Висока пољопривредно-прехрамбена школа

струковних студија

Семинарски рад:
Глава инсеката и типови усног апарата

Ментор: Студент:
др Новица Илић Милош Алексић ЗБ 470/17

Прокупље, Мај, 2019.

 Садржај:
1. Увод..............................................................................................................................3
2. Делови тела инсекта...................................................................................................3
3. Глава (Caput) инсеката................................................................................................4
4. Типови усних апарата.................................................................................................7
4.1 Усни апарат за грицкање.....................................................................................8
4.2 Усни апарат за бодење и сисање.........................................................................9
4.3 Усни апарат за лизање и сркање.......................................................................10
5. Литература.................................................................................................................12
 1. Увод

Инсекти (klasa Insecta, Hexapoda) су ситне животиње које припадају колу

зглавкара (Arthropoda). Поред класе Insecta у коло Аrthropoda спадају и
класе Chrustacea (љускари), Аrachnоideа (пауци) и Мyriаpоdа (стоноге).
Тело зглавкара се састоји из већег броја сегмената који су међусобно
спојени. Екстремитети зглавкара су чланковити, а тело им је од утицаја
спољашње средине заштићено чврстим оклопом састављеним од смеше
хитина и беланчевина. Овај оклоп има улогу коже и егзоскелета, а са његове
унутрашње наборе су везани мишићи. Сегменти тела зглавкара су различите
грађе, тј. код њих је присутна метамерна сегментација, а цело тело им је
билатерално симетрично.

Тело инсеката је за разлику од осталих зглавкара јасно подељено на три

региона; главу, груди и трбух и на себи носи као екстремитете три пара ногу
и два пара крила која представљају грудне додатке. На трбуху инсекти по
правилу немају екстремитете. Свака врста инсеката има своје специфичности
по којима се разликује од осталих врста, али све врсте које припадају овој
класи имају заједничке опште карактеристике, тј. сличну морфолошку и
анатомску грађу.

2. Делови тела инсекта

- Тело инсеката подељено је на серију сегмената (урита) одвојених

интерсегменталним мембранама
- Неки унутрашњи органи се такође лонгитудинално понављају (мишићи, нервни и
трахеални систем, „срце“)
- На појединим сегментима уочавају се шавови и гребени
- Примитивно тело имало је 20 сегмената (видљиви код ембриона) који чине 3
региона (Тагме) тела:
глава (цапут) настала фузијом 6 сегмената,
груди (тхораx) од 3 сегмента: сва три увек имају по пар ногу, а 2. и 3. сегмент
обично носе по пар крила,
трбух (абдомен) примитивно тело има 11 сегмената + телсон (није прави сегмент
него само део сегмента); редукцијом и фузијом сегмената настаје 10 и мање
видљивих (урити).
Сваки сегмент инсекатског тела на попречном пресеку има 4 плочице: тергум,
дорзални склерит стернум, вентрални склерит плеурае (2), обично мембранозне, са
бочних страна.

3. Глава (Caput) инсеката

На глави одраслог инсекта налазе се:

- пар фацетованих (сложених) очију

- пар пипака (антене)
- оцеле (органи чула вида), обично 3
- усни апарат
Део главе на коме су очи, оцеле и пипци назива се процефалон, док је део који носи
усни апарат означен као гнатоцефалон.
На основу угла дуже осе главе и осовине тела положај главе може бити:
- прогнат
- ортогнат
- опистогнат
Глава инсеката представља чауру састављену од шест првобитних сегмената који
су међусобно срасли тако да се границе међу њима уочавају као шавови. Код
ембриона сви сегменти изузев првог и трећег имају ноге од којих током развића
настају главини екстремитети. Пипци настају од ногу другог сегмента ембриона, а
усни делови од четвртог, петог и шестог. На глави се налазе два отвора; на предњој
страни усни отвор око кога су распоређени усни екстремитети, а на задњој
потиљачни или окципутални отвор који представља везу главе и тела. Глава
инсеката састоји се из више делова. Оcciput (потиљак) се налази изнад затиљачног
отвора, на њега се наставља vertex (теме), предњи део главе се назива Frons (чело)
и на њему су усађени пипци, на чело се надовезује мала плочица Clypeus (главин
штит). Лabrum (горња усна) се наставља наглавин штит и затвара усни отвор са
горње стране. Између потиљачног и усног отвора се налази део који се назива Gula
(гуша). Са бочне стране главе се могу уочити образи или Genae.

На глави већине инсеката се налазе и очи које могу бити просте и сложене. Просте
очи су присутне код инсеката и у стадијуму ларве и у стадијуму имага. Код ларава
се срећу очи типа стемата и најчешће се налазе на боковима главе иза пипака и
могу бити различите грађе; у виду простих пигментских мрља или савршене код
којих су диференциране рожњача (цорнеа), пигментско тело и чулне ћелије. Имага
инсеката на темену често имају просте очи типа оцеллае које су сличне грађе као
стемате и број им варира од 1 до 3. Помоћу простих очију инсекти разликују
светлост и таму.

Сложене очи или фацетае се налазе са бочне стране главе имага, па се називају и
бочне очи. Састоје се из базалног нервног слоја, мрежњаче (ретинае) и великог
броја простих очију (оматидиа) којих може бити од неколико до више хиљада
комада (мрав 6-9, вилин коњиц 28000). Свака оматидиа се састоји из прозрачног
сочива, кристалног тела, видног штапића (рхабдомен) и ћелија мрежњаче (ретинае)
које су преко оптичког режња у вези са наџдрелном ганглијом. Око сваке
оматидиае се налази омотач од пигментисаних ћелија које не пропуштају светлост
у суседне што проузрокује да инсекти виде мозаично.
На глави инсеката се често налазе израштаји у виду испупчења, рогова, грба и
бразготона које играју значајну улогу у детерминацији врста. Облик главе може
бити различит; издужен, округао, пљоснат, јајаст. Положај главе у односу на тело
код појединих врста може бити различит. Када је усни отвор окренут доле а чело
напред, положај се назива Hypognathi и среће се код скакаваца, а када је усни отвор
окренут напред, чело горе, положај се назива Prognathi и присутан је код храстове
стрижибубе и ако је усни отвор окренут косо уназад, положај је Ortognathi.

Екстремитети главе су настали модификацијом некадашњих артроподских ногу. У

екстремитете главе се убрајају пипци (аntеnnае) и усни екстремитети.

Пипци (аntеnae) су усађени на челу, најчешће између бочних очију, ређе испред
или иза њих. Пипси су чланковити органи који се састоје из три главна дела:
основног чланка (scapus) који је спојен са главом, дршке (pedicelus) која је најчешће
кратка и на свом крају носи вишечлани наставак, бич (flagelum). Пипци су
подељени на две групе у зависности од тога да ли су им сви чланци бича исте или
различите грађе на аntenae аеqуаlеs – једнаке пипке (чланци у бичу су исте грађе) и
аntenae inаеqуаlеs – неједнаке пипке (чланци у бичу нису исте грађе). Код
ксилофагних инсеката су из прве групе пипака присутни кончасти (чланци бича су
цилиндрични и скоро једнаке ширине), чекињасти (чланци постају ужи према
врху), тестерасти (горњи спољњи крајеви чланака су извучени као зубац на
тестери) и чешљасти (крајеви чланака извучени у виду зубаца на чешљу). Од
неједнаких пипака код ксилофага су присутни главичасти (2-3 вршна чланка су
проширена и образују главицу) и преломљено главичасти ( основни чланак је
издужен, дршка кратка, основни чланци бича уски, вршни проширени и образују
главицу, а бич је према основном чланку коленасто савијен) пипци.

4. Типови усних апарата

Њиме инсекти осећају, односно бирају и узимају храну. Према положају у глави
усни апарат може бити:
- ендогнат (Cоllmbоlа, Diplurа, Prоtrа) усни апарат у удубљењу главене капсуле које
формирају гене
- ектогнат налази се на глави, имају га сви остали инсекти
Постоје 3 основна типа усних апарата:
- за грицкање и дробљење чврсте хране
-за лизање и сркање
-за бодење и сисање

Усни екстремитети су распоређени око усног отвора и заједно са горњом усном

(Labrum) чине усни апарат. У усне екстремитете се убрајају пар горњих вилица
(маndibulае), пар доњих вилица (маhillае) и привидно непарна доња усна (labium).
Код инсеката постоји више типова усних апарата који су прилагођени начину
исхране. Ксилофагни инсекти имају усни апарат (ортоптероидни тип) за грицкање
који је најједноставније грађе и из кога су се развили сви остали типови усних
апарата код осталих инсекатских група. Поред усног апарата за грицкање код класе
Insecta су присутни још усни апарат за лизање и сркање који се јавља код неких
инсеката из реда Hymеnоptеrа, усни апарат за бодење и сисање који је присутан код
комараца, стеница, биљних ваши и усни апарат за сисање који је карактеристичан
за ред Lеpidоptеrа.
 4.1 Усни апарат за грицкање

Усни апарат за грицкање се среће код више група инсеката. Присутан је код
тврдокрилаца (Cоlеоptеrа), правокрилаца (Оrthоptеrа), опнокрилаца (Humеnоptеrа),
мрежокрилаца (Nеуrоptеrа) и код многих ларава свих редова инсеката у мало
једноставнијем облику. Овај тип усног апарата се састоји из три пара екстремитета
и непарне горње усне (labrum).

Labrum (горња усна) је једноставна непарна плоча која се наставља на главин штит
и затвара усни отвор одозго. Служи за придржавање хране при грицкању. Њена
доња страна је у виду набора, ограничава ждрело са горње стране и назива се
epipharynx. Горња усна није исто развијена код свих инсеката, код неких је веома
уочљива, док код неких потпуно недостаје.

У усне екстремитете се убрајају mandibulae (горње вилице), maxilae (доње вилице)

и labium (доња усна).

Mandibulae су парни, нечланковити, бочно усађени органи, са главином чауром су

везане на „шарнир“, крећу се искључиво хоризонтално (као клешта) уз помоћ јаких
мишића који се налазе у глави. Код ксилофагних инсеката су јако хитинизиране,
чврсте, кратке и са унутрашње стране снабдевене јаким зупцима. Служе за
откидање дрвне масе и грубо уситњавање. Изражене су код ларава и код имага
врста које граде материнске ходнике.

Maxilae су други пар усних екстремитета бочно су распоређене око усног отвора.
Састављене су из више чланака и подсећају на артроподску ногу. Служе за пријем,
спровођење и фино уситњавање хране. Састоје се из више делова. Чеп (cardo) је
базални чланак који је везан зглобно за главину чауру, на њега се наставља стабло
(stipes) за које је са спољне стране везан доњовилични сежњак (palpes maxilares)
који је чланковит и садржи до 7 чланака. Са унутрашње стабла између
доњовиличног сежњака и кациге се налази гризаљка (lobus internus) која је увек
назубљена , а са спољне стране кацига (лобус еxтернус). Обе доње вилице су
идентичне грађе која одговара грађи ногу од којих су и настале (кук, бутни ваљак,
бут, голен, стопало).

Labium је трећи пар усних екстремитета који затвара усни отвор са доње стране,
привидно је непаран јер је настао срашћивањем од два дела слична доњим
вилицама. Срашћивање се десило углавном у деловима чепа и стабле, док су
најчешће остали делови и сада видно парни. Чепови су спајањем образовали
подбрадак (submentum), а стабла браду (mentum). Гризаљке могу да срасту у језик
(glossa), а кациге у парајезике (paraglossa). Сежњаци увек остају раздвојени и
називају се доњоуснени сежњаци (palpes labiales). Са унутрашње стране доње усне
се често налази аналоган орган епипхарyнxу који је у виду набора и назива се
хyпопхарyнx, ограничава ждрело са доње стране и садржи органе чула укуса. Доња
усна је помоћни орган у исхрани инсеката и најчешће служи за спровођење хране.

4.2 Усни апарат за бодење и сисање

Настао је издуживањем делова усног апарата за грицкање у стилете. Сви издужени

делови заједно формирају proboscis/rostrum. Код Protura, Hоmоptеrа, Hеtеrоptеrа,
Аnоplurа, Suphоnоptеrа и Diptеrа инсекти који га имају приликом убода луче
токсичне материје у домаћина, најчешће су то антикоагуланти, уколико се хране
крвљу, ферменти екстраоралног варења и сл.

Комарци (fam. Culicidае):

-фронтоцлyпеус,
-максиларни палпи су добро развијени;
Остали делови усног апарата су издужени у стилете (6) и граде пробосцис:
 1 лаброепифарингијални, 2 мандибуларна, 2 максиларна и 1 хипофарингијални
стилет
-Лабиум гради футролу за смештај стилета на чијем врху се налази лабела
(paraglossa)
-Лабела (paraglossa)

4.3 Усни апарат за лизање и сркање

Заступљен код Lepidoptera, подред Hеtеrоnеurа (виши лептири), Diptera,

Cyclоrrhаphа (праве муве) Hymenoptera, надфам. Apoidea (пчеле и бумбари).

Лептири (Lepidoptera, Hеtеrоnеurа):

Виде се само тромп и добро развијени лабијални палпи лабрум је редукован,

мандибуле не постоје маxиллае – стипес и цардо су рудиментирани, обично и
маxиларни палпи; добро су развијене две галее kоје граде тромп (proboscis) кроз
који се усисава течна храна, лациние су такође редуковане лабиум је редукован,
само су лабијални палпи добро развијени пумпе: - цибаријална - фарингијална.

Усни делови се састоје од лабрума или горње усне, мандибула, које су обично
снажне и два пара максила. Лабрум представља хитински набор главе, који не води
поријекло од екстремитета, а остали усни дијелови су измјењени екстремитети.
Заисно од врсте и начина узимања хране усни дијелови су различито прилагођени,
тако разликујемо неколико типова усних апарата.

Основни тип усног апарата инсеката је прилагођен за грицкање, среће се, на

примјер код бубашвабе. Овај усни парат грађен је од горње усне која је, у ствари,
широко покретно задебљање кутикуле у облику режња које се налазе испод
клипеуса, а испред осталих усних делова. Непосредно иза лабрума налазе се
снажне несегментисане вилице или мандибуле, које су веома чврсте и покрећу се
хоризонтално. Мандибуле су својим основама причвршћене уз главену капсулу, а
покрећу их снажни мишићи. Изглед мандибула код различитих инсеката доста
варира. Први пар чланковитих максила се налази иза мандибула.

Базални чланак максила је цардо од кога се наставља други чланак стипес на чијем
се врху налазе два резњолика дијела- лациниа и галеа (lobus internus и lobus
externus) чланковити палпус ( palpus mahillaris). Палпуси и терминални режњеви
варирају код различитих усних апарата за грицкање.
 5. Литература

1. https://www.scribd.com/doc/205206671/Opsta-entomologija-1-morfologija

2. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%BD%D1%81%D0%B5%D0%BA
%D1%82%D0%B8