РЕГУЛАЦИЈА

ЕКСПРЕСИЈЕ ГЕНА
ЕКСПРЕСИЈА ГЕНА
• Експресија (активност) гена представља процес
током ког се чита информација садржана у
секвенци гена и, као резултат, добијају се
биолошки функционални молекули.
• Читање информације гена се одиграва у више
фаза.
1. Транскрипцијом ДНК нуклеотидног низа настаје комплементарни
молекул РНК.
• Бројне РНК, након обраде и формирања одређене просторне организације,
обављају важне функције у ћелији и организму.
2. Код гена који кодирају за протеине, експресија подразумева и
следећи корак читања наследне информације – транслацију.
• Транслацијом се, на основу информације у иРНК, синтетише полипептид.
3. Полипептиди заузимају просторну организацију (секундарну и
терцијарну) на основу своје примарне структуре (амино-
киселинског низа), а могу се удруживати са другим полипептидима
формирајући одређену кватернарну структуру.
• Тако настају протеини који обављају различите функције у ћелији и организму.
4. Разлике између ћелија у облику, метаболизму и функцији заснивају
на разликама у скупу гена који су у њима активни.
 1. Регулација на нивоу транскрипције.
• Овај ниво регулације подразумева контролу транскрипције, то јест одређује
са којих гена, којим интензитетом и када ће информација бити преписана у
РНК молекул.
a. Активност гена у једној ћелији зависи од интеракције регулаторних
протеина специфичних за ћелију и регулаторних низова (појачавача).
Уколико ћелија не садржи одговарајуће регулаторне протеине, одређени
гени неће бити експримирани.
b. Хроматин има важну улогу у регулацији транскрипције.
• Да би РНК полимераза и транскрипциони фактори могли да приђу гену, неопходно је да
хроматин на том месту буде „отворен”, то јест мање кондензован.
• Постоје бројни ензими који учествују у хемијским модификацијама хистона. Хемијски
измењени хистони доводе до промена у кондензацији хроматина и, последично, до
промена у транскрипцији гена.
c. Сама ДНК може бити хемијски модификована.
• Постоје ензими који катализују додавање метил-групе на цитозин (С) у одређеним
деловима ДНК. Оваква модификација цитозина у појачавачу или промотору најчешће
спречава транскрипцију тог гена.
 2. Регулација на нивоу обраде ранскрипата.
• Након транскрипције, настали РНК молекули се обрађују
a. Алтернативно искрајање интрона и егзона може
довести до настанка различитих иРНК, у зависности од
типа и стања ћелије.
b. Додавање 5’-капе и поли-А репа контролише
стабилност и транспорт зрелих иРНК у цитоплазму.
c. Други РНК молекули, који не носе информацију за
синтезу протеина, такође се обрађују како би
формирали функционалну структуру.
3. Регулација на нивоу транспорта РНК
молекула.
• У зависности од обраде транскрипата и
организације бројних ћелијских структура, РНК
молекули се мање или више ефикасно
транспортују из једра у цитоплазму.
 4. Регулација на нивоу интеракције између
РНК молекула.
• Након транскрипције, бројни РНК молекули доспевају у цитоплазму.
• Поред зрелих иРНК, тРНК и рРНК, данас знамо да постоји велики број
функционалних некодирајућих РНК молекула, који могу бити дужине од свега
20 до више од 1 000 нуклеотида.
• Њихове регулаторне улоге су бројне.
• На пример, везивањем за комплементарне низове иРНК, мале некодирајуће
РНК могу привремено или трајно спречити транслацију такве иРНК, чиме
се регулише временска динамика синтезе протеина.
• Постоје и некодирајуће РНК које у једру препознају комплементарну секвенцу
на ДНК, а затим ангажују ензиме за модификацију хистона или метилацију
ДНК. На овај начин, ови РНК молекули могу угасити транскрипцију неких гена
или спречити ширење мобилних генетичких елемената по геному.
5. Регулација на нивоу транслације.
• Транслација се може одвијати различитом динамиком због
постојања механизама који контролишу почетак, трајање и крај
синтезе полипептида.
• Структуре на иРНК (5’-капа) су значајне за процес транслације.
• Такође, динамика транслације може се изменити хемијском
модификацијом ензима који учествују у синтези полипептида.
6. Регулација на нивоу модификације
протеина.
• То је последњи корак у регулацији експресије гена и дешава се након
завршене транслације.
• Наиме, новонастали полипептид још увек није функционални протеин.
• Да би то постао, мора заузети одговарајућу просторну организацију
која често подразумева неку модификацију.
• На пример, код неких полипептида неопходно је уклањање дела ланца
или хемијска модификација неких амино-киселина (најпознатија је
фосфорилација) да би се превео у биолошки активну форму.
• Ове модификације могу бити специфичне за ткиво или могу
представљати начин за веома брз одговор ћелије на спољашње
сигнале и физиолошко стање.
Епигенетика
• Механизме регулације експресије гена, које смо описали,
проучава област савремене молекуларне биологије која се
означава као епигенетика.
• Промене у експресији гена, које не подразумевају промене у
секвенци молекула ДНК, називају се епигенетичке модификације.
• Доскора се сматрало да потомство, преко гамета, наслеђује
искључиво информацију „записану” у молекулима ДНК.
• Данас се, међутим, све више говори о „епигенетичком
наслеђивању”– наслеђивању информација које нису засноване на
нуклеотидној секвенци молекула ДНК, већ на епигенетичкој
модификацији.
ВАРИЈАБИЛНОСТ
• Један ген (или регулаторни низ) не мора код свих јединки имати
потпуно идентичну секвенцу.
• Уколико се јединке разликују према варијантама гена (тј. низовима
нуклеотида) које поседују, то ће нужно условити разлике у
структури и функционалности продуката и, коначно, довести до
тога да се јединке разликују у бројним особинама.
• Разлике у молекулима ДНК јесу основа за огромну
различитост (варијабилност) особина између
јединки, како истих, тако и различитих врста
организама.