Kretanje i promene koje pri tome nastaju predstavljaju suštinu života.

Bez kretanja nema

opstanka. Kada govorimo o ovoj izuzetno važnoj antropomotoričkoj dimenziji ne mislimo samo
na puko premeštanje tela sa jednog mesta na drugo, već i na daleko slozenije stvari koje se
odnose na veoma složene biohemijske i fiziološke procese koji se neprekidno dešavaju unutar
ćelija i unutar organskih sistema, pri čemu se, kao rezultat svega, dešavaju najsloženija
lokomotorna i druga pokretanja.

Osnovu telesnog kretanja u antropomotoričkom smislu predstavlja nervna aktivnost nastala kao
rezultat pomenutih biohemijskih procesa i odgovarajuća mišićna reaktivnost na tu prispelu draž.
Prema tome, proces kretanja odvija se pod neposrednom kontrolom i uticajem CNS-a pri čemu
se unapred isplaniran pokret ili refleksna radnja dešavaju po tačno utvrđenom redosledu. Kao što
se iz priloženog može zaključiti radi se o veoma kompleksnim i složenim procesima u čijoj se
osnovi nalazi pokret.
Pokret

Pokret se može definisati i kao jednostavna motorna aktivnost koja se javlja kao refleksni
odgovor na brojne nadražaje u okviru neke antropomotoričke radnje. U suštini, pokret je odnos
između jedinke, u ovom slučaju čoveka i njegovog osećaja prisutnosti na određenom mestu i
trenutka kada on uspostavlja druge interakcijske odnose sa okolnom realnošću. Ili, da stvar
pojednostavimo, pokret predstavlja pomicanje ili pomeranje, kako pojedinih delova tela tako i
kompletnog organizma, u vremenu i prostoru. On se može posmatrati sa više različitih aspekata:
anatomskog, biomehaničkog, fiziološkog, korektivnog, psihološkog, sociološkog, pedagoškog,
estetskog i td. Svaki pokret ukoliko nije refleksno izazvan predstavlja svesnu motornu aktivnost
usmerenu ka tačno definisanom i unapred određenom cilju.

Preko pokreta čovek uspostavlja vezu sa okolnom sredinom pri čemu informacije teku u oba
pravca. Na taj način čovek kontaktira sa okolinom.

Od trenutka kada čovek napravi prve impulsivne pokrete u utrobi majke, preko prvih svesnih
pokreta koje čovek čini u detinjstvu sve do trenutka kada pokreti počinju polako da se gube u
dubokoj starosti zbog razgradnje viših nivoa psihosomatskih funkcija, čovek neprekidno
usavršava pokret i dovodi ga do neslućenih granica. No, bez obzira koliko mi bili savršeni, u
antropološkom pogledu postoje brojna ograničenja u stvaranju i formiranju pokreta. Pre svega tu
se misli na ograničenja u anatomskom i funkcionalnom pogledu kao što su nedovoljna
pokretljivost zglobova, neelastična koža, skraćeni mišićni pripoji, ogrubeli ligamenti,
neadekvatna sprovodljivost nervnih puteva, poremećen metabolizam, uzrasne karakteristike i
slično.

Prema tome, posmatrajući pokret sa one stručne strane možemo govoriti o pokretu kao
mehaničkoj formi promene položaja jednog dela tela, a njegovo izvođenje u ciklusima kao
sposobnost čoveka ili kretanje.

Pokreti čoveka ili pojedinih njegovih delova tela ne predstavljaju samo prosto pomeranje
koštanih poluga pod uticajem skraćivanja ili opuštanja mišića već i težnju da to kretanje bude
dobro osmišljeno, ciljano i svrsishodno. Prema tome, ukoliko pokret čoveka nije refleksno
izazvan onda se on obavlja pod uticajem najviših motornih centara u CNS-u, kao i onih delova
mozga koji su odgovorni za formiranje kompleksne ljudske ličnosti. To, drugim rečima, znači da
kretanje čoveka zavisi, pored ostalog, i od njegovih konativnih i kognitivnih sposobnosti, od
njegovog psiho-socijalnog statusa (socijalne diferencijacije, socijalne stratifikacije, socijalne
mobilnosti i td.) i drugih antropoloških faktora.

U izučavanju pokreta ljudskog tela ne treba prilaziti samo sa jedne strane u osnovi svega toga
postoji tzv. unutrašnje kretanje tj. fiziološko i biohemijsko delovanje koje je za nas primarno, a
posledica je neprekidnih hemijskih promena koje se odigravaju u organizmu. Svi elementi iz
kojih je struktuiran svaki pokret objedinjeni su u jedinstven sklad, u jedinstvenu harmoničnu
celinu koju nazivamo ritam. Ritam je u stvari osnova života.

S obzirom da je mišićna kontrakcija veoma složena i kompleksna radnja postoji više različitih
centara kontrole ispolajvanja snage, počev od kičmene moždine, preko malog mozga sve do
motorne zone kore velikog mozga. Svi ovi kontrolni centri dobijaju prave informacije o
dimenzijama pokreta i snazi pokreta preko mišića, zglobova, ligamenata ali i preko kože i čula
vida. Ovako dobijene informacije odmah se upoređuju sa modelom u najvišim centrima, pa
ukoliko postoje odstupanja od njega dolazi do korekcije programa. Korekcija se može obaviti u
toku vršenja pokreta ali i za vreme mirovanja. Naredba za promenu pokreta upućuje se
antagonističkom mišiću da ukoči rad ili zaustavi pokret. Sve ovo je veoma složeno i kompleksno.

Koordinacija pokreta

Zahvaljujući koordiniranom delovanju raznih mišićnih grupacija čovek može da obavi

najsloženije i najkomplikovanije motorne aktivnosti. Naravno, sve ove motorne radnje dešavaju
pod uticajem odgovarajućih programa koji se stvaraju u najvišim centrima CNS-a, tamo se
ujedno formiraju i tačne šeme pokreta prema kojima se po određenom redosledu i vremenski
precizno uključuju i isključuju pojedine mišićne grupacije. Jačina i obim mišićne kontrakcije
takođe se veoma precizno i tačno doziraju iz istih centara. Kontrolu nad svim ovim aktivnostima
ima CNS preko svojih senzora i receptora smeštenih jednim delom i u samim mišićima i
njihovim tetivama. Inače, koordinirani pokreti su najčešće različiti voljni pokreti (naučeni
pokreti). Oni se uglavnom ostvaruju sinhronizovanim delovanjem velikog broja mišića
odgovornih za određeni pokret.

Ukoliko se u toku realizacije pokreta dese neke nepredviđene okolnosti u CNS-u se stvara nov
program akcije o čemu se vrlo brzo, za samo nekoliko milisekundi, obaveštavaju svi aktuelni
mišići kako bi promenili kretanje ili ga samo korigovali.
Nervni system I njegova uloga u misicnoj aktivnosti

Nervni sistem čoveka predstavlja najkompleksniji i najsavršeniji oblik organizovanja žive

materije. On se od ostalih organa u organizmu bitno razlikuje po svojoj građi i po načinu
funkcionisanja, nervni sistem ima vodeću ulogu u regulisanju većine životnih funkcija.

Čovek je jedino živo biće na planeti koje zna da svrsishodno misli, da se sporazumeva govorom,
da emocionalno reaguje, da stvara i svesno deluje, da piše, da pamti mnoge događaje, da se
neprekidno usavršava i td. Pored ovoga zahvaljujući dobro razvijenom nervnom sistemu čovek je
i svoje motoričke aktivnosti doveo do neslućenih granica. To se posebno manifestuje kod
sportista, hirurga, umetnika, zanatlija i td.

Anatomski gledano nervni sistem čoveka se može podeliti na dva osnovna dela: centralni i
periferni.

 Centralni nervni sistem ima nekoliko delova ali funkcioniše kao celina.

Najudaljeniji deo je kičmena moždina (medulla spinalis) koja se nalazi u kičmenom stubu
(canalis vertebralis). Svi ostali delovi nalaze se uglavnom u lobanjskoj duplji (cavum cranii). Na
kičmenu moždinu, idući prema lobanjskoj duplji, nastavljaju se produžena moždina (medulla
oblongata), moždani most (pons), srednji mozak (mesencephalon), mali mozak (cerebellum),
međumozak (diencephalon) i veliki mozak (telencephalon).

 Periferni nervni sistem se sastoji od perifernih živaca pomoću kojih se CNS povezuje sa
najudaljenijim segmentima tela. Njihova osnovna uloga je prenos nervnih impulsa ka perifernim
organima i prenos informacija od periferije ka CNS. Iz kičmene moždine polaze spinalni živci
(nervi spinalis) kojih ima ukupno 31 par. Svi spinalni (kičmeni) živci mogu se podeliti na 8
vratnih (nervi cervicales) 12 leđnih (nervi troracales), 5 slabinskih (nervi lumbales) 5 krsnih
(nervi sacrales) i 1 trtični (nervi coccygeus).

Fizioloski gledano nervni sistem čoveka se može podeliti na dva osnovna dela: somatski I
vegetativni.

Somatski nervni sistem uglavnom inerviše skeletnu muskulaturu i pod visokim je uticajem
CNS-a pa se i veliki broj pokreta obavlja voljom čoveka. To znači da čovek svesno može da
upravlja svojim pokretima i obavlja mnoge motorne aktivnosti.

Vegetativni ili autonomni nervni sistem predstavlja mrežu živaca i ganglijskih ćelija čije dejstvo
ne zavisi od visokih centara u CNS-u i volje čoveka. Ovi nervi uglavnom oživljavaju glatku
muskulaturu, žlezde, srce i unutrašnje organe.

Uloga CNS u motornoj aktivnosti

Uloga centralnog nervnog sistema u motornoj aktivnosti čoveka je izuzetno velika. Što se tiče
motorike u CNS-u je smešten čitav niz različitih motornih centara ili motornih jedara u kojima se
nalaze ćelije čiji aksoni prenose motorne impulse od centra ka periferiji. Celokupan sistem
naziva se motorni put. Ukoliko su ti putevi prohodni tj. nema prekida impulsi iz CNS-a
pravovremeno stižu do efektora (mišića) koji nesmetalno mogu da obavljaju svoju funkciju. I ne
samo to, već da održavaju svoj tonus i nervnu stimulaciju za kasniji rad.

Ako se povredi deo sprovodnih motornih puteva i preseče dovod impulsa, nastaju veliki
problemi sa motorikom čoveka. Jednom uništena nervna ćelija ne može se nadoknaditi deobom
drugih nervnih ćelija. Ako se slučajno povredi telo (soma) nervne ćelije onda propada cela ćelija.
Međutim, ako telo ćelije ostane netaknuto a povredi se akson, vremenom nervna ćelija može da
izgradi novi akson ali je proces regeneracije izuzetno dugačak.

Ukoliko se preseče akson on se može nastaviti hiruškim putem. Ako se pak desi da se ne može
nastaviti hiruškim putem deo ispod prekida se regeneriše, i novonastali citplazmatični nastavci
mogu iskoritisti opne neurileme i mijelina kako bi se spustile niže ka periferiji i uspostavile nove
veze sa mišićima.

Nije dobro ako se dese povrede kičmenog stuba i ošteti kičmena moždina tj. tela motornih i
senzitivnih neurona onda propadaju sve ćelije čija su tela uništena i nastaje totalna mišićna
distrakcija i potpuna mišićna atrofija. Naravno da je u tom slučaju i senzibilitet potpuno ugašen.