U poslednje vreme, slobodni radikali su u ii interesovanja strune javnosti.

Razlog tome je to su, od otkria, pa do danas, dovedeni u vezu sa etiopatogenezom brojnih patolokih stanja/oboljenja. Slobodni radikali su definisani kao atomi, molekuli ili joni koji imaju nesparene elektrone. Mogu imati pozitivno ili negativno naelektrisanje, ili mogu biti neutralni. Zahvaljujui prisustvu nesparenih elektrona koji imaju tendenciju sparivanja, slobodni radikali pokazuju izuzetnu reaktivnost i reaguju sa svim elijskim molekulima/atomima. Shematski prikaz slobodnog radikala prikazan je na slici br. 1.

Slika 1. Shematski prikaz slobodnih radikala Uveaj

Slobodni radikali imaju sposobnost da pokrenu lananu reakciju kojom dolazi do formiranja novih slobodnih radikala. Praktino, da bi se njihovi nespareni elektroni stabilizovali uparivanjem s drugim elektronom, oni taj elektron kradu iz stabilnog molekula ime taj stabilni molekul pretvaraju u slobodni radikal. Shematski prikaz ove reakcije prikazan je na slici br. 2. Slika 2. Shematski prikaz pokretanja lanane reakcije u kojoj nastaju novi slobodni radikali Uveaj

Usled velike reaktivnosti u biolokom materijalu, slobodni radikali se retko dokazuju direktnim metodama (hemiluminiscencija, elektronska spinska rezonancija itd.). Najveim delom, njihovo prisustvo se dokazuje merenjem reaktivnosti enzima koji su ukljueni u njihovu eliminaciju (superoksid dizmutaza SOD, glutation peroksidaza GPX, glutation reduktaza GR itd.).

Oksidativni stres
Sva iva bia koja koriste kiseonik za elijski metabolizam, mogu biti izloena tzv. oksidativnom stresu. Naime, u organizmu dolazi do stalne produkcije slobodnih radikala i njihove neutralizacije. Kada su produkcija i neutralizacija u ravnotei, nema tetnih efekata slobodnih radikala. Meutim, kada se ova ravnotea poremeti prekomernim stvaranjem ili umanjenom neutralizacijom (usled umanjenja funkcije antioksidantnog sistema), dolazi do prednosti slobodnih radikala i poveanja verovatnoe nastanka njihovih tetnih efekata. Stres koji se ovom prilikom javlja u organizmu najee se naziva oksidativnim stresom, obzirom da je najvea koliina slobodnih radikala kiseoninog porekla. Dakle, izvesna koliina kiseonika prisutnog u eliji ne utroi se u toku aerobnog metabolizma, ve dovodi do stvaranja toksinih oblika reaktivne kiseonine vrste (engl.: reactive oxygen species ROS). Toksini oblici O2 mogu biti predstavljeni redukovanim oblicima kiseonika (nastali primanjem elektrona) i aktiviranim oblicima kiseonika (nastalih primanjem energije singlet kiseonik - 1O2). Najznaajniji redukovani oblici kiseonika su superoksid (O2.-) i hidroksil jon (OH.-) koji je najreaktivniji i najtetniji od svih reaktivnih kiseoninih vrsta. U redukovane oblike kiseonika

esto se ubraja i vodonik peroksid (H2O2), koji nije klasini slobodni radikal, ali to moe postati usled disocijacije na dva hidroksil radikala (OH.-). Jo jedan, takoe, znaajan slobodno-radikalski element u humanom organizmu, jeste azot-oksid radikal - NO.-. Praktino, u organizmu postoje dva glavna oblika slobodnih radikala koji se formiraju iz kiseonika i azota:

Reaktivne kiseonine vrste (engl.: Reactive Oxigen Species - ROS), meu kojima je najreaktivniji hidroksil radikal (OH.-) i Reaktivne azotne vrste (engl.: Reactive Nitric Species - RNS), iji je predstavnik azotoksid radikal (NO.-).

Pored prethodno navedenih slobodno-radikalskih vrsti, postoje jo neki, manje zastupljeni, slobodni radikali kao to su: peroksil radikal - ROO, alkoksil radikal RO, karbonatni radikal CO3.-, ugljendioksidni radikal CO2.-, ugljenmonoksidni radikal CO.- itd. Najjednostavniji slobodni radikal od svih je vodonikov jon H.-. Usled velike reaktivnosti, slobodni radikali imaju jako kratak poluivot u biolokom materijalu. Poluivot najznaajnijih slobodnih radikala prikazan je u tabeli br. 1. Tabela 1. Vreme poluivota najznaajnijih slobodnih radikala Mehanizam nastanka O2 ---> 2O2.2O2.- ---> 2H2O2 H2O2 ---> 2OH.O2 ---> 1O2 Vrsta superoksid anjon vodonik peroksid hidroksil radikal/b> singlet kiseonik T1/2 10-5s min. 10-9s 10-6s

Slobodni radikali fizioloka uloga u humanom organizmu

Slobodni radikali mogu biti od velike koristi za organizam ukoliko je njihova produkcija dobro kontrolisana i ograniena na odreenim mestima gde su oni potrebni odnosno, dok postoji ravnotea izmeu elijskih sistema koji proizvode slobodne radikale i onih koji ih neutraliu. Redukovani i aktivirani oblici kiseonika mogu biti jako korisni u procesu fagocitoze. Tako, u kontaktu s bakterijama, plazma membrana neutrofila poinje da lui enzim superoksid sintetazu koja prenosi elektrone s NADPH na ekstracelularni kiseonik stvarajui superoksid anjon. U isto vreme, sadraj kiseonika u neutrofilima raste i dolazi do tzv. oksidativne eksplozije to, dodatno, ubrzava nastajanje O2.-. Pored prisutnog O2.-, dolazi i do poveanog stvaranja H2O2 i OH.- koji unitavaju bakterije. Smatra se da tokom ovog procesa nastaje i singletni kiseonik (1O2) koji, dodatno, doprinosi unitavanju bakterija. Takoe, ROS imaju i vanu ulogu u regulaciji i inhibiciji respiracije, apoptoze mitohondrija, regulaciji vaskularnog tonusa (preko NO.-), regulaciji elijske athezije, regulaciji odgovora imunog sistema itd.

Slobodni radikali i fiziko optereenje organizma

Do znaajne produkcije slobodnih radikala dolazi i tokom fizikog rada odnosno, optereenja organizma. U pojedinim situacijama, kiseonika potronja moe porasti i za 18 puta u odnosu na stanje mirovanja, to dovodi i do povienog stvaranja slobodnih radikala u miinim elijama. U skladu s prethodnim, metodom elektron-spin rezonancije uoeno je da se koncentracija ROS u miiima nakon tekog fizikog rada moe poveati i za 70% u odnosu na stanje mirovanja. Mehanizmi nastanka slobodnih radikala su brojni, ali dominiraju: 1. povien intenzitet oksidativne fosforilacije u aerobnim uslovima radi obezeivanja dovoljne koliine energije, 2. razgradnja depoa adenozin trifosfata (ATP), 3. oslobaanjem energije iz energijom bogatih veza, 4. tokom katabolizma kateholamina ija je sekrecija i razgradnja u uslovima intenzivnog fizikog rada, znaajno vea nego u mirovanju. Razgradnja molekula ATP tokom fizikog rada miia, predstavljena je na slici br. 3. Slika 3. Katabolizam molekula ATP Uveaj

S druge strane, ima i istraivanja koja ukazuju na dobre efekte hiperprodukcije slobodnih radikala kod osoba koje su izloene fizikom stresu, npr. treningu. Tako, u istraivanju koje je sproveo Ristow (2009), a koje se odnosilo na efekte suplementacije organizma dijabetiara vitaminom C i E, uoeno je umanjenje elijske osetljivosti na insulin kod ovih pacijenata. Drugim reima, fizikom aktivnou izazvana produkcija slobodnih radikala, promovie senzitivnost humanih elija na insulin i samim tim predstavlja faktor koji utie na prevenciju DM tip 2.

Faktori koji utiu na produkciju slobodnih radikala

S obzirom na postojanje antioksidativnih sistema, u fiziolokim uslovima ne dolazi do oteenja elijskih organela slobodnim radikalima. Ukoliko se ravnotea izmeu procesa stvaranja i neutralisanja slobodnih radikala narui (umanjenjem odbrane ili ekscesnim poveavanjem koliine slobodnih radikala), dolazi do nagomilavanja slobodnih radikala i ispoljavanja njihovih patokih efekata oksidativni i/ili nitrozativni stres. Hiperprodukcija reaktivnih kiseoninih vrsta moe biti indukovana razliitim endogenim (unutranjim) i egzogenim (spoljanjim) faktorima, kao to su npr.:

unutranji hronine bolesti, zapaljenski procesi, respiracija, aktivnost fagocitnih elija, autooksidacija biomolekula, izrazita apoptoza, koagulacija, hipoksija ili hiperoksija i itd. spoljanji predstavljeni su u tabeli br. 2.

Tabela 2. Spoljanji faktori kao uzronici hiperprodukcije slobodnih radikala

Kategorija Zagaivai ivotne i radne sredine Zraenje Lekovi Metali Razno

Uzronik Azbestna vlakna, mineralna praina, ozon, ugljen-monoksid, azotni oksidi, silicijum, neki organski rastvarai, neki toksini, hipohlorit, sumpordioksid, polihlorovani bifenili, neki pesticidi, herbicidi, insekticidi... Ultravioletno zraenje, X-zraci, y zraci Acetaminofin, klonazin, klozapin, ciprofloksacin, ciklosporin, triciklini antideprisivi, nitrofurantoin, troglitazon, bleomicin, doksorubicin, aminotriazol, hiperbarini kiseonik, 3,4-metilenedioksimetamfetamin... Olovo, gvoe, bakar, kadmijum, nikl, hrom, iva... Konzumiranje alkohola, puenje cigareta, neadekvatna ishrana, nagla i intenzivna fizika aktivnost, hipo/avitaminoza, stres...

Mehanizam delovanja slobodnih radikala

Slobodni radikali su prisutni u svim elijama humanog organizma, kao i u ekstracelularnoj tenosti. Oksidativni stres i oksidativno oteenje koje usled toga nastaje, moe se uoiti na DNK, proteinima, lipidima itd. Slobodni radikali reaguju i sa komponentama elijskih membrana, polinezasienim masnim kiselinama stvarajui nove slobodne radikale lipidne perokside. Ovim slobodni radikali naruavaju permeabilnost elijske membrane, to dovodi do smrti elije. Tokom lipidne peroksidacije nastaju proizvodi koji se mogu smatrati i indikatorima stepena oteenja elijske membrane prisutnim slobodnim radikalima. Jedan od njih je i malonildialdehid MDA. Prikaz prisustva slobodnih radikala u ekstracelularnoj i intracelularnoj tenosti kao i efekti koji nastaju delovanjem istih (oksidativni stres, apoptoza, nekroza, mutacija DNK itd.) shematski je prikazan na slici br. 4.

Slika 4. Efekti slobodnih radikala na nivou elije Uveaj

Izvor: Agarwal et al. Mechanisms of oxidative stress-induced cell damage. Reproductive Biology and Endocrinology. 2005; 3:28

Uloga oksidativnog stresa na razvoj oboljenja kardiovaskularnog sistema

Sve je vei broj istraivanja koja se bave moguim uticajem slobodnih radikala na kardiovaskularni sistem. Neka istraivanja, na primer, pratila su uzrok oteenja elija miokarda u uslovima ishemije i uoila su da ova oteena mogu, takoe, biti dovedena u vezu s hiperprodukcijom superoksid i hidroksil radikala. Takoe, dokazano je i to da je kod pacijenata koji imaju indikaciju za ugradnju kardiopulmonalnog by-pass-a, poveana

koncentracija slobodnih radikala uz umanjenje ukupne anitoksidantne aktivnosti plazme. Dalje, ishemijske promene na sranom miiu, prati i znaajna promena antioksidantnog sistema. Ovu tvrdnju potkrepljuje i injenica da kardioprotektivnu ulogu imaju svi oni lekovi/preparati koji indukuju antioksidantne enzime u miokardu, ali i preparati koji deluju kao neutralizatori slobodnih radikala, antioksidansi. U uslovima ishemije miokarda, dolazi i do razvoja lokalne acidoze, edema, ulaska kalcijuma u elije, hiperprodukcije slobodnih radikala (i kiseoninih i azotnih), dominiranja anaerobnog metabolizma itd. Ateroskleroza Velika panja posveena je i praenu uloge slobodnih radikala u razvoju ateroskleroze. Generalno, ateroskleroza je proces koji ide kroz dve glavne faze: 1. adhezija monocita na endotelne elije i njihova migracija u subendotelni prostor; u ovom prostoru one fagocituju oksidovani LDL (oxLDL) i pretvaraju se u tzv. penuave elije (engl.: foam cells), 2. migracija glatkih miinih vlakana iz tunike medije i tunike intime koja uslovljava proliferaciju i formiranje aterosklerotskog plaka. Znaajnu ulogu u procesu ateroskleroze imaju slobodni radikali, time to indukuju oksidaciju LDL-a. Tokom ovog procesa, stvaraju se hidroksil radikali koji dalje izazivaju peroksidaciju dugih lanaca polinezasienih masnih kiselina, ime dovode do poveavanja koncentracije konjugovanih diena i lipid-peroksidil radikala (LOO). Time je zapoeta lanana reakcija. S druge strane, uoeno je i da visoka koncentracija oxLDL dovodi i do inhibicije sinteze endogenog NO usled inhibicije NO-sintetaze. Time je umanjen i prirodni vazodilatatorni efekat. Poviena koncentracija oxLDL moe biti dijagnostikovana u humanoj plazmi, ali i u subendotelnom sloju zida krvnih sudova. Poviena koliina oxLDL-a je, naroito, prisutna kod dijabetiara, puaa i pacijenata s koronarnom bolesti srca. Dakle, pored faktora koji se najee spominju kao uzronici ateroskleroze, koronarne bolesti srca, cerebrovaskularnih bolesti (npr., holesterol, LDL, hipertenzija, duvanski dim, dijabetes, prekomerna telesna masa, fizika neaktivnost, pol, starost, porodina predispozicija itd.), veliki znaaj imaju i slobodni radikali. Esencijalna hipertenzija Nekoliko istraivanja je ukazalo i na razvoj esencijalne hipertenzije (EH) kao posledice hiperprodukcije slobodnih radikala. Takoe, kod istih pacijenata se uoava, najee, poviena vrednost oxLDL, kao i umanjenje ukupne antioksidantne sposobnosti organizma sa snienim vrednostima koncentracije vitamina antioksidanasa. Oksidativni stres kod pacijenata s esencijalnom hipertenzijom najee je udruen s padom broja eritrocita, neutrofila, ali i umanjenjem aktivnosti SOD i GPx. ROS mogu imati dvojnu ulogu prilikom razvoja EH. Najpre, mogu inaktivirati azotni oksid tako to ga prevode u peroksinitrit u reakciji sa superoksid anjonom; na ovaj nain, indukuje vazokonstrikciju i porast perifernog vaskularnog otpora. Sa druge strane, poveana produkcija slobodnih radikala moe dovoditi do oteenja brojnih organskih molekula, meu kojima i LDL.

Uloga oksidativnog stresa u nastanku gojaznost

Neka istraivanja dovode u vezu slobodne radikale i gojaznost. Mehanizam nastanka je nejasan, mada, ima nekoliko teorija koje objanjavaju ovaj fenomen. Na primer, gojaznost se

objanjava akumulacijom intracelularnih triglicerida koji indukuju porast koncentracije superoksida (unutar elektron-transportnog lanca u mitohondrijama inhibicijom mitohondrijalnog transportera adenozin nukleotida). Inhibija ovog transportera vodi ka umanjenju zaliha intracelularnog ADP, to za posledicu, ima negativan efekat na aktivnost enzima ATP-sintetaze. Takoe, neki istraivai smatraju da je produkcija slobodnih radikala kod pacijenata s dijabetesom posledica hiperglikemije i time uslovljene autooksidacije glukoze. S druge strane, neki smatraju da je i sam insulin, pogotovu hiperinsulinemija, uzrok nastanka odreene koliine slobodnih radkala kod pacijenata s gojaznou, poremeenim metabolizmom i dijabetesom.

Uloga oksidativnog stresa u razvoju neurodegenerativnih oboljenja

Centralni nervni sistem je posebno izloen i osetljiv na delovanje slobodnih radikala. Njega odlikuje i umanjena antioksidansna zatita. Mnoge studije su ukazale da u mozgu koji je zahvaen nekim neurodegenerativnim oboljenjem, dolazi do poveanja nivoa lipidne peroksidacije, proteinske oksidacije, kao i oksidacije DNK. Za Alchajmerovu bolest taan biohemijski mehanizam nastanka jo nije u potpunosti jasan, mada, postoje istraivanja koja ukazuju da jedan od faktora jeste i gubitak neurotransmitera acetil-holina; oksidativni stres moe imati udela u ovom procesu. Parkinsonova bolest, takoe, moe biti indukovana oksidativnim stresom i abnormalnom mitohondrijalnom funkcijom. Amiotrofina lateralna skleroza (ALS) je, takoe, oboljenje koje je dovedeno u vezu s oksidativnim stresom. Naime, 10% svih ALS je genetski uslovljeno, familirajnog tipa (FALS). Kod osoba koje imaju genetskim faktorima uslovljeno oboljenje, uoena je mutacija koja uslovljava umanjenje aktivnosti enzima bakar/cink superoksid-dismutaze (CuZnSOD) to umanjuje proces prevoenja superoksida u manje toksine forme.

Uloga oksidativnog stresa u razvoju plunih oboljenja

Pluno tkivo je pod stalnim optereenjem oksidativnim stresom, s obzirom na to da je izloeno relativno visokom pritisku kiseonika, zagaivaima vazduha, ozonu, praini i metabolikim produktima nastalim razgradnjom polutanata. Kod pacijenata koji boluju od astme, uoena je poveana koncentracija slobodnih kiseoninih i azotnih radikala u pluima, kao i nii antioksidantni kapacitet plazme i bronhoalveolarnog lavata nego kontrolne grupe ispitanika. U vezi hronine opstruktivne bolesti plua (HOBP), uoeno je znaajno umanjenje nivoa serumskih antioksidanasa (pogotovu vitamina C). I kod ostalih oboljenja plua (npr., akutnog respiratornog sindroma, bronhopulmonalne displazije, azbestoze, karcinoma itd.), uoene su sniene vrednosti antioksidantnog kapaciteta u pulmonalnom tkivu, kao i u plazmi samih ispitanika.

Uloga oksidativnog stresa u razvoju oboljenja jetre i gastrointestinalnog trakta

Istraivanjima je uoeno da i neka oboljenja jetre nastaju kao posledica hipeprodukcije slobodnih radikala i/ili umanjenja antioksidantne zatite. Meu njima su najznaajnija steatohepatoza, oteenje jetre alkoholom, lekovima, toksinim elementima iz pesticida, herbicida, insekticida i sl. Slobodni radikali imaju udela i u nastanku oboljenja gastrointestinalnog trakta npr., u procesu nastanka inflamatornih oboljenja gastroduodenalne

regije a istraivanja, kako in vitro, tako i in vivo, ukazuju na pozitivnu korelaciju izmeu prisustva infekcije Helicobacter pylori i poveane produkcije ili umanjene eliminacije ROS-a u mukozi gastrointestinalnog trakta.

Uloga oksidativnog stresa u razvoju oboljenja ostalih tkiva/organa

U serumu osoba koje imaju HIV infekciju i manifestni AIDS, dokazan je oksidativni stres koji se manifestuje poveanim vrednostima produkata peroksidacije, kao i niskim nivoima serumskih antioksidanasa; drugim reima, kod njih je naen povien nivo plazmatskog malonil-dialdehida, redukovana vrednost glutationa, umanjena aktivnosti enzima GPx, kao i SOD, sniena plazmatska vrednost vitamina C i vitamina E, kao i sniena koncentracija cinka i selena. Oksidativni stres je doveden u vezu i s inflamatornim oboljenjima kotano-zglobnog sistema. Tako, uoeno je da kod pacijenata s reumatoidnim artritisom dolazi do poveanja koncentracije ROS-a u zahvaenim zglobovima; postoji nekoliko moguih mehanizama kojima do ovoga dolazi; npr., smatra se da ROS bivaju produkovane u veoj meri od strane leukocita prisutnih u sinovijalnoj tenosti, zatim da nastaju usled redukcije kapilarne mree u zglobovima, usled vaskularnih i metabolikih promena u sinovijalnom tkivu i tenosti itd. Kada je u pitanju oksidativni stres i ulo sluha, uoeno je da osobe koje imaju umanjenje aktivnosti/deficit enzima Cu/Zn SOD (SOD1) imaju izraeniji gubitak sluha sa starenjem, nego osobe koje imaju normalnu aktivnost pomenutog enzima. Takoe, istraivanjima je uoeno da i neka oboljenja ula vida mogu biti dovedena u vezu sa ROS. Kao posledice oksidativnog stresa opisuju se i glaukom, katarakta, uveitis, makularna degeneracija, razliite forme retinopatije itd. Neki radovi opisuju i znaaj slobodnih radikala u procesu razvoja endometrioze. Naime, kod pacijentkinja s endometriozom, uoeno je postojanje pojaane aktivnosti enzima NOsintetaze, ali i poremeaj funkcije SOD i GPx, kao i umanjenje serumske koncetracije vitamina E. Bitno je napomenuti i znaaj estrogena jer, on sam, ali i njegovi metaboliti, mogu imati pro-oksidantna, ali i anti-oksidantne aktivnosti u zavisnosti od prisustva metala s promenljivom valencom. Kada su u pitanju ene u menopauzi, istraivanja su pokazala da se, u ovom ivotnom dobu, uoava i pad serumskih antioksidanasa, to dodatno dovodi do poveavanja oksidativnog stresa. Dodatno, ima radova koji ukazuju da je oksidativni stres mogui etioloki faktor starenja, steriliteta kod mukaraca, ali i oboljenja bubrega usled ishemijskih, toksinih i imunoloki uslovljenih poremaaja bubrene funkcije. Usled oteenja genetskog materijala i neadekvatne reparacije istog, slobodni radikali mogu dovesti i do maligne alteracije elija i pojave kancera. Jedan od najbitnijih indikatora oteenja DNK slobodnim radikalima, jeste 8-hidroksideoksogvanozin (8-OHdG), koji se moe odreivati u plazmi, urinu itd. Njegova koncentracija u biolokom materijalu predstavlja, zapravo, meru oteenja DNK koja je nastala delovanjem slobodnih radikala. U skladu s prethodnim, neki radovi opisuju i znaaj adekvatne neutralizacije slobodnih radikala kao meru prevencije kancerogeneze. Tako, na primer, u radu koji je objavio Greenwals sa saradnicima (2002), prikazane su faze geneze karcinoma (slika br.5) i predloene preventivne strategije. I u prvoj i u drugoj fazi kancerogeneze, meu predloenim merama za prevenciju samog procesa, autori navode znaaj neutralizacije slobodnih radikala.

Slika 5. Faze geneze karcinoma: postupci i preventivne strategije Uveaj

Faza inicijacije je karakterisana konverzijom normalne elije u iniciranu eliju, kao odgovor na agense koji oteuju DNK (genetska oteenja obeleena sa X). Fazu promocije karakterie transformacija inicirane elije u populaciju preneoplastinih elija, to je rezultat promene ekspresije gena i elijske proliferacije. Progresivna faza obuhvata transformaciju preneoplastinih elija u populaciju neoplastinih elija kao rezultat dodatnih genetskih promena. (Adaptirano sa odobrenjem autora prema Hursting i sar. (1999).) Izvor: Agarwal et al. Mechanisms of oxidative stress-induced cell damage. Reproductive Biology and Endocrinology. 2005; 3:28 Na osnovu svega prethodno iznesenog, zakljuuje se da su slobodni radikali dovedeni u vezu s razvojem preko 100 oboljenja. Shematski prikaz oboljenja/stanja u ijoj etiopatogenezi slobodni radikali imaju udela, vidi se na slici br.6. Slika 6. Oboljenja/stanja dovedena u vezu s oksidativnim stresom

Eksperimentalna istraivanja in vitro i in vivo, kao i epidemioloke studije, ukazali su na inverznu korelaciju izmeu teine oboljenja izazvanog oksidativnim stresom i nivoa antioksidanasa u plazmi. Jedno od takvih istraivanja bilo je estogodinje istraivanje koje sproveo Nacionalni Institut za Oko, SAD - The Age-Related Eye Disease Study AREDS, koje je pratilo razvoj oboljenja oka uslovljenih starenjem. Uoeno je da suplementacija pacijenata preparatima koji imaju u sebi cinka i vitamine C, E i -karoten, dovodi do redukcije razvoja makularne degeneracije uslovljene starenjem za oko 25%, odnosno, za oko 17%, ukoliko se preparati uzimaju ponaosob. Generalno, istraivanja su ukazala da antioksidantni mogu da:

poboljaju energetski status u elijama, utiu na usporenje procesa starenja, ojaaju imuni sistem, uspore ili spree oksidativni stres i time, doprinesu borbi organizma protiv oboljenja kao to su karcinom, dijabetes, razliita oboljenja kardiovaskularnog sistema, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest itd.

Usled ovakvih nalaza, dolo je do sve veeg interesovanja za antioksidanase i razvila se itava jedna nova paleta farmaceutskih proizvoda. U skladu sa statistikim pokazateljima iz Centra za kontrolu bolesti u Atlanti, Dordija, SAD, danas vie od 50% Amerikanaca uzima jedan ili vie dijetetskih suplemenata s antioksidantnom namenom svakodnevno. Paleta prirodnih i sintetskih antioksidanasa koji se proporuuju u profilaksi i/ili kao dodatak terapiji nekih oboljenja je jako velika. Od velikog interesa u poslednje vreme su mali anitoksidantni molekuli, kao to su -tokoferol, askorbinska kiselina, karotenoidi, koenzim Q, vitamin A, melatonin, flavonoidi, polifenoli, -lipoina kiselina itd. Ono to je posebno znaajno istai jeste i to da neki lekovi (npr., -blokatori, ACE-inhibitori, kalcijum antagonisti, blokatori H2receptora itd.) imaju mogunost da uklanjaju ROS, umanjuju lipidnu peroksidaciju i moduliraju oksidaciju LDL-a.

Bez obzira na razvoj farmaceutske industrije kao i trend suplementacije antioksidansima, oni ne bi trebalo da zamene pravilnu, redovnu i zdravu ishranu.

Antioksidativni odbrambeni sistemi

Sve dok postoji ravnotea izmeu elijskih sistema koji proizvode ROS i RNS i onih koji odravaju antioksidantne odbrambene mehanizme, ne dolazi do poremeaja funkcije elije i organizma u celini. Antioksidansi su prisutni u skoro svim elijama i uestvuju u hvatanju i neutralizaciji reaktivnih oblika kiseonika i azota, svodei oteenja elija i prisutnih biomolekula na minimum. Antioksidativni odbrambeni sistemi (engl.: antioxidative defence system) ine dve komponente: primarna i sekundarna.

Primarna antioksidansna zatita

I) Antioksidantni enzimi Postoji nekoliko antioksidantnih enzima koji imaju veliki znaaj u otklanjanju slobodnih kiseoninih radikala. Superoksid-dizmutaza (SOD) je enzim proteinske prirode koji katalie reakciju dismutacije superoksid anjona do vodonik peroksida i molekularnog kiseonika. Intracelularno postoje etiri vrste SOD - Cu, Zn, Mn i Fe zavisna SOD, dok, ekstracelularno postoji Cu i Zn zavisna. Katalaza (CAT) je enzim koji deluje na vodonik peroksid nastao dismutacijom superoksida i prevodi ga do molekularnog kiseonika i vode u peroksizomima. Glutation peroksidaza (GPX) katalie reakciju oksidacije redukovanog glutationa (GSH) u oksidovani oblik glutationa (GSSG) u prisustvu vodonik peroksida. Postoje dva tipa ovog enzima - Se-zavisna GPX i Se-nezavisna GPX. GPX je znaajna i za otklanjanje lipidnih peroksida nastalih u elijskoj membrani. Glutation reduktaza (GR) katalie reakciju prelaska oksidovanog glutationa GSSG u redukovani GSH u cilju odravanja normalnog odnosa GSH:GSSG=100:1. Za ovu reakciju je neophodno i prisustvo redukovanog oblika NADPH+H+ koji se tom prilikom oksiduje do NADP+. II) Neenzimski antioksidansi

GSH je tripeptid - -L-glutamil-L-cisteinil-glicin. On spreava oksidaciju tiolnih grupa enzima, proteina i peptidnih hormona, pri emu prelazi u oksidovan oblik (GSSG). Neki istraivai glutation smatraju najbitnijim intracelularnim antioksidansom, pa time sugeriu neophodnost odravanja kvalitetne aktivnosti onih enzima koji su neophodni za njegovo obnavljanje. Pored antioksidantne uloge, glutation je doveden u vezu i s detoksikacijom organizma od lekova, tekih metala, duvanskog dima, alkohola i sl. Za odravanje normalnog nivoa glutationa u humanom organizmu, preporuuje se uzimanje hrane koja je bogata metioninom (npr., mahunasto povre, jaja, riba, beli luk, soja, jogurt i sl.). Apoceruloplazmin, apotransferin i apoferitin proteini koji limitiraju pul slobodnog gvoa i spreavaju njegovo ukljuivanje u Fentonovu reakciju, odgovornu za produkciju hidroksilnog radikala.

Sekundarna antioksidansna zatita

I) Enzimski sistemi

Ovi enzimi uestvuju u ispravljanju ve nastalog oksidativnog oteenja nukleinskih kiselina, proteina i lipida. U ovu grupu enzima ubrajaju se, prvenstveno, proteolitiki enzimi (fosfolipaza A2, klasina fosfolipid-nezavisna i fosfolipid-zavisna GSHPx, glikozilaze, endoi egzonukleaze, DNK ligaze, DNK polimeraze, itd.). Ovi enzimi popravljaju oteene molekule DNK, odstranjuju oksidovane masne kiseline membranskih lipida i kroz procese degradacije i resinteze obnavljaju oksidovane aminokiseline, odnosno proteine. II) Neenzimski antioksidansi Neenzimski antioksidansi ispoljavaju svoju aktivnost preko razliitih mehanizama. Veinom uklanjaju ve stvorene slobodne radikale i predstavljaju hvatae (tzv. skevindere (eng. Scavenger)) slobodnih radikala, zatim slue kao donori elektrona, razgrauju lipid-perokside, vezuju metalne jone, a neki od njih inhibiraju i enzimske sisteme koji produkuju ROS. Ova grupa antioksidanasa obuhvata endogene i egzogene nutritivne materije s antioksidantnim delovanjem. U daljem tekstu bie obraeni po grupama.

Vitamini
Ovo je brojna grupa antioksidanasa. Meu najznaajnije, ubrajaju se sledei: Vitamin E (tokoferol) je liposolubilni vitamin. Moe se nai u vidu osam strukturnih izomera od kojih je najvaniji -tokoferol. Jedan je od glavnih inhibitora lanane, slobodno-radikalske reakcije lipidne peroksidacije hvatanjem i neutralisanjem hirdoksil radikala. Takoe, uoeno je i da ima funkciju u ouvanju aktivnosti imunog sistema, reparacije oteene DNK, kao i u drugim znaajnim metabolikim procesima. Zahvaljujui takvoj ulozi, titi elijske membrane i druga tkiva koja sadre lipide, pomae prevenciji razvoja mnogih vrsta malignih oboljenja i umanjuje rizik od sranog udara. Najbolji prirodni izvori su penine klice, sojino zrno, oraii, integralna penica, jaja i biljna ulja. Smatra se bezbednim kada je suplementacija u pitanju, mada ima i nekih radova koji opisuju povean rizik od krvarenja kod osoba koja uzimaju ovaj suplement, pa se suplementacija ne preporuuje kod osoba koje imaju problema sa zgruavanjem krvi, obzirom da u visokim dozama djeluje kao antikoagulant. Preporuena dnevna doza je 15 mg ili 22,4 IU (Recommended Dietary Allowances, RDA ) za oba pola (stariji od 14 godina). Prosean unos hranom manji je od 10 mg/dnevno, multivitaminski suplementi sadre oko 20 mg/kapsuli a suplementi vitamina E vie doze (70500 mg vit E). U korist suplementacije vitaminom E govore sledei podaci: nije dokazano da je unos adekvatan vrednostima RDA dovoljan za postizanje optimalnog fiziolokog statusa; najbolji rezultati prevencije oksidacije LDL-a i stimulacije imunolokog sistema postiu se kod unosa 150 mg vitamina E (ispitivanja doza/dejstvo); limitiran broj kratkoronih klinikih studija ukazuje da su za prevenciju bolesti potrebne doze vie od 70 mg/dnevno (100 IU). Nasuprot tome postoje podaci koji ne idu u prilog suplementaciji vitaminom E: ne postoje sigurni dokazi klinikih studija da suplementacija viim dozama djeluje preventivno protiv nastanka odrenih oboljenja; u viim dozama vitamin E moe delovati kao prooksidans; dugotrajan unos visokih doza vit E moe biti toksian.

Vitamin C (askorbinska kiselina) - jedan od najefikasnijih hidrofilnih antioksidanasa. Izuzetan je donor elektrona to ga ini znaajnim antioksidansom u borbi protiv peroksidnih, superoksidnih i hidroksilnih radikala. Vitamin C je i glavni plazmatski antioksidans i "hvata" RNS i ROS, ali slui i za regeneraciju tokoferola iz njegovog radikalskog oblika. Takoe, neophodan je i za sintezu vezivnog tkiva (kolagenih vlakana) humanog organizma i za normalno funkcionisanje imunog sistema; znaajan je i za funkcionisanje CNS-a u kome omoguava transformisanje pojedinih aminokiselina u neurotransmitere. Inhibira sekreciju prostaglandina ime umanjuje znakove zapaljenja.
1)Ameriki Institut za medicinu, Nutricioni odbor Nacionalne akademije nauka, utvrdio je standarde za adekvatan unos svih hranljivih materija. Standardi referentnog dijetetskog unosa (Dietary reference intake - DRI) su opti naziv za skup referentnih vrednosti i zasnivaju se na vrednovanju:

preporuenih dnevnih dijetetskih potreba (Recommended dietary allowances - RDA) - koliine hranljivih materija u ishrani koje su potrebne za odravanje dobrog zdravlja kod ljudi, adekvatnog unosa (Adequate intake - AI) koristi se u sluaju kada ne postoje dovoljni dokazi da se odredi RDA i predstavlja koliinu koja osigurava adekvatni unos neke hranljive materije i podnoljive gornje granice dozvoljenog unosa (Tolerable upper intake levels - UL) maksimalna dnevna doza koja nee izazvati negativne posledice po zdravlje.

Od prirodnih izvora vitamina C najznaajniji su agrumi, bobiasto voe, zeleno i lisnato povre, paprike, paradajz, krompir, dinja, salata, brokoli itd. RDA vitamina C iznosi: 90 mg/dnevno za mukarce i 75 mg/dnevno za ene (stariji od 19 godina), 85 mg/dnevno za trudnice i 120 mg/dnevno za dojilje. Osobe koje su puai treba da unose 35 mg/dnevno vie vitamina C nego nepuai. Po nekim autorima optimalan dnevni unos je 120 mg/dnevno. Doze od 200 mg se kompletno apsorbuju iz GIT-a pa se smatra se da bi takav unos bio fizioloki optimalan razmatra se mogue poveanje RDA. Podnoljiva gornja granica dozvoljenog unosa (Tolerable upper intake levels - UL) iznosi 2000 mg/dnevno. Intenzivno se istrauju uloge vitamina C u prevenciji karcinoma i sranih bolesti, aktivaciji imunolokog sistema i prevenciji prehlade, ali jo uvek nema jasnih naunih dokaza o tome da se suplementacijom vitaminom C postiu navedena pozitivna antioksidativna dejstva, iako je vitamin C najee korien vitaminski supplement. S druge strane protektivna uloga vitamina C sa sigurnou je potvrena samo kod poveanog unosa tog vitamina kroz ishranu bogatu voem i povrem. Vitamin A (retinoid) istraivanja su pokazala da njegovi prekursori - - i -karoten, imaju antikancerogena svojstva upravo usled hvatanja i neutralisanja slobodnih radikala. Meu najznaajnijim prirodnim izvorima ubrajaju se riblje ulje, jaja, digerica, jetra, argarepa, mleko i mleni proizvodi, uto voe. Preporuena dnevna doza za odraslog mukaraca je 900g/dan (RDA), dok je za ene 700g/dan (RDA). Karotenoidi ine grupu od oko 600 razliitih liposolubilnih pigmenata koji se sintetiu u biljnim organizmima i daju boju (crvenu, utu, narandastu) raznim vrstama voa i povra. Svojim prisustvom u njima i neutralizacijom slobodnih radikala, oni tite voe i povre od posledica stalne izloenosti UV zraenju. Prema strukturi se dela na karotene i ksantofile. U grupi karotena najzastupljeniji je -karoten (prekursor vitamina A). Istraivanja su ukazala da

je -karoten izrazito jak antioksidans i to posebno kada je u pitanju neutralizacija singletnog kiseonika. Pored -karotena, veliku aktivnost imaju i ?-karoten i likopen. Predstavnici grupe ksantofila su: lutein, zeaksantin i kriptoksantin. -karotenom i -karotenom su bogate kajsije, dinje, argarepe i breskve; znaajni su kada je zdravlje koe, oiju, imunog sistema u pitanju i deluju povoljno kod osoba koje imaju poetak aterosklerotskih promena ili kod osoba koje imaju tegobe od strane kardiovaskularnog sistema. Osobe koje imaju oslabljeni rad titaste lezde, imaju i umanjenu sposobnost dobijanja vitamina A iz prekurzora, pa se njima preporuuje i uzimanje suplemenata. -karoten se, generalno, smatra bezbednim antioksidansom kada je suplementacija u pitanju, mada, ima i nekih istraivanja koja su opisala i porast incidence karcinoma plua kod osoba, puaa koji su uzimali suplemente ovog antioksidansa. Ovakav neeljeni efekat koji bi se mogao dovesti u vezi s -karotenom nije se ponovio ni u jednoj drugoj studiji, pa ak ni u The Physicians' Health Study koja je trajala 18. godina. Preporuena dnevna doza je 15mg. Likopena ima najvie u paradajzu, lubenicama i crvenom grejpfrutu. Najbolji izvor likopena su koncentrati paradajza (keap, paradajz pasta i sl.) pogotovu kada su pomeani s uljem koji pomae njegovu apsorpciju. I za njega, kao i za ostale karotenoide, vai to da ga humani organizam ne moe sintetisati. Brojna istraivanja su ukazala na njegovu protektivnu ulogu kada su neki tumori u pitanju (npr., prostate, plua, eluca, debelog creva, grlia materice, pankreasa, dojke i koe itd.)., ali su ukazala i na povoljne efekte kada je u pitanju zdravlje kardiovaskularnog sistema i zdravlje kostiju (naroito kada je u pitanju osteoporoza). Likopen je dva puta snaniji neutralizator superoksida nego -karoten. U radu koji su objavili istraivai sa Albert Ajntajn Medicinskog fakulteta iz Nju Jorka, SAD, uoena je inverzna korelacija izmeu gradacije cervikalne intraepitelijalne neoplazije (CIN) i nivoa likopena u serumu ispitanica. Rezultati su prikazani u tabeli br. 3. Tabela 3. Odnos plazmatskog nivoa likopena, kao i ostalih praenih antioksidanasa i CIN-a Uveaj

Izvor: Prabhudas et al. Plasma Levels of 13-Carotene, Lycopene, Canthaxanthin, Retinol, and a- and r- Tocopherol in Cervical Intraepithellai Neoplasia and Cancer. Clinical Cancer Research. 1996; (2): 181-185

Takoe, ima i istraivanja koja ukazuju da likopen moe biti efikasan i u umanjenju sporednih efekata hemio i radioterapije (muka, gaenje, povraanje, anemija, umanjenje imunog odgovora sa sklonou ka infekcijama i sl.), a neki radovi ukazuju i na pozitivne efekte likopena kada su u pitanju dijabetes, osteoporoza, sterilitet, katarakta itd. Preporuena dnevna doza likopena je 2-30mg za odraslu osobu oba pola. U grupu karotenoida, kako je prethodno bilo izloeno, ubrajaju se i lutein i zeaksantin. Lutein i zeaksantin iz, npr., spanaa i kelja, su posebno delotvorni u prevenciji makularne degeneracije koja se javlja zbog oksidativnog oteenja retine i najei je uzrok slepila kod osoba starijih od 65 godina. Ubihinon (koenzim Q) jedan od najjaih liposolubilnih antioksidanasa; prisutan je u svakoj eliji. Postoji 10 vrsta koenzima Q od kojih je, za oveka, od najveeg znaaja koenzim Q10. Ljudski organizam ga moe sintetisati iz aminokiseline tirozina. esto se naziva i eliksirom

mladosti jer pomae usporavanje procesa starenja. Vrlo je slian vitaminu E od koga ima snanije antioksidantno dejstvo a, takoe, moe da ga regenerie iz njegove radikalske forme. Koenzim Q10 je od ogromnog znaaja za humani organizam jer uestvuje u brojnim procesima; izmeu ostalog, neophodan je i za aerobni metabolizam (oksidativni metabolizam, elijska respiracija) koji se odigrava u mitohondrijama; tokom njih se obnavljaju elijski depoi ATP-a. Ima ga u svim tkivima organizma ali, najvie, u srcu, jetri, bubrezima i pankreasu. Najnia koncentracija je u pluima. Brojni fakori utiu na nivo koenzima Q10 u humanom organizmu godine ivota (nakon 20-e opada), stres, prisustvo infekcije, neuredna ishrana, uzimanje nekih lekova (npr., statina, beta-blokatora, antidepresiva i sl.). Preporuka za pacijente koji se lee statinima - trebalo bi da uzimaju suplementaciju koenzima Q10 u koncentraciji od, najmanje, 60 mg dnevno. Osobama koje se bave sportski aktivnostima, preporuuje se uzimanje koenzima Q10 u dozi od 200mg/dan kada imaju trening, odnosno 100mg/dan, kada nemaju trening. Takoe, neki radovi su uoili da je suplementacija sa koenzimom Q10 kod pacijenata na hemoterapiji doksorubicinom, umanjila kardiotoksine efekte ovog hemoterapeutika i poboljalo funkciju imunog sistema. Studije s pacijentima koji su imali Parkinsonovu bolest, koristile su vee doze koenzima Q10 300, 600 i 1.200mg/dan; uoeno je da su simptomi ovog oboljenja blai, ukoliko je primenjena doza koenzima Q10 via. Plazmatski nivo koenzima Q10 se moe smatrati i dobrim indikatorom oksidativnog stresa. Flavonoidi pripadaju grupi fenolnih jedinjenja u biljkama. Dobili su ime po latinskoj rei flavus ut. Oni, predavanjem vodonik atoma radikalima, dovode do prekidanja slobodnoradikalskih reakcija i pri toj reakciji i sami prelaze u slobodne radikale. Neki flavonoidi (npr. kvercetin) mogu da inhibiraju enzime citohroma-P450, za koje je dokazano da potpomau bioaktivaciju karcinogena. Neka istraivanja su ukazala da su flavonoidi efikasni inhibitori oksidacije LDL-a, a epidemioloka prouavanja su uoila inverzni odnos izmeu unosa hrane bogate flavonoidima i kardiovaskularnih oboljenja. Praktino, poveana konzumacija voa i povra bogatog nutritivnim i nenutritivnim sastojcima koji ispoljavaju antioksidansna svojstva moe doprineti poboljanju kvaliteta ivota, usporavajui proces starenja i umanjiti rizik od razvoja degenerativnih oboljenja povezanih sa procesima starenja. Najznaajniji flavonoidi su resveratrol, katehini, proantocijanidini i antocijanidini. Resveratrolom su bogate semenke i opna crvenog groa. Ima ga i u borovnicama, kupinama, kakau ali, u manjoj meri, i u kikirikiju. Resveratrol je jako dobro ispitan antioksidans. Njegova prva i najopsenija ispitivanja su vezana za protektivne efekte koje ima na kardiovaskularni sistem. Neki od najznaajnijih mehanizama kojima resveratrol utie pozitivno na zdravlje srca i krvnih sudova, prikazani su na slici br.7.

Slika 7. Resveratrol kardioprotektivni efekat Uveaj

Pored gore navednih mehanizama kojima resveratrol deluje povoljno na stanje srca i krvnih sudova (francuski paradoks), resveratrol dodatno inhibira proliferaciju glatkih miinih vlakana u zidu krvnih sudova, stimulie sekreciju endogenog azotnogoksida, inhibira

agregaciju trombocita itd. Takoe, ima radova koji ukazuju da resveratrol deluje i pozitivno na glikemiju i lipidemiju, kao i na same simptome dijabetesa (polidipsija, polifagija, gubitak TM...). Novija istraivanja ukazuju da resveratrol moe, u odreenoj meri, da inhibira proces kancerogeneze. Mehanizmi su razliiti, a meu njima dominiraju stimulisanje apoptoze, inhibicija enzima matriks-metaloproteinaze (MMP), inhibicija angiogeneze, inhibicija stvaranja udaljenih metastaza, direktan citotoksini efekat na izmenjene elije i sl. Resveratrol ispoljava i antivirusna svojstva. Neka istraivanja su ukazala da inhibira replikaciju brojnih virusa kao npr., HSV1, HSV2, varicella-zoster, influenza, humani CMV, a sinergistiki deluje i s anti-HIV lekovima. U poslednje vreme rade se istraivanja na animalnim modelima, na kojima je uoeno da resveratrol dovodi do produenja ivotnog veka eksperimentalnih ivotinja. Kada su doze u pitanju uoeno je da se resveratrol unosi u dozi od oko 500g konzumiranjem jedne ae crvenog vina; s druge strane, u dijetetskim preparatima se nalazi u dozi i do 500mg to se objanjava boljom iskoristljivou ovog antioksidansa iz hrane, nego iz tabletne forme. Katehini se nalaze u zelenom aju, grou i vinu. Neki radovi ukazuju da oni imaju znaaj u odravanju normalnog nivoa holesterola, triglicerida, eera ime povoljno utiu na zdravlje srca i krvnih sudova, pomau spreavanju oteenja DNK i umanjuju uestalost raka eluca i plua. Preporuka je da trudnice, dojilje i osobe sa sranom aritmijom ne uzimaju vie od 2 oljice zelenog aja dnevno zbog prisutnog kofeina.

Izoflavoni
Izoflavoni se najveim delom nalaze u sojinom zrnu i mahunastom povru. U telu se pretvaraju u fitoestrogene koji umanjuju talase vruine u menopauzi tzv. valunge. Takoe, opisano je i da povoljno deluje na metabolizam ime pomau odravanju holesterola, glukoze, triglicerida u okviru preporuenih vrednosti ime pomau prevenciji kardiovaskularnih oboljenja. Meu njima najznaajniju ulogu imaju genistein i daidzein.

Minerali
Interesantno je to da veliki broj minerala ima antioksidansna svojstva i da ih humani organizam ne moe sintetisati, ve ih moe samo unositi hranom/suplementima ishrane. Meu mineralima, bitno je istai znaaj selena i zinka. Selen ulazi u sastav nekih enzima koji imaju znaajnu ulogu u antioksidantnoj zatiti (opisano u ranijem tekstu), ulazi u sastav glutationa, ali deluje i sinergistiki sa vitaminom E u zatiti membrana naih elija od oteenja uzrokovanog slobodnim radikalima; stimulie i rad antitela naeg imunog sistema; umanjuje rizik od nastanka krvnih ugruaka; pomae detoksifikacione procese u jetri itd. Neki radovi opisuju i sposobnost selena da pomae podnoenje posledica hemio i radioterapije. Najznaajniji izvor selena su indijski orah, plodovi mora, beli luk, paradajz, smei pirina. Hercberg sa saradnicima (2005) je objavio rad kojim je izneo rezultate istraivanja efekata suplementacije selenom i beta-karotenom kod pacijenata kod kojih je postojao deficit ova dva antioksidansa. Interventna studija je trajala godinu dana a ispitanici su bili podeljeni u tri grupe jedni su primali beta-karoten, jedni preparate selena, a trei su primali placebo. Kod ispitanika koji su uzimali selen, na svim kontrolama uoen je znaajan porast koncentracije serumskog glutationa; porast istog je bio umeren kod osoba na suplementaciji beta-karotenom. Kada je u pitanju bezbednost preparata

selena, preporuka je da se ne uzimaju visoke dnevne doze ne preko 900g jednokratno, ili 600g dnevno tokom prolongiranog vremenskog perioda. Cink je znaajan za rad enzima antioksidativnog sistema organizma a, pozitivni efekat ima i na imuni sistem, zdravlje prostate itd. Njime je bogato meso, jetra, plodovi mora, semenke bundeve, jaja itd.

Znaaj antioksidanasa u prevenciji bolesti rezultati istraivanja

Pored istraivanja koja su nala pozitivne efekte suplementacije antioksidansima na humani organizam, rezultati velikih, randomiziranih, kontrolisanih studija (uglavnom finansiranih od strane Nacionalnog zdravstvenog instituta, National Institutes of Health (NIH)) u kojima je analizirana upotreba antioksidanasa u prevenciji karcinoma i kardiovaskularnih bolesti, kao i smanjenje stope smrtnosti zdravih osoba i osoba sa razliitim bolestima, pokazuju da nema dovoljno dokaza koji bi podrali uzimanje antioksidanasa u ove svrhe. Tako, npr., Zdravstvena studija lekara II (engl.: Physicians Health Study II) ukljuila je vie od 14.000 zdravih lekara mukog pola, starosti od 50 godina navie. Ispitanicima su davani antioksidansi svakodnevno. Rezultat studije je bio da konzumiranje vitamina C ili vitamina E ne umanjuje rizik od nastanka kardiovaskularnih dogaaja (srani udar, modani udar, smrt) ili karcinoma. Dalje, istraivanje koje je bilo fokusirano na selen i vitamin E, The Selenium and Vitamin E Cancer Prevention Trial SELECT, ukljuilo je vie od 35.000 zdravih mukaraca starosti od 50 godina navie. Rezultat istraivanja je bio da selen i vitamin E, bez obzira da li su uzimani zajedno ili pojedinano, ne mogu da zatite mukarce od razvoja karcinoma prostate. Ovom studijom je ak uoeno i to da je vitamin E doveo do porasta incidence karcinoma prostate kod zdravih mukaraca! Konkretno, kod onih koji su uzimali vitamin E, incidenca karcinoma prostate je bila via za 17% u odnosu na one koji su primali placebo, nakon 7 godina uzimanja. Ovakav nalaz nije naen kada je vitamin E uziman istovremeno sa selenom. Studija na enama, The Women's Health Study, koja je ukljuila oko 40.000 zdravih ena starosti od 45. godina navie, nala je da vitamin E u dozi od 600 IU dnevno, ne umanjuje rizik od smrti, kardiovaskularnih dogaaja i karcinoma. S druge strane, ovaj sumplement je redukovao kardiovaskularne dogaaje u grupi ena starijih od 65 godina. Studija, The Women's Antioxidant Cardiovascular Study obuhvatila je 8.000 zdravstvenih radnika, enskog pola, starosti od 40 godina navie, koje su umale visok rizik od nastanka kardiovaskularnih oboljenja. Ni ova studija nije uoila korist po zdravlje ispitanica nakon uzimanja vitamina C, E ili beta-karotena, kada su u pitanju kardiovaskularni dogaaji. U studiji pod nazivom The Heart Outcomes Prevention Evaluation (HOPE), stopa od najznaajnijih kardiovaskularnih dogaaja bila je, gotovo, istovetna u grupi ispitanika koji su uzimali vitamin E (21,5%) i onih koji nisu uzimali suplemente (20,6%). Ono to nije bilo oekivano, a naeno je pacijenti koji su imali suplementaciju vitaminom E, imali su vei rizik od razvoja srane slabosti. HOPE studija nije uoila znaajnu razliku u incidenci

karcinoma kod osoba koje su uzimale placebo u odnosu na one koje su uzimale antioksidanse. Izuzetak predstavlja istraivanje koje je sproveo Nacionalni Institut za Oko, SAD - The AgeRelated Eye Disease Study AREDS, koje je pratilo razvoj oboljenja oka uslovljenih starenjem. Uoeno je da suplementacija pacijenata preparatima koji imaju u sebi cinka i vitamine C, E i -karoten, dovodi do redukcije razvoja makularne degeneracije uslovljene starenjem za oko 25%, odnosno, za oko 17%, ukoliko se preparati uzimaju pojedinano.

Uloga farmaceuta
Trite dijetetskih suplemenata se razvija, gotovo, svakodnevno. Postoji veliki broj ovih preparata a, meu njima, i antioksidanasa. Svake godine se stavi u promet i reklamira neki novi koji je najsnaniji s velikim brojem blagodetnih svojstava po humani organizam. S obzirom na to da su farmaceuti zdravstveni radnici koje pacijenti prvo pitaju za miljenje i savet koji preparat uzeti, u kojoj dozi, koliko dugo ga piti, da li taj dodatak ishrani/antioksidans moe zameniti redovnu terapiju i sl., neophodno je da farmaceuti budu stalno u toku s novim deavanjima u ovom segmentu farmaceutskih proizvoda i da pacijentima prenesu kvalitetnu informaciju i prue najbolju moguu uslugu. U tom smislu, pacijentima treba savetovati podmirivanje potreba za nutrijentima kroz redovnu, kvalitetnu, raznovrsnu ishranu. Kako to esto, iz nekog razloga, nije mogue, savetovati dijetetske suplemente s antioksidantnim delovanjem. Trebalo bi, pre svega, objasniti/pojasniti pacijentima ta su slobodni radikali, za koja stanja su oni odgovorni, objasniti kako antioksidansi deluju i koje koristi pacijenti mogu da oekuju uzimanjem istih. Posebno naglasiti znaaj preporuenih dnevnih doza. Takoe, farmaceuti bi trebalo da pomognu pacijentima u izboru antioksidansa. Tako, npr., puaima, ne bi trebalo da se savetuje uzimanje antioksidansa koji su na bazi beta-karotena. Neophodno je napraviti i dobar skrining koje to lekove pacijent ve uzima, kako bi se otklonila mogunost neeljenih interakcija lek-dodatak ishrani. Potovanjem svih ovih elemenata, farmacet e pruiti najbolju zdravstvenu uslugu svojim pacijentima, koji e se uvek zadovoljni vraati u svoju apoteku, svom farmaceutu i traiti miljenje/savet radi reavanja nekog zdravstvenog problema.