Земунска гимназија

Велики (предњи) мозак

Матурски рад из биологије

Ментор: Ученик:

Јована Караџић Стојновић Марија Перић 4-9

Београд, 2021.
Садржај

1.Увод.....................................................................................................................................3

2.Еволуција нервног система............................................................................................4

2.1 Еволуција мозга кичмењака.....................................................................................5

3.Анатомија великог мозга................................................................................................6

4.Мозак и његови режњеви...............................................................................................7

5.Лева и десна хемисфера мозга......................................................................................10

6.Зоне великог мозга..........................................................................................................12

5.1 Моторна зона ..........................................................................................................12

5.2 Сензорна зона.........................................................................................................12

5.3 Асоцијативна зона..................................................................................................13

5.4 Видна зона...............................................................................................................13

5.5 Слушна зона............................................................................................................13

7.Поремећаји крвних судова великог мозга..................................................................14

8.Тумори великог мозга.....................................................................................................15

9.Закључак............................................................................................................................16

10.Литература......................................................................................................................17

2
1.Увод

Предњи део мозда  (лат. cerebrum) је током еволуције претрпео највеће промене јер му се повећавала
маса и усложњавала улога. Његова примарна функција је центар чула мириса и то он обавља код
нижих кичмењака. Код виших кичмењака је, осим мирисне, добио улогу главног координационог
центра и центра више нервне делатности. Код гмизаваца се први пут појављује кора предњег мозга, а
тек је код сисара добро развијен и има сложену улогу у процесима учења, мишљења, памћења,
говора, али и у контроли свих сензорних и моторних функција организама. Код човека се назива
велики мозак јер представља највећи део центрланог нервног система и покрива остале делове мозга.

Тежина предњег мозга човека је 1-1,5 килограма, а површина, услед велике набораности, чак 2,2 m2
(од тога се 1/3 налази на површини мозга, а 2/3 унутар набора). Филогенетски је најновија структура
и код сисара је најбоље развијен међу свим кичмењацима. Образује се у току ембрионалнопг развића
од предњег можданог мехура (просенцепхалон) који настаје од нервне цеви

3
 2.Еволуција нервног система

Најпримитивније вишећелијске животиње, као

што су сунђери, немају нервни систем, већ
поједине њихове ћелије имају способност
примања надражаја и грчења. Први нервни
систем као организована група нервних ћелија
појављује се код дупљара у виду дифузног или
мрежастог нервног система. На површини тела налазе се чулне ћелије које примају надражаје, а до
ефекторних ћелија умећу се нервне ћелије организоване у виду мреже. Код пљоснатих црва и
зглавкара нервне ћелије се групишу у гаанглије, смештене у свим телесним сегментима, па им је
нервни систем ганглијски или врпчаст.

Главена ганглија преузима главну улогу у односу на остале, ниже постављене ганглије, те можемо
рећи да се први пут током еволуције диференцира структура која има улогу примитивног ,,мозга“.
Нервних систем кичмењака је централизован и цевастог типа. Нервне ћелије стварају нервну цев
која се рано у ембрионалном развићу, на предњем делу проширује у три мождана мехура. Од првог
мехура током развића настају предњи и међумозак, од другог мехура средњи мозак, а од трећег
мождано стабло и мали мозак. Од остатка нервне цеви настаје кичмена мождина.

4
2.1.Еволуција мозга кичмењака

У току еволуције, мозак кичмењака је у морфолошком и функцијском погледу претрпео драматичне

промене. Мада је општи план грађе мозга у основи исти код свих кичмењака, постоје огромне
разлике у величини, сложености појединих региона и њиховој међусобној позицији. Ове разлике су
настале под утицајем непрекидних промена услова у животној средини.

Код риба, најпримитивнијих кичмењака, најразвијенији делови мозга су средњи и мали. Кров
средњег мозга је највиши интегративни центар информација које престижу од рецептора слуха и
вида. Мали мозак је снажно развијен и, заједно са средњим, представља највиши интегративни
центар за регулацију моторних и сензорних функција. Предњи мозак је слабо развијен у односу на
остале делове и има функцију чула мириса.

Код водоземаца, промена животне средине, односно прелазак ових кичмењака из водене средине на
копно, условила је низ структурних и функцијских промена већине органа и система, закључно са
цнс-ом. Најпрогресивнија промена у еволуцији мозга водоземаца је појава таламо-кортикалног
система интеграције, предњем мозгу амфиба диференцирају се хипокампус, приформна и дорзална
кора.

Мождане структуре гмизаваца даље се прогресивно диференцирају. Најизразитије промене се

дешавају у нивоу дорзалног таламуса. У њему се конститушу многа једра. У ових нижих кичмењака
зачиње се нова кора- neopallium. Овај део коре предњег мозга код рептила је слабо развијен и нема
толики значај као код сисара. Игра улогу вишег мирисног центра.

Најразвијенији део мозга код птица је corpus striatum. Састоји се из два дела: хиперстријатума и
неостријатума. Овај последњи преузима улогу мождане коре, која је код птица слабо развијена, и
контролише, нпр., вољне мишићне покрете и учествује у остваривању различитих облика понашања.

Највиши степен морфофункцијске диференцијације достигао је мозак сисара, а посебно примата и

човека. На овом ступњу филогенезе, чак и код њихових најпримитивнијих представника, дешавају се
корените промене структурне и функцијске организације мозга. Снажно се развија неоталамо-
неокортикални систем интеграције. Нова једра у неоталамусу постају центри према којима
конвергирају скоро сви аферентни сигнали. У таламусу се морфофункцијски јасно диференцирају
три групе једара: специфична, неспецифична и асоцијативна. Истовремено се успостављају директне
везе између одговарајућих једара таламуса и специфичних делова коре предњег мозга.
Најкарактеристичнија промена у филогенетском преображају мозга сисара је диференцијација
неокортекса- нове коре. Овај шестослојни покривач предњег мозга постоји, у типичној форми, само
сисара, а најразвијенији је у примата и човека.

5
3.Анатомија великог мозга

Код већине кичмењака површина великог мозга је глатка; међутим, код виших сисара, посебно
човека, она је увећана појавом бразда и набора. Распоред и изглед бразда је исти код свих људи без
обзира на њихове умне способности. На површини предњег мозга је кора- сива маса, коју чине тела
око 14 милијарди нервних ћелија. Испод ње је бела маса- снопови мијелинских нервних влакана који
повезују обе хемисфере, делове исте хемисфере, као и кору са другим деловима мозга. Највећи део
коре (90 одсто) представља филогенетски новија структура- нова кора, организована у шет слојева
тела нервних ћеија наслаганих као новчићи, а сваки се стубић ,, наслаганих новчића“ активира на
одређени стимулус: светлост, звук, мирис или додир. Филогенетски старији део коре обухвата
преосталих 10 одсто коре предњег мозга и чине га лимбичка кора, која улази у састав лимбичког
система и мирисна кора.

Нова кора предњег мозга анатомски је подељена на четири режња:

1. Чеони
2. Потиљачни
3. Темени
4. Слепоочни

Централна бразда дели кору на предњу и задњу половину, док је бочна бразда дели на горњу и доњу
половину. По улози коју врши, кора је подељена на моторну, сензорну и асоцијативну.

6
4.Мозак и његови режњеви

Чеони режањ

Пружа се од чеоног пола до средишњег жлеба. На њему се виде прецентрални, горњи чеони и доњи
чеони жлеб. Ови жлебови граде четири вијуге: прецентралну, горњу, средњу и доњу .У
прецентралној вијузи налази се моторно поље. У горњој чеоној вијузи налази се помоћно моторно
поље. У задњој трећини средње чеоне вијуге налази се очно поље . Доња чеона вијуга садржи
фронтални и фронтопаријетални део оперкулума. У поменутој вијузи доминантне хемисфере налази
се Брокин центар за говор.

7
Слепоочни режањ

Слепоочни режањ пружа се од слепоочног пола до потиљачног режња на овом режњу постоје: горњи
и доњи слепоочни жлеб и три вијуге: горња, средња и доња. Горња слепоочна вијуга продужава се у
супрамаргиналну вијугу. Гради слепоочни део поклопца (гyрус ангуларис). Она садржи главне
центре за слух и Верникеов (Wерницке) центар за говор. Средња темпорална вијуга налази се испод
горње, а позади се продужава ангуларном вијугом. Доња слепоочна налази се испод средње. Напред
све три вијуге се спајају у пределу слепоочног пола.

8
 Темени режањ

Паријетални режањ налази се

иза фронталног испред
окципиталног и изнад
темпоралног режња. На њему
се налазе два жлеба који
стварају једну вијугу, горњи и
доњи темени режњић. У
постцентралној вијузи налази
се главно сензитивно поље.
Горњи темени режњић
садржи асоцијативна
подручија укључена у соматосензорне функције. Овај ражњић наставља се преклинастим делом
(прецунеус). Доњи темени режњић се налази испод горењег. Предњи његов део има облик клешта и
зове се супрамаргиналне вијуга (гyрус супрамаргиналис). Средњи део гради ангуларну вијугу (гyрус
ангуларис). Супрамаргинална вијуга повезује три улазна система: соматосензорни, видни и слушни.
У њој се налази четрдесето поље по Бродману. Са постцентралном вијугом гради темени део
поклопца (оперцулум париетале). Ангуларна вијуга се налази на месту где се додирују темени,
окципитални и паријетални режањ. Ту се налази асоцијативно подручије за вид.

Потиљачни режањ

Подручије које заузима овај режањ може се видети на слици . Протеже се од потиљачног пола до
паријетоокципиталног усека.

9
5.Лева и десна хемисфера

Ове две хемисфере су повезане великим снопом нервних влакана. Иако физички идентичне, две
хемисфере предњег мозга имају потпуно различите улоге. На првом месту регулишу покретљивост
мишића супротних страна тела.

Лева мождана хемисфера се назива дигитални мозак. Она контролише читање, писање,
рачунање и логичко размишљање. Одговорна је за аналитичко размишљање- путем разлагања
чињеница, корак по корак, за разлику од десне хемисфере која је одговорна за цинтетско
размишљање- путем сагледавања целине у једном кораку. Према томе лева хемисфера је наш
унутрашњи математичар, који прорачунава, калкулише и анализира.

Десна мождана хемисфера се

назива аналогни мозак и контролише
тродимензионални осећај, креативност
и уметничка чула. Ова хемисфера
представља нашег унутрашњег
уметника, који је спреман да се
поиграва у чудесној земљи маште,
пуној боја и слика, облика, снова,
имагинације и интуиције.

Ево једног примера који сликовито

приказује како функционишу лева и
десна хемисфера. Замислимо човека који нам даје упутства како да стигнемо до неке локације.
Уколико би се радило о особи са развијенијом левом хемисфером, његово упутство би гласило :
„ Одавде, идите три блока право и укључите се северно на Винску улицу, затим идите њоме три или
четири километра а потом скрените источно на Трећи Булевар. “ Особа са доминантном десном
хемисфером би звучала отприлике овако: “ Скрените десно (показује руком десно), идите до оне
цркве (поново показује) и наставите право, кад прођете тржни центар на следећем семафору
скрените десно ка бензијској станици Лукоил. „

10
Десна хемисфера је невербална и интуитивна, она радије користи слике уместо речи. Иако се
размишљање десне хемисфере сматра ,,креативнијим“ не постоји исправно или погрешно
размишљање, већ само два различита начина размишљања. Обе мождане хемисфере раде заједно,
како би се омогућило нормално функционисање организма. Међутим истраживања су показала да је
код већине људи једна хемисфера доминантна. Највећи број људи најчешће користи леву хемисферу,
док су функције десне мождане хемисфере често недовољно развијене. Одрастао човек не може на
прави начин схватити дечији свет, јер је познато да је десна хемисфера код деце много активнија.

11
6.Зоне великог мозга

Моторна зона коре

Налази се у чеоном режњу, испред централне бразде и чине је тела нервних ћелија која дају команде
за покретање тачно одређених мишића супротне стране тела. Славни канадски неурохирург Пенфилд
је установио да се испред централне бразде и дуж ње налази моторна мапа покретљивости тела. Ова
сликовита шема је добијена електростимулацијом делова моторне коре пацијената у анестезији
током хируршких захвата. Названа је Пенфилдов моторни човечуљак. Као што је приказано на
слици, нервне ћелије које дају моторни човечуљаккоманду мишићима ногу супротне стране тела
налазе се на врху бразде, док се на дну бразде налазе нервне ћелије које активирају мишиће главе. На
основу овога можемо закључити да је тело на моторној кори представљено наопако. Они делови тела
који су покретљивији у односу на ноге, као што су на пример језик, уста или палац, у складу са
својом покретљивошћу заузимају већу површину моторне коре што значи да тело није представљено
по својој величини већ по прецизности покрета одређених делова тела.

Сензорна зона

Налази се иза централне бразде. Такође поседује своју мапу само не моторну већ мапу осетљивости
целог тела односно – сензитивног човечуљка. И у овој зони је тело представљено наопако и
површина коре коју заузимају одређени делови тела зависи од густине рецептора који су
распрострањени у одговарајућим деловима тела. Највећа површина сензорне зоне се налази на кожи
прстију. Због тога већина људи, поготово одраслих, не воли да вади крв из прста јер је ту кожа
најосетљивија на бол.

12
Асоцијативна зона

У овом делу предњег мозга долази до тумачења неког надражаја нпр. звука ког чујемо или предмета
ког видимо. Због асоцијативне зоне ми можемо да било коју песму чујемо као мелодију, а не као
скуп вибрација инструмената.

Видна зона

Налази се у потиљачном режњу и на њу се пројектује мрежњача ока. Од фоторецептора мрежњаче

нервна влакна напуштају око као очни нерви, укрштају се, затим долазе до таламуса где се тумаче и
завршавају се у видној зони коре.

Слушна зона

Налази се у горњем делу слепоочног режња и прима информације из слушних рецептора унутрашњег
уха, преко средњег мозга и таламуса.

13
7.Поремећаји крвних судова великог мозга

Болести васкуларног порекла заузимају у неурологији значајни место, било да су у питању

поремећаји услед крварења, било недовољног протока крви (исхемија).

Церебралне хеморагије- прскање крвног суда у лобањи изазива крварење које може да буде
можданично, мождано или мождано-можданично. Увек је у питању бруталан удес, који најчешће
даје кому са хемиплегијом. Смртни завршетак је чест. Ако изостане смртни исход првих дана,
понекада се јавља секундарно погоршање. Излечење поремећаја је могуће, али се ретко дешава да се
може завршити без заостајања последица, које се објашњава разарањем једне зоне мозга насталог
услед крварења.

Исхемички задеси- свака зона великог мозга чији протицај крви није довољан, пати, и због тога се
јављају мањкаве и надражајне појаве које су трајне или се повлаче зависно од тога да ли је
недовољно притицање крви мањег степена или је трајно. Настајање поремећаја је брутално, а
понекада је у виду удара. Поступна појава више малих расејаних размекшања може довести до тзв.
Лакунарног стања, с попуштањем интелигенције и псеудобулбарним симптомима. Зачепљивање
артерија мозга (унутрашње каротидне или базиларног стабла) и њихових огранака узрок је
исхемијама мозга. Лечење исхемичких задеса упућује на употребу вазодилататорних средстава, нпр.
Папаверина. Хируршко отчепљивање артерија ређе је могуће.

14
8.Тумори великог мозга

Тумори мозга, бенигни или малигни, имају

симптоматологију која зависи у исто време од
места и од чињенице да се они налазе у
нерастегљивој дупљи. Под туморима мозга
подразумевају се тумори који су се развили од
разних ћелијских лоза, чије се ћелије убрајају
у нервне ћелије (глиоми, неуриноми). Из
практичних разлога групишу се у бенигне,
које се развијају од анекса можданица
енцефала ипак у малигне, који настају
метастазом из неког удаљеног рака. Глиоми
имају различити еволутивни потенцијал. Једни
су опаки, други благи, али сви они имају инфилтративни карактер и лоше су ограничени, што је и
узрок да се тешко могу потпуно одстранити.
Дијагностика захтева да се прибегне параклиничким
испитивањима: радиографија лобање,
електроенцефалограм, гамаенцефалограм, који
претходе артериографији. Сигурна дијагноза о
малигној или бенигно природи тумора апсолутно је
могућа тек после анатомо-патолошког прегледа
тумора.

Лечење тумора мозга припада неурохирургији. Међутим, неки тумори нису оперисани, било што
њихово седиште у виталним регијама представља веома велику опасност при сваком покушају да се
одстрани, било што су веома инфилтративног карактера или што су радиосензибилни. Прогнозе
тумора много зависе од њихове малигне или бенигне природе, њихове локализације. Зато су
најоперабилнији менингиоми и неуриноми, који су увек бенигни, притискују мозак померајући га,
али га не захватају.

15
 9.Закључак

,,Људи би требало да знају да из мозга долази радост, уживање, смех и спорт, као и туга, жалост,
очај и јадиковање. Да на овај начин, стичемо мудрост и знање, можемо да видимо и чујемо, знамо
шта је непоштено и шта је фер, шта је лоше и шта добро, шта је слатко, а шта неукусно ... И из
истог органа долази љутња и бес, страхови и напади панике... Све ове ствари крећу из мозга, и онда
када то није здраво ... Ја верујем да мозак има највећу моћ над човеком."Хипократ (4. век п.н.е.)

Хипократ је знао да је људски мозак једна од најсложенијих, најзагонетнијих, и истовремено једна од

најсавршенијих креација у универзуму. Својевремено, Хипократ и његови савременици нису могли
ни да замисле све оно што смо научили о мозгу. Захваљујући технолошким достигнућима у
медицини, биологији, психологији и неурологији, били смо у стању да откријемо велике мистерије о
сопственој анатомији и функционисању. Успели смо да схватимо велики значај мозга и научимо да
се све више радње (говор, памћење, интелигенција итд.) складиште у великом мозгу. Мозак може да
буде седиште разних патолошких процеса и инфективног (енцефалитис), трауматског, токсичног или
дегенеративног (енцефалопатија, алкохолизам, хипогликемија), васкуларног или туморског порекла.

16
10.Литература

(1) Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.

(2) Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, београд, 2001
(3) Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија. научна књига,
Београд, 1986
(4) Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
(5) Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
(6) Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, београд, 1989.
(7) Поповић С: Ембриологија човека, Дечије новине, Београд, 1990.
(8) Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
(9) Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена
администрација, Београд, 1995
(10) Медицинска енциклопедија Вук Караџић, Београд- Љубљана, 1976.

17
Датум предаје рада:________________________________________

Комисија:
Предавач:_______________________________________________________
Испитивач:______________________________________________________
Члан:___________________________________________________________

Коментар:

Датум одбране:___________________________________

Писмени испит:________________( )
Усмени испит:_________________( )
Закључна оцена :_______________( )

18