Struktura mozga

Centralni Nervni Sistem se sastoji od mozga i kičmene moždine.

 Mozak je centralni deo CNS-a i okružen je i zaštićen lobanjom.

 Kičmena moždina je duga i beličasta i smeštena je u kičmenom kanalu i povezuje mozak sa
ostatkom tela. Funkcioniše kao most koji povezuje mozak sa ostatkom tela, prenoseći sve
informacije koje obezbeđuje mozak ostatku tela.
Mogli bismo da kažemo da je ljudski mozak podeljen na tri "mozga" u zavisnosti od
filogenetskog razvoja:
ZADNJI MOZAK: Ovo je najstarija struktura i struktura koja je najmanje evoluirala kod
kičmenjaka. Struktura i organizacija zadnjeg mozga je najjednostavnija. On je zadužen za regulaciju
osnovnih funkcija koje su nam potrebne za preživljavanje i kontrolisanje naših pokreta. Povrede ove
strukture mogu da izazovu ozbiljna oštećenja ili smrt. Zadnji mozak se nalazi upravo na gornjem
delu kičmene moždine i sastoji se od različitih struktura:
 Produžena moždina: Pomaže u kontroli naših automatskih funkcija, kao što su disanje, krvni
pritisak, rad srca, varenje itd.
 Moždani Most Ovo je deo osnove mozga koji je smešten između produžene moždine i srednjeg
mozga. Spaja kičmenu moždinu sa superiornijim strukturama u hemisferama cerebralnog
korteksa i/ili mozga. Koristi se za kontrolisanje automatskih moždanih funkcija i ima važnu ulogu u
stupnjevima stanja budnosti i svesti i u regulaciji sna.
 Mali mozak: Smešten je ispod mozga i druga je po veličini najveća struktura u mozgu. Sve
informacije koje telo prima putem različitih čula i motornih prečica u mozgu je spojeno u malom
mozgu, zbog čega je njegova osnovna funkcija kontrola pokreta. Takođe pomaže u kontroli
držanja i ravnoteže, i takođe pomaže u učenju pokreta, hodanja, vožnje bicikla... Povrede ove
strukture vode problemima u koordinaciji i kretanju, kao i poteškoćama u kontroli držanja i
disfunkciji viših kognitivnih procesa.
SREDNJI MOZAK: To je struktura koja spaja prednji i zadnji mozak, motorne i senzitivne
impulse. Njegovo pravilno funkcionisanje je preduslov za svest i doživljavanje iskustva. Oštećenja
ovog dela mozga vode problemima u kretanju, kao što je tremor, ukočenost, čudni pokreti...
PREDNJI MOZAK: To je najrazvijenija struktura i ima najsloženije uređeno funkcionisanje.
Sastoji se od dva osnovna dela:
 Međumozak: Nalazi se u unutrašnjosti mozga. Sastoji se od bitnih struktura kao što su talamus i
hipotalamus.
 Talamus: On je prenosna stanica mozga: Prenosi većinu primljenih senzornih informacija (za
sluh, vid i dodir), i omogućava da budu obrađene u drugim delovima mozga. Takođe se koristi u
kontroli pokreta.
 Hipotalamus: To je žlezda koja se nalazi u centralnom području osnove mozga i ima vrlo važnu
ulogu u kontroli emocija i mnogih drugih osnovnih funkcija kao što su apetit, žeđ i san.
 Veliki mozak: Neformalno poznat kao mozak, pokriva sve ostale delove mozga (tanak sloj sive
mase, izboran u brazde i prevoje), hipokampus i bazalne ganglije.
Anatomija mozga i funkcije
BAZALNE GANGLIJE: Grupa supkortikalnih neuronskih struktura koje učestvuju u regulaciji
motornih radnji. Primaju informacije iz cerebralnog korteksa i središta mozga, obrađuju ih i projektuju
na korteks i srednji mozak, kako bi omogućio koordinaciju pokreta. Sastoji se od nekoliko struktura:
 Nucleus caudatus (repato jedro), koje je u obliku "C" slova i koje je uključeno u svojevoljnu
kontrolu pokreta, iako je uključeno i u učenje i memorijske procese.
 Putamen
 Globus pallidus
 Amigdala, koja igra važnu ulogu u emocijama, naročito u strahu. Amigdala pomaže u skladištenju
i klasifikaciji sećanja i emocija.
HIPOKAMPUS: Mala supkortikalna struktura oblika morskog konjića koja igra vrlo važnu ulogu
u formiranju memorije, u klasifikaciji i dugoročnoj memoriji.
MOŽDANA KORA: Tanak sloj sive mase koji je sam uvijen u brazde, stvarajući ispupčenje
koje se naziva moždana vijuga, koje daju karakterističan naborani izgled mozga. Moždane vijuge su
oivičene brazdama ili moždanim sulkusima i one koje su posebno duboke se zovu fisure. Kora je
podeljena na dve hemisfere, desnu i levu, i one su odvojene interhemisfernom fisurom i spojene su
strukturom koja se naziva korpus kalosum (corpus callosum) koja omogućava komunikaciju između
ove dve hemisfere. Svaka hemisfera kontroliše jednu stranu tela, ali ova kontrola je obrnuta: leva
hemisfera kontroliše desnu stranu i desna hemisfera kontroliše levu stranu tela. Ovaj fenomen se
naziva lateralizacija mozga.
SVAKA HEMISFERA JE PODELJENA U ČETIRI REŽNJA: Ovi režnjevi su
razgraničeni putem 4 moždane brazde (Centralna ili Rolandova brazda, bočna ili Lateralna Silvijeva
jama, temeno-potiljačna brazda i cingularni pojas):
 Frontalni režanj: Najveći režanj u korteksu. Nalazi se u prednjem delu, tačno iza čela. Proteže
se od prednje do centralne brazde. To je centar za kontrolu u mozgu. Frontalni režanj je uključen
u planiranje, rezonovanje, rešavanje problema, rasuđivanje i kontrolu impulsa, kao i kontroli
emocija, kao što su empatija, plemenitost i ponašanje.
 Slepoočni režanj: Bočna brazda ga odvaja od frontalnog i temenog režnja, kao i od potiljačnog
režnja. Koristi se u obradi zvuka i jezika, i takođe se koristi u funkcijama povezanim sa
pamćenjem i upravljanju emocijama.
 Temeni režanj: Nalazi se između centralne brazde i temeno-potiljačne brazde. Ovaj deo mozga
pomaže u obradi osećaja dodira i bola. Takođe učestvuje u kogniciji.
 Potiljačni režanj: Ograničen je ivicama temenog i slepoočnog režnja. Učestvuje u obradi vida.
Obrađuje i tumači sve što vidimo. Potiljačni režanj analizira sadržaje poput oblika, boje i pokreta,
kako bi tumačio i doneo zakljičke o slici koju vidimo.
 Neki autori govore i o petom režnju, limbički režanj: Limbički sistem se sastoji od brojnih
struktura, među kojima su amigdala, talamus, hipotalamus, hipokampus, corpus callosum
(žuljevito telo) i nekoliko ostalih. Limbički sistem upravlja psihološkim odgovorima na emocionalne
stimulanse. Povezan je sa memorijom, pažnjom, emocijama, seksualnim nagonima, karakterom i
ponašanjem
Endokrini sistem čoveka
Idi na navigacijuIdi na pretragu

Velike endokrine žlezde kod čoveka (muškarac levo, žena desno) 1. epifiza; 2. hipofiza; 3. štitna žlezda;4.
grudna žlezda; 5. nadbubrežna žlezda; 6. gušterača; 7. jajnik; 8. semenik.

Ukratko

U organizmu čoveka postoje dve vrste žlezda: sa unutrašnjim lučenjem (nazivaju se endokrine
žlezde) i sa spoljašnjim lučenjem (egzokrine žlezde). Žlezde sa spoljašnjim lučenjem proizvode svog
rada izbacuju preko izvodnih kanala na površinu tela ili u neku šupljinu u telu. Pripadaju im znojne,
lojne, pljuvačne, mlečne žlezde. Žlezde sa unutrašnjim lučenjem nemaju izvodne kanale već svoje
proizvode izlučuju neposredno u krv. To se događa u trenutku kada krv prolazi kroz žlezdu. Osim u
krv proizvodi endokrinih žlezda se mogu izlučivati i u druge telesne tečnosti (limfa i likvor).
Nazivi endokrine i egzokrine potiču od reči endo što znači unutar, egzo što znači spolja i krine što
znači izlučivanje.
Proizvodi lučenja ovih žlezda su hormoni. Svaki hormon deluje samo na određenu vrstu ćelija koje
se zbog toga nazivaju ciljne ćelije. Hormoni se krvotokom prenose do ciljnih ćelija i vezuje se za
posebne receptore na membrani ili unutar te ćelije. Svaki hormon ima svoj receptor za koji se
vezuje pa će time delovati samo na ćelije koje taj receptor sadrže. U ciljnoj ćeliji hormon izaziva
određenu reakciju, odgovor. Odgovor ciljne ćelije usaglašen je sa potrebama organizma i nije pod
kontrolom naše volje. Neki hormoni deluju na veći broj  ciljnih ćelija i organa.
Naziv za hormon potiče od grčke reči ''horman'' što znači pokrenuti, podsticati i prvi put je
upotrebljena daleke 1905. Iako se danas zna da neki hormoni deluju ne samo da podstiču već mogu
i da koče  funkcije ćelija, naziv je ostao u upotrebi.
Sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem čoveka sastoji se od sedam osnovnih žlezda: hipofize, štitne,
paraštine, grudne, gušterače, nadbubrežne i polnih žlezda.

Hipofiza
Hipofiza je veličine zrna graška i težine nešto više od pola grama. Priroda se potrudila da ovu žlezdu
dobro sakrije, zaštiti i postavi je u sam centar lobanje što pokazuje koliki je njen značaj za naše telo,
jedino što njena veličina ne odgovara njenom značaju! Nije čudo što je ranije, kada se nije znalo za
uticaj hipotalamusa, njen popularni naziv bio ''žlezda gospodar''.
Hipofiza je preko drške povezana sa donjim delom međumozga, hipotalamusom. Hipotalamus
izlučuje hormone koji se krvlju prenose do hipofize gde upravljaju njenim radom, aktiviraju ili koče
izlučivanje njenih hormona.  Sa druge strane sama hipofiza izlučuje veći broj hormona  sa različitim
delovanjem na ćelije. Jedna grupa njenih hormona deluje na rad drugih endokrinih žlezda kao što su
štitna žlezda, nadbubrežne i polne žlezde. Hipofiza pomoću hormona rasta, koji se pojačano luči u
pubertetu, podstiče rast kostiju i drugih tkiva (hrskavice, mišića). Time ovaj hormon upravlja rastom i
razvojem organizma. U hipofizi se stvaraju hormoni koji izazivaju porođaj i naviranje mleka u
mlečnim žlezdama. Ova žlezda izlučuje i hormone koji utiču na rad bubrega čime se održava stalna
količina vode u organizmu.

Štitna i paraštitna žlezda

Štitna žlezda se nalazi u prednjem, donjem delu vrata i ima oblik latiničnog slova N ili leptira
raširenih krila. Paraštitna žlezda je parna, sastoji od četiri  sićušna dela, veličine zrna pšenice.
Priljubljena je uz zadnju stranu štitne žlezde. Štitna žlezda podstiče metabolizam, neophodna je za
pravilan razvoj mozga i uopšte za telesni razvoj. Za stvaranje njenih hormona potreban je jod koji se
unosi hranom. (Najvažniji izvor joda u hrani je jodirana kuhinjska so)
Hormon paraštitne žlezde održava normalnu količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima, čime se
obezbeđuje normalan razvoj kostiju.
Grudna žlezda (timus)
Grudna žlezda smeštena je iza grudne kosti i iznad srca. Njena veličina je znatno veća kod beba
nego kod odraslih osoba. Aktivna je samo do puberteta posle čega se zamenjuje masnim tkivom.
Hormoni ove žlezde deluju na imuni sistem koji proizvodi odbrambene ćelije i time štiti ogranizam od
bolesti.

Gušterača (pankreas)
Gušterača je žlezda sa dvojakom funkcijom: endokrinom i egzokrinom. Kod čoveka je dužine oko
25 mm, duguljastog oblika i pljosnata.
Gušterača je smeštena u krivini dvanaestopalačnog creva, ispod želuca. Sastoji se od dva dela.
Jedan deo radi kao žlezda sa spoljašnjim lučenjem i stvara enzime za varenje hrane. Drugi deo
gušterače ima endokrinu funkciju, luči dva hormona insulin i glukagon. Oba hormona utiču na nivo
šećera u krvi samo na suprotan način. Insulin snižava nivo šećera u krvi, a glukagon ga povećava.
Šećer glukoza je izvor energije za ćelije. Unosi se u organizam hranom i pićem i iz organa za
varenje dospeva u krv. Da bi se glukoza iz krvi prebacila u ćelije neophodan je insulin (pogledajte
sliku mehanizma delovanja insulina). Kada su ćelije ''podmirene'' glukozom, a u krvi je još uvek ima
više nego što je normalno, insulin podstiče njeno prebacivanje iz krvi u jetru i skeletne mišiće. U jetri
i mišićima se glukoza skladišti u vidu složenog šećera, glikogena. Kada organizam gladuje, u krvi
nema dovoljno šećera dolazi do razlaganja magacioniranog glikogena i oslobađanja glikoze iz jetre i
mišića u krv.
Nadbubrežne žlezde
Jedan od mehanizama kojima naš organizam odgovara na stres jeste lučenje hormona
nadbubrežnih žlezda.
Nadbubrežne su parne žlezde koji su ime su dobile po položaju, nalaze iznad bubrega. Sastoje se
od dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju po građi i po hormonima koje
luče. Kora izlučuje hormone koji utiču na metabolizam minerala i šećera. Srž je u vezi
sa simpatičkim nervnim sistemom koji je aktivira na lučenje hormona adrenalina. Pojačano lučenje
adrenalina dešava se kada je organizam u opasnosti, odnosno kada je izložen nekoj stresnoj
situaciji. Adrenalin ubrzava rad srca, disanje, povećava krvni pritisak, povećava količinu šećera u
krvi, širi zenice...

Polne žlezde
Polne žlezde su sa dvojakom funkcijom: stvaraju polne ćelije (egzokrina) i izlučuju polne
hormone (endokrina). Ove dve funkcije su međusobno povezane jer stvaranje polnih ćelija je pod
kontrolom polnih hormona. Kod oba pola lučenje polnih hormona počinje u pubertetu.
Ženske polne žlezde (jajnici) stvaraju jajne ćelije i luče polne hormone estrogen i progesteron.
Progesteron održava trudnoću, a estrogen omogućava sazrevanje jajne ćelije kao i formiranje
ženskih telesnih osobina.
Muške polne žlezde (semenici ili testisi) stvaraju spermatozoide neprekidno i luče
hormon testosteron. Ovaj hormon utiče na razvoj semenika i obrazovanje muških telesnih odlika
(brada, brkovi, dublji glas, maljavost, pojačana mišićavost i dr).
Povezanost žlezda sa unutrašnjim lučenjem i nervnog sistema
Endokrini sistem je ''hemijski brat'' nervnog sistema. Dok nervni sistem prenosi električne poruke,
dotle endokrini prenosi hemijske u vidu hormona.
Nervni  (CNS) i sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem predstavljaju  dva glavna upravljačka sistema
u našem telu. Ta dva sistema upravljaju svim procesima u organizmu čoveka. Njihovim radom
održava se homeostaza uprkos promenama spoljašnje sredine. Oni upravljaju većim brojem žlezda
sa unutrašnjim lučenjem, a preko njih utiču na rad mnogih organa. Delovanje sistema žlezda sa
unutrašnjim lučenjem je sporo i dugotrajno, dok nervni sistem deluje brzo i njegovo delovanje kratko
traje.
Glavna i neposredna veza između ova dva sistema jeste veza između hipotalamusa i
hipofize koja  radi po mehanizmu povratne sprege.
Mehanizam povratne sprege
Do hipotalamusa iz raznih delova CNS-a dolaze poruke o dešavanjima u spoljašnjoj i unutrašnjoj
sredini. Kao odgovor na te poruke u hipotalamusu se stvaraju hormoni koji se prenose do hipofize.
Pod uticajem hormona pristiglih iz hipotalamusa, hipofiza luči svoje hormone. Hormoni hipofize
deluju na neku drugu endokrinu žlezdu i ona izlučuje hormone u krvotok (npr. štitna žlezda luči
hormone). Kada se  količina tih hormona u krvi poveća, to povratno deluje na hipotalamus i
zaustavlja lučenje odgovarajućih hormona.
Poremećaj u radu gušterače
Kada gušterača ne luči dovoljno hormona insulina dolazi do pojave šećerne bolesti (dijabetesa).
Zbog nedostatka insulina, šećer se iz krvi ne prenosi do ćelija već se nagomilava u krvi. Ćelije
''gladuju'' jer ne dobijaju osnovni izvor energije, usled čega obolela osoba gubi težinu,  a u krvi se
nivo šećera nenormalno povećava. Šećer se izlučuje mokraćom, što se kod zdravih osoba nikada ne
dešava.  Pored gubitka telesne težine, javlja se i stalan osećaj žeđi i gladi, pojačano mokrenje,
osećaj malaksalosti i slabost mišića. Ako se ne leči, bolest dovodi do oštećenja bubrega, krvnih
sudova i vida. Leči se davanjem injekcija insulina, a bolesnicima se preporučuje odgovarajuća
fizička aktivnost i dijetalna ishrana. Šećerna bolest je najčešća bolest žlezda sa unutrašnjim
lučenjem.