Фенотипска и

генетичка
варијабилност
 Варијабилност
• Варијабилност - мера разноликости унутар
популације или врсте.
• варијабилност фенотипова (фенотипскa варијабилност).
• На укупну фенотипску варијабилност неке особине у популацији
могу утицати:
• генетичка вaријабилност између јединки, у генима који доприносе тој
особини и
• различитост у утицајима средине на развиће те особине код
различитих јединки у популацији.
КВАЛИТАТИВНЕ ОСОБИНЕ
• jасне класе фенотипова
• нема јединки са „међуоблицима“
фенотипа,
•генетичка контрола јака
•утицај средине занемарљив. Квалитативна особина – боја
семењаче грашка: од 100
анализираних јединки, 77 имају
смеђа семена, а 23 продукују
бела семена.

• дисконтинуирана варијабилност
 Особине код којих не постоји значајна
или скоро никаква варијабилност
• Две класе фенотипова
• Нема међуоблика
• “менделовске” особине
• На пример, број ушију код зечева или број
круничних листића код јоргована.
Особине код којих постоји природна
варијабилност међу јединкама у популацији
• Јединке по варијанти фенотипа можемо јасно и
једнозначно распоредити у ограничен број
фенотипских група (класа).
• На пример, боја длаке код паса расе лабрадор
ретривер може бити црна, смеђа или беж (жута).
КВАНТИТАТИВНЕ ОСОБИНЕ
• Варијабилност при којој се јавља
практично неограничен број могућих
варијанти.
• Између свака два фенотипа може постојати неки који
је по степену изражености баш између њих.
• могу имати било које вредности у одређеном распону.
• имају континуирану варијабилност Квантитативна особина – маса
• висина и маса тела, висина, тежина или боја коже код људи, тела: у 100 измерених јединки
количина млека које дају краве, број семена кукуруза, било која установљене су тежине од 20
дужинска мера неког дела тела, укупна маса семена у плоду или грама до 83,4 грама; највећи
број јединки има тежину око
на целој биљци.
просечне (око 50 грама) док
• Код људи, рецимо, не постоје само особе високе 168 cm или 182 знатно мање јединки има
cm, већ људи могу бити високи 154 cm, 156,4 cm, 172 cm, 172,8 тежину ближу екстремно ниским
cm, 192,2 cm или екстремно високим
вредностима.
МЕТРИЧКЕ
• мерењем
• фенотип јединке можемо једнозначно изразити бројем, који
обично представља неку физичку величину.
• Маса тела, висина
• можемо изразити реалним бројем и јединицом

МЕРИСТИЧКЕ
• пребројавањем
• по природи наслеђивања квантитативне, а изражавају се
природним бројем.
• број зрна у клипу кукуруза или број јаја које женка положи у
сезони.
• Строго математички гледано, те особине немају континуирану варијабилност
(у клипу не може бити 216,3 зрна, нити женка може положити 7,4 јаја).
• Међутим, по начину наслеђивања и генетичкој контроли развића за њих важи
све што и за оне са континуираном варијабилношћу.  
 НАСЛЕЂИВАЊЕ
КВАНТИТАТИВНИХ ОСОБИНА
• Што је више гена укључено у развиће једне особине, то је више могућих комбинација алела на свим тим
генима
• све је више и више могућих фенотипских класа те особине
• њихове међусобне разлике су мање
• јасне границе између класа се замагљују.
• Повећањем броја фенотипских класа расподела је све мање дисконтинуирана и све се више приближава
континуираној кривуљи
• КВАНТИТАТИВНЕ ОСОБИНЕ називамо и
полигене и мултифакторске
• ПОЛИГЕНЕ
• Зато што у њиховом развићу учествује најмање два, а
обично три и више локуса.
• МУЛТИФАКТОРСКЕ
• варијабилност квантитативног фенотипа зависи и од
генетичких разлика међу јединкама и од разлика у
срединским утицајима на развиће особина.
• код полигенских особина постоје бројни гени на чију активност може
утицати средина и ти ефекти се умножавају у коначном развићу особине
• На пример, без обзира на то што су родитељи неке особе
високи и што постоји велика вероватноћа да ће и њихов
потомак имати предиспозицију да буде висок, коначна
висина зависиће и од многих срединских фактора, као
што је квалитет исхране током одрастања.
• Чак се и монозиготни близанци, који имају исти генотип,
могу значајно разликовати у бројним особинама услед
срединских разлика које су доживели током развића
(разлике у исхрани, спортским активностима, оболевању,
учењу и другим искуствима).
 МОДЕЛ АДИТИВНЕ ПОЛИГЕНИЈЕ

ГЕНЕТИЧКА КОМПОНЕНТА ВАРИЈАБИЛНОСТИ

• већи број локуса и на сваком се јавља бар по два различита алела.
• Сваки од алела појединачно доприноси укупној генетичкој предиспозицији
за степен изражености фенотипа тј. особине.
• Њихови појединачни доприноси се сабирају
• Већи број локуса, сабирањем доприноса алела, даје већи број генотипских
класа, које се разликују по укупној генетичкој предиспозицији за ту
особину.
СРЕДИНСКА КОМПОНЕНТА ВАРИЈАБИЛНОСТИ
• Утицај средине, који варира и различит је за јединке у популацији, додатно
повећава варијабилност фенотипова унутар сваке од класа
МОДЕЛ НАСЛЕЂИВАЊА БОЈЕ КОЖЕ КОД ЉУДИ
• На количину пигмента меланина у кожи утиче најмање пет гена и њихов допринос
не мора да буде исти.
• МОДЕЛ: три локуса, са по два могућа алела на сваком.
• Алели А, B, и C подједнако доприносе генетичкој предиспозицији за тамнију боју
коже.
• Они доводе до повећане синтезе и таложења меланина и појединачном доприносу
сваког ћемо доделити вредност једног „поена“.
• Алели a, b и c не доводе до повећеног стварања пигмента, па ћемо сваком од њих
доделити вредност 0.
• доприноси алела се сабирају,
• укупно седам генотипских класа
• од оних који имају 0 „поена“ и генетичку предиспозицију за потпуно светлу кожу
(генотип aabbcc)
• до оних који имају шест „поена“ (генотип AABBCC) и предиспозицију за потпуно
тамну кожу.
• Нпр: генотипови ААBBCc, АаBBCC и ААBbCC имају исти допринос испољавању ове особине .
 AaBbCc x AaBbCc
 
ABC ABc AbC Abc aBC aBc abC abc

ABC AABBCC AABBcC AAbBCC AAbBcC aABBCC aABBcC aAbBCC aAbBcC

ABc AABBCc AABBcc AAbBCc AAbBcc aABBCc aABBcc aAbBCc aAbBcc

AbC AABbCC AABbcC AAbbCC AAbbcC aABbCC aABbcC aAbbCC aAbbcC

Abc AABbCc AABbcc AAbbCc AAbbcc aABbCc aABbcc aAbbCc aAbbcc

aBC AaBBCC AaBBcC AabBCC AabBcC aaBBCC aaBBcC aabBCC aabBcC

aBc AaBBCc AaBBcc AabBCc AabBcc aaBBCc aaBBcc aabBCc aabBcc

abC AaBbCC AaBbcC AabbCC AabbcC aaBbCC aaBbcC aabbCC aabbcC

abc AaBbCc AaBbcc AabbCc Aabbcc aaBbCc aaBbcc aabbCc aabbcc

 Боја коже

учесталост
•

Број доминантних алела

Највећи број потомака ће имати средњу нијансу боје

коже, а број потомака према најтамнијој и најсветлијој
нијанси је све мањи.
Запазите да се из овог укрштања могу родити потомци и с
најтамнијом и с најсветлијом бојом коже.
• Експеримент:
• укрштања јединки хетерозиготних за сва три локуса,
• добили бисмо 27 различитих генотипова и укупно седам генотипских класа.
• Највише је јединки са средње тамном кожом (генотипови са 3 „поена“),
али би било и оних са потпуно светлом и потпуно тамном (0 и 6 „поена“).
• Ова варијабилност би била последица генетичке варијабилности.
• Али ту се не исцрпљује сва варијабилност, јер можемо да претпоставимо
да би се јединке у различитој мери излагале сунчевој светлости. Овакав
средински утицај, „замрљао“ би границе између класа, па не бисмо могли
више да поуздано разликујемо нпр. јединку из класе 3 која се више
сунчала, од јединке из класе 4 која се мање сунчала.
ПРОЦЕНА ФЕНОТИПСКЕ И ГЕНЕТИЧКЕ ВАРИЈАБИЛНОСТИ
• фенотипска варијабилност у природним популацијама –
• узрокована генетичком варијабилношћу,
• значајно доприноси и утицај срединских чинилаца
• ПРОЦЕЊУЈЕМО који удео укупне фенотипске варијабилности је
последица разлика у наследном материјалу.
• ДОПРИНОС ГЕНЕТИЧКЕ ВАРИЈАБИЛНОСТИ:
• што бољи узорак популације и гајимо их у једнаким и једноличним условима.
• Ако има разноликости - то је последица генетичких разлика.
• УТИЦАЈ СРЕДИНЕ:
• процењујемо норму реакције генотипова
• узимамо генетички исте јединке и гајимо их у распону услова каквима су
изложени у природи.
• Ако има разноликости - то је последица срединских фактора
 УЗРОЦИ ГЕНЕТИЧКЕ И ФЕНОТИПСКЕ
ВАРИЈАБИЛНОСТИ
• Мутације су промене редоследа нуклеотида
(секвенце) у молекулу ДНК.
• може бити измењен мањи или већи део ДНК
• ТАЧКАСТЕ МУТАЦИЈЕ
• долази до замене, брисања или убацивања једног
пара нуклеотида.
• На тај начин од једног алела настају нови, другачији
алели истог гена.
• Замена једног нуклеотида не мора да се одрази на структуру
протеина за који мутирани ген кодира.
• Ако настане кодон за исту амино-киселину, нема промене
структуре протеина. Такву мутацију означавамо као тиху мутацију.
• Ако настане кодон који доведе до замене амино-киселине,
настаје протеин измењене структуре, чија функција може бити
другачија или је потпуно нефункционалан.
 Рекомбинације
• нови алели настали мутацијама, можда могу да покажу свој
позитивни ефекат тек у комбинацији с одређеним алелима
других гена (ово смо поменули у првом разреду).
• Много је вероватније да такви алели настану мутацијама у
различитим јединкама тј. предачко потомачким линијама.
• Да би се такви алели нашли заједно у једној јединки, у истом
гамету па и у хомозиготном стању, потребно је полно
размножавање, оплођење и рекомбинација.
• О рекомбинацији смо говорили у првој лекцији.