1.

6 Варијабилност људских популација

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ: људске расе, еугеника, социјални дарвинизам,

континуирано варирање особина, индивидуална варијабилност, селективни
притисак, адаптивни типови, меланин, витамин Д, лактазна перзистенција,
маларија, српаста анемија
 Погрешни (не)научни концепти
• БИОЛОШКИ ДЕТЕРМИНИЗАМ - људи су у потпуности детермисани својом биологијом, тј. генима које су наследили од својих
родитеља, због чега се сматрало да начин одгајања и образовања не могу утицати на интелигенцију, животне ставове и
позицију особе у друштву.
• ЉУДСКЕ РАСЕ
– Карл Лине, 18. век, поделио људе на расе. Европљани – биолошки и културно супериорни
– Јохан Фридрих Блуменбах је почетком 19. века класификовао људе у пет раса на основу облика лобање и боје коже. Сматрао је да су у
пределу Кавказа владали савршени услови за живот раних припадника наше врсте, те да је ту настала бела, европска раса од које грешкама
у развићу настају остале расе. Наравно, сада знамо да су Блуменбахове тврдње потпуно погрешне и да се косе са свим озбиљним каснијим
истраживањима. Међутим, Блуменбах и природњаци слични њему утрли су пут расизму, чије друштвене последице су и дан-данас
присутне.
• СОЦИЈАЛНИ ДАРВИНИЗАМ
– Херберт Спенсер у 19.веку- теорију еволуције Чарлса Дарвина применио на људско друштво (увео појам “опстанак најподобнијих”)
– постојање социјалних класа у једном друштву одражава биолошку различитост људи, то јест да богати и образовани имају „боље гене”, док
су сиромашни чланови друштва биолошки инфериорни.
– коришћена за оправдање империјализма, расизма, освајања територија и потчињавања становништва
• ЕУГЕНИКА
– Френсис Галтон у 18. веку - људски прогрес је угрожен ширењем гена (кроз репродукцију) сиромашних, слабих и болесних који би требали
бити елиминисани природном селекцијом.
– еволуциони напредак друштва или целог човечанства би подразумевао уништавање инфериорних и фаворизовање супериорних (углавном
су заступници таквих ставова супериорност приписивали себи).
– Најекстренији пример – холокауст
– Све до 60-тих година 20. века стерилисани “неподобни”
• Последице овако погрешног разумевања људске варијабилности биле су
 Научне чињенице
1. Фенотип (тј. свака особина) представља резултат интеракције генотипа
и животне средине.
• Особине понашања, у које се убрајају и црте личности, интелигенција и
социјално релевантна понашања, у највећој мери су обликоване
искуством и окружењем (породицом, школом, вредностима у друштву,
итд.).
• Друштвено важна својства сваке особе нису биолошки детерминисана,
нити се биолошки наслеђују.
• Према томе, ниједан човек није биологијом
предодређен за конкретну друштвену улогу и
статус.
2. Не постоје „национални гени”, а самим тим не постоје ни
биолошки супериорни и инфериорни народи.
• не постоје варијанте гена које су специфичне искључиво за једну
популацију (не постоји тзв. ген за народ или расу).
• Другим речима, исте алеле можемо пронаћи у свакој наводној
раси или народу, а разлике између људских група се огледају
само у различитим учесталостима варијанти тих истих гена.
• Истраживања генетичке варијабилности читавог човечанства
показала су да је сваки савремени народ настао интензивним
мешањем људи кроз историју цивилизације (сви народи су
„хибридни”).
• Народ је пре свега културолошка (историјска), а
не биолошка категорија.
3. Мозак какав поседујемо није се биолошки значајно мењао већ
најмање 100 000 година.
• С друге стране, културна еволуција (пре свега достигнућа
технологије) доживела је невероватна убрзања током последњег
века.
• Дакле, на истом когнитивном (биолошком) потенцијалу
остварујемо велике културне помаке.
• Из тога можемо закључити да културни механизми еволуције нису
повезани са нашом биолошком еволуцијом.
• Свако изједначавање друштвених процеса, уређења, или
социјалних подела са биолошким механизмима је погрешно.
• То називамо натуралистичком заблудом (енгл. naturalistic
fallacy).
 Континуирано варирање особина
• Показано је да особине на основу којих је вршена подела људи у расе варирају континуално.
• Већина особина код људи одређена је већим бројем гена у интеракцији са животном средином.
• КВАНТИТАТИВНЕ ОСОБИНЕ називамо и полигене и мултифакторске
– ПОЛИГЕНЕ
• Зато што у њиховом развићу учествује најмање два, а обично три и више локуса.
– МУЛТИФАКТОРСКЕ
• варијабилност квантитативног фенотипа зависи и од генетичких разлика међу јединкама и од разлика у
срединским утицајима на развиће особина.
• код полигенских особина постоје бројни гени на чију активност може утицати средина и ти ефекти се
умножавају у коначном развићу особине
 СПОЉАШЊА СРЕДИНА КАО СЕЛЕКТИВНИ ПРИТИСАК

• БОЈА КОЖЕ
• Ниво обојености коже одређује количина пигмента меланина у
ћелијама у бази епидермиса, површинског слоја коже
• у пределима са високим индексом УВ зрачења селективно је
фаворизована повишена продукција меланина у кожи, то јест
тамнија обојеност коже
• ДА СЕ ПОДСЕТИМО
• Континуирана расподела фенотипа – боја
коже.
• Укрштањем родитеља који су хетерозиготи
за сва три локуса са средње тамном бојом у топлим крајевима са
коже може настати 27 различитих
високим индексом УВ
генотипова.
зрачења, као што су
• Највећи број потомака ће имати средњу
нијансу боје коже, а све је мањи број оних Африка, Јужна Америка,
чија кожа нагиње најтамнијој и најсветлијој јужна Азија и Аустралија,
нијанси. срећемо тамну кожу. Са
• Најмањи број јединки биће са најтамнијом повећањем географске
и са најсветлијом бојом коже ширине и смањењем
• Запазите да се из овог укрштања могу интензитета зрачења срећу
родити потомци и с најтамнијом и с се све светлије варијанте.
 БИО-КУЛТУРОЛОШКА КОЕВОЛУЦИЈА КАО
СЕЛЕКТИВНИ ПРИТИСАК
• ЛАКТАЗНА ПЕРЗИСТЕНЦИЈА
– Могућност варења лактозе у адултном добу
распрострањеност интолеранције на лактозу у модерним – код људи са лактазном перзистенцијом налази мутација
популацијама која омогућава продужену синтезу лактазе
– Номадски сточари
• Како се ово догодило?
- пример природне селекције -
– Појединац (или појединци) у популацији рођен је са
генетском мутацијом која им је омогућила да свари лактозу.
– У исто време, становништво је припитомљавало животиње
за производњу млечних производа, сакупљало млеко и
конзумирало га.
– Они који су могли да сваре лактозу у млеку (и стога су
имали добар извор хране без непријатних споредних
ефеката) имали су више деце од оних који нису могли да
сваре лактозу.Т
– а деца су наследила ген за толеранцију на лактозу од својих
родитеља и пренела га на своју децу итд.
 ИНФЕКТИВНЕ БОЛЕСТИ КАО СЕЛЕКТИВНИ
• ДА СЕ ПОДСЕТИМО
ПРИТИСАК
• Хемоглобин може да се јави у две варијанте
• HbA – нормалан хемоглобин; нормални еритроцити
• HbS – услед мутације, хемоглобин је измењен и не може да
носи довољно кисеоника; еритроцити имају српаст облик • Маларија
• Хомозиготи HbA/HbA – нормалан хемоглобин, нормални

•
еритроцити – ОБОЉЕВАЈУ ОД МАЛАРИЈЕ
Хетерозиготи HbA/ HbS - благ облик српасте анемије, НЕ
– Српаста анемија
ОБОЉЕВАЈУ ОД МАЛАРИЈЕ
• Хомозиготи HbS / HbS - озбиљан облик srpaste anemije – природна селекција
фаворизује хетерозиготе
– у деловима света у којима је
маларија честа постоји висока
учесталост генске варијанте за
хемоглобин који изазива
српасту анемију, што у осталим
распрострањеност српасте анемије деловима света није случај
 Још неки занимљиви примери еволуције
савременог човека
Распрострањеност длакавости код мушкараца (Source:
American Journal of Physical Anthropology)

• Највиши људи у Европи –

холанђани
• У последњих 150 година просечна
висина мушкараца у Холандији се
повећала за 20 цм.
• Сексуална селекција – жене су
радије бирале високе мушкарце и
они имају више потомства од
ниских мушкараца
Не “расе”, него популације
-адаптивни типови-
• Селективни притисци: Индекс UV зрачења,
ветрови, температура,
– Африка: тамна боја коже – високо УВ
зрачење; коврџава коса – ваздушни слој
који штити од сунца; издужено тело, дебеле
усне, огољене десни – терморегулација
– тундра: здепаста грађа – велика површина,
а мала запремина – ефикасно задржавају
топлоту и имају високу продукцију енергије;
тамна боја коже – снег и лед рефлектују
сунчево зрачење
– Север Европе: Светла кожа, светла коса
– Далеки исток: епикантус (косе очи) –
задебљање коже горњег капка тј. масни
набор изнад горњег капка сужава прорезе
зенице и штити очи од јаких ветрова
– Пустињске области: подужи, савијен нос –
штити слузокожу носа од пустињских
 Варијабилност унутар људске врсте
• Генетичка варијабилност унутар наше врсте је толика да не постоје два човека, осим
монозиготних близанаца, која су икада била или ће бити генетички идентична.
– између било која два човека ће сваки хиљадити нуклеотид бити другачији тј. два човека имају различитих око
шест милиона нуклеотида
• Упркос томе, велики део генетичке информације је заједнички за све људе.
– Идентично је приближно 99,9% генома
• Варијабилност унутар целе врсте је распоређена тако да нема јасних разлика међу
људским популацијама.
– Генетичка варијабилност унутар популација – око 85%
– Генетичка варијабилност између популација – свега 15%
• Већа варијабилност се појављује код особина које детерминишу гени који су под директним
селективним притисцима околине
• Ове разлике нису довољне да се, по таксономским принципима, људске популације
сматрају расама

• Концепт поделе људских популација и група на расе, са

аспекта биологије, није научно утемељен.
Варијабилност постојећих популација као доказ модела „из
Африке”
• највећа генетичка варијабилност присутна је у популацијама
подсахарске Африке
• Како расте удаљеност од овог региона – варијабилност опада
• људи у више наврата емигрирали из Африке и населили остале
делове света.
• У процесу миграција одвајао се мањи број јединки и одлазио на
нова подручја.
• У току тог процеса долазило је до смањења генетичке
варијабилности оснивачких популација, то јест до ефекта