључе што безболније у друштвене тековине задржавајући своју
индивидуалност и систем правих и позитивних вредности. Важно је да родитељи поштују
своју децу, да им обезбеде срећно детињство које неће бити базирано на материјалним
добрима и да породица буде дечији ослонац и кад постану самостални људи.
Породица, као један важан фактор у свим аспектима човековог развоја, постојања и
деловања, јесте предмет проучавања многих друштвених наука. Она као један специфичан
феномен трпи трансформације кроз различите историјске промене и турбуленције и
стално се налази у процесу промена. Оно што остаје непромењено јесте њена вредност и
значај, без обзира о ком се облику породице ради и без обзира на време њеног постојања.
Чак и у данашњем савременом добу, када и породица као феномен и институција пролази
кроз кризу свог дефинисања, она остаје непревазиђена вредност чијем се очувању тежи.

2
 Породица носи веома важне васпитне задатке и овај рад има за циљ да у грубим
цртама представи структуру данашње породице са свим проблемима које у њој настају и
њен утицај на васпитање појединца у смислу постављања темеља интелектуалног,
моралног, емотивног, естетског, физичког, радног васпитања.

ВАСПИТАЊЕ

Педагогија је наука о васпитању. То је неспорно, дефинисано, утврђено и јасно.

Проблем настаје око дефиниције васпитања. Како је и наука један организам који дише,
развија се и мења, тако се и те промене манифестују у виду проблематике дефинисања чак
и основних појмова. Ова проблематика доноси са собом и консеквенце, у смислу настанка
антипедагогије и формирања нових школа којима се настоји рушење основних
педагошких постулата. Зато би педагози требало преданије да се баве својим послом ,
треба преиспитивати теорију и више је примењивати у пракси како не би дошло до већих
последица.
Васпитање је човекова активност којом се утиче како на сопствени тако и на развој
друге особе. У почетку се васпитање везивало само са млађе нараштаје, али данас није
тако. Данас су васпитањем обухваћени како млади, тако и одрасли и сходно томе циљ
васпитања јесте и васпитање које ће подрзумевати и самоваспитање, самообразовање
односно доживотно образовање и васпитање.
„ Васпитање је процес формирања човека као људског бића свим његовим телесним,
моралним, естетским и радним квалитетима. Оно се врши трајно, у следу
нараштаја“(Вуксановић,1995,стр.86). Из оваквог дефинисања васпитања можемо
закључити да васпитање представља преношење искуства, сазнања и свих достигнућа
човечанства на млађе нараштаје са циљем њиховог оспособљавања и развоја различитих
квалитета неопходних за нормално функционисање у друштву које се континуирано мења.
Без оваквог следа, нове генерације би кретале из почетка ( ипак уз уважавање свих
концепција развоја човека, морамо се сложити да се човек рађа као tabula rasa), и
цивилизација не би бележила напредак и не бисмо отишли даље од статуса примитивних
заједница. Мада и када бисмо ценили напредак данашњег савременог друштва, питање је

3
о каквом и коликом напретку говоримо, односно да ли тај свеопшти научни напредак
користимо на прави начин и у праве сврхе?
„Васпитање представља планску и системску дјелатност формирања, подстицања и
уобличавања личности складу са прихваћеним општим циљем и операционализованим и
конкретизованим посебним и појединачним циљевима васпитања“
(Микановић,2016,стр.61). Овакво дефинисаност васпитања најбоље осликава колико је
васпитање сложен и важан процес и делатност. Сходно својој сложености основне
карактеристике васпитања су :
 интенционалност васпитања ( намерност васпитања са унапред постављеним
циљевима)
 васпитање као друштвено-историјска категорија ( васпитање је феномен који
је под сталним утицајем друштвено – историјских прилика )
 васпитање је друштвено – генерацијска појава ( друштво опстаје, постоји и
развија се захваљујући континуму преношењ искуства и знања са колена на
колено)
 васпитање као носилац класног, бескласног и сталешког карактера
(повезаност друштва и васпитања, односно кроз историју, подела друштвених
слојева утицала је и на облик и карактер васпитања)
 друштвено - политички карактер васпитања (повезаност васпитања и
политике, што у данашњем времену треба бити изразито рестриктивно. Једно
је говорити о политици васпитања ок продирање политике у васпитање треба
санкционисати)
 систематичност и организованост васпитања ( васпитање као важан и сложен
процес, делатност и активност не би могла да се реализује без
систематичности и организованости).

Пошто је васпитање друштвена појава, оно је под сталним утицајем различитих

фактора који га обликују или боље речено, постоје доста разноликих фактора који утичу
на појединца и обликују процес и активност васпитања. Педагогија настоји да утврди који
су то фактори утицаја и који су међу њима најзначајнији али и да дефинише и упути на
дистракторе (фактори који ометају васпитање). Савремени педагзи су постигли сагласност
да су основни фактори васпитања : друштво, породица, школа, васпитаник и васпитач.

4
 Овај рад представља један сажетак, опис и дефинисање породице као једног од
основних фактора васпитања, њен значај, форму и функцију породице у васпитању.

ПОРОДИЦА

Породица је основна ћелија друштва, али такође и најсложенија и најстарија

друштвена група. Здрава породица је основ здравог друштва. Здраву породицу чине
партнери различитог пола са својом децом или децом која су усвојена. Породица је
значајан фактор у различитим аспектима људског живота и зато је она предмет
проучавања многих наука, психологије, социологије, педагогије, медицине, правних
наука.
Слободно можемо рећи да је породица најважнија друштвена група. Она треба да се
заснива на љубави, поштовању, емпатији и толеранцији. Таква заједница подстиче здрав
емотивни развој код деце и омогућава формирање стабилне и уравнотежене личности.
Природно је у сваком човеку да осећа потребу за формирањем и припадањем
породици јер она има виталан значај за сваког човека. Она је уједно и најинтимнија сфера
у животу сваког од нас.
Породица је најстарији облик заједнице. Кроз историју она се трансформисала много
пута, почевши од првобитне заједнице (фаза промискуитета, затим подела на генерације,
синдијазмичка заједница, групни брак, заједница парова, моногамска породица) затим
промене кроз различита друштва и временске епохе, са различитим положајем жене у
њима. Сходно томе можемо говорити о патријахалним породицама,малограђанским
породицама и на крају имамо постојање савремене породице.
Патријахална породица је најстарији тип породице који слободно можемо рећи,
постоји и данас, наравно не у готово истом облику свог настајања. У овом блику
породицце на њеном челу је отац, мушкарац, pater familias, који се безпоговорно слуша,
који обезбеђује егзистенцију породице, одлучује о свим битним стварима и штити
породицу. Овакав облик породице је настао веома рано, на основу физичке предности
мушкарца у односу на жену (мушкарци су физички јачи и одлазили су у лов и
обезбеђивали храну). Кроз историју је овај облик породице пролазио кроз
трансформацију, дајући различите облике моћи и власти мушкарцу као глави породице

5
(слободу да ли ће признати новорођно дете, да одлучује о судбини и животу својих
чланова породице, нарочито жене). Данашњица није превазишла овај облик постојања
породице која постоји нарочито на нашим просторима и која се своди на безусловно
поштовање мужа, оца, мушке главе у кући и безпоговорно аминовање њихових одлука.
Малограђанска породица је облик породице који такође неретко срећемо у
данашњици. То је врло затворена заједница која је подложна друштвеним променама која
тежи престижу али је њена примарна карактеристика омаловажавање, како своје околине,
тако је оно присутно и међу самим члановима породице. Од детета захтевају и очекују
највећи успех и због тога су склони подмићивању деце само да би остварили животне
жеље родитеља. Родитељи су превише брижни, теже да што више заштите своју децу.
Оваква атмосфера код деце може изазвати тежњу за доминацијом, егоизам, уображеност.
Савремена породица је отворена према друштву, заснива се на узајамној љубави,
поштовању, емпатији, алтруизму. У њој се негује топла породична атмосфера са чврстим
емоционалним односима роитеља и деце. Детету се посвећује највећа пажња, највише
љубави јер се сматра да се такав однос касније одражава на његов живот у зрелом добу.
Понашање родитеља служи као пример деци коме она теже да се приближе. Зато је
међусобна љубав, поштовање подстицајни пример за децу.
Породица је у кризи у данашњем времену. Савременост доноси много проблема за
опстанак здраве породице. Сексуалне слободе, промене пола, истополни бракови,
непоштовање крвних веза доводе у питање дефиницију породице као основне ћелије
здравог друштва. Све чешће су породице самохраних родитеља, породице са проблемима
разног облика насиља, породице са поремећеним односима. Многе науке се проширују на
интерне дисцилине које се баве проблемима новог времена у породици. Такво стање треба
да нас наведе на питање, о каквом и коликом прогресу човечанства говоримо?
Сходно овим трансформацијама ни функција ни улога породице није била иста
(репродуктивна функција, заштитна функција, емотивна функција, социјална функција,
економска функција, васпитна функција) , она је кроз историју директно била зависна од
друштвених околности у оквиру којих се развијала. Да не бисмо превише отишли у
ширину, задржаћемо се само на њеној васпитној функцији.

6
 ВАСПИТНА ФУНКЦИЈА ПОРОДИЦЕ

„Породица је прва васпитна институција којој васпитање није основна дјелатност

али она се њиме интезивно бави“ (Микановић, Јевтић, 2015,стр.125). Задатак родитеља
није да се само материјално стара о детету и да задовољава дечије физичке и
егзистенционалне потребе, већ и да омогуће детету што безболније укључивање у
друштвену заједницу. Породица је примарна социјана група и без обзира на стручност
васпитних установа кроз које дете пролази током свог свог развоја, породица и у
будућности ће остати незаобилазан и један од најважнијих фактора васпитања.
У првобитној заједници васпитна функција породице се заснивала на преношењу
знања о лову, изради оружја и оруђа. У државама старог века имамо горе наведену
ситуацију да су друштвени односи дириговали васпитање које је почињало у породици.
Подсетимо се Ликурговог закона који каже да је васпитање деце ствар државе.
Строго спартанско васпитање почињало је у породици, сурово, навикавањем на глад, жеђ,
хладноћу, без емотивности, са циљем лакшег прилагођавања у васпитним заводима у које
су деца давана на васпитање од 7. године живота, по Ликурговом закону.
У Атини имамо сличну ситуацију, Солонов закон, који каже да отац који није
образовао сина макар занатом, нема право да тражи бригу и издржавање у старости. Деца
су била васпитавана у духу калкогатије, још у породици до 7. године живота након чега су
полазила у школу.
Једно од најзначајнијих дела, чак и прво дело које теоријски решава проблематику
раног васпитања деце и превазилази само идеје и мисли о васпитању јесте „ Материнска
школа“ Јана Амоса Коменског. Ово дело говори о важности васпитања деце у породици и
колико је важна породица као фактор на првом кораку упознавања детета са светом и
околином.
„Нико не сме да мисли да младеж може овако да се извежба сама од себе и без
одушевљеног рада. Ако наиме млади изданак, који треба да израсте у дрво, мора да се
засади, накалеми, залива, огради и подупире, ако скулптура од дрвета мора да се истеше,
изреже, издуби, изглади и намаже разним бојама, ако коњ, во и магаре морају да се
навикавају на послове ( да би знао да једе, пије, хода, говори, узима ствари у своје руке и
ради), како би дакле могао било ко сам од себе да добије више и од чула удаљене ствари,
као што су вера, врлина, мудрост и знање?“ (Ј. А. Коменски, 2000, стр 24).

7
 „ Зато нека родитељи не одлажу васпитање своје деце до времена учитеља у
школама и свештеника (јер је немогуће укриво израсло дрво испавити, а од шуме, са свих
страна обраслу шибљем, начинити воћњак)“. (Ј.А. Коменски, 2000,стр 22).
Маркс и Енгелс су критиковали буржоаско друштво које није омогућавало радничкој
класи елементарне услове живот, условне и хигијенске станове и више слободног времена,
док су родитељи по цео дан радили, од јутра до мрака, деца су била сама, гладна и
напуштена.
Морамо поменути и великог совјетског педагога Макаренка који је разрадио теорију
породичног васпитања истичући велики васпитни значај породице.
„Породица је снажан васпитни фактор само док нормално функционише, а када то
престане, она може да доведе до тешких последица у погледу нормалног развитка детета“
(Милена Орловић-Поткоњак, Никола Поткоњак, 1982,стр.155).
Породична средина је оно што породицу издваја као важан фактор у васпитању. Она
је својврсна и емотивна заједница и она пружа како емотивну тако и психичку сигурност.
Продино васпитање је камен темељац личности, основа за даљи животни развој.
Специфичног овог васпитања се огледа у емотивној вези између чланова породице и ту се
огледа снага породицце као фактора васпитања. Дете у најранијем добу свог живота усваја
прва знања путем емоција и путем срца, зато недостатак љубави, трауме које дете може да
доживи у том најрањивијем периоду, може изазвати трајне последице које се могу
одразити на физичком, психичком, емотивном пољу. Зато морамо истаћи да је породични
дом незаменљив и да је то свевременска и непролазна вредност.
Нигде на свету не постоје две исте породице али свака од њих настоји да испуни
циљ и задатке васпитања који су условљени многобројним факторима (економским,
политичким, привредним, верским, медијским, културним, мултикултуралним...). У којој
мери ће се задаци васпитања остварити зависи од много фактора.
На првом месту јесте људски и човечански квалитет родитеља и ауторитет који они
остварују на своју децу. Неопходан је одређени степен педагошке културе или
педагошких знања код родитеља. Овде се не мисли искључиво на институционално знање,
наше прабаке су биле можда бољи педагози од данашњих дипломираних педагога.
„Педагог је била и моја баба, знала је разликовати човека од нечовјека, отуда потичу
моје педагошке вјештине“.(Бране Микановић). Родитељи морају бити свесни
одговорности коју носе за правилно, сврсисходно и адекватно образовање деце, како пред
друштвом, тако је реч и о моралној одговорности.

8
 Породица треба да представља позитивну средину која ће пружати услове за здрав
психофизички развој, култури развој, социјални развој детета...
Незаобилазано је поменути односе који постоје међу члановима породице (љубав,
поштовање, разумевање) који су врло важни за нормалан развој деце у најранијем периоду
живота. Немају сви чланови породице исти васпитни утицај на дете. У том контексту је
можда занимљиво поменути утицај бака и дека на васпитање као и утицај браће и сестара,
јер су вишегенерацијске породице и даље честе.
Допринос бака и дека у васпитању деце је незаобилазан, нарочито у погледу
моралног васпитања и усвајања моралних вредности, а такође је важно преношење
традиције, поштовање културе и другачијих вредности. Пошто су баке и деке углавном
пензионери и њихова је примарна улога чување деце, они су на тај начин и активни
вапитачи. Зато је битан баланс и добра сарадња између бака и дека и дечијих родитеља у
погледу забрана, допуштања и интезитета васпитања и одгворности. Свакако, улога баке и
деке у васпитању, психичком развоју је много већа од оне описане у науци. Деца која
одрастају у оваквим вишегенерацијским породицама свакако одрастају у околини
неизмерне љубви пажње према њима.
У овом контексту морамо поменути и присутност браће и сестара у процесу
васпитања. На васпитање у овом случају утичу и број деце као и редослед рађања. У том
смислу код деце се могу јавити позитивне и усмерене интеракције, тако и негативне и
непријатељске. Старија деца углавном брину о млађој и учествују у њиховом храњењу,
пресвлачењу, чувању. Свакако да овакве активности имају васпитни значај и на старије и
на млађе дете. Деца се уче усклађивању потреба, дељењу играчака, хране, простора.
Неминовна је корекција понашања, при том су старија деца модел понашања млађој деци,
мада и старија деа могу бележити регресивно понашање из циља привлачења пажње, па ће
се понашати као млађи брат или сестра.

УЛОГА ПОРОДИЦЕ У ОСНОВНИМ ПОДРУЧЈИМА ВАСПИТАЊА

Основна подручја вапитања обухватају интелектуално васпитање, морално

вапитање, естетско васпитање, физичко васпитање, емоционално васпитање, радно
васпитање. Навешћемо пар карактеристика сваког овог подручја васпитања и утицај који
породица има у њима.

9
 Интелектуално васпитање је сложен процес развоја интелектуалних могућности и
способности, стваралачких способности са циљем формирања човека као разумног бића.
Тај процес почиње веома рано и наравно почиње у породици. Дете активно сазнаје свет од
првог дана свог живота, а та спознаја се проширује са развојем чула. Већ око 3. године
живота можемо говорити о радозналости детета за своју околину. Родитељи као и други
чланови породице налазе се у овом периоду пред проблемом давања тачних и
приступачних одговора на дететова питања о свету који га окружује. Та објашњења морају
бити тачна и примерена узрасту детета. Највећа грешка је ускратити дете за одговор или
одговорити љутњом јер тих питања има заиста много и деца су некада неуморна у тој игри
питања и истраживања своје околине. У каснијем добу, радозналост код детета треба и
подстицати коришћењем едукативних материјала, игрица, сликовница, разговарати са
дететом, постављати му задатке и загонетке. Чланови породице могу активно утицати на
развијање мишљења, памћења, способности посматрања и уочавања. Поласком у школу,
ова функција породице не престаје, већ породица треба да складно сарађује са школом у
циљу правилног и ефикасног развоја интелектуалног васпитања.
Један од највећих проблема који се у породици решава јесте и савладавање говора и
учење правилног изговора речи као и повезивање предмета и појава са њиховим називима.
Овај процес се не дешева преко ноћи и треба се наоружати стрпљењем јер правилно
формирање и правилан развој говора су од готово круцијалне важности за многе области
дететовог живота. Најчешћа грешка чланова породице је неправилан говор приликом
комуникације са дететом, такозвано тепање, што може условити неправилан изговор речи
код деце. Такође уколико код детета постоји нека говорна мана, непходно је благовремено
реаговати и исправљати је.
Морално васпитање је један од најсложенијих процеса у вапитању и обухвата
морлано обликовање личности у личност која ће бити прихваћен члан друштва. Ту се
уочава тај елемент социјализације у чијем је формирање породица незаобилазан фактор. У
породици се постављају темељи особине и карактера личности детета (дарежљивст,
организованост, поштење, темељност, марљивст, принципијаност, издржљивост,
карактерност...) „Породица је погодна за реализацију задатака моралног васпитања, јер је
она први, и то интимни, друштвени колектив у коме се дете нашло и у коме се оно
социјализује“(Милена Орловић-Поткоњак, Никола Поткоњак,1982,158.стр). У садржаје
моралног васпитања спада и припремање за породични живот као и за породичне улоге.
Та припрема за породичне логе у многоме зависи од породице у којој дете одраста, од

10
њеног идентитета, структуре, стабилности и организованости. Деца се у процесу
одрастања угледају на своје родитеље и постају огледало њих.
„Туците своју децу, чим приметите да почну да личе на вас“( Душко Радовић).
Естетско васпитање је оспособљавање личности да оно шта је лепо ствара,
вреднује, доживи и примењује у свакодневном животу и својој околини. Циљ је заправо
формирати естетски став, став према лепом. Ово подручје васпитања је исто тако не мање
важно од осталих. Уређење стана, начин облачења, естетика понашања само неке од
компоненти овог васпитања. Како породица утиче на развој и формирањеестетског
васпитања? Децу треба водити у природу, јер у природи нема кича, показивати им
складност боја и елемената у природи. Дете треба приближити уметности, сликарству,
класичној музици, читати им бајке, учити их лепом и сликовитом изражавању. Нарочито
је проблем лепо изражавање у данашњем времену, а о употреби метафоре, стилских
фигура, пренесеног значења не можемо ни говорити када је све популарније писање
непотпуних речи. Наше интелектуалне способности се усмеравају на формулисање и
дешифровање скраћеница приликом изражавања и писања (врв, мтм, нзм..).
Подстицање стваралачких способности код детета је врло важно и корисно, а баш
породиа их може подстицати усмеравањем да дете изражајно говори, рецитује, пева,
пише, свира, слика.
Физичко васпитање почиње од првог дана дететовог живота и перманентно траје
током читавог развоја. Породица је та која оставља темеље у дечијем свестранм телесном
развитку и здрављу као и формирању хигијенских навика, навика здравог сна, правилне
исхране и телесне културе. Неминовно је да и чланови породице поседују одређена знања,
шта се ваља, а шта не, како би обезбедили услове за правилан физички развој. Савремено
доба пружа широк извор едукације по овом питању, како путем медија и интернета, тако
имамо и велиу доступност лекара и саветовалишта. На жалост, физичко васпитање у
многоме заостаје, све је више гојазне деце, деце са равним табаним и кривом кичмом, деце
која немају адекватну координацију покрета и оријентацију у простору. Све је више
случаја омладине који ретко посећују стоматолога, не врше превентивне прегледе код
уролога и гинеколога, што указује на мањкавост у поседовању здравственог и физичког
васпитања. С тога можемо рећи, да у новом времену, породица прилично пада на задатку
физичког васпитања.
Емоционално васпитање представња развијање способности човека да своје емоције
адекватно испољава и контролише. Ово је још једна област где породица поставља темељ.

11
У зависнсти од породичних односа, породичне комуникације, емоција које се испољавају
према детету или чланови породице међусобно, зависи и емоционално обликовање детета.
Породица треба да развија код детета усвајање основних знања о емоцијама, дакле коју су
прихватљиве, које нису. Развој емоционалне интелигенциије и емпатије, као и
самоконтролу емоционалних реакција.
Радно васпитање је процес којим се личност образује за рад. Најпре о раднм
васпитању у оквиру породице, говоримо о усвајању радне навике. У прошлости је радно
васпитање много било више изражено, како код нас, тако и у свету. Деца су од малих ногу
радила послове као и старији, спрам својих физичких могућности. Данас је дошло до
промене и радно васпитање детета у породици све своди на сређивање собе, шетњу
љубимца, одлазак у продавницу и извршавање школских задатака и обавеза. Наравно,
родитељи у првом реду, а затим остали чланови породице представљају пример и модел
деци и њиховом одрастању.

МЕТОДЕ И ПРИНЦИПИ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Методе које се користе у пороичном васпитању су: метода убеђивања, метода

вежбања и навикавања, метода охрабрења, метода превенције итд. Овде ће бити
објашњење само неке од њих, најфрекфрентније.
 Метода убеђивања – користи се приликом објашњавања детету или
показивања шта би требало учинити или шта не треба учинити.
 Метода вежбања и навикавања – користи се са намером да дете научи
самосално извршавање неких задатака.
 За охрабрење се користе похвале, обећања, награде, такмичења.
 Метода превенције – користи се за спречавање негативних и непожељних
понашања.

Принципи у породичном васпитању представљају смернице којих се родитељи као и

чланови породицце који учествују у процесу васпитања морају придржавати када су у
питању садржаји, мртоде, организација и средства породичног васпитања.

12
 Први захтев породичне педагогије јесте поштовање дететове личности, индивидуе,
индивидуалности, природе и способности које дете поседује. У обзир се морају узети и
дететове склоности, таленти и интересовања.
 Принцип пуне ангажованости значи да дете треба да буде активан члан
породице и да сходно својим способностима, знањима и умењима треба да
учествује у активностима и раду породице.
 Принцип правилне оријентације подразумева здрав, корекртан и хармонијски
однос између родитеља и деце као и међусобних односа између чланова
породице.
 Принцип јединствености који подразумева складно и синхронизовано
деловање родитеља и других чланова породице који учествују у васпитању
детета.
 Принцип доследности подразумева да родитељи морају бити и остати
доледни сами себи и поштовању реда, дисциплине и понашања.
 Принцип индивидуалног приступа јесте усклађивање васпитних мера са
индивидуалним карактеристикама детета.

ВАСПИТАЊЕ У САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ

Васпитна улога породице се мењала кроз историју и она је била на другачији начин
цењена. Свако време и стадијуми кроз које је породица пролазила створили су неке трајне
карактеристике за каснији развој. Породично васпитање и понашање одувек је у великој
мери зависило од друштва. Образовање је важно током целог живота, али у детињству је
оно најинтезивније и зато му се поклања највећа пажња. Породицу увек треба подржати у
васпитној улози јер она може допринети стварању хуманијег и бољег друштва.
Ако желимо описати нашу данашњицу, онда можемо рећи да је ово свет који пружа
много благодати али узима и свој данак. Друштво се карактерише све већим плурализмом,
богатом медијском комуникацијом, великим променама у породици, кризом образовања,
институција, поремећенем вредностима где је материјално важније од реалних вредности.
Сви желе лагодан живот без много рада и муке, без одговорности. Музика коју млади

13
слушају, фризуре које носе, начин облачења, уређаји којима се служе, нису на суд и осуду
већ на понос родитеља.
Родитељи су преокупирали своју децу ваннаставним активностима са жељом да она
буду најбоља, да постижу високе резултате. У том циљу се не либе да те резултате чак и
купују, вођени престижом, занемарујући да је истина о способности њихове деце много
другачија. Таква деца остају ускраћења за онај део васпитања којим се она оспособљавају
за живот у заједници својим радом и својом борбом за место у друштву. Све мање се
утиче на самосталност деце, она су под сталним надзором, сталном контролом на неки
начин плашена да тако мора бити јер постоји бојазан да у супротном им се може нешто
лоше догодити. Да би родитељ био добар у обављању те функције, он мора подучити дете
дисциплини, самосталности у проблмским ситацијама, треба да помогне детету да научи
да буде одговорано и толерантно.
У данашњим породицама родитељи теже материјалној сигурности, напредовању у
каријери и стреме неким другим вредностима које нису традиционлне. Улога родитеља
треба да буде да он разговара са дететом, да му помогне и учествје како у учењу тако и у
обављању различитих активности, школских, едукативних и наравно у игри.
Све чешће се тај блиски однос између родитеља и деце постиже испуњвањем
дечијих материјалних захтева, а на исти начин се постижу и циљеви васпитања. Деци у
том односу фали љубави и топлине, брзо се засите и постају хладна и све захтевнија.
Родитељство и васпитање уопште, на овај начин иде странпутицом и ова је појава све
чешћа,а последице ће се све више манифестовати у друштву.
Посебна и врло опширна тема јесте васпитње деце која живе у породицама
самохраних родитеља, породицама у којима је било или јесте присутно насиље, велико је
питање и васпитања у заједницама истополних партнера којима се у западним земљама
дозвољава усвајање деце, а неретко и ко нас имамо примере таквих заједница. Питање је
са каквим квалитетима, способностима, схватањима ће се развијати деца која расту у
таквој средини? Са друге стране, имамо породице здраве структуре у којима се спроводи
квалитетно васпитање и такве породице и родитељи биће пред великим изазовом да своју
децу упуте на различитости које постоје у њиховој околини и да их усмере у ком правцу
треба да иде њихово самоваспитање, самообразовање и које вредности треба да пренесу
на своју децу.

14
 ЗАКЉУЧАК

Породица предстваља суштински и нераздвојиви део сваког друштва. Она не само да

је саставни део друштва, већ и камен темељац, без обзира о ком временском раздобљу
говоримо. Њен основни задатак је одгајање деце, с тим што деца данас нису иста као
некад. На њихову промену је утицало васпитање које се под утицајем различитих фактора
мењало кроз историју.
Свака модерна породица је посебна на свој начин и носи у себи различите системе
вредности. Упркос најбољим намерама родитеља васпитање деце некад крене у
погрешном смеру, породица даје прве елементе васпитања, али други утицаји некад узму
превагу. Породица учи децу да контролишу неприхватљиво понашање, као и да поштују
права других. Међутим, породица такође може и да научи децу да буду агресивна,
асоцијална и насилна у понашању. Како било, битно је да породица преузме одгојну
одговорност и да детету стално пружа подршку, љубав и сигурност.
У литератури највећа се важност у процесу социјализације редовно придаје
породици. Породица представља најважнију друштвену снагу правилног васпитања и
животног усмеравања детета. Свако друштво ствара себи неки идеал човека какав треба да
буде у интелектуалном, физичком и моралном погледу и који ће се успешно уклопити у
сва културно наслеђена правила понашања. Породица као основна друштвена ћелија
представља заједницу људи различите старосне доби, базирана је на био-репродуктивним
и социоекономским везама мужа и жене и њихове рођене или усвојене деце. Најчешће се
породица сматра синонимом за сигурност, пажњу, љубав, топлину и разумевање. Топлина
породичног живота и здрава атмосфера у њој, испуњена љубављу, резултираће правилним
развојом и здравом личношћу са позитивним потенцијалима за самосталан живот
појединца.

15
 ЛИТЕРАТУРА

 Gudjons Herbert. (1999). Pedagogija: temeljna znanja. Zagreb: Educa

 Mikanović Brane (2016). Naučni razvoj pedagogije i područja vaspitanja.
Laktaši:Grafomark.
 Mikanović Brane, Jevtić Bisera. (2015). Pedagogija: osnovna znanja o
vaspitanju.Laktaši: Grafomark.
 Orlović-Potkonjak, M. i Potkonjak, N. (1982). Pedagogija II dio.
 Vukasović Ante. (1995). Pedagogija. Zagreb: Alfa
 Јан Амос Коменски, Материнска школа.(2000).Завод за уџбенике и наставна
средства.Београд

16