4.

Утицај биологије на развој технологије

Ћелијско дисање је процес у коме се остаци хране, најчешће глукоза, разграђују при чему се
ослобођена енергија једним делом користи за производњу пакетића енергије, молекула АТР (а-те-пе, аденозин
трифосфат), које ћелија користи за све процесе за које је потребна енергија. Микроорганизми, као што су то
квасци и бактерије млечне киселине, у свом процесу ћелијског дисања разлажу шећере без употребе
кисеоника. Такви организми су означени као анаеробни за разлику од осталих организама који шећере
разграђују трошећи кисеоник и који су означени као аеробни организми. Разградња шећера код анаеробних
организама се назива ферментација или врење. Квасци у овом процесу стварају алкохол (етанол), па се овај
процес код њих означава као алкохолно врење тј. алкохолна ферментација. Бактерије млечне киселине разлажу
млечни шећер лактозу анаеробно, при томе производе млечну киселину, зато се њихова ферментација зове
млечно киселинско врење, односно ферментација.
Биотехнологија je коришћење живих организама за производе и процесе који су корисни људима. Дели

се на: традиционалну биотехнологију (вештачка селекција и оплемењивање биљака и животиња; употреба

бактерија и квасаца за добијање хране, антибиотика и др.) и молекуларну биотехнологију. Бактерије млечне
киселине се користе за производњу ферментисаних млечних производа, као што су јогурт, кисело млеко,
сиреви и др., и у конзервирању воћа и поврћа. Квасци се користе у пекарској индустрији и у индустрији
алкохолних пића.
Молекуларна биотехнологија - популарно названа генетичко инжењерство обухвата низ техника
помоћу којих се може манипулисати деловима DNK. Комбиновањем гена или DNK из различитих организама
добија се рекомбинантна DNK и то је основа генетичког инжењерства. Технике које се користе за изоловање
појединих гена из хромозома и њихово умножавање познате су под именом клонирање DNK. Клонирање
једног фрагмента DNK, а то је најчешће један ген, врши се тако што се жељени ген исече из изворне DNK
помоћу тзв. рестрикционих ензима, а затим споји са молекулом DNK који има способност самосталне
репликације тзв. вектор. Као вектори се најчешће користе плазмиди (мали кружни молекули DNK у
бактеријама које оне могу међусобно да размењују) или вирусни геноми (нпр геном бактериофага ). На овај
начин настали молекул рекомбинантне DNK се затим убацује у ћелију новог домаћина чији ће ензими
обезбедити његову репликацију (најчешће су домаћини ћелије бактерија или квасца). На овај начин се нпр.
људски ген може убацити у ћелију бактерије, а њеним умножавањем настаће огроман број бактерија које
садрже дати ген, па према томе могу да производе људски протеин. Бактерије су најпогодније јер се деле на
сваких 30 минута, а и лако се и релативно јефтино гаје. Од свих бактерија најбоље је изучена Esherichia coli па
се зато она најчешће користи као прималац страних гена. На овај начин се производе протеини који имају
примену у медицини као што су инсулин,  интерферон (користи се у терапији мултипла склерозе),  и 
интерферони (у терапији вирусних инфекција), хормон раста... Раније су дијабетичари лечени инсулином
изолованим из панкреаса свиња или говеда. Иако су свињски и говеђи инсулин слични хуманом, нису исти и
зато организам после одређеног времена почиње ове молекуле да препознаје као страно тело и да се брани
антителима. Код употребе инсулина добијеног генетичким инжењерством оваквих проблема нема. Генетичко
инжењерство је нашло примену и у добијању вакцина: производе се бактеријски или вирусни протеини који се
уносе вакцином и доводе до стварања антитела на те микроорганизме. Поред уношење страних гена у ћелије
квасца и бактерија, данас се то чини и са биљним и животињским ћелијама (тзв. ГМО - генетички
модификовани организми). Тако су добијене биљне културе које имају већу хранљиву вредност и принос, које
су отпорније на болести, сушу итд. Манипулисање са животињским ћелијама користи се за разна истраживања
структуре и функције гена и генома, ембрионалног развића и др. На овај начин је добијен биочелик -
протеинска влакна изузетне отпорности која се добијају упредањем паучинастих нити које се стварају у млеку
трансгених коза (носе ген паука за синтезу ових нити). Користе се у изради ортопедских помагала (вештачке
тетиве, лигаменти, кукови...), али и панцира. Животиња у чији је геном убачен страни ген назива се трансгена
животиња. Прва трансгена животиња је тзв. супер миш, у чији је геном убачен ген пацова за хормон раста.
Генетичко инжењерство се користи и за побољшање сојева бактерија и гљива како би се повећала
производња антибиотика или ензима за разлагање загађујућих материја. Постоји и могућност примене тзв.
генске терапије код човека (код наследних болести - убацивање гена који ће компензовати недостатак истог,
код тумора - убацивање гена који ће омогућити селективну елиминацију само трансформисаних ћелија без
икаквих негативних ефеката по здраве ћелије). Генска терапија се може применити на лечење само
моногенских болести (које изазива мутација, тј. промена само једног гена).