Prevela:

Suzana Stevanović
Naslov originala

David Eddings
DEMON LORD OF KARANDA
 Dragom prijatelju
Patriku Dženson-Smitu
od pisca, supruge i Debeljka.

Želeo bih da naglasim koliko dugujem supruzi Li Edings za

podršku, doprinos i svesrdnu saradnju za vreme razvijanja ove
priče. Bez njene pomoći ništa se od ovoga ne bi ostvarilo.
Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim svom uredniku
Lesteru del Reju za strpljenje i popustljivost, kao i za silne
doprinose, tolike da se ne mogu izbrojati.
 Prolog

Kratak opis malorijske istorije i tamošnjih rasa.

- Odlomak iz Angaračkih letopisa
izdanje Melsinskog sveučilišta

PO PREDANJU drevni angarački dom nalazio se južnije od obale sadašnje

Daiazije. Međutim, angarački zmaj-bog To rak upotrebio je moć kamena
Ktrag Jaske, te se dogodilo takozvano „pucanje sveta“. Kora se na tlu
raspukla, pri čemu je tečna lava pokuljala iz središta zemlje, a talasi južnih
mora nagrnuli i obrazovali Istočno more. Proces uništenja trajao je
decenijama, dok svet postepeno nije pridobio današnji oblik.
Ovo slamanje za posledicu je imalo povlačenje Alorna i njihovih
saveznika u neistražene predele zapadnog kontinenta, dok su se Angaraci
obreli u divljini Malorije.
Kugla je unakazila boga Toraka razjarivši se zbog njegove prisile da je
koristi, a grolimski su se sveštenici obeshrabrili. Samim tim, vodstvo je
palo u ruke vojnog staleža. Kad su se Grolimi konačno rasvestili, vojni je
stalež već nametnuo samovoljnu vlast nad Angaracima. Izgubivši raniji
uticaj, sveštenici su se suprotstavili osnivanjem središta moći u Mal Jaski,
nadomak podnožja venca Karendskih planina.
Bilo je neophodno da se Torak umeša ne bi li se zaustavio očekivani
bratoubilački rat između sveštenstva i vladajućeg vojnog staleža. Ipak, nije
preduzeo nikakve mere protiv vojnih štabova u Mal Zetu, već se sa četom
Angaraka uputio na daleki severozapad Drevne Malorije kako bi izgradio
sveti grad Ktol Mišrak. Tamo je i ostao, toliko zaokupljen mislima o
savladavanju Ktrag Jaske da nije primetio koliko su se religiozna ubeđenja
naroda promenila. U Ktol Mišraku uglavnom su obi tavali manični luđaci i
fanatici koje su nadgledala trojica Torakovih učenika: Zedar, Ktučik i
Urvon. Oni su u Ktol Mišraku strogo održavali drevne svetovne obrede,
dok su se ostali Angaraci promenili.
Kada je Torak napokon uvideo dubinu jaza između crkve i vojnog
staleža, pozvao je visoke vojne zvaničnike i grolimske prvosveštenike u
Ktol Mišrak i postavio naređenja tako da im se niko nije mogao
suprotstaviti. Odlučeno je da u svim gradovima i oblastima, osim u Mal
Jaski i Mal Zetu, zajednički vladaju vojni stalež i sveštenstvo.
Prvosveštenici i visoki zvaničnici smesta su se ponizno izmirili i vratili
svojim izdvojenim oblastima. To nametnuto primirje primoralo je generale
da se pozabave življem u Maloriji.
Poreklo tamošnjih naroda izgubljeno je u legendama, ali ipak je poznato
da tri rase žive duže na kontinentu od Angaraka - Dalazijci na jugozapadu,
Karendi na severu i Melsini na istoku. Vojni stalež najviše pažnje usmerio
je ka Karendima.
Karendi su bili ratoborna rasa, slabo zainteresovana za kulturno dobro.
Obitavali su u groznim gradovima kuda su svinje slobodno lutale
blatnjavim ulicama. Predanje kaže da su povezani s Morindima na dalekom
severu Gar og Nadraka. Za obe rase osobeno je da su imale običaje
obožavanja demona.
Početkom drugog milenijuma lutajuće bande karendskih vojnika
prouzrokovale su ozbiljne nevolje blizu istočne granice pa je angaračka
armija morala da krene iz Mal Zeta u pohod ka zapadnom obodu
karendskog kraljevstva Palije. Opljačkali su i spalili grad Rakand u
jugoistočnoj Paliji i porobili stanovništo.
Tada je donesena jedna od najvećih odluka u angaračkoj istoriji. Dok su
se Grolimi spremali za obrede žrtvovanja, generali su ćutali. Nisu želelt da
osvoje Paliju, a otežavajuće okolnosti zbog udaljenosti i nepristupačnosti
još više su ugrozile taj naum. Generalima je, naime, bilo mnogo važnije da
zadrže Paliju kao vezirsko kraljevstvo s određenim nametima nego da
osvoje nenaseljenu oblast. Grolime je ovo razbesnelo, ali su generali ipak
ostali nepokolebljivi. Napokon, obe su se strane saglasile da se sud zatraži
od Toraka.
Torak se složio s visokim zvaničnicima, što i nije čudno. Ukoliko bi
preobratio Karende, ne samo da bi bezmalo udvostručio bratstvo crkve već
i brojnost armije u slučaju budućeg sukoba s kraljevima Zapada. „Svi koji
žive u bezgraničnoj Maloriji moraju mi se klanjati i obožavati me", rekao je
sumnjičavim sveštenicima i s namerom da Karendima nametne religioznost,
poslao je Urvona u Mal Jasku da nadgleda preobraćenje.
Urvon se tamo smestio kao privremeni poglavar malorijske crkve u
raskoši i obilju dotad nepoznatim asketskim Grolimima.
Vojska je krenula u pohod na Katakor, Dženo i Delčin, kao i na Paliju.
Ipak, izaslanici su slabo napredovali pošto su karendski vračevi dozivali
horde demona da odbrane stanovništvo. Urvon je na kraju otišao u Ktol
Murgos da se posavetuje s Torakom. Ne zna se staje tačno Torak učinio, ali
uskoro su karendski vračevi otkrili da čini koje su ranije koristili da ujarme
demone više ne deluju. Sada su svi vračevi mogli dosegnuti kraljevstvo
tmine jedino po cenu života i duše. Osvajanje Karenda okupiralo je pažnju
vojnom staležu i sveštenstvu nekoliko vekova, ali otpor je bespogovorno
pao, a Karenda je postala vazalska država na čiji se narod uglavnom
gledalo kao na niža bića.
Međutim, pošto se vojska spustila dalje niz veliku reku Magan, susrela
se s melsinskim carstvom i njihovim daleko učenijim narodom. Posle
nekoliko kobnih bitaka Angaraci su odustali od nauma. Angarački generali
su izneli predloge za mir. Na njihovo iznenađenje, Melsini su se smesta
saglasili da se odnosi stabilizuju i zauzvrat ponudili da trguju konjima koji
su Angaracima manjkali. Ipak, odbili su čak i da razgovaraju o prodaji
slonova.
Vojska se tada usmerila na Dalaziju, koja se pokazala kao lak plen.
Dalazijci su bili prostodušni seljaci i čobani, nesposobni za ratovanje. Pošto
su zašli u Dalaziju, Angaraci su za deset godina uspostavili vojne oblasti. U
početku je izgledalo kao da je sveštenstvo podjednako uspešno. Dalazijci
su blago prihvatili osnove angaračkih verovanja. Međutim, bili su mistici,
tako da su Grolimi uskoro shvatili kako je rnoć veštica, proroka i
vidovnjaka ostala nepromenjena. Štaviše, prepisi ozloglašenih Malorijskih
predskazanja i dalje su u tajnosti kružili među Dalazijcima.
Grolimi bi možda s vremenom uspeli da iskorene tajanstveno dalazijsko
verovanje, ali desila se strahota koja će zasvagda promeniti složenost
angaračkog života. Čuveni čarobnjak Belgarat s trojicom Alorna nekako je
izbegao straže i neprimećeno se iskrao po noći i ukrao Ktrag Jasku iz
gvozdene Torakove kule u središtu Ktol Mišraka. Uprkos poteri, pobegli su
na Zapad s ukradenim kamenom.
Neopisivo razjaren, Torak je uništio svoj grad, a zatim je izdao naredbu
da Murzi, Tuli i Nadraci odu na zapadne obale Istočnog mora. Više od
milion života izgubljeno je za vreme prelaska preko severnog moreuza, a
angaračko društvo i kultura dugo su se oporavljali.
Nakon razaranja i uništenja Ktol Mišraka, Torak je postao skoro
neuhvatljiv i potpuno usredsređen na kovanje raznih spletki ne bi li osujetio
sve veću moć Zapadnih kraljevstava. Božja nemarnost podarila je vreme
vojnom staležu da zavede gotovo potpunu viast nad Malorijom i vazalskim
kraljevstvima.
Nestabilan mir između Angaraka i Melsina trajao je vekovima,
povremeno prekidan kratkim nemirima kada su obe strane pokušale da
izbegnu podizanje celokupne armije. Dva naroda s vremenom su započela
običaj slanja plemićke dece na suparničke vladarske dvorove, gde su ih
odgajali gotovo kao taoce. Običaj je povećao međusobno razumevanje, kao
i broj učenih mladih ljudi koji su s vremenom postali uzor vladajuće klase
malorijskog carstva.
Kalat, sin angaračkog generala visokog ranga, bio je mladić takvog
kova. Pošto je odrastao u Melsini, vratio se u Mal Zet i postao najmlađi
vojnik unapređen u generala. Vrativši se u Melsinu, venčao se s ćerkom
melsinskog cara, a potom se i sam proglasio za cara nakon starčeve smrti
3830. godine. Koristeći melsinsku armiju kao pretnju, uspeo je da obezbedi
titulu naslednika glavnog angaračkog zapovednika.
Ujedinjenje Melsina i Angaraka proteklo je burno. Uprkos tome, s
vremenom je melsinsko strpljenje pobedilo angaračku svirepost. Nasuprot
ostalim narodima, Melsinima je vladala administracija. Ispostavilo se
konačno da je ta administracija daleko uspešnija od angaračkih vojnih
staleža. Do 4400. godine uspon administracije dostigao je vrhunac. Takođe,
dotad je titula glavnog zapovednika zaboravljena, a vladar oba naroda
jednostavno je bio malorijski car.
Napredni Melsini doživljavali su Toraka prilično površno. Prihvatili su
osnove verovanja jer se tako očekivalo od njih, ali im Grolimi nikada nisu
nametnuli poniznu privrženost bogu zmaju, toliko osobenu Angaracima.
A onda, 4850. godine, Torak se iznenada pojavio nakon toliko eona
usamljenosti i stao pred kapije Mal Zeta.
S gvozdenom maskom koja mu je krila unakaženo lice uklonio je cara i
uzeo ime Kal Torak, kralj i bog. Smesta je počeo da prikuplja ogromnu
vojsku ne bi li razorio Zapadna kraljevstva i osvojio čitav svet.
Mobilizacija gotovo da je lišila Maloriju sposobnih muškaraca.
Angaraci i Karendi krenuli su na sever preko moreuza ka najsevernijem
delu Gar og Nadraka, a Dalazijci i Melsini uputili su se ka luci s flotom
koja je trebalo da ih preveze preko Istočnog mora do južnog Ktol Murgosa.
Severni Malorijci su se udružili s Nadracima, Tulima i severnim Murzima
kako bi napali kraljevstva Drezniju i Algariju. Druga armija se pridružila
Južnim Murzima, s kojima je trebalo da krene na severozapad. Torak je
nameravao da ovim ogromnim snagama priklješti Zapad.
Međutim, južne je snage u proleće 4875. godine uhvatila strahotna oluja
koja se stuštila sa Zapadnog mora i žive ih zatrpala najgorom mećavom
ikada viđenom. Pošto je konačno utihnula, redovi su se zaglibili u nanose
snega od četiri metra, koji su potrajali do proleća. Do dana današnjeg ne
postoji teorija koja bi objasnila tu oluju, ali je očigledno da nije prirodnog
porekla. Koji god da joj je uzrok, južna je armija nastradala. Nekoliko se
preživelih domoglo istoka i ispričalo zaista nezamislive, jezive priče.
Severne su se snage takođe susrele s raznim užasima, ali su ipak uspele
da postave opsadu na Vo Mimbr, gde su bile potpuno okružene ujedinjenim
zapadnim armijama.
Tamo je Torak pao poražen snagom Ktrag Jaske (u tom delu sveta
poznatom kao Aldurova kugla) i ostao da leži. u nesvestici koja će potrajati
vekovima, ali mu je učenik Zedar ipak izbavio telo i odneo ga na tajno
mesto.
U godinama nakon tih užasa malorijsko društvo počelo je da se raspada
na nekadašnja izdvojena područja - Melsinu, Karendu, Dalaziju i angaračke
zemlje. Carstvo je mogla spasti jedino umešnost cara Korzeta.
Korzet je sa samo četrnaest godina preuzeo presto od osta-relog oca.
Zavaravši se njegovom mladošću, izdvojene oblasti počele su s
proglašenjem nezavisnosti od carske vlasti. Korzet je odlučno uzvratio kako
bi ugušio pobunu. Ostatak života proveo je na konju u najvećem
krvoproliću u istoriji, ali napokon je svojim naslednicima uspeo da podari
snažnu i ujedinjenu Maloriju. Korzetovi su naslednici otad vladali iz Mal
Zeta u potpunoj i neoborivoj nadmoći.
Tradicija se nastavila i kada je sadašnji car Zakat preuzeo presto.
Obećao je da će biti mudar vladar Malorije i zapadnih angaračkih
kraljevstava, ali uskoro su se pojavili znaci nevolje.
Murzima je vladao Taur Urgas, koji je očigledno bio i lud i podmuklo
slavoljubiv. Skovao je spletke protiv mladog cara. Nikada nije ustanovljeno
šta je tačno uradio, ali Zakat je otkrio da se Taur Urgas krije iza svega i
poželeo je da se osveti. To se preobratilo u svirepi rat kada je Zakat
započeo pohod da šatre mahnitog vladara.
Zapadnjaci su napali baš usred rata. Kada su kraljevi sa Zapada poslali
armije na Istok, Belgarion, mladi vrhovni gospodar Zapada i naslednik
čarobnjaka Belgarata, prepešačio je preko severa i prešao moreuz ka
Maloriji. Poneo je drevni rivanski mač s Ktag Jaskom, Aldurovom kuglom,
na balčaku. S njim su krenuli Belgarat i jedan Dreznijac. Namera mu je bila
da proburazi Toraka, vodeći se nekim proročanstvom poznatim na Zapadu.
Torak se budio iz dugog sna u ruševinama drevnog grada Ktol Mišraka.
Sada je stao da bi se suočio sa izazivačem. Međutim, Belgarion je
nadvladao boga i proburazio ga mačem, čime je osudio malorijsko
sveštenstvo na metež i zbunjenost.
 Deo prvi

RAK HAGA
 Prvo poglavlje

PRVI JE SNEG tiho padao kroz miran vazđuh da bi se zabeleo na palubi

broda. Bio je vlažan, s ogromnim teškim pahuljama što su se lepile po užadi
i od nakatranjenih konopaca pravile debele bele strune. Talasi su se na
crnom moru bešumno podizali i spuštali. S krme je odjeknulo sporo
odmereno dobovanje prigušenog bubnja koje je označavalo ritam
malorijskim veslačima. Pahulje su mornarima zasipale pleća i zadirale im u
nabore grimiznih ogrtača dok su vredno veslali pod jutarnjim snegom. U
ledenom se vazduhu videla para sa svakim izdahom dok su se veslači
ujedinjeno povijali i ispravljali po udarcu bubnja.
Čvrsto umotani u ogrtače, Garion i Svileni su pored ograde natmureno
zurili u gust sneg.
„Grozno jutro", progovorio je sitni Dreznijac lasičjeg lica zgroženo
otresavši sneg s ramena.
Garion jetko progunđa.
„Baš si veseo od jutros.“
„Nemam vremena za razonodu, Svileni." Garion se nanovo vrati
ozlojeđenom posmatranju sumornog sivog jutra.
Čarobnjak Beigarat izašao je iz potpalublja, žmirnuo kroz gust sneg i
podigao kapuljaču starog izdržljivog ogrtača. Zatim je pošao preko klizave
palube i pridružio im se pored ograde.
Svileni prinieti kako je malorijski vojnik u crvenom ogrtaču neupadljivo
krenuo za starcem i stao pored ograde kao iz dokolice, na nekoliko metara
od njih. „Vidim da je general Ateska i dalje zabrinut za tvoje zdravlje", reče
pokazavši ka vojniku koji je pratio Beigarata još otkad su isplovili iz luke u
Rak Verkatu.
Belgarat zgroženo ošinu vojnika pogledom. „Budalaština", kaza otresito.
„Kuda je mislio da idem?”
 Garion se iznenada nečega doseti. Nagnu se napred i veoma tiho
progovori: „Znate, mogli bismo da odemo. Na brodu smo, a on ide kuda
god da ga usmeriš - bilo u Maloriju ili u Hagu.“
„Zanimljiva primedba, Belgarate", saglasio se Svileni.
„Četvoro nas je, deda", naglasio je Garion. „Nas dvojica, tetka Pol i
Durnik. Ubeđen sam da nije teško da preuzmemo brod. A onda možemo da
promenimo pravac i nađemo se na pola puta do Malorije pre no što Kal
Zakat uopšte shvati da ne dolazimo u Rak Hagu." Što je više razmišljao o
toj zamisli, to ga je više obuzimala. „Zatim možemo da isplovimo na sever
duž malorijske obale i da se ukotvimo u nekom zaiivu ili rukavcu na
kamatskoj obali. Bili bismo udaljeni od Ašabe samo nedelju dana. Možda
bismo čak uspeli da stignemo tamo pre Zandramas." Na usnama mu zaigra
svirepi osmeh. „Rado bih je sačekao da stigne."
„Deluje moguće, Belgarate" Svileni će. „Možete li to da odradite?"
Belgarat se zamišljeno počeša po bradi žmireći kroz gusti sneg.
„Moguće je" priznađe, a zatim pogleda Gariona. „A šta si naumio da
uradimo s malorijskim vojnicima i posadom kad stignemo u Katnat? Nisi
valjda nameravao da potopimo brod sa čitavom posadom kao što
Zandramas radi kad iskoristi ljude?"
„Naravno da nisam!"
„Drago mi je da to čujem... Ali kako onda da ih sprečimo da odjure u
najbliži štab čim ih ostavimo? Ne znam za tebe, ali nimalo se ne bih
radovao da mi jedinica malorijskih vojnika diše za vratom."
Garion se srarknu. „Izgleda da o tome nisam razmišljao" priznade.
„I pomislio sam da nisi. Obično je najbolje da detaljno razmisliš pre no
što kreneš da sprovedeš neku zamisao. Tako možeš izbeći silne nezgode."
„U redu“, reče Garion donekle posramljeno.
„Znam da si nestrpljiv, Garione, ali nestrpljivost je loša zamena za dobro
osmišljenu zamisao."
„Da ne preteruješ, deda?“, Garion će jetko.
„Sem toga, sasvim, je moguće da treba da odemo u Rak Hagu i
sretnemo Kala Zakata. Zašto bi nas Siradis predala Malorijcima posle
toliko muke da mi pokaže Knjigu stoleća? Ovde se radi o nečemu drugom,
pa nisam siguran želim li da poremetim okolnosti pre no što saznamo malo
više o njima."
 Vrata potpalublja se otvoriše i pojavi se general Ateska, zapovednik
malorijske vojske na ostrvu Verkatu. Ateska je bio ljubazan i neizmerno
obziran prema njima još od početka poznanstva. Takođe, bio je i veoma
uporan u nameri da ih lično odvede Kalu Zakatu u Rak Hagu. Mršav i
pogrbljen, nosio je jarkogrimiznu uniformu ukrašenu brojnim odlikovanjima
i ukrasima. Držanje mu je bilo ukočeno i ponosno, ali je činjenica da mu je
nos nekada bio polomljen više uticala na to da izgleda kao ulični kavgadžija
negoli kao general carske armije. Krenuo je preko lapavice na palubi, ne
obraćajući pažnju na izglancane čizme.
„Dobro jutro, gospodo", pozdravio ih je uz krut vojnički naklon.
„Nadam se da ste dobro spavali?"
„Osrednje", odgovori Svileni.
„Izgleda da je bilo snega", reče general nehajno, tonom kojim se
započinju tričavi razgovori prosto zbog učtivosti.
„Primetio sam", Svileni će. „Koliko nam treba do Rak Hage?"
„Još nekoliko sati do obale, visosti, a zatim nas čeka. dvodnevno
jahanje do grada."
Svileni klimnu glavom. „Možete li da pretpostavite zašto vaš car toliko
želi da nas vidi?" upita.
„Nije mi rekao", Ateska će sažeto, „a ja se nisam usudio da pitam.
Rekao mi je samo da vas nađem i dovedem u Rak Hagu. Naređeno nam je
da se prema vama ophodimo što učtivije sem ako pokušate da pobegnete.
Njegovo carsko veličanstvo mi je naložilo da budem malo stroži ako do
toga dođe." Glas mu je bio neodređen, a lice bezizrazno. „Izvinite sada,
gospodo“, zausti. „Moram se pozabaviti nečim." Učtivo se nakloni, okrenu
se i ode.
„Baš je pravi rudnik informacija, zar ne?" primeti Svileni oporo. „Mnogi
Melsini vole da tračare, ali ovome se svaka reč mora cediti."
„Zar je Melsin?“, Garion će. „Nisam znao.“
Svileni klimnu glavom. „Ateska je melsinsko ime. Kal Zakat ima malo
čudne stavove o darovitim plemićima. Angaračkim se službenicima to ne
sviđa, ali ne mogu mnogo toga da urade ukoliko žele da zadrže glavu.“
Gariona nisu toliko zanimale spletke u malorijskoj politici, pa je
odustao od razgovora i vratio se na raniju temu. „Nisam siguran šta. želiš
da kažeš, deda", reče, „mislim na putovanje u Rak Hagu."
 „Siradis veruje da treba da izabere", odgovori starac, „a da bi načinila
izbor, moraju se ispuniti određeni uslovi. Imam osećaj da je susret sa
Zakatom možda jedan od uslova."
„Nemoj mi reći da joj zaista veruješ."
„Video sam i veća čuda, a uvek sam oprezan s Kelskim prorocima."
„Nisam naišao ni na šta u Mrinskom kodeksu što spominje ovaj susret."
„Nisam ni ja, ali na svetu postoji još mnogo toga pored Mrinskog
kodeksa. Upamti da se Siradis oslanja na oba proročanstva, a ukoliko se
proročanstva podudaraju, podudara se i istina. Sem toga, Siradis se
verovatno oslanja i na proročanstva poznata jedino prorocima. Ipak, koje
god preduslove da su pronašli, prilično sam ubeđen da će nas sprečiti da
odemo do ’mesta koje više ne postoji’ pre no što precrta sve na svom
spisku."
„Sprečiće nas?" Svileni će.
„Ne potcenjuj Siradis, Svileni", upozori Belgarat. „Poseduje sve dalske
moći. To podrazumeva da verovatno ne možemo ni zamisliti šta sve može
da uradi. Međutim, hajde da realno sagledamo situaciju. Kada smo krenuli,
zaostajali smo za Zandramas pola godine i upustili smo se u veoma tegobno
i dugotrajno putovanje kroz Ktol Murgos - i stalno su nas zaustavljali."
„Pričaj mi o tome", Svileni će posprdno.
„Zar nije čudno da smo se posle toliko zaustavljanja ipak domogli
istočne obale kontinenta pre planiranog vremena i sustigli Zandramas na
samo nekoliko nedelja?“
Svileni trepnu, a onda zaškilji.
„Tera te da malo bolje promisliš, je l' tako?" Starac čvršće privi ogrtač i
pogleda sneg. „Hajde da uđemo“, predloži. „Ovde je baš neprijatno."

Obalu Hage nadvisivali su niski bregovi, beli pod debelim pokrivačem.

Na obali su se pored ivice vode širile baruštine slane vode, a smeđe trske
savijale su se pod vlažnim lepljivim snegom. Bez nevolja su se iskrcali s
malorijske barke na crni drveni dok koji se pružao preko baruština do
dublje vode. Teretna kola su krenula uzbrdo ostavivši dva duboka useka u
snegu.
Evnuh Sadi je donekle zbunjeno gledao pred sobom kad su izjahali s
doka i krenuli drumom. Lagano je dugim prstima protrljao obrijanu glavu.
„Kao da su vilinska krila", osmehnu se.
„Šta to?“, upita Svileni.
„Pahuljice. Skoro da nikad ranije nisam video sneg - sem za vreme
posete severnom kraljevstvu - ali zapravo mislim da sam prvi put napolju
pod snegom. Ipak nije toliko strašno, zar ne?"
Svileni ga mrzovoljno pogleda. „Čim ugrabim prvu priliku, kupiću ti
saonice", kaza.
Sadi se zbuni. „Oprostite, Keldare, ali šta su to saonice?"
Svileni uzdahnu. „Nema veze, Sadi. Samo sam se šalio.“
Na vrhu brda duž puta se nizalo desetak razapnuća pod raznim
uglovima. Na svakom je visio skelet u ritama prikačenim za beličaste kosti
i s nanosom snega na lobanjama i u očnim dupljama.
„Svako bi rado pitao za razlog ovome, generale Ateska", Sadi će
kolebljivo, pokazavši ka groznom prizoru pored druma.
„Politika, ekselencijo", odgovori Ateska učtivo. „Njegovo carsko
veličanstvo pokušava da zavadi Murge s njihovim kraljem. Pokušava da ih
primora da shvate kako je Urgit razlog svim nedaćama.“
Sadi sumnjičavo odmahnu glavom. „Ne verujem da je to glavni razlog
ovom činu", nije se složio. „Žrtve nikada neće zavoieti onog ko ih kinji. Ja
uvek radije koristim mito.“
„Murzi su navikli da ih kinje.“ Ateska slegnu ramenima. „Samo to i
znaju."
„Zašto ih niste skinuli i sahranili?" nagrnu Durnik besno, ubledeo.
Ateska mu uputi dug nepokolebljiv pogled. „Štedljivost, vrli čoveče",
odgovori. „Prazan krst neće mnogo postići. Kad bismo ih skinuli, morali
bismo ih zameniti drugim Murzima. S vremenom može postati mučno, a pre
ili kasnije ponestalo bi nam žrtava za razapinjanje. Postižemo cilj kad
ostavimo skelete, a i štedi vreme."
Garion se svom snagom trudio da telom prepreci Se'Nedri pogled na
svirepi prizor zverstva pored puta. Uprkos tome, zamišljeno je jahala čudno
nezainteresovanog lica i mutnog izgubljenog pogleda. Kad je nakratko
upitno pogledao Polgaru, video je da je blago namrštena. Usporio je i
dojahao do nje. „Šta je s njom?", prošapta napeto.
„Ne znam tačno, Garione", odgovori kroz šapat.
„Možda opet melanholija?" Osetio je kako mu se utroba grči.
 „Mislim da nije."Zamišljeno je zaškiljila i. odsutno podigla kapuljaču
plavog ogrtača da pokrije beli pramen nad slepoočnicama. „Obratiću
pažnju."
„Šta ja da radim?"
„Drži se blizu nje. Potrudi se da je nateraš da priča. Možda ćemo tako
otkriti neki nagoveštaj."
Ipak, Se Nedra jedva da je odgovorila na Garionov pritisak da je uvede
u razgovor, a njeni odgovori tog snežnog dana uglavnom su malo značili za
njegova pitanja i posmatranja.
Noć se spuštala nad ratom rastrzanim hagaškim krajolikom, te je general
Ateska naredio da se zaustave, a vojnici stadoše da podižu nekoliko
grimiznih šatora u zavetrini čađavih pocrnelih kamenih zidina - jedinih
ostataka izgorelog sela. „Trebalo bi da se domognemo Rak Hage kasno
posle podne", izvestio je general. „Veliki šator u središtu logora koristiće
vam za počinak. Vojnici će vam uskoro poslužiti večeru. Izvinite sada..."
Odsečno klimnu glavom, okrenu konja i uputi se da nadgleda potčinjene.
Pošto su vojnici podigli šatore, Garion s prijateljima sjaha pred onim na
koji ih je Ateska usmerio. Svileni je posmatrao čuvare kako zauzimaju
položaj oko ogromnog crvenog šatora. „Voleo bih da se odluči", zausti
iznervirano.
„Ne shvatam, prinče Keldare“, obrati mu se Kađifa. „Ko treba da se
odluči?"
„Ateska. Predstavlja se kao da je sav učtiv, ali nas opet okružuje
naoružanim vojnicima."
„Možda su vojnici tu da nas zaštite, Keldare“ naglasila je. „Ipak je ovo
ratna oblast."
„Jamačno", oporo će, „a krave bi mogle đa lete - samo kad bi imale
krila."
„Kako zanimljiva opaska", oduševljeno će.
„Voleo bih da prestaneš s tim."
„Sa čim?" Nevino razrogači smeđe oči.
„Zaboravi."
Ateskini kuvari poslužili su im jednostavnu vojničku večeru na limenim
tanjirima, ali je ipak bila topla i ukusna. Peći na ugalj grejale su šator, a
lučanice na lancima bojile su unutrašnjost zlatastim svetlom. Vojni nameštaj
sadržao je stolove, krevet i stolice koji su mogli brzo da se rasklope i
skupe, a pod i zidovi bili su prekriveni malorijskim jarkocrvenim zastorima.
Eriond je radoznalo razgledao pošto je odgurnuo tanjir. „Nekako su baš
naklonjeni crvenom, zar ne?“, primetio je.
„Mislim da ih podseća na krv“ saopšti Durnik smrknuto. „Vole krv.“
Hladno je pogledao nemog Tota. „Ako si večerao, bolje da napustiš trpezu“
oštro će.
„Neljubazan si, Durniče", Polgara će neodobravajuće.
„Nisam ni hteo da budem ljubazan, Pol. Ne shvatam zašto je uopšte s
nama. Izdao nas je. Zašto ne ode svojim prijateljima?"
Nemi rmpalija tužnog lica ustade pored stola. Podiže ruku kao da će
načiniti one čudne pokrete kojim je opštio s kovačem, ali mu Durnik
namerno okrenu leđa. Tot uzdahnu i udalji se u ćošak da ne smeta.
„Garione“, oglasi se Se’Nedra iznenada, namršteno razgledajući okolo,
„gde je beba?“
Zurio je u nju.
„Gde je Geran?“, navali skoro vičući.
„Se’Nedra..." zaustio je da odgovori.
„Čujem kako plače. Šta si mu uradio?" Najednom je skočila, pojurila
po šatoru i, podigavši zastore koji su delili odaje za počinak, stade da
sklanja prekrivače s kreveta. „Pomozite mi!“, viknu. „Pomozite da nađem
bebu!“
Garion hitro pređe kroz šator i zgrabi je za ruku.
„Se’Nedra..."
„Ne!“, urliknula je. „Sakrio si ga! Pusti me!“ Otrgnula se i stala da
okreće nameštaj u očajnoj potrazi, jecajući i mahnito lelečući.
Garion nanovo pokuša da je umiri, ali ona iznenadno ciknu i ispruži
ruke kao da želi da mu noktima iskopa oči.
„Se’Nedra! Prestani!"
Međutim, ona ga obiđe i jurnu iz šatora u snežnu noć.
Garion potrča ka ulazu šatora, ali mu malorijski vojnik u crvenom
prepreči put.
„Ti! Vraćaj se unutra!" dreknu čuvar gurnuvši Gariona vrhom koplja.
Garion preko čuvarevog ramena ugleda Se’Nedru kako pokušava da se
otrgne iz stiska drugog vojnika i bez razmišljanja zveknu pesnicom čuvara
pred sobom. Čuvar se zatetura unatrag i pade.
Garion ga preskoči, ali odjednom shvati da su ga petorica vojnika
okružili. „Pusti je!" viknu na čuvara koji je kraljici svirepo stezao ruku na
leđima.
„Vraćaj se u šator!" zaurla duboki glas, a Garion oseti kako ga sve više
potiskuju ka šatoru. Vojnik koji je zgrabio Se’Nedru sada ju je, donekle uz
podizanje, donekle uz guranje, vodio u istom smeru. Garion se uz ogroman
napor obuzda i smireno posegnu za voljom.
„Dosta!", prasnu Polgara s ulaza šatora.
Vojnici se ukočiše, zbunjeno pogledavši jedni druge i donekle plašljivo
zapovedničku priliku na ulazu.
„Durniče!" zausti Polgara. „Pomozi Garionu da uvede Se’Nedru."
Garion se oslobodi ruku koje su ga stezale, te krenu s Durnikom ka
sitnoj kraljici koja se opirala i odvukoše je u šator.
„Sadi", reče Polgara pošto su Durnik i Garion uveli Se’Nedru u šator,
„imaš li oret u torbi?"
„Naravno, gospo Polgara", odgovori evnuh, „ali zar ste sigurni da bi joj
oret godio? Ja bih se radije opredelio za naladijum."
„Mislim da se ovde ne radi samo o jednostavnoj uzrujanosti, Sadi. Bolje
da joj dam nešto dovoljno jako da se ne probudi čim okrenem leđa."
„Vi znate najbolje, gospo Polgara." Uputi se preko čilima na podu,
otvori crvenu kožnu torbu i izvadi tamnoplavi napitak. Zatim podiže čašu s
vodom sa stola i upitno pogleda Polgaru.
Ona se namršti. „Stavi tri kapi11, odlučila je.
Pogleda je bezmalo zapanjeno, a onda ozbiljnog lica ođmeri količinu.
Trebalo je ujedinjenim snagama naterati Se Nedru da popije napitak. Još
malo je jecala i otimala se, ali ubrzo prestade da se opire i jecanje utihnu.
Najzad uz duboki uzdah sldopi oči i disanje joj se umiri.
„Odnesimo je u krevet", kaza Polgara i pođe ka odaji za počinak
odvojenoj zastorima od ostalih prostorija.
Garion podiže malenu usnuiu suprugu i krenu za Polgarom. „Šta joj je,
tetka Pol?“, upita pošto je nežno smestio Se’Nedru u postelju.
„Nisam sigurna.", odgovori Polgara pokrivši je grubim vojničkim
prekrivačem. „Treba mi još malo vremena da otkrijem."
„Šta da radimo?"
 „Ne možemo mnogo toga da preduzmemo dok smo na putu.", priznala
je. „Neka spava dok putujemo u Rak Hagu. Kad joj se stanje malo smiri,
moći ću ozbiljnije da se pozabavim problemom. Budi pored nje. Idem da
porazgovaram sa Sađijem."
Garion je zabrinuto seo pored kreveta i nežno uhvatio kraljičinu klonulu
ručicu, a Polgara se vrati da popriča s evnuhom o melemima koje bi mogli
da iskoriste. Ubrzo se vrati, spustivši zastor za sobom. „Ima skoro sve što
mi treba", tiho je saopštila. „Moći ću da smislim zamenu za ostalo."
Dodirnu Garionu rame i nagnu se. „General Ateska je upravo došao.",
prošaptala je. „Hoće da te vidi. Da sam na tvom mestu, ne bih bila
preterano opširna o uzroku Se Nedrinog napada. Ne znamo koliko Zakat
zna o tome zašto smo ovde, a Ateska će sigurno preneti sve Što se dešava,
pa bi bilo bolje da paziš šta pričaš."
Probao je da se pobuni.
„Garione, ovde ništa ne možeš uraditi, a tamo si im potreban. Paziću na
nju."
„Ima Ii često ovakve napade?", upitao je Ateska Gariona kad je prošao
pod zastorom na prolazu.
„Veoma je osetljiva", odgovori Svileni. „Ponekad je okolnosti potpuno
savladaju. Polgara zna šta radi."
Ateska se okrenu ka Garionu. „Vaše veličanstvo", zausti ledenim
glasom, „ne sviđa mi se to što ste napali mog vojnika."
„Preprečio mi je put, generale", Garion će. „Ne verujem da sam mu
mnogo naudio."
„Ovde se radi o principu, Vaše veličanstvo."
„Da" saglasi se Garion, „tako je. Prenesite podređenom da mi je žao, ali
ga posavetujte da mi se više ne suprotstavlja, naročito kad to ima veze s
mojom suprugom. Stvarno ne volim da naudim nekome, ali ponekad umem
da napravim izuzetak"
Ateska ga neumoljivo pogleda, a Garion mu uzvrati jednako turobnim
pogledom. Stajali su prikovani pogledom još nekoliko trenutaka. „Uz sve
poštovanje, Vaše veličanstvo", zausti Ateska napokon, „nemojte opet
zloupotrebiti moju ljubaznost."
„Samo ako situacija to zatraži, generale."
„Narediću vojnicima da naprave nosila za vašu suprugu", Ateska će,
„tako da možemo krenuti rano. Bilo bi bolje da stignemo u Rak Hagu što
pre ukoliko je kraljica bolesna."
„Hvala, generale", reče Garion.
Ateska se hladno pokloni, okrenu se i ode.
„Zar ne mislite da je to bilo malo nerazumno od vas, Belgarione?"
promrmlja Sadi. „Ipak smo sada u Ateskinim rukama."
Garion progunđa. „Nije mi se svideo njegov stav." Pogleda Belgaratovo
kiselo lice.
„Dakle?", zausti.
„Ništa nisam rekao."
„I ne moraš. Misli ti dopiru čak do mene."
„Onda ništa i ne moram da kažem, je li tako?"
Zora je svanula hladna i mrazovita, ali je sneg ipak prestao. Garion je
zabrinutog lica izjahao pored konja sa Se'Nedrinim nosilima. Krenuli su
putem koji je vodio ka severozapadu pored spaljenih sela i ostataka
gradova. Ruševine su ležale pokrivene debelim slojem vlažnog snega
napadalog prethodnog dana, a svud okolo bila su nanizana grozna vešala i
kolci s leševima.
Oko sredine poslepodneva popeše se na brdo odakle je pucao pogled na
olovnosivo jezero Haga, koje se širilo ka severu i istoku i na čijoj je bližoj
obali ležao ogroman grad sa zidinama.
„Rak Haga“, izjavi Ateska bezmalo uz olakšanje.
Izjahaše nizbrdo ka gradu. Oštar vetar s jezera trzao im je ogrtače i
vijorio konjske grive.
„U redu, gospodo", uputi Ateska preko ramena svom odredu, „zauzmite
položaje i potrudite se da izgledate kao vojnici." Malorijci u crvenim
odorama obrazovaše dve kolone i isprsiše se u sedlima.
Zidine Rak Hage bile se probijene na nekoliko mesta, a vrhovi
grudobrana okrnjeni i izdubljeni metalnim vrhovima strela. Teške su kapije
prilikom poslednjeg napada pretvorene u paramparčad, tako da su sada
visile u komadima na zarđalim gvozdenim šarkama.
Čuvari na kapiji isprsiše se i gromoglasno pozdraviše Atesku kad je
prošao ka gradu. Kamene kuće unutar zidina bile su u užasnom stanju, što
je svedočilo o divljaštvu bitke za vreme osvajanja Rak Hage. Mnoge su
bile bez krovova, s čađavim otvorima umesto prozora koji su zjapili ka
posijunčanim ulicama. Skupina namrštenih Murga s okovima što su
zveckali za njima vredno je pokušavala da raščisti kamenje građevina
popadalo po blatnjavim ulicama, a odred malorijskih vojnika obazrivo ih je
posmatrao.
„Znate", Svileni će, „prvi put vidim Murge da nešto rade. Ne mogu da
verujem da to znaju."
Štab malorijske vojske u Ktol Murgosu nalazio se u ogromnoj
velelepnoj građevini od žute cigle blizu srca grada. Pred njom se širio
prostrani trg prekriven snegom, a mermerno je stepenište vodilo do glavnog
ulaza pored kog su bili nanizani malorijski vojnici u crvenim ogrtačima.
„Nekadašnje sedište murškog vojnog zapovednika Hage", objavio je
Sadi kad su prišli kući.
„Znači da si nekada bio ovde?" upita Svileni.
„Kad sam bio mlad", odgovori Sadi. „Rak Haga je odvajkada središte
trgovine robljem."
Ateska sjaha i okrenu se ka jednom svom naredniku.
„Kapetane", zausti, „neka vojnici ponesu kraljičina nosila. Recite im da
pripaze."
Pošto su svi sjahali, kapetanovi vojnici oslobodiše nosila privezana za
sedla dvaju konja i ponesoše ih uz mermerno stepenište, dok ih je general
Ateska nadgledao.
Odmah iza širokih vrata nalazio se izglancan sto, a iza njega vojnik
oholog izgleda, iskošenih očiju, u grimiznoj, naoko skupoj uniformi.
Duž udaljenog naspramnog zida na poredanim stolicama sedeli su
službenici, kao da se dosađuju.
„Kojim poslom?" oglasi se grubo službenik za stolom.
Ateskin izraz lica nije se menjao dok je tiho zurio u službenika.
„Pitao sam ’kojim poslom’?"
„Pravila su se promenila, pukovniče?", upita Ateska varljivo blagim
glasom. „Više ne ustajemo kad sretnemo nadređenog?"
„Prezauzet sam da bih skočio na noge čim ugledam pišljivog melsinskog
vojskovođu iz udaljenih područja", izjavi pukovnik.
„Kapetane", obrati se Ateska ravnodušno naredniku, „ukoliko pukovnik
za dva trena ne skoči na noge, da li biste bili ljubazni da mu odrubite glavu
umesto mene?"
 „Da, generale", odgovori kapetan i maši se mača pre no što je zapanjeni
pukovnik naglo ustao.
„Mnogo bolje", uputi mu Ateska. „A sada, hajdemo iz početka. Sećate
li se kako se salutira?"
Uprkos bledom licu, pukovnik je živo salutirao.
„Izvrsno. Postaćete pravi vojnik. Nego, jedna osoba koju sam doveo -
gospa visokog položaja - razbolela se za vreme putovanja. Treba mi smesta
topla udobna soba."
„Generale", pobuni se pukovnik, „ne smem to da uradim."
„Kapetane, ne sklanjajte mač."
„Ali, generale, lično osoblje Njegovog veličanstva donosi te odluke.
Razbesneće se ako prekoračim ovlašćenja."
„Sam ću objasniti Njegovom veličanstvu, pukovniče", Ateska će.
„Okolnosti su donekle neobične, ali ipak sam ubeđen da će dozvoliti."
Pukovnik se ustezao, neodlučnog pogleda.
„Uradi to, pukovniče! Smesta!"
„Postaraću se za to iz ovih stopa, generale", odgovori pukovnik
najednom se trgnuvši. „Vi tamo", obrati se vojnicima koji su nosili
Se’Nedrina nosila, „pođite sa mnom."
Garion je nagonski krenuo za nosilima, ali ga Polgara snažno zgrabi za
ruku. „Ne, Garione. Idem ja. Trenutno ništa ne možeš da uradiš, a mislim da
će Zakat zatražiti da razgovara s tobom. Pazi šta pričaš." Zatim nestade u
hodniku iza nosila.
„Vidim da u malorijskom društvu još postoje sitne razmirice", reče
Svileni učtivo generalu Ateski.
„Angaraci", progunđa Ateska. „Ponekad se teško uklope u normalan
svet. Oprostite, prinče Keldare, želim da javim Njegovom veličanstvu da
ste stigli." Prišao je izglancanim vratima na drugom kraju prostorije,
popričao s čuvarem i ponovo se vratio. „Javiće caru da smo stigli", kaza.
„Pretpostavljam da će nas ubrzo primiti."
Prišao im je debeljko obrijane glave u jednostavnoj ali očigledno skupoj
smeđoj odori, s teškom zlatnom ogrlicom oko vrata. „Ateska, dragi
prijatelju", obratio se generalu, „rekli su mi da ste u Rak Verkatu."
„Moram da razgovaram s carem, Bredore. Otkud vi u Ktol Murgosu?"
„Traćim vreme“, odgovori debeljko. „Već dva dana čekam da vidim
Kala Zakata.“
„Ko vodi poslove kod kuće?“
„Uredio sam da se sami vode“, Bređor će. „Vesti koje imam za Njegovo
veličanstvo toliko su važne da sam morao lično doći."
„Šta može biti toliko važno da nagna vođu odeljenja unutrašnjih poslova
da napusti udobnosti u Mal Zetu?“
„Smatram da je vreme da Njegova carska preuzvišenost batali
zadovoljstva u Ktol Murgosu i vrati se u glavni grad “ „Pažljivo, Bredore",
Ateska će uz osmejak. „Otkrivate ukorenjene melsinske predrasude."
„Ateska, stanje je ozbiljno kod kuće“, Bredor će ozbiljno. „Moram da
razgovaram s carem. Možete li mi pomoći da ga vidim?“
„Videću šta mogu da uradim.“
„Hvala, prijatelju", reče Bredor stegnuvši generalu šaku. „Moguće je da
sudbina čitavog carstva zavisi od toga hoću li uspeti da ubedim Kala
Zakata da se vrati u Mal Zet.“
„Generale Ateska", oglasi se čuvar s kopljem pred izglancanim vratima,
„Njegovo carsko veličanstvo želi sada da razgovara s vama i vašim
zarobljenicima."
„Odlično", odgovori Ateska, zanemarivši zloslutnu reč zarobljenici.
Pogleda Gariona. „Izgleda da je car veoma nestrpljiv da vas upozna, Vaše
veličanstvo", naglasi. „Obično treba nekoliko nedelja da nekoga primi.
Hoćemo li?“
 Drugo poglavlje

CAR BEZGRANIČNE MALORIJE Kal Zakat sedeo je zavaljen u crvenoj fotelji na

drugom kraju ogromne jednostavne prostorije. Na sebi je imao neukrašenu
platnenu belu odoru oštrog kroja. Iako je Garion znao da mu je barem
četrdeset godina, kosa mu je bila bez ijedne sede, a lice bez bora. Oči su
mu, međutim, odavale svojevrsnu obamrlu iznurenost lišenu ikakve radosti
ili čak zanimanja za život. U krilu mu je sklupčana dremala obična ulična
tigrasta mačka, koja mu je sklopljenih očiju prednjim kandžama povremeno
grebala po butinima. Iako je sam car nosio najprostiju moguću odoru,
čuvari pored zidova nosili su metalne oklope ukrašene zlatom.
„Care“, zausti general Ateska uz dubok naklon, „imam čast da vam
predstavim Njegovo veličanstvo, kralja Belgariona Rivanskog.“
Garion kratko klimnu glavom, a Zakat mu takođe odgovori klimanjem.
„Naš susret je dugo odlagan, Belgarione“, izreče glasom jednako obamrlim
kao što mu je bio i pogled. „Vaši su podvizi protresli svet.“
„Ni vaši nisu manje upečatljivi, Zakate.“ Garion je odlučio još kad su
napustili Rak Verkat da neće podleći malorijskoj gluposti da koristi titulu
„Kal“
Zakatu zaigra osmejak na usnama. „Oh“ izjavi glasom koji je upućivao
na to da je primetio Garionov pokušaj lukavstva. Kratko je klimnuo
ostalima i konačno se usredsredio na aljkavu priliku Garionovog dede.
„Gospodine, vi mora da ste Belgarat", primeti. „Donekle sam iznenađen
što izgledate tako obično. Svi su se malorijski Grolimi saglasili da ste
visoki tri metra, a možda i pet, i da imate rogove i viljuškast rep."
„Prerušio sam se“, Belgarat će pribrano.
Zakat se zakikota, ali u tom donekle veštačkom smehu kao da nije bilo
nimalo radosti. Potom je malo zabrinuto pogledao okolo. „Imam utisak da
niste svi tu“, reče.
 „Kraljici Se'Nedri je pozlilo na putu, Vaše veličanstvo", pojasnio je
Ateska. „Gospa Polgara je pazi."
„Pozlilo joj je? Je li ozbiljno?"
„Trenutno je teško odrediti, Vaše carsko veličanstvo”, odgovori Sadi
usrdno, „dali smo joj određene meleme, a uzdam se u veštinu gospe
Polgare.“
Zakat pogleda Gariona. „Trebalo je da javite, Belgarione. Imam vidara u
ličnom osoblju - neizmerno darovitu Dalazijku. Smesta ću je poslati kod
vaše supruge. Njeno zdravlje nam je ipak najvažnije."
„Hvala vam", odgovori Garion iskreno zahvalan.
Zakat povuče uže zvona i kratko porazgovara sa slugom koji je hitro
odgovorio na poziv.
„Molim vas", zausti car, „smestite se. Ne opterećujte se formalnostima."
Dok su čuvari žurno unosili stolice, dremljiva mačka u Zakatovom krilu
otvori zlataste oči i usmeri pogled k njima. Ustala je, protegla se i zevnula.
Potom je teška skočila na pod nevoljno mjauknuvši i odgegala se da bi
Eriondu pomirisala prste. Zakat je, kao da ga to donekle zabavlja,
posmatrao očigledno bremenitu mačku kako se poput gospe šetka po
tepihu. „Primetili ste da me je mačka prevarila - opet." Uzdahnuo je tobože
pomirljivo. „Pribojavam se da se to često dešava, a stoje najgore, izgleda
da je nikad ne grize savest zbog toga."
Mačka skoči Eriondu u krilo, sklupča se i zadovoljno stade da prede.
„Porastao si, dečko“, uputi Zakat mladiću. „Jesu li te naučili da
govoriš?“
„Naučio sam poneku reč, Zakate“, kaza Eriond zvonko.
„Upoznao sam ostale - barem preko priča“, Zakat će potom. „Vrlog
Durnika sam sreo u ravnici Mišrak ak Tula, a svakako sam čuo o markizi
Lizel iz dreznijske obaveštajne službe i o princu Keldaru koji naginje da
postane najbogatiji čovek na svetu. “
Kadifin dražesni naklon nije bio ni približno nakinđuren i ukrašen koliko
Keldarov.
„Svakako je tu“, nastavio je car, „i Sadi, glavni evnuh u palati kraljice
Salmisre."
Sadi se ljupko nakloni. „Moram priznati da je Vaše veličanstvo
neverovatno dobro obavešteno“, zausti piskavo. „Sve ste nas pročitali kao
otvorene karte."
„Vođa obaveštajne službe trudi se da me vredno izveštava, Sadi. Možda
nije nadaren koliko neprevaziđeni Dževelin iz Boktora, ali uglavnom zna šta
se dešava u ovom delu sveta. Spomenuo je vašeg krupnog saputnika tamo u
ćošku, ali još nije uspeo da otkrije kako se zove.“
„Zove se Tot“, Eriond će. „Nem je, tako da ćemo morati da pričamo
umesto njega.“
„I Dalazijac pored toga“, primeti Zakat. „Veoma čudesna okolnost."
Garion je pažljivo posmatrao osobu pred sobom. Osetio je da se pod
uglađenom uljudnom spotjašnošću krije lukava pronicljivost. Uzgredni
pozdravi, koji kao da su bili namenjeni da ih kroz ljubaznost opuste, krili su
dublje značenje. Na neki je čudan način osetio da ih Zakat ispituje.
Tada se car ispravi. „Neobičnu ste družinu okupili, Belgarione“, kaza, „i
daleko ste od kuće. Radoznao sam da saznam zašto ste došli u Ktol
Murgos."
„Bojim se da je to lične prirode, Zakate."
Car blago izvi obrvu. „Belgarione, odgovor vam nije zadovoljavajući u
ovim okolnostima. Ne smem da rizikujem ukoliko ste rešili da se udružite s
Urgitom.“
„Da li biste prihvatili moju reč ukoliko vam obećam da nismo ?"
„Ne dok ne saznam malo više o vašoj poseti Rak Urgi. Urgit je sasvim
iznenadno zbrisao - navodno s vama - i još se iznenadnije našao u
morktskoj ravnici, gde je s nekom devojkom izveo trupe iz zamke za koju
sam se baš pomučio. Morate priznati da je to sasvim neobičan sled
okolnosti."
„Ne ukoliko realno sagledate situaciju", zausti Belgarat. „Ja sam
odlučio da povedemo Urgita. Saznao je ko smo, tako da nisam želeo da
nam murška armija diše za vratom. Murzi nisu preterano mudri, ali
povremeno znaju da izazovu nevolje."
Zakat je bio preneražen. „Poveli ste ga kao zarobljenika?"
Belgarat slegnu ramenima. „Može se tako reći."
Car prasnu u smeh. „Mogli ste iskamčiti skoro svaki ustupak od mene
samo da ste ga doveli. Zašto ste ga pustili?"
„Nije nam više bio potreban", odgovori Garion. „Stigli smo do obale
jezera Ktaka, tako da nam više nije predstavljao pretnju."
 Zakat se blago namršti. „Međutim, izgleda da se još nešto desilo",
naglasi. „Urgit je uvek bio čuven po kukavičluku i sasvim podređen
Grolimu Agačaku i očevim generalima. Ipak, nije delovao nimalo plašljivo
dok je spasavao trupe iz zamke koju sam im postavio, a svi izveštaji koji
stižu iz Rak Urge izgleda da govore kako se sada zapravo ponaša kao kralj.
Možda vi imate nešto s tim?"
„Moguće je, pretpostavljam", odgovori Garion. „Razgovarao sam u
nekoliko navrata s Urgitom i rekao mu gde greši."
Zakat se kažiprstom potapka po bradi, a oči mu postadoše prepredene.
„Možda ga niste pretvorili u lava, Belgarione", kaza, „ali barem više nije
zec." Hladan mu osmejak zaigra na usnama. „Na neki način mi je i drago
zbog toga. Nikada nisam uživao u lovu na zečeve." Zaklonio je rukom oči,
iako svetlost u sobi nije bila preterano jarka. „Ipak, nikako ne mogu da
shvatim kako ste uspeli da ga uklonite iz Drođimske palate i dalje iz grada.
Čuvaju ga čitavi odredi stražara."
„Zakate, prevideo si jednu sitnicu", Belgarat će. „Dostupne su nam
određene prednosti."
„Mislite na čarobnjaštvo? Zar je toliko pouzdano?"
„Pomoglo mi je s vremena na vreme."
Zakatu pogled najednom postade napet. „Belgarate, priča se da imate
pet hiljada godina. Je l' to tačno?"
„Zapravo, sedam - ili malo više. Zašto?“
„Zar vam za to vreme nikada nije došlo da jednostavno pokušate da
zavedete vlast? Znate da biste mogli biti kralj celog sveta."
Belgarat se zbuni. „Zašto bih to poželeo?" upita.
„Svi žele moć. Takva je ljudska ćud."
„Je li te sva tvoja moć usrećila?"
„Poprilično me je zadovoljila."
„Dovoljno da nadoknadi sva ništavna zamajavanja koja dolaze s njom?"
„Mogu to podneti. Barem sam u poziciji da mi niko ne govori šta da
radim."
„Ni meni niko ne govori, ali ja nisam zaglavio sa silnim tegobnim
obavezama." Belgarat se ispravi. „U redu, Zakate, stižemo li do suštine? Šta
si namerio s nama?"
„Još nisam odlučio." Car ih odmeri. „Pretpostavljam da se možemo
ponašati uljudno u trenutnoj situaciji?"
„Na šta mislite kad kažete ’uljudno’?", upita Garion.
„Poverovaću vam ako obećate da nećete pobeći ili uraditi nešto
prenagljeno. Svestan sam da nekoliko vaših prijatelja i vi posedujete
određene neobične darove. Ne želim da preduzimam mere da bih vas
zaustavio."
„Čekaju nas hitna posla“, Garion će pažljivo, „tako da ne možemo dugo
odlagati. Ipak, mislim da se zasad možemo dogovoriti da se ponašamo
razumno.“
„Izvrsno. Kasnije ću opet razgovarati s vama da bismo se bolje
upoznali. Spremio sam udobne odaje za vas i vaše prijatelje, a ubeđen sam
da brinete za suprugu. A sada, nadam se da mi opraštate, ali moram se
pozabaviti onim tegobnim obavezama što je Belgarat spomenuo."
Iako je kuća bila veoma prostrana, ipak nije bila u pravom smislu reci
palata. Izgleda da murški generali guverneri Hage koji su naredili gradnju
nisu delili velelepne zamisli urških vladara, tako da je građevina bila više
praktična no nakićena.
„Molim vas, oprostite mi“, zausti general Ateska pošto su napustili
odaju za prijeme. „Neophodno je da podnesem celokupan izveštaj
Njegovom veličanstvu - o raznim pitanjima - a zatim moram smesta da se
vratim u Rak Verkat.“ Pogledao je Gariona. „Upoznali smo se pod
nesrećnim okolnostima, Vaše veličanstvo", reče, „ali nadam se da nećete
misliti loše o meni." Nakloni se pomalo ukočeno, a zatim se udalji
prepustivši ih pripadniku carskog osoblja. Sluga koji ih povede dugim
prolazom s tamnom drvenarijom ka središtu kuće očigledno nije bio
angaračkog porekla. Nije imao kose oči niti ukočeno držanje i oholo
namršteno lice, osobene angaračkom narodu.
Veselo okruglo lice kao da je otkrivalo melsinsko nasleđe i Garion
primeti da su službenici koji su nadgledali većinu poslova u malorijskom
društvu uglavnom bili Melsini. „Njegovo veličanstvo mi je naredilo da vam
objasnim kako vaše odaje nisu zatvoreničke", obrati im se sluga kad su
prišli gvozdenim zabravljenim vratima koja su delila deo hodnika. „Kuća je
bila murška pre no što smo zauzeli grad, tako da je pomalo čudna. Odaje
namenjene vama nekada su bile odaje za žene, a Murzi umeju da budu
slepo zaštitnički nastrojeni prema ljubavnicama. Mislim da to ima veze s
njihovim ubeđenjima o rasnoj čistoći."
Gariona u tom trenutku nije mnogo zanimao smeštaj za spavanje. Sve
brige su mu bile usmerene ka Se Nedri. „Znate li gde mi je supruga?" upita
slugu okruglog lica.
„Na kraju hodnika, Vaše veličanstvo", odgovori Melsin pokazujući ka
plavim vratima na drugom kraju hodnika.
„Hvala." Garion pogleda ostale. „Brzo se vraćam", reče i krenu krupnim
koracima kroz hodnik.
Ušao je u toplu sobu s prigušenim svetlom. Debeli ukrašeni vuneni
malorijski tepisi prekrivali su pod, a mekani zeleni plišani zastori krili su
visoke uzane prozore. Se Nedra je ležala na izdignutom krevetu pored zida
nasuprot ulazu, a Polgara je ozbiljnog lica sedela pored nje.
„Je li bilo promena?" upita Garion pažljivo zatvorivši vrata.
„Još ništa", odgovori.
Ubledela Se’Nedra je spavala, a crvene su joj se kovrdže rasule po
jastuku.
„Biće joj dobro, je 1’ da?" Garion će.
„Sigurna sam da hoće, Garione."
Pored kreveta je sedela još jedna gospa. Na sebi je imala svetlozeleni
ogrtač s kapuljačom, a uprkos tome što je bila unutra, kapuljača joj je bila
podignuta i donekle joj krila lice.
Se’Nedra promrmlja nešto nerazgovetno čudnim hrapavim glasom i
nemirno trgnu glavu na jastuku. Žena s kapuljačom se namršti. „Ovakav joj
je glas, gospo Polgara?" upita.
Polgara je ošinu pogledom. „Nije", odgovori. „Zapravo, ni nalik."
„Da li bi melem koji ste joj dali nekako mogao da joj promeni dubinu
glasa?"
„Ne bi. Štaviše, sada ne bi trebalo ni da zucne."
„Oh" gospa će. „Mislim da shvatam." Nagnu se i veoma nežno položi
prste na Se’Neđrine usne. Zatim klimnu glavom i otrgnu ruku. „Kao što sam
i mislila", promrmlja.
Potom i Polgara pruži ruku da Se'Nedri dodirne lice.
Garion začu nejasno šaputanje volje, sveća pored kreveta neznatno
planu, a zatim utihnu i plamen joj postade jedva veći od tačkice. „Trebalo
je da pretpostavim", Polgara će samoprekorno.
 „Šta to?" Garion će uznemireno.
„Neko pokušava mislima da savlada vašu suprugu i potisne joj volju,
Vaše veličanstvo", reče gospa s kapuljačom. „Grolimi se ponekad bave tom
veštinom. Otkrili su je sasvim slučajno za vreme trećeg doba."
„Garione, ovo je Andel", kaza Polgara. „Zakat ju je poslao da pazi na
Se'Nedru."
Garion odsečno klimnu gospi. „Šta tačno podrazumevate pod
savlada’?", upita.
„Garione, trebalo bi da ti je to poznatije nego običnom svetu", Polgara
će. „Sigurna sam da se sećaš Murga Ašraka." Garion najednom oseti jezu
setivši se pritiska u glavi koji mu je još od najranijeg detinjstva pokušavao
da preuzme um. „Isterajte ga", molećivo će. „Ko god da joj je u glavi,
isterajte ga."
„Još ne, Garione", Polgara će hladno. „Ovo je dobra prilika. Bolje da je
ne protraćimo."
„Ne shvatam."
„Shvatićeš, mili", reče, a zatim ustade, sede na ivicu kreveta i nežno
Se'Nedri pritisnu slepoočnice. Nejasni se šapat nanovo začu, ali ovog puta
jače, a sveće nanovo buknuše i potom utihnuše gotovo do gašenja. „Znam
da si tu", zausti. „Možeš da pričaš."
Se’Nedri se lice izobliči, a glava joj se zaklima napred-nazad kao da
pokušava da zbaci šake sa slepoočnica. Polgara nemilosrdnog lica
neumoljivo zadrža šake na istom mestu. Beli joj pramen zasija, a soba
postade neobično hladna, kao da se jeza izliva iz samog kreveta.
Se’Nedra iznenada vrisnu.
„Pričaj!" naredi Polgara. „Ne možeš da pobegneš dok te ne pustim, a
neću te pustiti dok ne progovoriš."
Se’Nedra odjednom otvori oči. Bile su ispunjene mržnjom. „Polgara, ne
možete me zaplašiti “, reče grubim krkljavim glasom čudnog naglaska.
„ A ti mene još manje. A sada, reci ko si.“
„Poznajete me, Polgara."
„Možda, ali bolje prvo reci ko si.“
Usledila je duga tišina, a pritisak Polgarine volje se pojača.
Se'Nedra nanovo vrisnu, tako silovito da je Garion ustuknuo.
„Prestanite!" zavapi grubi glas. „Pričaću!"
 „Reci ko si."
„Ja sam Zandramas."
„A tako. Šta si htela da postigneš?"
Se’Nedri se s usana ote zlobno kikotanje. „Već sam joj ugrabila srce,
Polgara, njeno čedo. A sada ću joj oteti i um. Ukoliko rešim, mogu je i
ubiti, ali mrtva kraljica se može sahraniti, a grob bi joj ostao za vama. Luda
će vas kraljica pak umnogome odvratiti od potrage za Sardionom."
„Zandramas, mogu te oterati samo ako pucnem prstima."
„ A isto toliko hitro se mogu i vratiti."
Ledeni osmeh zaigra Polgari na usnama. „Mislila sam da si pametnija",
zausti. „Zar si zaista poverovala da sam ti iscedila ime čisto zbog
razonode? Zar te je moja moć toliko obeznanila da nisi svesna da si predala
samu sebe kad si odala ime? Moć imena je osnov svega. Sada mogu da te
zadržim dalje od Se’Nedrinog uma. Ipak, ima još mnogo toga. Na primer,
sada znam da si u Ašabi i da tumaraš među šišmišima u ruševinama
Torakove kuće kao siroti otrcani duh."
Odajom odjeknu zapanjeni vapaj.
„Mogu ti još pričati, Zandramas, ali počinje da me zamara." Ispravila se,
ruku i dalje prikovanih za Se’Nedrine slepoočnice. Beli joj plamen
zaslepljujuće blesnu, a nejasni mrmor volje postade zaglušujuća rika.
„Odlazi sad!" naredi.
Se’Nedra zaječa, a lice joj se iznebuha izobliči bolnom grimasom.
Sobom kao da zahuča ledeni odurni vetar, a sveće i peći još više utihnuše
ostavivši odaju jedva vidljivu. „Odlazi!" ponovi Polgara.
Se’Nedra ispusti tegobni jauk koji kao da je ostao da visi u vazduhu
nad krevetom. Sveće se ugasiše, a svetlost u pećima nestade. Jauk se
stišavao, brzo se pretvorivši u mumlanje koje kao da je odjekivalo iz
ogromne daljine.
„Je li Zandramas otišla?" upita Garion drhtavim glasom.
„Jeste", odgovori Polgara tiho iz neočekivane tmine.
„Šta ćemo reći Se'Nedri? Kad se probudi, naravno."
„Neće znati ništa o ovome. Kazaćemo joj nešto neodređeno. Upali
svetlo, mili."
Garion stade da opipava po mraku tražeći sveću, zakači je rukavom, ali
je ipak bez zvuka uhvati pre no što je pala. Bio je donekle ponosan zbog
toga.
„Ne igraj se, Garione, već upali svetio", izrekla je Polgara tako
poznatim i uobičajenim tonom da je prasnuo u smeh, pa mu je mali talas
volje koji je usmerio ka sveći neznatno zavrludao. Plamičak pucketnu i kao
da poštuca na fitilju, a zatim zlatast veselo zaigra.
Polgara je zurila u titravi plamen, a zatim sklopila oči. „O, Garione",
uzdahnu s olakšanjem.
Upalio je ostale sveće u odaji i rasplamsao vatru u pećima. Sveće su
slabo gorele, sem prve, koja je nastavila da svetluca kao da se razdragano
osmehuje.
Polgara se okrenu ka dalazijskoj vidarki s kapuljačom. „Veoma si
pronicljiva, Andel“, kaza. „Ovakve se nezgode teško otkrivaju, sem ako se
zna šta tačno treba tražiti."
„Nisam ja pronicljiva, gospo Polgara", Andel će. „Neko mi je već rekao
koji je razlog bolesti Njenog veličanstva."
„Siradis?"
Andel klimnu glavom. „Misli svih naših sunarodnika spojene su s
njenim, jer mi smo samo oruđe za zadatak koji leži pred njom. Briga za
kraljičino zdravlje nagnala ju je da se umeša." Gospa s kapuljačom je
oklevala. „Sveta proročica me je takođe preklinjala da vas zamolim da
posredujete između vašeg supruga i Tota. Ljutnja vrlog Durnika neizmerno
žalosti milog vodiča, a boi koju on trpi, trpi i ona. Na Verkatu je ono moralo
da se desi, inače se susret Deteta Svetlosti i Deteta Tame ne bi odigrao još
mnogo leta."
Polgara ozbiljno klimnu. „Mislila sam da je nešto slično u pitanju. Reci
joj da ću razgovarati s Durnikom u Totovu korist."
Andel zahvalno klimnu glavom.
„Garione", promrmlja Se Nedra bunovno, „gde srno?"
Žustro se okrenu k njoj. „Jesi li dobro?" upita uhvativši je za ruku.
„Mmm", reče. „Samo mi se spava. Šta se desilo? I gde smo?"
„U Rak Hagi." Kratko pogleda Polgaru, a zatim se ponovo okrenu ka
krevetu. „Malkice si bila začarana", zausti uz malo preteranu uzgrednost.
„Kako se osećaš?"
„Dobro sam, mili, ali mislim da ću opet na spavanje." Sklopi oči, a onda
ih ponovo otvori blago se namrštivši. „Garione" promumla, „zašto je ona
sveća onakva?"
Nežno je poljubi u obraz. „Ne brini o tome, dušo", kaza, ali ona je već
utonula u san.

Ponoć je već bila odavno prošla kad Gariona probudi tiho kucanje na
vratima odaje u kojoj je spavao. „Ko je?" upita dopola se uspravivši u
krevetu.
„Carev glasnik, Vaše veličanstvo", začu se odgovor s druge strane vrata.
„Naredio mi je da vas upitam da li biste mogli da mu se pridružite u radnoj
sobi."
„Sada? U gluvo doba?"
„Car je naredio, Vaše veličanstvo."
„U redu", reče Garion, odbaci prekrivače i spusti stopala na hladan pod.
„Sačekajte da se obučem."
„Naravno, Vaše veličanstvo."
Mrmljajući sebi u bradu, Garion stade da navlači odeću pod slabim
svetlom peći u ćošku. Pošto se obukao, pljusnuo se hladnom vodom i
provukao prste kroz kosu boje peska pokušavajući da je koliko-toliko vrati
u red. Kao da se tek sad setio, provukao je glavu i ruku ispod remena
korice mača Rive Gvozdene Ruke i namestio ga na plećima, a zatim otvori
vrata. „U redu“ reče glasniku, „možemo poći.“
U radnoj sobi Kala Zakata nalazile su se poređane police s knjigama,
nekoliko kožom presvučenih fotelja i živahna vatra u ognjištu. Car je za
stolom u jednostavnoj beloj odori listao spise pod uljanom lampom.
„Hteli ste da me vidite, Zakate?“, upita Garion pošto je ušao u sobu.
„Oh, da, Belgarione“, zausti Zakat odgurnuvši spise. „Baš lepo što ste
došli. Čuo sam da vam se supruga oporavlja."
Garion klimnu glavom. „Želim još jednom da vam zahvalim što ste
poslali Andel. Neizmerno je pomogla."
„Zadovoljstvo je moje, Belgarione." Zakat posegnu ka lampi i spusti
fitilj, a uglovi sobe ispuniše se senkama. „Mislio sam da bismo mogli malo
da popričamo”, reče.
„Nije li malo kasno?"
„Ne spavam mnogo, Belgarione.. Ljudi traće trećinu života u spavanju.
Dan je ispunjen jarkim svetlom i raznoraznim tričavostima, a noć je tamnija
i mirna i dozvoljava daleko veću usredsređenost. Molim vas, sedite.“
Garion razveza korice mača i postavi ga uz policu.
„Nisam toliko opasan, znate“, kaza car gledajući pravo u ogromni mač.
Garion se blago osmehnu i smesti u stolicu pored vatre. „Nisam ga
poneo zbog vas, Zakate. Prosto mi je to navika. Ovaj mač ne možete tek
tako da ostavite bilo gde.“
„Ne verujem da bi ga neko ukrao, Belgarione.“
„I ne mogu da ga ukradu. Samo ne želim da se neko slučajno ozledi.“
„Hoćete da kažete da je to onaj mač?“
Garion klimnu glavom. „Obaveza mi je da pazim na njega. Ume često
da me zamori, ali bilo je nekoliko prilika kad sam bio srećan što mi je pri
ruci."
„Šta se zapravo desilo u Ktol Mišraku?", Zakat će iznenadno. „Čuo sam
svakakve priče."
Garion klimnu osmehnuvši se. „I ja sam. Većina njih je pogodila imena,
ali skoro ništa više. Ni Torak ni ja nismo mogli da obuzdamo ono što se
dešavalo. Borili smo se, a ja sam mu proburazio mačem grudi."
„I tada je umro?", Zakat će napeto.
„Jeste, na kraju."
„Na kraju?”
„Najpre je bljuvao vatru i plamen. A zatim je zavapio."
„Šta je rekao?“
„’Majko’“, Garion će sažeto. Zapravo nije hteo da priča o tome.
„Kako neobično za njega. Šta se desilo s njegovom telom? Pretražio
sam svaki kutak ruševine u Ktol Mišraku.“
„Odneli su ga bogovi. Da li bismo mogli da razgovaramo o nečemu
drugom? Sećanje mi pričinjava bol.“
„Ali bio vam je neprijatelj."
Garion uzdahnu. „Bio je i bog, Zakate - a ubijanje boga je užasno."
„Neverovatno ste osetljivi, Belgarione. Mislim da vas više poštujem
zbog toga nego zbog vaše nepobedive hrabrosti."
„Ne bih rekao da sam nepobediv. Sve vreme sam bio prestravljen, a
mislim da je i Torak. Da li ste hteli o nečem drugom da razgovaramo?"
Zakat se zavali u stolici zamišljeno tapkajući stegnute usne. „Znate da
se kad-tad moramo sukobiti?"
 „Ne", usprotivi se Garion. „Ne mora tako da bude."
„Može postojati samo jedan kralj sveta."
Garion ga bolećivo pogleda. „Dovoljno mi je teško da vladam jednim
ostrvom. Nikada nisam hteo da budem kralj sveta."
„Ali ja jesam, i još želim.“
Garion uzdahnu. „Onda ćemo se verovatno sukobiti zbog toga pre ili
kasnije. Mislim da svetom ne bi trebalo da vlada samo jedan čovek.
Ukoliko pokušate, moraću da vas zaustavim."
„Mene niko ne može zaustaviti, Belgarione."
„Niko nije mogao ni Toraka, ili je barem tako mislio."
„To je sasvim nebitno."
„Ali pomaže da se izbegnu mnoge nevolje. Mislim da imate dovoljno
nezgoda kod kuće čak i bez pokušaja da osvojite moje kraljevstvo ili
kraljevstva mojih prijatelja. A da ne spominjemo to što ste zaglibili u Ktol
Murgosu."
„Dobro ste obavešteni."
„Kraljica Porena mi je bliska prijateljica. Obaveštava me i savetuje, a
Svileni mnogo toga čuje dok posluje."
„Svileni?"
„Oprostite, mislio sam na princa Keldara. Svileni mu je nadimak."
Zakat ga je netremice promatrao. „Veoma smo slični, Belgarione, a opet
toliko različiti, ali ipak i dalje radimo ono što je nužno. Često smo izloženi
događajima na koje ne možemo da utičemo."
„Pretpostavljam da mislite na dva proročanstva?"
Zakat se zakikota. „Ne verujem u proročanstva. Verujem samo u moć.
Međutim, zanimljivo je da smo obojica skoro imali slične nevolje. Nedavno
ste morali da ugušite pobunu u Aloriji - mislim da je to bila skupina
religioznih fanatika. Sličan problem imam u Daršivi. Religija večito stvara
nevolje vladarima, zar ne mislite tako?"
„Uspeo sam da se izborim s njom - uglavnom."
„Onda ste veoma srećni. Torak nije bio ni dobar ni blag, a grolimski je
red opak. Da nisam zauzet u Ktol Murgosu, mislim da bih nekako pokušao
da produžim život na više od hiljadu godina samo da istrebim sve Grolime."
Garion se nasmeja. „Šta mislite o savezu s tim ciljem?" predloži.
Zakat se kratko nasmeja, a zatim se nanovo smrknu. „Govori li vam ime
Zandramas nešto?" upita.
Garion je pažljivo razmišljao, budući da nije bio siguran koliko Zakat
zna o njihovom pravom razlogu putovanja u Ktol Murgos. „Čuo sam razne
glasine", kaza.
„A Ktrag Sardijus?"
„Čuo sam i o tome."
„Izbegavate odgovor, Belgarione." Zakat ga dobro odmeri, a zatim
iznureno pređe rukom preko očiju.
„Mislim da bi valjalo da odspavate", Garion će.
„Biće vremena i za spavanje - kad završim posao."
„Vaša odluka."
„Koliko znate o Maloriji, Belgarione?"
„Stižu razni izveštaji - ponekad besmisleni, ali uglavnom tačni."
„Ne, mislio sam na našu istoriju."
„Ne mnogo, bojim se. Zapadni istoričari su se potrudili da zanemare
činjenicu da Malo rij a uopšte postoji."
Zakat se iskezi. „Melsinsko sveučilište ima istu manu u vezi sa
Zapadom", naglasi. „Kako god, poslednjih nekoliko vekova - nakon strahote
u Vo Mimbru - malorijsko je društvo postalo potpuno nereligiozno. Torak je
bio zarobljen u snu, Ktučikje sprovodio svoje ogavnosti u Ktol Murgosu, a
Zedar je lunjao naokolo poput lutalice prosjaka... nego, šta se desilo s
njim? Mislio sam da je u Ktol Mišraku."
„Bio je."
„Nismo mu našli telo."
„Zato što nije umro."
„Nije?" Zakat je bio zaprepašćen. „Pa, gde je onda?"
„Pod gradom. Belgarat je otvorio zemlju i živog ga zarobio u steniu pod
gradom."
„Živog?!“, uzviknu Zakat, skoro zaroptavši.
„Bilo je dovoljno razloga za to. Nastavite s pričom."
Zakat se stresao, a potom se povrati. „Pošto su ostali bili daleko, jedina
religiozna prilika koja je ostala u Maloriji bio je Urvon, a on se bezmalo u
potpunosti posvetio ukrašavanju palate u Mal Jaski ne bi Ii bila raskošnija
od carske palate u Mal Zetu. Povremeno je držao propovedi nakićene
raznim baljezgarijama i glupostima ali uglavnom je izgledalo kao da je u
celosti zaboravio na Toraka. Pošto ni zmaj-bog ni njegovi učenici nisu bili
blizu, prava moć grolimske crkve je nestala - oh, sveštenici su lupetali o
Torakovom povratku i zapravo pričali u prazno o činjenici da će se usnuli
bog probuditi, tako da su sećanja na njega s vremenom izbledela. Moć
crkve se smanjila, a moć vojske - što bi se reklo carskog prestola -
povećala."
„Malorijska politika je veoma turobna", primeti Garion.
Zakat klimnu. „Mislim da nam je takva priroda. Kako god, društvo je
izlazilo iz mračnog doba, polako ali sigurno. A onda ste se vi pojavili
niotkuda i probudili Toraka, a zatim ga isto toliko iznenada poslali u večni
san Tada su se rodile sve naše nevolje."
„Zar ne bi trebalo da ih to okonča? S tim ciljem sam i bio tamo."
„Mislim da ne shvatate prirodu religioznog uma, Belgarione. Dok je
Torak bio tu - čak i uspavan - Grolimi i ostali luđaci u carstvu bili su
prilično spokojni, bezbeđni i uljuljkani u verovanju da će se jednom
probuditi, kazniti sve neprijatelje i nanovo uspostaviti potpunu vlast nad
prljavim i smrdljivim bratstvom. Ali kada ste svrgli Toraka, uništili ste im
ugodan osećaj bezbednosti. Morali su se suočiti s činjenicom da su bez
Toraka ništavni. Neki su bili toliko ozlojeđeni da su pomahnitali. Ostali su
zapali u potpuni očaj. Ipak, nekoliko njih je počelo da kuje novu veru,
zamenu za ono što ste vi uništili jednim zamahom mača.“
„Zamisao nije bila samo moja“, Garion će.
„Posledice se pamte, Belgarione, ne namere. U svakom slučaju, Urvon
je bio primoran da odustane od nauma da se okruži raskošem i da prestane
da uživa u obožavanju ulizica i napokon se vrati u poslovne vode. Vredno
je poradio na tome. Iskopao je stara proročanstva s rupama od moljaca i
izmenio ih i iskrivio tako da govore ono što on želi da kažu.“
„A šta to želi?“
„Pokušava sve da ubedi kako će novi bog zavladati Angaracima - to
može biti ili vaskrsli Torak ili neko drugo božanstvo s Torakovim duhom.
Čak ie smislio i naslednika angaračkog boga.“
„Je 1’? Koga?“
Zakat je izgledao kao da se zabavlja. „Vidi svog novog boga svaki put
kad se pogleda u ogledalo."
„Šalite se?!“
 „O, da. Već nekoliko vekova Urvon ubeđuje samog sebe da je barem
polubog. Verovatno bi paradirao ćelom Malorijom u zlatnim kočijama samo
da se toliko ne plaši da napusti Mal Jasku. Koliko sam shvatio, neki opaki
grbavac eonima žudi da ga ubije - rekao bih da je Aldurov učenik.“
Garion klimnu glavom. „Beldin‘, reče, „upoznao sam ga.“
„Zar je stvarno toliko loš koliko priče kazuju?“
„Verovatno još gori. Mislim da ne biste poželeli da budete u blizini ako
uhvati Urvona.“
„Nek mu je srećan lov, ali bojim se da mi Urvon nije jedini problem.
Nedugo nakon Torakove smrti počele su da se šire glasine iz Daršive.
Grolimska sveštenica Zandramas takođe je počela s predviđanjima o
dolasku novog boga.“
„Nisam znao da je Grolim“ Garion će donekle iznenađeno. Zakat
ozbiljno klimnu. „Nekad ju je bio prilično nezavidan glas u Daršivi. Ali
onda ju je obuzeo takozvani zanos prosvećenja, kada se sasvim izmenila.
Sada kada progovori, niko joj se ne može odupreti. Propoveda širokim
masama i budi im neopisiv verski žar. Poruka o dolasku novog boga
pronela se kroz Daršivu poput požara, a potom se rasprostrla i u Rendželu,
Vorizbu i Zamadu. Čitava severoistočna malorijska obala praktično je pod
njenom vlašću."
„Kakve veze Sardion ima s tim?", upita Garion.
„Mislim da je ključan", odgovori Zakat. „Izgleda da Zandramas i Urvon
veruju da će pobediti onaj ko ga nađe i poseduje."
„Prvosveštenik Rak Urge Agačak veruje u isto", Garion će.
Zakat sumorno klimnu glavom. „Trebalo je to da pretpostavim. Grolim
je Grolim - bilo da je iz Malorije ili iz Ktol Murgosa."
„Čini mi se da bi bilo najbolje da se vratite u Maloriju i resite se
nevolja."
„Ne, Belgarione, neću napustiti pohod u Ktol Murgosu."
„Zar je osveta toliko važna?"
Zakat je bio preneražen.
„Znam zašto mrzite Taura Urgasa, ali sada je mrtav, a Urgit uopšte nije
poput njega. Stvarno ne mogu da poverujem da biste žrtvovali čitavo
carstvo samo da biste se osvetili mrtvacu."
„Čuli ste o tome?" ozlojeđeno će Zakat. „Ko vam je rekao?"
 „Urgit. Ispričao mi je celu priču."
„Pretpostavljam ponosno." Zakat stegnu vilicu, a lice mu preblede.
„Ne, nimalo. Ispričao je sa žaljenjem - i zadovoljno zbog Taura Urgasa.
Mrzeo ga je više čak i od vas."
„Sasvim nemoguće, Belgarione. Nego, da vam odgovorim na pitanje -
da, žrvtovaću carstvo i celi svet ako zatreba samo da prolijem i poslednju
kap krvi Taura Urgasa. Ne nameravam ni da spavam ni da se odmaram niti
da odustanem od svoje osvete i uništiću svakoga ko mi stane na put."
„Reci mu" oglasi se iznenada opori glas u Garionovoj glavi.
„Šta to?“
„Istinu o Urgitu“
„Uradi tako, Garione. Treba da zna. Postoji nešto što mora da uradi,
a neće ništa uraditi sve dok ne odustane od svoje zablude."
Zakat ga je radoznalo posmatrao.
„Izvinite, primao sam naređenja", objasni Garion ojađeno.
„Naređenja? Od koga?"
„Ne biste poverovali. Rečeno mi je da vam nešto otkrijem." Duboko je
uzdahnuo. „Urgit nije Murg“, saopšti bez uvijanja.
„O čemu pričate?"
„Rekao sam da Urgit nije Murg - barem ne u potpunosti. Svakako jeste
s majčine strane, ali otac mu nije Taur Urgas."
„Lažete!"
„Ne, ne lažem. Saznali smo kad smo bili u Drođimskoj palati u Rak
Urgi, Ni sam Urgit nije znao."
„Ne verujem vam, Belgarione!" Zakatov glas bio je blizu vikanja, a lice
samrtno bledo.
„Taur Urgas je mrtav", Garion će iznureno. „Urgit se postarao da mu
prereže grkljan i sahrani ga naglavačke da bi se osigurao. Takođe tvrdi da je
braću - prave sinove Taura Urgasa - pobio kako bi dospeo na presto.
Mislim da na svetu više nema ni kapljice urške krvi."
Zakat zaškilji k njemu. „Pokušavate da me prevarite. Sklopili ste savez
s Urgitom i sada me lažete kako biste pokušali da mu spasete glavu."
„ Upotrebi Kuglu, Garione!" naredio je glas.
„Kako?"
„Skini je s balčaka ipodignije desnom rukom. Otkriće Zakatu ono što
želi da zna“
Garion ustade. „Ukoliko vam mogu pokazati istinu, da li biste
pogledali?" upita pometenog malorijskog cara.
„Da pogledam? Da pogledam u šta?“
Garion priđe maču i ukloni mekanu kožnu tkaninu s balčaka. Položio je
ruku na Kuglu, a ona uz škljocaj ispade. Zatim se okrenu ka stolu. „Nisam
siguran šta tačno treba da radim'‘, kaza. „Čuo sam da je Aldur to mogao da
uradi, ali nikada nisam sam probao. Mislim da bi trebalo da gledate ovamo/'
Ispruži desnu šaku s Kuglom pravo pred Zakata.
„Šta je to?“
„Vaš narod je zove Ktrag Jaska“, odgovori Garion.
Zakat se trgnu, prebledevši.
„Neće vam nauditi ako je ne dodirnete.“
Kugla je mesecima poprilično nerado pratila Garionova česta uputstva
da se obuzda, tako da je sada lagano počela da treperi i svetli na njegovoj
ruci, okupavši Zakatu lice plavim odsjajem. Car krenu da podigne ruku kao
da želi da odgurne rasplamsali kamen.
„Ne pipajte”, upozori Garion. „Samo posmatrajte.“
Zakatu je pogled već bio prikovan za kamen, čija je plava svetlost
bivala sve jača. Toliko je silovito stezao ivicu stola da su mu zglavci na
pesnicama pobeieli. Dugo je posmatrao plavo isijavanje. A zatim, prsti mu
sporo olabaviše stisak i padoše s ivice stola na rukohvat stolice. Izraz užasa
prelete mu preko lica. „Pobegli su mi“, prostenjao je, a suze mu skliznuše iz
zatvorenih očiju, „ubio sam desetine hiljada ljudi zbog gluposti.“ Niz
izobličeno lice lile su mu suze .
„Žao mi je, Zakate‘, zausti Garion tiho, spustivši ruku. „Ne mogu
promeniti prošlost, ali bilo je neophodno da saznate istinu.“
„Ne mogu vam zahvaliti za ovo“, reče Zakat, a ramena mu se zađrmaše
zbog napada plača. „Ostavite me, Belgarione. Odnesite taj prokleti kamen
dalje od mene.“ Garion klimnu, osetivši saosećanje i tugu, zatim postavi
Kuglu nazad na balčak mača, pokrije i podiže ogromno oružje. „Veoma mi
je žao, Zakate“, ponovo kaza, a zatim napusti odaju ostavivši cara
bezgranične Malorije da sam oplakuje svoju sudbinu.
 Treće poglavlje

„HAJDE, GARIONE, STVARNO MI JE DOBRO“, usprotivila se Se’Nedra nanovo.

„Drago mi je da to čujem.“
„Znači da ćeš me pustiti iz kreveta?"
„Ne.“
„Nepravedan si“, durila se.
„Želiš li još čaja?“ upita i priđe ognjištu, uze džarač i prihvati njime
gvozdenu dršku čajnika.
„Neću“, odgovori jogunastim glasićem. „Smrdi i ukus mu je užasan.“
„Tetka Pol kaže da ti prija. Možda će ti dozvoliti da ustaneš i odmaraš
se na fotelji ukoliko popiješ još malo.“ Sipao je kašiku sušenih mirišljavih
listića iz drvene zdele u šolju, pažljivo nagnuo čajnik i ispunio šolju vrelom
vodom.
Se’Nedri se oči namah zacakliše, ali skoro istovremeno zaškilji. „Oh,
veoma pametno, Garione“, zausti jetko. „Nemoj da me tetošiš.“
„Naravno da neću“, milo će on, spustivši šolju na stočić pored kreveta.
„Bolje da ostaviš malo da odstoji", predložio je.
„Može da stoji i godinu dana. Neću ga piti.“
Garion pomirljivo uzdahnu. „Žao mi je, Se'Nedra“, zausti kao da iskreno
žali zbog toga, „ali varaš se. Tetka Pol je rekla da moraš piti šolju čaja na
sat vremena. Dok god ne promeni upustva, tako će i biti."
„A šta ako odbijem?" svadljivo će.
„Veći sam" podseti je.
Ona se razrogači. „Ne bi me zacelo naterao da ga popijem?"
Ražalostio se. „To stvarno ne bih voleo", reče.
„Ali bi ipak tako uradio, je 1’ da?" optuži ga.
Nakratko je razmislio, a onda klimnu glavom. „Verovatno bih", priznade,
„ako mi tetka Pol naredi."
 Zurila je u njega. „U redu" zausti napokon. „Daj mi taj smrdljivi čaj."
„Ne smrdi toliko, Se’Nedra."
„Zašto ga onda ti ne piješ?"
„Nisam bolestan."
Tada je počela da mu objašnjava - prilično opširno - šta tačno misli o
čaju, i njemu, i krevetu, i uopšte o ćelom svetu. Mnoge su reči bile prilično
živopisne, pa čak. i zastrašujuće, a mnoge su bile na jezicima koje nije
razumeo.
„Čemu tolika vika?", upita Polgara ušavši u odaju.
„Mrzim ovaj bućkuriš!", povika Se’Nedra iz sveg glasa, zamahavši
šoljom i prosuvši veliki deo.
„Onda nemoj da piješ", mirno će Pol.
„Garion kaže da će mi ga lično sasuti niz grlo ukoliko ga ne popijem."
„Oh. To su jučerašnja upustva." Polgara pogleda Gariona. „Nisam li ti
rekla da ih danas menjamo?"
„Ne", odgovori. „Zapravo nisi", zausti izričitim tonom, zbog čega se
oseti prilično ponosno.
„Žao mi je, mili. Izgleda da sam zaboravila."
„Kad ću moći da ustanem?", nagrnu Se’Nedra.
Polgara je iznenađeno pogleda. „Kad god želiš, mila", kaza. „Zapravo,
baš sam došla da te pozovem da doručkuješ s nama."
Se Nedra sede u krevetu, očiju poput dva tvrda kamička.
Lagano je usmerila ledeni pogled ka Garionu, a zatim mu se sasvim
svesno isplazi.
Garion se okrenu ka Poigari. „Mnogo ti hvala", reče.
„Zajedljiv si, mili", promrmlja, a zatim pogleda sitnu ozlojeđenu
kraljicu. „Se’Nedra, ubeđena sam da ti je neko rekao kad si bila mala da je
plaženje najnepr istoj nije ponašanje."
Se’Nedra se ljupko osmehnu. „O, da, gospo Polgara, zapravo i jeste.
Zato ga i koristim samo u posebnim prilikama."
„Mislim da ću prošetati", reče Garion kao da se nikome posebno ne
obraća, zatim priđe vratima, otvori ih i izađe.

Posle nekoliko dana naišao je na odaju za odmor koja se nalazila u

nekadašnjem ženskom delu kuće u kom su sada bili smešteni. Odaja je bila
neobično ženstvena. Nameštaj je bio presvučen mekanom ružičastom
tkaninom, a široki prozori zastrti tankim bledoljubičastim zavesama.
Ugledao je kroz prozor snežni vrt u potpunosti okružen visokim zidinama
sumorne murške kuće. Razigrana vatrica pucketala je u polukružnom
ognjištu, a na daljem kraju odaje ugledao je ukusno ukrašen otvor između
zidova s gustom zelenom paprati i mahovinom oko klokotave fontanice.
Garion sede zagledavši se u podne bez sunca - u pepeljasto nebo s kojeg je
padalo nešto beie boje a što nije bilo ni sneg ni kiša, već nešto između - i
najednom shvati da se uželeo Rive. Neobično je što je došao do tog
zaključka baš ovde na drugom delu sveta. Ranije je uvek povezivao osećaj
nostalgije s Faldorovom farmom - s kuhinjom, širokim glavnim dvorištem,
Durnikovom kovačnicom i sa svim ostalim dragocenim sećanjima. Sada je
najednom osetio čežnju prema olujnoj obali, stamenosti mračne kule koja se
uzdiže nad turobnim gradom i prema snežnim planinama što se beie podižu
ka crnom olujnom nebu.
Začu se tiho kucanje.
„Molim?" odsutno će Garion a da nije ni pogledao ko je.
Vrata se otvoriše nekako stidljivo. „Vaše veličanstvo?", zausti donekle
poznati glas.
Garion se osvrnu preko ramena. Ugledao je ćelavog debeljka u
jednostavnoj smeđoj odori, ali ipak naoko skupocenoj, i s teškom zlatnom
ogrlicom koja je jasno svedočila o tome da nije službenik nižeg ranga.
Garion se blago namršti. „Već smo se sreli?" upita. „Vi ste prijatelj generala
Ateske, uh..."
„Bredor, Vaše veličanstvo", pojasni debeljko u smeđoj odori. „Vođa
odeljenja unutrašnjih poslova."
„O, da. Sad se sećam. Uđite, ekselencijo, uđite."
„Hvala, Vaše veličanstvo." Bredor stupi u odaju, priđe ognjištu i ispruži
šake ne bi li ih zagrejao. „Grozno vreme " Stresao se.
„Trebalo bi da iskusite rivansku zimu", Garion će, „mada, sada je tamo
leto."
Bredor pogleda snežni vrt napolju. „Čudesno mesto - Ktol Murgos",
kaza. „Nekako vas nagna da pomislite da je Murgodom ružan, ali onda
naiđete na odaju nalik ovoj."
„Pretpostavljam da je svirepost bila neophodna da bi se Ktučik i Taur
Urgas razonodili", Garion će. „A Murzi su u dubini duše verovatno veoma
slični nama."
Bredor se osmehnu. „Takvo je razmišljanje bogohuljenje u Mal Zetu",
kaza.
„Narod u Val Alornu ima slična shvatanja." Garion pogleda službenika.
„Pretpostavljam da niste ovde samo zbog druženja, Bredore", zausti. „Šta
vas muči?"
„Vaše veličanstvo", Bredor će ozbiljno, „prosto moram razgovarati s
carem. Ateska je pokušao da mi obezbedi sastanak pre no što je otputovao,
ali..." Bespomoćno raširi ruke. „Da li biste mogli da popričate s njim?
Neizmerno je hitno."
„Zaista mislim da vam ne mogu mnogo pomoći, Bredore", Garion će.
„Sada tek verovatno nipošto ne želi da razgovara sa mnom."
„Oh?“
„Rekao sam mu nešto što nije želeo da čuje."
Bredor poraženo klonu. „Bili ste mi poslednja nada, Vaše veličanstvo",
kaza.
„U čemu je problem?”
Bredor je oklevao, osvrnuvši se okolo kao da želi da se osigura da su
sami. „Belgarione”, zausti veoma tiho, „jeste li ikada videli demona?”
„Jesam, nekoliko puta. Ne bih želeo da se to ponovi."
„Koliko ste čuli o Karendima?“
„Ne mnogo. Čuo sam da su srodni Morindima u Gar og Nadraku.”
„Onda znate više od mnogih. Jeste li čuli o morindskim verskim
obredima?”
Garion odgovori klimanjem. „Obožavaju demone. Koliko shvatam,
takva religija nije bezazlena.”
Bredor se smrknu. „Karendi imaju ista verovanja i obrede kao i njihovi
rođaci u arktičkim dolinama na Zapadu”, reče. „Nakon što su ih preobratili
da veruju u Toraka, Grolimi su pokušali da iskorene te obrede, ali su se oni
ipak održali na planinama i u šumama.” Ućutao je nanovo se osvrnuvši
naokolo.
„Belgarione”, zausti skoro šapatom, „da li vam ime Menga išta govori?”
„Ne, mislim da ne. Ko je Menga?”
„Još ne znamo - barem ne zasigurno. Izgleda da se pojavio iz šume
severno od jezera Karenda pre pola godine.”
„I?“
„Krenuo je potpuno sam na kapije Kalide u Dženou i zahtevao predaju
grada. Smejali su mu se, naravno, ali onda je iscrtao neka obeležja na tlu.
Nisu mu se više smejali.” Melsinski službenik posive. „Belgarione, izazvao
je u Kalidi dosad neviđen užas. Obeležja koja je iscrtao po tlu prizvala su
hordu demona - ne jednu, zapravo ni desetak, već čitavu armiju. Pričao sam
s preživelima o napadu. Većina je poludela - srećom, po mom mišljenju - a
u Kalidi se odigrao jednostavno neopisiv događaj.”
„Čitavu armiju?" uzviknu Garion.
Bredor potvrdno klimnu. „Zbog toga je Menga zastrašujuće opasan.
Ubeđen sam da znate da se demoni pre ili kasnije kada ih neko priziva
okrenu protiv gospodara i ubiju ga. Međutim, izgleda da Menga u
potpunosti vlada ovim nemanima i može ih pozvati na stotine. Urvon je
prestrašen, a čak je i sam krenuo da se oprobava u mađijanju s nadom da će
odbraniti Mal Jasku od Menge. Ne znamo gde je Zandramas, ali čete njenih
Grolima takođe očajnički pokušavaju da prizovu ove zveri. Bogova mi,
Belgarione, pomozite! Ova će se bezbožnička pošast proširiti čitavom
Malorijom, a zatim će poharati i celim svetom. Razjarene zveri će nas žive
progutati, a nijedno utočište, koliko god da je udaljeno, nije bezbedno za
ostatak nemoćnog čovečanstva. Pomozite mi da ubedim Kala Zakata da
ovaj ništavni ratić u Ktol Murgosu nije ni približno strahotan kao užasi koji
se rađaju u Maloriji.“
Garion ga je dugo posmatrao, a potom ustade. „Bolje da krenete sa
mnom, Bredore" tiho će. „Mislim da bi trebalo da razgovaramo s
Belgaratom."
Zatekli su starog čarobnjaka kako pažljivo čita drevnu knjigu sa
zelenom kožnom koricom za stolom biblioteke natrpane knjigama. Sklonio
je knjigu i poslušao Bredora, koji je nanovo ispričao isto što i Garionu.
„Urvon i Zandramas su se takođe umešali u ovu ludoriju?" upitao je pošto
je Melsin završio.
Bredor odgovori klimanjem. „Tako smo čuli, Drevni", odgovori.
Belgarat lupi pesnicom o sto i opsova. „O čemu razmišljaju?", prasnu,
te stade da korača tamo-amo. „Zar ne znaju da je ovo U1 lično zabranio?"
„Boje se Menge", Bredor će bespomoćno. „Veruju da se nekako moraju
odbraniti od najezde nemani."
„Ne braniš se od demona prizivanjem drugih demona", planu starac.
„Samo li se jedan oslobodi, svi će nahrliti. Možda bi Urvon ili Zandramas
uspeli da se nose s tim, ali kad-tad bi neki sluga pogrešio. Hajdemo kod
Zakata.”
„Deda, mislim da ne možemo tek tako da upadnemo kod njega”, Garion
će sumnjičavo. „Nije mu se dopalo šta sam mu rekao o Urgitu.”
„Žao mi je. Ovo ne može da čeka da se on sredi. Hajde.” Pohitaše
hodnicima ka ogromnom predvorju u kom su se obreli s generalom
Ateskom pošto su stigli iz Rak Verkata.
„Jednostavno je nemoguće”, izjavi pukovnik za stolom pored glavnog
ulaza kad je Belgarat zatražio da se smesta vidi s carem.
„Kad oštariš, pukovniče”, zausti starac preteče, „shvatićeš koliko je
zapravo reč nemoguće besmislena.” Podiže ruku, zamahnu donekle
teatralno, a Garion oseti i začu nadiranje volje.
Mnoštvo barjaka na kopljima stvori se pored naspramnog zida na visini
od otprilike četiri metra. Utom neuslužni pukovnik ispari sa stolice i pojavi
se iznenada nad jednim barjakom opkoračivši koplje, a oči mu se
razrogačiše dok je očajnički pokušavao da se zadrži na klizavoj motki.
„Kuda sada želiš da odeš, pukovniče?” upita Belgarat. „Koliko se
sećam ispred zgrade je još viši barjak. Mogu te smestiti na vrh ako želiš.”
Pukovnik ga prestrašeno pogleda.
„A sad, onog trena kad te budem spustio, ubedićeš cara da me smesta
primi. Bolje da si veoma ubedljiv, pukovniče - osim ukoliko ne želiš da
poslužiš kao trajni ukras na barjaku, naravno.”
I dalje neizmerno bled, pukovnik se nanovo pojavio na vratima odaje za
prijeme s čuvarima, a primetno je uzmicao svaki put kad bi Belgarat
podigao ruku. „Njegovo veličanstvo je pristalo da vas primi”, zamuckivao
je.
Belgarat progunđa. „Nisam ni sumnjao.”
Kal Zakat se primetno promenio od susreta s Garionom. Bela mu se
platnena odora izgužvala i umrljala, a na licu su mu se pojavili tamni
podočnjaci. Bio je smrtno bled, s raščupanom kosom i neobrijan. Drhtao je
kao da se grči, a delovao je toliko slabo kao da ne može stajati. „Šta
želite?" upita jedva čujno. „Bolestan si?“, Belgarat će.
 „Mislim da sam nazebao.” Zakat slegnu ramenima. „Šta to toliko važno
morate da mi kažete da ste se mašili sile?“
„Carstvo će ti pasti, Zakate“, Belgarat će bez uvijanja. „Vreme je da se
vratiš kući i zakrpiš rupe u odbrani.”
Zakat se blago osmehnu. „Baš biste se tome radovali", reče. „Događaji
u Maloriji nikome nisu radosni. Ispričaj mu, Bredore.”
Melsinski službenik nervozno podnese izveštaj.
„Demoni?” upita Zakat sumnjičavo. „Ma, dajte, Belgarate. Ne očekujete
valjda da zaista poverujem u to, je l' tako? Zar zaista smatrate da ću odjuriti
u Maloriju da lovim senke i ostaviti vas da skupite armije na Zapadu i
uzvratite mi kad se vratim?” Izgledalo je kao da mu se drhtavica i grčenje,
koje je Garion primetio pošto su ušli u odaju, sada pogoršavaju. Klimao je i
trzao glavom, a nije ni primetio da mu je iz ugla usana skliznula pljuvačka.
„Nećeš nas ostaviti, Zakate”, odgovori Belgarat. „Krenućemo s tobom.
Ukoliko je samo desetina Bredorove priče tačna, moraću lično da odem u
Karendu i zaustavim tog Mengu. Ako zaista doziva demone, svi ćemo
morati da batalimo ostale poslove kako bismo ga zaustavili.”
„Budalaštine!” uzviknu Zakat razdraženo. Oči su mu sada bile
neusredsređene, a drhtavica i grčevi postadoše toliko silni da više nije
mogao upravljati udovima.
„Sigurno me starac pametnjaković neće prevariti da...” Iznenada skoči
sa stolice, ciknu poput životinje, zgrabi se za glavu i preturi se na pod
grčeći se i batrgajući.
Belgarat poskoči i uhvati bolesnika za ruke. „Brzo!” prasnu. „Stavite
mu nešto među zube pre no što odgrize jezik!”
Bredor zgrabi hrpu spisa s obližnjeg stola, savi ih i nagura ih caru u
zapenjena usta.
„Garione!" dreknu Belgarat. „Dovedi Pol! Smesta!"
Garion potrča k vratima.
„Stani!“, oglasi se Belgarat ponovo pomirisavši sumnjičavo vazduh nad
licem cara kojeg je stezao. „Dovedi i Sadija. Nešto mi ovde smrdi.
Pohitaj!“
Garion je jurio. Trčao je hodnicima pored preneraženih službenika i
sluga i napokon uleteo u odaju u kojoj je Pol tiho ćaskala sa Se Nedrom i
Kadifom. „Tetka Pol!“, viknu. „Brzo! Zakat se onesvestio!“ Zatim se
okrenu, pretrča još samo nekoliko koraka i ramenom otvori vrata Sadijeve
sobe. „Potreban si nam!“, povika zapanjenom evnuhu. „Pođi sa mnom “
Za tren oka našli su se pred izglancanim vratima u predvorju. „O čemu
se radi?“, upita angarački pukovnik zastrašeno, preprečivši im put.
„Car je bolestan", reče Garion. „Sklanjaj mi se s puta.“ Grubo odgurnu
jogunastog pukovnika i naglo otvori vrata.
Uprkos tome što su se Zakatu grčevi donekle smirili, Belgarat ga je i
dalje čvrsto stezao na podu.
„Šta se desilo, oče?“, zausti Polgara kleknuvši pored bolesnika.
„Obeznanio se.“
„Padavica?“
„Mislim da jeste. Malo je drugačije. Sadi, dođi i omiriši ga. Čudno mi
zaudara.“
Sadi pažljivo priđe, nagnu se i nekoliko puta omirisa. Zatim se uspravi,
prebledevši.
„Talot“, izjavi.
„Otrov?" upita Polgara.
Sadi potvrdno klimnu. „Veoma redak."
„Imaš li protivotrov?“
„Nemam, gospo“, odgovori. „Ne postoji protivotrov za talot. Oduvek je
bio nepobedivo smrtan. Retko se koristi jer deluje prilično sporo, ali niko
se nije oporavio od njega.“
„Znači li to da umire?“, Garion će zgroženo.
„Može se reći. Grčevi će se umanjiti, ali posle će se sve češće javljati.
Na kraju će..." Sadi slegnu ramenima.
„Zar nema nikakve nade?" Polgara će.
„Baš nikakve, gospo. Možemo samo da se potrudimo da mu poslednji
dani prođu što mirnije."
Belgarat opsova. „Umiri ga, Pol", zausti. „Moramo ga prebaciti u
krevet, a ne možemo ga pomeriti dok se ovako otima."
Ona klimnu i položi ruku Zakatu na čelo.
Garion oseti blago nadiranje volje, a car u grčevima se primiri.
Prebledeli Bredor ih pogleda. „Mislim da ovo još ne treba da se
raščuje", upozorio je. „Hajde da jednostavno kažemo da je malo bolestan
dok ne odlučimo šta ćemo preduzeti. Poslaću po nosila."
 Odneli su nesvesnog Zakata u jednostavnu, skoro praznu odaju. Caru je
krevet bio uzani ležaj. Ostali nameštaj u odaji obuhvatao je običnu stolicu i
uzani ormarić. Zidovi su bili beli i neukrašeni, a u jednom ćošku svetlucala
je peć s ugljem.
Sadi je otišao do njihovih odaja, a zatim se vratio s crvenom torbom i
platnenom vrećom u kojoj je Polgara čuvala bilje i meleme. Tiho je
porazgovarao s njom, dok su Garion i Bredor terali nosače i radoznale
vojnike iz sobe. Potom su u šolji pripremili zapenjeni napitak oštrog mirisa.
Sadi podiže Zakatu glavu i pridrži je da mu Polgara ubaci lek kašikom u
omlitavela usta.
Vrata se naglo otvoriše i pojavi se dalazijska vidarka Andel u zelenoj
odori. „Krenula sam čim sam čula", kaza. „Je li careva bolest ozbiljna?"
Polgara joj uputi ozbiljan pogled. „Zatvori vrata, Andel", tiho će.
Vidarka je iznenađeno pogleda, a zatim zatvori vrata. „Smrtno je,
gospo?"
Polgara klimnu. „Otrovali su ga", reče. „Još ne želimo da se pročuje."
Andel uzdahnu. „Kako vam mogu pomoći?" upita hitro prišavši krevetu.
„Nikako, bojim se“, odgovori Sadi.
„Jeste li mu već dali protivotrov?"
„Nema protivotrova za ovo.“
„Mora da postoji. Gospo Polgara..."
Polgara tužno odmahnu glavom.
„Dakle, poklekla sam", izjavi plačljivo gospa s kapuljačom. Okrenu
leđa krevetu spustivši glavu, a Garion začu nejasno mrmljanje koje kao da
je izviralo iz vazduha nad njom. Delovalo je kao da nekako čudesno dolazi
od brojnih udruženih glasova. Potom usledi duga tišina, a zatim se pojavi
treperenje pri. dnu kreveta. Pošto je prestalo, ukaza se prikaza Siradis s
povezom na očima i ispružene ruke. „Ovo se ne sme desiti", oglasi se
čistim zvonkim glasom. „Veštinom se svojom poslužite, gospo Polgara.
Iscelite ga. Ukoliko umre, pohod će vam propasti. Iskoristite svu moć."
„Neće mi uspeti, Siradis" odgovori Polgara spustivši šolju. „Da je samo
krv otrovana, uspela bih da ga iscelim, a i Sadi ima čitavu torbu s
protivotrovima. Međutim, otrov se uvukao u svaki delić tela. Pored krvi,
uništava mu kosti i organe, tako da ne postoji način da ga istisnem."
Treptavo obličje podno kreveta očajno podiže ruke. „Ne sme se ovo
desiti", zavapi Siradis. „Dadoste li mu svemoćni melem?"
Polgara žustro podiže pogled. „Svemoćni melem? Lek za sve? Ne znam
da nešto slično postoji."
„Ali ipak postoji, gospo Polgara. Ne znam mu poreklo niti sastav, ali
osetila sam kako mu se blaga moć prožima po svetu već nekoliko godina."
Polgara pogleda Andel, ali vidarka bespomoćno odmahnu glavom.
„Nisam čula za takav melem, gospo."
„Razmisli, Siradis", Polgara će odsečno. „Može nam pomoći bilo šta."
Proročica s povezom blago prstima dodirnu čelo. „Odskora postoji",
zausti donekle više za sebe. „Nastao je pre manje od dvadeset godina - od
nekog čudnog cveta, ili barem tako mislim.“
„Onda je beznadežno“, Sadi će. „Postoji milion raznoraznih cvetova."
Ustade i priđe Belgaratu. „Mislim da je najbolje da odemo - smesta“,
promrmlja. „Kad god se spomene otrov, svi odmah pogledaju najbližeg
Njisanca - i njegove prijatelje. Bojim se da smo u ogromnoj nevolji."
„Možeš li se setiti još nečeg, Siradis?“, Polgara nije obraćala pažnju na
Sadija. „Bez obzira na to koliko je nejasno?"
Proročica se naprezala usredsređenog lica, pokušavajući da dublje
pronikne u čudna sećanja. Ipak, ramena joj poraženo klonuše. „Ničeg“,
zausti. „Samo ženskog lika." „Opiši je.“
„Visoka je“, nastavi proročica. „Kosa joj je veoma tamna, ali joj je koža
poput slonovače. Suprug joj je veoma privržen konjima/'
„Adara!“, uzviknu Garion najednom ugledavši prelepo rođakino lice
pred sobom.
Polgara pucnu prstima. „I Adarina ruža!" Potom se namršti. „Siradis,
sama sam pre nekoliko godina prilično detaljno proučila cvet“ kaza. „Jesi li
sasvim sigurna? Poseduje neobične sastojke, ali ni u jednom nisam pronašla
išta što bi se moglo iskoristiti za lečenje - ni u prahu niti posle
prokuvavanja." Siradis se usredsredi. „Može li se lečenje sprovesti
mirisom, gospo Polgara?"
Polgara zamišljeno žmirnu. „Postoje retki melemi koji se udišu“,
sumnjičavo će, „ali..."
„Postoje otrovi koji se tako koriste, gospo Polgara.", nadoveza se Sadi.
„Dim stigne do pluća, a zatim i do srca. Potom ga krv pronese kroz celo
teio. Sasvim je moguće da je ovo jedini način za sprečavanje škodljivog
uticaja talota."
Belgarat ju je napeto posmatrao. „Dakle, Pol?“, upita.
„Vredi pokušati, oče", odgovori. „Ostalo mi je nekoliko cvetića.
Sasušenih, ali možda će poslužiti.“
„A semenje?"
„I semenje, takođe."
„Semenje?", uzviknu Andel. „Kal Zakat će mesecima ležati u grobu pre
no što izdanci porastu i procvetaju."
Starac se podrugljivo zakikota. „Ne baš", reče namignuvši Polgari.
„Ponekad znam kako treba s biljem. Potrebna mi je zemlja - i nekoliko
kutija ili saksija za nju."
Sadi priđe vratima i tiho porazgovara s čuvarem van odaje. Ovo ih je
zbunilo, ali ih kratka Andelina naredba ubedi da požure.
„Odakle potiče ovaj čudesan cvet, gospo Polgara?" upita Siradis
radoznalo. „Kako ga vi toliko dobro znate?“
„Garion ga je napravio." Polgara slegnu ramenima zamišljeno
posmatrajući Zakatov uzani krevet. „Mislim da bi trebalo da udaljimo
krevet od zida, oče", reče. „Bolje da ga okružimo cvećem."
„Napravio?“, viknu proročica.
Polgara klimnu glavom. „Stvorio, zapravo”, odsutno će. „Misliš li da je
dovoljno toplo, oče? Potrebni su nam veliki zdravi cvetovi, a cvet je i u
najboljem izdanju i dalje pomalo sićušan."
„Dao sam sve od sebe", pobuni se Garion.
„Stvorio?" Siradis će zapanjeno. Zatim se pokloni Garionu s neizmernim
poštovanjem.
Pošto su postavili saksije s poluzamrznutom zemljom oko kreveta
obamrlog cara, izravnali im sadržaj i polili ih vodom, Polgara uze kožnu
vrećicu iz platnene torbe, izvadi prstohvat majušnog semenja, a zatim ga
pažljivo zatrpa zemljom u saksijama.
„U redu", zausti Belgarat zavrćući rukave poput radnika, „udaljite se."
Nagnu se i dodirnu zemlju u saksiji. „U pravu si, Pol", promumla.
„Prehladno je." Namršti se, a Garon primeti kako mu se usne pokrenuše.
Nadiranje moći nije bilo preterano jako, a zvuk je bio jedva glasniji od
šapata. Zemlja u saksijama stade da se puši. „Tako je već bolje", reče.
Zatim ispuži ruke nad uzanim krevetom i saksijama koje su se pušile.
Garion nanovo oseti nadiranje i šapat.
Najpre se ništa ne desi, ali zatim majušni zeleni izdanci izbiše kroz
zemlju. Posmatrajući maleno lišće kako raste i širi se, Garion se setio
prilike kad je video Belgarata da izvodi istovetan poduhvat. Kao da se
našao tamo, jasno je ugledao dvorište pred palatom kralja Korodulina u Vo
Mimbru i jabukovu stabljiku kako se probija između dva kamena i raste ka
starčevoj ispruženoj ruci, kao dokaz sumnjičavom plemiću Andorigu da
Belgarat zapravo jeste onaj za koga se predstavlja.
Bledozeleni listići potamneše, a izvijene grančice i izdanci sada se
proširiše u nisko žbunje.
„Neka se uviju oko kreveta poput puzavica, oče”, zakerala je Polgara.
„Puzavice najviše cvetaju, a nama treba što više cveća."
Naglo uzdahnu i uputi joj pogled koji je govorio mnogo toga. „Dobro",
zausti napokon. „Hoćeš puzavice? Dobićeš puzavice."
„Je li to previše za tebe, oče?" brižno će.
Isturio je vilicu, ali ipak ne uzvrati. Međutim, počeo je da ga obliva
znoj. Dugački se izdanci podigoše i izviše poput zelenih zmija, uvijajući se
oko nogara carevog kreveta, a zatim i naviše oko okvira. Čim su prekrile
donji deo, kao da zastadoše, a Belgarat duboko uzdahnu. „Teže je no što
izgleda", prodahta. Zatim se ponovo usredsredi, a puzavice hitro prekriše
krevet i nepomičnog Kala Zakata ostavivši mu otkriveno jedino posivelo
lice.
„Dobro", obrati se Belgarat biljkama, „dosta je. Možete procvetati."
Nadiranje i neobična zvonjava nanovo započeše.
Vrhovi brojnih izdanaka nabubriše, a zatim im se pupoljci obrazovaše
otkrivši bledoljubičastu unutrašnjost. Zvonasti cvetići se donekle stidljivo
otvoriše, ispunivši odaju nežnim mirisom. Garion se ispravi udahnuvši blag
miomiris. Iz nekog razloga osećao se izuzetno dobro, a brige i teret koji su
ga poslednjih nekoliko meseci opsedali kao da nestadoše.
Obamrlo Zakatovo lice blago se nabrčka kad je udahnuo i duboko
izdahnuo. Polgara mu prstima dodirnu vrat. „Mislim da nam uspeva, oče“,
reče. „Srce mu više ne kuca toliko brzo i lakše diše.“
„Odlično“, Belgarat će. „Mrzim da se bavim ovim ni za šta.“
Tada car otvori oči. Treptava prikaza Siradis zabrinuto ustuknu podno
kreveta.
 Iznenadno joj se nasmeši, a ona mu bleda lica stidljivo uzvrati osmeh.
Zatim Zakat nanovo uzdahnu i zatvori oči. Garion se nagnu da proveri da li
bolesnik diše.
Pošto se okrenuo, kelske proročice više nije bilo pored kreveta.
 Četvrto poglavlje

TOPAO VETAR zaduvao je te večeri s jezera, a vlažan sneg koji je prekrio

Rak Hagu i okolne predele pretvori se u groznu otopljenu masu koja je sada
padala s grana u baštici u središtu kuće i u vlažnim grudvama klizila sa
sivog krova. Garion i Svileni odmarali su se pored vatrice u ružičastoj sobi
posmatraiući vrt i tiho razgovarajući.
„Znaćemo mnogo više kad uspem da nađem Jarbleka“, pričao je Svileni.
Čovečuljak je opet odenuo bisernosivi dublet i crne pantalone - omiljenu
odeću pre putovanja. Ipak, nosio je samo poneki skupoceni prsten i ukrase
zbog kojih je ranije delovao toliko razmetljivo i bogato.
„Zar nije u Gar og Nadraku?“, upita Garion. On je takođe promenio
jednostavnu putnu odeću i odenuo uobičajenu srebrno-plavu odoru.
„Ne može se tačno pretpostaviti gde se Jarblek nalazi, Garione. Dosta
luta, ali bez obzira na to kuda ide, svi izveštaji naših ljudi iz Mal Zeta,
Melsine i Maga Rena stižu do njega. Šta god da je Menga naumio, sasvim
sigurno je ugrozilo trgovinu. Ubeđen sam da su naše uhode saznale sve o
njemu i javile Jarbleku. Trenutno taj moj prostački ortak verovatno zna više
o Mengi od Bređorove tajne službe."
„Ne želim da skrećem s puta, Svileni. Trebalo bi da se pozabavimo
Zandramas, a ne Mengom.“
„Demoni su svima briga", Svileni će razborito, „ali šta god da odlučimo,
moramo da odemo u Maloriju - a to znači da ćemo morati da ubedimo
Zakata da je ovo ozbiljno. Je li uopšte saslušao kad ste mu pričali o
Mengi?"
Garion odmahnu glavom. „Mislim da nije shvatio o čemu pričamo. Nije
bio nimalo pribran."
Svileni progunđa. „Kad se probudi, moraćemo opet da pokušamo."
Čovečuljak se prepredeno osmehnu. „Pregovaranje s bolesnicima ide mi od
ruke", kaza.
„Da nije to malkice podlo?"
„Naravno da jeste, ali uspeva."
Kasnije tog jutra Garion s prijateljem lasičjeg lica svrati do careve
odaje, navodno da se raspita o njegovom zdravlju. Polgara i Sadi su bdeli
pored kreveta, a Andel je ćutke sedela u uglu. Uprkos tome što su puzavice
koje su prekrile uzani krevet sada bile uklonjene, odaja je još bila ispunjena
miomirisom ljubičastih cvetića. Bolesnika su poduprli jastucima u
polusedeći položaj, ali su mu oči ipak bile zatvorene kad su Garion i
Svileni ušli. Mačka mu je zadovoljno prela pored nogu.
„Kako je?" upita Garion tiho.
„Budio se nekoliko puta", odgovori Sadi. „Talot mu se još malo zadržao
u udovima, ali izgleda da nestaje." Evnuh je radoznalo otkidao latice
cvetića. „Pitam se da li bi delovali i kad bismo ih prokuvali i rastvorili u
tečnost", nagađao je, „ili u ulje. Bilo bi veoma zanimljivo namirisati se
mirisom koji uklanja sve otrove." Blago se namršti. „Pitam se da li bi
delovao protiv zmijskog otrova."
„Neka Zit ujede nekog", predloži Svileni. „Onda ćeš moći da isprobaš."
„Želite li da budete dobrovoljac, prinče Keldare?"
„O, ne, Sadi", odbio je Svileni. „Hvala u svakom slučaju." Pogledao je
otvorenu crvenu torbu na podu u jednom ćošku. „Kad smo već kod toga, je
1’ zatvorena?" nervozno će.
„Spava", odgovori Sadi. „Uvek odrema posle doručka."
Garion pogleda usnulog'cara. „Pribran je? Kad je budan, naravno.”
„Čini mi se da mu se um malo razbistrio”, Polgara će. „Histerija i
mahnitost su simptomi izazvani talotom”, reče Sadi. „Vraćanje svesnosti
sasvim je siguran znak oporavka.” „Jeste li to vi, Belgarione?” upita Zakat
skoro šapatom, sklopljenih kapaka.
„Jesam”, Garion će. „Kako se osećate?”
„Slabašno. Omamljeno - a svi mi mišići u telu pulsiraju kao da imaju
zubobolju. Pored toga, osećam se dobro.” Otvori oči podrugljivo se
osmehnuvši. „Šta se desilo? Nekako se ne sećam.” Garion pogleda Polgaru,
a ona klimnu glavom.
„Otrovali su vas”, reče bolesniku.
Zakat je izgledao donekle iznenađeno. „Onda mora da nisu iskoristili
baš valjan otrov”, kaza.
„Zapravo, najbolji, Vaše carsko veličanstvo”, pobuni se Sadi blago.
„Neizmerno je smrtan.”
„To onda znači da umirem?” Zakat će neočekivano zadovoljno, kao da
se raduje toj zamisli. „Pa, dobro”, uzdahnu. „To će rešiti mnoge nevolje.”
„Zaista mi je žao, Vaše veličanstvo”, ojađeno će Svileni kao da mu se
ruga, „ali izgleda da ćete preživeti. Belgarat s vremena na vreme ume da
promeni očekivani tok događaja. To mu je loša navika koju je stekao još u
mladosti, ali pretpostavljam da svi imamo poneku manu.”
Zakat se slabašno osmehnu. „Baš ste spadalo, prinče Keldare.”
„Međutim, ukoliko ste toliko željni da umrete", nastavi Svileni podrugljivo,
„možemo probuditi Zit. Samo jedan ugriz jamči večni počinak.”
„Zit?”
„Sadijeva ljubimica - zelena zmijica. Pošto vas ugrize, može vam se
sklupčati pored uha da vas predenjem pošalje u večnost.” Zakat uzdahnu, a
kapci mu se nanovo sklopiše.
„Mislim da bi trebalo da odspava”, tiho će Polgara.
„Još ne, gospo Polgara", reče car. „Toliko sam izbegavao spavanje i
uznemirujuće snove da mi je sada neobično."
„Morate spavati, Kale Zakate", oglasi se Andel. „Zli snovi se mogu
odagnati, a spavanje je najbolji melem."
Zakat uzdahnu i odmahnu glavom. „Bojim se da te snove nećeš
odagnati, Andel." Potom se blago namršti. „Sadi, je 1’ priviđanje simptom
izazvan otrovom koji su mi dali?"
„Moguće je", prizna evnuh. „Kakve ste strahote videli?"
„Nisu bile strahote", odgovori Zakat. „Čini mi se da sam ugledao lice
neke devojke. Nosila je platneni povez preko očiju. Neobičan me mir
preplavi kad god pomislim na nju."
„To nije bilo priviđenje, Kale Zakate", Andel će.
„Ko je onda čudesno slepo devojče?"
„Moja gospodarica", Andel će ponosito. „Lice koje vam se pred očima
pojavilo u najgorem trenu jeste Siradisino, proročice iz Kela, od čije odluke
zavisi sudba čitavog ovog sveta - a i svih ostalih svetova."
„Ogromna odgovornost da je ponesu ona nežna pleća", Zakat će.
„Takav joj je zadatak", Andel će prosto.
 Izgledalo je kao da je bolesnik ponovo zaspao s čudnim osmehom na
licu. Ipak, oči mu se nanovo otvoriše, sada svesnije. „Izlećen sam, Sadi?"
upita evnuha obrijane glave. „Je l' njisanskom otrovu prestalo delovanje?"
„O" nagađao je Sadi, „ne bih još rekao da ste se potpuno oporavili, Vaše
veličanstvo, ali mislim da ste izbegli opasnost."
„Odlično", Zakat će odrešito, pokušavši da se uspravi u sedeći položaj.
Garion se nagnu da mu pomogne. „Jesu li već uhvatili nitkova koji me je
otrovao?"
Sadi odmahnu glavom. „Ne koliko mi je poznato", odgovori.
„Mislim da bi trebalo prvo to da rešim. Malo sam ogladneo, a nikako ne
želim da nanovo prolazim kroz ovo. Da li se otrov često koristi u Ktol
Murgosu?"
Sadi se namršti. „Murški zakon zabranjuje otrove i opijate, Vaše
veličanstvo", reče. „Malo su zaostali. Međutim, dagašijske ubice verovatno
mogu nabaviti talot.“
„Dakle, mislite da me je otrovao Dagaši?" Sadi slegnu ramenima.
„Ubistva u Ktol Murgosu uglavnom izvršavaju Dagašiji. Vesti su i
tajnoviti."
Zakat zamišljeno zaškilji. „Dakle, time bi prst bio uperen pravo u
Urgita. Dagašiji su skupi, a Urgit se može poslužiti kraljevskom riznicom."
Svileni napravi grimasu. „Ne", izjavi. „Urgit to ne bi uradio. Možda bi
vam zabio nož u leđa, ali se ne bi mašio otrova.“ „Kako ste tako sigurni,
Keldare?“
„Poznajem ga“, odgovori Svileni neubeđljivo. „Slab je i malo plašljiv,
ali nije naklonjen trovanju. Podlo je tako rešiti političke razmirice."
„Prinče Keldare!“, pobuni se Sadi.
„Sem u Njisi, naravno", saglasi se Svileni. „Uvek treba uzeti u obzir
raznorazne običaje u određenom podneblju." Povukao je dugački šiljati nos.
„Priznajem da bi Urgit lako prihvatio da se ujutru probudite mrtvi", obrati
se malorijskom caru, „ali ovo je preočigledno. Ukoliko bi vaši generali
shvatili da je Urgit namestio ubistvo, ostali bi još deset pokolenja u
Murgodromu ne bi li ga sravnili sa zemljom, zar ne?“
„Pretpostavljam da je tako“, Zakat će.
„Ko bi imao najviše koristi da umrete i da vam skoro sve trupe poduže
ostanu van Malorije? Jamačno ne Urgit. Verovatnije je da neko u Maloriji
želi slobodno da se kreće." Svileni se isprsi. „Zašto se ne bismo Lizel i ja
malo prošunjali okolo pre no što čvrsto odlučite? Uvek posumnjam u ono
očigledno."
„Sve je to u redu, Keldare", zausti Zakat kao da ga kuša, „ali kako da
budem siguran da mi sledeći obrok, neće biti začinjen odgovarajućom
merom egzotičnog bilja?"
„Upravo vam pored kreveta sedi najumešnija kuvarica na svetu",
odgovori čovečuljaklasičjeg lica nakićeno odmahnuvši ka Polgari, „a mogu
vam jamčiti životom da vas neće otrovati. Možda će vas pretvoriti u
rotkvicu ukoliko je uvredite, ali vas sigurno neće otrovati."
„Dobro de, Svileni, dosta je bilo", Polgara će.
„Samo sam hteo da održim hvalu tvom neverovatnom daru, Polgara."
Pogled joj postade neumoljiv
„Čini mi se da je vreme da odem svojim putem", Svileni će Garionu.
„Mudra odluka", promrmlja Garion.
Čovečuljak se okrenu i hitro napusti odaju.
„Stvarno je toliko dobar ili se samo razmeće?" radoznalo će Zakat.
Polgara klimnu glavom. „Keldar i Lizel zajedno verovatno mogu
iskopati svaku tajnu na svetu. Svilenom se to ponekad ne dopada, ali
uglavnom su savršeni saradnici. A sada, Vaše veličanstvo, želite li da
doručkujete?"
U uglu se odigralo nešto prilično čudno.
Za vreme razgovora Garion je začuo tiho omamljeno predenje iz Zitine
zemljane boce. Moguće je da je zmijica izražavala zadovoljstvo na
uobičajen način, ili je predenje u snu odlika njene vrste. Zakatova je
bremenita prugasta mačka skočila s kreveta privučena tim zvukom, a zatim
se radoznalo zagegala ka Zitinoj kućici. Verovatno nagonski, odsutno je
predenjem odgovorila na zvuk iz boce. Ponjušila je bočicu, a onda ju je
radoznalo dodirnula mekanom šapicom. Neobičan duet u predenju se
nastavi.
A tada, verovatno zato što Sadi nije dovoljno čvrsto zapušio bocu ili
zbog toga što je dovoljno dugo razmišljala o jednostavnom načinu otvaranja
jedine prepreke, zmijica tupim nosem odgurnu čep. Životinje su nastavile da
predu, ali je mačka sada već bila oprhvana radoznalošću. Nekoliko
trenutaka Zit se nije pojavila, već se stidljivo zavukla u bocu i dalje
predući. Zatim obazrivo promoli glavu zapalacavši jezikom kad ju je
zapahnuo vazduh u odaji.
Mačka je iznebuha skočila metar uvis i prestrašeno mjauknula. Zit se
smesta vrati u okrilje kućice, ali i dalje predući.
Mačka obazrivo ali i prilično radoznalo krenu ka boci, zastajkujući na
svakom koraku.
„Sadi", zausti Zakat zabrinuto.
„Nije opasno, Vaše veličanstvo" evnuh će ubedljivo. „Zit nikad ne grize
dok prede."
Zelena zmijica je nanovo promolila glavu iz boce. Mačka je sada
odskočila samo neznatno. A onda, verovatno jer joj je radoznalost
prevagnula nad urođenom mržnjom prema zmijama, polako je nastavila da
prilazi ispruživši glavu ka predivnoj životinjici. Zit je i dalje predući takođe
podigla oblu glavu. Nosevi im se dodirnuše i obe malo ustuknuše. Zatim se
obazrivo predstaviše, mačka njuškanjem, a zmija zasiktavši. Obe su glasno
prele.
„Zadivljujuće", promrmlja Sadi. „Izgleda da su se zavolele."
„Sadi, molim vas", Zakat će molećivo. „Ne znam šta osećate prema
zmiji, ali ja prilično volim svoju mačku, a i uskoro će se omaciti."
„Porazgovaraću s njom, Vaše veličanstvo" ubedljivo će Sadi. „Nisam
siguran da će slušati, ali sasvim sigurno ću porazgovarati."

Belgarat je i sada provodio vreme u biblioteci, te ga Garion kasnije tog

dana pronađe kako nagnut pregleda ogromnu kartu severne Malorije. „Oh",
zausti podigavši pogled ka Garionu koji je ulazio u odaju, „tu si. Baš sam
mislio da te pozovem. Dođi ovamo da vidiš nešto." Garion priđe stolu.
„Znaš, Mengino pojavljivanje bi nam možda koristilo."
„Ne shvatam, deda."
„Zandramas je u Ašabi, je l' tako?" Belgarat uperi prst u tačku na karti
koja je predstavljala karendske planine.
„Da?“, Garion će.
„A Menga je krenuo zapadno i južno od Kalide, ovuda." Starac opet
pokaza prstom na karti.
„Tako kaže Bredor."
„Preprečio joj je put do ostatka kopna, Garione. Kretala se kroz Ktol
Murgos vrlo oprezno ne bi li izbegla naseljene predele. Nema razloga da
pomislimo kako bi promenila navike kad stigne u Maloriju. Urvon se nalazi
južnije od nje u Mal Jaski, a severne pustoši gotovo su neprohodne - iako je
skoro leto."
„Leto?"
„Na severnoj polovini sveta."
„O, stalno zaboravljam na to." Garion je piljio u kartu.
„Deda, nemamo ni naipribližniju predstavu o tome gde bi se mesto koje
više ne postoji nalazilo. Pošto napusti Ašabu, Zandramas može krenuti bilo
kuda."
Belgarat zažmiri ka karti. „Ne slažem se, Garione. Uzevši u obzir sve
što se odigralo u Maloriji - i ako se tome još doda i činjenica da sada zna
da je pratimo - mislim da bi morala da se vrati u središte moći u Daršivi.
Svi je jure, tako da joj je pomoć neophodna."
„Sigurno joj mi nismo tolika pretnja" Garion će nabustio. „Ne možemo
da napustimo ni Ktol Murgos."
„Baš o tome sam hteo da popričamo. Moraš ubediti Zakata da je
neizmerno važno da nam dopusti da što pre odemo u Maloriju."
„Da ga ubedim?"
„Samo ti to uradi, Garione. Kockamo se s ozbiljnim ulogom."
„Zašto ja?" izreče Garion bez razmišljanja.
Belgarat mu uputi dug neumoljiv pogled.
„Oprosti", promrmlja Garion. „Zaboravi da sam išta rekao."
„U redu. Nek ti bude."
Kasno uveče Zakatova mačka omacila je sedam zdravih mačića, a Zit je
nervozno bdela, starajući se pretećim siktanjem da niko od posetilaca ne
priđe. Zmijica zaštitnik je iz nekih čudnih razloga dopustila jedino Kadifi da
priđe tek rođenim mačićima.
Narednih nekoliko dana Garionu nije uspelo da zapodene razgovor sa
Zakatom, koji je bio sve boljeg zdravlja, o neophodnosti vraćanja u
Maloriju. Car se često žalio na slabost koju je osećao zbog trovanja, ali je
Garion ipak sumnjao da izbegava temu, pošto je izgledalo kao da ima više
nego dovoljno snage da se bavi uobičajenim poslovima, a bunio se da je
iscrpljen jedino kada bi Garion započeo razgovor o putovanju.
Međutim, četvrtog dana odlučio je da se još jednom okuša u
pregovaranju pre no što se maši malo otvorenijih ubeđivanja. Zatekao je
Zakata s knjigom u stolici pored kreveta. Nije više imao podočnjake, a
grčenje je potpuno prestalo, tako da je izgledao sasvim razborito. „O,
Belgarione", zausti donekle razdragano, „baš lepo od vas što ste svratili."
„Mislio sam da vas opet ušuškam u krevetac" Garion će podrugljivo.
„Zar sam toliko providan?", upita Zakat.
„Znate, zapravo jeste. Uvek kad u istoj rečenici spomenem ’brod’ i
’Maloriju', vama se kapci sklapaju. Zakate, moramo porazgovarati, a vreme
nam polako ističe."
Zakat pomalo umorno pređe rukom preko očiju.
„Da se drugačije izrazim", navali Garion. „Belgarat postaje nestrpljiv.
Pokušavam da održim razgovore učtivim, ali ukoliko se on umeša, jamčim
vam da će postati neprijatno - vrlo skoro."
Zakat spusti ruku i zaškilji. „Belgarione, zvučite skoro kao da pretite."
„Ne", pobuni se Garion. „Zapravo zvučim kao prijatelj koji vas
savetuje. Vaša je odluka ukoliko želite da ostanete u Ktol Murgosu, ali mi
moramo otići u Maloriju - uskoro."
„A šta će biti ako odlučim, da vam ne dopustim da odete?"
„Ne dopustite?" Garion prsnu u smeh. „Zakate, jesmo li odrasli na istoj
planeti? Shvatate li uopšte šta ste rekli?"
„Mislim da vam se ovim završava propitivanje, Belgarione", car će
hladno. Ukočeno ustade sa stolice i okrenu se ka krevetu. Kao i inače,
mačka je smestila svoje mjaukavo potomstvo nasred prekrivača i otišla da
dremne u kutiji s vunenim ćebencetom u uglu odaje. Ljutiti car ogorčeno
pogleda gomilu krznenih životinjica. „Možete ići, Belgarione", izreče
osvrnuvši se preko ramena i nagnu se pruženih ruku da podigne ušuškane
mačiće.
Zit proviri iz samog središta krznene gomilice, prikova ga hladnim
pogledom i preteče zasikta.
„Torakovih mi zuba!", proklinjao je Zakat naglo izmaknuvši ruke.
„Dosta je bilo! Recite Sadiju da smesta izbaci prokletu zmiju iz moje sobe!"
„Iznosio ju je već četiri puta, Zakate", blago će Garion. „Prosto dogmiže
nazad." Suzbijao se da ne prsne u smeh. „Možda joj se sviđate."
„Pokušavate da se našalite?"
„Zar ja?"
 „Iznesite zmiju."
Garion sakri ruke na leđima. „Ne bih, Zakate. Dovešću Sadija."
Ipak, u spoljnom hodniku nalete na Kadifu, koja je prilazila carevoj
odaji zagonetno se osmehujući.
„Da li bi mogla da skloniš Zit?" upita Garion. „U Zakatovom je krevetu
s mačićima."
„Možeš je sam skloniti, Belgarione", zausti plavokoso devojče, a osmeh
joj načini jamice na obrazima. „Veruje ti."
„Radije se ne bih igrao."
Uđoše u carevu spavaću sobu.
„Markizo", pozdravi je Zakat učtivo klimnuvši glavom.
Ona odgovori naklonom. „Vaše veličanstvo."
„Možete li se postarati za ovo?", pokaza na krznenu skupinu na krevetu
s poluizdignutom zmijom obazrivog pogleda u sredini.
„Svakako, Vaše veličanstvo." Prišla je krevetu, a zmija nervozno
zapalaca jezikom. „O, pa prestani, Zit“, grdila ju je plavojka. Potom zadiže
prednji deo suknje, načinivši od nje svojevrsnu vrećicu, te poče da podiže
mačiće i reda ih u improvizovanu torbu. Napokon podiže Zit i smesti je u
sredinu. Prešla je odajom i spustila mačiće u kutiju s majkom macom, koja
otvori zlatasto oko, pomeri se da napravi mesta mačićima i jarkozelenoj
dadilji, te ubrzo nanovo utonu u đremež.
„Nisu li preslatki?" blago promrmlja Kadifa, te se nanovo okrenu ka
Zakatu. „Oh, uzgred, Vaše veličanstvo, Keldar i ja smo otkrili ko vas je
otrovao."
„Molim?"
Klimnula je blago namrštena. „Zapravo, otkrili smo slučajno."
Car ju je napeto gledao. „Sigurni ste?"
„Koliko možete biti sigurni u ovim slučajevima? Retko se sreće svedok
trovanja. Ipak, mogući počinilac je bio u kuhinji u pravo vreme, zbrisao je
čim vam je pozlilo, a nama je poznat po zlom glasu." Osmehnu se Garionu.
„Primetio si kako ljudi uvek upamte belooke druškane?"
„Naradas!", uskliknu Garion.
„Iznenađujuće, je l' da?"
„Ko je Naradas?" zahtevao je Zakat.
„Radi za Zandramas", odgovori Garion i namršti se. „Nema smisla,
Kadifa. Zašto bi ga Zandramas ubila? Zar joj nije cilj da preživi?"
Raširila je ruke. „Ne znam, Belgarione - ne još, svakako."
„Kadifa?" zbunjeno će Zakat.
Na obrazima joj se nanovo pojaviše jamice. „Zar nije luckasto?"
Nasmejala se. „Ipak, pretpostavljam da nadimci nastaju iz ljubavi. No,
Belgarion je u pravu. Možete li se setiti ikakvog razloga da Zandramas
poželi da vas svrgne?"
„Ne trenutno, ali možemo iscediti odgovor iz nje kad je nađem - a
zacelo će mi u tome uspeti, čak i ako je neophodno da prevrnem svaki
kamen u Ktol Murgosu."
„Nije ovde“, zausti Garion odsutno i dalje se boreći s vestima. „U
Ašabi je - u Torakovoj kući."
Zakat sumnjičavo žmirnu. „Mora da vam je ovo veoma pogodno,
Belgarione?", kaza. „Slučajno me otruju pošto ste stigli. Belgarat me
slučajno izleći. Keldar i Lizel slučajno saznaju za trovača koji slučajno radi
za Zandramas, koja je pak slučajno u Ašabi, i to slučajno u Maloriji - baš
onde gde vi slučajno želite otići. Slučajnosti su mi zagolicale maštu, šta vi
mislite o tome?"
„Zakate, polako me umarate", Garion će ogorčeno. „Ukoliko odlučim da
idem brodom u Maloriju, prosto ću ga nabaviti. Jedino me lepo ponašanje
kom me je gospa Polgara naučila kad sam bio mali sprečava u tome."
„A kako ste mislili da napustite kuću?" prasnu Zakat, takođe se
unervozivši.
To je presudilo. Gariona je iznebuha potpuno savladala nerazumna
jarost, posledica stotina odlaganja, spoticanja i groznih zadržavanja koje ga
već godinu dana terete. Mašio se preko ramena, izvukao mač Rive
Gvozdene Ruke iz korica, a zatim uldonio kožnu tkaninu s balčaka. Podiže
zatim ogroman mač pred sobom i doslovce nagrnu voljom na Kuglu. Mač
blesnu plavim plamenom. „Kako sam mislio da napustim kuću?!", skoro da
je dreknuo na preneraženog cara. „Koristiću mač umesto ključa. Otprilike
ovako." Ispravi ruku, upravivši mač ka vratima. „Gori!" naredi.
Garionova jarost ne beše samo nerazumna već i malkice preterana.
Nameravaaje da probije samo vrata - dobro, možda samo i delić okvira -
čisto da bi pokazao Zakatu koliko ga situacija pogađa. Uprkos tome, Kugla
je preterala, iznenadno probuđena neočekivanim nabojem pobesnele volje.
Vrata su svakako nestala, pretvorivši se u parčiće koji se razleteše
hodnikom. Okvir je takođe nestao. Ipak, ono što Garion nije nameravao da
uradi desilo se zidu.
Prebledeo, Zakat drhteći ustuknu. Zurio je u spoljni hodnik koji se
iznenadno ukazao i u hrpu kamenja u njemu - hrpu koja je do malopre
predstavljala čvrsti kameni zid spavaće sobe debeo pola metra.
„Iju", promrmlja Kadifa blago.
Uprkos tome što je znao da izgleda budalasto i razdraženo, i dalje vođen
nerazumnom nesavladivom jarošću, Garion levom šakom zgrabi
preneraženog Zakata za lakat i mahnu mačem u desnici. „A sada ćemo lepo
popričati s Belgaratom", saopšti. „Ići ćemo hodnicima ukoliko mi obećate
da nećete zvati stražu čim zađemo za ćošak. U protivnom, moraćemo da
krenemo pravo kroz kuću. Biblioteka je onuda, jesam li u pravu?" upravio
je mač ka preživelom zidu.
„Belgarione", blago ga prekori Kadifa, „zaista ne treba tako da se
ponašaš. Pa Kal Zakat je bio veoma ljubazan domaćin. Sigurna sam da će
sada, kad je shvatio o čemu se radi, biti mnogo otvoreniji za saradnju. Zar
nije tako, Vaše carsko veličanstvo?" Ljupko se osmehnu caru. „Zaista ne
želimo da se rivanski kralj stvarno razjari, je l' tako? Mnogo je lomljivih
predmeta okolo - prozori, zidovi, kuće, grad i slično."
Zatekli su Belgarata u biblioteci. Čitao je mali svitak, a pored lakta mu
je bio poveći vrč.
„Nešto nam je iskrslo", izreče Garion sažeto kad su ušli.
„Jel?"
„Kadifa nam je rekla da su ona i Svileni otkrili da je Naradas otrovao
Zakata."
„Naradas?" trepnu starac. „Zar to nije čudno?"
„Šta li je smislila, deda? Zandramas, naravno."
„Nisam siguran." Belgarat pogleda Zakata. „Ko bi te nasledio ukoliko bi
iznenada bio nasilno uspavan?"
Zakat slegnu ramenima. „Imam samo nekoliko dalekih rođaka -
uglavnom u Melsinskom arhipelagu i u Silanti.. Porodične veze su nam
malo nejasne."
„Možda je to smislila, Belgarate", Kadifa će ozbiljno. „Ukoliko je
Grolimsko predskazanje koje ste tumačili u Rak Hagi samo delimično
istinito, moraće na vreme da obezbedi angaračkog kralja za konačni susret.
Nejak bi joj kralj mnogo više koristio od Njegovog veličanstva - recimo
neki rođak trećeg ili četvrtog kolena kojeg bi mogla krunisati i proglasiti
kraljem. Zatim bi njeni Grolimi pazili na njega i doveli ga kod nje u pravo
vreme.“
„Pretpostavljam da to jeste moguće", saglasi se. „Ipak, podozrevam da
postoji još nešto u celoj priči. Zandramas nikada nije delala toliko
otvoreno."
„Nadam se da svi shvatate kako nemam ni najpribližniju predstavu o
čemu pričate", Zakat će iznervirano.
„Koliko zna?" upita Belgarat Gariona.
„Ne mnogo, deda
„Dobro onda. Ako sazna šta se dešava, možda će prestati toliko da
zanoveta." Okrenu se k malorijskom caru. „Čuo si za Mrinski kodeks?"
pitao je.
„Čuo sam da ga je napisao luđak - poput većine takozvanih proroka."
„A za Dete Svetlosti i Dete Tame?"
„Religiozni fanatici često ih spominju u uobičajenim lupetanjima."
„Zakate, moraćeš da poveruješ barem u nešto. Teško ćeš shvatiti o
čemu ti govorimo."
„Da li bi bilo dovoljno ukoliko bih nakratko prestao sa
sumnjičavošću?" predloži car.
„Sasvim. Dobro, sada, poprilično je uvijeno, pa ćeš morati da se
usredsrediš. Pažljivo me slušaj i prekini me ukoliko ti nešto nije jasno."
Zatim starac započe ukratko da objašnjava drevnu priču o „nesreći"
koja se desila pre početka svega i o sukobljavanju dve moguće budućnosti
i dve svesti koje su nekako uticale na tok dešavanja.
„U redu", zausti Zakat. „To je donekle uobičajena teologija. Odmalena
sam slušao Grolime kako propovedaju o sličnoj budalaštini."
Belgarat klimnu. „Jednostavno sam hteo da se malo udaljimo od
svakodnevnih tema." Nastavio je kazujući Zakatu o događajima koji su se
odigravali eonima, od pucanja sveta do bitke kod Vo Mimbra.
„Shvatanja nam se donekle razlikuju", promrmlja Zakat.
„I trebalo bi", saglasi se Belgarat. „Dakle, prošlo je petsto godina od Vo
Mimbra i krađe Kugle koju je sproveo Zedar Otpadnik."
 „Od vraćanja", ispravi ga Zakat. „Kuglu su iz Ktol Mišraka ukrali lopov
Riva Gvozdena Ruka i...“, zaneme, najednom razrogačivši oči na odrpanog
starca.
„Da", Belgarat će, „zapravo sam bio tamo, Zakate - kao što sam bio
prisutan i dve hiljade hodina pre toga, kada je najpre Torak ukrao Kuglu od
učitelja."
„Pozliće mi, Belgarate", oglasi se car slabašno, potonuvši u stolicu.
„Živci mi nisu dovoljno jaki za ovakva iznenađenja."
Belgarat ga zbunjeno pogleda.
„Njihova veličanstva su se malo prepirala", objasni Kadifa razdragano.
„Kralj Belgarion je malkice pokazao caru razarajuća svojstva mača
rivanskog kralja. Car je prilično pod utiskom. Kao i svi ostali koji su se
zadesili u tom delu kuće."
Belgarat hladno pogleda Gariona. „Opet se igraš?" upita, Garion je
pokušao da odgovori, ali ipak nije uspeo da nađe odgovarajuće reči.
„Dobro, idemo dalje", nastavi Belgarat odrešito. „Događaji posle
Garionovog pojavljivanja jesu skorijeg datuma, pa sam ubeđen da su ti
poznati."
„Garionovog?", Zakat će.
„Jednostavniji - i prisniji - oblik. 'Belgarion' je nekako razmetljivo, zar
ne?"
„Ne više od ’Belgarat’."
„Zakate, nosim ime Beigarat skoro sedam hiljada godina, te sam ga
nekako iskalio i ugladio. Garion tek desetak godina nosi u imenu dodatak
’Bel’ i još ume da zaškripi kad se prebrzo okrene."
Garion se donekle uvredi.
„Kako god", nastavi starac, „pošto je Torak umro, Garion se venčao sa
Se’Nedrom. Pre oko godinu dana rodila je sina. Garion je tada pažljivo
pratio postupke Kulta medveda. Neko je pokušao da ubije Se Nedru, ali je
ubio rivanskog čuvara."
„Čuo sam o tome", reče Zakat.
„U svakom slučaju, Garion se potrudio da uništi Kult - ume valjano to
da uradi ukoliko se usredsredi - kada se neko ušunjao u rivansku Citadelu i
oteo mu tek rođenog sina - mog čukununuka."
„Ne!“, uzviknu Zakat.
 „O, da", smrknuto će Belgarat. „Mislili smo da je Kult kriv, tako da smo
krenuli u pohod na Reon u Drezniji, gde im se nalazilo glavno sedište, ali
sve je to bila mudra obmana. Zandramas je otela princa Gerana i zavarala
nas da krenemo na Reon. Ispostavilo se da je vođa kulta Harakan, Urvonov
potrčko. Možeš Ii da me pratiš?"
Zakat je bio preneražen, ponovo se razrogačio. „Da", zausti progutavši
knedlu. „Mislim da mogu."
„Nema još mnogo toga. Pošto smo shvatili da smo pogrešili, krenuli
smo za otmičarem. Znamo da je krenula u Maloriju - ka ’mestu koje više ne
postoji’. Tamo je Sardion. Moramo je zaustaviti, ili barem stići kad i ona.
Siradis veruje da će se kada svi stignemo na ’mesto koje više ne postoji’
još jednom sukobiti Dete Svetlosti i Dete Tame, koji su se borili još pre
početka vremena - ali da će ovaj sukob biti poslednji. Ona će morati da
izabere, čime će se sve okončati."
„Belgarate, bojim se da se ovim moja sumnjičavost ponovo vraća",
Zakat će. „Ne očekujete od mene da zaista poverujem da će se dva
senovita obličja koja prete svetu pojaviti na tajanstvenom mestu da bi se
nanovo okušala, je l' tako?"
„Zašto misliš da su senovita? Duhovi koji su srž dve moguće sudbe
preuzimaju stvarne ljude ne bi li oni delovali kao njihovo oruđe tokom
sukoba. Na primer, sada je Zandramas Dete Tame. Ranije je bio Torak -
dok ga Garion nije ubio."
„ A ko je Dete Svetiosti?"
„Zar nije očigledno?"
Zakat se okrenu da bi se zapanjeno zagledao Garionu u plave oči.
„Vi?“, prodahta.
„Tako mi kažu", odgovori Garion.
 Peto poglavlje

STRAŠNI CAR BEZGRANIČNE MALORIJE KAL ZAKAT pogleda najpre Belgarata,

zatim nanovo Gariona i konačno Kadifu. „Zašto imam osećaj kao da više ne
vladam situacijom?", upita. „Kad ste stigli, bili ste manje-više zarobljenici.
Sada sam nekako ja zarobljen."
„Samo smo ti ispričali o nečemu što dosad nisi znao", reče Belgarat.
„Ili o nečemu što ste lukavo izmislili?"
„Zašto bismo to uradili?"
„Mogu se setiti brojnih razloga. Prihvatiću zbog razumnih tvrdnji priču o
otmici Belgarionovog sina, ali zar ne primećujete da su vam pobude onda
potpuno očigledne? Potrebna vam je moja pomoć u potrazi. Sve tajanstvene
budalaštine, kao i besmislena priča o Urgitovom poreklu, možda su
osmišljene prosto da bi me odvratile od pohoda u Ktol Murgosu i da me
obmanu ne bih li se vratio s vama u Maloriju. Možda je sve što ste uradili
ili rekli od dolaska bilo upravljeno ka tom cilju."
„Zaista mislite da bismo to uradili?" upita Garion.
„Belgarione, da imam sina i da mi ga neko otme, uradio bih sve samo da
ga vratim. Saosećam s vama, ali takođe imam i svoje brige, i to ovde, ne u
Maloriji. Žao mi je, ali što više razmišljam, sve mi je neverovatnije.
Nemoguće je da toliko loše pojmim svet. Demoni? Proročanstva? Magija?
Besmrtni starac? Zaista je sve to zabavno, ali ne verujem ni u jednu jedinu
reč.“
„Čak ni kad vam je Kugla pokazala o Urgitu?“, Garion će.
„Molim vas, Belgarione, nemojte se ponašati prema meni kao prema
detetu." Zakatu se usne izviše u podrugljiv osmeh. „Možda mi je otrov
jednostavno već bio preuzeo um? Takođe, zar nije moguće da ste vi, poput
ostalih brojnih vračeva koji nastupaju na seoskim vašarima, upotrebili
prikaze tajanstvene svetlosti i naveli me da vidim ono što ste hteli?"
 „U šta verujete, Kale Zakate?", upita Kadifa.
„U ono što mogu videti i dodirnuti - ništa više od toga ne cenim."
„Preterano ste sumnjičavi", promrmlja. „Dakle, ne prihvatate ništa
neobično?"
„Ne a da se mogu setiti."
„Čak ni čudesan poklon Kelskih proroka? Izveštaji su im detaljni,
znate?"
Blago se namršti. „Da", priznao je, „zapravo jesu."
„Kako se vizije mogu naći u izveštaju?" Garion će znatiželjno.
„Grolimi su naumili da oblate proroke", odgovori Zakat. „Smatrali su da
je to najlakše sprovesti tako što će zabeležiti njihova predskazanja o
budućnosti, a zatim čekati da vide šta će se desiti. Naredili su službenicima
da pišu izveštaje. Dosad nijedno predskazanje proroka nije omanulo."
„Onda verujete da proroci mogu spoznati prošlost, sadašnjost i
budućnost na način koji niko od nas ne može u potpunosti razumeti?" navali
Kadifa.
Zakat stegnu usne. „U redu, markizo", nerado će, „priznajem da proroci
poseduju određeni, još neobjašnjeni dar."
„Verujete da bi vas prorok lagao?"
„Mudro devojče", promrmlja Belgarat odobravajuće.
„Ne", odgovori Zakat pošto je nakratko razmislio. „Proroci nisu
sposobni da lažu. Čuveni su po iskrenosti."
„Dobro", reče uz osmeh, „onda prosto treba da pozovemo proroka da
biste otkrili da li vas lažemo, je T tako?"
„Lizei", pobuni se Garion, „čekaćemo nedeljama. Nemamo toliko
vremena."
„Oh“, zausti, „neće toliko trajati. Ukoliko se dobro sećam, gospa
Polgara je rekla da je Andel dozvala Siradis kad je Njegovo veličanstvo
ležalo na samrti. Sasvim sam ubeđena da će je ubediti da to opet uradi."
„Dakle, Zakate", Belgarat će. „Hoćeš li prihvatiti ono što ti Siradis kaže
kao istinu?"
Car sumnjičavo žmirnu k njemu tražeći znake lukavstva. „Saterali ste
me u ćošak", izreče osuđujuće. „U redu, Belgarate", napokon će.
„Prihvatiću sve što mi Siradis kaže kao istinu - ukoliko pristanete na isto."
„Onda smo se dogovorili", kaza Belgarat. „Hajde da pozovemo Andel i
da već jednom završimo sa ovim."
Kadifa izađe u hodnik da popriča s čuvarem koji je pratio cara gde god
da je išao, a Zakat se zavali u stolici. „Ne mogu da verujem da čak i
uzimam u obzir sve te vaše luckaste nemoguće zamisli", reče.
Garion razmeni kratak pogled s dedom, a onda obojica prasnuše u
smeh.
„Nešto je smešno, gospodo?"
„Porodična šala, Zakate", Belgarat će. „Raspravljam s Garionom o
mogućem i nemogućem još od njegove devete godine. Čak je bio
tvrdoglaviji od tebe."
„Lakše ćete sve prihvatiti kad prvobitno iznenađenje zamre", nadoveza
se Garion. „Podseća me nekako na plivanje u ledenoj vodi. Kad vam čula
otupe, više vas ne pogađa toliko."
Nedugo potom Kadifa nanovo stupi u sobu, sada sa Andel s natuknutom
kapuljačom.
„Mislim da si rekla kako ti je kelska proročica gospodarica, Andel",
obrati joj se Zakat.
„Tako je, Vaše veličanstvo."
„Možeš li je dozvati?"
„Samo prikazu, Vaše veličanstvo, ukoliko je neophodno i ukoliko
pristane."
„Mislim da jeste neophodno, Andel. Moram proveriti nešto što mi je
Belgarat ispričao. Znam da Siradis uvek govori istinu. Belgarat je, nasuprot
tome, prilično sumnjiv." Popreko i donekle lukavo odmeri starca.
Belgarat se iskezi i namignu.
„Razgovaraću s gospodaricom, Vaše veličanstvo", kaza Andel, „i
zamoliću je da se pokaže ovde. Ukoliko pristane, preklinjem vas da je brzo
propitate. Trud da se pojavi na drugoj strani sveta je iscrpljuje, a nije
krepka." Dalazijka onda ponizno kleknu i pognu glavu, a Garion ponovo
začu neobično mrmljanje udruženih glasova i zatim dugu tišinu. Opet se
pojavi treperenje, a kad prestade, ukaza se prikaza Siradis s kukuljicom i
povezom na očima.
„Hvala što ste došli, Vaša svetosti", zausti Zakat neobičnim glasom
punim poštovanja. „Posetioci su mi ispričali o nečemu u šta ne mogu da
poverujem, ali ipak sam morao pristati da prihvatim sve što mi kažete."
 „Saopštiću vam sve što mogu, Zakate" odgovorila je. „Ponešto je
skriveno, a ponešto još ne mogu otkriti."
„Shvatam vaša ograničenja, Siradis. Belgarion mi je rekao da murški
kralj Urgit nije potomak Taura Urgasa. Je li to tačno?"
„Jeste", odgovori bez uvijanja. „Otac kralja Urgita bio je Alorn."
„Da li je neko od sinova Taura Urgasa preživeo?"
„Nije, Zakate. Loza je Taura Urgasa zatrta pre dvanaest godina, kada su
mu poslednjeg potomka davljenjem svrgli na nekom tavanu u Rak Goski po
naređenju upravnika Oskatata, sluge kralja Urgita."
Zakat uzdahnu i tužno odmahnu glavom. „Gotovo je, dakle", reče.
„Neprijateljska je loza neprimetno zamrla na tamnom tavanu - toliko tiho da
nisam mogao likovati niti prokleti onoga ko mi ih je oteo iz ruku.“
„Osveta je isprazna, Zakate.“
„Skoro trideset godina jedino mi je ona bila preostala." Ponovo
uzdahnu, a zatim se isprsi. „Je l' Zandramas zaista Belgarionu otela sina?“
„Jeste, i sada ga nosi k ’mestu koje više ne postoji’. “
„A gde je to?"
Lice joj je bilo neizmerno mirno. „Ne mogu vam otkriti", napokon
odgovori, „ali Sardion je tamo."
„Možete li mi reći šta je Sardion?“
„Polovina kamena koji beše podeljen."
„Zar je zaista toliko važan?"
„U čitavom Angaraku ne postoji ništa vrednije. Svi Grolimi to znaju.
Urvon bi sve blago dao za njega. Zandramas bi se odrekla obožavanja
mnoštva. Menga bi dao dušu - zapravo, već je to uradio kada je vrbovao
demone da mu u pomoć prihrle. A čak bi i Agačak, prvosveštenik Rak
Urge, napustio svoj naum da zavlada nad Ktol Murgosom samo da bi ga se
dokopao."
„Kako je moguće da mi je nešto tako vredno promaklo?"
„Oči su vam za ovozemaljske radnje prikovane, Zakate. Sardion nije s
ovoga sveta - poput druge polovine razdeljenog kamena."
„Druge polovine?"
„Angaraci ga nazivaju Ktrag Jaska, a zapadnjaci Aldurova kugla. Ktrag
Sardijus i Ktrag Jaska razdvojiše se u trenu kad se rodiše suprostavljene
neminovnosti."
 Zakat preblede i čvrsto sklopi ruke ne bi li primirio drhtavicu.
„Dakle, tačno je?" progovori promuklo.
„Sve, Kale Zakate. Sve."
„Čak i to da su Belgarion i Zandramas Dete Svetlosti i Dete Tame?"
„Da, i to."
Zaustio je da još nešto upita, ali ona podiže ruku. „Ističe mi vreme,
Zakate, a još vam nešto važnije moram otkriti. Znajte da će vam se život na
bitnom raskršću naći. Odreknite se požude za moći i gladi za osvetom jer to
su samo dečje igračke. Vratite se u Mal Zet, gde ćete se pripremati za svoj
udeo u susretu što treba da nastupi."
„Moj udeo?“, zazvuča iznenađeno.
„U zvezdarna su vaše ime i uloga zapisani."
„ A kakva je ta uloga?"
„Uputiću vas kad budete spremni da pojmite šta ćete morati da
preduzmete. Najpre morate isceliti srce od očajanja i kajanja koji vas
oprhvraše."
Lice mu se tada primiri i on uzdahnu. „Bojim se da ne mogu, Siradis",
reče. „Tražite od mene nemoguće."
„Onda ćete neminovno umreti pre no što nastupi sledeće godišnje doba.
Razmislite o ovome što sam vam rekla, dobro razmislite, malorijski care.
Ubrzo ćemo nanovo razgovarati." A onda zatreperi i nestade.
Zakat je zurio u prazninu gde je stajala.
Stezao je vilice bleda lica.
„Pa, Zakate?" Belgarat će. „Jesi li sada ubeđen?"
Car ustade sa stolice i stade da korača tamo-amo. „Ma ovo je
neizmerna budalaština!", prasnu najednom ljutito.
„Znam", mirno će Belgarat, „volja da poveruješ u budalaštinu jeste
naznaka vere. Sasvim je moguće da je vera prvi korak u pripremama koje je
Siradis spomenula."
„Nije da ne želim da poverujem, Belgarate", izreče Zakat neočekivano
ponizno. „Samo..."
„Niko ne kaže da je lako", starac će. „Ali i ranije si radio ono što nije
lako, je li tako?"
Zakat ponovo klonu na stolicu, zamišljenog pogleda. „Zašto ja?!",
jadikovao je. „Zašto ja moram da se petljam u ovo?"
 Garion najednom prasnu u smeh.
Zakat ga ošinu hladnim pogledom.
„Izvinite" izvini se Garion, „ali ponavljam zašto ja?!’ od četrnaeste
godine. Još nisam dobio zadovoljavajući odgovor, ali s vremenom sam
navikao na nepravdu."
„Ne pokušavam da izbegnem odgovornost, Belgarione. Jednostavno ne
shvatam kako uopšte mogu pomoći. Vi ćete naći Zandramas, vratićete dete,
a zatim uništiti Sardion. Zar to nije sve?"
„Malo je složenije", Belgarat će. „Uništenje Sardiona podrazumeva
sveopštu pometnju."
„Ne shvatam. Zar ne možete prosto odmahnuti rukom i ukloniti ga? Ipak
ste čarobnjak - ili se barem tako priča."
„Zabranjeno je", namah će Garion. „Ne možete nešto poništiti. Ktučik je
pokušao, pa je uništio samog sebe."
Zakat se namršti i pogleda Belgarata. „Mislio sam da ste ga vi ubili."
„Kao i mnogi." Starac slegnu ramenima. „Doprinosi mom čuvenju, tako
da ne želim da se natežem zbog toga." Povukao je resicu uha. „Nego",
zausti, „mislim da ćemo se ovim zanimati do samog kraja. Prilično sam
ubeđen da se Sardion može uništiti jedino kao ishod konačnog sukoba
Deteta Svetlosti i Deteta Tame." Ućuta, a zatim najednom sede, napetog
lica. „Međutim, mislim da je Siradis pogrešila i otkrila nam nešto što nije
nameravala. Rekla je da svi Grolimi očajno žude za Sardionom, a
spomenula je i Mengu. Zar to ne upućuje na to da je Menga takođe
Grolim?" Pogleda Andel. „Dešava li se da tvoja mlada gospodarica
ponekad previdi grešku?"
„Siradis ne greši, sveti Belgarate", odgovori vidarka. „Proročica ne
govori običnim glasom, već glasom vizije."
„Znači da je želela da saznamo kako je Menga Grolim - ili je barem bio,
a svrha dozivanja demona jeste da pronađe Sardion." Razmislio je nakratko.
„Doduše, postoji još jedna prilično zastrašujuća mogućnost", dodade.
„Moguće je da ga demoni jednostavno koriste da bi se sami domogli
Sardiona. Možda su mu zato toliko poslušni. Demoni su sami po sebi
dovoljno grozni, ali ukoliko Sardion poseduje istu moć kao i Kugla,
jamačno da ne želimo da im dopadne šaka." Okrenu se ka Zakatu.
„Dakle?“, reče.
 „Šta dakle?“
„jesi li s nama ili protiv nas?"
„Da niste malo uprostili?"
„Jesam, ali uštedeće nam vreme, a ono nam polako nestaje/4
Zakat još više klonu u stolici, nedokučivog lica. „Ne vidim nikakvu
korist za sebe u ponuđenom dogovoru" reče.
„Preživećete“, podseti Garion. „Siradis je rekla da ćete umreti pre
proleća ukoliko ne prihvatite ulogu pred sobom."
Zakat se tugaljivo osmehnu, a u pogledu mu se ponovo pojavi mrtva
ravnodušnost. „Nisam mnogo uživao u životu da bih razmišljao kako da ga
produžim, Belgarione", kaza.
„Niste li malo detinjasti, Zakate?“, prasnu Garion osetivši kako nanovo
gubi. strpljenje. „Ništa niste postigli u Ktol Murgosu. Nije ostala i kapljica
urške krvi koju biste mogli proliti, a s druge strane, kod kuće vam se
pojavila nevolja koja naginje da postane užas. Jeste li kralj - ili car, ili kako
god da se nazivate - ili ste razmaženo derište? Odbijate da se vratite u Mal
Zet samo zato što vam je rečeno da biste morali. Ne nameravate da se
pokrenete i kad vas ubeđuju da ćete umreti ukoliko se ne vratite. To ne
samo da je detinjasto već je i nerazumno, a nemam vremena da se
ubeđujem s nekim bez trunke razuma. Pa onda, možete se slobodno
ušuškati ovde u Rak Hagi gajeći zamorne jadikovke i razočaranja dok vas
Siradisina predskazanja ne sustignu, ali što se mene tiče, Geran mi je sin, te
ću sigurno otići u Maloriju. Posao me čeka, a nemam vremena da vas
tetošim." Zadržao je dah za poslednju opasku. „Sem toga", nastavi
uvredljivim uzgrednim tonom, „ionako nam niste potrebni."
Zakat skoči sevajući očima. „Preterali ste!" zagrme, tresnuvši pesnicom
o sto.
„Zadivljujuće", pecnu ga Garion. „Ipak ste živi. Pomislio sam da ću
možda morati da vas nagazim da biste mi odgovorili. Dobro onda, sad kad
ste se probudili, možemo se lepo posvađati."
„Na šta mislite kad kažete posvađati’?“, nagrnu Zakat pocrvenevši od
jarosti. „Zašto bismo se svađali?"
„Zato što ne znate hoćete li s nama u Maloriju."
„Ma, ne lupetajte. Naravno da idem. Možemo se posvađati samo zbog
vašeg neopisivog manjka kućnog vaspitanja."
 Garion je nakratko zurio u njega, a zatim se najednom presamiti od
napada nezadrživog smeha.
I dalje crven od besa, Zakat je stezao i širio pesnice. Potom mu preko
lica prelete glupav izraz, a onda takođe prasnu u smeh.
Belgarat iznenada zagunđa. „Garione", iznervirano će, „javi mi kad ćeš
opet to raditi. Živci mi nisu kao ranije."
Zakat obrisa oči i dalje se smešeći. „Koliko bi vam trebalo da se
spakujete?" upita.
„Ne mnogo", odgovori Garion. „Zašto?"
„Odjednom sam se uželeo Mal Zeta. Sada je tamo proleće i trešnje su u
punom cvatu. Vi i Se’Nedra sigurno ćete zavoleti Mal Zet, Garione."
Garion nije mogao u potpunosti odrediti da li je izostavljanje dodatka
„Bel" bilo slučajno ili je pak predstavljalo uvod u prijateljstvo. Međutim,
sasvim je bio ubeđen da je malorijski car složeniji nego što bi mogao
zamisliti.
„Nadam se da ćete mi oprostiti", zausti Zakat, „želim da porazgovaram
s Bredorom ne bih li saznao još detalja o događajima u Karendi. Izgleda da
je Menga započeo otvorenu pobunu protiv krune, a odvajkada sam imao
stroga ubeđenja u vezi s tim."
„Kao i ja", saglasi se Garion učtivo.
Narednih nekoliko dana carski glasnici jurcali su od Rak Hage do luke
Rak Ktan. I konačno jednog promrzlog jutra s jarkim suncem na
tamnoplavom nebu, kada se magličasta para kovitlala nad pučinom jezera
Haga, izjahaše uputivši se preko svenule smeđe doline duž obale. Garionu
se rivanski ogrtač zavijori dok je jahao na čelu povorke sa Zakatom, koji
kao da je živnuo. Reka ljudi protezala se kilometrima.
„Nije li ogavno?“, Malorijac će posprdno osvrnuvši se preko ramena.
„U celosti sam okružen gotovanima i ulizicama, a množe se kao crvi u
trulom mesu.“
„Zašto ih ne otpustite iz službe ako vas toliko nerviraju?" predloži
Garion.
„Ne mogu. Svi imaju moćne rođake. Neophodno je da uspostavim
pažljivo osmišljenu ravnotežu - pripadnik jednog plemena istog je ranga kao
pripadnik odgovarajućeg klana. Dok god se neka porodica ne uzdigne s
previše titula, traćiće vreme na spletke među sobom. Tako će biti dovoljno
zauzeti da bi spletkarili protiv mene."
„Mislim da je to jedan od načina da se situacija obuzda."
Sunce se podiže na tamnoplavom zimskom nebu u ovim udaljenim
krajevima, a inje ižčeznu s dugačkih krajeva svenule trave i lagano skliznu
sa sasušene paprati i niskog rastinja načinivši avetinjski beie obrise listova
na tankom sloju mahovine na tlu.
Zastali su za podnevni ručak, toliko bogat kao da je spremljen u Rak
Hagi, poslužen na belom svilenom prekrivaču stola pod širokim platnom
šatora. „Pristojan ručak", oglasi se Zakat kritički pošto su obedovali.
„Razmazili su vas, gospodaru", Polgara će. „Naporno jahanje na svežem
vazduhu i jednodnevna dijeta mogu učiniti čuda za vaš apetit."
Zakat iznenađeno pogleda Gariona. „Mislio sam da ste samo vi takvi",
reče, „ali izgleda da vam je ova neotesana iskrenost porodična osobina."
Garion slegnu ramenima. „Štedi vreme."
„Oprostite mi zbog ovoga, Belgarione" umeša se Sadi, „ali zašto bi se
besmrtnik uopšte opterećivao vremenom?" Uzdahnu bezmalo žaiobno.
„Besmrtnost sigurno nudi razna zadovoljstva - kao posmatranje neprijatelja
kako stare i umiru."
„Sve je to prilično precenjeno", zausti Belgarat zavalivši se u stolici sa
svetlucavim srebrnim vrčom. „Ponekad proteknu čitavi vekovi bez
neprijatelja, te možeš samo da sediš i posmatraš godine kako se vuku."
Zakatu se na licu iznenada raširi osmeh. „Znate šta?" reče. „Trenutno se
osećam bolje nego u poslednih dvadeset i pet godina. Kao da me je neko
oslobodio ogromnog tereta."
„Možda je to zakasnela posledica otrova?" pecnu ga Kadifa. „Potreban
vam je dobar odmor, a za otprilike mesec dana bili biste kao novi."
„Je li markiza uvek ovakva?" upita Zakat.
„Ume da bude i gora", brecnu se Svileni.
Pošto napustiše prostran šator, Garion potraži svog konja, ali kao da je
poslušni riđan dugog pljosnatog nosa prosto nestao. A onda iznenada
primeti sedlo i zavežljaje na drugom konju, ogromnom zelenku. Pogleda
zbunjeno Zakata koji ga je pomno posmatrao. „Šta ovo treba da znači?"
upita.
„Samo mali dar kao dokaz mog neizmernog poštovanja, Garione",
odgovori Zakat, a oči mu se zacakliše. „Riđan je bio pristojan konj, ali ne
može ni prići kraljevom. Kralju je potreban plemenit konj, a lično mislim da
Kretijen može ispuniti sve ceremonijalne zahteve."
„Kretijen?"
„Tako se zove. Ponos kraljevske konjušnice u Ktol Murgosu. Zar nema
konjušnica u Rivi?"
Garion prasnu u smeh. „Vladam ostrvom, Zakate. Više nas zanimaju
brodovi nego konji." Pogleda ponosnog zelenka izvijenog vrata kako lagano
potkopova tlo kopitom i najednom ga obuze zahvalnost. „Izuzetan poklon,
Zakate", reče.
„Naravno da jeste. Ja sam izuzetan čovek. - jeste li primetili? Uzjašite,
Garione. Osetite vetar na licu i dopustite da vam topot kopita uskomeša
krv."
„Pa, dobro“, Garionie pokušavao da obuzda uzbuđenje, „možda bi
najpre trebalo da se bolje upoznamo?"
Zakat se razdragano nasmeja. „Naravno", reče.
Garion se približi ogromnom zelenku, dok ga je ovaj mirno posmatrao.
„Izgleda da ćemo deliti sedlo", uputi životinji, Kretijen zarza i gurnu ga
njuškom.
„Želi da trči", Eriond će. „Jahaću s vama ako ne smeta. Konj isto želi."
„Važi", saglasi se Garion. „Hajde onda." Podiže uzde, postavi stopalo u
uzengiju i ispravi se u sedlu. I pre no što se smestio, zelenko jurnu.
Bilo je to sasvim novo iskustvo. Garion je mnogo jahao, ponekad čak i
nedeljama. Uvek je, kao svaki dobro vaspitan Sendar, pomno pazio na svog
konja, ali nikad ranije nije osetio ovakvu bliskost. Oduvek je smatrao da je
konj jednostavno pomoć za brže putovanje, donekle sredstvo da se nekud
stigne, a samo jahanje nikada nije predstavljalo poseban izvor zadovoljstva.
Međutim, sa ovim izvrsnim zelenkom Kretijenom bilo je sasvim
drugačije. Osetio bi kako ga čudesno strujanje prožima pri svakom dodiru
snažnih sapi što su se grčile i istezale pod njim dok su s Erionđom na
kestenjastom pastuvu tutnjali kroz svenulu smeđu travu ka zaobljenom brdu
na više od kilometar i po od njih.
Kad su se domogli vrha, Garion se bez daha osmehivao zbog
neobuzdane radosti. Zauzda, a Kretijen se prope grabeći kopitima kroz
vazduh, nestrpljiv da nanovo pojure.
„Sada znaš", Eriond se široko osmehnu.
 „Da", priznade Garion, i dalje nasmejan. „Izgleda da je tako. Kako mi je
ovo nedostajalo svih ovih godina!"
„Manjkao ti je pravi konj", Eriond će mudro, odmerivši Gariona. „Znaš
da te je ovo zauvek promenilo?"
„U redu je" odgovori Garion. „Ionako sam se umorio od starog sebe."
Uperi prst ka nanizanim brdima pod tamnoplavim nebom, udaljenim više od
lige. „Hajde da vidimo šta je s druge strane", predloži.
„Zašto da ne?" osmehnu se Eriond.
Tako i uradiše.
Carevo lično osoblje bilo je vešto usaglašeno, tako da su brojne sluge
uveče izjahale pred ostalima ne bi li pripremile logor za konačište, tačno na
pola puta do morske obale. Povorka je krenula rano ujutru, prateći mrazom
okovanu stazu pod tamnoplavim nebom. Kasno po podne nađoše se na brdu
odakle je pucao pogled na prostranstvo oko tamnoplavog Istočnog mora
koje se mreškalo pod zimskim suncem, dok su gusti oblaci poput dima boje
rđe zaklanjali daleko obzorje. Više od dvadeset brodova s crvenim
privezanim jedrima nizalo se ukotvljeno u luci a zavetrini plitkog zaliva
daleko pod njima, te Garion upitno pogleda Zakata.
„Još jedno obeležje one ogavne razmetljivosti što sam vam pomenuo."
Car slegnu ramenima. „Naredio sam da flota doplovi iz ktanske luke.
Desetak brodova bi trebalo da preveze sve one gotovane i ulizice, kao i
ponizne sluge koje zapravo obavljaju čitav posao. Predodređeno je da ostali
brodovi prevezu naše kraljevske uzvišenosti uz odgovarajuću
nakinđurenost. Garione, kinđurenje je neophodno. U suprotnom, podređeni
bi možda pogrešili i zamislili vladara kao časnu ličnost."
„Danas ste neizmerno raspoloženi za sprdanje."
„Možda je to takođe jedna od zaostalih posledica koje je Lizel
spomenula. Večeras ćemo spavati u potpalublju i isploviti sa svitanjem."
Garion klimnu glavom, dodirnuvši donekle uz žaljenje Kretijenov sagnut
vrat dok je pružao uzde slugi konjušaru.
Isploviše s peščane plaže na raskošno uređenoj barki. Nasuprot uzanim
kabinama u kojima je Garion dotad bio, ove su bile velike skoro koliko i
odaje poveće kuće. Ubrzo je shvatio i zašto. Na svim brodovima izdvojeno
je veoma malo prostora za kabine jer se veći deo koristi za teret. Jedini
teret koji je ovaj brod obično prenosio bio je car Malorije.
 Za večeru im u niskoj trpezariji Zakat ove ploveće palate poslužiše
jastoga. Poslednjih nedelju dana Garion je toliko pažnje posvetio ćudljivom
caru da gotovo uopšte nije razgovarao s prijateljima. Stoga, pošto prinesoše
tanjire na sto, namerno sede nasuprot Malorijca. Laknulo mu je kad je
shvatio da se smestio između Polgare i Durnika, a Se’Nedra i Kadifa
zaokupiše carevu pažnju razdraganim devojačkim ćaskanjem.
„Izgledaš umorno, Garione" primeti Polgara.
„Pomalo sam pod pritiskom", kaza. „Baš bih želeo da prestane da menja
raspoloženje svaki čas. Kad god pomislim da ga razumem, on se sasvim
promeni."
„Nije pametno da svrstavaš ljude u određeni šablon, mili", smireno ga
posavetova dodirnuvši mu ruku. „To te može zbuniti."
„Zar ćemo zaista ovo jesti?" upita Durnik zgroženo, uperivši nož ka
svetlorumenom jastogu koji ga je posmatrao iz tanjira s kleštima naizgled
spremnim za napad.
„Koristiš ova mala klešta, Durniče", objasni Polgara blago. „Moraš da
mu razbiješ oklop."
Odgurnuo je tanjir. „Neću da jedem hranu koja liči na ogromnu crvenu
bubu", izjavi neobično žustro. „Nekad se mora postaviti granica."
„Jastog je retka poslastica, Durniče", reče.
„Ima i onih koji jedu puževe", progunđao je.
Oči joj sevnuše, ali ipak je obuzdala bes i progovorila podjednako
blago kao i dotad. „Sigurna sam da im možemo reći da ti posluže nešto
drugo", kaza.
Zagledao se u nju.
Garion je pogledao oboje i odmah zaključio kako se dovoljno dugo
poznaju da mogu mirno izgladiti sve nesuglasice.
„Šta ne valja, Durniče?" bez uvijanja će. „Naprasit si kao besna lasica."
„Ništa!", Durnik skoro viknu.
Garion tek tada shvati, Setio se Andeline molbe u vezi s Totom.
Usmerio je pogled ka dnu stola, gde je nemi rmpalija spuštenog pogleda
mirno sedeo, skoro kao da pokušava da izgleda nevidljivo. Potom pogleda
Durnika, koji je namerno okretao leđa nekadašnjem prijatelju. „Oh", zausti,
„mislim da sada shvatam. Tetka Pol ti je rekla nešto što nisi želeo da čuješ.
Razljutio te je neko koga si veoma voleo, a ti si mu rekao nešto zbog čega
si zažalio. A potom si shvatio da nije imao izbora i da je zaista morao to da
uradi. Sada nanovo želiš da budete prijatelji, ali ne znaš kako. Zbog toga se
ponašaš ovako - i nepristojan si prema tetki Pol?“
Durnika je ovo prenerazilo. Porumene, pa preblede. „Ne moram da
trpim ovo", planu, skočivši.
„Ma daj, sedi, Durniče" Garion će. „Suviše se volimo da bismo se tako
ponašali. Umesto da se stidiš ili nerviraš zbog toga, hajde da probamo da
izgladimo stvari?"
Durnik krenu da uzvrati Garionu pogled, ali ipak spusti glavu
pocrvenevši. „Loše sam se poneo, Garione", promrmlja klonuvši na stolici.
„Jesi" saglasi se Garion, „ali uradio si to jer nisi mogao da shvatiš šta
radi - i zašto. Meni nije uspelo da shvatim samog sebe do juče - kad je
Zakat napokon promenio odluku i odlučio da nas povede u Mal Zet. Siradis
je to već znala, te je zbog toga i nagnala Tota da nas preda Ateski. Ona
zapravo želi da stignemo do Sardiona i Zandramas, tako da će urediti da
okolnosti idu u tom pravcu. Tot radi ono što ona misli da je neophodno
kako bi se susret odigrao. U trenutnoj situaciji ne možemo imati boljeg
prijatelja."
„Kako uopšte da... mislim, nakon onakvog postupanja?"
„Budi iskren. Priznaj da si pogrešio i izvini se."
Durniku se lice skameni.
„Ne moraš to da iskažeš rečima, Durniče", strpljivo reče Garion
prijatelju, „Mesecima si se s Totom sporazumevao bez reči."
Zamišljeno pogleda nisku tavanicu. „Na brodu smo", primeti, „plovimo
ka okeanu. Misliš li da ima riba u ovim vodama?"
Durnik se iznenada osmehnu.
S druge strane, Polgarin je uzdah bio žaloban.
Kovač donekle stidljivo pogleda pred sobom. „Šta si rekla, kako da
izvadim bubu iz oklopa, Pol?“, upita pokazujući na naizgled besnog jastoga
na tanjiru.
Plovili su ka severoistoku mimo hagaške obale, a vetar ubrzo utihnu.
Već su prešli zamišljenu liniju Ekvatora i nanovo se našli na severnoj strani
sveta. Durnik i Tot su najpre stidljivo, a zatim samopouzdanije, povratili
prijateljstvo i danima su s krme zabacivali udice sa svetlim mamcima, a
raznovrsni ulov završavao je u kuhinji.
 Zakatove pošalice i dalje su bile neobično razdragane, iako su se
razgovori s Belgaratom i Polgarom uglavnom zasnivali na pričama o
demonskoj ćudi - nimalo veseloj temi za ćaskanje. Konačno, nakon neaelju
dana plovidbe sluga priđe Garionu, koji je pored ograde palube posmatrao
kako vetar mreška iskričave talase, i izvesti ga da car želi da razgovara s
njim.
Garion klimnu glavom i uputi se ka kabini u potpalublju, gde je Zakat
obično primao zvanice. Poput svih kabina na toj plovećoj palati i ova je
bila prilično velika i raskošno uređena. Široki prozori prostirali su se preko
krrnenog dela, te je soba bila dobro osvetljena i provetrena. Grimizne
zavese visile su pored prozora, a pod je bio prekriven tamnoplavim
tepihom. Zakat je u uobičajenoj beloj piatenoj odori zavaljen na niskom
kožnom divanu u drugom delu odaje posmatrao penušavu brazdu i jato
snežnobelih galebova koji su pratili brod. Mačka mu je ležala u krilu,
oglasivši se predenjem kad ju je odsutno pomazio iza ušiju.
„Želeli ste da me vidite?“, upita Garion pošto je ušao.
„Da. Uđite, Garione“, reče Malorijac. „Nismo mnogo razgovarali
posleđnjih nekoliko dana. Ljuti ste zbog nečega?“
„Nisam", odgovori Garion. „Bili ste zaokupljeni pričama o demonima.
Budući da znam vrlo malo o tome, nisam mogao doprineti razgovoru."
Krenu kroz odaju, ali se ipak zaustavi da skine okomito razigrano mače
koje mu se okačilo o levi članak.
„Vole da grebu“, osmehnu se Zakat.
Garion se seti nečeg, te obazrivo pogleda okolo.
„Zit nije ovde, je l' tako?"
Zakat se nasmeja. „Nije. Sadi se postarao da ostane u kućici." Zakat
plahovito pogleda Gariona. „Zaista je toliko opasna?"
Garion klimnu glavom. „Ujela je Grolima u Rak Urgi“, reče. „Umro je
za pola minuta. Pitajte Svilenog da vam objasni. Mislim da je razvio čitavu
teoriju na temu zašto ih ne treba voleti."
„Komplikovan čovečuljak, zar ne?“
Garion se osmehnu. „O, da. Život mu je ispunjen opasnostima i
uzbuđenjem, a živci su mu ipak očuvani kao da su žice harfe. Ponekad je
malčice uvrnut, ali posle nekog vremena ćete se navići." Kritički odmeri
cara. „Izgledate neobično čilo", zaključi sedajući na drugi kraj kožnog
divana. „Mora da vam morski vazduh prija."
„Mislim da se ne radi o vazduhu, Garione, već zbog toga što spavam od
osam do deset sati."
„Spavate? Zar vi?“
„Zapanjujuće, zar ne?“ Zakat se iznenada smrknu. „Voleo bih da sve ono
nije toliko daleko odmaklo, Garione", kaza.
„Naravno."
„Urgit vam je rekao šta mi se desilo kad sam bio mlad?"
Garion klimnu. „Jeste."
„Nespavanje datira otprilike otad. Lice koje mi je nekada bilo posebno
milo pohodilo me je u snu, tako da mi je spavanje postalo mučenje."
„I nikad nije prestalo? Čak ni posle trideset godina?"
„Nijednom. Živeo sam u neumornoj žalosti, krivici i kajanju. Živeo sam
samo da bih sproveo osvetu nad Taurom Urgasom.
Čo-Hagova oštrica mi je to otela. Skovao sam desetine raznih scenarija
za svrgnuće tog ludaka - svaki je bio okrutniji od prethodnog - ali podvalio
mi je tako što je pošteno umro u bici."
„Nije“, Garion se usprotivi. „Umro je u mukama koje ne biste mogli da
zamislite. Čo-Hag mi je pričao o tome. Taur Urgas je sasvim poludeo pre
no što ga je Čo-Hag svrgnuo, ali je ipak dovoljno dugo živeo da shvati
konačni poraz. Umirao je grizući i glođući zemlju zbog očaja. Nije mogao
da podnese poraz."
Zakat je promislio o tome. „Dobro", zausti napokon. „Možda je to zaista
strahotno. Mislim da sam sada manje razočaran."
„Da li je saznanje da je Urgova loza sada istrebljena uticalo na to da se
duh koji vas je pohodio u snovima svih ovih godina napokon umiri?“
„Ne, Garione. Mislim da to nije povezano. Prosto, sada umesto
pređašnjeg lika vidim drugi.“
„Oh?"
„Lice s povezom.“
„Siradisino lice? Mislim da vam nije preporučljivo da o njoj razmišljate
na taj način.“
„Ne shvatate, Garione. Još uvek je samo devojčurak, ali mi je ipak
nekako unela u život toliko mira i utehe koliko nikada nisam osetio.
Spavam kao odojče i krećem se korakom laganim od luckaste
rastrojenosti." Odmahnuo je glavom. „Iskreno, ne mogu to da smislim, ali
svejedno se ne mogu odupreti.“
Garion se zagleda kroz prozor uopšte ne primećujući titranje na talasima
i jato galebova. A onda, iznenada je shvatio toliko očiglednu misao da je
morala biti neosporno tačna. „Moguće je da ste naišli na životno raskršće
koje je Siradis spomenula", kaza. „Nagrađeni ste jer ste izabrali pravi put.“
„Nagrađen sam? Ko me je nagradio?"
Garion ga pogleda pravo u oči i poče da se smeje. „Mislim da još niste
spremni za odgovor", reče. „Možete li da poverujete da je Siradis uticala na
vaše dobro raspoloženje?"
„Na neki čudan način mogu.“
„Složenije je od toga, ali i to je dovoljno za početak." Garion pogleda
pometenog cara. „Zaglibili smo u nešto na šta ne možemo uticati“, ozbiljno
će. „Prošao sam kroz sve ovo, tako da ću pokušati da vam olakšam koliko
god mogu. Prosto pokušajte da budete prijemčivi prema čudnim načinima
postojanja." Nakratko je promislio o tome. „Mislim da bi bilo dobro da
zajedno radimo na ovome - barem neko vreme - a možda ćemo se čak i
sprijateljiti." Pružio je ruku.
Zakat se osmehnu. „Zašto da ne?“, reče, čvrsto prihvativši Garionovu
pruženu ruku. „Mislim da smo poblesavili kao Taur Urgas, ali ipak zašto da
ne? Nas dvojica smo najmoćniji ljudi na svetu. Trebalo bi da smo smrtni
neprijatelji, a vi mi nudite prijateljstvo. Pa zašto da ne?" Nanovo se
osmehnu.
„Imamo gore neprijatelje, Zakate“, Garion će smrtno ozbiljno, „i sva
vaša armija - kao i moja - neće moći ni prstom da makne kad stignemo kud
smo se uputili."
„A gde je to, mladi prijatelju?"
„Mislim da ga nazivaju ’mesto koje više ne postoji’“
„Želeo sam da vas pitam o tome. Izraz je pun protivurečnosti. Kako se
možete naći na mestu koje više ne postoji?"
„Zaista ne znam" reče Garion. „Odgovoriću vam kad stignemo."
Doplovili su u luku Mal Džemil u južnoj Drevnoj Maloriji za dva dana,
a zatim krenuli konjima. Upustiše se u lagani galop dobro uređenim glavnim
drumom preko ozelenele pitome ravnice. Odred vojnika konjice u crvenim
tunikama starao se da put pred njima bude prazan, a povorka koja je obično
pratila cara u stopu dobro zaostade. Pored druma su se nalazila usputna
stajališta, sasvim drugačija od tolnedranskih konačišta pored zapadnih
puteva, a carski čuvar je prilično grubo izbacio ostale putnike ne bi li se
načinilo mesta u ovim prenoćištima za cara i njegovu svitu.
Kako su danima sve više odmicali, Garion je napokon počeo da shvata
pravo značenje prideva „bezgranična" kojim su često opisivali Maloriju.
Dosad bezgranična prostranost algarijskih ravnica nekako postade
besmislena. Snežni vrhovi dalazijskih planina koje su se nizale južnije od
druma grabili su poput ogromnih belih zubaca k nebu. Što su dalje zalazili u
to beskrajno prostranstvo, Garion je sve snažnije osećao kako je nekako
manji.
Čudno, ali i Se'Nedra je slično osetila, a sasvim očigledno joj se nije
dopalo. Opaske su joj sve češće bile osičave, a primedbe ozlojeđene.
Izjavila je da su široke odore seljaka prostačke, te da su ogromne ralje koje
su brazdale čitava jutra zemljišta odmah iza strpljivih stada volova glup
izum. Hrana joj se nije svidela, a čak joj ni kristalno bistra voda, hladna i
slatka kao da je potekla iz samih izvora tolnedranskih planina, nije bila po
volji.
Svileni lukavog pogleda izjaha pored nje sunčanog jutra posleđnjeg
dana putovanja iz Ma! Džemiia. „Pazite, Vaše veličanstvo“, prepredeno ju je
upozorio kad su se približili brdu prekrivenom mladom zelenom travom,
toliko bujnom da je izgledalo kao da prolaze pored gustog zelenog pokrova.
„Prvi pogled na Mal Zet ume da oslepi nepažljive putnike. Da li biste
pokrili jedno oko, za svaki slučaj? Tako možete da uhvatite samo deo
vidika."
Lice joj se sledi. Pokuša da se ispravi u sedlu pokretom koji bi bio
upečatljiviji da je malkice viša i obrati mu se zapovednički: „Nije smešno,
prinče Kelđare, svakako ne očekujemo da će divljački grad na drugom
kraju sveta moći da parira divotama Tol Honeta, jedine carske prestonice
na..."
Ućutala je, kao i svi ostali u sviti.
Dolina iza brda širila se ne kilometrima, već ligama, i bila je sasvim
ispunjena načičkanim građevinama Mal Zeta. Široke avenije protezale su se
prave kao dugačke zategnute niti, a građevine - uprkos tome što nisu bile
načinjene od mermera, jer se na svetu ne bi moglo naći dovoljno mermera
da bi se snabdela izgradnja tog grada - biesnuše zahvaljujući snežnobeloj
fasadi koja ih prosto zaslepi. Prizor ih ostavi bez daha.
„Ništa posebno“, Zakat će tobože skromno, „Samo prijateljski kutak
koji nazivamo domom.“ Prepredeno pogleda Se’Nedrino zapanjeno
prebledelo lice. „Bolje da krenemo, Vaše veličanstvo", uputi joj. „Treba
nam pola dana do carske palate.“
 Deo drugi

MAL ZET
 Šesto poglavlje

KAPIJE MAL ZETA bile su poput, onih u Tol Honetu - bronzane, široke i
izglancane. Ipak, grad iza kapija bio je primetno drugačiji od tolnedranske
carske prestonice. Građevine su bile neobično slične, a izgrađene su toliko
gusto da su široke gradske avenije bile ograđene glomaznim zidovima
zgrada s dubokim usecima ili sa zalučenim vratima ili uzanim stepeništem
koje je vodilo do samog krova. Ponegde se fasada razrušila, zbog čega se
moglo zaključiti da su građevine bile sačinjene od kvadratnog drvenog
materijala. Durnik je to prihvatio s negodovanjem, budući da je smatrao
kako zgrade treba da budu od kamena.
Zađoše malo dublje u grad i Garion primeti da na kućama gotovo ne
postoje prozori. „Ne bih da zakeram", uputi Zakatu, „ali zar vam ne izgleda
kao da vam je grad malo dosadan?” Zakat ga upitno pogleda.
„Kuće su iste, a gotovo da nemaju prozora."
„Oh“, osmehnu se Zakat, „tako biva kad se gradnja prepusti vojnom
staležu. Snažno veruju da sve treba da je jednolično, a vojne zgrade ne
podrazumevaju izgradnju prozora. Međutim, svaka kuća ima svoj vrt i
prozore na toj strani. Leti se vreme uglavnom provodi u baštama ili na
krovovima.”
„Čitav grad je takav?” upita Durnik osmatrajući prilepliene nanizane
kućice.
„Nije, vrli Durniče“, odgovori car. „Ovaj deo grada je namenjen
kaplarima. Ulice namenjene kapetanima su kitnjastije, a one u kojima žive
radnici i obični građani prilično su skromnije. Vojnici obraćaju mnogo
pažnje na činove i počasti koje idu s njima."
Posle nekoliko kućica niz glavnu ulicu naiđoše na jednu poprečnu, gde
je krupnija rumena žena oštro grdila mršavog čovečuljka posramljenog
pogleda dok. je odred vojnika iznosio nameštaj iz kuće i gomilao ga na
klimavim kolima. „Morao si, Ekta?“, navali na njega. „Morao si da se
napiješ i izvređaš narednika? Šta ćemo sad? Godinama sam živela u onom
svinjcu od četvrti s nadom da će te unaprediti i taman kad sam pomislila da
će biti bolje, morao si da se napiješ i da nas opet vratiš na staro.“ On
promrmlja nešto.
„Šta si rekao?“
„Ništa, dušo."
„A zapamtićeš ti ovo, Ekta, pazi šta ti kažem."
„Život se stalno menja, zar ne?“, promrlja Sadi pošto su odjahali malo
dalje.
„Nije za podsmeh“, Se’Nedra će neočekivano žustro. „Izbacili su ih iz
doma zbog sitne budalaštine. Hoće li neko nešto preduzeti?“
Zakat je odmeri, a zatim mahnu kapetanu s crvenim ogrtačem koji je
pun poštovanja jahao iza. „Saznaj iz koje je jedinice", naredi. „Potom idi
kod kapetana i reci mu da mi učini uslugu i vrati Ekti čin - ukoliko se
potrudi da ne pije."
„Iz ovih stopa, Vaše veličanstvo", kapetan odsalutira.
„O, hvala, Zakate", reče Se Nedra donekle zbunjeno.
„Zadovoljstvo mi je, Se’Nedra" nakloni joj se u sedlu, a potom se
kratko zakikota. „Siguran sam da će se Ektina žena ionako postarati da on
dovoljno propati za svoje greške."
„Zar vam ovakav čin samilosti neće ukaljati glas, Vaše veličanstvo?",
upita Sadi.
„Neće“, odgovori Zakat. „Vladar uvek treba da bude nepredvidiv, Sadi.
Time će zbuniti podređene. Uostalom, povremena samilost doprinosi
čvršćoj odanosti nižih staleža."
„Zar su vam svi postupci iz političkih pobuda?", upita Garion. Iz nekog
razloga Zakatov uzgredan ton ga je iznervirao.
„Mislim da jesu", odgovori Zakat. „Politika je najbolja igra, Garione, ali
morate stalno igrati kako biste ostali u dobroj formi."
Svileni se nasmeja. „Isto to sam rekao o trgovini", kaza. „Ipak, jedina
razlika je što u trgovini novac određuje pobednika. Kako odrediti
pobednika u politici?"
Zakat načini neobičnu grimasu dok je razmišljao - donekle kao da se
zabavlja, a s druge strane je ostao smrtno ozbiljan. „Veoma je lako,
Keldare", reče. „Pobeđujete sve dok zadržite presto do kraja dana. Ako
završite mrtvi, izgubili ste - a svaki danje nova igra."
Svileni ga dobro odmeri, a zatim pogleda Gariona pokrenuvši prste:
Moramo da razgovaramo, što pre.
Garion kratko klimnu, a zatim se zavali u sedlu zauzdavši konja.
„Nešto ne valja?" upita Zakat.
„Mislim da mi je kolan popustio", odgovori Garion sjahavši. „Idite vi,
stići ću vas."
„Evo, pomoći ću ti ja, Garione", Svileni ponudi pomoć, takođe sjahavši.
„O čemu se radi?" upita Garion kad se car udaljio zaokupljen
razgovorom sa Se’Nedrom i Kadifom.
„Pripazi se, Garione", reče čovečuljak tiho pretvarajući se da proverava
kaiševe na Garionovom sedlu. „Prećutkuje nešto. Stalno se smeška i tobože
je sav fin, ali u suštini se nije mnogo promenio."
„Nije se samo šalio?"
„Nimalo. Bio je smrtno ozbiljan. Doveo nas je u Mal Zet iz pobuda koje
nemaju nikakve veze s Mengom ili našom potragom za Zandramas. Budi
pripravan. Moguće je da će prestati da se smeška bez ikakvog upozorenja."
Povisio je glas. „Eto", reče, cimnuvši kaiš, „sada će držati. Hajde da ih
sustignemo."
Izjahali su na širok trg sa svih strana okružen platnenim šatorima u svim
mogućim nijansama crvene, zelene, plave i žute. Trg je prosto vrveo od
trgovaca i žitelja u šarenim širokim košuljama do članaka.
„Gde običan narod živi ukoliko je čitav grad izdeljen na četvrti po
vojnim zaslugama?", upita Durnik.
Vođa odeljenja unutrašnjih poslova, ćelavi debeljko Bredor koji. je
jahao pored kovača, osvrnu se uz osmeh. „Svi imaju činove, vrli čoveče",
odgovori, „po ličnim zaslugama. Odeljenje za unapređenja pažljivo se bavi
time. Pokućstvo, poslovanje, sklapanje brakova, sve se to određuje po
činu.“
„Zar to nije predisciplinovano?" Durnik nije odustajao.
„Malorijci vole disciplinu, vrli Durniče", Bredor se nasmeja. „Angaraci
se nagonski klanjaju vladarima, Melsini su duboko posvećeni razvrstavanju,
Rarendi su preglupi da se pozabave sudbinom, a Dali - oh, niko zapravo ne
zna šta Dali žele."
 „Nismo toliko drugačiji od Zapadnjaka, Durniče" oglasi se Zakat preko
ramena. „U Tolnedri i Sendariji sve se određuje imetkom. Žitelji grade kuće
i radnje i sklapaju brakove koje mogu novčano podržati. Mi smo to
jednostavno ozvaničili, to je sve."
„Recite mi, Vaše veličanstvo", Sadi će, „kako je moguće da je narod
toliko uzdržan?"
„Ne shvatam."
„Zar ne treba barem da vam salutiraju dok prolazite? Ipak ste vi car."
„Ne prepoznaju me." Zakat slegnu ramenima. „Car se u grimiznoj odori
vozi u zlatnim zapregama, nosi krunu načičkanu draguljima i obično ga prati
barem puk carske garde uz paradne fanfare. Sada sam samo običan čovek u
beloj košulji koji prolazi kroz grad s prijateljima."
Garion je razmišljao o tome, i dalje pod utiskom prošaptanog
upozorenja Svilenog. Gotovo potpuno odricanje i od najmanjeg
samoveličanja koje je Zakat nagovestio u svojoj izjavi otkrilo je još jedno
lice tog složenog čoveka. Garion je bio posve siguran da ni kralj Fulrah
Sendarski, najskromniji vladar na Zapadu, ne bi bio toliko povučen.
Pređoše trg i nađoše se na ulicama s malo većim kućama od onih pored
gradskih kapija, a tu i tamo mogao se primetiti i poneki ukras. Međutim,
delovalo je kao da su malorijski vajari imali ograničenu maštu, a filigranski
radovi na fasadama prednjih strana kuća bili su neugledni i neukusni.
„Pukovnička četvrt “, Zakat će sažeto.
Izgledalo je kao će zauvek prolaziti gradom. U redovnim razmacima
nailazili su na trgove s pijacama ispunjene svetinom u jarkim širokim
košuljama koje su izgleda bile rnalorijska narodna nošnja. Prođoše i
poslednje nemaštovite jednolične kuće pukovnika i građana jednakih po
činu i zađoše pod široki drvored i na livade s razigranim vodoskocima što
su titrali na suncu. Široka je avenija bila ograđena pažljivo oblikovanim
zelenim figurama živice, povremeno prošaranim trešnjinim đrvećem
prekrivenim rozikastim listićima, lelujavim na blagom povetarcu.
„Kako je ovo divno!“, uskliknu Se’Nedra.
„Ipak se i u Mal Zetu može naići na ponešto lepo“, uzvrati Zakat. „Niko,
pa čak nijedan vojni arhitekta, ne bi mogao da izgradi ovoliki grad da bude
ceo ružan.“
„Kapetanska četvrt nije toliko loša“ obrati se Svileni malenoj kraljici.
 „Poznajete Mal Zet, Vaša visosti?“, upita Bredor.
Svileni klimnu glavom. „Osnovao sam ovde predstavništvo s poslovnim
ortakom", odgovori. „Zapravo, više ie skladište nego radnja. Nezgodno je
poslovati u Mal Zetu - previše je zakona.“
„Da li bi bilo neljubazno od mene ako bih pitao koji ste rang dobili?",
upita službenik okruglog lica kao da opipava teren.
„Posedujemo rang generala", odgovori Svileni sasvim uzgredno.
„Jarblek je hteo da budemo na nivou vojskovođe maršala, ali ipak sam
shvatio da kupovina toliko visokog ranga zapravo nema dovoljno
prednosti."
„Rang se može kupiti?", Sadi će.
„U Mal Zetu se sve prodaje", odgovori Svileni. „Umnogome je sličan
Tol Honetu."
„Ne u potpunosti, Svileni", Se Nedra će uvređeno.
„To jest, uopšteno govoreći, Vaše carsko veličanstvo", brže-bolje se
ispravi. „Mal Zet nikada nije bio počastvovan prisustvom tako božanski
uzvišene carske princeze koja prosto isijava poput najdragocenijeg dragulja
plamteći svojim ognjem ka suncu."
Ona ga ošinu pogledom i okrenu mu leđa.
„Šta sam rekao?" upita čovečuljak Gariona povređeno.
„Uvek si sumnjiv, Svileni", uputi mu Garion. „Nikad se ne zna kad teraš
šegu s nekim. Mislio sam da ti je to sasvim jasno."
Svileni ožalošćeno uzdahnu. „Niko me ne shvata", jadao se.
„O, mislim da ima i takvih."
Trgovi i bulevari koji su usledili nakon parkova i vrtova bili su mnogo
lepši, a kuće veće i razdvojenije. Međutim, i dalje se mogla primetiti
neizbežna nemaštovitost, nalik jednoličnosti koja bi osigurala da će se svi
podjednakog ranga smestiti u sličnim odajama.
Generalske palate i paiate trgovaca podjednakog ranga nanovo smeniše
livade i drvoredi, a u samom središtu zelenila ukaza se ogroman mermerni
grad s posebnim zidinama i izglancanim kapijama.
„Carska palata", oglasi se Zakat donekle ravnodušno, namrštivši se.
„Šta ste onamo gradili?" obrati se Bredoru pokazujući na dugački niz
visokih građevina mimo južnog zida ograđenog zdanja.
Bredor bojažljivo kašljucnu. „To su službeničke odaje, Vaše
veličanstvo", odgovori neodređeno. „Sećate se da ste naredili da se izgrade
baš pre bitke kod Tul Mardua?"
Zakat stegnu vilice. „Nisam očekivao da će biti toliko prostrane", kaza.
„Ima nas prilično, Vaše veličanstvo", objasni Bredor, „te smo pomislili
da će sve biti skladnije ukoliko svako odeljenje ima zasebnu zgradu."
Izgledao je kao da se izvinjava. „Prostor nam je zaista trebao", uputi Sadiju
kao da se pravda. „Smestili su nas s vojskovođama, a službenici raznih
odeljenja često su morali da dele prostorije. Ovako je jednostavnije, zar
ne?"
„Zaista bih želeo da me ne uvlačite u razgovor, ekselencijo" odgovori
Sadi.
„Samo sam hteo da uposlim vaše iskustvo u vođenju službenih
poslova."
„Salmisrina palata je prilično jedinstvena" Sadi će. „ Volimo da se
mešamo. Tako lakše možemo da špijuniramo, ubijemo, spletkarimo ili se
bavimo kojekakvim drugim uobičajenim državnim delatnostima."
Kad su se približili kapiji carskog zdanja, Garion pomalo iznenađeno
primeti da su široke bronzane rešetke obložene zlatnim listićima, a budući
da mu je sendarsko vaspitanje nalagalo štedljivost, prenu se zbog samog
prizora tog besramnog rasipništva. Se Nedra je, nasuprot tome, ispitivački
merkala neprocenjivu kapiju.
„Ne bi mogla da je poneseš", posavetova Svileni.
„Šta?" rasejano će ona.
„Kapiju. Preteška je da se ukrade."
„Umukni, Svileni", reče odsutno, i dalje premeravajući kapiju.
Svileni se najednom grohotom zasmeja, zbog čega se zelenooka
Se’Nedra okrenu i prekorno ga pogleda.
„Idem da vidim gde je Beigarat", oglasi se čovečuljak.
„Idi", pogledala je Gariona koji se trudio da sakrije široki osmeh.
„Nešto je smešno?" upitala je.
„Ne, dušo“, žustro odgovori. „Samo uživam u pejzažu."
Čuvari na kapiji nisu bili ni približno uglađeni i nakićeni kao
ceremonijalni čuvari na kapiji Tol Honeta. Nosili su uglancane verižnjače
preko obredne crvene tunike, široke pantalone zavučene u čizme do kolena,
crvene ogrtače i zašiljene jajaste šlemove. Ipak, nesumnjivo su izgledali kao
ratnici. Pozdraviše Zakata odrešitim vojnim salutiranjem, a čim je car
prošao kapiju, razleže se gromoglasno trubljenje koje je najavilo njegov
ulazak u carsko zdanje.
„Uvek sam to mrzeo" poveri se malorijski vladar Garionu. „Trubljenje
mi probija uši."
„Mene živcira kad me podanici stalno prate trudeći se mi da udovolje u
svemu", Garion će.
„Ponekad su korisni."
Garion klimnu glavom. „Ponekad", saglasi se, „ali postalo je nekorisno
istog trena kad mi je jedan od njih hitnuo nož u leđa."
„Zaista? Bio sam ubeđen da vas narod prosto obožava."
„Radilo se o nesporazumu. Porazgovarao sam malo s tim mladićem i
obećao je da se to neće ponoviti."
„I to je bilo dovoljno?", zapanjeno će Zakat. „Niste ga lišili života?"
„Naravno da nisam. Pošto smo se razumeli, postao mi je neizmerno
odan." Garion tužno uzdahnu. „Poginuo je kod Tul Mardua."
„Žao mi je, Garione", Zakat će. „Svi smo izgubili ponekog kod Tul
Mardua."
U carskom zdanju nizale su se mermerne zgrade raznoraznih
građevinskih stilova, počev od onih strogo jednostavnih pa sve do složeno
nakićenih. Garion se iz nekog razloga seti palate kralja Anega u Val Alornu,
nalik ogromnoj zečjoj rupi. IJprkos tome što Zakatova palata nije bila samo
jedna zgrada, građevine su se podizale povezane mostovima na stubovima i
galerijama nad vrtovima punim statua i mermernih paviljona.
Zakat ih povede isprepletenim prolazima ka središtu zdanja, gde se
usamljeno podizala predivna palata ukazujući prostranošću i visinom da je
središte moći u bezgraničnoj Maloriji. „Sedište Kalata Ujedinitelja", izjavi
car primetno zajedljivo, „mog cenjenog pretka."
„Nije li malkice prenakićeno?" Se Nedra će oporo, očigledno i dalje
nevoljno prihvatajući činjenicu da Mal Zet daleko prevazilazi njen
devojački dom.
„Naravno da jeste", odgovori Malorijac, „ali razmetljivost je bila
neophodna. Kalat je morao dokazati ostalim generalima da je višeg ranga, a
u Mal Zetu se nečiji rang može uvideti preko palate. Kalat je nesumnjivo
bio hulja, otimač trona i nešarmantan gospodin, tako da je bio prinuđen da
se izdigne na drugačiji način."
„Kako samo volim politiku!", Kadifa će Se’Nedri. „To je jedino polje u
kom duh može bezgranično da se poigrava - sve dok je prisutna nagrada."
Zakat se nasmeja. „Trebalo bi da vam ponudim mesto u vladi, markizo
Lizel", reče. „Potreban nam je carski lupač čvrga - neko ko će podbadati
naše uobražene uzvišenosti."
„O, hvala, Vaše veličanstvo", zahvali uz osmeh s jamicama na obrazima.
„Da nije porodičnog posla, verovatno bih se dvoumila. Zvuči zabavno."
Uzdahnuo je tobože iz žaljenja. „Gde ste bili dok sam tr agao za
suprugom?"
„Verovatno u kolevci. Vaše veličanstvo", nevino odgovori.
On frknu. „Nepristojno od vas", optuži je.
„Jeste", saglasi se. „Ali ipak je tako", presudila je.
Opet se nasmejao, a zatim se okrenu ka Polgari. „Ukrašću vam je,
gospo", izjavi.
„Da bih postala dvorska luda, Kale Zakate?" upita Lizel nimalo
razdragano. „Da bih vas zabavila visprenim dosetkama i opaskama? O, ne,
mislim da je to nemoguće. Postoji i druga strana moje ličnosti koja vam se
ne bi dopala. Zovu me Kadifa i često me porede s leptiricom nežnih krila,
ali ova leptirića poseduje otrovnu žaoku, što je nekoliko njih otkrilo s
malim zakašnjenjem."
„Smiri se, mila", promrmlja Polgara. „Nemoj odati poslovne tajne zbog
peckanja." Kadifa spusti pogled. „Da, gospo Polgara", pokorno će.
Zakat je pogleda, ali ipak ništa ne reče. Skliznu sa sedla, a trojica
konjušara požuriše da preuzmu uzde. „Hajdemo", uputi Garionu i družini.
„Želim da vas malo provedem okolo." Prepredeno pogleda Kadifu. „Nadam
se da će mi markiza oprostiti ukoliko budem pokazao uobičajen ponos zbog
svog doma - čak i onaj najskromniji."
Slatko se zakikotala.
Garion sjaha i s ljubavlju Kretijenu dodirnu vrat. Njegovo razočaranje
moglo se osetiti skoro u čitavoj odaji kad je predao uzde konjušaru.
Uđoše u palatu kroz široka pozlaćena vrata i nađoše se u odaji s
kupolom, prilično slično ukrašenoj kao ona u carskoj palati u Tol Honetu,
iako nije bilo mermernih bista zbog kojih je Varanin ulaz pomalo podsećao
na mauzolej. Mnoštvo službenika, vojnika i civila čekalo je cara, a svi su
nosili hrpu spisa, naoko važnih.
Zakat uzdahnu pošto ih ugleda. „Izgleda da ćemo morati da odgodimo
obilazak", reče. „Ionako sam ubeđen da želite da se okupate i presvučete - i
verovatno se odmorite pre početka propisanih običaja. Bredore, da li biste
mogli da uputite goste ka odajama i naredite da im posluže lagani obrok?"
„Naravno, Vaše veličanstvo."
„Istočno krilo bi verovatno bilo pogodno. Daleko je od gungule u
hodnicima ovog dela palate."
„To sam i ja pomislio, Vaše veličanstvo."
Zakat se kiselo osmehnu. „Zajedno ćemo večerati", obećao je. „Prisna
večerica s ne više od dvesta ili trista gostiju." Pogleda skupinu uznemirenih
službenika i načini grimasu. „Dakle, do večeras."
Bredor ih povede mermernim hodnicima što su odjekivali, preplavljenim
slugama i nižim službenicima.
„Ogromno mesto", primeti Belgarat nakon šetnje od desetak minuta.
Starac se nije oglašavao od ulaska u grad i dremljivo je jahao kao i inače,
premda je Garion bio ubeđen da njegovom pospanom dedi ništa nije
promaklo.
„Jeste", saglasi se Bredor. „Prvi car Kalat imao je veličanstvene
zamisli."
Belgarat progunđa. „Vladari često obole od te boljke. Mislim da ima
veze s nesigurnošću."
„Recite mi, Bredore", zausti Svileni, „čini mi se da sam čuo kako je
državna tajna služba pod vašim odeljenjem?"
Bredor klimnu glavom nevoljno se osmehnuvši. „To je jedna od mojih
brojnih obaveza, prinče Keldare", odgovori. „Neophodno je da znam šta se
dešava u carstvu kako bih vladao situacijom, tako da sam bio primoran da
osnujem skromnu špijunsku službu. Međutim, ipak je daleko od umešnosti
službe kraljice Porene."
„S vremenom će se razviti", Kadifa će ubedljivo. „Iz nekog razloga uvek
tako biva."
Izdvojeno od ostatka zdanja, istočno krilo palate okruživalo je zatvoreno
dvorište preplavljeno zelenilom neobičnog rascvetalog rastinja koje je raslo
oko jezerceta na sredini, glatkog kao ogledalo. Sićušni kolibri jarkih boja
kidisali su s cveta na cvet.
 Polgari se oči zacakliše kad je Bredor otvorio vrata prostorija koje će
deliti s Durnikom.
Odmah iza zalučenog prolaza koji je vodio iz glavne odaje nalazila se
ogromna mermerna kada u podu s koje se podizala para. „Oh", uzdahnula
je. „Napokon civilizacija."
„Samo nemoj da se rastopiš u vodi, Pol", Belgarat će.
„Naravno da neću, Drevni", saglasi se odsutno i dalje odmeravajući
paru nad kadom i ne uspevajući da prikrije čežnju.
„Zar ti je to toliko važno, Pol?“, upita.
„Jeste, oče“, odgovori, „zaista jeste.“
„Čini mi se da je to nerazuman prezir prema prljavštini." Iskezi se
ostalima. „Ja sam joj odvajkada bio naklonjen."
„Sasvim očigledno", uzvrati mu ona, a zatim zaneme. „Uzgred, stari
vuče', zausti prekorno pošto su ostali krenuli u koloni iz sobe, „ukoliko ti je
soba slično opremljena, trebalo bi da iskoristiš pogodnosti koje ti pruža. “
»Ja ?“
.„Mirišeš, oče."
„Ne, Pol", ispravi je. „Ja smrdim, a ti mirišeš!"
„Kako god. Okupaj se, oče.“ Već je odsutno skidala cipele.
„Dešavalo se da se ne okupam čak i deset godina", izjavio je.
„Da, oče“, reče, „znam. Samo bogovi znaju koliko mi je to poznato. A
sada“, obrati mu se poslovnim tonom, „ukoliko mi dopuštaš..." Namerno
poče da otkopčava haljinu.
Odaje koje je Garion delio sa Se'Nedrom bile su, ako ništa drugo,
barem raskošnije od Polgarinih. Garion je obišao nekoliko većih soba
proučavajući nameštaj, a Se'Nedra se sanjivog pogleda smesta uputila ka
kupatilu ostavivši za sobom putanju od ispuštene odeće. Garion se ranije
zblažnjavao zbog suprugine naklonosti ka nehatnom razgolićivanju. Doduše,
nije mu smetala Se'Nedrina nagost. Ipak, tištiio ga je to što je ona očigledno
bila nesvesna činjenice da je njena nagost ponekad neizmerno nepogodna.
Stresao se od pomisli na to kad je sa sendarskim izaslanikom dospeo u
kraljevske odaje u Rivi baš u trenu kad je Se'Nedra probala nekoliko novih
haljina koje joj je krojačica poslala tog jutra. Sasvim smireno je tražila
izaslanikovo mišljenje o raznim nebitnim sitnicama pokazujući se u svakoj
haljini pred njim. Izaslanik, ozbiljan i valjan sendarski gospodin, doživeo je
više iznenađenja u tih desetak minuta no u prethodnih pedeset godina, tako
da je u sledećem pismu ljubazno zatražio od kralja Fulraha da ga otpusti iz
službe.
„Se’Nedra, hoćeš li barem zatvoriti vrata?" upita je Garion dok je
prstićem proveravala temperaturu vode.
„Tako ćemo teško razgovarati, Garione", odgovori razložno smestivši se
u kadu. „Mrzim da vičem."
„Je l'?", reče. „Nisam primetio."
„Budi dobar", odvrati ona utonuvši u vodu uz zadovoljan uzdah. Zatim
poče da otvara i miriše kristalne bočice pored kade, koje su, po Garionovoj
pretpostavci, sadržale ulje koje su dame obično dodavale u kupku. Se
Nedra je nekoliko bočica neodobravajuće zatvorila. Neke je pak darežljivo
prosula u vodu, a jednu ili dve protrlja o kožu na raznim mestima.
„Šta ako neko uđe?" Garion nije odustajao. „Službenik, sluga, izaslanik
ili ko god drugi?"
„Pa šta?“
Piljio je u nju.
„Garione, mili“, zausti podjednako razložno i smireno, „da su mislili da
se nećemo kupati, ne bi spremili kupku, je 1’ tako?"
Koliko god da je pokušavao, nije uspeo da nađe podesan odgovor.
Spustila je glavu u vodu dopustivši kosi da joj se raširi oko lica, a
zatim sede. „Da li bi mi istrljao leđa?" upita.
Oko sat vremena kasnije, pošto su obedovali izvrstan ručak koji su
poslužile užurbane sluge, svratio je Svileni. Sitan lopov se takođe okupao i
promenio odoru. Sada je nosio bisernosivi dublet, službeno elegantan i
optočen draguljima. Kratku, inače neurednu bradu pažljivo je skratio, a oko
njega se širio neobičan miris. „Ođeio krasi ćoveka", odgovori Garionu kad
ga je ovaj upitno odmerio. „Treba uvek biti korak napred u novonastalim
situacijama."
„Naravno", Garion će jetko.
„Belgarat mi je rekao da svratim", nastavi čovečuljak. „Okupićemo se u
ogromnoj odaji na spratu kako bismo se posavetovali o ratu."
„O ratu?“
„Jamačno, to se samo tako kaže.“
„Oh, zaista.”
 Svileni ih povede dugim mermernim stepeništem koje se završi pred
povelikom odajom sa stolicom nalik prestonoj, smeštenom na postolju na
drugom kraju dvorane.
Garion ugleda raskošan nameštaj i teške grimizne zastore. „Ovo nije
prestona dvorana, je 1’ tako?“, upita.
„Nije“, Svileni će. „Barem ne zvanična. Ovde se okupljamo da bi
izvesnim vladarima koji su u gostima bilo prijatno. Neki se kraljevi
unervoze kad se igraju van službenih odaja. “
„Oh.“
Belgarat sede podigavši noge u rasparenim čizmama na izglancani sto.
Kosa i brada su mu bile vlažne, što je posvedočilo da se zapravo, uprkos
tome što se tobože bunio protiv kupanja, držao Polgarinih uputstava.
Polgara je s Durnikom ćaskala na kraju stola, nedaleko od Erionda i Tota.
Kadifa i Sadi su provirivali kroz prozor na uredni vrt istočno od Zakatove
široke palate.
„Dobro“, zausti matori čarobnjak, „izgleda da smo svi stigli. Valjalo bi
da porazgovaramo.”
Bolje nemoj da se izlaneš, Keldaru se prsti pokrenuše prateći pravila
dreznijskog tajnog jezika. Siguran sam da se nekoliko uhoda smuca okolo.
Belgarat se upilji u zid preko puta sebe i pretraži svaki centimetar ne bi
li ugledao skrivene rupice. Progunđa pogledavši Polgaru.
„Ja ću, oče“, promrmljala je. Pogled joj se zamuti i Garion oseti poznati
talas volje. Nije protekao ni tren kad je klimnula glavom i prstima pokazala
tri. Nanovo se usredsredila, a nadiranje volje se izmeni, kao da polako
bledi. Uspravila se i opustila volju. „U redu je“, smireno će. „Zaspali su.“
„Vešto izvedeno, Pol“, Durnik će zadivljeno.
„Oh, pa hvala, mili“, uzvrati kroz osmeh i dodirnu mu šaku. Belgarat
spusti noge na pod i nagnu se za stolom.
„Valjalo bi da dobro pazimo”, ozbiljno će. „Verovatno će nas uhoditi sve
vreme dok smo u Mal Zetu, te bi trebalo da budemo obazriviji. Zakat je
sumnjičav, tako da ne možemo zasigurno znati koliko je spreman da nam
poveruje. Povrh toga, sasvim je moguće da je naumio još nešto vezano za
nas. Trenutno smo mu potrebni da bi se rešio Menge, ali kako se još nije
potpuno odrekao pohoda u Ktol Murgosu, možda će se potruditi da nas
natera da privolimo Alorne da mu pomognu u ratovanju. Pri tom, kopka ga
stanje s Urvonom i Zandramas. Stvarno nemamo vremena da se petljamo u
unutrašnje malorijske začkoljice. Međutim, trenutno smo manje-više u
njegovim rukama, pa je bolje da pripazimo.”
„Možemo otići ako želimo, Belgarate”, Durnik će samopouzdano.
„Radije ne bih, osim ako ne budemo imali izbora”, reče starac. „Zakat
bi verovatno bio ogorčen kad bismo ga obmanuli, a zaista ne bih želeo da se
skrivam i izbegavam poteru. Troši mnogo vremena, a i opasno je. Daleko
srećniji bih otišao iz Mal Zeta uz njegov blagoslov, ili barem uz odobrenje.”
„Želim da stignemo u Ašabu pre no što nam Zandramas nanovo utekne”,
navali Garion.
„I ja, Garione”, uzvrati mu deda, „ali ne znamo zašto je tamo, tako da ne
možemo pretpostaviti koliko će ostati.”
„Traži nešto, oče”, obrati se Polgara starcu. „Saznala sam o tome kad
sam joj zarobila um u Rak Hagi ”
Zamišljeno ju je promatrao. „Možeš li da pretpostaviš o čemu se radi,
Pol?”
Odmahnula je glavom. „Ne baš”, odgovorila je. „Mislim da je u pitanju
neka vrsta uputstva. Ne može da ode dok ga ne nađe. Samo toliko sam
uspela da shvatim iz njenih misli.”
„Šta god da je u pitanju dobro je skriveno”, kaza. „Beldin i ja smo
ispreturali Ašabu nakon bitke kod Vo Mimbra i nismo našli ništa neobično,
ukoliko uopšte možete shvatiti Torakov dom kao iole običan.“
,Je li moja beba sigurna s njom?" napeto će Se Nedra.
„Ne znam, mila“, odgovori Polgara. „Postarala se da sakrije um.
Zapravo, prilično je vešta u tome.“
„Čak i ako napusti Ašabu, Kugla će joj opet ući u trag", Belgarat će.
„Ogromna je mogućnost da nije našla ono što joj treba, a to je sasvim
uspešno koči u Ašabi. Ako uspe u potrazi, lako ćemo je pronaći."
„Dakle, idemo u Ašabu?", upita Sadi. „Koliko shvatam, čitava briga za
Mengu jednostavno nam je poslužila kao smicalica da stignemo u Maloriju,
je 1' tako?"
„Moraću da saznam više o tome kako bih odlučio šta ćemo. Stanje u
severnoj Karendiji je nesumnjivo ozbiljno, ali bolje bi bilo da ne izgubimo
iz vida činjenicu da nam je primarni zadatak da stignemo Zandramas, a ona
je u Ašabi. Ipak, pre no što išta odlučim želeo bih da saznam malo više o
onome što se izdešavalo u Maloriji."
„To spada pod moju nadležnost" ponudi Svileni.
„I moju", dodade Kadifa.
„Možda ću i ja moći da pomognem", izjavi Sadi uz osmejak, a zatim se
namršti. „No, ozbiljno, Belgarate", nastavio je, „vaša porodica je moćna.
Mislim da nas neće poslužiti sreća da ubedimo Kala Zakata da nas pusti
dobrovoljno, bez obzira na to koliko iskreno izgleda."
Starac natmureno klimnu. „Moguće je da će tako i biti", saglasi se, a
zatim pogleda redom Svilenog, Kadifu i Sadija. „Pripazite", upozorio je, „ne
dopustite nagonima da vas savladaju. Potrebna su nam obaveštenja, ali ne
morate baš da džarate osinjak." Namerno upravi pogled ka Svilenom.
„Nadam se da sam bio jasan", reče. „Ne petljajte samo zato što vam je
dosadno."
„Veruj mi, Belgarate", odgovori Svileni ljupko se osmehnuvši.
„Zapravo ti već veruje, Keldare”, ubeđivala je Kadifa čovečuljka.
Belgarat odmeri svoj na brzinu sklepan špijunski odred i odmahnu
glavom. „Zašto li imam utisak da ću zažaliti?” promrmlja.
„Paziću na njih, Belgarate”, obeća Sadi.
„Ne sumnjam, ali ko će paziti na tebe?”
 Sedmo poglavlje

POVEDOŠE IH UVEČE hodnicima Zakatove palate ka dvorani za gozbu u kojoj

bi se bezmalo mogao održati viteški turnir. Široko polukružno stepenište
spuštalo se u dvoranu ukrašeno s obe strane razgranatim ogromnim
svećnjacima i dobošarima u livrejama. Očigledno je da je stepenište
prilagođeno kako bi odgovaralo plemenitim zvanicama. Dočekali su sve
zvanice uz gromoglasno trubljenje praćeno zvonkim glasom sedog
glasonoše, toliko kreštavim da se moglo zaključiti da ga je dugogodišnje
oglašavanje gotovo sasvim uništilo.
Garion je s prijateljima sačekao u malom predsoblju da najave i
poslednjeg domaćeg plemića.
Vođa protokola, sitni melsinski cepidiaka uredno podšišane smeđe
brade, zatražio je od zvanica da se poredaju po važnosti ranga, a kad ga je
sasvim zbunilo određivanje tačnih rangova neobične skupine, pojaviše se
nevolje. Mučio se da odredi je li čarobnjačka titula viša od kraljeve ili
titule carske princeze, dok ga Garion nije oslobodio nedoumice povevši
Se’Nedru na sam vrh stepeništa.
„Njihova kraljevska veličanstva, rivanski kralj Belgarion i kraljica
Se’Nedra", objavi glasonoša svečano, a dobošari zalupaše.
Garion u plavoj odori, sa Se'Nedrom koja ga je držala podruku u
zaslepljujuće beloj haljini, zastade na mermernom odmaralištu na vrhu
stepeništa dozvolivši šarolikoj svetini da se zablene u njega. Ova donekle
dramatična stanka nije bila sasvim njegova zamisao. Se’Nedra mu je zarila
nokte u ruku i snažno stegla, frknuvši: „Ne mrdaj!“
Ispostavilo se da je i Zakat pomalo s naklonošću shvatao dramatičnost,
budući da je zapanjena tišina koja je usledila nakon glasonošine objave
otkrila kako je car naredio da se do tog trena najstrože sakrije poreklo
njegovih zvanica. Garion je bio dovoljno pošten prema sebi da prizna kako
je žagor koji se razlegao kroz skupinu pod njima laskav.
Zaputi se niz stepenište, ali se ubrzo oseti kao da neko pokušava da ga
ujarmi poput jogunastog ždrepca. „Ne jurcaj!” naredi Se Nedra stišavši
glas.
„.Da ne jurcam?”, pobuni se. „Jedva se pomeram.”
„Uspori, Garione.”
I upravo je tada shvatio da njegova supruga poseduje zaista izvrstan
dar. Pričala je bez pomeranja usana! Iako joj je osmeh bio predivan, dobro -
možda donelde prenakićen, iz njega su se izlivale bujice tihih naredbi.
Žagor i mrmljanje koji se prolomiše kroz dvoranu kad su ih najavili
utihnuše čim su se domogli podnožja stepeništa, a kroz svetinu započe
beskonačan talas klanjanja koji je pratio njihov hod po zastrtoj stazi što je
vodila do malo izdignutog postolja gde se nalazio sto predviđen za cara i
naročite zvanice, domaće i strane.
Sam Zakat je, kao po običaju u belom, ali sada sa zlatnom krunom na
glavi, vesto iskovanom da predstavlja venac listića, čime je samo doprineo
važnosti svetkovine, ustao s prestola i pošao da ih dočeka, uspevši time da
izbegne onaj neobičan tren kad se dvoje istog ranga susretnu u javnosti.
„Baš lepo od vas što ste došli, draga moja”, objavi prihvativši Se Nedrinu
ruku i poljubivši je. Svima je izgledalo kao da seljačić štitonoša ili niži
plemić pozdravlja prijatelje iz komšiluka.
„Baš lepo od vas što ste nas pozvali", uzvrati ona ljupko se osmehujući.
„Izgledate kao da vam dobro ide, Garione”, reče Maloriiac nanovo onim
uzgrednim tonom pruživši ruku.
„Donekle, Zakate”, odgovori Garion dočekavši loptu od domaćina. Dok
god Zakat želi da se igra, Garion je osećao da bi i on trebalo da se dokaže
kao vešt protivnik.
„Da li biste mi se pridružili za stolom?” upita Zakat. „Možemo
porazgovarati dok nam se ostali ne pridruže.”
„Dakako", saglasi se Garion sažeto.
Međutim, pošto stigoše do svojih stolica, radoznalost ga je napokon
savladala. „Zašto se pretvaramo da smo samo obični žitelji?”, upita
povlačeći Se’Nedri stolicu da sedne. „Gozba je malkice službenija da
bismo ćaskali o vremenu i raspitivali se za zdravlje, zar nije tako?”
„Zbunjuje plemstvo”, odgovori Zakat zadovoljno. „Nikada nemojte
raditi ono što se od vas očekuje, Garione. Ako ih navedemo da pomisle da
smo stari dobri prijatelji, uza vreće od želje, a oni koji su pomislili da već
sve znaju barem će malo izgubiti samopouzdanje.”
Se Nedra prosto zasija od razdraganosti, a potom popreko odmeri
Gariona. „Obrati pažnju, Garione”, predložila je. „Mogao bi ponešto da
naučiš od Njegovog veličanstva.” Zatim se okrenu ka Zakatu. „Zaista divno
od vas”, obrati mu se, „ali frizura mi je potpuna propast.” Načini ojađen
izraz lica dok je lagano dodirivala lcovrđže. Zapravo, kosa joj je bila
prekrasna, prikačena u pletenice obavijene biserjem i s čitavim vodopadom
crvenih pramenova koji su joj padali preko levog ramena.
Za vreme njihovog ljubaznog ćaskanja predstavili su ostale. Svileni i
Kadifa izazvaše komešanje kad su se pojavili - on u draguljima ukrašenom
dubletu, a ona u svetloljubičastoj brokatnoj haljini.
Se Nedra zavidno uzdahnu. „Oh, kad bih mogla da ođenem onakvu
boju!” promrmlja.
„Možeš nositi šta god poželiš, Se’Nedra”, Garion će.
„Razlikuješ li boje, Garione?" brecnu se. „Crvenokosa đevojka ne sme
nositi svetloljubičastu.“
„Ako te to toliko tišti, mogu ti promeniti boju kose kad god poželiš."
„Da se nisi usudio!", ciknu, nagonski se mašivši ka crvenom slapu
kovrdža preko ramena kao da želi da ih zaštiti.
„Samo sam predložio, draga.”
Glasonoša na vrhu stepeništa najavi Sadija, Erionda i Tota kao skupinu,
očigledno se boreći s činjenicom da mladić i grdosija nisu imali zvanja koja
bi njemu u ovom trenu imala smisla. Nasuprot tome, prilikom sledećeg
predstavljanja glas mu se ispuni poštovanjem, a mršave noge mu klecnuše.
„Njena visost, vojvotkinja od Erata“, objavi, „čarobnica, gospa Polgara.”
Nakon objave zavlada mukla tišina. „I vrli Durnik od Sendarije“, nadoveza
se glasonoša, „Dvoživotnik.”
Polgara i Durnik krenuše niz stepenište propraćeni tišinom dubokog
poštovanja.
Nakloni upućeni čuvenom paru bili su toliko duboki da je izgledalo kao
da su upućeni nekakvom božanstvu. Polgara je, u uobičajenoj plavoj odori
prošaranoj srebrnim nitima, išla dvoranom uspravnog držanja kao da prolazi
sama carica. Tajanstven osmeh joj je lebdeo na usnama, a čuveni beli
pramen nad slepoočnicom blesnu joj pod svećama kad se s Durnikom
približila postolju.

Glasonoša se za to vreme na vrhu stepeništa udaljio od sledeće zvanice,

razrogačen i samrtno bled.
„Samo ti reci”, začu Garion kako se njegov deda obraća plašljivcu.
„Zaista sam ubeđen da će mi prepoznati ime.”
Glasonoša koraknu k mermernoj ogradi isturenog deki stajališta. „Vaše
veličanstvo”, kolebljivo će, „dame i gospodo, podarena mi je neočekivana
čast da vam predstavim čarobnjaka Belgarata.”
Svi zapanjeno uzdahnuše kad se starac sa sivim ogrtačem od mekane
vime stušti niz stepenište bez ikakvog pokušaja da izgleda uzvišeno ili
ponosno. Okupljeno malorijsko plemstvo sklanjalo mu se s puta ka stolu
gde su se ostali već smestili sa Zakatom.
Međutim, kad je stigao otprilike na pola puta do carskog postolja,
zapade mu za oko melsinska plavojka s dubokim izrezom na haljini. Stajala
je zapanjena i puna strahopoštovanja a da nije uspela da se nakloni ili da se
barem skloni kad joj se najpoznatiji gospodin na svetu približio.
Belgarat se zaustavi i odmeri je sasvim polako i promišljeno, jedva
dočekavši da primeti koliko joj je haljina otvorena. Na licu mu se pojavi
vragolasti osmeh, a plave oči mu se najednom zažariše.
„Lepa haljina”, reče.
Ona smesta porumene.
Nasmejao se, pružio šaku i pomazio je po obrazu.
„Milo devojče”, kaza.
„Oče”, Polgara će strogo.
„Evo me, Pol.” Iscerio se i nanovo krenuo ka stolu. Lepa Melsinka
ostade da zuri za njim, zapanjeno dodirnuvši obraz koji je pomazio.
„Kako je grozan”, promrmlja Se Nedra.
„Prosto je takav, dušo”, branio ga je Garion. „Ne pretvara se da je neko
drugi. Ne mora.”
Gozba se sastojala od raznih đakonija koje Garion nije uspeo da
prepozna, a za nekoliko jela nije znao ni kako se jedu. Ispostavi se da je
bezazlen đuveč bio toliko zaljućen da su mu krenule suze, te je morao da se
maši vrča vode.
 „Belara mi, Mare i Nedrel”, progrmeo je Durnik pruživši se ka vrču.
Garion je sada prvi put čuo Durnika da kune - barem se nije mogao setiti da
je bilo drugačije. Na njegovo zaprepašćenje, dobro se pokazao.
„Ljutkasto”, presudi Sadi i mirno nastavi da jede smrtonosni bućkuriš.
„Kako možeš?44, zapanjeno će Garion.
Sadi se osmehnu. „Zaboravili ste da sam navikao na otrove, Belgarione.
Čula ukusa otupe od njih/4
Zakat je zainteresovano pratio reakcije zvanica. „Trebalo je da vas
upozorim4, izvinjavao se. „Jelo je stiglo iz Gandahara, a tamošnji žitelji se
za vreme kišne sezone zabavljaju tako što pokušavaju da zapale iznutrice
bližnjima. Naširoko su čuveni po hrabrosti, budući da se uglavnom bave
lovljenjem slonova/4 Pošto se gozba završila, Bredor u smeđoj odori priđe
Garionu. „Ukoliko mi Vaše veličanstvo dozvoli44, zausti nagnuvši se ne bi
li ga Garion bolje čuo kroz smeh i razdragano ćaskanje s obližnjih stolova,
„upoznao bih vas s mnogima koji su toliko nestrpljivi da vam se predstave/4
Garion učtivo klimnu jedva se suzdržavši da ne napravi gri masu. Već je
prošao kroz ovo, te je tačno mogao da pretpostavi koliko će mu
predstavljanje dosaditi. Vođa odeljenja unutrašnjih poslova povede ga s
postolja pravo kroz gomilu živopisno odevenih slavljenika, povremeno
zastajkujući kako bi razmenio pozdrave sa zvaničnicima saradnicima i
predstavio im Gariona, koji se odmah pripremi za dosadu od sat-dva. Ipak,
pozarnašniji ćelavac Bredor pokaza se kao zabavno društvo. Uprkos tome
što je izgledalo kao da razgovara s Garionom o vedrim temama, zapravo ga
je za vreme šetnje ukratko i prilično jezgrovito upućivao o zvanicama.
„Razgovaraćemo o kraljevstvu Paliji", promrmljao je kad su se približili
skupini podanika s visokim kupastim kukuljicama i kožnim odelima odurne
zelene boje. „Nikako se ne da verovati takvoj bezočnoj ulizici, lažovu i
kukavici."
„Oh, tu ste, Bredore", gospodin s kukuljicom pozdravi Melsina trudeći
se da zvuči srdačno.
„Veličanstvo", Bredor se kitnjasto pokloni. „Čast mi je da vam
predstavim Njegovo veličanstvo Belgariona Rivanskog." Okrenu se ka
Garionu. „Vaše veličanstvo, ovo je Njegovo veličanstvo, kralj Varazin od
Palije."
 „Vaše veličanstvo", žustro će Varazin nisko se poklonivši. Imao je
izduženo lice prošarano ožiljcima od osipa, s blizu postavljenim očima i
napućenim usnama. Garion primeti da su mu ruke delimično prljave.
„Vaše veličanstvo", otpozdravio je Garion pomalo uzdržano.
„Baš sam svojim dvorjanima kazivao kako bih radije poverovao da će
sunce sutradan izaći na severu no da će se vrhovni gospodar Zapada
pojaviti u Mal Zetu.“
„Život je pun iznenađenja."
„Torakove mi brade, mudro zborite, Belgarione - ne smeta vam ako vas
tako zovem, Vaše veličanstvo?"
„Torak nije imao bradu", Garion ga naprasito ispravi.
„Molim?"
„Torak - nije imao bradu. Barem ne kad smo se sreli."
„Kada ste...?" Varazin se najednom iskolači.
„Želite da kažete da su zapravo sve one priče o događajima u Ktol
Mišraku tačne?" izreče u jednom dahu.
„Ne znam, Vaše veličanstvo", reče Garion. „Još ih nisam sve čuo. No,
drago mi je što smo se upoznali, staro momče", potapša zapanjenog plemića
po plećima preterano prisno. „Zaista mi je žao što ne možemo još malo da
proćaskamo. Hoćemo li, Bredore?" Klimnu kukavnom kralju Palije, okrenu
se i udalji se s Meisinom.
„Izuzetno ste vešti, Belgarione", promumla Bredor. „Zacelo mnogo više
no što sam očekivao, budući da..." oklevao je.
„Budući da izgledam kao nepismeno seljače?", nadoveza se Garion.
„Pa ne bih se baš tako izrazio."
„Zašto da ne", Garion slegnu ramenima, „kad je zapravo tako? O čemu
lije onaj svinjoliki hteo da razgovara? Očigledno je pokušao da usmeri
razgovor u svoju korist."
„Prosto je", odgovori Bredor. „Želi da se približi Kalu Zakatu. Sva moć
u Maloriji potiče s trona, a onaj koga će car saslušati nalazi se na posebnom
položaju. Varazin se trenutno preganja s delčinskim regentom oko granica,
te verovatno želi da vas privoli da to spomenete caru." Bredor ga
razdragano pogleda. „Mogli biste da iskoristite trenutni položaj i zaradite
čitavo bogatstvo, znate?“
Garion se nasmeja. „Ne bih uspeo da ga ponesem, Bredore“, kaza.
„Posetio sam jednom kraljevsku riznicu u Rivi, tako da dobro znam koliko
čitavo bogatstvo teži. Ko je sledeći?“
„Vođa trgovačkog odeljenja - neprevaziđena magarčina bez obraza.
Poput ostalih odeljenskih vođa."
Garion se isceri. „A šta on hoće?"
Bredor zamišljeno povuče resicu uveta. „Ne znam tačno jer nisam bio u
zemlji. Ipak, Vaska je pokvarenjak, pa bi bilo bolje da budete pažljivi."
„Uvek sam pažljiv, Bredore.“
Vođa trgovačkog odeljenja baron Vaska, bio je izborani ćelavac u
smeđoj odori koja je izgleda bila uobičajena za službenike. Oko vrata je
nosio predebelu zlatnu ogrlicu koja je označavala titulu. Premda je na prvi
pogled izgledao kao da je star i onemoćao, oči su mu bile pripravne i
pronicljive kao u sokola. „Oh, Vaše veličanstvo", zausti nakon
predstavljanja, „veoma mi je drago što sam vas napokon upoznao."
„Zadovoljstvo je moje, barone Vaska", ljubazno će Garion.
Posle kraćeg razgovora Garion nije uspeo da uoči ništa neobično u
baronovom ophođenju.
„Primetio sam da vam je princ Keldar od Dreznije saputnik", napokon
će baron.
„Stari smo prijatelji. Znači li to da poznajete Keldara, barone?"
„Sreli smo se u nekoliko navrata - uglavnom oko uobičajenih dozvola i
darova, shvatate? Međutim, izgleda kao da stalno izbegava da se susretne s
organima vlasti."
„Primetio sam to kod njega ponekad", Garion će.
„Tako sam i mislio. Ne bih da vas zadržavam, Vaše veličanstvo. Mnogi
su nestrpljivi da vas upoznaju, a nipošto ne bih želeo da me optuže kako
sam vam ukrao sve vreme. Moraćemo uskoro opet da popričamo."
Baron se okrenu ka vođi odeljenja unutrašnjih poslova. „Zaista lepo od
vas što ste nas upoznali, dragi moj Bredore", kaza.
„Ta nije to ništa, dragi barone", uzvrati Bredor, pa uhvati Gariona
podruku i udalji se od Vaske.
„Šta ne valja?", upita Garion.
„Ne znam zacelo", odgovori Bredor, „ali izgleda da je dobio ono što je
tražio, šta god to bilo."
„Zapravo mu nismo rekli ništa posebno."
 „Znam, i to me brine. Izgleda da ću morati da uhodim starog druškana
Vasku. Uspeo je da mi zagolica maštu."
U naredna dva sata Garion je upoznao još dvojicu nakinđurenih bednih
kraljeva, podosta trezvenije odevenih službenika i ponekog nevažnog
plemića i njihove gospe. Svakako, mnogi su želeli prosto da ih ostali
primete kako razgovaraju s njim kako bi kasnije mogli da kažu, onako
uzgredno i svakodnevno: „Pre neki dan kad sam pričao s Belgarionom,
rekao mi je..." Ostali su pak predložili da se razgovor u četiri oka odloži za
neki drugi put, a retki su pokušali i da ugovore neobične sastanke.
Već je odocnilo kad je Kadifa napokon pristigla u pomoć. Prišla je
Garionu kad ga je porobila kraljevska porodica od Peldejna predvođena
kabastim kraljem s oker turbanom i njegovom kikotavom mršavom gospom
u ružičastoj haljini koja se žestoko protivila njenoj narandžastoj kosi, kao i
trojicom razmaženih kraljevića derana koji su sve vreme cmizdrili i tukli se.
„Vaše veličanstvo", zausti plavokosa Lizel uz naklon, „vaša supruga moli za
dozvolu da se povuče."
„Moli?"
„Pozlilo joj je."
Garion je zahvalno pogleda. „Onda moram brzo da se vratim", žustro će
okrenuvši se ka peldejnskoj vladarskoj porodici. „Nadam se da ćete mi
oprostiti", kaza.
„Svakako, Belgarione", kralj će ljubazno.
„Molim vas, prenesite pozdrave vašoj ljupkoj gospi", nadoveza se
kraljica.
Kraljevi naslednici su se i dalje podbadali, i gurkali.
„Izgledaš izmrcvareno", promrmlja Kadifa Garionu kad su se malo
udaljili.
„Sad bih te izljubio!"
„E to bi bilo zanimljivo."
Garion se ogorčeno osvrnu preko ramena. „Bolje da udave ova tri
čudovišta i uzmu da odgajaju kučiće", promumla.
„Bolje prasiće", cepidlačila je.
Pogleda je.
„Onda bi mogli da prodaju slaninicu", pojasnila je. „Trud bi im se
isplatio."
 „Se’Nedri je zaista pozlilo?"
„Naravno da nije. Osvojila je za večeras dovoljno srca, te želi da ostavi
nekoliko za ubuduće. Sada je pravo vreme da se povuče u velikom stilu,
ostavljajući za sobom horde razočaranih obožavalaca koji su posve očajno
sanjarili da je upoznaju."
„Kako neobična procena situacije."
Srdačno se nasmejala uhvativši ga podruku. „Ne za žene."
Ujutru nakon doručka Zakat i Bredor pozvaše Gariona i Belgarata da im
se pridruže u carevoj radnoj sobi. U prostranoj i udobnoj odaji nalazile su
se police s knjigama i mapama i udobne fotelje oko niskih stočića. Napolju
je bilo toplo, te je prolećni mirisni povetarac zadizao zavese na otvorenim
prozorima.
„Dobro jutro, gospodo", pozdravi ih Zakat pošto ih uvedoše u sobu.
„Nadam se da ste lepo spavali."
„Jesam kad sam napokon uspeo da isteram Se’Nedru iz kade", Garion
se osmehnu. „Mislim da je preterano pogodno. Da li biste mi poverovali
kad bih vam rekao da se juče kupala tri puta?"
„Mal Zet je leti suviše vruć i prašnjav", Zakat će. „Korišćenjem kupatila
je podnošljivije."
„Kako dopremate vodu?", upita Garion znatiželjno. „Nisam video
nikoga u hodnicima da nosi vedra s vodom."
„Preko cevi ispod poda“, odgovori car. „Zanatlija koji je osmislio ovu
mrežu nagrađen je baronskom titulom."
„Nadam se da vam neće smetati ukoliko ukrademo zamisao. Durnik
verovatno već pravi nacrte."
„Lično mislim da je nezdravo", oglasi se Belgarat, „predviđeno je da se
kupanje obavlja napolju - u hladnoj vodi. Sve ovo uglađivanje može
omekšati čoveka." Pogleda Zakata. „Doduše, uveren sam da nas nisi
pozvao da ćaskamo o filozofskim mislima vezanim za kupanje."
„Sem ukoliko vi tako želite, Belgarate", kaza Zakat ispravivši se u
stolici. „Pošto smo se svi lepo odmorili od putovanja, mislio sam da je sada
pravo vreme da se bacimo na posao. Bredoru su podanici podneli razne
izveštaje, te nam on može izneti procenu o stanju u Karendi. Izvolite,
Bredore."
„Da, Vaše veličanstvo." Ćelavi debeljko iz Melsine priđe karti
malorijskog kontinenta okačenoj na zidu, umešno ukrašenoj plavim jezerima
i rekama, zelenim prerijama, tamnozelenim šumama i smeđim planinama
belih visova. Gradovi nisu bili prikazani samo kao obične tačke na karti
već slikama građevina i utvrđenja. Garion zaključi da je malorijska
saobraćajna mreža gotovo isto razvijena kao tolnedranska na zapadu.
Bredor pročisti grlo, te pošto se izborio sa Zakatovim svirepim mačetom
za dugački štap kojim bi pokazivao, započe: „Kao što sam vam ispričao u
Rak Hagi", kaza, „izvesni gospodin Menga pojavio se iz ogromne šume
severno od jezera Karende pre nekih pola godine." Potapkao je sliku
ogromnog šumskog pojasa koji se protezao od karendskog venca ka
Zamadskim planinama. „Neizmerno malo znamo o njegovom poreklu."
„To nije sasvim tačno, Bredore", pobuni se Belgarat. „Siradis nam je
rekla da je grolimski sveštenik - ili je barem bio. Tako možemo dosta toga
zaključiti."
„Rad sam da čujem sve čega se setite", Zakat će.
Belgarat pročešlja sobu pogledom i onda ga zaustavi na nekoliko punih
boca i izglancane čaše na kredencu u drugom kraju odaje. „Smem?“, upro je
prstom ka bocama. „Pametniji sam sa čašom u ruci.“
„Poslužite se“, ponudi Zakat.
Starac ustade, priđe kredencu i posluži se čašom vina crvenog kao
rubin. „Garione?“ upita, ispruživši bocu.
„Ne, hvala, deda.“
Belgarat vrati kristalni čep uz. zveket i stade da korača krupnim
koracima po plavom tepihu. „Dobro“, zausti. „Znamo da kult demona
postoji u zaostalim delovima Karende iako su se grolimski sveštenici
potrudili da iskorene stare običaje prilikom preobraćanja Karenda u
Torakovu veru za vreme drugog hiljadugodišja. Priđe znamo da je sam
Menga bio sveštenik. E sad, ako pretpostavimo da su malorijski Grolimi na
vest o Torakovom upokojenju reagovali poput murških Grolima, možemo
zaključiti da im je duh sasvim klonuo. Činjenica da je Urvon proveo
nekoliko godina kopajući tamo-amo ne bi li se domogao proročanstva koje
bi barem nagovestilo opravdanje da crkva ostane netaknuta predstavlja
prilično pouzdan dokaz da se suočio s maltene sveopštim očajanjem u.
grolimskim redovima." Zastao je da otpije malo vina.
„Nije loše“, odobravajuće će Zakatu. „Nimalo nije loše.“
 „Hvala vam“
„E sad“, nastavi starac pripovedanje, „raznoliko se reaguje na versko
očajanje. Neki polude, poneki pokušaju da se oslobode priklanjanjem
kojekakvim nedoličnim obredima, a neki tvrdoglavo odbijaju da prihvate
istinu i trude se da vaskrsnu stare običaje. Ipak, dešava se da retki krenu u
potragu za novom verom, uglavnom za nečim sasvim suprotnim od onoga u
šta su verovali. Budući da se karendska grolimska crkva eonima posvećeno
bavila istrebljenjem kulta demona, sasvim je očekivano da će nekoliko
očajnih sveštenika potražiti demonske gospodare u nadi da će im otkriti
tajne. Sećate se da ćete ukoliko začelo možete zapovedati demonima,
pridobiti ogromnu moć, a želja za moći je odvajkada bila srž grolimske
prirode."
„Uklapa se u scenario, Drevni", priznade Bredor.
„I ja tako mislim. No, Torak je upokojen, te Menga iznenada shvata da
mu se religiozni temelj razrušio. Verovatno je prošao kroz razdoblje kad je
činio sve ono što su mu zabranili kao svešteniku - opijanje, bludničenje i
tome slično. Ipak, kad neko u nečemu pretera, kad-tad završi prazan i
nezadovoljan. Pa čak i raskalašnost može dosaditi."
„Tetka Pol bi se oduševila da te sada čuje", Garion će.
„Da nisi pisnuo", reče Belgarat. „Rasprave o mojim groznim navikama
predstavljaju temelj naše veze." Otpio je još malo vina. „Baš je valjano",
kaza podigavši čašu ka svetlosti ne bi li se divio boji. „Dakle, imamo
Mengu koji se jednog jutra probudio s užasnom glavoboljom, zadahom kao
da je iz živinarnika i ognjem u utrobi koji voda ne bi mogla ugasiti. Nema
stvarnog razloga da nastavi da živi. Možda bi čak izvadio žrtveni bodež i
uperio ga sebi u prsa."
„Zašto imam utisak da ste preterali s mozganjem?" Bredor će.
Belgarat se isceri „Zarađivao sam za život pripovedanjem", izvinio se.
„Ne mogu dopustiti dobroj priči da utekne bez nekoliko veštih dodataka.
No, moguće je i da jeste i da nije razmišljao o samoubistvu. Suština je da je
pao na krajnje dno postojanja. I tada se dosetio demona. Prizivanje demona
je opasno bezmalo kao da se prvi penješ merdevinama prilikom opsade
dobro utvrđenog grada, ali Menga nije imao šta da izgubi. Stoga se uputio u
šumu da nađe karendskog vrača i nekako ga ubedi da ga nauči zanatu - ako
se tako može opisati. A potom se više od deset godina trudio da nauči sve
tajne."
„Kako ste izračunali?", Bredor će.
Belgarat slegnu ramenima. „Torak je upokojen pre četrnaest godina ili
tako nešto. Niko s mrvicom zdravog razuma ne bi se ozbiljno zavaravao
više od godinu-dve a da ne pobenavi, tako da je Menga verovatno pre
dvanaest godina krenuo u potragu za vračem učiteljem. A zatim je, pošto je
pojmio sve tajne, svrgnuo učitelja i...“
„Samo malo", pobuni se Zakat. „Zašto bi ga ubio?"
„Učitelj je previše znao, a i mogao bi da prizove demone i pošalje ih na
ovog našeg razduženog grolimskog sveštenika. Pri tom, moguće je da
dogovor između učitelja i učenika, vezan za ove rabote, uključuje doživotno
služenje i da je potkrepljen kletvom. Menga ne bi mogao da napusti
matorog učitelja dok je živ."
„Kako znate toliko, Belgarate?" upita Zakat.
„Detaljno sam ispitao život Morindima pre nekoliko hiljadugodišja. Bilo
mi je malo dosadno, a i bio sam radoznao da saznam što više o magiji."
„Jeste li ubili učitelja?"
„Nisam - pa, dobro, ne baš. Pošto sam ga napustio, poslao je
čudovištance na mene. Savladao sam ga i poslao ga nazad učitelju."
„Ubio ga je?"
„Pretpostavljam da jeste. Obično uspeju u tome. Kako god, da se mi
vratimo na Mengu. Naišao je na kalidsku kapiju pre oko pola godine i
dozvao čitavu demonsku armiju. Niko zdravorazuman ne bi odjednom
dozvao više od jednog jer je preteško savladati ih." Namrštio se dok je
koračao tamo-amo spuštene glave. „Jedino što mi zvuči smisleno jeste da je
nekako uspeo da dozove samog gospodara demona i obuzda ga."
„Gospodara demona?" upita Garion.
„I oni imaju titule - kao i mi, ljudi. Ukoliko je Menga uspeo da se
dočepa gospodara demona, onda to stvorenje samo doziva armije
potčinjenih demona." Ponovo je napunio čašu, delujući kao da je ponosan
na sebe. „To je verovatno najpribližnija moguća verzija Mengine životne
priče", kaza, nanovo sednuvši.
„Vična predstava, Belgarate", pohvali ga Zakat.
„Zahvaljujem", odgovori starac. „I ja tako mislim." Pogledao je
Bredora. „Zašto nam ne biste rekli šta je smislio, pošto sada znamo o
kakvom se druškanu radi?"
Bredor nanovo stupi pored karte opet se sukobivši s istim mačetom i
odbranivši se štapom za pokazivanje. „Pošto je Menga osvojio Kalidu,
glasine o njegovom podvigu razlegoše se po čitavoj Karendi", započe.
„Ispostavilo se da vera u Toraka nikad nije bila dovoljno natuknuta
Karendima, a otprilike jedino što ih je sprečavalo da se pobune jeste strah
od grolimskih žrtvenih bodeža."
„Kao Tuli?", predloži Garion.
„Veoma slično, Vaše veličanstvo. Međutim, pošto je Torak napokon
preminuo, a crkva se raspala, Karendi su se vratili nekadašnjoj veri. Stari
hramovi su nanovo građeni, a drevni obredi oživljeni." Bredor se strese.
„Jezivi obredi", kaza. „Pogani."
„Grozniji čak i od grolimskih žrtvenih obreda?" Garion će blago.
„Garione, bilo je donekle opravdanja za njih", negodovao je Zakat.
„Odabrane žrtve su bile počašćene, te su samovoljno odlazile pod nož."
„Ne one koje sam ja video", usprotivi se Garion.
„Možemo nekom drugom prilikom proćaskati o uporednoj teologiji",
Belgarat će, „nastavi, Bredore."
„Kad su Karendi čuli o Mengi" nastavi melsinski službenik
pripovedanje, „nagrnuli su u Kalidu da ga podrže i da se nađu na strani
demona. U podzemlju sedam karendskih kraljevstava oduvek je postojao
ustanički pokret, a mnogi tamošnji vetropiri veruju da će im demoni
ponuditi najbolju priliku za raskidanje okova od svirepih Angaraka",
pogledao je cara. „Bez uvrede, Vaše veličanstvo", promrmljao je.
„Nisam se nimalo uvredio, Bredore", uveravao je Zakat.
„Kao što bi se očekivalo, nevažni karendski kraljevi pokušali su da
spreče narod da pristupi Mengi. Gubitak podanika uvek je bolan za vladara.
Vojska - naša vojska - takođe se uznemirila zbog horde Karenda koji su
pohrlili da stanu pod Mengin barjak, tako da su pokušali da prepreče
prevoje. Ali budući da je veći deo vojske tada bio s Njegovim
veličanstvom u Ktol Murgosu, jedinice u Karendi jednostavno nisu bile
dovoljno brojne. Karendi su ih ili zaobišli ili prosto savladali. Sada
Mengina armija broji skoro milion vojnika, doduše loše opremljenih i
bahato uvežbanih, ali ipak je milion pozamašnija brojka, čak i ako su
vojnici samo sa štapovima. Pored Dženoa, Menga potpuno vlada i
Ganezijom, a samo što nije osvojio i Katakor. Kad konačno uspe u tome,
neminovno će krenuti i na Paliju i Delčin. Ukoliko ga ne zaustavimo,
pokucaće nam na kapijama Mal Zeta do Erastide."
„Je li dozivao demone u ovim pohodima?", upita Belgarat napeto.
„Ne baš", odgovori Bredor. „Nakon događaja u Kalidi nema potrebe za
tim. Sam pogled na vojsku obično je bio dovoljan da svi gradovi koje je
osvojio otvore kapije pred njim. Pobeđuje s neizmerno malo bojevanja."
Starac klimnu. „Tako sam i pretpostavljao. Posebno je teško nanovo
podjarmiti demona pošto je osetio krv,"
„Začelo, demoni nisu najnezgodniji", nastavi Bredor. „Menga je pokrio
čitavu Karendu uhodama, tako da su zbog priča o njihovim pohodima oni
koji su dosad bili neopredeljeni odjednom svi pomahnitali." Pogledao je
cara. „Da li biste mi poverovali kad bih vam rekao da smo zapravo uhvatili
jednog izaslanika ovde u karendskim kasarnama u Mal Zetu?" upita.
Zakat odsečno podiže pogled. „Kako se ušunjao?", navali.
„Prerušio se u kaplara koji je navodno zbog bolesti morao da se vrati
kući", odgovori Bredor. „Toliko je bio detaljan da se sam ranio ne bi li mu
priča delovala ubedljivije. A tako je uverljivo proklinjao Murge..."
„Šta ste mu uradili?"
„Nažalost, nije preživeo propitivanje", Bredor će smrknuto, a potom se
sagnu da pomeri mače sa članka.
„Nažalost?"
„Imao sam štošta zanimljivo da mu predložim. Osećam se kao da me
lično vređaju kad se neko ušunja da bi podvalio mojoj tajnoj policiji.
Ukaljana mi je poslovna čast."
„Šta onda predlažete?", upita Zakat.
Bredor stade da hoda tamo-amo. „Bojim se da ćete morati da vratite
armiju iz Ktol Murgosa, Vaše veličanstvo", reče. „Ne možete se tući na dva
fronta."
„Ni govora o tome", nepokolebljivo će Zakat.
„Mislim da nemamo mnogo izbora", kaza Bredor. „Gotovo polovinu
snaga koje su ostale u Maloriji čine Karendi, a pošto sam dobro razmislio o
tome, smatram da bi se oslanjanje na njih u bilo kakvom sukobu s Mengom
moglo podvesti pod čistu budalaštinu."
Zakat se natmuri.
 „Shvatite to ovako, Vaše veličanstvo", uglađeno će Bredor. „Ukoliko
biste povukli deo armije iz Ktol Murgosa, vrlo verovatno biste izgubili Rak
Ktaku i možda Rak Gorut, a ukoliko ne vratite tu vojsku kući, izgubićete
Mal Zet."
Zakat je zurio u njega.
„Imamo još vremena da promislimo o nevolji, gospodaru", dodade
Bredor razumno. „Ovo je prosto moja procena stanja. Uveren sam da ćete
potražiti potvrdu od ratnih špijuna, a moraćete da se dogovarate i s visokim
zvaničnicima."
„Ne", nabusito će Zakat. „Ja ću odlučiti." Smrknuto pogleda u pod.
„Dobro, Bredore, vratićemo vojsku. Recite visokim zvaničnicima kako
želim da se svi okupe kod mene."
„Da, Vaše veličanstvo."
Garion skoči na noge. „Koliko će trajati da vam jedinice doplove iz
Ktol Murgosa?" upita osetivši kako mu se utroba steže.
„Oko tri meseca", odgovori Zakat.
„Ne mogu toliko da čekam, Zalcate."
„Stvarno mi je žao, Garione, ali nemamo izbora. Niko od nas ne sme
napustiti Mal Zet dok se vojska ne vrati."
 Osmo poglavlje

SVILENI JE RANO UJUTRU svratio do odaja u kojima je Garion obitavao sa

Se’Nedrom. Čovečuljakje nanovo odenuo omiljeni dublet i pantalone, ali
ovog puta bez dragulja. Prebačene preko ruke nosio je dve malorijske
odore - lagane šarene košulje koje su nosili skoro svi građani Mal Zeta.
„Hoćeš li u grad?“, upita Gariona.
„Ne verujem da će nas pustiti iz palate.“
„Već sam se postarao za to. Bredor je dozvolio - pod uslovom da ne
pokušamo da pobegnemo uhodama koje će nas pratiti.” „Poražavajuća
zamisao. Mrzim da me prate.“
„Navići ćeš se.“
„Namerio si nešto određeno ili si samo želeo da se prošetaš?“ „Hteo
sam da svratim do predstavništva da popričam s preduzetnikom.“
Garion ga znatiželjno pogleda.
„Poverenik koji obavlja poslove u Mal Zetu.“
„Oh, nisam čuo za tu reč.“
„Zato što ne posluješ. Ovdašnji saradnik se zove Dolmar. Melsinskog je
porekla i samim tim prilično umešan, a vrlo malo potkrada.“
„Ne verujem da ću uživati u pričama o tvojim poslovnim
dogodovštinama" Garion će.
Svileni poput lopova pogleda oko sebe. „Možeš svašta da naučiš,
Garione", reče, a prsti mu se hitro pokrenuše. Dolmar će nas izvestiti šta se
zapravo dešava u Karendi, pokazao je. Bolje da i ti kreneš.
„Pa dobro", Garion će tobože nevoljno, „možda si u pravu. Sem toga,
zidovi su počeli da me pritiskaju."
„Evo", reče Svileni pruživši odoru, „obuci se."
„Nije mi hladno, Svileni."
„Ne treba ti odora zbog hladnoće. Zapadnjački odeveni posetioci
privlače podosta pažnje na ulicama Mal Zeta, a ja ne volim kad neko blene
u mene." Smesta se iskezi. „Džeparenje je užasno teško kada te svi na ulici
gledaju. Hoćemo?"
Košulja koju je Garion odenuo imala je izrez spreda i padala mu je
skroz do peta. To korisno odelo s dva duboka džepa sa strane nosilo se
preko ostale odeće. Načinjeno od prilično tankog platna, lebdelo je za njima
dok su hodali. Garion priđe vratima pomoćne odaje i zateče Se Nedru kako
češlja kosu još mokru od jutrašnje kupke.
„Idem u grad sa Svilenim", kaza. „Treba li ti štagod?"
Razmislila je nakratko. „Vidi ima li češljeva", pružila je taj koji je
koristila. „Polako je počeo da gubi zube."
„Važi." Okrenuo se da izađe.
„Ali kad već ideš", dodade, „možda bi mogao da mi uzmeš i svitak
svile - plavozelene ako naletiš. Čula sam da u palati živi nezamislivo vešta
švalja."
„Videću šta mogu da uradim", reče i ponovo se okrenu da pođe.
„ A možda i nekoliko metara ukrasne trake, ali obrati pažnju da ne bude
nakinđurena, već ukusno ukrašena."
„Još nešto?"
Osmehnula mu se. „Iznenadi me. Baš volim iznenađenja."
„Znači: češalj, svitak plavozelene svile, nekoliko metara ukrasnih traka i
iznenađenje", brojao je na prstima.
„Nabavi mi isto odelo kao tvoje." Čekao je, a ona zamišljeno napući
usne. „Ne mogu se ničeg više setiti, Garione, ali možda biste ti i Svileni
mogli da pitate Lizel i gospu Polgaru žele li nešto. “
Uzdahnuo je.
Svileni se trudio da mu lice ostane bezizrazno kad je Garion izašao.
„Dakle?“, oglasi se Garion.
„Ništa nisam rekao."
„Odlično."
Krenuli su.
„Garione", povika Se'Nedra.
„Da, dušo?"
„Uzmi i kolačiće."
Garion izađe u hodnik odmah za Svilenim i poštara se da vrata ostanu
dobro zatvorena.
„Dobro se nosiš s ovim", Svileni će.
„Vežba."
Kadifa je dodala još ponešto na Garionov poduži spisak, a zatim i
Polgara. Svileni je razmatrao spisak dok su se spuštali dugim odjekujućim
hodnikom središnjeg dela palate. „Pitam se da li bi nam Bredor pozajmio
mazgu", promumla.
„Prestani da se sprdaš."
„Zar bih to radio?“
„Zašto si malopre koristio tajni jezik?"
„Uhode."
„Zar u zasebnim odajama?", zapanjeno će Garion setivši se Se’Nedrine
ponekad preterane nezainteresovanosti za to šta ima na sebi, ili bolje reći
šta nema kad ostanu sami.
„U zasebnim prostorijama otkrivaju se najuzbudljivije tajne. Ne postoji
špijun koji neće probati da iskoristi priliku i zaviri u nečiju spavaću sobu."
„Grozno!", uzviknu Garion, a obrazi mu pocrveneše.
„Jamačno da jeste. Doduše, sada je to sasvim uobičajena pojava."
Prošli, su kroz kupolom zasvođeno predsoblje, a potom i kroz pozlaćena
glavna vrata palate i nađoše se na udam mirisnog svežeg povetarca
prolećnog jutra.
„Znaš", Svileni će, „baš volim Mal Zet. Zbog prijatnog mirisa.
Predstavništvo nam je iznad pekare, tako da se dešavalo da me ujutru miris
odozdo prosto omami.“
Zadržali su se na kapiji carskog zdanja vrlo kratko. Učtivim pokretom
ruke jedan od dvojice neupadljivih uhoda kaza stražarima na kapiji da je
Svilenom i Garionu dopušteno da izađu u grad.
„Policajci ponekad znaju da pomognu", oglasi se Svileni pošto su
krenuli širokim bulevarom koji se sve više udaljavao od palate.
Ulice Mal Zeta bile su preplavljene ljudima iz svih delova carstva, kao i
mnogim Zapadnjacima.
Garion se iznenadi kad je ugledao silne crvene tolnedranske ogrtače
među šarenim odorama tamošnjeg stanovništva, a ponegde je bilo i Sendara,
Dreznijaca i podosta Nadraka. Međutim, od Murga nije bilo ni traga ni
glasa. „Kakav metež", primeti Garion.
 „O, da. U odnosu na Mal Zet, Tol Honet đeluje kao seoski vašar, a
Kamaar poput nedeljne pijace."
„Dakle, ovde je svetsko trgovačko središte?"
„Ne, već u Melsini - dakako da su se Melsini usredsredili na trgovinu
novcem a ne robom. Tamo ne možeš kupiti čak ni lončić. Samo novac."
„Svileni, kako se može zaraditi kupovinom novca novcem?"
„Malkice je složeno", Svileni zaškilji. „Znaš šta?", započe. „ Ako bi se
usudio da preuzmeš kraljevsko blago u Rivi, pokazao bih ti kako da
dupliraš iznos za šest meseci poslovanja u Ulici Basa u Melsini - s
razumnom zaradom za obojicu kao nagradom zbog dobre procene."
„Hoćeš da se igram s kraljevskim blagom? Onda ću morati da se
suočim s otvorenom pobunom, ukoliko se sazna o tome."
„Zato je to tajna, Garione. Ne smeš dozvoliti nikome da sazna. “
„Jesi li bar jednom u životu imao poštene namere?“
Čovečuljak je razmislio o tome. „Ne mogu se setiti", ljupko odgovori.
„Čak i uprkos tome što imam dobro pamćenje."
Kao što je čovečuljak nagovestio, prilično male prostorije trgovačkog
carstva koje je Svileni s Jarblekom osnovao u Mal Zetu nalazile su se nad
užurbanom pekarom. Spoljašnje stepenište iz uzanog sokaka vodilo je na
drugi sprat. Svileni krenu da se penje, a Garion iznenada primeti napetost
koja kao da je isijavala iz njegovog prijatelja. „Mrzim kad ne mogu
slobodno da govorim", kaza čovečuljak. „Toliko je uhoda u Mal Zetu da se
svaka reč prenese Bredoru tri puta i pre no što zaklopiš usta."
„Mora da i oko tvojih prostorija ima uhoda."
„Jašta, ali ne mogu ništa da čuju. Jarblek i ja smo naredili da se pod,
tavanica i zidovi oblože plutom debelom pola metra."
„Plutom?"
„Prigušiće sve."
„Verovatno te je to podosta koštalo?"
Svileni klimnu potvrdno. „Ipak, uspeli smo da povratimo sve samo
posle nedelju dana poslovanja tako što smo uspeli da sakrijemo određene
postupke." Izvadio je iz unutrašnjeg džepa ogroman bronzani ključ. „Hajde
da probamo da ukebamo Dolmara u krađi", izgovori polušapatom.
„Zašto kad ionako znaš da te potkrada?"
„Jamačno da znam, ali ako ga uhvatim, mogu mu smanjiti godišnji
dodatak."
„Zašto ga prosto ne odžepariš?"
Svileni je tapkao bronzanim ključem po obrazu razmišljajući o
predlogu. „Ne", konačno presudi, „nije dobro za posao. Ovakva veza se
zasniva na poverenju..."
Garion prasnu u smeh.
„Moraš negde da povučeš crtu, Garione.“ Svileni tiho gurnu ključ u
ključaonicu i polako ga okrenu. A onda naglo gurnu vrata i uskoči u odaju.
„Dobro jutro, prinče Keldare”, oglasi se prilično tiho gospodin za
neukrašenim stolom. „Očekivao sam vas.“
Svileni je izgledao pokunjeno.
Gospodin za stolom bio je mršavi Melsin s lukavim, blizu postavljenim
očima, tankim usnama i slabom, poput blata braon kosom. Izraz na licu kao
da je govorio da ne može da mu se ne veruje. Svileni se ispravi. „Dobro
jutro, Dolmare", reče. „Ovo je Belgarion Rivanski."
„Vaše veličanstvo", ustade Dolmar i pokloni se.
„Dolmare.”
Svileni zatvori vrata i privuče dve stolice koje su dotad stajale pored
smeđeg zida prekrivenog plutom. Iako je pod bio sačinjen od običnih
dasaka, svaki korak ili pomeranje nameštaja bili su prigušeni, što je
posvedočilo o debljini plute koja se nalazila ispod.
„Kako nam ide?” upita Svileni smestivši se na stolicu i privukavši
nogom stolicu za Gariona.
„Plaćamo kiriju”, Dolmar će obazrivo.
„Uveren sam da je pekar odozdo prosto oduševljen. Ne okolišaj,
Dolmare. Davno sam svraćao u Mal Zet. Obraduj me kako su mi se
ulaganja isplatila.”
„Ide nam bolje od prošle godine za petnaest odsto.”
„Samo toliko?", Svileni zazvuča razočarano.
„Upravo smo podosta uložili u nabavku robe. Ukoliko i to uračunate,
brojka bi iznosila bezmalo četrdeset odsto.”
„E, to mi se već sviđa. Zašto gomilamo zalihe?”
„Jarblek je naredio. Trenutno se nalazi u Mal Kamatu, gde će unajmiti
brodove za prevoz na zapad. Očekujem da će stići za oko nedelju dana s
onom njegovom besramnom prostakušom.” Dolmar ustade, pažljivo sakupi
spise sa stola i ponese ih do gvozdene peći u ćošku. Zatim se nagnu, otvori
vratanca na peći i mirno položi spise pravo u oganj.
Gariona zapanji što se Svileni nije pobunio protiv preduzetnikovog
sramnog postupka. „Tražili smo tržište vune", izvestio je Melsin pošto se
vratio za sto. „S povećanim vrbovanjem vojske odeljenju za vojne zalihe
potrebna je vuna za uniforme, ogrtače i ćebad. Kad bismo uspeli da
sklopimo dogovore sa svim većim ovčarima, osvojili bismo čitavo tržište i
verovatno preuzeli od melsinskog udruženja deo trgovine vojnim zalihama.
Ukoliko nam uspe barem u tome da kročimo u odeljenje, ubeđen sam da
ćemo moći da sklopimo razne dogovore."
Svileni je vukao dugi zašilj eni nos, zamišljeno škiljivši. „Pasulj“,
kratko će.
„Pardon?“
„Raspitaj se o kupovini ovogodišnjeg roda pasulja. Vojnik može
preživeti u iznošenoj uniformi, ali hrana mu je neophodna. Ukoliko
posedujemo rod pasulja, a možda i grubo brašno, odeljenje za vojne zalihe
neće imati izbora. Moraće da dođu kod nas.“
„Veoma ste dovitljivi, prinče Keldare.“
„Vrzmam se okolo već neko vreme“, Svileni će.
„Udruženje se sastaje ove nedelje u Melsini", izveštavao je preduzetnik.
„Sastaviće popis cena svakodnevnih namirnica. Dakako da želimo da se
dočepamo tog cenovnika.“
„Smestio sam se u palati“, Svileni će. „Možda ću moći da ga iznudim
od nekoga. “
„Trebalo bi još nešto da znate, prinče Keldare. Procurila je vest da će
udruženje predložiti određene pravne uredbe baronu Vaski iz odeljenja za
trgovinu. Predstaviće ih tobože da zaštite poslovanje, ali činjenica je da su
se nameračili na vas, kao i na Jarbleka. Smislili su da bi trebalo ograničiti
zapadne trgovce čiji je godišnji dohodak veći od deset miliona da posluju u
dve-tri oblasti na zapadnoj obali. Time neće ugroziti manje trgovce, ali će
verovatno skresati naše poslovanje."
„Možemo li da podmitimo nekoga i sprečimo ih u tome?"
„Već plaćamo Vaski čitavo bogatstvo da nam se ne mesa u poslove, ali
udruženje se rasipa novcem kao da je voda. Moguće je da potkupljivanje
barona nije dovoljno."
 „Sačekaj da malo pronjuškam po palati", Svileni će, „pre no što nanovo
potplatiš Vasku ili išta preduzmeš."
„Mito je uobičajeno za poslovanje, prinče Keldare.“
„Znam, ali ponekad se više postigne učenom.“ Svileni pogleda Gariona,
a zatim se ponovo okrenu ka preduzetniku. „Šta znaš o dešavanjima u
Karendi?“, upita.
„Dovoljno da shvatim da ugrožava poslove. Mnogi ugledni i zapravo
razumni trgovci napustili su radnje i pohrlili u Kalidu da bi se prijavili u
Menginu armiju. Tako da sada idu okolo s podignutim zarđalim mačevima
pevajući ’Smrt Angaracima."
„Postoji li ikakva šansa da im prodamo oružje?“, Svileni će žustro.
„Verovatno ne. Zapravo nema dovoljno novca u severnoj Karendi da bi
se moglo uspešno sarađivati s njima, a državni nemir je onesposobio sve
rudnike. Tržište dragulja upravo je presušilo."
Svileni zamišljeno klimnu. „Šta se zapravo tamo događa, Dolmare?"
upita. „Bredorovi izveštaji su malo oskudni.”
„Menga se pojavio pred kalidskim kapijama s demonima." Preduzetnik
slegnu ramenima. „Karendi su pomahnitali, a potom upali u svojevrsni
verski zanos."
„Bredor nam je ispričao o raznim grozotama", reče Garion.
„Pretpostavljam da su mu poslali malo preuveličane izveštaje, Vaše
veličanstvo", Dolmar će. „Čak i dobro obučeni osmatrači umeju da
pomnože broj stradalih na ulicama s deset. Zapravo, uglavnom su stradali
Melsini i Angaraci. Mengini demoni su bespogovorno izbegli da pobiju
Karende, sem kad se to desilo slučajno, isto se ponovilo u svim gradovima
koje su zauzeli." Počeša se po glavi, a preblizu smeštene oči mu se
skupiše. „Sve je veoma zamršeno, znate. Karendi gledaju na Mengu kao na
oslobodioca, a njegove demone kao nepobedivo koplje svoje armije. Ne
mogu tvrditi koje su mu stvarne pobude, ali oni divljaci tamo gore veruju
da je on spasilac koji je otišao da očisti Karendu od Angaraka i melsinskih
službenika. Dajte mu još nekih šest meseci i postići će ono što niko pre
njega nije."
„A šta to?“, Svileni će.
„Da ujedini Karendu.“
„Koristi li demone pri svakom pohodu?" upita Garion nameravajući da
potvrdi Bredorove reči.
Dolmar odmahnu glavom. „Ne više, Vaše veličanstvo. Nakon onoga u
Kalidi i u još nekoliko gradova koje je osvojio na početku pohoda i ne
mora. Treba samo da krene na grad. Dakako, demoni su i dalje s njim, ali
ne rade ništa drugo sem što stoje i izgledaju užasavajuće. Karendi pokolju
sve Angarake i Melsine u gradu, otvore kapije i dočekaju ga raširenih ruku.
A zatim demoni nestanu." Razmislio je nakratko. „Ipak, jedan od njih je
uvek s njim - nekakvo senovito stvorenje koje nije tako džinovsko poput
ostalih. Uvek je na prijemima Mengi tik iza levog ramena."
Garion se smesta nečeg setio. „Da li uništavaju grolimske hramove?",
upita.
Dolmar trepnu. „Ne", odgovori donekle iznenađeno, „zapravo ne, a pri
tom među stradalima nisu našli nijednog Grolima. Naravno, moguće je da je
Urvon opozvao sve Grolime iz Karende kad je nevolja počela."
„To bi bilo čudno", nije se saglasio Garion. „Menga se pojavio u Kalidi
bez ikakvog upozorenja. Grolimi ne bi uspeli da pobegnu." Zagleda se
zamišljeno u tavanicu.
„Šta je bilo, Garione?" upita Svileni.
„Nešto jezivo mi je palo na pamet. Znamo da je Menga Grolim, je 1’
tako?"
„Nisam znao", Dolmar će iznenađeno.
„Imamo dobre doušnike", Svileni će. „Nastavi, Garione."
„Urvon je stalno u Mal Jaski, zar ne?"
Svileni klimnu. „Tako smo čuli. Ne želi da ga se Beldin dočepa na
otvorenom."
„To bi značilo da je podosta neuspešan kao vođa. U redu onda. Hajde
da pretpostavimo da je Menga prevazišao period jada nakon Torakove smrti
i da je zatim našao vrača koji ga je naučio da priziva demone. Pošto se
vratio, obezbedio je bivšem grolimskom bratstvu alternativu Urvonu - pored
postizanja moći koju nikada nisu iskusili. Jeste nezgodno kad nepismeni i
priglupi karendski vrač upravlja demonom, ali mislim da bi bilo mnogo
strašnije kada bi grolimski sveštenik obuzdao demona. Ukoliko Menga
okuplja razjedinjene Grolime i uči ih da koriste magiju, u ogromnoj smo
nevolji. Ne želim da naiđem na legiju vojnika sličnih Habat, a vi?“
Svileni se strese. „Ne naročito“, odgovori žustro.
 „Dakle, neko mora da ga zaustavi", Dolmar će, „što pre.“
Garion napravi kiselu grimasu. „Zakat se neće pokrenuti dok mu se
vojska ne vrati iz Ktol Murgosa - za tri meseca."
„Za tri meseca će Menga biti nedodirljiv", reče preduzetnik.
„Onda moramo smesta da krenemo” Garion će, „sa Zakatom ili bez
njega."
„Kako nameravaš da odemo iz grada?", upita Svileni.
„Neka se Belgarat pozabavi time", Garion pogleda službenika. „Imate li
još nešto da nam kažete?" upita.
Dolmar povuče nos kao da imitira Keldarov uobičajeni tik. „Postoji
izvesna glasina", reče.
„Recite."
„Priča se u Karendi da se Mengin pakleni pomoćnik zove Nahaz.“
„Zašto je to važno?"
„Nisam u potpunosti siguran, Vaše veličanstvo. Kada su Grolimi otišli u
Karendu u drugom milenijumu, sasvim su potisnuli karendsku veru, a niko
se nije potrudio da zabeleži ono malo legendi koje su ostale. Zadržalo se
jedino nejasno usmeno predanje, a glasine kažu da je Nahaz bio plemenski
demon prvobitnih Karenda koji su se naselili u tim oblastima pre no što su
Angaraci došli u Maloriju. Karendi poštuju Mengu ne samo zato što je
politički vođa već i zato što je oživeo nešto najpribližnije bogu koji je
postojao u njihovoj tradiciji."
„Gospodar demona?" upita Garion.
„Izvrstan opis, Vaše veličanstvo. Ukoliko su glasine tačne, demon Nahaz
poseduje bezgranične moći."
„Plašio sam se da ćete to reći."
Kada su se kasnije našli na ulici, Garion znatiželjno pogleda Svilenog.
„Zašto se nisi pobunio kada je spalio one spise?" upita.
„To je uobičajeno za naš posao", čovečuljak lasičjeg lica slegnu
ramenima. „Inače ne čuvamo ništa zapisano. Dolmar se trudi da sve
upamti."
„Zar mu to ne olakšava da te potkrada?"
„Jamačno, ali ipak krade u razumnoj količini. Nasuprot tome, kad bi se
poresko odeljenje dočepalo naših zabeleški, propali bismo. Hoćeš da se
vratimo u palatu?"
 Garion izvadi spisak. „Ne", reče, „moramo prvo ovo da obavimo."
Zlovoljno pogleda papir.
„Kako li ćemo samo sve ovo poneti?"
Svileni se osvrnu da pogleda dvojicu neupadljivih špijuna koji su ih sve
vreme pratili.
„Pomoć nam je nadomak ruke" nasmeja se. „Kao što sam već
spomenuo, policajci ponekad znaju da pomognu."
Garion je narednih nekoliko dana uvideo da je carska palata u Mal Zetu
sasvim drugačija od bilo koje na Zapadu. Pošto je sva moć počivala u
Zakatovim rukama, birokrate i dvorski službenici takmičili su se kako bi
udovoljili caru i često se bavili neizmerno zamršenim spletkama ne bi li
urušili ugled svojih neprijatelja. Uplitanje Svilenog, Kadife i Sadija u ova
zapetljana đešavanja podarilo je sasvim nov opseg dvorskim intrigama.
Trojka je sasvim uzgredno spominjala prijateljstvo Gariona i Zakata i
razglasila po ćelom dvoru da im rivanski kralj potpuno veruje. A potom su
se sklonili da posmatraju dalji razvoj događaja.
Službenici i dvorjani u carskoj palati veoma su brzo uvideli značaj toga,
kao i raznovrsne prilike da se probiju do carevog uha. Troje Zapadnjaka je
jasno podelilo moguće oblasti delanja a da verovatno nisu zvanično ni
porazgovarali o tome. Svileni se usredsredio na trgovinske delatnosti,
Kadifa se pozabavila politikom, a Sadi je vesto umešao svoje duge prste u
svet visokog lopovluka. Premda su prevejano žrtvama stavili do znanja da
podmićivanje teško podnose, ipak su izrazili voljnost da prenesu razne
zahteve u zamenu za obaveštenja. Tako je Garion shvatio da sasvim
neočekivano raspolaže veoma uspešnim špijunskim odredom. Svileni i
Kadifa su se igrali sa žrtvama koristeći njihov strah, pobude i otvorenu
pohlepu tako vešto da su nalikovali muzičarima koji uvežbano sviraju na
dobro naštimovanim instrumentima. Sadijevi postupci potekli iz ogromnog
iskustva na Salmisrinom dvoru bili su katkad prefinjeni, ali ponekad i bolno
otvoreni. Određenim sastojcima iz njegove crvene torbe najednom skoči
cena, a nekoliko zločinaca visokog ranga koji su doslovce posedovali
čitave odrede birokrata, pa čak i generala, iznenada okončaše život pod
sumnjivim okolnostima. Jedan od njih se stropoštao potamnelog lica i
iskolačenih očiju pred samim carem.
Uprkos tome što je Zakat rado posmatrao delatnosti trojke donekle
prikrivajući da ga sve to zabavlja, tada je ipak morao da povuče crtu.
Sutradan je prilično odlučno porazgovarao s Garionom na večernjem
sastanku.
„Ne smeta mi to čime se bave, Garione“, pričao je nesvesno mazeći
žuto mače koje mu je prelo na krilu. „Zbunili su sve bube što mile po
mračnim uglovima dvora, a zbunjena buba ne može utvrditi svoj položaj.
Volim kad su sve te ulizice preplašene i pometene jer ih je tako lakše
nadgledati. Ipak, moram negodovati zbog trovanja. Nevešti trovač lako
može da pogreši.“
„Sadi može otrovati samo jednu odabranu osobu na gozbi sa stotinu
zvanica" Garion će ubedljivo.
„Zaista verujem da je sposoban", saglasi se Zakat, „ali nevolja je u tome
što zapravo ne obavlja sam čin trovanja. S druge strane, prodaje svoje
bućkuriše prostim početnicima. Potrebni su mi neki podanici u palati. Zna
se ko su oni, tako da se niko ne bi usudio da im zarije bodež u utrobu.
Međutim, greška u trovanju može razoriti čitava odeljenja moje vlade.
Možete li ga zamoliti da prestane s prodajom u palati? Sam bih
porazgovarao s njim, ali ne želim da to zvuči kao zvanično naređenje."
„Popričaću s njim", obeća Garion.
„Cenio bih to, Garione", car ga pogleda prepredeno. „Međutim, samo o
otrovima. Mislim da su rezultati njegovih drugih napitaka prilično zabavni.
Baš juče sam video osamdesetpetogodišnjeg generala kako prosi mlađašnu
služavku. Toj matoroj budali nije palo na pamet ništa slično u proteklih
dvadeset pet godina. A prekjuče je vođa odeljenja za javne delatnosti -
nadobudni magarac zbog kojeg bi mi pozlilo samo kad ga pogledam -
pokušavao dobrih pola sata da hoda uza zid građevine pred desetak
posmatrača. Godinama se nisam tako dobro nasmejao."
„Njisanski napici teraju ljude na najčudnije poduhvate", Garion se
osmehnu. „Reći ću Sadiju da se ograniči na opijate za razdraganost."
„Opijati za razdraganost", nasmejano će Zakat. „Sviđa mi se opis."
„Uvek sam dobro baratao rečima", Garion će skromno.
Žuto mače ustade, zevnu, te skoči s carevog krila. Debeljuškasta mačka
tada uhvati crno-belo mače za krzno ispod v.potiljka, donese ga tačno onde
gde je ležalo žuto mače i potom pogleda Zakata upitno mjauknuvši.
„Hvala", promrmlja Zakat.
 Mačka zadovoljno skoči na pod, priđe žutom mačetu i krenu da ga
oblizuje, pridržavajući ga šapom.
„Stalno to radi?“, upita Garion.
Zakat klimnu. „Trudi se da bude dobra majka, ali ne želi da se osetim
usamljeno."
„Baš je pažljiva."
Zakat pogleda crno-belo mače koje mu je šapama obuhvatilo šaku i
prilično svirepo grizlo prst. „Mislim da bih uspeo da naučim kako da
preživim bez ovoga", kaza trgnuvši se.
 Deveto poglavlje

NAJLAKŠI NAČIN da se izbegnu sveprisutne uhode koje su pohodile carski

dvor bio je da se svi važni razgovori obave na otvorenom, te je Garion s
prijateljima često provodio vreme šetajući van palate. Stoga je jednog
divnog prolećnog jutra išetao s Belgaratom i Polgarom pod senku trešnjinog
vrta kako bi saslušali najnoviji Kadifin izveštaj o političkim spletkama o
kojima se šuškalo po hodnicima Zakatove palate.
„Iznenađuje me što Bredor verovatno zna šta se događa", pričala je
plavokosa devojka. „Uopšte ne izgleda uspešno u svom pozivu, ali mu je
tajna policija svugde naokolo." Sasvim razmetljivo je mirisala trešnjine
cvetiće na grančici koju je izdigla pred licem.
„Barem nas ne mogu čuti ovde" Garion će.
„Ne, ali nas mogu videti. Da sam na tvom mestu, Belgarione, ne bih
pričala toliko otvoreno - čak ni napolju. Naletela sam juče na marljivca koji
se trudio da zabeleži svaku prošaptanu reč u razgovoru koji se odvijao na
nekih pedesetak metara od njega."
„Težak poduhvat", oglasi se Belgarat, „kako mu je uspelo?"
„Potpuno je gluv", odgovorila je, „ali naučio je s godinama da čita s
usana."
„Vispreno", promrmlja starac. „Je 1’ zato tako napadno mirišeš
cvetiće?“
Klimnula je, a na obrazima joj se ocrtaše jamice kad se osmehnula.
„Zbog toga, a i zato što predivno mirišu."
Počešao se po bradi pokrivši usne. „Dobro", kaza. „Potrebno je da neko
odvuče pažnju Bredorovim uhodama da bismo mogli da uteknemo iz Mal
Zeta bez pratnje. Zakat tvrdoglavo odbija da išta preduzme dok mu se trupe
ne vrate iz Ktol Murgosa, te očigledno moramo krenuti bez njega. Čime
bismo mogli namamiti sve one špijune?"
 „Ničim, Drevni. Kukavni palijski kralj i delčinski regent urotili su se
jedan protiv drugog, ali tako je već godinama. Onemoćali vladar iz Vorizba
nastoji da pridobije carevu podršku kako bi preuzeo presto sinu, koji ga je
pre više od godinu dana zbacio s trona. Vođa trgovinskog odeljenja baron
Vaska pokušava da pripoji odeljenje za vojne zalihe, ali ga generali
sprečavaju u tome. To su trenutno najvažnija dešavanja. Odvijaju se
istovremeno i razne sitne razmirice i zavere, ali ništa što bi moglo da
privuče pažnju uhodama."
„Možeš li nešto prirediti?" upita Polgara a da gotovo nije ni razmakla
usne.
„Pokušaću, gospo Polgara", odgovori Kadifa, „međutim, Bredor prati
sve što se dešava na dvoru. Porazgovaraću sa Svilenim i Sadijem. Postoji
malecna šansa da nas troje zakuvamo nešto dovoljno neočekivano da
neprimećeno napustimo grad."
„Lizel, polako postaje hitno", Polgara će. „Ukoliko Zandramas nađe ono
za čim je tragala u Ašabi, nanovo će otputovati, a mi ćemo opet lutati za
njom kao onda u Ktol Murgosu."
„Potrudiću se da smislim nešto, gospo", obeća Kadifa.
„Vraćaš se unutra?", upita Belgarat.
Klimnula je glavom.
„Idem s tobom." Zgroženo se osvrnu. „Nisam veliki ljubitelj svežeg
vazduha i svih ovih šetnji."
„Hajde još malo da prošetamo, Garione", reče Polgara.
„Važi."
Kadifa i Belgarat krenuše ka istočnom krilu palate, a Garion se uputi s
tetkom niz uredno pokošen travnjak koji se protezao pod rascvetalim
krošnjama. Carić je pevušio na najvišoj grani čvornovatog drevnog drveta
kao da će mu srce prepući.
„O čemu li peva?“, upita Garion iznenada se setivši tetkine neobične
naklonjenosti pticama.
„Pokušava da osvoji ženku“, odgovorila je nežno se osmehnuvši. „To je
doba godine. Neizmerno je rečit i obećava svašta, a većinu tih obećanja će
prekršiti do kraja leta."
Osmehnuo se, naklonjeno je obgrlivši oko ramena.
Srećno je uzdahnula. „Baš je prijatno", reče. „Kad smo razdvojeni,
nekako uvek gledam na tebe kao da si dečačić. Iznova me iznenadi kad
shvatim koliko si porastao."
Nije uspeo da nađe pogodan odgovor.
„Kako je Durniku?" upita. „Gotovo da ga ne viđam ovih dana."
„Otkrio je s Totom i Eriondom jezerce bogato pastrmkama na obodu
carskog zdanja", odgovori pomalo šašavo izokrenuvši oči. „Bilo je prilično
ulova, te je kuvarima malkice dojadilo."
„Veruj Durniku da će naći vodu za pecanje", Garion će kroz smeh. „I
Eriond peca? Ne liči mi to na njega."
„Mislim da nije ozbiljan ribolovac. Ide prosto zbog Durnika, a i zato što
voli da je napolju." Zaćutala je i pogledala ga pravo u oči. Kao i mnogo
puta dotad, nanovo ga je do srži razoružala njena lepota. „No, kako je
Se’Nedri?" upitala je.
„Našla je pregršt mladih plemkinja za druženje", odgovori. „Gde god da
krene, uvek je neka od njih blizu."
„Dame vole da provode vreme zajedno, mili", reče. „Pretpostavljam da
ni muškarci ne smetaju, ali žene uvek traže drugarice za razgovor. Toliko je
važnih tema koje muškarci prosto ne shvataju", uozbilji se. „Dakle, nije se
ponovilo ništa slično onom iz Ktol Miirgosa?", upita.
„Ne, koliko ja znam. Izgleda mi prilično normalno. Neobično mi je
jedino što ne spominje Gerana.“
„Verovatno se tako brani, Garione. Možda to ne zna opisati, ali svesna
je melanholije koja ju je spopala u Prolguu, a sigurna sam da shvata da bi,
ukoliko se prepusti, bila sasvim izgubljena. Uverena sam da razmišlja o
Geranu, verovatno sve vreme, ali i da jednostavno ne želi da priča o tome.“
Nanovo je zaćutala. „Kako se razvija vaš fizički odnos?", upitala je bez
okolišanja.
Garion smesta pocrvene i pročisti grlo. „Oh, pa... zapravo nismo imali
mnogo prilika za to, tetka Pol... a i mislim da joj koješta drugo okupira
um.“
Zamišljeno je napućila usne. „Nije dobro zapustiti se, Garione" kaza.
„Možete zastraniti ukoliko povremeno ne negujete strasti."
Nanovo je pročistio grlo, i dalje rumen. „Izgleda mi nezainteresovano,
tetka Pol."
„Sam si kriv, mili. Potrebno je samo malo planirati i obratiti pažnju na
detalje."
„Kako je to samo zvučalo proračunato i hladnokrvno!"
„Mili, spontanost je zaista pogodna, ali ljubav se umnogome zasniva na
dobro isplaniranom zavođenju."
„Tetka Pol!" zavapio je sasvim preneraženo.
„Odrastao si, mili moj Garione", podseti ga, „a odrasli imaju određene
odgovornosti. Dobro razmisli o ovome. Ponekad si veoma maštovit.
Ubeđena sam da ćeš smisliti nešto." Pogledala je obasjane pašnjake.
„Hoćemo li nazad?", predloži. „Mislim da je vreme ručku."
Garion je posle podne opet šetao oko palate, ali ovog puta u pratnji
Svilenog i evnuha Sadija. „Belgarat kuje prevaru", ozbiljno će. „Čini mi se
da je smislio kako da nas izvede iz grada, ali najpre moramo na neko vreme
da se otarasimo uhoda koje nas prate kako bi ostvario naum." Namerno je
češao nos dok je pričao, trudeći se da pokrije usta.
„Polenska alergija?" upita Svileni.
„Nije to u pitanju. Kadifa nam je rekla da su neki Bredorovi špijuni
gluvi i da mogu čitati s usana."
„Predivna veština", promrmlja Sadi. „Da li bi i oni koji nisu gluvi mogli
to savladati?"
„O, kako bi mi to pomoglo u raznim prilikama", saglasi se Svileni
prekrivši usta rukom kao da se tobože nakašljao. Pogledao je Sadija.
„Možeš li mi iskreno odgovoriti?" upita.
„Zavisi od pitanja, Keldare."
„Čuo si za tajni jezik?"
„Dakako."
„Umeš li da ga tumačiš?"
„Bojim se da ne. Nijedan Dreznijac nije hteo da me nauči."
„Pitam se zašto."
Sadi mu odgovori osmehom.
„Snaći ćemo se ako pokrijemo usta dok govorimo", Garion će.
„Zar nećemo posle nekog vremena postati providni?" pobuni se Sadi.
„I šta će uraditi? Narediti nam da prestanemo?"
„Verovatno ne, ali valjalo bi ponekad da propustimo i neku laž, a
ukoliko shvate da smo saznali o prisluškivanju, možda više nećemo moći
ovako da se prikrivamo." Evnuh uzdahnu zbog izgubljene prilike, a zatim
slegnu ramenima. „Ali dobro", kaza.
Garion pogleda Svilenog. „Jeste li dokučili kako bismo mogli da
odvratimo službenike da nas prate?"
„Ne baš", odgovori čovečuljak. „Izgleda da se melsinsko udruženje
trenutno usredsredilo na to da sačuva ovogodišnji cenovnik u tajnosti i da
pokušava da ubedi Vasku kako bi trebalo da ograniče mene i Jarbleka na
zapadnu obalu. Vaska je uglavnom na našoj strani, ali samo dok ga dobro
plaćamo. Mnoge tajne kolaju okolo, ali trenutno se ničeg ne mogu dosetiti.
Čak i ako postoji nešto što bi se moglo iskoristiti, mislim da nije dovoljno
važno da pecne tajnu službu i nagna je da batali uhođenje."
„Zašto ne bismo ciljali u sam vrh?" predloži Sadi. „Mogu da popričam s
Bredorom i proverim prihvata li mito."
„Mislim da to nije mudro", Garion će. „Naredio je da nas prate po
Zakatovom zahtevu. Sumnjam da bi ga hrpa novca primorala da razmišlja o
mogućnosti da se suoči s gubljenjem glave."
„Belgarione, razni su načini podmićivanja", Sadi se osmehnu lukavo.
„Imam u torbi nešto što nagoni ljude da se osete veoma dobro. Jedina je
nezgoda što kad ga upotrebite nekoliko puta, morate da nastavite s tim. Bol
zbog prestanka je zaista nepodnošljiva. Kupiću Bredora za samo nedelju
dana i nateraću ga da uradi sve što mu kažemo."
Garion se najednom sablaznu zbog ovog predloga. „Stvarno to ne
želim“, reče, „uostalom, možda samo ako nam ništa drugo ne preostane."
„Vi Alorni nekako čudno gledate na etiku", kaza evnuh protrljavši ćelu.
„Bez problema prepolovite protivnike, ali kad čujete za otrove ili opijate,
odmah se uzbudite."
„Razlika u kulturi, Sadi", Svileni će.
„Jeste li saznali još nešto što bi nam pomoglo?", upita Garion.
Sadi razmisli. „Ne baš", odgovori. „Međutim, potkupljivost je
birokratama u krvi. Mnogi u Maloriji to koriste. Dešava se da u
Dalazijskim planinama ili na putu iz Mag Rena karavani zalutaju.
Neophodna im je dozvola trgovačkog odeljenja, a razglasilo se da Vaska
ponekad prodaje obaveštenja o polascima i o pravcu kretanja izvesnim
predvodnicima pljačkašima", evnuh se zakikota. „Jednom je prodao
obaveštenja o karavanu trojici predvodnika pljačkaša. Razvila se ljuta bitka
u delčinskoj dolini, barem se tako priča."
 Garion zamišljeno zaškilji. „Stekao sam utisak da bi valjalo da se
usredsredimo na barona Vasku", kaza. „Kadifa nam je rekla da i on
pokušava da preuzme odeljenje za vojne zalihe od vojske."
„Nisam znao", Svileni će iznenađeno. „Malena Lizel se brzo usavršava,
zar ne?"
„Jamice su u pitanju, prinče Kelđare“, reče Sadi. „Ženska lepota me
nimalo ne privlači, ali kad mi se ona nasmeši, priznajem da mi kolena
zaklecaju. Prosto je neodoljiva - i svakako potpuno hladna srca.“
Svileni klimnu glavom. „Da“, kaza, „Prilično smo ponosni na nju.“
„Mogli biste da je potražite", predloži Garion. „Pročačkajte više o ovom
neizmerno iskvarenom baronu Vaski. Možda ćemo uspeti nešto da
zakuvamo - nešto veoma primetno. Verovatno bi nam otvorena tuča u
dvorskim hodnicima obezbedila upravo onoliko koliko nam treba da
šmugnemo iz palate."
„Veoma ste nadareni za politiku, Belgarione", Sadi će zadivljeno.
„Brzo učim", priznade Garion, „i naravno, družim se s ozloglašenim
ljudima."
„Oh, hvala vam, Vaše veličanstvo", podrugljivo će evnuh.
Ubrzo nakon večere Garion se uputi hodnicima palate kako bi se sastao
sa Zakatom na dosad već uobičajenom večernjem sastanku. Prikriveni
pratilac vesto i tiho krenu za njim, držeći pristojnu udaljenost.
Zakat je te večeri bio nekako setan, skoro smrknut, ledeno ojađen kao
onda u Rak Hagi.
„Loš dan?", upita Garion sklonivši usnulo mače s podupirača za noge
pred stolicom. Zatim sede i postavi noge na podupirač.
Zakat ga kiselo pogleda. „Nisam obraćao pažnju na poslove koji su se
nagomilali dok sam bio u Ktol Murgosu", reče. „Da nezgoda bude još veća,
otkad sam došao, hrpa se samo povećava."
„Znam kako se osećate", saglasi se Garion. „Kad. se vratim u Rivu,
verovatno ću godinu dana čistiti radni sto. Mogu li vas posavetovati?"
„Samo napred, Garione. Trenutno bih sve saslušao." Prekorno pogleda
crno-belo mače koje mu je opet zagrizlo dlan. „Ne tako snažno", promrmlja
potapkavši prstom razjarenu zverčicu po nosu. Maci se uši spustiše, te
besno i cičavo mjauknu.
„Ne želim da vas uvredim", poče Garion pažljivo, „ali mislim da pravite
istu grešku kao Urgit."
„Zanimljiva opaska. Nastavite."
„Čini mi se da bi trebalo da nanovo uredite vladu."
Zakat trepnu. „E sad, to je složen predlog“, reče. „Ipak, ne shvatam vezu
s Urgitom. On je beznadežno nesposoban, barem je bio pre no što ste se vi
pojavili da ga naučite osnovama vladanja. Kako to on i ja grešimo?"
„Urgit je kukavica", Garion će, „a i verovatno će zasvagda biti. S druge
strane, vi niste takvi - možda ste ponekad pomalo sumanuti, ali niste
kukavica. Nezgoda je pak u tome što pravite iste greške. Obojica
pokušavate da sami odlučujete, čak i o najsitnijim problemima. Pa i da
prestanete da spavate, ne možete naći dovoljno vremena da obavite sve
dnevne obaveze."
„Primetio sam. Koje je rešenje?"
„Podelite odgovornost. Vaše vođe odeljenja i generali su sposobni -
iskvareni, dakako, ali znaju šta rade. Naredite im da se pozabave
problemima i da pred vas iznose samo važnije odluke. I recite im da ćete ih
smeniti ukoliko se nešto izjalovi."
„Garione, Angaraci tako ne posluju. Vladar je - to jest car u ovom
slučaju - oduvek odlučivao o svemu. Tako je bilo još od raspuknuća sveta.
Torak je odlučivao o svemu u drevnim vremenima, a malorijski carevi su
prosto pratili njegov primer, bez obzira na to što ga nismo lično voleli."
„Urgit je grešio u istom", reče Garion. „Ali obojica ste zaboravili da je
Torak bio bog, a um i volja su mu bili bezgranični. Čovek jednostavno to ne
može podražavati."
„Nikom od mojih vođa odeljenja i generala ne mogu poveriti tu
odgovornost" Zakat odmahnu glavom. „Ni sada ih ne mogu dovoljno
nadgledati."
„Naučiće da se suzdrže", ubedljivo će Garion. „Pošto neke od njih
resite dužnosti ili oduzmete počasti, ostali će shvatiti."
Zakat se tmurno osmehnu. „Garione, ni tako Angaraci ne posluju. Kada
pokušavam da od nekoga napravim primer, onda to podrazumeva dželatov
trupac."
„Svakako, to je unutrašnja politika", saglasi se Garion, „poznajete svoj
narod bolje od mene. Ipak, ukoliko je neko nadaren, nećete moći nanovo da
zatražite njegovu pomoć ako mu odrubite glavu, je li tako? Ne gubite
nadarene podanike, Zakate. Teško ih je naći.“
„Znate šta?“, Zakat će donekle zabavljeno. „Ialco sam poznat kao ledeni
čovek i uprkos tome što delujete blago, hladnokrvniji ste od mene. Zapravo,
nisam sreo praktičnijeg čoveka od vas.“
„Odrastao sam u Sendariji, Zakate“, podseti ga Garion. „Praktičnost je
tamo religija. Kraljevanju me je naučio čovek po imenu Faldor. Zapravo,
kraljevstvo je prilično nalik gazdinstvu. No, da se uozbiljimo, glavni cilj
svakog vladara jeste da se stvari ne raspadnu, a nadareni podanici su suviše
vredni da bismo ih tek tako izgubili. Morao sam nekolicini da oduzmem
počasti, ali više od toga nisam preduzeo. Tako su i dalje bili tu u slučaju da
mi zatrebaju. Možda biste hteli malo da razmislite o tome.“
„Promisliću o tome“ Zakat se ispravi. „Nego“, zausti, „kad već
spomenusmo iskvarenost u vladi..
„Oh? Pričali smo o tome?“
„Sada ćemo. Vođe odeljenja su manje-više nepoštene, ali troje vaših
prijatelja razvili su nekoliko novih stupnjeva u prefinjenosti podmuklog
spletkarenja i prevara u palati, što nismo mogli ni da očekujemo niti da
pratimo."
„Jel'?"
„Ljupka markiza Lizel je zapravo uspela da ubedi kralja od Palije i
princa-regenta od Delčina da će se zauzeti za njih pred vama. Obojica se
potpuno nadaju da će njihova dugogodišnja prepirka napokon izaći na
videlo. Ne želim da zarate. Ionako je dovoljno nezgodno s Karendom.“
„Popričaću s njom“, obeća Garion.
„A princ Keldar zapravo poseduje čitave spratove trgovačkog odeljenja.
Više izveštaja dobija od njih nego ja. Melsinski trgovci se okupljaju svake
godine da odrede cene svega što se prodaje u Maloriji. Njihova tajna je
najčuvanija u carstvu, a Keldar ju je upravo kupio. Namerno smanjuje cene,
te je uznemirio čitavu ekonomiju."
Garion se namršti. „Nije spomenuo."
„Ne smeta mi da zarađuje u razumnim merama - dok plaća porez - ali
zaista mu ne mogu dopustiti da sasvim preuzme trgovinu u Maloriji, je li
tako? Ipak je Alorn, a politička naklonjenost mu je malo nejasna."
„Predložiću mu da malo smanji poduhvate. Međutim, morate da shvatite
Svilenog. Mislim da mu zapravo nije stalo do novca. To je njemu samo
igra."
„Doduše, najviše me brine Sadi."
„Oh?“
„Prilično se napadno umešao u poljoprivredu?"
„Sadi?"
„U kamatskim močvarama raste određena divlja biljka. Sadi mnogo
plaća za nju, pa je jedan čuveni vođa pljačkaša morao da pošalje sve svoje
podanike da je uzgajaju i, naravno, da odbrane usev. Koliko sam shvatio,
već su se nekoliko puta žestoko potukli."
„Ipak, pljačkaš koji se bavi uzgajanjem biljaka zapravo je prezauzet da
bi pljačkao putnike na glavnim saobraćajnicama", naglasi Garion.
„Ne shvatate suštinu, Garione. Nije mi smetalo kad je Sadi uticao na to
da se nekoliko službenika bolje oseća i poblesavi, ali sada ipak teretnim
kolima dovozi ovu biljku u grad i deli je darežljivo među radnicima - i
vojnicima. To mi se nimalo ne dopada."
„Pokušaću da ga ubedim da obustavi poslove", saglasi se Garion, a
potom popreko pogleda malorijskog cara. „Međutim, shvatate li da će,
ukoliko ih obuzdam, prosto preći na nešto drugo, verovatno podjednako
kvarno. Zar ne bi bilo lakše da ih povedem iz Mal Zeta?"
Zakat se nasmeja. „Dobar pokušaj, Garione", reče, „ali mislim da ne.
Mislim da ćemo prosto sačekati da mi se vojska vrati iz Ktol Murgosa. A
tek onda možemo izjahati iz Mal Zeta."
„Nisam sreo tvrdoglavijeg čoveka od vas!" Garion će u žaru. „Zar ne
možete shvatiti da nam vreme izmiče? Odlaganje će nam možda presuditi -
ne samo meni već čitavom svetu."
„Opet pričate o legendarnom sukobu Deteta Svetlosti i Deteta Tame?
Oprostite, Garione, ali Zandramas će morati da sačeka. Ne želim da mi se
vi i Belgarat slobodno šunjate po carstvu. Sviđate mi se, Garione, ali uopšte
vam ne verujem."
Garionu krv uzavre. Svadljivo isturi bradu i skoči na noge. „Zakate,
strpljenje mi popušta. Pokušavao sam da se ponašam koliko-toliko uljudno,
ali granica postoji, a čini mi se da smo joj se približili. Neću da se
izležavam u palati tri meseca."
„Tu grešite", prasnu Zakat takođe skočivši i nezgrapno ispustivši
iznenađenu macu na pod.
 Garion zaškrguta zubima pokušavajući da se obuzda. „Dosad sam bio
ljubazan, a sad želim da vas podsetim šta se desilo u Rak Hagi. Znate li da
možemo otići kad god poželimo?"
„I istog trena kad odete, tri odreda će se stuštiti za vama", sada je Zakat
vikao.
„Ali to neće trajati dugo", preteče će Garion.
„Šta ćete uraditi?" oštro navali Zakat. „Pretvorićete moje vojnike u žabe
krastače? Ne, Garione, poznajem vas dovoljno dobro da znam da nećete."
Garion se isprsi. „U pravu ste", kaza, „nećemo, ali razmišljao sam o
nečemu jednostavnijem. Torak je iskoristio Kuglu da prepolovi svet, sećate
se? Znam kako je to uradio, pa bih to i preduzeo ako moram. Vaša armija će
se prilično namučiti da nas isprati ako najednom naleti na klanac dubok
petnaest kilometara i širok sedamdeset u samom središtu Malorije."
„Ne biste se usudili!" zavapi Zakat.
„Iskušajte me“, Garion uz ogroman napor obuzda bes. „Čini mi se da je
vreme da odem", kaza. „Počeli smo da se busamo u prsa kao školarci.
Hajde da nastavimo razgovor nekom drugom prilikom, pošto se obojica
primirimo." Zakat krenu da izrekne besnu opasku, ali ipak udahnu i primiri
se, premda je i dalje bio bled od ljutnje.
„Možda ste u pravu", reče.
Garion uljudno klimnu glavom i uputi se k vratima.
„Garione", zausti Zakat.
„Da?"
„Lepo spavajte."
„Vi takođe", Garion napusti odaju.

Njeno carsko veličanstvo, kraljica Rive i ljuba Belgariona, vrhovnog

gospodara Zapada, princeza Se Nedra osećala se džangrizavo. Doduše,
Njena carska visost obično nikada ne bi opisala svoje raspoloženje kao
„džangrizavo". Možda „uzrujana" ili „nespokojna" zvuči plemenitije, ali Se
Nedra je ipak bila dovoljno iskrena prema sebi da prizna kako joj
„džangrizava" prilično odgovara. Šetala je mahnito raskošnim odajama koje
im je Zakat udelio, a okrajak omiljene zelenoplave haljine vukao joj se za
bosim stopalima. Iznenada je poželela da razbijanje tanjira nije toliko
neženstveno.
 Naišla je na stolicu koju zamalo da šutne, ali se u poslednjem trenu
setila da je bosa. Namesto toga, dohvati jastuk sa stolice i baci ga na pod.
Nekoliko je puta skočila po njemu, a onda se uspravi. Zadiže rub haljine do
kolena, nekoliko puta zamahnu nogom da oproba jačinu merkajući jastuk, a
potom ga hitnu skroz na drugi kraj odaje. „Eto ti!", ciknu. „Sad da te
vidim!" Iz nekog razloga oseti se mnogo bolje.
Garion je u tom trenu bio kod cara Zakata zbog redovnog večernjeg
razgovora. Se’Nedra požele da je u odajama pa da zapodene svađu s njim.
Fina svađica bi joj popravila raspoloženje.
Prišla je vratima da pogleda vruću kupku u kadi usađenoj u pod. Možda
bi joj kupanje pomoglo. Čak je i istraživački uronila prstić u vodu, ali ipak
odustade. Uzdahnu i udalji se zaustavivši se pored prozora neosvetljene
dnevne odaje koja je gledala na ozelenelo dvorište u središtu istočnog krila
dvorca. Pun mesec je rano izašao i visoko s neba obasjavao dvorište
bleđom svetlošću, a jezerce u središtu tog izdvojenog malog vrta oslikavalo
je savršeni beli prikaz kraljice noći. Se'Nedra je poduže ostala pored
prozora, izgubljena u mislima.
Utom začu kako se vrata otvoriše, a zatim i zalupiše. „Se Nedra, gde
si?“, oglasi se Garion donekle naprasito.
„Ovde sam, mili."
„Zašto sediš u mraku?" upita stupivši u sobu.
„Gledala sam mesec. Shvataš li da isti mesec sija i u Tol Honetu - pa i
u Rivi?"
„Nisam razmišljao o tome", sažeto odgovori.
„Zašto si tako grub prema meni?"
„Ne radi se o tebi, Se Nedra", odgovori kao da se izvinjava. „Samo sam
se opet posvađao sa Zakatom."
„Polako vam to postaje navika."
„Zašto je tako nerazumno tvrdoglav?" navali Garion.
„Takvi su kraljevi i carevi, mili."
„Šta to treba da znači?"
„Ništa."
„Želiš li nešto da popiješ? Mislim da nam je ostalo još malo vina."
„Ne bih. Barem ne sad."
„E pa, ja hoću. Posle ćaskanja s Njegovom carskom tupoglavošću
potrebno mi je nešto za smirenje." Vrati se u drugu sobu, a ona začu
zveckanje boce o ivicu vrča.
U obasjanom vrtu nešto se izdvoji iz senke visokog drveta širokih
listova. Bio je to Svileni. Imao je na sebi tuniku i pantalone, a preko ramena
mu je bio prebačen peškir. Zviždao je. Sagnu se nad ivicom jezerceta i
uroni prste u vodu. Potom se ispravi i raskopča tuniku.
Se’Nedra se osmehnu i skloni se iza zavese da osmatra čovečuljka kako
se skida. Ušao je u jezerce, razbivši odsjaj meseca na vodi u hiljadu delića.
Se’Nedra nastavi da ga gleda kako lenjo pliva s jednog kraja obasjanog
jezerceta na drugi.
Tada se pojavi još jedna prilika pod drvetom i Lizel se ukaza na
mesečini. Bila je odevena u široki ogrtač i imala je cvetić zadenut u kosu.
Cvetić je nesumnjivo bio crven, ali mu je pun prolećni mesec ukrao svu
boju, zbog čega je izgledao crno u njenoj svetloj kosi. „Kakva je voda?“,
upita sasvim mirno. Glas joj zazvuča kao da je veoma blizu, čak kao da je
u istoj sobi kao i Se’Nedra.
Svileni zapanjeno viknu, a potom se zakašlja od vode koja mu je doprla
u nos i usta. Pljucnuo je, a zatim se primiri. „Nije loša“, odgovori
neodređeno.
„Baš lepo“, Lizel se približi ivici jezerceta. „Keldare, mislim da je
krajnje vreme da popričamo.”
„Je 1’? O čemu?”
„O ovome”, sasvim mirno je razvezala ogrtač i dopustila mu da padne
pored stopala.
Bila je sasvim naga.
„Čini mi se da malo teže shvataš da se stvari s vremenom menjaju“,
nastavi stupivši nogom u vodu. Namerno pokaza na sebe. „Ja sam jedna od
tih stvari.”
„Primetio sam to”, zadivljeno će on.
„Drago mi je. Počela sam da strahujem da te vid možda izdaje.” Krenu
dublje u vodu i zaustavi se kad joj je doprla do struka. „Dakle?”, reče.
„Dakle šta?”
„Šta nameravaš da uradiš povodom toga?” Podiže ruku da skine cvetić
s kose, te ga nežno položi na površinu vode.
Se’Nedra bosonoga tiho jurnu do vrata. „Garione!” dozva ga šapatom.
„Dođi!”
„Zašto?”
„Ćuti i dođi.”
Progunđao je i krenuo u zamračenu odaju. „Staje bilo?” Pokazala je na
prozor tiho se zakikotavši. „Vidi!” naredila je dirljivim šapatom.
Garion priđe prozoru i pogleda. Nakon samo jednog kratkog pogleda
hitro okrenu glavu. „Jaoj”, prigušeno prošapta.
Se Nedra se nanovo zakikota, te mu priđe i uhvati ga podruku. „Zar nisu
slatki?” razneženo će.
„Sasvim sigurno da jesu”, odgovori nanovo šapatom, „ali mislim da ne
bi trebalo da ih gledamo.”
„Zašto?”
Cvetić koji je Lizel spustila na vodu doplivao je do Svilenog, a on ga
pometeno podiže i pomirisa. „Tvoj je, pretpostavljam”, kaza pružajući
cvetić bledoj devojci s kojom je delio jezerce.
„O da, izgleda da jeste”, odgovori. „Ipak, nisi mi odgovorio na pitanje?”
„Koje pitanje?”
„Šta nameravaš da uradiš?”
„Smisliću već nešto.”
„Dobro je. Pomoći ću ti.”
Garion odlučno navuče zavesu.
„Pokvarićeš nam zabavu”, durila se Se Nedra.
„Nema veze”, reče. „Hajde, skloni se od prozora.” Povuče je kroz sobu.
„Ne razumem šta je namerila”, kaza.
„Pa zar nije očigledno?”
„Se'Nedra!”
„Zavodi ga, Garione. Zaljubljena je u njega još odmalena i napokon je
odlučila da nešto preduzme. Toliko sam srećna zbog nje da bih mogla
prosto da puknem.” Odmahnuo je glavom. „Nikada neću shvatiti žene”,
reče. „Odmah kad pomislim da sam sve prokljuvio, udružite se i promenite
pravila. Ne bi mi poverovala šta mi je baš jutros tetka Pol predložila.”
„Oh? A šta to?”
„Rekla je da bi trebalo da...” naglo ućuta, porumenevši do ušiju istog
trena. „Ma... nema veze”, neubedljivo će.
„Šta, šta?”
 „Reći ću ti drugi put.” Zatim je pogleda na određen način, a njoj se učini
da prepoznaje taj pogled.
„Jesi li se već kupala?” upita tobože uzgredno.
„Ne još. Zašto?"
„Mislio sam da ti se pridružim, ako ne smetam.”
Se’Nedra zavodljivo trepnu. „Ako baš želiš", nedužno će.
„Upaliću sveće”, kaza. „Lampa je malo prejaka, zar ne?“
„Kako god ti želiš, mili.”
„A mislim i da ću doneti malo vina. Pomoći će da se opustimo.”
Se’Nedru iznenada oprhva pobednički osećaj. Iz nekog razloga
razdražljivost kao da je potpuno nestala. „Mislim da bi to bilo predivno,
mili.”
„Dakle”, pružio je drhtavu ruku ka njoj, „hoćemo li?”
„Zašto da ne?”
 Deseto poglavlje

KAD SU SE UJUTRU OKUPILI ZA DORUČKOM, Svileni je izgledao donekle odsutno,

kao da je upravo shvatio da je nekako nasamaren. Čovečuljak je uporno
odbijao da pogleda Kadifu, čiji je pogled pak bio prikovan na činiju jagoda
sa šlagom koje ie jela.
„Izgledaš malkice smušeno od jutros, prinče Keldare", započe Se’Nedra
razgovor kao i inače, premda su joj se oči caklile od potisnute radosti. „Šta
ne valja?"
Sumnjičavo je ošinu pogledom.
„Hajde, hajde", naklonjeno mu potapka šaku. „Veruj mi, biće ti bolje
posle doručka."
„Nisam gladan", odgovori donekle nabusito, a zatim najednom ustade.
„Idem u šetnju", kaza.
„Ali, dragi moj druškane", negodovala je, „nisi pojeo jagode. Prosto su
neodoljive, je l' tako, Lizel?"
„Predivne su", saglasi se plavojka, a na licu joj se nakratko pojaviše
jamice.
Svileni se još više natmuri, odlučno se uputivši ka izlazu.
„Mogu li da ih uzmem, Keldare?" povika Kadifa za njim. „Ako ih nećeš,
naravno."
Zalupio je vratima kad je izlazio, a Se'Nedra i Kadifa prasnuše u
razdragani kikot.
„Šta ovo bi?“, upita Polgara.
„Oh, ništa“, Se’Nedra će kroz smeh. „Baš ništa, gospo Polgara. Naš
princ Keldar je noćas imao avanturicu koja se završila drugačije no što je
očekivao.“
Kadifa kratko pogleda Se’Nedru i blago porumene. A potom se nanovo
zakikota.
 Polgara odmeri nasmejane devojke i izvi obrvu. „A, shvatam“, reče.
Rumenilo na Kadifinim obrazima postalo je jače, iako se i dalje
smejala.
„O, ne“, uzdahnu Polgara.
„Nešto nije u redu, Pol?“, upita Durnik.
Pokušala je da proceni stroge principe poštenog i dobrog Sendara.
„Malena zbrka, Durniče“, odgovorila je, „Premda, može se srediti.“
„Dobro je“, odgurnuo je činiju. „Jesam li ti potreban za još nešto tokom
jutra?“
„Ne, mili“, reče i poljubi ga.
Uzvratio joj je poljupcem i ustao pogledavši ka drugom kraju stola u
Tota i Erionda, koji su nestrpljivo čekali. „Hoćemo li onđa?“
Gotovo da su istrčali iz prostorije, lica ozarenih uzbuđenjem.
„Pitam se koliko li će im trebati da upecaju sve ribe u jezercetu?“,
razmišljala je Polgara naglas.
„Nažalost, zauvek, gospo Polgara“, Sadi gurnu jagodu u usta.
„Baštovani svake noći donose još.“
Uzdahnula je. „Plašila sam se toga“, reče.
Oko sredine prepodneva Garion je koračao tamo-amo dugim hodnicima
što su odjekivali. Bio je nervozan, a neka vrsta osujećenosti i nestrpljenja
kao da su ga sve više iscrpljivale. Neodložna nužnost da stignu u Ašabu
pre no što mu Zandramas opet utekne sada ga je neprestano morila, tako da
nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Uprkos tome što su osmislili
nekoliko mogućih scenarija, Svileni, Kadifa i Sadi i dalje su tragali za
odgovarajućom zaverom - za nečim dovoljno iznenadnim da Bredorovim
uhodama odvuče pažnju kako bi mogli da pobegnu. Bilo je očigledno da je
nemoguće ubediti Zakata, što je sve više uticalo na to da se Garion i
družina priklone „onom drugom načinu“ kako ga je Belgarat često nazivao.
Uprkos povremenim pretnjama Zakatu, Garion zapravo nije hteo to da
uradi. Bio je prilično ubeđen da bi time zasvagda ugrozio sve jače
prijateljstvo sa čudakom koji je vladao Malorijom. Pošteno je sebi priznao
da ne bi zažalio samo za prijateljstvom već i za mogućim političkim vezama
koje bi mogle da utiču na situaciju.
Samo što je krenuo natrag u odaje, kad mu se približi sluga u grimiznoj
livreji. „Vaše veličanstvo", sluga se duboko nakloni, „princ Keldar je
zatražio da vas nađem. Želi da porazgovara s vama.“
„Gde je on?“, Garion će.
„U ceremonijalnom vrtu kraj severnih zidina, Vaše veličanstvo. Neki
polupijani Nadrak je s njim - i neizmerno nepristojna gospa. Ne biste mi
poverovali šta mi je sve rekla."
„Mislim da je poznajem", Garion se osmehnu. „Verujem vam." Okrenu
se, hitro krenu hodnicima i izađe iz dvorca.
Jarblek se nije promenio. Premda je u pažljivo ukrašenom
ceremonijalnom vrtu bilo prijatno toplo, ipak je nosio otrcano krzno i
pohabanu šubaru. Prućio se pod razgranatu krošnju na mermernu klupu
pored koje su na dohvatu ruke smestili burence piva.
Vela je u uobičajenom tesnom nadračkom prsluku i kožnim
pantalonama, prelepa kao i inače, dokono šetala među lejama s cvećem.
Srebrne drške bodeža virile su joj iz čizama i s kaiša, a korak joj je i dalje
bio prkosan i očaravajuće gord - toliko ga je dugo vežbala da je sada već
bio nagonski i verovatno nesvestan. Svileni je sedeo na travi pored
Jarblekove klupe, takođe držeći vrč piva.
„Baš sam hteo da te potražim", reče kad se Garion približio.
Dugajlija Jarbiek žmirnu ka Garionu. „Vidi, vidi", zausti trepnuvši
poput sove, „nije li to dečak-kralj iz Rive? Vidim da još uvek nosiš tu tvoju
mačinu."
„Iz navike", slegnu Garion ramenima. „Izgledaš dobro, Jarbleče - to jest,
ako izuzmemo to što si pripit."
„Smanjio sam piće", Jarbiek će pomalo zastrašeno. „Stomak mi nije kao
ranije."
„Jesi li sreo Belgarata kad si dolazio?", upita Svileni Gariona.
„Ne. Trebalo je?"
„Poslao sam i po njega. Jarbiek ima neke novosti za nas, a želim da ih
matori čuje iz prve ruke."
Garion pogleda Svilenovog prostodušnog prijatelja. „Otkad si u Mal
Zetu?", upita.
„Stigli smo sinoć", odgovori Jarbiek nanovo zaronivši vrč u burence
piva. „Dolmar mi je rekao da ste u palati, pa sam jutros došao da vas
obiđem."
„Koliko ostaješ u gradu?", Svileni će.
 Jarbiek je čupkao neurednu bradu škiljivši ka krošnji. „Teško je
odrediti", reče. „Iako je Dolmar prikupio većinu robe, ipak hoću da
procunjam pijacama. Neki Toinedranac iz Boktora rekao mi je da ga
zanimaju neobrađeni dragulji. Mogao bih na brzinu da se omastim u tom
poslu - naročito ako uspem da prokrijumčarim kamenčiće kroz dreznijsku
carinu."
„Zar carinici kraljice Porene ne pretražuju temeljno prtljag?" Garion će.
„Svaki delić", nasmeja se Jarbiek, „a i meni ispreturaju džepove. Ipak,
Velu ne smeju ni da pipnu. Svi su saznali koliko je hitra s bodežima. Vratio
sam novac kojim sam je otkupio samo time što sam desetak puta sakrio
zamotuljke u njenoj odeći." Prostački se nasmeja. „Naravno, i samo
skrivanje je zabavno." Glasno podrignu. „Izvinte", kaza.
Belgarat im se približi preko travnjaka. Starac se opirao svim
Zakatovim pažljivo smišljenim darovima - vladar se trudio da izabere ne
baš toliko raskošne odore - te je, po Garionovom mišljenju, Belgarat iz
inata i dalje nosio isflekanu tuniku, okrpljene pantalone i rasparene čizme.
„O, konačno si stigao", uputi Jarbleku bez uvijanja.
„Zaglavio sam u Mal Kamatu", Jarbiek će. „Kal Zakat je usmerio sve
brodove duž zapadne obale kako bi povukao armiju iz smrdljivog Ktol
Mišraka." Pokaza burence. „’Oćeš malo?“, upita.
„Naravno. Imaš li još jedan vrč?"
Jarbiek potapka po debeloj bundi, gurnu ruku u unutrašnji džep i izvadi
glomazni ulubljeni pehar.
„Volim kad je čovek opremljen."
„Valjani domaćin je svagda spreman. Posluži se. Samo pazi da ne
prospeš “ Nadrak pogleda Gariona. „ A ti?" upita. „Mislim da imam još
neki vrč."
„Ne, ipak hvala, Jarbleče. Malo mi je rano."
Utom se iza drveta pojavi nizak nakinđureni čovek. Odeća mu je
obilovala jarkim šarenilom. Jedan rukav je bio zelen, drugi crven. Jedna
nogavica mu je bila ružičasto-žuta, a druga prošarana ogromnim plavim
tačkama. Nosio je šiljatu visoku kapu s trakom na vrhu. Međutim, njegova
nesvakidašnja odora nije bila ono što je najviše iznenađivalo. Garionu je
odvuklo pažnju to što je druškan sasvim uobičajeno hodao na rukama s
visoko podignutim nogama. „Ču lija to da neko nudi pićence?“, zausti
neobičnim pevljivim naglaskom koji Garion nije razaznao.
Jarbiek uputi živopisnom čovečuljku zgađeni pogled i nanovo gurnu
ruku u bundu.
Akrobata razmrda ramena, odgurnu se naviše i, okrenuvši se u vazduhu,
dočeka se na noge. Kratko obrisa ruke i krenu ka Jarbleku laskavo se
osmehujući. Crte lica su mu bile neodređene - to je bilo lice koje se
zaboravlja skoro istog trena kad se i ugleda, ali iz nekog razloga Garionu
nešto u vezi s njim nije davalo mira.
„O, vrli gospodaru Jarbleče" uputi čovečuljak Svilenovom prijatelju,
„kažem ja da si najmilostiviji na svetu. Samo što ne crko’ od žeđi, znaš?“
Uze vrč, zaroni ga u bure i glasno iskapi. A zatim ispusti glasan zvuk
zahvalnosti.
„Valjano pivce, gospodaru Jarbleče", nanovo gurnu vrč u burence.
Belgarat ga je posmatrao i zbunjeno i delom zabavljeno.
„Krenuo je s nama kad smo napustili Mal Kamat“, pojasni Jarbiek. „Veli
je zabavan, pa ga nisam oterao. Ume da postane zastrašujuća kad joj nije po
volji.“
„Ime mi je Feldegast, dragi moji", predstavio se nakinđureni čovečuljak
uz preterani naklon. „Luda Feldegast. Bejah nekad i akrobata, ko što i sami
videste, a i šaljivdžija bez loše namere, pa i uspešni mađioničar. Mogu da
zavaram oči nezemaljski veštim obmanama, da li ste čuli? Volim i da
sviram vesele note na drvenoj frulici, ili ako ste setni, zasviraću baladu na
lauti zbog koje će vam se knedla popeti u grlu i oči vam se ispuniti nežnim
slatkim suzama. Da F želite da iskusite neki od mojih neopisivih darova?"
„Možda malo kasnije", Belgarat će, i dalje donekle smeten. „Sada
moramo da pričamo o poslu."
„Uzmi još malo piva i idi da zabaviš Velu, spadalo", Jarbiek će.
„Ispričaj joj još neku besramnu priču."
„Oho, večno ću zbog toga biti zadovoljan, vrli gospodaru Jarbleče",
zausti neobični čovečuljak nakićeno. „Dobra je ta devojčura s bezobraznim
šalama i valjanim poštovanjem za masne priče." Zagrabi još piva i
odskakuta preko travnjaka do tamnokose Nadrakinje.
„Odvratno", progunđa Jarbiek prateći ga pogledom, „od pojedinih priča
zamalo da meni uši nisu prsle, ali što su groznije bile, to se ona slađe
smejala." Zamišljeno odmahnu glavom.
 „Da pređemo na posao", Belgarat će. „Moramo da znamo šta se dešava
u Karendi."
„Prosto je”, Jarbiek će. „Dešava se Menga. On i njegovi prokleti
demoni.”
„Dolmar nam je objasnio” Svileni će. „Znamo šta se desilo u Kalidi i o
tome kako su Karendi iz svih sedam kraljevstava pohrlili da se pridruže
njegovoj armiji. Je li već krenuo ka jugu?” „Nisam ništa čuo o tome”,
odgovori Jarbiek. „Izgleda da smiruje stanje na severu. Međutim, sve
Karende je gurnuo u luđački zanos. Ukoliko Zakat nešto uskoro ne
preduzme, suočiće se s pobunom širokih razmera. Ipak, mogu vam reći da
nije bezbedno putovati severnom Karendom. Mengini mahniti Karendi
vladaju sve do obale Zamada.”
„Moramo u Ašabu”, reče Garion.
„Nije preporučljivo” Jarbiek će jednostavno. „Karendi su poprimili
neke jezive navike.”
„Je li?” Svileni će.
„Ja sam Angarak”, nastavi Jarbiek, „i još odmalena sam posmatrao
Grolime kako seku ljudska srca kao dar Toraku, ali mi se utroba prevrnula
kad sam video šta se događa u Karendi. Karendi nabijaju zarobljenike na
kolac, a potom dozivaju demone. Svi demoni su se podgojili.”
„Možeš li da budeš malo jasniji?”
„Ne baš. Koristi maštu, Svileni. Bio si u Morindlendu. Znaš šta demoni
jedu.”
„Šališ se!”
„O, da... a Karendi jedu ostatke. Kao što rekoh - neke veoma jezive
navike. Kruže i glasine o tome da se demoni pare sa ženama.”
„Odvratno!” dreknu Garion.
„Zaista jeste”, saglasi se Jarbiek. „Žene mahom ne prežive, ali sam ipak
čuo o nekoliko porođaja.”
„To mora da prestane” Belgarat će smrknuto.
„Srećno”, kaza Jarbiek. ,Ja se vraćam u Gar og Nadrak čim se ugovori
karavan. Neću prići Mengi ili ukroćenim demonima na njegovom povocu.”
„A Nahazu?" upita Garion.
„Čuli ste onda za njega?"
„Dolmar nam je ispričao."
 „Trebalo bi da počnemo od njega", Belgarat će. „Ako uspemo da
vratimo Nahaza odakle je došao, verovatno će i ostali demoni krenuti za
gospodarom."
„Opasna igra", progunđa Jarbiek.
„Dostupna mi je izvesna pomoć" uputi mu starac. „Kad demoni odu,
Mengi neće ostati ništa više od bedne armije karendskih luđaka. Moći ćemo
da nastavimo svojim putem, a prepustimo batine Zakatu." Kratko se
osmehnu. „To će ga dovoljno zaposesti da nam ne diše za vratom."
Vela se gromko smejala kad je s ludom Feldegastom prišla drvetu. Sitni
šaljivdžija je nanovo hodao uspravno na rukama, s nogama koje su se
smešno ljuljale u vazduhu.
„Dobro pripoveda", privlačna Nadrakinja se i dalje smejala, „ali ne
podnosi piće.“
„Čini mi se da je malo popio“, Svileni će.
„Nije ga pivo tako udesilo", odgovorila je skinuvši srebrnu bočicu s
pojasa. „Dala sam mu da srkne gutljaj-dva." Oči joj se lukavo zacakliše.
„Hoćeš da probaš, Svileni?" ponudi.
„Šta je u njoj?" sumnjičavo će.
„Samo pićence koje pravimo u Gar og Nadraku“, nedužno će. „Blago je
kao majčino mleko." Potvrdila je svoje reči otpivši prilično iz bočice.
„Otlas?"
Klimnu glavom.
„A ne, hvala.“ Stresao se. „Poslednji put kad sam ga pio nisam se sećao
šta sam radio čitave nedelje."
„Ne budi kukavica, Svileni", prekori ga i otpi još malo. „Vidiš? Ništa ne
boli“, pogleda Gariona. „Gospodaru", uputi mu, „kako vam je lepa ženica?"
„Dobro je, Vela."
„Drago mi je da to čujem. Da nije opet zatrudnela?"
Garion pocrvene. „Nije“, odgovori.
„Traćite vreme, gospodaru. Zašto ne otrčite sada u palatu i pojurite je
nekoliko puta kroz spavaću sobu?“, okrenu se zatim Belgaratu. „Dak!e?“,
uputi mu.
„Dakle šta?“
Vešto izvadi bodež s kaiša. „Hoćeš li opet da probamo?", reče, namerno
se okrenuvši kako bi njena lepo izvajana zadnjica bila k njemu.
 „O, hvala, Vela“, zausti sav ponosan, „ali malo je rano za to.“
„U redu je, starče“, ona će. „Spremna sam za tebe. Kad god poželiš da
potapšeš, tu sam. Naoštrila sam bodeže pre polaska - posebno za tebe."
„Baš lepo od tebe."
Pijani Feldegast podrignu, te pokuša da se vrati na noge, ali se izvrnu i
nevešto sruši. Kad se potom ponovo uskobeljao na noge, lice mu je bilo
pomodrelo i izobličeno. Toliko se zanosio unazad da je izgledao gotovo
nakazno.
„Čini mi se da je devojka izvukla najbolje iz tebe, prijatelju", obrati mu
se Belgarat veselo i priđe da mu pomogne da se uspravi. „Ali stvarno bi
trebalo da se ispraviš. Ako nastaviš tako da se izvijaš, završićeš privezan u
čvor."
Garion primeti kad je starac gotovo neprimetno otvorio usta i nešto
prošaptao pijanoj ludi. Odmah potom oseti jedva razaznatljivo nadiranje
dedine volje.
Feldegast se uspravi, a glava mu potonu u šake. „Joj, jadan ja, jaoj",
zapomagao je. „Otrova li me, devojče?" nagrnu na Velu. „Ne sećam se da
me je pićence ikad ovol'ko uredilo.." Lice mu je povratilo uobičajenu boju i
oblik.
„Nemoj više da ti je palo na pamet da piješ s Nadrakinjom", posavetova
Belgarat, „posebno ako sama pravi rakiju."
„Čini mi se da sam uhvatio deo vašeg ćaskanja kad sam zabavljao
devojčurak. Spomenuste li Karendu - i onaj užas tamo?"
„Jesmo", priznade Belgarat.
„Pokatkad pokazujem veštine u gostionicama i krčmama pokraj puta -
za parice ili pokoje pićence, znadoste li to? E pa, na takvim se mestima roje
silne vesti. Kad druškana nasmejete ili uveselite, možete izvući više od
njega no što biste to uradili srebrnjacima ili jakim pićem. I tako i bi da se
obrenuh nedavno najednom mestašcu i zaslepih posmatrače svojom sjajnom
predstavom, kadli naiđe putnik namernik s istoka. Oho, kakav je to rmpalija
bio! Ispripovedao nam je tada o nelagodnim vestima iz Karende. Ručao je
potom i popio više vrčeva dobrog jakog piva no što bi mogao da podnese, a
ja ga tada potražih i podrobnije ga ispitah. Ljudi mog kova nikad ne mogu
da se naslušaju o novim mestima gde bi mogli da pokažu svoje veštine,
znate li? Ovaj se rmpalija, kojeg ne plaši ništa na dve noge, zatresao i
pretrnuo poput prestrašenog deteta kad mi je saopštio da se klonim
Karende, ukoliko mi je život mio. A onda mi reče nešto veoma neobično,
što još ne dokučih šta znači. Rekao je da je put između Kalide i Mal Jaske
posvagda preplavljen glasnicima u svim pravcima. Nije li to zapanjujuće?
Šta onda čovek da pomisli? Ipak, neobični se događaji odvijaju u belom
svetu, dragi moji, i obistinjuju se čuda koja mi ne bismo mogli ni da
zamislimo.”
Ludin pevljivi naglasak gotovo da omami Gariona zbog svoje tečnosti i
draži i on shvati da uživa u ovom sasvim običnom govoru. Razočaralo ga je
kad je nakićeni čovečuljak prekinuo priču.
„Nadam se da vas je priča moja uveselila i prosvetlila, dragi moji“,
dodvoravao se Feldegast, a šake mu se, ozelenele od stajanja na travi, u
iščekivanju raširiše. „Probijam se svetom svojim vijugama i darom, puštam
ih slobodne ko da su ptice, ali bi’ se ipak radovao ako biste me nagradili
malim izrazom zahvalnosti, znate?"
„Plati mu“, odrešito će Belgarat Garionu.
„Molim?“
„Daj mu novac.“
Garion uzdahnu i posegnu ka kožnoj vrećici na pojasu.
„Bogovi da ti se osmehnu, mlađani gospodaru', zahvali mu Feldegast
nakićeno kad mu je Garion spustio nekoliko novčića u šaku. A potom luda
prepredeno pogleda Velu. „Reci mi, devojče“, obrati joj se, „da 1’ si čula
priču o mlekarici i prosjaku? Dobro ću te upozoriti da je to prilično
sramotna pričica, a postideće me ako ti se obraščići zarumene."
„Nisam porumenela od četrnaeste godine", odvrati mu Vela.
„Dobro de, zašto se onda ne izdvojimo od družine da probam da to
ispravim? Čuo sam da je rumenilo dobro za ten.“
Vela se nasmeja i ponovo krenu za njim ka travnjaku.
„Svileni", naprasno će Belgarat, „treba nam smicalica - smesta."
„Još uvek ništa ne možemo da povežemo", negodovao je Svileni.
„Izmisli onda nešto", starac se okrenu ka Jarbleku. „Nemoj da si otišao
iz Mal Zeta dok ti ne pošaljem uputstva. Možda ćeš mi trebati ovde."
„Šta je bilo, deda?", upita Garion.
„Moramo što pre da odemo."
Vela se tada na travnjaku razrogači, a dlanovi joj se spustiše na crvene
obraze.
„Moraš priznati da sam te lepo upozorio, devojče", oglasi se Feldegast
pobednički. „Što se ne može reći za tvoje lukavstvo kad si me nagnala da
popijem onu groznu rakiju." Zadivljeno ju je posmatrao. „Doduše, pravo da
ti kažem, cvetaš sada tako rumena poput crvene ruže i milina je gledati te
devojački zbunjenu. Deder, reci ti meni da l' si čula onu staru o čobančici i
viteškom štitonoši?"
Vela namah uteče.
Iako je Svileni odvajkada izbegavao sve što je nalikovalo fizičkom
naporu, nekoliko poslepodnevnih časova proveo je u olistalom unutrašnjem
vrtu vredno redajući kamenje preko iskričave rečice baš gde se ulivala u
jezerce u sredini vrta. Garion ga je radoznalo posmatrao s prozora svoje
dnevne sobe sve dok mu nije prekipelo. Izašao je u vrt i nagrnuo na
oznojenog čovečuljka. „Baštovanstvo ti je postalo hobi, a?“, upita.
„Ne", odgovori Svileni obrisavši znoj sa čela, „ovo je samo malecna
predostrožnost."
„ Predostrožnost protiv...?"
Svileni podiže prst. „Čekaj", reče dok je merkao vodu koja je narastala
iza improvizovane brane. Nakon kratkog trenutka voda se s gomile
sunovratila u jezerce praćena glasnim klokotanjem i prskanjem. „Kako je
samo bučno!"
„Zar neće zbog ovoga stanovnici u okolnim sobama loše spavati?” upita
Garion.
„Ali će pri tom i prisluškivanje postati prosto nemoguće", prepredeno
će čovečuljak. „Hajde da se nađemo ovde sa Sadijem i Lizel čim padne
mrak. Moramo da porazgovaramo, a ovaj moj razdragani maleni vodopad
nadglasaće svaku našu izgovorenu reč.“
„A zašto tek kad se smrači?”
Svileni lukavo postavi prst preko dugačkog zašiljenog nosa. „Tmina će
nam sakriti lica od onih uhoda što znaju da čitaju s usana."
„Promućurno”, pohvali ga Garion.
„Oh, pa da. I ja isto mislim.” Lice mu se tad izobliči u grimasu.
„Zapravo, Lizel je to smislila”, priznade.
Garion se nasmeja. „Ali je ipak dopustila da ispuniš njenu zamisao."
Svileni zagunđa. „Tvrdila je da ja treba to da uradim jer će ona polomiti
nokte. Baš kad sam krenuo da je odbijem, napala me je onim svojim
jamicama, te sam bio prinuđen da odustanem."
„Vrlo vešto ih koristi, zar ne? Opasnija je od tebe naoružanog
bodežima."
„Ti se to sprdaš sa mnom, Garione?"
„Oh, pa zar bih ja to uradio?”

***

Prijatno jesenje veče spuštalo se nad Mal Zetom, a Garion pohita da se

nađe s troje prijatelja pored Svilenovog klokotavog vodopada u
zatamnjenom vrtu.
„Odlično si obavio posao, Keldare", pohvali Kadifa čovečuljka.
„O, daj ućuti.“
„A zašto, Keldare?"
„U redu“, zausti Garion s namerom. da uozbilji sastanak, „šta smo
dosad saznali što bi moglo da nam pomogne? Belgarat navaljuje da
napustimo Mal Zet odmah.“
„Pratio sam vaše savete, Belgarione", promrmljao je Sadi, „pa sam se
usredsredio na barona Vasku. Toliko je iskvaren da je ukaljao ruke i ne
može da prati ko ga je sve i kada potkupio.“
„Šta tačno sad namerava?“, upita Garion.
„I dalje nastoji da preuzme odeljenje za vojne zalihe", natuknu Kadifa.
„Ipak, generalštab se bavi time. Mahom se sastoji od kaplara, ali general
Bregar obavlja dužnosti vođe odeljenja. Kaplari prosto nisu dovoljno
pohlepni, ali Bregar ima dugačak spisak onih koje mora da plaća. Prinuđen
je da deli novac ostalim generalima kako bi pazili na Vasku."
Garion promisli o tome. „Zar ne podmićujemo i Vasku?" upita Svilenog.
Svileni turobno klimnu. „Međutim, sve je zahtevniji što se tiče cene.
Udruženje melsinskih trgovačkih barona dosta ga plaća, jer pokušavaju da
ga nateraju da ograniči mene i Jarbleka na zapadnu obalu."
„Može li da okupi snage? Vojne, naravno?"
„Sarađuje s povećim brojem pljačkaških vođa", odgovori Sadi, „a oni
predvode prilično snažnu i spremnu momčadiju.“
„Da lije sada neka pljačkaška družina van Mal Zeta?"
 Sadi kašljucnu. „Upravo mi je stigao karavan iz Kamata", priznade.
„Uglavnom samo poljoprivredni proizvodi."
Garion ga popreko pogleda. „Zar ti nisam rekao da to više ne radiš?"
„Već su pokupili letinu, Belgarione", negodovao je evnuh. „Nema smisla
da je ostave da truli na polju, je 1’ tako?"
„Priča kao pravi poslovođa, Garione", umeša se Svileni.
„No, kako god“, brže-bolje će Sadi, „družina koja mi doprema letine
najveća je u ovom delu Malorije - sastoji se od dve-tri stotine pripadnika, a
pri tom poznajem još mnoštvo njih koji su uključeni u prodaju meštanima."
„Sve to si postigao za samo nekoliko nedelja?a, zapanjeno će Garion.
„Neće se mnogo zaraditi ukoliko se dopusti da trava zaraste pod
stopalima', izjavi Sadi nakićeno.
„Lepo rečeno“, pohvali ga Svileni.
„Hvala, prinče Keldare."
Garion poraženo odmahnu glavom. „Možeš li nekako da proturiš
pljačkaše u dvor?"
„Pljačkaše?", povređeno će Sadi.
„Pa zar nisu pljačkaši?"
„Više volim da ih nazivam preduzetnici’."
„Kako god, mogu li da dopru ovamo?“
„Sumnjam, Belgarione. Šta ste imali na umu?“
„Možda bismo mogli da ponudimo njihove usluge baronu Vaski u
predstojećim sukobima s generalima."
„Biće sukoba?", Sadi će iznenađeno. „Ništa nisam čuo o tome."
„Zato što ih još nismo uredili. Vaska će otkriti, najverovatnije još sutra,
da njegova dela smetaju generalštabu, te da će zbog toga poslati jedinice u
njegove prostorije da ga uhapse i prokopaju po njegovim izveštajima ne bi
li našli dovoljno presudnih dokaza za cara."
„Predivno osmišljeno!" progovori Svileni.
„Meni se dopada plan - ali neće nam uspeti sve dok Vaska ne skupi
dovoljno ljudstva da zaustavi poveće jedinice."
„Ali bi ipak moglo da se ostvari", reče Sadi. „Ponudiću Vaski moje
podanike odmah pošto čuje da je njegovo hapšenje potpisano. Može da ih
uvede u dvorsko zdanje prerušene u radnike. Sve vođe odseka stalno nešto
uređuju po svojim prostorijama. Mora da to ima veze sa zvanjem."
 „Šta ćemo posle toga, Garione?" upita Svileni.
„Nek bitka otpočne u hodnicima palate. I to će privući pažnju
Bredorovoj policiji."
„Rođen je da postane kralj, zar ne?“, natuknu Kadifa. „Samo Njihova
veličanstva mogu da osmisle zaveru ove razmere."
„Hvala", Garion će jetko. „Ipak, neće nam uspeti ukoliko se Vaska
utabori u službenim prostorijama. Moraćemo da ga ubedimo da prvi
napadne. Vojnici ga neće zaista hapsiti, pa će biti neophodno da ga
nateramo da započne okršaj. Kakav je uopšte Vaska?"
„Prevrtljiv, pohlepan i ne toliko vispren", odgovori Sadi.
„Da li bi bilo lako da ga nateramo da deluje ishitreno?"
„Verovatno ne. Birokrate su uglavnom kukavice. Ne verujem da bi išta
preduzeo dok ne vidi vojnike."
„Mislim da ga ja mogu ohrabriti", Sadi će. „Imam jednu zelenu bočicu s
veoma finim sastojkom što bi naterao miša da napadne lava."
Garion iskrivi lice u grimasu. „Ne sviđa mi se to", reče.
„Učinak se računa, Belgarione", naglasi Sadi. „Ako se zaista toliko
žurimo, možda ne možemo da priuštimo tanana osećanja."
„U redu", odlučno će Garion. „Radi kako misliš da treba."
„Kad se sve ovo pokrene, mislim da mogu i ja pomoći u pravljenju veće
zbrke", reče Kadifa. „Palijski kralj i delčinski regent upravljaju povećom
svitom, a ionako su već na ivici otvorenog rata. Tu je i kralj Vorizba, koji je
toliko izlapeo da nikom ne veruje. Verovatno ih sve mogu ubediti da su
neredi u palati usmereni protiv njih. Poslaće svoje vojnike u hodnike na
sam zvuk bitke."
„To već liči na nešto zanimljivo" kaza Svileni zadovoljno trljajući ruke.
„Petorica moćnih kavgadžija u palati priuštili bi nam priliku da uteknemo iz
grada."
„Mada, ne mora sve ovo da bude vezano za palatu", nadoveza se Sadi
zamišljeno. „Nekoliko dobro osmišljenih mamaca moglo bi da usmeri
vojnike i van grada. Sveopšti metež na ulicama privlači mnogo pažnje, zar
ne?"
„Koliko nam treba vremena da sve to pripremimo?" upita Garion.
Svileni pogleda saučesnike u predstojećem zločinu. „Tri dana?" upita.
„Možda i četiri?" Oboje nakratko razmisliše, te potvrdno klimnuše.
 „Dakle, Garione", reče Svileni. „Tri ili četiri dana."
„U redu. Na posao."
Okrenuše se i pođoše ka izlazu zatvorenog vrta. „Markizo Lizel", oglasi
se Sadi strogo.
„Molim, Sadi?"
„Da li biste mi vratili zmiju?"
„Oh, naravno, Sadi." Gurnula je ruku u bluzu da pronađe Zit.
Svileni potpuno preblede i hitro se odmaknu koji korak unazad.
„Nešto ne valja, Keldare?" nevino je upitala.
„Nema veze." Čovečuljak se okrenu na peti i požuri kroz miris rastinja
u bašti odmahujući rukama i pričajući sam sa sobom.
 Jedanaesto poglavlje

ZVAO SE BALSKA. Bio je moreplovac s krmeljivim očima, ogavnih navika i

osrednje veštine. Poticao je iz Kaduza, ribolovačkog grada na jednom
severnom melsinskom ostrvu. Proteklih šest godina obavljao je dužnosti
kao mali od palube na trošnom trgovačkom brodu s velelepnim imenom
Zvezda Džarota, kojim je upravljao naprašiti kapetan iz Silante s
veštačkom nogom što se predstavljao kao „Drvenonogf. Balska je sumnjao
da je kapetan to živopisno ime smislio da bi prikrio svoje pravo poreklo od
pomorskih vlasti.
Nije voleo kapetana Drvenonogog. Štaviše, nije bio naklonjen nijednom
pomorskom oficiru još otkad su ga pre deset godina svirepo išibali zbog
pljačkanja ruma iz potpalublja jednog malorijskog ratnog broda.
Balska je dugo gajio ogorčenje zbog te nezgode, te je utekao s broda i
uputio se da nađe naklonjenije kapetane i oficire s više razumevanja na
trgovačkim brodovima.
Na Zvezdi Džarota to mu nije pošlo ta rukom.
Poslednje u šta se razočarao bila je posledica mimoilaženja stavova s
brodskim nadzornikom Panorom iz Rendžela, siledžijom teške ruke.
Prepirka je uticala na to da Balska izgubi prednje zube, a kad se potom
kivno požalio kapetanu, ovaj je prasnuo u smeh i sramno ga šutnuo sa
zadnje palube drvenom nogom od čvrste hrastovine. Ne samo što je morao
da pretrpi poniženje i modrice već i nedeljama potom gotovo da nije mogao
da sedne od iverica koje su mu se zadržale u zadnjici, a sed mu je bio
omiljeni položaj.
Sada je oplakivao svoju gorku sudbinu i naslonjen na ogradu blizu
pramca barke posmatrao olovnu vodu što je nadirala kroz persivorski
tesnac, trudeći se da se drži što dalje od vidokruga kapetana Drvenonogog,
dok se Zvezda Džarota probijala ka severu pored jugozapadne močvarne
obale Dalazijske oblasti izbegavajući podivljale vrtloge oko Turimskog
grebena. Pošto su uspeli da se probiju pored grebena i nastavili dalje duž
puste findanske obale, Balska je zaključio da se život prema njemu ophodi
nepravično i da bi mu bilo sasvim bolje ukoliko bi se uputio u potragu za
srećom na kopnu.
Poslednjih nekoliko noći šunjao se kroz teretne prostorije s prigušenom
lampom i uspeo je da pronađe skriveni kutak u kom je Drvenonogi krio
nešto malih vrednih predmeta kojima nije hteo da opterećuje carinike. Te
večeri se Balskin zakrpljeni prteni zamotljaj prilično napunio.
Zvezda Džarota je pristala u Mal Džemilu, a Balska odglumi da je
bolestan i odbi predlog ostalih pomoraca da se iskrca s njima kako bi
opijanjem proslavili kraj putovanja. Umesto toga ostade da leži u svojoj
mreži za spavanje ječeći na sav glas. Kasnije tokom prve smene izvadi
zamotljaj i svoj oprljeni platneni pomorski ogrtač - jedinu vrednost koju je
posedovao - i tiho se pope na palubu. Usamljeni stražar je, koliko je uspeo
da primeti, hrkao u palubnom otecištu stežući zemljani vrč. Svetla u
potpalubnim nakićenim kabinama u kojima su Drvenonogi i ostali oficiri s
uživanjem obitavali bila su ugašena, a mesec je već izašao. Balska tiho
prebaci torbu u čamčić koji je visio na konopcima s desne strane barke,
preskoči ogradu i zauvek napusti Zvezdu Džarota. Nimalo nije zažalio zbog
svoje odluke. Čak se i ne zaustavi da opsuje brod na kom je proveo
poslednjih šes t godina. Ipak je bio pomalo filozof. Stoga, kad god bi
izbegao nezgodu, više nije osećao kivnost.
Domogao se dokova, gde je prodao čamčić žmiravom čoveku bez desne
ruke.
Balska se trudio da izgleda pijano dok se cenkao s nakaradnim kupcem,
koji je bez ikakve sumnje izgubio ruku zbog kazne za lopovluk, i uspeo je
da iskamči od njega više novca no da je prodaja obavljena preko dana.
Istog je trena shvatio šta to znači. Prebacio je zamotljaj preko ramena i
zateturao se preko pristaništa uputivši se potom strmom popločanom
ulicom koja je vodila iz luke. Na prvoj raskrsnici naglo skrenu ulevo i
potrča koliko ga noge nose, iznenadivši time udaljenu družinu koju je
žmiravi kupac poslao za njim. Istina, Balska je glupav, ali nipošto nije
budala.
Trčao je sve dok nije ostao bez daha i sada se već prilično udaljio od
luke i svih nevolja koje potiču iz nje. Tugaljivo je prošao pored nekoliko
krčmi, jer je ipak trebalo da obavi poslove, pa je morao da ostane što
pribraniji.
Prodao je krijumčareni imetak kapetana Drvenonogog u zamračenoj
kućici, dobro zaturenoj u smrdljivom sokaku, cenkajući se do poslednje
pare s ogavno debelom vlasnicom radnje. Čak je zamenio pomorski ogrtač
za običnu tuniku, te se pojavio u sokaku bez ikakve naznake da je ikada bio
mornar, ukoliko se izuzme teturavi hod uobičajen za one čija stopala nisu
stupila na kopno nekoliko meseci.
Odlučio je da zaobiđe luku i družinu koja gaje jurila, kao i tamošnje
krčme s jeftinim rumom, i umesto toga krenu tihom ulicom što je krivudala
oko skladišta od dasaka. Naišao je napokon na tihu radničku krčmu u kojoj
ga je prsata krčmarica prilično nabusito poslužila pićem. Balska pretpostavi
da je njeno neraspoloženje verovatno poteklo iz toga što joj je on bio jedina
mušterija i što je sasvim očigledno nameravala da zaključa krčmu i smesti
se u svoj krevet, ili tuđi, po svemu sudeći. Nešto više od sat vremena
pokušavao je da je uveseli nečim što bi trebalo da podseća na šalu, a
potom joj ostavi nekoliko novčića na sto stegnuvši joj zadnjicu u znak
pozdrava. Izašao je na praznu ulicu u potrazi za daljim pustolovinama.
I tada srete svoju suđenicu pod zadimljenom svetiljkom na ćošku. Rekla
je da se zove Elovanda. Balska je posumnjao u njenu iskrenost, ali ionako
ga njeno ime nije naročito zanimalo. Bila je prilično mlada, a sasvim joj je
očigledno bilo loše. Kašljala je kao da će se svakog trena ispovraćati, glas
joj je bio promukao i isprekidan, a crveni nos joj je neprestano slinavio.
Nije bila nešto naročito čista, budući da je zaudarala na jednonedeljni znoj.
Uprkos svemu tome, Balska je, kao i svi mornari, imao prilično izdržljiv
stomak i žudnju koja se nagomilala za šest meseci usamljeničkog života na
pučini. Elovanda nije bila neka lepotica, ali je bila jeftina. Posle kratkih
pregovora odvela ga je u oronulu kolibicu u uličici smrdljivoj od isparenja
iz kanalizacije. Premda je Balska poprilično popio te večeri, valjao se s
njom u neudobnoj slamarici sve do prvog rumenila na istočnom obzorju.
Probudio se u podne s užasnom glavoboljom. Verovatno bi još spavao
da iz drvene kutije u ćošku nije bilo dečjeg plača koji mu je parao uši
poput noža. Podgurnuo je bledu ženu pored sebe nadajući se da će ustati da
ućutka plačljivca. Ruka joj se mlitavo pomerila pod njegovim laktom.
 Opet ju je podgurnuo, sada malo grublje. Izdiže se tada da je pogleda.
Lice joj je bilo ukočeno u jezivu grimasu, s užasavajućim kezom zbog koga
mu se krv sledila. Namah je shvatio da joj je koža hladna poput leda.
Trgnuo je ruku opsovavši sebi u bradu. Potom se oprezno ispruži i podiže
joj očni kapak. Smesta je ponovo opsovao.
Žena po imenu Elovanda bila je mrtva kao prošlonedeljni ulov.
Balska žustro ustade i navuče odeću. Detaljno je pretražio sobu, ali ne
nađe ništa vredno osim novčića koje joj je sinoć dao. Stavi ih u džep
posmatrajući nagi leš na slamarici. „Kurvetino!", zagrme i šutnu je u kuk.
Leš se tromo preokrenu preko slamarice i pade potrbuške na pod.
Balska nagrnu kroz vrata u smrdljivu uličicu ne obraćajući pažnju na
bebin plač u kolibi.
Kratko je promislio o mogućoj zarazi ili bolestima. Nestaje ubilo
Elovanđu, a bio je sasvim ubeđen da nije bio baš toliko grub s njom. Za
svaki slučaj promrmljao je nekoliko starih mornarskih bajalica za koje se
pričalo da su posebno uspešne protiv malih boginja, a pošto ga je to
umirilo, pošao je da potraži nešto za piće.
Kako je poslepodne poodmaklo, izašao je zadovoljan i pijan iz
ušuškanog vinskog podruma i zastao, blago se teturajući, da promisli o
mogućnostima. Dosad je Drvenonogi sasvim sigur no shvatio da mu je
skrovište prazno i da je Balska utekao s broda. Pošto je kapetan posedovao
ograničenu maštu, verovatno će se s oficirima usredsrediti na potragu u
luci. Potrajaće dok shvate da im je plen pobegao ne samo iz vidokruga već
i dalje od mirisa slane vode. Balska promućurno odluči kako je vreme da
zađe dublje na kopno ukoliko želi da se osveti nekadašnjem kapetanu. Tada
shvati da ga je neko možda video s Elovandom, a sigurno su joj dosad
pronašli telo. Iako nije smatrao da je odgovoran za njenu smrt, ipak je po
prirodi bio sramežljiv pred organima vlasti. Sve u svemu, biće bolje da
napusti Mal Džemilu.
Samopouzdano je krenuo ka istočnoj kapiji grada, ali su ga posle
nekoliko raskrsnica zabolele noge. Zastade da se odmori pred skladištem
gde je nekoliko radnika utovarivalo ogromna kola. Sačekao je da posao
privedu kraju pokušavajući da izbegne da ga primete, a potom svesrdno
ponudi pomoć. Utovario je dve kutije u kola, a potom se obrati
predvodniku skupine, bradonji koji je zaudarao na stoku.
 „A kuda ćete, prijatelju?" upita ga Balska tobože radoznalo.
„U Mal Zet“ odgovorio je bradonja odrešito.
„O, kakva je to slučajnost!" uzviknu Balska. „I ja sam tamo krenuo."
Zapravo, Balska nimalo nije mario kuda će kola krenuti, prosto je hteo da
se udalji što više od obale ne bi li izbegao Drvenonogog i policiju. „Šta
kažeš da krenem s vama, da se malo družimo?"
„Nisam usamljen", odgovori mu predvodnik grubo.
Balska uzdahnu. Izgleda daje ovo jedan od onih dana.
„Platiću ti", tužno će.
„Koliko?"
„Nemam mnogo."
„Deset bakrenjaka", bezosećajno će predvodnik.
„Deset?! Nemam toliko."
„Onda idi peške. Možeš da kreneš u onom pravcu."
Uzdahnuvši, Balska je odustao od cenkanja, „Dobro de", zausti. „Nek
bude deset."
„Plaćanje je unapred."
„A da bude pola sada, a pola kad stignemo u Mal Zet?"
„Ne, već unapred."
„To uopšte nije lepo."
„Kao i pešačenje."
Balska se sakri iza ćoška i obazrivo prebroja deset bakrenjaka. Pregršt
novčića koje je zgrnuo od prodaje pokradenih vrednosti sa Zvezde Džarota
nepokolebljivo se smanjivala. Smesta je promislio o nekoliko mogućnosti.
Okrenuo je kanije s bodežom dok mu nisu bile na plećima. Ukoliko
predvodnik družine spava dovoljno čvrsto, ili ukoliko prespavaju na
zabačenom konačištu, Balska bi sasvim sigurno mogao da uđe u Mal Zet
kao ponosan vlasnik kola i krda mazgi - ako se ne uračuna sadržaj kutija.
Ubio je nekoliko njih svojevremeno, ali samo kad je bilo dovoljno
bezbedno, a nimalo mu se nije gadilo da žrtvama prereže grkljan ukoliko je
nešto vredno toga.
Okupana poslepodnevnom svetlošću, kola se kloparavo i škriputavo
zakotrljaše popločanim ulicama.
„Hajde da nešto razjasnimo", progovorio je predvodnik. „Ne volim da
pričam, niti volim da slušam blebetanje."
 „U redu."
Predvodnik tada pruži ruku da podigne sekiricu svirepog izgleda koja se
nalazila na ležaju u kolima. „Nego", nastavi, „daj mi bodež."
„Nemam nikakav bodež."
Predvodnik zauzda mazge. „Silazi", učtivo će.
„Ali platio sam!"
„Nedovoljno da bih rizikovao s tobom. Ili mi daj bodež ili siđi s kola."
Balska pogleda sagovornika, a potom sekiru. Polako je izvadio bodež i
predao ga.
„Dobro. Vratiću ti ga kad stignemo u Mal Zet. Oh, i da, spavam s
jednim otvorenim okom, ne odvajajući se od ovoga." Podigao je sekiru
pravo pred Balskinim licem. „Samo li mi priđeš dok putujemo, skinuću ti
skalp."
Balska ustuknu.
„Drago mije da se razumemo." Predvodnik zašiba uzdama i mazge
zakasaše ka Mal Zetu.
Balska je u Mal Zet stigao u prilično lošem stanju. Najpre je pomislio
da je to zbog neobičnog ljuljanja kola. Uprkos tome što nikada nije osetio
morsku bolest za vreme svoje dugogodišnje mornarske službe, često se
dešavalo da oboli na kopnu. Međutim, sada je bilo nešto drugo u pitanju.
Nema sumnje, stomak mu se naduo kao da će se svakog trena izokrenuti,
ali za razliku od ranijih napada mučnina, shvatio je da se sada neprestano
znoji, a da mu je grlo toliko suvo da ne može da guta. Naizmenično su ga
prožimali naleti jeze i vreline, a dah mu je grozno zaudarao.
Nabusiti predvodnik družine izbacio gaje na glavnim kapijama Mal Zeta
bacivši mu bodež pred stopala i žmirnuvši k njemu. „Ne izgledaš najbolje",
primetio je. „Bolje da odeš lekaru."
Balska mu se iskezi. „Ljudi umiru u lekarskim rukama", reče, „ili odu s
praznim džepovima ukoliko ih izleče."
„Kako bćeš!“ Predvodnik slegnu ramenima i potera kola kroz grad i ne
osvrnuvši se.
Balska sasu psovke za kolima, te se sagnu, podiže bodež i ušeta u Mal
Zet. Lutao je neko vreme pokušavajući da shvati kuda ide, a onda se obrati
čoveku s mornarskim ogrtačem.
„Izvini, drugar!", progovorio je promuklim glasom iz suvog grla. „Može
li se ovde naći neko mestašce da se popije rum za pristojnu cenu?"
„Imaš krčmu Crveni pas, odgovori mornar. „Nalazi se u drugoj ulici iza
ćoška."
„Hvala, drugar!" zahvali mu Balska.
„Ne izgledaš baš najbolje."
„Izgleda da sam se malo prehladio." Balska mu se krezub osmehnu.
„Nekoliko čašica ruma će to srediti."
„Mudro zboriš", saglasi se mornar kroz smeh. „Najbolji lek na svetu."
Krčma Crveni pas bila je zatamnjena i uređena da blago podseća na
potpalublje broda. Niska tavanica bila je izgrađena od tamnog drveta, a
umesto prozora na zidovima su se nalazili kružni otvori poput onih na
brodu.
Prostodušni rumeni vlasnik s istetoviranim podlakticama pričao je s
izveštačenim mornarskim naglaskom. Isprva Balsku poče da nervira to što
je ovaj sve vreme ponavljao „ahoj!" ili „zdravo da ste, moreplovci!" ali
posle tri čašice ruma više mu nije smetalo. Grlo mu više nije bilo toliko
suvo, stomak mu se primirio, a ruke prestadoše da drhte. Popio je još dve
čašice ruma i potom zaspao. Glava mu je klonula nad prekrštenim rukama.
„Ahoj, moreplovče! Zatvaramo", obrati mu se krčmar prodrmavši mu
rame.
Balska se uspravi i zatrepta. „Izgleda da sam zadremao na tren",
promumlao je promuklo.
„Na nekoliko sati, moreplovče“, krčmar se namršti položivši dlan na
Balskino čelo. „Goriš, moreplovče“, reče. „Bolje da malo odspavaš.“
„Gde mogu naći jeftinu sobu?“, upita Balska zateturavši se kad je
ustao. Grlo ga je bolelo više no ranije, a grčevi u stomaku su se vratili.
„Pokušaj na treća vrata kad kreneš ulicom. Reci im da sam te poslao."
Balska klimnu glavom, kupi bocu ruma koju ponese sa sobom, a potom
na izlasku krišom ukrade mornarsko šilo s tragovima od užadi koje je ležalo
na polici pored ulaznih vrata. „Fina krčmica" jedva je progovorio kad je
odlazio. „Sviđa mi se kako si je sredio."
Istetovirani krčmar ponosno klimnu glavom. „Sam sam je sredio", reče.
„Pomislio sam da bi usamljeni mornari hteli da se osećaju kao kod kuće
kad odu po pićence - čak i kad su daleko od široke pučine. Dođi nam
opet.“
 „Hoću“, obeća Balska.
Tek posle pola sata naišao je usamljeni pešak koji je žurio kući
spuštene glave i skrivenih šaka u džepovima tunike. Balska ga je pratio do
sledeće raskrsnice, a donovi na njegovim cipelama, obloženi konopcem, ne
načiniše nikakav zvuk dok je hodao po kaldrmi. Prolaznik tada prošeta
pored mračnog sokaka, a Balska koraknu iza njega i umešno ga zveknu
mornarskim šilom po potiljku. Žrtva je pala poput teleta u klanici. Balska je
učestvovao u dovoljno tuča na palubama i u krčmama da zna gde i koliko
da zvekne protivnika. Preokrenuo je druškana, još jednom ga zveknuo za
svaki slučaj, ali sada po slepoočnici, a potom krenuo vredno da pretražuje
žrtvi džepove. Našao je nekoliko novčića i poveći nož. Stavio je novčiće u
džep i zadenuo nož za široki kožni opasač, a potom odvukao telo u mračni
sokak. Nastavio je zatim niz ulicu, zazviždavši staru mornarsku melodiju.
Sutradan se osećao još gore. Mučila ga je glavobolja, a grlo mu je
toliko nateklo da gotovo nije mogao da progovori. Groznica mu se pojačala,
a nos mu je neprestano curio. Trebalo je triput da otpije iz boce da bi
umirio stomak. Znao je da mora da izađe da nešto prezalogaji, ali mu je bilo
muka od same pomisli na hranu. Otpio je još jedan poveći gutljaj iz boce,
ponovo se ispružio na prljavi krevet u odaji koju je iznajmio i grozničavo
zadremao.
Pao je mrak kad se probudio, a drhtavica ga je celog prožela. Popio je
sav rum koji je ostao u boci, ali mu to nije pomoglo. Drhtavo navuče
odeću, odsutno primetivši da zaudara na znoj. Isteturao se na ulicu i obreo
se tri ulaza niže pred krčmom Crveni pas.
„Sto mu gromova, moreplovče!“, progovorio je istetovirani krčmar.
„Grozno izgledaš!"
„Rum!“, prelomi Balska. „Daj mi rum.“
Silovita drhtavica koja gaje celog prožela nestala je tek posle devet
čašica ruma.
Balska nije ni brojao.
Kad je potrošio sav novac, isteturao se na ulicu, prebio prvog
prolaznika do smrti mornarskim šilom i uzeo mu šest novčića. Nastavio je
dalje, naišao na debelog trgovca i probo ga bodežom kako bi mu uzeo
torbu. Tu je bilo i nešto zlata. Vratio se potom do Crvenog psa i ostao da
pije do zatvaranja.
 „Pazi se, moreplovče“, upozorio ga je krčmar kad ga je gurnuo kroz
ulazna vrata. „Ubica se vrzma uokolo, ili se barem tako priča - a policajci
su se sjatili po okolnim ulicama i sokacima kao muve oko mrtvog psa.“
Balska otpi nešto ruma iz vrča koji je odneo u svoju otrcanu sobu i
pijan pade u nesvest.
Probudio se ujutru u groznici. Buncao je satima u postelji, naizmenično
pijući rum i povraćajući po krevetu.
Umro je do sumraka. Poslednje što je izgovorio bilo je: „Mama, pomozi
mi.“
Telo su našli tek posle nekoliko dana, jezivo izvijeno unazad, lica
izobličenog užasavajućim kezom.

Posle tri dana dvoje putnika naišlo je na leš bradonje u jarku pored kola
na putu za Mal Džemilu. Ukočeno telo mu je bilo izvijeno unazad, a lice
izobličeno u nakaradni kez. Putnici shvatiše da mu krdo mazgi i kola više
ne trebaju, pa ih ukradoše. Potom rešiše da ukradu i odeću, a leš pokriju
suvim lišćem. Okrenuše tada kola i uputiše se u Mal Zet.
Nedelju dana posle Balskine neprimećene smrti čovek s mornarskim
ogrtačem zateturao se na prometnoj ulici usred dana. Hodao je mahnito,
stežući vrat. Prešao je tridesetak metara po kaldrmi dok se nije stropoštao i
umro.
Jezivi kez na njegovim zapenjenim usnama podario je noćne more
nekolicini prolaznika.
Sutradan su našli istetoviranog krčmara iz Crvenog psa mrtvog.
Ležao je u gomili polomljenih stolova i stolica koje je srušio u svom
samrtnom činu. Lice mu je bilo iskreveljeno i ukočeno u jezivi kez.
Istog dana umrlo je još desetak ljudi u tom delu grada, redovnih
mušterija u krčmi Crveni pas.
Sutradan je umrlo još tridesetak njih. Organi reda su počeli da obraćaju
pažnju na stanje.
Međutim, bilo je prekasno. Zbog mešanja staleža, uobičajenog za velike
gradove, bolest nije uspela da se zadrži u samo jednoj oblasti. Sluge iz
siromaških oblasti nosile su bolest u imanja plemića i moćnika. Radnici su
je prenosili na građevine, a njihove kolege dalje u svoje kuće u raznim
delovima grada. Kupci su je prenosili trgovcima, a ovi opet drugim
kupcima. I najobičniji susret bio je dovoljan za prenošenje zaraze.
Smrtni slučajevi su se u početku brojali desetinama, ali je do kraja
nedelje bilo na stotine obolelih. Zamandalili su daskama kuće zaraženih, ne
obazirući se na vrištanje ukućana. Pogrebna kola su neprestano prolazila
ulicama, a radnici su do vrata umotani ogrtačima premazanim kamforom
skupljali leševe dugačkim kukama.
Redali su leševe 11a taljige kao da su cepanice, prevozili ih na groblja,
a potom ih sahranjivali bez odgovarajuće službe tako što bi ih bacili u
zajedničku ogromnu grobnicu. Ulice u Mal Zetu se isprazniše, a uplašeni
građani se zaključaše po domovima.

Naravno, vesti o pošasti stigoše i do palate, ali budući daje bila

ograđena visokim zidinama, bila je izdvojena od ostatka grada. Međutim,
car iz predostrožnosti naredi da niko ne sme kročiti kroz kapije zdanja.
Među onima koji su ostali zarobljeni unutra ostade i stotinak radnika koje
je baron Vaska, vođa trgovinskog odeljenja, unajmio da mu urede službene
prostorije.
Zakat je oko podneva istog dana kad je izdao zabranu pozvao Gariona,
Polgaru i Belgarata na sastanak. Zatekli su ga u radnoj sobi kako
namrgođen i praznog pogleda posmatra mapu carskog grada na stolu pred
sobom. „Uđite, uđite“, rekao je kad su se pojavili. Ušli su i seli na stolice
kad je odsutno odmahnuo k njima.
„Izgledate umorno" primeti Polgara.
„Nisam mnogo spavao u ova četiri dana“, priznade Zakat, a potom
umorno pogleda Belgarata. „.Rekli ste da ste stari sedam hiljada godina?"
„Otprilike toliko."
„To znači da ste se već susreli sa zarazama?"
„Nekoliko puta, da."
„Koliko obično traju?“
„Zavisi od zaraze. Neke traju po nekoliko meseci, a druge pak mogu da
potraju dok ne istrebe sve živo u okolini. Pol zna o tome više od mene.
Stekla je pozamašne vidarsko iskustvo."
„Gospo Polgara?" car joj se obrati molećivo.
„Moram da čujem o simptomima kako bih ustanovila koja je zaraza u
pitanju", odgovorila je.
 Zakat poče da pretražuje spise po stolu pred sobom. „Evo, ovde."
Podigao je komad papira i počeo da čita. „Visoka temperatura, mučnine,
povraćanje. Jeza, obilno znojenje, suvi kašalj, glavobolja. Pre smrti se
pojavljuje bunilo."
Ozbiljno gaje posmatrala. „Ne zvuči dobro", progovorila je. „Postoji li
nešto neobično s leševima umrlih?"
„Svi su iskeženi", odgovorio je preletevši pogledom preko papira.
Odmahnula je glavom. „Toga sam se pribojavala."
„O čemu se ovde radi?"
„O vrsti kuge."
„Kuge?!“ Iznebuha je prebledeo. „Mislio sam da se od kuge pojavljuju
čvorovi po telu. Ovde se to ne spominje." Podigao je papir.
„Postoji nekoliko vrsta kuge, Zakate. Najčešća podrazumeva čvorove, a
druge često napadaju pluća. Vi ste se susreli s izuzetno retkom, smrtnom
pošasti."
„Može li se izlečiti?"
„Ne može. Neki uspeju da prežive, ali verovatno je to posledica dobrog
telesnog stanja. Neki su čak i imuni. Ne mogu da se zaraze koliko god da
su joj izloženi."
„Šta da radim?"
Pogledala ga je pravo u oči. „Neće vam se sviđeti", rekla je.
„Kuga mi se još manje sviđa/'
„Zatvorite Mal Zet isto onako kako ste zatvorili palatu."
„Niste valjda ozbiljni?"
„Smrtno sam ozbiljna. Morate da zadržite bolest u okviru Mal Zeta, a to
ćete sprovesti samo ako sprečite ljude da je prenose iz grada u druge
krajeve." Natmurila se. „A kada kažem da zatvorite grad, Zakate, mislim na
to da ga potpuno zamandalite. Niko ne srne da izađe.“
„Polgara, upravljam carstvom. Ne mogu da se zaključam ovde gore i
tek tako ga ostavim a da ne šaljem glasnike s naređenjima."
„Ako to ne uradite, vladaćete carstvom umrlih. Simptomi zaraze
pojavljuju se tek posle jedne ili dve nedelje od prvog susreta s njom, ali za
vreme poslednjih nekoliko dana u tom razdoblju nosilac zaraze je već
prilično opasan. Možete se zaraziti od nekoga ko izgleda i oseća se
savršeno zdravo. Ako pošaljete glasnike, pre ili kasnije neki od njih bi se
zarazili, a pošast bi se proširila po celoj Maloriji.“
Ramena mu poraženo klonuše. Shvatio je čitav užas onog što mu je
ispričala. „Koliko njih?“, tiho je upitao.
„Ne razumem pitanje."
„Koliko njih će umreti u Mal Zetu, Polgara?“
Kratko je promislila o pitanju. „Polovina", odgovorila je, „ako imate
sreće.“
„Polovina?!“, zavapio je. „Polgara, ovo je najveći grad na svetu.
Pričate o najvećoj nesreći u istoriji čovečanstva.“
„Znam, i to još samo ako imate sreće. Smrt će možda pokositi i četiri
petine ukupnog stanovništva.”
Spustio je glavu na drhtave šake. „Zar ništa ne može da se uradi?“,
jedva je izgovorio.
„Morate da spalite umrle“, odgovorila je. „Najbolje je da im spalite
domove zajedno s njima. Time se smanjuje opasnost od širenja zaraze.“
„Takođe, bolje da postaviš patrole po gradu“, nadoveza se Belgarat
ozbiljno. „Nema sumnje da će biti lopova, a oni će se sigurno zaraziti.
Pošalji strelce s naredbom da ubiju svakog pljačkaša koji se pojavi. Neka
posle dugim kukama odvuku njihova tela u domove umrlih i spale ih
zajedno s kućama.“ „Tražite od mene da uništim Mal Zet!“, negodovao je
Zakat uznemireno, skočivši na noge.
„Ne“, usprotivila se Polgara. „Tražimo od vas da spasite što više žitelja.
Za ovo je neophodna čvrsta volja, Zakate. Može se čak i desiti da ćete
morati da isterate sve zdrave žitelje iz grada, okružite ih čuvarima da ne
pobegnu, a potom spalite Mal Zet u prah i pepeo."
„To je nezamislivo!"
„Možda je sada pravo vreme da počnete da razmišljate o tome",
uzvratila mu je. „Drugi izbori mogu biti mnogo, mnogo gori."
 Dvanaesto poglavlje

„SVILENI", žustro će Garion, „moraš da zaustaviš sve ovo.“

„Žao mi je, Garione“, odgovori čovečuljak obazrivo se osvrćući pod
mesečinom u baštici u potrazi za uhodama. „Već je sve zakuvano. Sadijevi
pljačkaši su ušli u palatu i sada primaju naređenja od Vaske. Baron se
toliko okuražio da je spreman da se sukobi sa samim Zakatom. General
Bregar iz odeljenja za vojne zalihe zna da se nešto sprema, tako da se
okružio jedinicama. Delčinski regent, kralj Palije i kralj Vorizba gurnuli su
oružje u ruke svim pratiocima. Palata je zatvorena, tako da niko ne može
dovesti pomoć spolja, pa čak ni sam Zakat. Kako sada stvari stoje, samo
jedna reč započela bi čitav haos."
Garion sasu čitavu bujicu psovki i krenu tamo-amo po zasenjenom vrtu,
te šutnu nizak potkresan žbun.
„Pa rekao si nam da što pre počnemo", podseti ga Svileni.
„Svileni, ne možemo da napustimo paiatu, a još manje grad. Zakuvali
smo kavgu, a sada ćemo se naći između zavađenih strana."
Svileni smrknuto klimnu glavom. „Znam", reče.
„Moram kod Zakata", Garion će.
„Ispričaj mu sve o ovome. Poslaće carske trupe da ih razoružaju."
„Ako misliš da je bilo teško da smislimo kako da uteknemo iz palate,
pomisli samo na to koliko će biti teže da uteknemo iz carske tamnice. Zakat
je dosad bio ljubazan, ali mislim da mu strpljenje - i dobrodošlica - neće još
dugo trajati” zagunđa Garion.
„Plašim se da smo nadmudrili sami sebe“, kaza Svileni češući se po
glavi. „Ponekad umem tako nešto da postignem”, dodade.
„Zar ne možeš baš ništa da smisliš?”
„Bojim se da ne mogu. Gori nam pod nogama. Možda je najbolje da sve
ispričamo Belgaratu.”
 Garion pretrnu. „Neće mu se svideti.”
„Još manje će mu se svideti ako mu ništa ne kažemo.” Garion uzdahnu.
„Mislim da si u pravu. Dobro, hajde da okončamo ovo.”
Potrajalo je dok su pronašli Belgarata. Zatekli su ga kako gleda kroz
prozor u odaji visoko u istočnom krilu dvora. Vidik je odatle sezao nad
zidinama palate. U nemirnom gradu iza besneli su požari. Garavi iskričavi
oganj podizao se nad čitavim četvrtima grada ispunivši zvezdano nebo
gustim dimom. „Ne mogu da ga obuzdaju”, zausti starac. „Trebalo bi da
ruše kuće kako bi zaustavili požar, ali izgleda da se vojnici plaše da izađu
iz kasarne.” Opsovao je. „Mrzim vatru”, reče.
„Nešto nam je iskrslo”, obazrivo poče Svileni pregledavši zidove da
nema rupica za špijuniranje.
„Šta to?”
„Oh, ništa strašno”, odgovori Svileni tobože uzgredno. „Samo smo
pomislili da bi možda želeo da čuješ o tome.” Prsti mu se, međutim, živo
pokrenuše grčeći se. Pričao je sasvim smireno, objašnjavajući manju
nezgodu s konjima, koja bi trebalo da zadovolji uhode za koje su svi znali
da ih slušaju i posmatraju, a zapravo je hitrim pokretima prstiju objasnio
čitavo stanje starcu.
„Šta ste uradili?!” dreknu Belgarat, a potom se zakašlja da prikrije
uzvik.
„Deda, rekao si nam da smislimo nešto“, nadovezao se Garion takođe
tajnim dreznijskim jezikom, pomerivši prste, a Svileni je nastavio da
trabunja o konjima.
„Da, smicalicu." pokaza Belgarat prstima, „a ne ljuti boj u palati. O
čemu li ste razmišljali kad...“
„To je bilo najbolje rešenje koje smo mogli da smislimo”, uzvrati
Garion neubedljivo.
„Moraću nakratko da promislim o ovome”, reče tada starac. Neko
vreme je zamišljenog lica špartao tamo-amo, sklopivši šake na leđima.
„Hajdemo kod Durnika”, napokon progovori. „On se bavi konjima i najbolji
je za savet.” Doduše, baš pre no što se okrenuo da ih izvede iz odaje, prsti
mu se poslednji put pokrenuše. „Postarajte se da zalupate nogama na
stepeništu." naredio je. „Daću vam uputstva, a mrdanje prstima traje."
Napustili su odaju i Garion i Svileni zadobovaše nabadajući snažno petama
po mermernom podu kako bi zaglušili Belgaratov šapat.
„Dobro”, prodahta Belgarat a da je jedva otvorio usne dok su se
spuštali stepeništem. „Možemo primiriti stanje. Pošto ionako ne možemo
zaustaviti ovu vašu igrariju, neka je, nek se odigra. Doduše, trebaće nam
konji, te, Garione, idi kod Zakata i kaži mu da želimo da izdvojimo konje
od ostalih. Reci mu da hoćemo da izbegnemo da se zaraze od kuge.”
„Mogu li konji da dobiju kugu?” prošapta Garion iznenađeno.
„Nemam pojma. Ali ako ja ne znam, Zakat to još manje zna. Svileni,
prošetaj okolo i reci svima - tiho - da ćemo uskoro pobeći i da se spreme a
da ih niko ne primeti.”
„Pobeći ćemo?”, zapanjeno će Garion. „Deda, znaš li kako da odemo iz
palate i grada?”
„Ne, ali znam nekoga ko zna. Idi što pre kod Zakata i traži mu ono što
sam ti rekao za konje. Trenutno je opterećen mnogim drugim nevoljama pa
će verovatno pristati.” Pogledao je Svilenog. „Znaš li kad će tvoj mali
metež početi?”
„Ne baš”, odgovori Svileni šapatom, i dalje dobujući po stepeništu.
„Možda čak i svakog trena.”
Belgarat zgroženo odmahnu glavom. „Valjalo bi da se vratiš u školsku
klupu”, iznervirano frknu. „Slažem se da je važno kako nešto treba da se
obavi, ali je još važnije kada." „Upamtiću to dobro.”
„Upamti. Hajde onda, brže malo. Bolje da budemo spremni kad ovaj
neplanirani metež plane.”
Desetak vojskovođa viših činova bilo je sa Zakatom kad je Garion
stupio u ogromnu prostoriju s crvenim zastorima, gde je car primao zvanice.
„Odmah ću doći, Garione”, progovori iznureni car, a potom se okrenu ka
generalima. „Naređenja moraju da stignu do jedinica u gradu”, rekao je.
„Potreban mi je dobrovoljac.” Generali se zgledaše promeškoljivši se na
nogama na plavom tepihu.
„Zar ću morati da naredim nekome da ode?!”, navali Zakat na njih.
„Oh, oprostite mi što se mešam”, blago prekide Garion, „ali zašto
uopšte neko mora da izađe?”
„Zato što jedinice sede i vrte prste u kasarnama dok Mal Zet gori”,
prasnu Zakat. „Moraju da sruše kuće kako bi prekinuli širenje požara, ili
ćemo u suprotnom izgubiti čitav grad. Neko mora da im izda naređenja.”
 „Postavili ste jedinice van zidina palate?” upita Garion. „Jesam. I
naredio sam im da odbijaju žitelje.”
„Zašto im ne doviknete s vrha zidina?”, predloži Garion. „Recite im da
vam dovedu kaplara ili bilo kog drugog narednika, a onda mu viknite šta da
radi. Recite mu da pošalje jedinice na posao. Niko ne može da se zarazi sa
stotinak metara - barem mislim da ne može.”
Zakat je zurio u njega, a onda iznebuha prasnu u smeh. „Zašto se ja
nisam toga setio?”, upita.
„Verovatno zato što vas nisu odgojili na farmi” pojasni Garion. „Kada vi
i vaš sagovornik orete udaljena polja, morate da se dovikujete. U
suprotnom ste osuđeni na dosta nepotrebnog hodanja.”
„Dobro”, odrešito će Zakat okrenuvši se ka generalima, „koji je od vas
najgrlatiji?”
Rumeni vojskovođa sa stomačinom i snežnobelom kosom smesta se
iskezi. „U mladosti su mogli da me čuju preko paradnih polja, Vaše
veličanstvo” reče.
„Odlično. Vidi šta možeš da uradiš povodom ovoga. Pronađi nekog
kaplara što deluje iole pametno. Reci mu da napuste već spaljene četvrti i
da sruše dovoljno kuća oko njih kako bi zadržali požar. Reci mu da ga čeka
čin generala ukoliko spase barem polovinu Mal Zeta.”
„Ukoliko ne dobije kugu i umre”, promrmlja jedan general. „Zato i pl
aćamo vojnike, gospodo - da rizikuju. Kada vojna truba zatrabi, očekuje se
od njih da napadnu, a trubi upravo sada.”
„Da, Vaše veličanstvo”, ujedinjeno su odgovorili, te se živo okrenuli i
izmarširali iz prostorije.
„Odlična zamisao, Garione”, zahvalno će Zakat. „Hvala.” Iznureno se
skljokao u fotelju.
„Samo je zdravorazumna”, slegnu Garion ramenima i takođe sede.
„Nije uobičajeno za kraljeve i careve da poseduju zdrav razum. I suviše
je običan.”
„Trebalo bi da odspavate, Zakate”, ozbiljno će Garion. „Izgledate kao
da ste na samrti.”
„Bogova mi!” Zakat će. „Dao bih pola Karende za samo nekoliko sati
sna, ali naravno, više ne posedujem Karendu.” „Idite onda u krevet.”
„Ne mogu. Moram toliko toga da odradim.”
 „Koliko možete postići ako završite u postelji od umora? Generali mogu
da vas odmene dok. spavate. Za to generali i služe, zar ne?”
„Možda” Zakat klonu u fotelji, a onda pogleda Gariona. „Imali, ste
nešto na umu kad ste došli?”, upitao je. „Ubeđen sam da niste došli samo
da se družimo.”
„Pa”, progovori Garion trudeći se da zvuči sasvim obično, „Durnikse
brine za konje. Popričali smo o tome s tetkom Pol - gospom Polgarom - a
ona nije bila sigurna da li konji mogu da se zaraze. Durnik me je zamolio da
vas pitam da li bi bilo u redu ukoliko bismo izveli konje iz glavne štale i
izdvojili ih negde blizu istočnog krila kako bismo mogli da ih nadgledamo?”
„Da izvedete konje?” zapanjeno će Zakat. „Brine se za konje u ovakvim
vremenima?”
„.Morate da shvatite Durnika”, pojasni Garion. „Veoma ozbiljno shvata
svoje odgovornosti. Gleda na njih kao na obaveze, a mislim da to treba da
se ceni.”
Zakat se naivno osmehnu. „Čuvene sendarske vrline”, reče,
„odgovornost, čestitost i vičnost.” Potom slegnu ramenima. „Zašto da ne?”
reče. „Ukoliko će to usrećiti vrlog Durnika, može smestiti konje u
prolazima istočnog krila.”
„Oh, mislim da mu se to ne bi svidelo”, odgovori Garion pošto je
nakratko promislio, „Zaboravili ste da spomenete doličnost, još jednu
sendarsku vrlinu. Konjima nije mesto u kući. Pri tom”, nadoveza se,
„niermer će im možda izranjaviti kopita.”
Zakat se slabašno osmehnu. „Neverovatni ste, Garione”, pohvali ga.
„Ponekad ste tako ozbiljni za najmanje sitnice.” „Ali svet je sastavljen od
sitnica, Zakate”, izdeklamovao je Garion pogledavši iznurenog čoveka
preko puta sebe. Osetio je žaljenje što mora da prevari nekoga ko mu se
zapravo sviđa. „Hoćete li biti dobro?” upitao je.
„Mislim da ću preživeti”, odgovorio je Zakat. „Vidite, Garione, velika je
životna tajna da oni koji se očajno naprežu da prežive obično prvi umru.
Pošto je meni svejedno da Ii sam živ ili mrtav, verovatno ću doživeti stotinu
godina.”
„Ne bih se mnogo oslanjao na takvo praznoverje“, reče Garion, a onda
se iznenada doseti nečeg. „Da li bi vam smetalo ako bismo iznutra
zaključali vrata u istočnom krilu dok sve ovo prođe?" upitao je. „Ne plašim
se da ću se zaraziti, ali sam donekle zabrinut za Se’Nedru, Lizel i Erionda.
Sve troje zapravo nisu nešto posebno fizički otporni, a tetka Pol je rekla da
je izdržljivost ključna ukoliko neko želi da izbegne kugu."
Zakat klimnu glavom. „Pametno je što mi to tražite", saglasi se.
„Prilično dobra zamisao. Bolje da zaštitimo dame i dečaka koliko god
možemo."
Garion ustade. „Morate malo da odspavate", reče.
„Mislim da ne mogu. Toliko toga me opterećuje."
„Preneću da pošalju Andel kod vas", predloži Garion. „Ako je i upola
dobra koliko tetka Pol tvrdi, moći će da vam da nešto što bi vas uspavalo."
Pogledao je iscrpljenog cara kojeg je oprezno počeo da gleda kao prijatelja.
„Nećemo se videti neko vreme" kaza. „Srećno, i pripazite malo na zdravlje,
u redu?"
„Pokušaću, Garione. Pokušaću."
Ozbiljno su protresli ruke kad su se rukovali, a Garion se potom okrenu
i tiho napusti prostoriju.
Narednih nekoliko sati proveli su užurbano. Uprkos Garionovoj
smicalici, Bredorova tajna policija pratila im je svaki korak. Durnik je s
Totom i Eriondom izveo konje iz štale, a sve vreme su ih pratile dosadne
uhode.
„Zašto ne počinje?" navali Belgarat kad su se ponovo okupili u
ogromnoj prostoriji nad stepeništem, gde se nalazilo postolje s prestolom.
„Nisam siguran", odgovori Svileni obazrivo, osvrćući se naokolo.
„Mislim da je samo pitanje vremena."
Iza zabravljenih vrata istočnog krila začuše se utom vika i trčanje
propraćeni zveketom metala.
„Izgleda da se nešto dešava", saopšti Kadifa.
„Krajnje je vreme", progunđa Belgarat.
„Ne budite zlobni, Drevni."
Iz zaključanog zdanja zatim se začuše ubrzano trčanje i tutnjava. Vrata
koja su vodila u druge delove dvora nekoliko puta se otvoriše a potom i
zalupiše uz tresak.
„Svi odlaze, Pol?" upita Belgarat.
Pogled joj se nakratko pomuti. „Da, oče", odgovorila je.
Trčanje i treska vrata nastavi se još nekoliko minuta.
 „Oh“, blago će Sadi, „koliko ih je samo bilo!"
„Deder, vas troje, prestanite da likujete i opet zaključajte vrata", naredi
Belgarat.
Svileni se iskezi i nestade kroz vrata. Vratio se posle nekoliko minuta,
namršten. „Imamo malu nezgodu", reče. „Izgleda da čuvari kraj glavnog
ulaza preozbiljno shvataju svoje dužnosti. Nisu napustili svoja mesta."
„Odlična ti je diverzija, Svileni", pecnu ga Belgarat.
„Možemo Tot i ja da se pozabavimo njima", progovori Durnik
samopouzdano, a potom priđe kutiji pored kamina i podiže poveću
cepanicu od čvrste hrastovine.
„Mislim da je to preterano neposredno, mili", promrmlja Polgara.
„Sigurna sam da ih nećeš ubiti, a oni će se kad-tad probuditi i otrčati pravo
kod Zakata. Moramo da smislimo neku smicalicu."
„Nisam im nešto naklonjen, Pol", uzvrati joj uštogljeno.
„Da li ti se taktičnost više sviđa?"
Razmislio je o tome. „Ne", odgovorio je, „ne baš. Zapravo znače isto,
zar ne?"
„Pa da", saglasila se, „verovatno. Ali bolje zvuči, zar ne?"
„Polgara", obrati joj se kovač strogo. Garion ga je prvi put čuo da joj je
izgovorio puno ime. „Ne pokušavam da se ponašam budalasto, ali kako
možemo uopšte da se suočimo sa svetom ako na svakom ćošku varamo i
smišljamo smicalice? Pa... stvarno više, Pol."
Pogledala ga je. „O, moj Durniče", rekla je, „baš te volim." Obisnula se
mužu oko vrata kao šiparica. „Predobar si za ovaj svet, znaš?"
„Ovaj" progovorio je pomalo zbunjen zbog iznenadnog izliva ljubavi, za
koji je očigledno smatrao da se mora čuvati iza zatvorenih vrata, „zapravo
se radi o pristojnosti, zar ne?"
„Naravno, Durniče", saglasila se neobično ponizno. „Kako god ti
kažeš."
„Šta ćemo onda sa čuvarima?" upita Garion.
„Postaraću se za njih", osmehnu se Polgara. „Srediću da ništa ne vide i
ne čuju. Otići ćemo bez prepreka - ukoliko se uzme u obzir da tata zna šta
radi."
Belgarat je pogleda, a onda iznebuha namignu. „Veruj mi" reče.
„Durniče, uvedi konje."
 „Unutra?" kovač će zapanjeno.
Belgarat klimnu glavom. „Moramo da ih odvedemo u podrum."
„Nisam znao da ovo krilo palate ima podrum", kaza Svileni.
„Nije ni Zakat", Belgarat se iskezi, „a ni Bredor."
„Garione", oglasi se Se’Nedra oštro.
Garion se okrenu i vide svetlucanje na sredini odaje, odakle se pojavi
prilika Siradis s povezom preko očiju.
„Potecite", požurivala je. „Pre kraja nedelje morate stići u Ašabu."
„U Ašabu?!", uzviknu Svileni. „Moramo najpre u Kalidu. Neki Menga
doziva demone tamo."
„Tome vreme nije, prinče Keldare. Demoni su vam najmanja briga. Ipak,
znajte da je i Menga pohrlio ka Ašabi. Srešćete se s njim u jednom od
zadataka koje morate ispuniti da bi se susret Deteta Svetlosti i Deteta Tame
obistinio na mestu koje više ne postoji." Okrenula je lice s povezom ka
Garionu. „Približava se vreme da ispunite ovaj zadatak, Belgarione
Rivanski, a ukoliko onaj na kome zadatak počiva ne uspe u tome, svet će
biti zasvagda izgubljen. Molim vas, idite u Ašabu" reče i nestade.
Nastupila je duga tišina dok su zurili u mesto na kom je do malopre
stajala.
„Dakle, rešeno je" ravnodušno će Belgarat. „Idemo u Ašabu."
„Ukoliko uopšte uspemo da izađemo iz palate” promrmlja Sadi.
„Izaći ćemo. Prepustite to meni."
„Naravno, Drevni.”
Starac ih izvede u hodnik, te dalje niz stepenište i kroz glavni hodnik ka
povećim vratima koja su vodila u druge delove palate.
„Samo trenutak, oče” reče Polgara i nakratko se usredsredi, a beli
pramen nad slepoočnicom joj zasija.
Garion oseti nadiranje njene volje.
„U redu je”, zaustila je. „Čuvari spavaju.“
Starac nastavi dalje kroz hodnik. „Tu smo“, izreče kad su se našli pred
povećim zastorom koji je visio na mermernom zidu. Zavukao je ruku iza
njega, napipao pocrneli gvozdeni prsten i povukao. Metal zaškripa, a potom
se začu i zveket. „Gurnite s te strane”, pokazao je ka daljem kraju zastora.
Garion priđe nekoliko koraka i ramenom gurnu zastor. Kad se
prekrivena mermerna ploča pomerila na zarđalim gvozdenim osovinama
koje su je držale baš po sredini na dnu i vrhu, odjeknu škripa.
„Pametno”, proceni Svileni provirivši u tminu ispunjenu paučinom koja
se razotkrila iza ploče. „Ko je ovo postavio?”
„Nekada davno jedan je od malorijskih careva bio maikice uzrujan zbog
svog položaja”, odgovori starac. „Hteo je da ima izbora da brzo utekne iz
palate u slučaju da se nešto izjalovi. Prolaz su posle toga zaboravili, tako
da ne verujem da će nas neko pratiti. Hajdemo po zavežljaje i ostali prtljag.
Nema više vraćanja.”
Nagomilali su zavežljaje za oko pet minuta pred prolazom prekrivenim
zastorom, a Durnik je s Totom i Eriondom dotad već poveo konje
mermernim hodnikom uz glasno odzvanjanje kopita.
Garion zastađe kod ćoška i zažmiri ka glavnom ulazu. Dvojica čuvara
stajala su ukočeno, bezizraznih lica i zastakljenog pogleda kojim su zurili
preda se. Zatim se vrati družini. „Moraćeš nekad da mi pokažeš kako se to
radi“, reče Polgari zamahnuvši palcem preko ramena ka dvojici
obeznanjenih vojnika.
„Veoma je lako, Garione", objasnila je.
„Možda tebi", izreče, a onda se iznenada seti nečeg. „Deda", zabrinuto
se namrštio, „zar neće biti još gore no da smo u palati ako nas prolaz
odvede u grad? Znaš, kuga tamo hara, a sve kapije su zaključane."
„Ne vodi u Mal Zet", pojasni starac. „Barem su mi tako rekli."
Zvuci bitke su sve jače dopirali iz dvorišta palate.
„Izgleda da se tamo baš rasplamsalo, zar ne?" promrmlja Sadi likujući.
„Vala sad", začu se poznati pevljivi glas iz tmine podruma iza ploče.
„Hoćete li satima tu da zastajkujete i tapšete se po plećima i da dozvolite
da noć preleti a da ništa niste uradili? Znate ii da imamo kilometre i
kilometre da prevalimo? A zasigurno nećemo izaći iz Mal Zeta ovog
meseca sem ako ne krenemo sada, nije li tako?"
„Polazak", kratko će Belgarat.
Konji su se opirali da uđu u vlažnu tminu iza mermerne ploče, ali kad
Eriond i Konj samopouzdano prođoše, propraćeni Garionovim zelenkom
Kretijenom, ipak i ostale životinje donekle zaplašeno krenuše.
Garion shvati da se zapravo nisu ni obreli u podrumu. Strmo stepenište
vodilo je do nečeg što bi se radije opisalo kao prolaz sa džombastim
zidovima. Konji su se namučili s uzanim stepenicama, ali ipak napokon
stigoše do podnožja predvođeni Eriondom, Konjem i Kretijenom.
Na vrhu stepeništa Tot tada nanovo gurnu i zatvori sakrivenu ploču, a
reza na njoj preteče zveknu kad se spustila.
„Stani malo, oče", progovori Polgara, a Garion u teškoj i lepljivoj tmini
oseti kad je njena volja blago nadrla. „Eto", rekla je. „Vojnici su se
probudili a da uopšte i ne znaju da smo bili tamo.”
Na podnožju stepeništa budalasta luda Feldegast držao je dobro
prikrivenu lampu. „Fino je ovo veče za šetnjicu”, primeti. „Hoćemo li
onda?”
„Nadam se da znaš šta radiš”, kaza Belgarat.
„Zar u mene sumnjaš, matorče?”, upita luda tobože povredeno. „U meni
čuči sama obazrivost, nisi li to znao?” Iskreveljio se. „Ima jedan tričavi
problemčić. Izgleda da se nekad izvestan deo prolaza urušio, tako da ćete
morati ulicama pomanji deo puta.”
„Koliko tačno pomanji - mali?” nagrnu Belgarat. Zurio je u drsku ludu.
„Voleo bih da prestaneš s tim”, planu. „Šta te je zaposelo pa da zaživiš reči
koje su umrle pre dve hiljade godina?” „Oho, ta to je deo mog šarma,
drevni Belgarate. Svaki prikan bilo koje rase zna da baci loptice u vazduh i
uhvati ih, ali izvođač govorom uređuje svoju predstavu.”
„Pretpostavljam da se vas dvojica već znate, je 1’ tako?”, upita Polgara
izvivši obrvu.
„Vaš poštovani otac i ja smo stari dobri drugari, draga moja gospo
Polgara”, odgovori Feldegast uz niski naklon. „A znam i vas iz priče.
Moram pak priznati da sam potpuno razoružan vašom nezemaljskom
lepotom.”
„Gde si samo našao ovu propalicu, oče?”, zaustila je kroz osmeh.
„Mislim da ću ga lako zavoleti.”
„Ne bih ti preporučio, Pol. To ti je jedan slatkorečivac i hulja i ima
grozne navike. No, Feldegaste - ako sada hoćeš tako da te zovemo -
izbegavaš pitanje. Koliko moramo da idemo ulicama?”
„Ma samo malo, moj stari izanđali prijatelju - možda oko petstotinak
metara dok krov ne bude opet podoban da održi tavanicu gde joj je mesto,
umesto preko naših glava. Potecimo onda. Čeka nas dugo putešestvije do
severnih zidina Mal Zeta, a noć polako teče.”
„Izandali?" uzjoguni se Belgarat.
 „Prosto tako pričam, Drevni", izvini se Feldegast. „Ne želim da
vređam." Okrenu se potom ka Polgari. „Hođaćeš pored mene, devojče?
Tol’ko predivno mirišeš da ostado’ bez daha. Koračaću pored tebe udišući i
utapajući se u pravo zadovoljstvo."
Polgara se bespomoćno nasmeja i uhvati neobičnog čovečuljka
podruku.
„Sviđa mi se", promrmlja Se’Nedra Garionu kad su krenuli za njima
paučinastim prolazom.
„Meni si obećana, devojče", progovori Garion savršeno oponašajući
ludin pevljivi glas. „Ta to je deo njegovog šarma, znade li to?"
„O, Garione", kroz smeh će, „volim te."
„Aha", uzvrati on, „znam."
Ogorčeno ga je pogledala, a onda ga zveknu malom pesnicom po
ramenu.
„Jao!"
„Boli te?“, upitala je, smesta ga zabrinuto uhvativši za ruku.
„Mislim da mogu da podnesem, dušo", odgovorio je. „Mi plemeniti
junaci možemo da podnesemo koješta." Pratili su Feldegastovu lampu nekih
kilometar i po, slušajući kloparanje konjskih kopita iza sebe dok su se
probijali prolazom zastrtim paučinom. Povremeno bi začuli kotrljanje
pogrebnih taljiga koje su prevozile mrtve kroz ulice nad njima. U lepljivoj
tmini pak mogli su se povremeno čuti samo cika zalutalih miševa i poput
šapata tiho kretanje paukova koji su ih nadgledali dok su se pažljivo kretali
po zasvođenoj tavanici.
„Mrzim ovo", reče Svileni ne obraćajući se nikom posebno. „Prosto
mrzim ovo."
„U redu je, Keldare", umiri ga Kadifa uhvativši ga za ruku. „Neću
dozvoliti da te povrede."
„Mnogo ti hvala", brecnu se, ali joj ipak ne pusti ruku.
„Ko je tamo?" začuše glas pred sobom.
„Oh, ta samo ja, vrli gospodaru Jarbleče”, odgovori Feldegast. „Samo ja
i nekoliko izgubljenih zalutalih duša što stazu traže u času mračnom.”
„Stvarno ti se on toliko sviđa?” uputi Jarblek jetko nekom drugom u
tmini.
„Ulepšao mi je život”, začu se Velin glas kroz tminu. „.Barem ne moram
stalno da se hvatam za bodež kad sam s njim da bih zaštitila svoju čast.”
Jarblek besno zabrekta. „Mislio sam da ćeš reći tako nešto”, kaza.
„Gospo”, progovori Vela, ljupko se naklonivši Polgari kad je čarobnica
prišla podruku s ludom mestu gde je gomila kamenja prekrivena
mahovinom preprečila prolaz.
„Vela”, odgovori Polgara neobičnim nadračkim naglaskom. „Nek ti
bodeži uvek budu oštri i sjajni.”
Garion primeti da se u ovom pozdravu krije čudesna ceremonijalnost i
shvati da je upravo čuo drevno nadračko obraćanje.
„A nek vama pri ruci uvek bude odgovarajući alat da zaštitite voljenog
od zlih namera”, uzvrati nadračka plesačica nagonski, zaokruživši običaj.
„Šta se gore dešava?” upita Belgarat Jarbleka u krznu. „Umiru”, sažeto
će Jarblek. „Žitelji u celim ulicama odjednom umiru.”
„Zaobišli ste grad?” oglasi se Svileni.
Jarblek klimnu glavom. „Postavili smo logor van kapija”, odgovori.
„Izašli smo baš pre no što su ih zabravili. Međutim, Dolmar je umro. Kad je
shvatio da je zaražen, izvadio je stari mač i proburazio se.”
Svileni uzdahnu. „Bio je valjan čovek - možda malo nepošten, ali
svejedno valjan.”
Jarblek tužno klimnu. „Barem je umro čisto”, reče odmahnuvši glavom.
„Stepenište ka gradu je ovamo”, pokaza kroz mrak. „Dovoljno je kasno da
nas niko ne primeti - sem možda pogrebnih kola i nekoliko pobenaveiih što
bauljaju naokolo i traže topli kutak da umru. Hajdemo!", kaza i isprsi se.
„Što pre pređemo ulice, pre ćemo se vratiti pod zemlju, gde je bezbedno.“
„Vodi li prolaz sve do zidina?" upita Garion.
Jarblek klimnu. „I više od kilometra i po dalje od njih. Pravo u stari
kamenolom." Pogledao je Feldegasta. „Nikad mi nisi rekao kako si saznao
za ovo.“
„Mala tajna, vrli gospodaru Jarbleče“, odgovori luda. „Kol’ko god da si
pošten, uvek je promućurno da znaš kako brzo da zbrišeš iz grada, ne znade
li to?“
„Ima smisla", Svileni će.
„Ti to najbolje znaš", pecnu ga Jarblek. „Hajdemo." Poveli su konje do
kamenog stepeništa koje je vodilo kroz mrak oko Feldegastove lampe, a
potom s naporom nagnaše uplašene životinje da krenu, stepenikpo stepenik.
Stepenište se konačno završi u oronuloj kolibi, poda prekrivenog slamom.
Kad je i poslednji konj prošao, Feldegast pažljivo spusti duge vratnice na
podu i namesti dovoljno slame da ih prekrije. „Oho, pa ovo je baš zgodno",
progovori pokazujući ka skrivenom prolazu, „al' ne bi valjalo da neko
slučajno nabasa na našu tajnu."
Jarblek je zastao kraj vrata da proviri na uzani sokak.
„Ima li nekog?" upita Svileni.
„Samo leševi", odgovori Nadrak sažeto. „Nekako mi izgleda kao da
ljudi vole da umiru u sokacima." Duboko je udahnuo. „Dobro, hajdemo."
Izašli su u sokak, a Garion pokuša da ne gleda izobličena tela umrlih,
zgrčena po ćoškovima ili ispružena u usecima.
Noć je bila ispunjena dimom zapaljenog grada i smradom spaljenih
leševa i truleži.
Jarblek šmrknu izobličivši lice u grimasu. „Rekao bih od smrada da su
pogrebna kola propustila poneki leš.“
Odvede ih do raskrsnice i zaškilji ka ulici. „Čini mi se da je čisto",
progunđa. „Tu je samo nekoliko lopova što kradu od mrtvih. Hajde."
Izašli su iz sokaka i krenuli ulicom obasjanom ognjem koji je zahvatio
obližnju kuću. Garion krajičkom oka uhvati kretanje pored druge kuće i
razazna obličje čoveka u poderanoj odeći kako kleči nad izvijenim lešom.
Lopov je grubo preturao po mrtvačevoj odeći. „Zar se neće i on zaraziti?”
upita Garion Jarbleka pokazujući ka lopovu.
„Verovatno hoće", Jarblek slegnu ramenima. „Ne verujem da će ikome
nedostajati ako umre."
Obišli su ćošak i ušli u ulicu gde je polovina kuća gorela. Pogrebna
kola zastadoše pred jednom zapaljenom kućom, a dvojica rmpalija počeše
grubo da bacaju leševe u oganj kao da im je to svakodnevni posao.
„Ne prilazite!" zagrme jedan. „Možete da se zarazite!"
„Svugde se možemo zaraziti u ovom kukavnom gradu, tako li je?“,
Feldegast će. „Al' ipak moramo da vam zahvalimo na upozorenju. Preći
ćemo na drugu stranu ako ne smeta." Radoznalo je posmatrao rmpalije.
„Kako to da se vi ne plašite kuge?" upita.
„Već smo je preležali" odgovorio je rmpalija kroz kratak smeh. „Nikad
mi nije bilo toliko loše, ali barem nisam umro, a priča se da možeš samo
jednom da se zaraziš."
 „Ta baš si srećan, druškane!" pohvali ga Feldegast.
Prošli su dvojicu rmpalija i nastavili do sledećeg skretanja.
„Ovuda", usmeri ih Feldegast.
„Još koliko ima?", upita Belgarat.
„Ne još mnogo, i dok trepneš, bićemo ponovo bezbedni pod toplom
zemljicom."
„Možda se ti osećaš bezbedno pod zemljom", jetko će Svileni, „ali ja
jamačno ne."
Prešli su pola ulice kad je Garion ugledao kako se nešto naglo pomerilo
pod duboko uvučenim ulazom, a potom se začu slabašni plač. Zaškiljio je
ka ulazu. Tada se u sporednoj ulici uruši zapaljena kuća, a plamen i iskrice
poleteše visoko kroz vazduh. Titrava svetlost mu omogući da vidi šta se
krilo u senkama. Izvijeno telo žene ležalo je presamićeno u ulazu, a pored
nje je sedelo uplakano dete ne starije od godinu dana. Garionu se grčio
stomak dok je posmatrao užas pred sobom.
Utorn Se’Nedra uz dug vapaj pojuri ka detetu raširenih ruku.
„Se’Neđra!" viknuo je pokušavajući da oslobodi ruku iz Kretijenovih
uzdi. „Stani!"
Nije ni stigao da krene za njom a Vela ju je već sustigla. Zgrabila ju je
za rame i grubo je okrenula. „Se’Nedra!" zagrmela je. „Ne prilazi mu!“
„Pusti me!“, zavrištala je Se Nedra. „Zar ne vidiš da je samo beba?"
Počela je da se otima.
Vela sasvim smireno odmeri sitnu kraljicu, a potom je jako ošamari.
Koliko je Garion znao, sad je prvi put video da je neko udario Se’Nedru.
„Beba je već mrtva, Se’Nedra", izreče Vela okrutno iskrena, „a ako joj
se približiš, i ti ćeš biti." Povukla je sitnu kraljicu ka družini.
Se’Nedra je preko ramena posmatrala uplakano dete pružajući ruku k
njemu.
Kadila joj tada priđe, obuhvati je oko ramena i nežno je privuče k sebi
kako više ne bi mogla da gleda ka detetu. „Se’Nedra4, progovorila je,
„najpre moraš misliti na svoju bebu. Zar želiš da mu preneseš ovu jezivu
bolest?"
Se’Nedra je zurila u nju.
„Ili želiš da umreš a da ga ne vidiš?"
Se’Nedra namah zajeca i gorko ridajući klonu Kadifi u zagrljaj.
 „Nadam se da se neće ljutiti", promrmlja Vela.
„Brza si, Vela" Polgara će, „i vijuge su ti brze kad zatreba."
Vela slegnu ramenima. „Shvatila sam da je pošteni šamar najbolji lekza
mahnitost."
Polgara klimnu glavom. „Obično pomaže", saglasila se.
Nastavili su ulicom dok ih Feldegast nanovo ne uvede u uzani sokak.
Šeprtljavo se pomučio sa zabravljenom rezom širokih vrata daščanog
skladišta, a onda ih napokon otvori. „Evo, stigosmo" reče, a ostali uđoše za
njim. Dugi nagib vodio je u podrum nalik širokoj pećini, gde Jarblek sa
sitnom ludom pomeri nagomilane kutije iza kojih se ukaza prolaz.
Povedoše konje u tminu, a Feldegast sačeka napolju da prikrije otvor.
Pošto je konačno bio zadovoljan kako je prikrio prolaz, progurao se kroz
klimave kutije i pridružio im se. „I eto nas opet“ progovorio je trljajući
samozadovoljno ruke. „Nijedan prikan ne zna da smo ovuda prošli, samo da
znate. Ta hajde da krenemo."
Garionu su misli bile mračne dok je tumarao prolazom pra teći
Feldegastovu treptavu lampu. Napustio je čoveka prema kom je počeo da
oseća prijateljstvo i ostavio ga u zapaljenom gradu u kojem je harala kuga.
Verovatno bi malo toga mogao da uradi za Zakata da je ostao, ali ipak nije
bio ponosan jer je ostavio prijatelja.
Opet, znao je da nema izbora. Siradis je bila izričita u uputstvima.
Neminovnost ga je primorala da okrene leđa Mal Zetu i odlučno se suoči s
Ašabom.
Deo treći

AŠABA
 Trinaesto poglavlje

DRUM SEVERNO OD MAL ZETA vodio je kroz ravnu plodnu dolinu gde su
mladi izdanci prekrivali crnicu poput niske jarkozelene izmaglice, a topli
prolećni lahor vijorio se noseći svež miris rastinja. Pejzaž je umnogome
podsećao na zelene arendske doline ili na uredna sendarska polja. Naravno,
bilo je i sela s belim kućicama sa slamnatim krovovima, a psi su istrčavali
na put da zalaju na prolaznike. Proiećno nebo je bilo dubokoplavo, s
paperjastim belim oblacima koji su lebdeli poput ovčica na azurnoplavom
pašnjaku.
Drum se u dolinama protezao poput prave prašnjave smeđe brazde, a
uvijao se i skretao kad bi se tlo izdiglo u male zaobljene brežuljke.
Jahali su tog jutra pod jarkim suncem uz zveckanje zvončića prikačenih
na koiane Jarblekovih mazgi, koje kao da je pratilo jutarnju cvrkutavu
pesmu ptičica što su uzletele da pozdrave sunce.
Iza njih se podizao gusti stub dima, pokazujući gde se nalazi spaljeni
Mal Zet.
Garion je jahao trudeći se da se ne osvrće.
Bilo je i drugih na drumu, budući da nisu samo oni pobegli iz zaraženog
grada. Obazrivi putnici išli su sami ili u družinama ka severu, plašljivo su
izbegavali susrete i napuštali put zadirući duboko u polja kad bi se susreli s
drugim izbeglicama, a zatim se opet vraćali na prašnjavi smeđi drum tek
kad bi shvatili da su bezbedni.
Stoga, svi samotni putnici ili usamljene družine jahali su u podozrivoj
samoći, pokušavajući da se što više udalje od ostalih.
Sporedni putevi koji su se račvali s druma i vodili preko jarkozelenih
polja bili su preprečerii sveže odsečenim žbunjem, a smrknuti su seljani
stražarili pored držeći motike i teške zarđale samostrele. Upozoravali su
svakog prolaznika da ne prilazi.
 „Seljani", izreče Jarblek zgroženo kad im je povorka prošla pored jedne
takve prepreke. „Svugde su isti. Srećni su kad im doneseš ono što im treba,
ali će ostatak vremena provesti terajući te. Da li zaista veruju da će iko
zapravo poželeti da ode u njihova smrdljiva mala sela?" Razdraženo je
navukao šubaru preko ušiju.
„Plaše se", pojasni mu Polgara. „Verovatno znaju da im selo nije nešto
nakićeno, ali ipak samo njega imaju, pa je sasvim normalno da žele da ga
zadrže."
„Hoće li im ove prepreke i pretnje zaista pomoći?" upitao je. „Protiv
kuge, mislim?"
„Ponegde i hoće", odgovorila je, „ukoliko ih postave na vreme."
Jarblek progunđa, a potom se osvrnu ka Svilenom. „Imaš li neki
predlog?"
„Zavisi", progovori Svileni. Čovečuljak je nanovo odenuo uobičajeno
jednostavno putno odelo, tamno i bez ukrasa.
„Pošto smo uklješteni između kuge i demona, okolnosti su ovde postale
neprijatne. Šta kažeš na to da zamrznemo sve poslove u Maloriji i
sačekamo da se stanje smiri?"
„Uopšte ne razmišljaš, Jarbleče", Svileni će na to. „Nesreće i ratovi su
dobri za poslovanje."
Jarblek mu se namršti. „I pomislio sam da ćeš to reći."
Ugledaše novu prepreku na nešto više od petsto metara pred sobom, ali
sada na glavnom drumu.
„Šta je sad pa ovo?", nagrnu Jarblek ljuto, zauzdavši konja.
„Idem da pronjuškam", reče Svileni i podbode petama konja. Garion
gotovo nagonski krenu za prijateljem.
Kad su se približili na pedesetak metara od prepreke, desetak blatnjavih
seljana u smeđim radnim odelima od grubog platna uspraviše se pred njima
s visoko podignutim samostrelima. „Ni korak dalje!" preteče naredi razroki
bradati orijaš iz družine.
„Samo prolazimo, prijatelju", reče Svileni.
„Nećete proći ako ne platite putarinu."
„Putarinu?!“, viknu Svileni. „Ovo je carski drum. Nema putarine."
„Sada ima. Vi građani nas pokolenjima varate i vučete za nos, a sada
još hoćete da nam navučete boleštinu na vrat. E pa, od sada ćete plaćati.
Koliko zlata imate?"
„Pa“, obrati se Svileni razrokom seljaninu tonom koji obično štedi za
ozbiljne pregovore, „zašto ne bismo popričali o tome?"
Prljavo i šćućureno na zelenoj travi, selo je bilo na nekih četiristo
metara, na vrhu brda. Garion se usredsredi, prikupi volju, a onda neznatno
pomeri ruku ka selu. „Dim", promrmljao je sebi u bradu.
Svileni se i dalje cenkao s naoružanim seljanima, ođugovlačeći što je
više mogao.
„Oh, oprostite mi", prekide ih Garion blago, „zar nešto ne gori tamo?"
Pokazao je prstom.
Seljani se okrenuše i pretrnuše od jeze kad su ugledali pokrov gustog
dima koji se podizao nad selom. Preneraženo ciknuvši, većina njih baci
samostrele i potrča preko polja ka prizoru nesreće. Razroki orijaš pojuri za
njima dovikujući da se vrate. Potom se nanovo vrati ka pridošlicama i
preteče zamahnu samostrelom. Užas mu je preieteo preko lica dok ga je
neodlučnost kidala između pohlepe za novcem koji bi iznudio od putnika i
groznog prizora požara koji bi neobuzdano zahvatio i njegovu kuću.
Shvativši napokon da ne može da izdrži, baci oružje i potrča za komšijama.
„Stvarno si im zapalio selo?“, Svileni će zaprepašćeno. „Naravno da
nišani", odgovori Garion.
„Pa odakle onda sav onaj dim dolazi?”
„S mnogih mesta”, namignu Garion. „Sa slamnatih krovova, između
proreza u kaldrmi, kovitla se iz podruma i ambara - s mnogih mesta. Ali
ništa više od dima.” Skliznuo je s Kretijenovih pleća i pokupio bačene
samostrele. Nanizao ih je, zabovši ih vrhom u zemlju pored prepreke od
žbunja. „Koliko je potrebno da se postave strune na samostrelima?” upita.
„Nekoliko sati“, Svileni se iznebuha iskezi. „Dvojica moraju da zatežu
krake čekrkom, a još dvojica da postave strunu."
„Tako sam i mislio”, saglasi se Garion, te izvadi stari bodež i preseče
uvijene strune na oružju. Svaka presečena tetiva gromko je zazvonila.
„Hoćemo li ond.a?“, upita.
„ A šta ćemo s ovim?” Svileni pokaza ka prepreci od žbunja. Garion
slegnu ramenima. „Obići ćemo je.”
„Šta su hteli?” upita Durnik kad su se vratili.
„Družina preduzetnika iz obližnjeg sela odlučila je da drumu treba
putarina.” Svileni slegnu ramenima. „Ipak, nisu imali pravi duh poslovođe.
Na prvi znak male nevolje pobegli su i napustili radnju.”
Obišli su napuštenu prepreku praćeni Jarblekovim natovarenim
mazgama i žalobnom zvonjavom njihovih zvona.
„Mislim da ćemo uskoro morati da se raziđemo”, obrati se Belgarat
Nadraku u krznu. „Moramo da stignemo u Ašabu do kraja nedelje, a tvoje
nas mazge samo zadržavaju.”
Jarblek potvrdno klimnu. „Niko dosad nije pohvalio mazge zbog
brzine”, saglasi se. „A ionako je trebalo još davno da krenem ka zapadu.
Idite vi u Karendu ako baš toliko želite, ja bih što pre da se domognem
obale.”
„Garione”, zausti Polgara pogledavši značajno ka dimu što se kovitlao
nad selom.
„Oh, umalo da zaboravim”, reče, te podiže ruku pokušavajući da ih
zadivi, „Dosta”, izreče, pustivši volju. Dim se razredi pri dnu i podiže se
poput oblaka nad selom.
„Ne preteruj, mili”, posavetova ga Polgara. „Samo se razmećeš.”
„Ti to stalno radiš!” optuži je.
„Tako je, mili, ali ja znam i kako.”
Uzjahali su uz dugu padinu brda oko podneva i uspeli se na vrh okupani
jarkom svetlošću, kad se iznenada nađoše okruženi skupinom malorijskih
vojnika s verižnjačama i crvenim tunikama, koji su se pojavili iz jaraka i
plitkih useklina s kopljima prilično svirepog izgleda.
„Stoj!”, grubo naredi oficir koji je predvodio odred. Bio je nizak, niži
čak i od Svilenog, ali uprkos tome držao se kao da ima dva metra.
„Naravno, kapetane”, odgovori Jarblek zauzdavši konja.
„Šta ćemo sad?” prosikta Garion Svilenom.
„Pusti Jarbleka da se poštara za ovo”, promrmlja Svileni. „Zna šta
radi.”
„Kuda ćete?” upitao je oficir kad je visoki Nadrak sjahao.
„U Mal Dariju”, odgovori Jarblek, „ili u Mal Kamat, to jest, bilo kuda
gde mogu unajmiti brodove da mi prevezu robu u Jar Marak.”
Kapetan progunđa kao da pokušava da pronađe manu u Jarblekovoj
izjavi. „Doduše, važnije je odakle dolazite.” Zaškiljio je.
„Iz Maga Rena”, Jarblek slegnu ramenima,
 „A ne iz Mal Zeta?” Sitni kapetan ga je sada posmatrao još upornije i
sumnjičavije.
„Ne poslujem često u Mal Zetu, kapetane. Preskupo je, znate, treba
platiti darove, danak i dozvole.”
„Valjda to možeš dokazati?”, upita kapetan kao da zadeva kavgu.
„Valjda mogu ukoliko je neophodno.”
„Neophodno je, Nadrače, jer ukoliko ne možeš da dokažeš da ne dolaziš
iz Mal Zeta, ne smem da te pustim”, zazvučao je kao da likuje zbog toga.
„Nećete da me pustite? Ali to je nemoguće! Moram da budem u
Boktoru do sredine leta.”
„Tvoj problem, trgovce.” Izgledalo je kao da sitnog vojnika veseli to što
nervira većeg od sebe. „U Mal Zetu hara kuga, a nalazim se ovde da bih je
sprečio da se proširi.” Značajno se potapša po grudima.
„Kuga?!” Jarblek se razrogači, čak i preblede. „Torakovih mi zuba! A
zamalo da sam tamo svratio!” Iznebuha je pucnuo prstima. „A zato su sva
ona sela pregrađena.”
„Možeš li mi dokazati da dolaziš iz Maga Rena?” kapetan ne odustade.
„Ovaj...” Jarblek otkopča pohabane bisage koje su visile s desne strane
sedla i poče da pretura po njima. „Imam dozvolu koju mi je izdalo
trgovinsko odeljenje”, zausti donekle podozrivo. „Ovlašćen sam da
prenosim robu iz Maga Rena u Mal Dariju. Ipak, ako ne uspem tamo da se
ukrcam na brod, moraću da izvadim dozvolu za Mal Kamat, je X tako? Da
li je to dovoljno?” „Daj da vidim.” Kapetan ispruži ruku nervozno
zapucketavši prstima.
Jarblek mu predade papir.
„Malo je isflekana”, optuži ga kapetan sumnjičavo.
„Prosuo sam pivo na nju u krčmi u Pen Daki “ Jarblek slegnu ramenima.
„Slabo, neko razvodnjeno pivo. Poslušajte me, kapetane. Nemojte da
planirate pošteno opijanje u Pen Daki. Samo biste protraćili i vreme i
novac.”
„Zar vi Nadraci razmišljate samo o opijanju?”
„Takva nam je klima. Ništa drugo ne možemo zimi da radimo u Gar og
Nadraku.”
Jarblek nanovo začeprka po bisagama. „Evo priznanice od trgovca
tepisima u Ulici Jorba u Maga Renu - krezub je to druškan rošavog lica. Da
ga kojim slučajem ne poznajete?”
„Zašto bih poznavao trgovca tepisima iz Maga Rena? Ja sam oficir u
carskoj armiji i ne družim se sa sitnom boranijom. Je Y ovaj datum tačan?”
„Nemam pojma. Koristimo drugačiji kalendar u Gar og Nadraku. Bilo je
to pre oko dve nedelje ako vam to nešto znači.” Kapetan promisli o ovome,
očigledno pokušavajući da nađe izgovor da iskoristi svoj povlašćeni
položaj carskog oficira. Napokon, izraz lica mu postade donekle razočaran.
„Dobro“, reče ojađeno, pruživši papire. „Možete da prođete, ali pripazi da
ne skrenete s puta i da niko ne napusti povorku.”
„Bolje da je ne napuste - barem ne ako žele da ih platim. Hvala,
kapetane.” Jarblek nanovo uzjaha konja.
Oficir progunđa i odmahnu im da prođu.
„Sitni ljudi ne bi trebalo da budu na važnim položajima”, jetko će
Nadrak kad su se dovoljno udaljili od kapetana da ih ne može čuti.
„Preterano se unesu u ulogu.”
„Jarbleče!“, pobuni se Svileni.
„Sem određenog čovečuljka u našoj družini, dakako.”
„O, pa onda je to drugačija priča.”
„Lažeš ko da si za to sazdan, vrli gospodaru Jarbleče”, zadivljeno će
luda Feldegast.
„Samo sam se poduže družio s izvesnim Dreznijcem.” „Kako si se
dočepao dozvole i priznanice o prodaji?”, upita Svileni.
Jarblek namignu i prepredeno se kucnu po čelu. „Zvaničnike uvek
zadive spisi koji izgledaju zvanično - a što je jadniji zvaničnik, to je više
zadivljen. Mogao sam da dokažem onom namrgođenom kapetančiću da
dolazimo iz bilo kog pravca - iz Melsine, Adame ili Zamadskih planina, pa
čak i iz Krol Tibjua u Gandaharu, mada se tamo mogu kupiti samo slonovi,
a možda bi kapetan posumnjao pošto ih baš i ne vučem za sobom.” Svileni
se osvrnu široko se osmehujući. „Shvatate li sada zašto sam se uortačio s
njim?”, obrati se celoj družini.
„Lepo ste se našli”, saglasi se Kadifa.
Belgarat povuče resicu uveta. „Mislim da ćemo vas napustiti kad padne
mrak“, reče Jarbleku. „Ne bih da nas opet neki nametljivi vojnik postrojava
i prebrojava - ili čak da odluči kako nam je potrebna vojna pratnja/1
Jarblek klimnu glavom. „Treba li vam nešto?“
 „Samo malo hrane.“ Belgarat pogleda natovarene konje koji su kaskali
za mazgama. „Već dugo smo na putu pa smo sakupili sve što nam treba i.
odbacili suvišno."
„Postaraću se da dobijete dovoljno hrane“, oglasi se Vela dok je jahala
između Kadife i Se Nedre. „Jarblek često zaboravi da je na putu potrebno
još nešto sem vrčeva punih piva.“
„Idete li onda put severa?“ upita Feldegast Belgarata. Sitna luda je
zamenila svoju šarenu odeću običnim smeđim odelom.
„Tamo je Ašaba, ukoliko je nisu premestili u međuvremenu" odgovori
Belgarat.
„Ta ako vam ne smeta, jahaću s vama još neko vreme.“ >>Oh?“
„Malčice sam zapao za oko organima reda kad sam se prošli put obreo
u Mal Dariji, tako da sada želim da dođu sebi pre mog slavnog povratka.
Oh, pa organi reda umeju da zakeraju i teško praštaju, znadoste li to? Stalno
pretrišu stare šale i tričave smicalice, izvedene u duhu zabave, a potom vam
ih bace nazad u lice.“
Belgarat ga je netremice gledao, a potom slegnu ramenima. „Zašto da
ne?“
Garion ošinu starca pogledom. Bilo je neobično da toliko lako pristane,
posebno ako se uzme u obzir ljuto protivljenje priključenju Kadife i Sadija
družini. Okrenuo se potom ka Polgari, ali ona nije davala nikakve znake
zabrinutosti. Ophrli ga neobična sumnja.
Na malorijske ravnice spusti se veče, a oni se povukoše s druma da
postave konačište u šumarak bukvi. Jarblekovi stočari posedali su oko
vatrice, a zemljani vrč počeo je da kruži kroz družinu, zbog čega se ovi
razgalamiše. Garion je s prijateljima založio vatricu u gornjem delu
šumarka, te su sada večerali i tiho razgovarali s Velom i Jarblekom.
„Pripazite kad zađete u Venu“, upozorio je Jarblek prijatelja lasičjeg
lica. „Dopiru glasine odozgo iz Karende.“
„Jel'?"
„Izgleda da ih je obuzela ludost. Doduše, Grolimi nikad nisu bili čuveni
po razboritosti."
„Grolimi?", Sadi iznenada podiže pogled.
„Crkva upravlja Venom", pojasni Svileni. „Sva naređenja stižu od
Urvona i njegovog dvora u Mal Jaski."
 „Tako je nekad bilo“, ispravi ga Jarblek. „Izgleda da sada niko ne zna
ko tamo upravlja. Grolimi razgovaraju okupljeni u družine. Razgovori im
često postanu glasniji dok ne zavrište jedni na druge, a potom se maše
bodeža. Još mi ništa nije jasno. Čak su i Čuvari hrama zauzeli strane."
„Mogu da živim s tim da se Grolimi međusobno satiru", reče Svileni.
„Jašta", saglasi se Jarblek. „Samo se potrudite da se ne urnešate."
Feldegast je tiho svirao na lauti, a ote mu se zvuk. toliko pištav da je
čak i Garion uspeo da primeti.
„Nije naštimovano kako treba", posavetovao je Durnik.
„Znam", odgovori luda. „Kočič mi stalno ispada."
„Daj da pogledam", ponudi Durnik. „Možda mogu da je popravim."
„Ta bojim se da je pokvarena, Vrli Durniče. Predivan je ovo instrument,
ali i prestar."
„Baš takve i treba spasti." Durnik uze lautu i stade da zavrće labavi
klinčić, prebirući prstom po struni i proučavajući zvuk. Potom podiže nož i
odseče nekoliko komadića drveta. Pažljivo ih je postavio oko klina i
nagurao ih dublje drškom noža. Potom okrenu klin nameštajući žicu.
„Valjda je sada dobro", reče podigavši lautu i nekoliko puta prevukavši
prstima preko nje. Utom stidljivo zasvira drevnu melodiju, a zvonki joj
zvuci zatreperiše kroz vazduh. Odsvirao je celu melodiju, a prsti su mu se
kako je pesma odmicala sve sigurnije pokretali.
Potom poče nanovo, ali sada na Garionovo iznenađenje dodade
jednostavnoj melodiji čitav splet nota toliko složenih da je delovalo kako je
zapravo nemoguće da dopiru iz jednog jedinog instrumenta. „Predivno
zvuči", uputi Durnik Feldegastu.
„Pravo si čudo, kovaču. Najpre mi popravi lautu, a potom me postide
kad si zasvirao bolje no što bi’ ja ikad naučio."
Polgarine razrogačene oči su se caklile. „Zašto mi nisi ništa rekao o
ovome, Durniče?" upitala je.
„Pa zapravo toliko dugo nisam svirao da sam gotovo zaboravio da
znam." Nasmejao se i dalje previrući prstima po žicama koje izvezoše
raskošni splet zvukova. „Radio sam u mladosti za zanatliju koji je izrađivao
laute. Bio je prilično star, ukočenih prstiju, ali pošto je morao da čuje kako
mu instrumenti zvuče, naučio me je da sviram."
Tada se pogleda preko vatrice s prijateljem grdosijom. Tot klimnu
glavom, te gurnu ruku u grubu tkaninu koja mu je visila preko ramena i
izvadi neobičnu frulu sazdanu od šupljih cevčica poredanih po veličini i
čvrsto prilepljenih. Nemi rmpalija tiho podiže frulu ka usnama, a Durnik
nanovo poče da plete melodiju. Jednostavna frula predivno se uklopi s
Durnikovom melodijom i zazvuča toliko setno da je Gariona srce zabolelo.
„Oh, osećam se ko višak", začuđeno će Feldegast. „Sviram lautu i frulu
dovoljno dobro za pijandure u krčmama, ali ne mogu đa se pohvalim
ovakvom veštinom." Pogledao je krupnog Tota. „Ta kako uopšte iz tol’kog
grmalja može da izađe prefinjeni zvuk?"
„Odličan je", uputi mu Eriond. „Svira ponekad za mene i Durnika - kad
riba ne grize."
„Oho, ta ovo je uzvišena pesma", reče Feldegast. „Šteta da se protraći."
Pogledao je Velu preko vatrice. „Bi li nam učinila uslugu i zaigrala,
devojče, pa da potpuno ulepšamo večernje čase?"
„Zašto da ne?" Nasmejala se zabacivši glavu unazad, a potom ustade i
obiđe vatricu. „Pratite ovaj ritam", naredila je podigavši ruke nad glavom i
zapuckavši prstima. Feldegast je podrža tapšanjem.
Garion je već video kako Vela pleše, još davno u krčmi u Gar og
Nadraku, tako da je manje-više znao šta da očekuje. Međutim, bio je
sasvim ubeđen da Eriond, a možda čak i Se’Nedra, ne bi trebalo da
posmatraju tako senzualnu igru. Uprkos tome, Vela zaplesa tako da nikom
ne bi škodilo da je posmatra, zbog čega on pomisli da je možda prošli put
bio osetljiviji dok ju je posmatrao.
Ipak, kad su se Velino pucketanje prstiju i Feldegastova pratnja ubrzali,
zaplesala je mnogo strasnije i Garion shvati da mu je prva procena ipak bila
tačna. Eriond zaista ne bi smeo ovo da posmatra, a Se Nedra bi smesta
trebalo da se udalji. Međutim, nikako nije mogao da se doseti kako da to
izvede.
Tempo se uspori, a Durnik i Tot nanovo odsviraše jednostavnu melodiju
i Nadrakinja završi ples ponosnim, donekle ratobornim stavom, isprsivši
grudi, čime izazva svakog muškarca pored vatre.
Garion se potpuno zaprepasti kad je Eriond živo zatapšao bez ikakvog
tračka srama na mladom licu. Njemu samom su uši gorele i disanje mu se
ubrzalo.
Se Nedrinu je reakciju dobro predvideo.
 Obrazi su joj goreli na razrogačenom licu. Utom se oduševljeno
zakikota. „Predivno!", uzviknula je, ali je uprkos tome popreko gledala
Gariona. On se nervozno zakašlja.
Feldegast obrisa suze s očiju i glasno izduva nos, a zatim ustade. „Ta
dobro sam, pohotna ženo“, ulizivao se Veli samosažaljivo joj se obesivši o
vrat, i usudi se da postavi život ili neki deo tela u domet njenih uvek
spremnih bodeža, te je sočno coknu u usne, „sve propada jer moram da
idem. Nedostajaćeš mi, devojče, uopšte ne sumnjaj u to. Ipak, obećavam da
ćemo se opet sresti da te ponovo očaram masnim pričicama, a ti ćeš mi
pomutiti razum svojom rakijetinom. I smejaćemo se, pevaćemo i
očekivaćemo dolazak proleća dok uživamo u međusobnom društvu." Tada
je prilično prisno pljesnu po zadnjici i brzo zbrisa što dalje od nje pre no što
se maši drške bodeža.
„Često pleše za tebe, Jarbleče?" upita Svileni ortaka, svetlucavih očiju.
„Prečesto," jadao se Jarblek, „i svaki put pomislim da joj bodeži
zapravo nisu toliko oštri i da poneki rez tu i tamo ne boli preterano."
„Slobodno probaj. Jarbleče", ponudi Vela, a šaka joj preteče pređe
preko drške bodeža. Zatim se okrenu ka Se'Nedri i namignu joj.
„Zašto tako plešeš?" upita Se Nedra, i dalje rumeneći. „Shvataš šta to
radi muškarcima?"
„To je samo jedan đelić zabave, Se'Nedra. Prvo ih izludiš, a potom ih
odbiješ bodežima. Potpuno podivljaju zbog toga. Naučiću te kako se to radi
kad se opet sretnemo." Zatim pogleda Gariona i zlobno se zasmeja.
Belgarat se vrati vatri. Otišao je još za vreme Velinog plesa, ali je
Garion bio i suviše opčinjen da primeti. „Dovoljno se smračilo", reče celoj
družini. „Mislim da sada možemo da odemo a da nas niko ne primeti."
Družina ustade.
„Znaš li šta da radiš?", upita Svileni saradnika.
Jarblek klimnu glavom.
„U redu. Uradi sve što je potrebno da me ne povežu s muljavinom."
„Zašto se stalno mešaš u politiku, Svileni?"
„Jer mi obezbeđuje priliku da više ukradem."
„Oh", Jarblek će, „dobro onda," Ispruži tada ruku. „Svako dobro,
Svileni", reče.
„Takođe, Jarbleče. Postaraj se da nam se posao isplati, pa se vidimo za
godinu-dve."
„Ako preživiš."
„Dobro kažeš."
„Uživala sam u plesu, Vela", pohvali Polgara Nadrakinju zagrlivši je.
„Drago mi je, gospo", odgovori Vela pomalo stidljivo. „Sigurna sam da
ćemo se opet sresti."
„Ubedena sam da hoćemo."
„Sigurno se nećeš predomisliti u vezi s mojom ponudom, gospodaru
Jarbleče?" upita Feldegast.
„Pričaj o tome s njom", saopšti Jarblek cimnuvši glavu ka Veli. „Ona
postavlja cenu."
„Kako ti je samo duša tvrda, devojče!" optuži je luda.
Slegnula je ramenima. „Ako kupiš nešto jeftino, nećeš ga ceniti."
„Jes’, tačno je to. Postaraću se da dobijem neku paricu, jer, uopšte
nemoj da sumnjaš, devojče, nameravam da te kupim."
„Videćemo", odgovorila je kroz blagi osmeh.
Napustiše obasjani krug oko vatre, priđoše privezanim konjima i ludinoj
mazgi i tiho uzjahaše. Mesec je već izašao a zvezde su se poput jarkih
dragulja prosule po plišanom nebu. Izjahali su obazrivim kasom ka severu.
Kad je nekoliko sati kasnije svanuo nov dan, već su odmakli kilometrima
daleko i sve vreme su se držali severa duž dobro održavanog druma ka
angaračkom gradu Mal Rakutu na obali reke Raku, koja je označavala
granicu Vene. Jutro je bilo toplo, a na nebu nije bilo ni tračka oblaka, tako
da su dobro napredovali. Tada se nanovo susreše s izbeglicama na drumu,
ali za razliku od jučerašnjih, ove su bežale ka jugu.
„Je li moguće da se kuga proširila i na sever?", upita Sadi.
Polgara se namršti. „Da, pretpostavljam da jeste", reče.
„Mislim da ovi ipak beže od Menge", nije se slagao Belgarat.
„Postaće malo gadno u ovim krajevima", primeti Svileni. „Ako građani
beže od kuge ka severu i ove izbeglice beže od demona, svi će se sjatiti
ovde u ravnice."
„To nam može pomoći, Keldare“, naglasi Kadifa. „Zakat će pre ili
kasnije saznati da smo napustili Mal Zet bez oproštaja, tako da će sigurno
poslati trupe za nama. Malo meteža u ovim krajevima otežaće im posao, zar
ne?“
 „Mudro zboriš", priznade Svileni.
Garion je od Belgarata naučio da jaše u poludremežu. Iako se dešavalo
da probdi celu noć, ipak se nikad nije navikao na to. Jahao je sada pognute
glave, jedva svestan onoga što se dešava oko njega.
Iznenada u prikrajku svesnosti začu dosadan zvuk koji mu ne dade mira.
Namrštio se, i dalje sklopljenih kapaka, pokušavajući da razazna zvuk. I
tada se seti. Bio je to udaljeni očajni plač, a užasan mu se prizor deteta na
samrti u razrušenoj ulici u Mal Zetu vrati. Koliko god da je pokušavao,
nikako nije mogao da povrati budnost, a neprestani plač mu je razdirao
dušu.
Utom na ramenu oseti tešku ruku koja ga nežno prodrma. Uz napor je
podigao glavu i ugledao baš pred sobom tužno Totovo lice.
„I ti si čuo?", upita.
Tot saosećajno klimnu glavom.
„Ali to je samo san, zar ne?“
Tot je raširio ruke, nesigurnog lica.
Garion se uspravi u sedlu, odlučan da ne odluta opet.
Udaljili su se malo od druma i smestili se pod ogromnim brestom,
usamljenim u ovsenom polju, da obeduju hladan ručak koji je obuhvatao
hleb, sir i dimljeno meso. Mahovinasto kamenje okruživalo je omanji izvor
nedaleko od njih, tako da su uspeli da napoje konje i napune mešine za
vodu.
Belgarat ustade da pogleda ka udaljenom selu preko polja i
preprečenom putu koji je vodio k njemu. „Koliko hrane imamo, Pol?“,
upita. „Ako su zatvorili sva sela kao ona što smo prošli, onda ćemo teško
nabaviti namirnice."
„Mislim da će biti u redu i bez toga, oče", odgovorila je. „Vela nas je
dobro opremila."
„Svidela mi se“, osmehnu se Se’Nedra. „I pored toga što je psovala sve
vreme."
Polgara joj uzvrati osmeh. „Tako Nadraci rade, mila“, pojasnila je.
„Morala sam da iskopam najživopisnije rečenice iz očevog rečnika kad sam
živela tamo."
„Oooj!“, povika neko k njima.
„Eno ga onde“, Svileni pokaza ka putu.
 Gospodin u smeđem odelu melsinskih birokrata izgladnelo ih je gledao
s dorata.
„Šta želite?", doviknu mu Durnik.
„Imate li malo hrane?", povika Melsin. „Ne mogu da priđem selima, a
nisam ni zalogaj okusio poslednja tri dana. Platiću vam.“
Durnik upitno pogleda Polgaru, koja klimnu glavom.
„Imamo dovoljno", rekla je.
„Odakle li se samo stvori?" upita Belgarat.
„Mislim da je s juga“, odgovori Svileni.
„Reci mu da dođe, Durniče“, kaza starac. „Verovatno će nam preneti šta
se nedavno dešavalo na severu."
„Dođite!“, doviknu Durnik gladnom putniku.
Birokrata dojaha na nekih dvadesetak metara od njih, a onda se
obazrivo zaustavi. „Jeste li iz Mal Zeta?“, brže-bolje upita.
„Otišli smo pre kuge“, šlaga Svileni.
Službenik je oklevao. „Staviću novac na onaj kamen", izreče ponudu
pokazavši ka beloj steni. „A onda ću se odmaknuti. Potom vi možete da mi
ostavite nešto hrane. Tako nema pretnje od neposrednog susreta."
„Ima smisla", prijatno će Svileni.
Polgara izdvoji veknu crnog hleba i poveće parče sira i dade ih
pacolikom Dreznijcu.
Melsin je sjahao, postavio nekoliko novčića na kamen, a potom poveo
konja natrag.
„Odakle dolazite, prijatelju?", upita Svileni kad je prišao kamenu.
„Bio sam u Akadu u Katakoru", odgovori gladni putnik merkajući hleb i
sir. „Radio sam tamo kao viši službenik u odeljenju za javne delatnosti,
znate -- poslovi s putevima, zidinama, vodovodom, ulicama i tako to. Mito
nije bilo neko, ali sam uspevao da preživim. No, kako god, utekao sam
samo nekoliko sati pre no što se Menga pojavio s vojskom demona."
Svileni položi hranu na kamen i podiže novčiće, a potom uzmaknu koji
korak. „Čuli smo da je Akad pao još odavno."
Melsin gotovo da je dotrčao do kamena i zgrabio hleb i sir. Uzeo je
požudno poveći zalogaj sira, a potom odgrizao komad hleba. „Krio sam se u
planinama", odgovori punih usta.
„Zar nije tamo Ašaba?" upita Svileni tobože uzgred.
 Melsin glasno proguta zalogaj klimnuvši glavom. „Zato sam napokon i
zbrisao", odgovori naguravši hleb u usta. „Ogromni divlji psi gotovo su
zagadili tu oblast, krupni su skoro kao konji, a pri tom lutajuće družine
Karenda ubijaju sve pred sobom. Mogao sam sve to da izbegnem, ali nešto
se još gore dešava u Ašabi. Jezivi zvuci odzvanjaju iz zamka, a noću je
nebo nad njim obojeno čudnom svetlošću. Ne volim vradžbine, prijatelju,
tako da sam uhvatio maglu." Uzdahnuo je iz zadovoljstva, te nanovo
odgrize veknu. „Pre mesec dana okrenuo bih leđa crnom hlebu i siru. Sada
imam utisak kao da sam na piru."
„Kad si gladan, sve valja", izdeklamova Svileni staru poslovicu.
„Mudra izreka."
„Zašto niste ostali u Veni? Zar ne znate da kuga hara u Mal Zetu?"
Melsin se strese. „Dešavanja u Veni su mnogo gora od onih u Katakoru
i Mal Zetu", odgovori. „Živci su mi skroz popustili zbog toga. Ja sam
inženjer. Šta ja znam o demonima ili novim bogovima i magiji? Radije bih
da se zanimam kaldrmom, drvenom građom i stubovima, a i ponekim
mitom. Sve ostalo mi je besmisleno."
„Novim bogovima?" upita Svileni. „Ko je spomenuo nove bogove?"
„Čandimi. Jeste li čuli za njih?“
„Zar oni ne prate Urvona Učenika?"
„Mislim da sada nikog ne prate. Razgoropadili su se po Veni. Niko nije
video Urvona više od mesec dana, pa čak ni žitelji Mal Jaske. Čandimi su
se potpuno otrgli kontorli. Podižu oltare na poljima i prinose dvojne žrtve -
jedno srce nude Toraku, a drugo novom angaračkom bogu - a svakome ko
se ne pokloni za obojicu vade srce na licu mesta."
„To mi zvuči kao valjani razlog da se Vena zaobiđe", Svileni će
prepredeno. „Ima li taj novi bog ime?"
„Nisam dosad čuo. Prosto ga zovu novi angarački bog koji će zameniti
Toraka i izvršiti stravičnu osvetu nad bogoubicorn."
„To si ti“, promrmlja Kadifa Garionu.
„Hoćeš li da prestaneš s tim?"
„Mislila sam samo da bi trebalo da znaš, ništa više.“
„U Veni divlja rat, prijatelju", nastavio je Melsin, „tako da vam
preporučujem da je obiđete u širokom krugu."
„Rat?"
 „U samoj crkvi. Čandimi ubijaju stare Grolime, barem one koji su još
verni Toraku. Čuvari hrama biraju strane, a u dolinama divljaju bitke kad
nađu malo slobodnog vremena između pljačkanja sela, spaljivanja farmi i
klanja seljana. Reklo bi se da je čitava Vena pomahnitala. Lako se tamo
gubi život. Zaustavljaju ljude i pitaju kog boga poštuju, a odgovor može biti
koban." Zastao je da sažvaće zalogaj. „Jeste li čuli za neko mirno i
bezbedno mestašce?" molećivo će.
„Pokušajte s obalom", predloži Svileni. „Možda Mal Abad ili Mal
Kamat."
„Kuda ćete vi?"
„Pratićemo reku ka severu, gde ćemo pokušati da nađemo brod do
jezera Pen Daka."
„Prijatelju, tamo neće još dugo biti mirno. Ako ne stigne kuga, stići će
Mengini demoni ili mahniti Grolimi i njihovi venski čuvari."
„Dogovorili smo se da ne zastajkujemo", reče Svileni. „Preseći ćemo
kroz Delčin do Maga Rena, a potom i niže k Maganu."
„Dug je to put."
„Prijatelju, otići ću ako treba u Gandahar da uteknem demonima ili kugi
i ludim Grolimima. U najgorem slučaju, sakrićemo se kod plemena što
čuvaju slonove. Slonovi zapravo i nisu toliko strašni."
Melsin se nakratko osmehnu. „Hvala za hranu", reče naguravši ostatke
vekne i sira u odelo i okrenuvši se ka konju koji je pasao iza njega. „Srećno
u Gandaharu!"
„Srećno i vama na obali!" odgovori Svileni.
„Zašto si mu uzeo novac, Keldare?" upita Eriond radoznalo. „Mislio
sam da ćemo mu jednostavno dati hranu."
„Neočekivana i neobjašnjiva samilost se dugo pamti, Erionde, a dešava
se pri tom da radoznalost nadvlada zahvalnost. Uzeo sam mu novac da bih
se osigurao da do sutra neće ispričati o nama ljubopitljivim vojnicima."
„Oh", uzdahnu mladić tužno. „Baš je loše što tako mora, zar ne?"
„Kao što Sadi jednom reče, nisam ja stvorio svet, prosto pokušavam da
preživim."
„Dakle, šta misliš o ovome?" upita Belgarat ludu.
Feldegast žmirnu ka obzorju. „Baš ste navrzli da prođete pravo kroz
Venu, pored Mal Jaske i svega?"
 „Nemamo izbora. Jedino tako možemo stići u Ašabu."
„I pomislio sam da ćeš to kazati."
„Znaš li kako da se provučemo?"
Feldegast se počeša po glavi. „Opasno je, Drevni", sumnjičavo će, „sa
svim tim Grolimima, Čandimima, Čuvarima hramova i tako dalje."
„Neće biti tako opasno kao kad ne bismo stigli u Ašabu na vreme.“
„Ta dobro, ako ste baš tol’ko navrzli, mislim da vas mogu provesti."
„U redu", Belgarat će. „Hajdemo onda."
Neočekivana sumnja koju je Garion juče osetio sada se pojača. Zašto bi
njegov deda pitao za savet čoveka kog jedva poznaje? Što je više
razmišljao o tome, sve je bio ubeđeniji da se tu krije još nešto što on nikako
nije mogao da dokuči.
 Četrnaesto poglavlje

DOMOGLI SU SE MAL RAKUTA kasno posle podne, ugledavši turobnu tvrđavu

ušuškanu pored blatnjave reke. Crne kule podizale su se okružene visokim
zidinama. Svetina se tiskala pred kapijama, moleći građane da ih puste. Ali
uprkos tome, kapije ostadoše zaključane, a strelci s poluzategnutim
lukovima nizali su se na grudobranima izvikujući pretnje izbeglicama.
„Ovo nam je rešilo nedoumicu, zar ne?" progovori Garion kad su
zauzdali konje na vrhu brda podalje od zabravljenog grada.
Belgarat progunđa. „I mislio sam da će tako biti", reče. „Zapravo i
nemamo šta da tražimo u Mal Rakutu, tako da nema smisla da pokušamo."
„Kako ćemo onda preko reke?“
„Ako me sećanje ne vara, skela plovi rekom tek nekoliko kilometara
uzvodno", kaza Feldegast.
„Zar se skeledžija neće poput građana uplašiti kuge?", upita Durnik.
„Ta ovu skelu vuku volovi, vrli Durniče. Postavili su na obe strane krda
koja vuku skelu konopima i čekrcima. Skeledžija može uzeti parice kad
pređemo a da nam ne priđe ni na pedeset metara. Doduše, bojim se da će
prelazak prilično koštati."
Ispostavilo se da je skela zapravo stara škriputava barka prikačena
debelim konopima preko žutosmeđe reke.
„Ne prilazite!" dreknu blatnjavi skeledžija, pridržavajući konop obmotan
oko vrata vola predvodnika, kad su prišli obali. „Neću da uhvatim tu vašu
groznu boleštinu."
„Koliko tražiš za prelazak?", doviknu mu Svileni.
Blatnjavko pohlepno zaškilji k njima, odmeravajući im odela i konje.
„Zlatnik", reče iznebuha.
„Nečuveno!"
„Onda pokušajte da preplivate."
 „Plati mu", Belgarat će.
„Nema šanse", Svileni će na to. „Odbijam da me prevare, čak i ovde.
Sačekajte da razmislim o ovome." Uzano lice mu se usredsredi, netremice
posmatrajući lakomog skeledžiju.
„Durniče", progovori zamišljeno, „je Y ti sekira pri ruci?"
Kovač klimnu glavom potapkavši držalju sekire koja mu je visila o
samaru iza leđa.
„Prijatelju, da ne trčiš pred rudu?", molećivo doviknu sitni Dreznijac
skeledžiji.
„Zlatnik!" ponovi skeledžija tvrdoglavo.
Svileni uzdahnu. „Da li bi ti smetalo da prvo pogledamo barku? Uopšte
mi ne izgleda bezbedno."
„Samo napred, ali imajte na umu da neću mrdnuti dok mi ne platite."
Svileni pogleda Durnika. „Ponesi sekiru", reče.
Durnik sjaha i podiže sekiru sa samara, a potom se s čovečuljkom
spusti do klizave obale i barke. Popeše se potom preko zakošenog mostića
i zastadoše na palubi. Svileni probno zatrupta po daskama. „Fina barka",
uputi skeledžiji koji se oprezno udaljio na obali. „Siguran si da nećeš još
malo promisliti o ceni?"
„Zlatnik ili ništa od prelaska."
Svileni uzdahnu. „Pomislio sam da ćeš to reći." Prevukao je stopalo po
blatnjavoj palubi. „Znaš više od mene o brodovima, prijatelju", primeti.
„Šta misliš za koliko će barka potonuti ako moj drugar probije rupu u
koritu?"
Skeledžija zapanjeno zinu.
„Podigni podna vratanca kod pramca, prijatelju", predloži Svileni
prijatno. „Slobodno vidi gde možeš najviše da zamahneš."
Očajni skeledžija zgrabi batinu i pojuri niz obalu.
„Pazi, prijatelju", uputi mu Svileni. „Napustili smo Mal Zet juče, a već
sam počeo da se osećam malo slabašno. Mislim da sam nešto loše pojeo."
Skeledžija se ukoči u mestu.
Durnik s osmehom proviri kroz vratanca blizu pramca.
„Ovaj moj drugar je izvrstan drvoseča", nastavi Svileni kao da vodi
najobičniji razgovor, „a pri tom mu je sekira odlično zaoštrena. Moja je
procena da će se ovaj brodić naći na dnu za deset minuta."
 „Korito se vidi odavde", podnese Durnik izveštaj oprobavajući palcem
oštricu sekire. „Koliku rupu želiš?"
„Oh", odgovori Svileni, „stvarno ne znam, Durniče. Možda metar širine?
Hoće li tada potonuti?"
„Nisam siguran. Hajde da pokušamo." Durnik zavrnu rukave kratke
jakne i nekoliko puta odmeri težinu sekire.
Skeledžija je sve vreme očajno gunđao i cupkao u mestu.
„Šta sad misliš o pregovorima, prijatelju?" upita Svileni. „Ubeđen sam
da se možemo dogovoriti, posebno sada, kad shvataš kako stvari stoje."
Kad su već prešli pola reke u barci koja se silovito ljuljala na strujama,
Durnik priđe pramcu i pogleda otvor na palubi iza vratanaca što je bio
otvorio. „Pitam se kolika bi rupa potopila brod", nagađao je.
„Šta kažeš mili?" upita Polgara.
„Samo razmišljam naglas, Pol", reče. „Nego, znaš li šta? Upravo sam
shvatio da nikad nisam potopio brod."
Izokrenula je oči ka nebu. „Muškarci", uzdahnula je.
„Bolje da vratim dasku da bismo izveli konje na obalu", zausti Durnik
donekle sa žaljenjem.
Uveče su podigli šatore pod krošnjama kedrova pored reke. Nebo koje
je bilo čisto i plavo sve vreme dok su bili u Maloriji nešto pre zalaska
sunca postade natmureno, a grmljavina i povremeno sevanje prolomiše se
na zapadu.
Durnik posle večere ode s Totom da razgleda oko šumarka. Vratili su se
smrknutih lica. „Plašim se da nas čeka loše vreme" reče kovač. „Može se
osetiti po mirisu."
„Mrzim dajašem po kiši", jadao se Svileni.
„Većina putnika mrzi, prinče Keldare", Feldegast će. „ A 1* loše vreme
obično tera živalj da ostane kod kuće, znade li to? A ako je ono što nam je
gladni putnik namernik danas ispričao tačno, siguran sam da ne želimo da se
sretnemo s Venjanima što lutaju po kraju kad je lepo vreme."
„Spomenuo je Čandime", progovori Sadi mršteći se. „Ko su oni?"
„Čandimi su pripadnici grolimskog reda", objasni Belgarat. „Pošto je
Torak izgradio Ktol Mišrak, preobratio je izvesne Grolime u pse kako bi mu
pazili na imanje. Nakon bitke u Vo Mimbru, kad je Torak utonuo u duboki
san, Urvon je više od polovinu njih opet preobratio. Oni koji su se vratili u
ljudsko obličje manje su ili više nadareni čarobnjaci, i još uvek mogu da se
sporazumevaju s psima. Veoma su čvrsto povezani, poput krda vukova, i
svi su slepo odani Urvonu."
„ A tu počiva veći deo Urvonovih moći", nadoveza se Feldegast. „Pošto
obični Grolimi stalno spletkare jedni protiv drugih i protiv nadređenih,
Urvonovi Čandimi su pazili na malorijske Grolime poslednjih pet stotina
godina."
„A Čuvari hrama?", upita Sadi. „Jesu li oni Čandimi, ili
možd&Grolimi?"
„Obično nisu", odgovori Belgarat. „Ima Grolima među njima, naravno,
ali većina njih su malorijski Angaraci. Unajmljeni su pre bitke kod Vo
Mibra kao Torakova lična garda."
„Šta će bogu lična garda?“
„Ni sam to nikad nisam shvatio", priznade starac. „No, kako god, posle
bitke kod Vo Mimbra ostalo je još samo nekoliko njih među novim
regrutima ili veteranima koji su bili ranjeni u bitkama pre toga, te su morali
da ostanu kod kuća. Urvon ih je ubedio da on priča u Torakovo ime, tako
da su pristali da mu služe. Nakon toga su unajmili još mladih Angaraka da
popune rupe u redovima. Doduše, sada imaju i druge obaveze sem da
čuvaju hram. Kad se Urvon zamerio caru u Mal Zetu, shvatio je da mu je
potrebna snažna vojska, tako da je od njihovih redova načinio čitavu
armiju."
„Smisleno rešenje", naglasi Feldegast. „Čandimi Urvonu nude svoje
čarobnjačke moći koje su mu potrebne da obuzda druge Grolime, a obični
čuvari mu nude mišiće kojima će sprečiti svetinu da se buni."
„Dakle, ti čuvari su obični vojnici?" upita Durnik.
„Ne baš. Više podsećaju na vitezove", odgovori Belgarat.
„Misliš da su poput Mandoralena odeveni u metalne oklope i opremljeni
štitovima i kopljima jašu ratne konje i tako to?"
„Ne, vrli Durniče", Feldegast će. „Uopšte nisu tol’ko nakićeni. Jašta,
imaju šlemove, koplja i štitove, ali se za razliku od ostalih oslanjaju na
verižnjače. Doduše, moz se reći da su praznoglavi ko Arendi. Izgleda da
postoji nešto u nošenju teškog metala što prazni glave svim vitezovima na
svetu."
Belgarat je upitno posmatrao Gariona. „Koliko si raspoložen za tuču?"
upita.
„Ne mnogo. Zašto?"
„Imamo problem. Verovatno ćemo pre naići na čuvare no na Čandime,
ali ukoliko se pozabavimo obaranjem tih vojnika u konzervama s konja
našim darom, galama će privući pažnju svim Čandimima kao da je
svetionik."
Garion je zurio u njega. „Šališ se! Nisam Mandoralen, deda!"
„Nisi, imaš neki gram mozga više od njega."
„Neću dopustiti da tako vređate mog zaštitnika!", izjavi Se’Nedra u
žaru.
„Se'Nedra", odsutno će Belgarat, „ćuti.“
„Da ćutim?"
„Čula si me.“ Ošinuo ju je smrknutim pogledom tako da je mogla samo
da ustukne i sakrije se iza Polgare tražeći zaštitu.
„Hoću da kažem, Garione“, nastavi starac, „da te je Mandoralen obučio
mnogim veštinama, a i da si stekao zavidno iskustvo za razliku od nas
ostalih.“
„Ali nemam oklop.“
„Imaš verižnjaču.“
„Nemam šlem ili štit.“
„Mogu ja to da sredim, Garione“, ponudi se Durnik. Garion pogleda
starog prijatelja. „Neizmerno si me razočarao, Durniče.“
„Ne plašiš se valjda, Garione?“, upita Se’Nedra dečjim glasom.
„Ne, ovaj, nimalo. Samo je sve ovo glupo i zvuči prilično budalasto."
„Da li bi mi pozajmila šerpu, Pol?“, upita Durnik.
„Koliku?“
„Dovoljno veliku da se natukne na Garionovu glavu.“
„E sad si već preterao!“, povika Garion. „Odbijam da stavim kuhinjsku
šerpu na glavu umesto šlema. Nisam to radio još odmalena."
„Prilagodiću je“, ubeđivao je Durnik. „A od poklopca mogu da ti
napravim štit.“
Garion smesta ustade i udalji se psujući sebi u bradu. Kadifa zaškilji ka
Felđegastu toliko ozbiljno da joj jamice na obrazima ostadoše neprimetne.
„Reci mi, vešta ludo“, poče, „kako to da jedan lutajući zabavljač koji
zarađuje za život nastupima po zabačenim krčmama zna toliko o
unutrašnjim prevratima u malorijskoj grolimskoj crkvi?“
„Uopšte nisam toliko tupav ko što izgledam, gospo“, odgovorio je, „a
pride i ja imam oči i uši i naučio sam da ih koristim."
„Vešto si izvrdao da ne odgovoriš", pohvali ga Belgarat.
Luda se iskezi. „I sam tako pomislih. E sad“ nastavi ozbiljno, „ko što je
ovaj moj drevni druškan ispričao, ne verujem da ćemo nabasati na Čandime
po kiši jer se kerovi obično s valjanim razlogom skriju u svoje štenare kad
se vreme pogorša, osim ukoliko ih neka nužda ne natera da iziđu.
Verovatnije je da ćemo naići na Čuvare hrama, jer vitezovi, bili oni arendski
ili malorijski, ko da su gluvi kad kišica počne da dobuje po oklopima. Ne
bi me začudilo da je Njegovo mlađano ratničko veličanstvo dovoljno
snažno da savlada bilo kog čuvara ukoliko je taj prikan sam, ali uvek
postoji mogućnost da ćemo nabasati na čitave družine njih. Ukoliko dođe
do takvog okršaja, mudro delajte i upamtite da kad vitez krene u napad,
teško će se zaustaviti ili skrenuti s puta. Najbolje je da mu se sklonite i
valjano ga lupite po potiljku, što je obično sasvim dovoljno da ga obori iz
sedla. A kad se prikan u teškom oklopu nađe na zemlji, oho, obično izgleda
ko izvrnuta kornjača, znadoste li to?“
„Pretpostavljam onda da si probao da uradiš nešto slično?" promumla
Sadi.
„Malčice sam se jednom zamerio Čuvarima hrama“, priznade Feldegast,
„a očigledno sam preživeo da vam o tome ispripovedam."
Durnik uze šerpu od livenog gvožđa koju mu je Polgara dala i spusti je
pravo u žar. Posle nekog vremena izvadi je podebljim štapom, usijanu od
vreline, postavi oštricu polomljenog noža na zaobljeni kamen, a potom
položi šerpu preko nje. Podiže zatim sekiru, izokrenu je i pritisnu tupom
stranom o šerpu.
„Polomiće se“, prognozirao je Svileni. „Liveno gvožđe je i suviše krto
da se kuje."
„Veruj mi, Svileni", uzvrati mu kovač namignuvši. Duboko je udahnuo,
a onda poče lagano da kuje šerpu. Zvuk udaranja uopšte nije ličio na tupo
zvečanje krtog gvožđa, već pre na zvonki zveket iskivanja metala, koji je
Garion toliko slušao u detinjstvu. Kovač je ćutke preoblikovao šerpu u
pljosnati šlem sa šiljatim štitnikom za nos i podebljim slojem s prednje
strane da bi lakše zaklonio obraze. Garion je znao da je njegov stari prijatelj
malo varao nejasnim šaputanjem i usmeravanjem volje dok je oblikovao,
šlem.
Durnik tada spusti šlem u vedro s vodom, a on silovito zašišta kad se
podigao čitav oblak pare. Međutim, poklopac koji je kovač hteo da
preobrati u štit ipak je izazvao i njegovu umešnost. Brzo su svi shvatili da
će se gvožđe, ukoliko želi da ga iskuje do odgovarajuće veličine da zaštiti
od napada, toliko istanjiti da ne bi odbranilo ni od udarca bodežom, a
kamoli kopljem ili mačem. Kovač je razmišljao o tome, ne prestajući da
kuje. Podiže sekiru i napravi čudan pokret rukom ka Totu. Grdosija na to
klimnu, te ustade i ode do obale reke, s koje se vrati s vedrom punim
ilovače. Onda prosu vedro nasred užarenog štita. Odjeknu naprasno
šištanje, a Durnik nastavi da kuje.
„Ovaj, Durniče“, progovori Garion trudeći se da ga ne uvredi, „nisam
baš zamišljao da ću nositi keramički štit, znaš?“ Durnik mu odgovori
osmehom ispunjenim potisnutom razdraganošču.
„Gledaj i uči, Garione“, predloži mu ne menjajući brzinu udaraca.
Garion se zablenu u štit, a oči mu se namah razrogačiše. Durnik je
udarao u užareni krug sačinjen od čvrstog jarkocrvenog metala. „Ali kako?“
„Preobraženjem!“, zavapi Polgara. „Promenio si ilovaču u metal!
Durniče, kako si to naučio?"
„Pokupio sam usput, Pol.“ Nasmejao se. „Ukoliko se nađe bilo koji
komad metala - poput oštrice noža - onda ga možeš stvoriti još koliko god
želiš, i to od bilo čega - od livenog gvožđa, ilovače, bilo čega.“
Se’Nedra se iznenada iskolači. „Durniče“, ponizno je prošaptala,
„možeš li napraviti štit od zlata?"
Durnik nakratko promisli o tome, i dalje kujući. „Mislim da mogu“,
priznao je, „ali zlato je preteško i premeko da bi bilo dobro za štit, zar ne?“
„Možeš li da ga napraviš?" molila je. „Za mene? Ne mora da bude
veliki! Barem ne toliko. Molim te, Durniče.“
Durnik je završio štit uz kišu grimiznih varnica i ritmičnog odzvanjanja
metala o metal. „Mislim da to nije pametno, Se’Nedra", reče. „Zlato je
vredno jer se toliko retko nalazi. Ako ga napravim od ilovače, ubrzo će
postati beskorisno. Siguran sam da to shvataš.“
„Ali...“
„Ne može, Se’Nedra“, Garion će strogo.
 „Ali, Garione...“, poče molećivo očajnim glasom.
„Durnik je u pravu, draga.“
„Ali...“
„Ne trudi se, Se’Nedra."

Vatra u šatoru se ugasila, a kad se Garion prenuo iz sna, najednom se

uspravivši u sedeći položaj, ostale su samo iskričave žeravice. Opet je čuo
očajni plač kao i juče, i srce mu se steže. Dugo je sedeo zureći u žeravice.
Posle nekog vremena znoj se osušio i drhtavica prestala.
U dobro zaklonjenom šatoru moglo se čuti jedino Se’Nedrino
ravnomerno disanje pokraj njega. Pažljivo se iskotrljao ispod prekrivača i
odšetao do ivice kearovog šumarka, gde je turoban zastao da pogleda
mračna pusta polja pod tmurnim nebom. Pošto ne uspe da dokuči šta ne
valja, vrati se u krevet i nemirno odspava do svitanja.
Kad se probudio, rominjala je kiša. Tiho je ustao i izašao iz šatora,
prišavši Durniku koji je ložio vatru. „Mogu li da pozajmim sekiru?“, upita.
Durnik podiže pogled k njemu.
„Trebaće mi i koplje ako ću nositi celu opremu.“ Prilično zgroženo
pogleda šlem i štit položene preko njegove verižnjače pored zavežljaja i
sedla.
„Oh“, kovač će, „skoro da sam zaboravio na to. Da li ti je jedan dosta?
Ponekad se polome, znaš? Barem se Mandoralenov lomio.“
„Odbijam da nosim više od jednog.“ Zabacio je palac unazad preko
ramena pokazavši balčak mača. „Ionako imam ovo veliko sečivo ako
ustreba."
Zbog ledene kišice koja je počela neposredno pre zore okolna polja
izgledala su zamućeno i udaljeno. Nakon doručka su izvadili teške ogrtače
iz zavežljaja, spremni da se suoče s prilično neprijatnim vremenom. Garion
je odenuo verižnjaču i natuknuo šlem, obloživši ga starom tunikom. Osetio
se budalasto kad je zazvečao na Kretijenu. Već mu je zasmetao miris
verižnjače, a uz to je imao i utisak da ona privlači jezu kišnog jutra.
Pogledao je potom izdeljano koplje i okrugli štit. „Biće ovo čudno
iskustvo", reče.
„Okači štit o jabučicu na sedlu iza tebe, Garionea, predloži Durnik, „a
dršku koplja namesti o uzengiju pored stopala. Tako Mandoralen radi.“
 „Pokušaću", odgovorio je, a potom se ispravi u sedlu. Već se znojio od
težine verižnjače.
Durnik mu dade štit i on ga zakači kaišem o jabuku sedla. Zatim stade
da namešta dršku koplja u uzengiju, uštinuvši prst na nozi.
„Moraćeš da ga držiš", savetovao je kovač. „Neće samo da stoji."
Garion progunđa i uhvati vrh koplja desnom rukom.
„Izgledaš predivno, mili", ubedljivo će Se’Nedra.
„Baš divno", oporo joj uzvrati.
Izjahali su iz kedrovog šumarka i našli se na otvorenom pod groznom
vlagom. Garion ih povede, osećajući se i više no budalasto u ratničkoj
opremi. Skoro odmah je shvatio da koplje ima običaj da naginje vrhom ka
zemlji. Namestio je zahvat klizivši rukom po koplju dok nije pronašao
ravnotežnu tačku. Kapljice su se skupljale na koplju i curile preko njegove
vlažne šake golicajući ga niz rukav. Nije mnogo prošlo a čitava se rečica
vode slivala s njegovog lakta. „Osećam se kao oluk“, jadao se.
„Hajde da požurimo", reče Belgarat. „Dug je put do Ašabe, a nemamo
mnogo vremena."
Garion podbode Kretijena, a veliki zelenko požuri, najpre kasom, a
potom se dade u tutnjavi trk. Iz nekog razloga Garion se zbog toga oseti
manje glupavo.
Pratili su put na koji ih je Feldegast sinoć uputio. Iako se obično njime
retko putovalo, sada je bio potpuno pust. Prolazio je pored napuštenih
farmi, tužnih ruševina zaraslih u trnje, s prljavim urušenim ostacima
slamnatih krovova propalih po sredini. Nekoliko je farmi bilo spaljeno,
neke od njih čak nedavno.
Put se pretvori u blato zbog nepokolebljive kiše. Dok su konji jurili,
blato je letelo i pljuštalo jahačima do kolena i stomaka, umrljavši im čizme
i ogrtače.
Svileni uznemirenog lica dojaha do Gariona i, pre no što su stigli do
vrha brda, izdvoji se pred ostalima da nakratko osmotri šta se krije u dolini
s druge strane.
Do sredine jutra Garion je potpuno pokisao, tako da je jahao smrknuto i
trudio se da pretrpi nelagodnost i miris mokrog gvožđa žarko se nadajući da
će kiša uskoro prestati.
Svileni se vrati s vrha brda na koje je izjahao da izvidi okolinu. Lica
ispunjenog iznenadnim uzbuđenjem, odmahnu im rukom da stanu.
„Tamo su neki Grolimi", sažeto je podneo izveštaj.
„Koliko ih je?“, upita Belgarat.
„Oko dvadeset pet. Izgleda da drže verski obred."
Starac zagunđa. „Hajde da pogledamo." Okrenu se ka Garionu. „Ostavi
koplje kod Durnika", reče. „Zadire visoko u vazduh, a ne želimo da
privlačimo pažnju."
Garion klimnu glavom i predade koplje kovaču, pa potom s Belgaratom
i Feldegastom krenu za Svilenim ka vrhu brda.
Sjahali su baš pre vrha i obazrivo se uputili ka skrovištu od gustog
žbunja na njemu.
Grolimi u crnim odorama klečali su na mokroj travi pred dva
zastrašujuća oltara malo podalje od brda. Troma nepokretna tela ležala su
ispružena na oltarima oblivenim krvlju. Crni dim se podizao kroz rominjavu
kišu s dve peći postavljene pored. Grolimi su pevali mrmoravim lelekom,
koji je Garion mnogo puta čuo. Nije uspeo da razazna reči.
„Čandimi?“, Belgarat tiho upita ludu.
„Ta niko to ne zna, Drevni“, odgovori Feldegast. „Reklo bi se da je
tako, sudeći po dva oltara, al’ moz biti da se ovaj čin proširio. Grolimi brzo
prihvataju promene u delatnostima crkve. Kako god, bilo da su Čandimi ili
ne, pametnije je da ih se klonimo. Budalasto je da se bavimo povremenim
batinanjem s Grolimima.“
„Na istočnoj strani doline ima drveća“, Svileni pokaza ka istoku. „Ako
se držimo zaklona, proći ćemo neprimećeno.“
Belgarat klimnu glavom.
„Još koliko će se moliti?“, upita Garion.
„Barem još pola sata", Feldegast će.
Dok je posmatrao oltare, Garion oseti kako u njemu kulja ledeni bes.
„Voieo bih lično da učestvujem u obredu“, izjavi.
„Zaboravi", kaza Belgarat. „Nisi došao da šetaš krajolikom i ispravljaš
nepravdu. Hajdemo kod ostalih. Želim da prođemo Grolime pre završetka
molitve.”
Pažljivo su krenuli kroz pojas pokislog drveća duž istočnog oboda
plitke doline u kojoj su Grolimi već privodili obred kraju, a potom krenuli
ka blatnjavom putu na više od kilometar i po od skupine. Svi nanovo
podbodoše konje u brzi galop s Garionom na čelu.
Pošto su prevalili nekoliko kilometara od doline u kojoj su Grolimi
žrtvovali dvoje nesrećnika, naišli su na zapaljeno selo nad kojim se podizao
gusti oblak crnog dima. Iako nikog nije bilo na vidiku, izgledalo je kao da je
bilo tuče u blizini spaljenih kuća.
Projahali su bez zaustavljanja.
Kiša prestade sredinom poslepodneva, ali nebo ipak ostade natmureno.
Utom se nanovo popeše na sledeće brdo u brežuljkastoj oblasti i ugledaše
jahača daleko na drugom kraju doline. Razdaljina je bila prevelika da se
razaznaju pojedinosti, ali je Garion ipak mogao da primeti da jahač nosi
koplje.
„Šta ćemo?" doviknu preko ramena.
„Zato si odenuo verižnjaču i poneo koplje, Garione“, odgovori Belgarat.
„Zar ne treba da mu dam priliku da odstupi?"
„S kojim ciljem?" upita Feldegast. „Neće ti on na to pristati. Izazov mu
je sama tvoja prilika s kopljem i štitom, tako da ga neće odbiti. Obori ga,
mlađani gospodaru. Dan se već približio kraju, nije li tako?“
„U redu" Garion nije zvučao preterano srećno. Prikačio je kaiš štita za
levu podlakticu, namestio šlem da bolje prianja uz glavu i podigao dršku
koplja iz uzengije.
Kretijen je već rovario kopitima po tlu i prkosno frktao.
„Kakav si ti zanesenjak", promrmlja Garion. „Dobro, hajdemo onda."
Ogromni zelenko se dade u zaglušujući juriš. Brzina kojom je krenuo ne
dozvoljava da se nazove galopom, ili čak slepim trkom, već prosto jurišem,
budući da se neprekidno povećavala.
Protivnik u oldopu na drugoj strani doline iznenađeno primeti
neočekivani napad koji nije najavljen uobičajenim izazovima, pretnjama ili
vređanjem. Malo se pomučio s opremom, a onda namesti štit i usmeri
koplje ka napred. Izgledao je prilično stameno. Doduše, moguće da je tako
delovalo zbog oklopa. Nosio je verižnjaču čak do kolena, zaobljeni šlem s
vizirom i ogroman mač oko struka. Spustio je vizir, podbo konja i pojurio
na napadača.
Garionu se okolni pokisli pejzaž zamuti dok je zaklonjen iza štita
pokušavao da nacilja pravo u protivnika spuštenim vrhom koplja. Toliko
puta je gledao Mandoralena kako to radi da je shvatio osnove. Razdaljina
između protivnika i njega ubrzano se smanjivala, pa je Garion sada već
mogao da vidi kako blato prska pod kopitima strančevog konja. Utom baš u
trenu pre okršaja Garion se podiže u uzengijama kako ga je Mandoralen
učio, nagnu se napred kako bi uneo ćelo telo u napad, a potom pažljivo
usmeri koplje pravo ka sredini protivnikovog štita.
Odjeknuo je jezivi prasak, a Gariona najednom okupa kiša iverice kad
se protivnikovo koplje prelomilo. Ipak, njegovo nedavno izdeljano koplje
od kedrovine, iako podjednako čvrsto kao čuvarevo, zadržalo je svoj oblik,
pri tom se pokazavši kao prilično savitljivo. Sudarilo se s protivnikom,
čvrsto se zategnuvši poput luka, a potom se nanovo ispravi. Preneraženi
stranac se najednom nađe van sedla. Telo mu je poletelo i izvilo se u
visokom luku kroz vazduh, naglo se stropoštavši naglavačke posred puta.
Garion je protutnjao pored protivnika i ubrzo uspeo da zauzda
ogromnog zelenka. Okrenuo se i zastao. Protivnik je poleđuške ležao na
putu. Nije se mrdao. Garion nanovo pripremi koplje i pažljivo usmeri
Kretijena ka mestu okršaja prekrivenom iverjem.
„Jesi li đobro?“, upita Čuvara hrama prućenog u blatu.
Nije odgovorio.
Garion obazrivo sjaha, spusti koplje i maši se mača Rive Gvozdene
Ruke. „Čoveče, pitao sam - jesi li dobro?“, ponovo upita, te podgurnu
nogom draškana.
Čuvaru je vizir i dalje bio zatvoren, te ga Garion vrhom mača podiže.
Oči su mu bile izvrnute da su mu se samo beonjače videle, a krv mu je
liptala iz nosa.
Družina dojaha do njega, a Se’Nedra skoči sa sedla i pre no što joj se
konj zaustavio, te se obisnu suprugu o vrat. „Bio si odličan, Garione! Prosto
odličan!“
„Dobro mi je išlo, zar ne?“, skromno progovori pokušavajući da pridrži
mač, štit i Se Nedru istovremeno u naručju. Pogledao je potom Polgaru,
koja je takođe sjahala.
„Misliš li da će mu biti dobro, tetka Pol?“, upita. „Nadam se da ga
nisam mnogo povredio.“
Pogledala je mlitavo telo na putu. „Biće u redu, mili“, ubeđivala je.
„Samo si ga onesvestio.“
„Lepo si ga sredio", pohvali ga Svileni.
 Garion se najednom široko osmehnu. „Znaš šta?“, reče. „Počinjem da
shvatam zašto Mandoralen toliko uživa u ovome. Baš me je razgalilo."
„Čini mi se da to ima neke veze s težinom oklopa", tugaljivo se obrati
Feldegast Belgaratu. „Tol’ko ih pritiska da im povuče svu krv iz mozga."
„Hoćemo li?“, predloži Belgarat.
Ujutru su već zašli u široku dolinu u okolini Mal Jaske, malorijskog
verskog središta i sedišta Urvona Učenika. Uprkos tome što je nebo i dalje
bilo oblačno, hladni vetar je odneo kišu i sasušio travu i blato na putu.
Logori su istačkali dolinu, ispunjeni izbeglicama koje su pobegle od
demona sa severa i kuge s juga. Svaka družina je izbegavala ostale, a svi su
držali oružje pri ruci.
Za razliku od onih u Mal Rakutu, kapije u Mal Jaski bile su otvorene,
ali su ih ipak čuvali odredi Čuvara hrama u verižnjačama.
„Zašto ne uđu u grad?" upita Durnik dok je posmatrao gomile izbeglica.
„Ta Mal Jaska se rado ne posećuje, vrli Durniče", odgovori Feldegast.
„Nije vispreno biti nadohvat ruke Grolimima kad traže sledeću žrtvu koju
će iskasapiti na oltaru." Pogledao je Belgarata. „Bi li prihvatio predlog,
prijatelju?"
„Da čujem."
„Valjalo bi da se raspitamo o dešavanjima." Pokazao je ka snežnim
vrhovima planina što su se uzdizale na severu. „Pa pošto dobro poznajem
Mal Jasku i vešt sam u izbegavanju Grolima, zar ne misliš da je vredno
podariti mi sat vremena da pronjuškam oko glavne pijace i vidim da 1’
može da se prikupi poneka vest?"
„U pravu je, Belgarate", saglasi se Svileni ozbiljno. „Ne volim da slepo
zađem na nov teren."
Belgarat promisli o tome. „Važi", reče ludi, „ali dobro se pripazi i drži
se podalje od pivnica."
Feldegast uzdahnu. „Ta nema takvog rajskog mesta u Mal Jaski,
Belgarate. Grolimi su zastrašujuće izričiti što se tiče njihovog
neodobravanja svetovnih zadovoljstava." Zatresao je uzde na mazgi i
odjahao ka crnim zidinama Urvonovog grada.
„Zar nije protivrečan?" upita Sadi. „Prvo kaže kako je opasno u gradu, a
onda odjaše pravo u njega."
„Zna šta radi", odgovori Belgarat. „Nije u opasnosti."
 „Možda bismo mogli da ručamo dok čekamo, oče", predloži Polgara.
Klimnuo je glavom, a potom družina odjaha dublje u dolinu i sjaha.
Garion je spustio koplje, skinuo šlem s oznojene glave i zagledao se
preko daljine u središte crkvene moći u Maloriji.
Grad je bio ogroman, ali ipak ni približno kao Mal Zet. Okruživale su
ga visoke i debele zidine s načičkanim povećim grudobranima, a kule su mu
bile kockaste i zdepaste. U grad kao da se utisnula ružnoća, izgledao je kao
da ispušta ukorenjenu pretnju koju su eoni svireposti i krvožednosti utisnuli
u samo kamenje. Otprilike sa središta grada ćudljivo se kovitlao crni dim
visoko u vazduh, a Garionu se učini da je začuo potmuli zveket metalnog
gonga iz Torakovog hrama kako odjekuje preko doline sa šćućurenim
logorima preplašenih izbeglica. Uzdahnuo je i odvratio pogled.
„Neće trajati zauvek", progovori Eriond pored njega. „Skoro da smo
okončali sve ovo. Svi oltari će pasti, a bodeži Grolima će zarđati u nekom
ćošku."
„Siguran si u to, Erionde?"
„Da, Belgarione, potpuno sam siguran."
Obedovali su hladan ručak, a Feldegast se nedugo potom vrati, ozbiljna
lica. „Ta ovo je ozbiljnije no što sam očekivao, Drevni", podnese izveštaj
skliznuvši s mazge. „Čandimi su u potpunosti preuzeli grad, tako da Čuvari
hrama primaju naredbe samo od njih. Grolimi koji su upražnjavali staru
veru sakrili su se u neke rupe i sada ih Torakovi psi gone i kidaju na
komade kad ih pronađu."
„Teško mi je da saosećam s Grolimima", promrmlja Sadi.
„Oho, mogu se i ja nositi s njihovim nemirom", saglasi se Feldegast, „ali
priča se oko pijace da su Čandimi s psima i čuvarima krenuli i preko
katakorske granice."
„Uprkos prisustvu Karenda i Menginih demona?" upita Svileni
iznenađeno.
„E to ne uspeh da razjasnim" odgovori luda. „Niko mi ne reče zašto ili
kako, ali izgleda da se Čandimi i čuvari ne brinu mnogo za Mengu i njegovu
demonsku armiju."
„Smrdi mi na tajni dogovor", Svileni će.
„Ta i ranije je bilo nagoveštaja za to", podseti ga Feldegast.
„Savez?" smrknu se Belgarat.
 „Teško je reći, Drevni, ali Urvon je spletkaroš koji se uvek
suprotstavljao carskom tronu u Mal Zetu. Ako mu Menga bude u džepu,
Kal Zakat će morati da se poštara za odbranu."
„Je li Urvon u gradu?", upita Belgarat.
„Nije, i niko ne zna kuda se denuo, ali zasigurno je da nije u dvorcu."
„Baš čudno", Belgarat će.
„Jašta", reče luda, „ali šta god da radi ili je namerio, nama je svakako
bolje da pazimo kud staiemo pošto pređemo katakorsku granicu. Još ako se
uzme u obzir da su psi s Čuvarima hrama i Karendi s demonima također
tamo, onda ćemo se odrati pre no što stignemo do Torakove kuće u Ašabi."
„Moraćemo da rizikujemo", natmureno će Belgarat. „Ići ćemo u Ašabu,
a ukoliko nam bilo ko - psi, ljudi ili demoni - stane na put, pobrinućemo se
za to na licu mesta."
 Petnaesto poglavlje

OBLACI SU SE I DALJE NISKO NAGINJALI NAD NJIMA kad su projahali pored

glavnog grada grolimske crkve propraćeni sumnjičavim pogledima
naoružanih Čuvara hrama na kapijama i Grolima s navučenim kapuljačama
na zidinama.
„Zar nas neće pratiti?" upita Durnik.
„Ne verujem, vrli Durniče", odgovori Sadi. „Pogledajte okolo. Ima na
hiljade logora, tako da ne verujem da bi se čuvari i Grolimi zamarali da
prate svakog ko ode iz doline.“
„Mislim da si u pravu", saglasi se kovač.
Dobro su poodmakli od Mal Jaske do kasnog poslepodneva, tako da su
se snežni vrhovi Katakorskih planina visoko podizali pred njima obrazujući
nazubljenu liniju pod prljavosiviin oblacima što su se gomilali sa zapada.
„’Oćete možda da konačite pre granice?", upita Feldegast Belgarata.
„Koliko je daleko?"
„Ne mnogo, Drevni."
„Ima li stražara?"
„Obično ima."
„Svileni", progovori starac, „idi u izvidnicu."
Čovečuljakklimnu glavom i podbode konja u galop.
„Dobro", reče Belgarat pokazavši rukom ostalima da se zaustave kako
bi ga čuli. „Sreli smo danas samo putnike ka jugu. Niko ne beži ka
Katakoru. E sad, begunci obično ne zastanu kad vide granicu, već nastave
da beže. Dakle, vrlo je verovatno da nema nikoga kilometrima posle
katakorske granice. Stoga, ako nema stražara na granici, prosto ćemo proći i
podići logor za noćenje na drugoj strani."
„A ako na granici ima stražara?" upita Sadi.
Belgarat ga bezizražajno pogleda. „Opet ćemo morati da se probijemo",
odgovori.
„Što verovatno podrazumeva tuču."
„Tako je. Hajdemo onda, potecite."
Svileni se vratio posle petnaestak minuta. „Na granici je oko desetak
Čuvara hrama", podneo je izveštaj. „Uzani puteljak vodi bez skretanja ka
granici na više od petsto metara s obe strane stražarnice."
Starac opsova u bradu. „Dobro", reče. „Imaće dovoljno vremena da
uzjašu. Ne bi valjalo da stignu da se pripreme. Setite se šta je Feldegast
rekao o mudrom delanju. Nemojte da se junačite, ali gledajte da oborite sve
čuvare s konja posle prvog napada. Pol, ostani s damama i Eriondom."
„Ali..." pobuni se Kadifa.
„Lizel, nemoj da se prepireš, barem ne sada."
„Zar gospa Polgara ne može prosto da ih uspava?" upita Sadi. „Kao što
je bilo onomad s uhodama u Mal Zetu?"
Belgarat odmahnu glavom. „Ima Grolima među čuvarima, a ta veština
baš ne deluje na njih. Moraćemo da se oslonimo na mišiće, za svaki slučaj."
Sadi zamišljeno klimnu glavom, a potom sjaha i podiže čvrstu granu
pored puta. Oproba je udarcem u busenje. „Želim samo da svi znate da
nisam navikao ovako da rešavam neprilike", reče.
Ostali iz družine takođe sjahaše da se naoružaju batinama i štapovima.
A zatim produžiše dalje.
Kamena stražarnica obojena u belo označavala je granicu koju je
preprečila rampa od bele močuge postavljena na postolja s obe strane puta.
Desetak konja bilo je privezano baš pored kućice, a koplja su ležala
uspravljena uza zid. Čuvar u verižnjači išao je napred-nazad po putu s bliže
strane rampe, mača navaljenog o rame.
„U redu“, Belgarat će. „Bolje da požurimo. Pol, čekajte nas ovde.“
Garion uzdahnu. „Idem ja prvi.“
„Nadali smo se da ćeš to ponuditi", Svilenom se osmeh raširi na licu.
Garion ne obrati pažnju na čovečuljka. Prikačio je štit kaiševima,
namestio šlem i opet podigao koplje iz uzengije. „Svi ste spremni?", upita
osvrćući se, isturi koplje i podbode konja u juriš, s ostalim za petama.
Čuvar na rampi zapanjeno ugleda ratobornu družinu koja mu se naglo
približavala, te brže-bolje potrča u stražarnicu i pozva prijatelje. Hitro se
potom uskobelja u sedlo privezanog konja i sagnu se da podigne koplje, a
onda izjaha na put.
Ostali čuvari su nagrnuli iz stražarnice, te stadoše da se sudaraju dok su
pripremali opremu.
Garion je već prevalio pola puta do rampe, a samo dvojica-trojica
stražara u oklopima uspela su da se nađu u sedlima. Stoga usamljeni stražar
na rampi bi prinuđen da sam odbije napad.
Rezultati su se mogli lako predvideti.
Garion nije ni projahao pored oborenog protivnika, a drugi je čuvar već
krenuo putem u polugalopu. Uprkos tome, Garion mu ne dozvoli da se
namesti ili da okrene konja. Tresak pri udarcu u štit nepripremljenog
stražara oborio mu je čak i konja. Stražar je pao pre svog konja, koji se
skotrlja preko njega frkćući i prestrašeno se ritajući.
Garion je pokušao da ga zauzda, ali je Kretijen uporno jurcao.
Preskočio je rampu u visokom predivnom skoku i nastavio dalje. Garion
opsova bacivši uzde, te zgrabi zelenku uvo i povuče. Kretijen se preneražen
toliko naglo zaustavio da je očešao put zadnjicom.
„Bitka je onamo", reče Garion konju, „ili si to već smetnuo s uma?“
Kretijen ga ponizno pogleda, a potom se okrenu i nanovo nagrnu ka
rampi.
Zbog brzine napada Garionovi prijatelji su zaskočili čuvare pre no što
su uspeli da se đomognu svojih kopalja, a tuča ubrzo postade svirepa.
Durnik je tupom stranom sekire snažno mlatnuo vizir čuvara, ulubivši ga
toliko da protivnik više ništa nije mogao da vidi. Stražar je bespomoćno
jahao ukrug, grabeći rukama šlem, a potom naiđe na nisku granu i brzo
završi na zemlji.
Svileni je izbegao široki zamah mača, mašio se bodeža i vešto presekao
kolati na napadačevom konju, koji smesta poskoči propinjuci se pod
jahačem. Čuvar se sa sedlom obruši na zemlju. Uspeo je da se uskobelja na
noge mašivši se mača, ali mu Feldegast đojaha straga i nanovo ga obori na
zemlju poštenim udarcem opake batine.
Međutim, najviše su pritisli Tota. Čak trojica čuvara na konjima
okružila su grdosiju. Kretijen nije ni preskočio rampu kad je Garion
ugledao rmpaliju kako mahnito posvud zamahuje štapom kao da ga nikad
nije držao u rukama.
Ipak, kad su mu napadači prišli, Totu se veština iznenadno povrati.
Toliko je brzo zamahnuo teškim štapom da oko ne bi moglo da uhvati taj
pokret. Jedan stražar se prevrnuo na zemlju i teško dišući uhvatio se za
polomljena rebra. Drugi se naglo preturio kad mu je Tot tiho zario dršku
štapa u stomak. Treći očajnički podiže mač, ali uzalud, jer mu ga grdosija
smireno izbi iz ruke, a potom zgrabi pruženom rukom iznenađenog stražara
za prednji deo dugačke verižnjače. Garion jasno začu krckanje metalnih
alkica kad je Tot zagrizao. Grdosija potom pogleda oko sebe i sasvim
smireno baci oklopljenog napadača ka drvetu pored puta, toliko snažno da
je lišće popadalo s najviših grana.
Trojica preostalih čuvara ustuknuše, pokušavajući da obezbede
dovoljno prostora da koriste koplja, očigledno sasvim nesvesni da se
Garion približava iza njih sukobu.
Kretijen je jurcao ka nesvesnoj trojki, a Garion se najednom doseti
nečeg, te hitro postavi koplje poprečno, namestivši da mu središte bude kod
jabuke sedla. Utom se sudari sa čuvarima.
Savitljivo koplje od kedrovine oborilo je napadače iz sedala, gurnuvši
ih preko glava konja. Pre no što su uspeli da se usprave, Sadi, Feldegast i
Durnik ih spopadoše, a tuča se završi toliko brzo da nije pošteno ni počela.
„Mislim da dosad nisam video da je neko tako koristio koplje", pohvali
Svileni Gariona.
„Upravo sam izmislio nov način", reče Garion kroz uzbuđeni osmeh.
„Ubeđen sam da ima barem pet-šest pravila zašto ne bi trebalo da se
koristi."
„Bolje da onda nikom ne spominjemo."
„Neću zucnuti o tome, a nadam se da nećeš ni ti."
Durnik je merkao okolinu. Čuvari su ležali posvud po tlu, u nesvestici
ili ječeći zbog polomljenih kostiju. Onaj kog je Tot udario u stomak ipak je
ostao u sedlu sagnut, mučeći se da udahne. Durnik dojaha do njega.
„Izvini", zausti učtivo te skinu sirotom druškanu šlem i dobrano ga zveknu
po potiljku tupom stranom sekire. Čuvarev pogled odluta i on se mlitavo
prevrnu s konja.
Belgarat se najednom sagnu, prasnuvši u smeh. „Izvini!" uputi kovaču.
„Nije lepo da se ponašamo neljudski prema protivnicima, Belgarate",
odgovori Durnik uštogljeno.
Polgara tada mirno dojaha s brda u pratnji Se Nedre, Lizel i Erionda.
„Lep poduhvat, gospodo", pohvali ih posmatrajući pale čuvare. Potom
odjaha do rampe.
„Garione, mili", progovori ljubazno pošto je zauzdala konja, „da li bi mi
učinio uslugu?“
Nasmejao se, a potom usmeri Kretijena do rampe, te je šutom izbaci iz
ležišta.
„Reci mi, zašto si se dao u trku s preprekama u samom jeku bitke?"
radoznalo je upitala.
„Nisam ja to smislio", odgovorio je.
„Oh“, pogledala je popreko ogromnog konja. „Mislim da shvatam."
Kretijen je izgledao nekako postiđeno.
Prešli su granicu, a nebo poče neznatno da tamni zaklonjeno tmurnim
oblacima. Feldegast dojaha do Belgarata. „Da 1' bi zasmetalo tvojim
moralnim načelima ako predložim da konačimo u skrivenoj krijumčarskoj
pećinici nekoliko kilometara odavde?“, upita.
Belgarat se iskezi i odmahnu glavom. „Nimalo", odgovori. „Kad mi
treba pečina, onda se ne zamaram razmišljanjem o nekadašnjim stanarima."
Nasmejao se. „Jednom sam nedelju dana delio odaje s usnulim medvedom.
Sasvim fin medved zapravo, posebno kad se navikneš na hrkanje."
„Oho, mora da je to izvrsna priča. Baš bi’ voleo daje čujem, a I’ tmina
nas već okružuje, tako da je bolje da mi je ispričaš za vreme večerice.
’Oćemo li onda?" Luda podbode mazgu i povede ih utabanim putem u brzi
galop dok se sumrak sve brže spuštao.
Popeše se na brdo, na čijem vrhu naiđoše na loše održavan drum, s obe
strane okružen drvoredima četinara tugaljivog izgleda. Iako je drum bio
pust, na njemu su se mogli primetiti brojni tragovi. Svi su vodili ka jugu.
„Još koliko do pećine?" doviknu Belgarat ludi.
„Ta nema još mnogo, Drevni", ubedljivo će Feldegast. „Suvo korito
usahle reke preseca drum pred nama, a još samo malkice treba da se prati
ta jaruga i tamo smo dok trepneš."
„Nadam se da znaš šta radiš."
„Veruj mi.“
Donekle iznenađujuće, Belgarat prećuta na to.
Dok su kaskali sumorna tmina prekri okolna brda i duboke senke se
skupiše pod krošnjama zimzelenog drveća.
 „Oho, evo“, Feldegast pokaza prstom ka džombastom suvom koritu
nekadašnjeg potoka. „Pošto je malkice neravno, bolje da povedemo konje.“
Sjahao je s mazge i pažljivo krenuo koritom. Bilo je sve tamnije i svetlost
je brzo nestajala s neba. Kad se korito suzilo i oštro zaokrenulo, luda
zastade i poče da pretura po platnenim zamotljajima na mazgi. Podiže
napokon sveću i pogleda Durnika. „Bi li mi upalio vatricu, vrli Durniče?“,
upita. „Mogu i sam, ali izgleda da sam zaturio kresivo.“
Durnik otvori vrećicu, izvadi kremen, kresivo i svežanj piljevine, i posle
nekoliko pokušaja iskrica postade plamičak. Potom pruži upaljenu piljevinu
Feldegastu zaklonivši je rukama, a luda zapali sveću.
„I evo nas sada“, nakićeno će luda, podigavši sveću da osvetli strme
padine pored jaruge.
„Gde?“, upita Svileni zbunjeno se osvrćući.
„Oh, pa sad, prinče Keldare, pećina ne bi bila skrivena daje može svako
slučajno videti, je l' tako?“ Feldegast priđe ogromnoj ploči od erodiranog
granita, zakošenoj uz strmu padinu jaruge. Spustio je malo sveću, štiteći je
rukom, a onda se blago sagnu i nestade u unutrašnjost praćen mazgom.
Pod pećine bio je od čistog belog peska, a zidovi su bili glatki od
vekovnog milovanja uskovitlane vode. Feldegast je zastao u središtu
pećine, visoko držeći sveću. Duž zidina odsečena neobrađena debla služila
su umesto kreveta, a sto i nekoliko klupa nalazili su se nasred pećine. U
grubom ognjištu na drugoj strani pećine cepanice su bile poredane za
paljenje vatre. Feldegast priđe ognjištu, sagnu se i zapali svećom grančice
pod cepanicama položenim na kamene rešetke. „Eto, eto, sad je bolje“, reče
postavivši ruke nad pucketavom vatricom. „Nije li ovo ušuškani mali raj?“
Iza ognjišta se nalazio zalučeni prolaz koji je izgledao delom kao da je
nastao prirodnim putem, a delom kao da ga je isklesala ljudska ruka.
Prednji đeo prolaza preprečavale su uspravne tarabe.
Feldegast pokaza k njima. „Tamo su štala i izvorčić skroz iza. Oho, ovo
je najfinija krijumčarska rupa u celoj Maloriji.“
„Lepo su je sredili", saglasi se Belgarat razgledajući okolo.
„Šta krijumčare ovuda?" raspitivao se Svileni poslovnim glasom.
„Uglavnom dragulje. Katakorski visovi su pravo bogatstvo, a komadići
svetlucavih kamenčića poput šljunka često se mogu naći na dnu rečica i
neko samo treba da se sagne i zagrabi rukom. Međutim, porezi su ovde
visoki, tako da su se junaci iz obližnjih planina dosetili raznih načina kako
da prenesu robu preko granice a da ne uznemire vređne poreznike."
Polgara je gledala ognjište. Na unutrašnjoj strani zida nalazilo se
nekoliko gvozdenih kuka, a poveća takođe gvozdena rešetka stajala je na
širokim nogarima s jedne strane ognjišta. „Baš lepo", promrmljala je
zadovoljno. „Ima li dovoljno cepanica za potpalu?"
„I više no dovoljno, draga moja gospo", odgovori luda. „Poredane su u
štali pokraj sena za konje."
„Dobro onda", rekla je skinuvši ogrtač i postavivši ga na deblo, „mislim
da ću moći da proširim ponudu za večeru. Bilo bi mi žao da protraćimo ove
pogodnosti. Potrebno mi je još cepanica, i vode, naravno." Ode do konja
natovarenog loncima i zalihama hrane, pevušeći više za sebe.
Durnik, Eriond i Tot odvedoše konje u štalu i stadoše da ih odsediaju.
Garion, koji je već ostavio koplje napolju, dođe do jednog ležaja, skinu
šlem i zajedno sa štitom gurnu ga ispod, a potom poče da se izvlači iz
verižnjače.
Se'Nedra priđe da mu pomogne.
„Bio si prosto odličan, mili", progovorila je s ljubavlju.
Bezosećajno je zagunđao, nagnuvši se napred i pruživši ruke nad
glavom kako bi lakše svukao verižnjaču. Se Nedra utom naglo povuče i
skinu tešku verižnjaču u jednom potezu. Ovo ju je izbacilo iz ravnoteže, te
je teško lupila zadnjicom na peščani pod s verižnjačom u krilu.
Garion se nasmeja i brzo joj priđe. „Oh, Se’Nedra", zausti kroz smeh.
„Stvarno te volim." Poljubi je i pomože joj da se nanovo uspravi na noge.
„Neverovatno koliko je teška, zar ne?" rekla je naprežući se da podigne
košulju od metalnih alkica.
„Primetila si?“, odgovorio je protrljavši bolno rame. „A mislila si da me
sve ovo zabavlja."
„Budi dobar, mili. Želiš li da je okačim negde da visi?"
Slegnuo je ramenima. „Samo je spusti ispod debla."
Razočarano ga je posmatrala.
„Stvarno mislim da se neće izgužvati, Se'Nedra."
„Mili, nemarno je tako bacati stvari." Pokušala je da sklopi verižnjaču,
a potom odustade i zamota je u rolnu, te je gurnu nogom pod deblo.
Večerali su odreske od buta koji im je Vela dala, ukusnu čorbu, gustu
gotovo kao sos, ogromne kriške hleba podgrejane na vatri i zapečene jabuke
s medom i cimetom.
Pošto su večerali Polgara ustade i pogleda po pećini. „Dame i ja sad
moramo da zamolimo za malo privatnosti", reče, „i za nekoliko vedara
vruće vode."
Belgarat uzdahnu. „Zar opet, Pol?" upita.
„Da, oče. Vreme je da se okupamo i promenimo odeću - i to svi mi."
Namerno je ušmrknula vazduh u maloj pećini. „Stvarno je pravo vreme za
to" dodade.
Izdvojili su zastorom jedan deo prostorije kako bi se Polgara, Se’Neđra
i Kadifa na miru okupale i počeše da greju vodu.
Iako je Garion nevoljno otišao na kupanje, mnogo mu je laknulo kad je
čist odenuo suvu odeću. Zavalio se na jednom ležaju na deblima pored Se
Nedre, a njena vlažna, duga kosa mu nije ni zasmetala. Osetio se udobno,
čisto, nahranjeno i toplo posle dana provedenog na lošem vremenu.
Zapravo, skoro da je zadremao kad se iz uzane jaruge iznenada razlegao
zaglušujući krik koji je delovao istovremeno i ljudski i životinjski, toliko
jeziv da se Garionu krv sledila u žilama i kosa mu se podigla na glavi.
„Šta je to?“, viknu Se’Nedra preplašeno.
„Ćuti, devojče", upozori je Feldegast blago. Skočio je na noge i hitro
navukao zastor ispred ognjišta, potpuno zamračivši pećinu.
Još jedan bezdušni krik odjeknu iz jaruge. Zvučao je strahotno zlobno.
„Možemo li da pretpostavimo šta je to?“, upita Sadi tiho.
„Ništa slično nisam čuo", ubedljivo će Durnik.
„Ja jesam", smrknuto će Belgarat. „Kad sam se obreo u Morindlendu,
naišao sam na čarobnjaka koji je mislio da je zabavno da pušta demona
uveče u lov. Slično je zvučao."
„Kako gadna veština", promrmlja evnuh. „Čime se demoni hrane?“
„Zaista ne želiš da znaš", odgovori Svileni, te se okrenu ka Belgaratu.
„Možeš li da pretpostaviš koliki je?“
„Zavisi. Po kricima rekao bih daje poveći."
„Dakle, neće uspeti da se provuče kroz procep u pećinu?“
„Ne bih se kladio."
„Pretpostavljam da može da nanjuši naše tragove?"
Starac klimnu glavom.
 „Belgarate, očigledno će biti veoma gadno. Možeš li da ga oteraš?"
Čovečuljak se potom okrenu ka Polgari. „Ili ti, Polgara? Postarala si se za
demona kog je Habat dozvala u luci Rak Urge."
„Imala sam pomoćnika, Svileni", podsetila ga je. „Aldur je došao."
Belgarat stade da korača tamo-amo, mršteći se ka podu.
„Pa?“, navali Svileni.
„Ne požuruj me“, procedi starac. „Možda i mogu nešto da uradim" poče
ojađeno, „ali ukoliko to uradim, biće dovoljno glasno da će svi katakorski
Grolimi čuti, a verovatno i Zandramas. Čandimi i njeni Grolimi disaće nam
za vratom na ćelom putovanju do Ašabe."
„Zašto ne upotrebite Kuglu?", predloži Eriond, podigavši pogled s uzdi
koje je krojio.
„Zato što Kugla galami još više od mene. Ako Garion iskoristi Kuglu da
otera demona, ne samo da će to čuti žitelji Gandahara već i narodi na drugoj
strani kontinenta."
„Ali bi ipak uspelo, zar ne?"
Belgarat pogleda Polgaru.
„Mislim da je u pravu, oče" rekla je. „I demon bi pobegao od Kugle,
čak i ako ima gospodara. Onaj bez gospodara pobegao bi samo još brže."
„Zar ništa drugo ne možeš da smisliš?" upita.
„Da prizovemo boga", slegnula je ramenima. „Svi demoni, koliko god
da su moćni, beže od bogova. Znaš li nekog boga?"
„Nekoliko njih", odgovori, „ali svi su trenutno zauzeti."
Zaglušujući krik se nanovo prolomi odjeknuvši u planinama. Čmilo se
kao da dolazi baš ispred pećine.
„Vreme je za odluke, starče", Svileni će užurbano.
„Da li ti smeta Kuglina pesma?" upita Eriond.
„I svetio. Plavi oganj koji bukne svaki put kad Garion isuče mač
privlači prilično pažnje, znaš."
„Ne predlažete valjda da se potučem s demonom?!", uzjogunio se
Garion.
„Naravno da ne", brecnu se Belgarat. „Niko se ne tuče s demonima, jer
niko ne može. Pričamo samo o načinu da ga oteramo." Nanovo je počeo da
seta tamo-amo, vukući noge po pesku. „Mrzim da otkrijem neprijatelju svoj
položaj", promrmljao je.
 Demon napolju nanovo kriknu, a ogromna granitna ploča koja je
zaklanjala ulaz zastruga po zidu kad ju je ogromna snaga zaljuljala.
„Ostali smo bez izbora, Belgarate", Svileni će. „I bez vreme na. Ako
nešto hitro ne uradiš, zver će se naći među nama.“
„Postaraj se da ne otkriješ Grolimima gde se nalazimo.", uputi Belgarat
Garionu.
„Stvarno hoćeš da izađem tamo?"
„Jašta. Svileni je u pravu. Nemamo mnogo vremena."
Garion ode do gomile odeće i iskopa verižnjaču.
„Ne treba ti.“
Garion se lati ogromnog mača preko ramena. Postavio ga je vrhom uz
pesak i krenuo da odmotava meku kožu koja je prekrivala balčak. „Mislim
da će ovo biti velika greška", izjavi, te pruži ruku i položi je preko Kugle.
„Pusti mene, Garione", reče Eriond, priđe Garionu i položi ruku preko
njegove. Garion ga zapanjeno pogleda.
„Zna ko sam, sećaš se?" pojasni mladić. „Imam ideju."
Garionu kroz ruku i mišicu prostruja neobično golicanje i on shvati da
Eriond priča s Kuglom, direktnije no što bi on mogao. Shvatio je da je
mesecima dok je nosio Kuglu kamen naučio dečaka svom jeziku.
Sa ulaza pećine začu se jeziva škripa, kao da ogromne kandže grebu
kamenu ploču.
„Pazite se", upozorio je Belgarat. „Bez junačenja. Samo podignite mač
da ga zver vidi. Kugla će obaviti ostalo."
Garion uzdahnu. „Dobro", reče kad je krenuo ka ulazu s Eriondom tik
iza sebe.
„Kuda ćeš ti?" upita Polgara plavokosog mladića.
„S Belgarionom", odgovori Eriond. „Moraćemo obojica da pričamo
Kugli kako bi se ovo okončalo. Objasniću kasnije, Polgara."
Ploča na ulazu nanovo se zaljulja napred-nazad. Garion se žustro
provuče kroz procep i pojuri nekoliko metara jarugom s Eriondom za
petama.
Onda se okrenu i podiže mač.
„Ne još", upozorio je Eriond. „Nije nas primetio."
Jaruga je bila ispunjena ogavnim kužnim smradom, Garionu se oči
privikoše na tamu i on ugleda demona, čiji se obris iscrtavao na oblačnom
nebu. Bio je neizmerno ogroman, pleća su mu zaklanjala pola neba. Duge
zašiljene uši ličile su na mačje, a strahotne oči sevale su zelenim ognjem,
koji oboji tlo jaruge titravim svetlucanjem.
Demon kriknu i zagrabi ka Garionu i Eriondu ogromnom šapom
prekrivenom krljuštima.
„Ne još, Belgarione“, smireno će Eriond.
Garion podiže mač pravo pred sobom, usmerivši mu vrh ka nebu, a
potom skinu trake s balčaka i Kugle.
Nije bio pripremljen za ono što će se desiti. Zaglušujući zvuk zatrese
zemlju i odjeknu u obližnjim planinama, zbog čega je i ogromno drveće
kilometrima odatle zadrhtalo.
Nije samo plameni mač buknuo - čitavo je nebo odjednom zatreperilo u
jarkoplavoj boji kao daje i ono planulo. Plavi oganj prasnuo je ka obzorju, a
zaglušujući zvuk nastavi da protresa zemlju.
Demon se ukoči, a ogromne mu se čeljusti s nanizanim očnjacima
razjapiše kad je prestrašeno pogledao planulo plavo nebo. Garion
namrgođeno krenu ka zveri, i dalje držeći plameni mač pred sobom. Demon
je uzmicao, pokušavajući da zaštiti lice od nepopustljive plave svetlosti.
Zavrišta kao da ga je užas najednom savladao. Saplete se i prući na zemlju,
ali se opet uskobelja na noge. Nanovo je pogledao zapaljeno nebo, te se
okrenu i uz krik pobeže jarugom krupnim koracima, kao da mu sve četiri
šape kidaju zemlju.
„Ovo je za vas tiho?!“, zagrme Belgarat s ulaza pećine. „A šta je sad pa
ovo?“, pokaza drhtavim prstom ka i dalje svetlucavom nebu.
„U redu je, Belgarate“, uputi Eriond razjarenom starcu. „Niste želeli da
nas Grolimi otkriju po zvuku, tako da smo ga raširili čitavirn krajem. Niko
ne može da odredi odakle je potekao,“
Belgarat trepnu, a potom se nakratko namršti.
„A šta ćemo sa svetlom?” upita dosta blaže.
„Isto je i s njim”, objasni Eriond smireno. „Svi mogu videti jednu jedinu
plavu vatru u planinama u mračnoj noći. Ali ako celo nebo plane, zapravo
niko neće shvatiti odakle vatra potiče.” „Ima smisla, deda”, reče Garion.
„Jesu li dobro, tata?” oglasi se Polgara iza starca.
„A šta bi moglo da im se desi? Garion može skratiti planine svojim
mačem. Zapravo, gotovo i da jeste to uradio. Čitave karendske planine su
zazvonile.” Pogledao je ka svetlucavom nebu. „Možeš li da prekineš ovo?”
upita.
„Oh“, Garion okrenu mač i vrati ga u korice na leđima. Plamen na nebu
ugasnu.
„Morali smo to da uradimo, Belgarate“, nastavi Eriond. „Bilo je
neophodno da uplašimo demona svetlom i zvukom i da izbegnemo da nas
Grolimi prate, pa...” Raširio je ruke, slegnuvši ramenima.
„Znao si za ovo?”, upita Belgarat Gariona.
„Naravno, deđa“, šlaga Garion.
Belgarat zagunđa. „Dobro, hajdemo nazad”, reče.
Garion se blago nagnu, pa prošapta Eriondu na uvo: „Zašto mi nisi
rekao šta ćemo uraditi?"
„Nije bilo vremena za to, Belgarione.“
„Kad sledeći put radimo nešto slično, nađi vremena da mi kažeš.
Zamalo nisam ispustio mač kad se zemlja zatresla.“
„To uopšte ne bi bilo pametno.”
„Znam.”
S tavanice pećine podosta se kamenja odronilo i popadalo po peščanom
podu. Vazdun je bio ispunjen prašinom.
„Šta se desilo?“, navali Svileni drhtavim glasom.
„Oh, mačji kašalj”, odgovori Garion tobože uzgredno. „Samo smo ga
oterali.”
„Izgleda da nije bilo izbora”, progovori Belgarat, „sada svi u Karendi
znaju da se nešto kreće planinama, tako da ćemo morati da budemo
pažljiviji.”
„Još koliko imamo do Ašabe?" upita Sadi.
„Još oko dan jahanja."
„Hoćemo li stići na vreme?“
„Jedva. Hajde da se odmorimo."
Garion je opet usnio isti san te noći. Čak nije bio ni siguran da sanja, jer
snovi obično podrazumevaju slike i zvukove, a njega je morio neprestani
očajni plač i ispunio ga osećaj užasa. Seo je obliven znojem na ležaj,
drhteći. Posle nekog vremena ogrnuo se ćebetom preko ramena, obuhvatio
kolena rukama i zagledao se u rumene žeravice u ognjištu, a potom nanovo
zadremao.
 Jutro je svanulo oblačno. Obazrivo su izjahali iz jaruge do utabane staze
koja je vodila u brda, a potom i dalje u planine. Svileni i Feldegast su
odlazili u redovne izvidnice kako bi ih na vreme upozorili u slučaju
opasnosti.
Prešli su nešto više od lige, kad se dvojica izviđača ozbiljna lica vratiše
niz uzani put. Pokazaše im da se stišaju.
„Družina Karenda podigla je logor malo uz put", podnese Svileni
izveštaj jedva glasnije od šapata.
„Klopka?" upita Sadi.
„Nije", odgovori Feldegast tiho. „Većina njih spava. Izgleda mi ko da su
proveli noć u nekom verskoin obredu, tako da su verovatno mrtvosani, ili
još pijani."
„Možemo li da se provučemo pored?" Belgarat će.
„Trebalo bi da možemo", odgovori Svileni. „Možemo da se sakrijemo u
šumarku i da ih obiđemo a da se ne probude."
Starac klimnu glavom. „Pokaži nam put", reče.
Napustili su put i skrenuli među drveće, pažljivo se krećući.
„Kakav li su obred držali?" upita Durnik tiho.
Svileni slegnu ramenima. „Deluje mi prilično besmisleno", odgovori.
„Postavili su oltar s lobanjama na postoljima. Izgleda da su bančili - i još
ponešto."
„A šta to?"
Svileni je izgledao pomalo povređeno. „Ima i žena među njima",
zgroženo će. „Naišli smo na dokaze da su bili prilično slobodoumni."
Durniku obrazi smesta postadoše žarkocrveni.
„Da možda ne preteruješ, Keldare?" upita Kadifa.
„U stvari, ne. Neki od njih su još slavili."
„Doduše, važnije je da od nastranih verskih običaja", nastavi Feldegast i
dalje kroz šapat, „obratimo pažnju na čudne ljubimce koje Karendi čuvaju."
„Na ljubimce?" upita Belgarat.
„Ta možda to i nije prava reč za njih, Drevni, al' u ćoškovima logora
nalazi se povelik broj Torakovih pasa kojima slavljenici nisu baš smetali."
Belgarat ga osinu pogledom. „Siguran si?"
„Video sam dovoljno Torakovih pasa da ih prepoznam."
„Dakle, Menga i Urvon su sklopili savez", kaza starac.
 „Mudrost ti je jača strana, starče. Oho, mora da običan svet ne može da
zamisli kol’ka je to divota da se iskoristi deset ’iljada godina iskustva za
ovakav zaključak."
„Sedam hiljada", Ispravi ga Belgarat.
„Sedam ili deset, kakva je razlika?"
„Sedam hiljada", ponovi Belgarat donekle uvređeno.
 Šesnaesto poglavlje

UJAHALI SU TOG POSLEPODNEVA u pusto močvarište, groznu i smrdljivu oblast

gde je belo drveće podizalo granje poput prstiju skeleta k natmurenom
oblačnom nebu. Plitke barice masne ustajale vode smrdele su na trulež.
Oko davno palih stabala rasle su ogavne gomile pečuraka, a bezbojni
izdanci korova mučili su se da probiju pepeljastu zemlju ka nebu bez
sunca.
„Baš liči na Ktol Mišrak, zar ne?“ progovori Svileni zgroženo se
osvrćući.
„Približavamo se Ašabi“, kratko će Belgarat. „Kao da je Torak. nešto
uradio zemljištu."
„Pa zar nije davno shvatio?“, tugaljivo će Kadifa.
„Šta to?“, upita Se’Nedra.
„Da je samo njegovo prisustvo ojadilo tlo.“
„Ne“, odgovori Se’Nedra, „mislim da nije. Toliko je bio uvrnut da nije
uspeo da primeti. Protumačio je to što se sunce sakrilo od njega kao znak s
nebesa, a nikad kao znak ogavnosti prema njemu.“
Gariona ta oštroumna opaska iznenadi. Njegova supruga se uglavnom
ponašala detinjasto i luckasto, zbog čega su svi na nju gledali kao na
devojčicu, što su takođe pogrešno zaključivali i zbog njenog sitnog stasa.
Međutim, Garion je često bio u prilici da izmeni svoj prvi sud o inače
svojeglavoj ženici s kojom je delio život. Možda se Se’Nedra ponekad
ponašala budalasto, ali nikako nije bila glupa. Gledala je na svet kao na
čistu, neukaljanu sliku koja je obuhvatala mnogo više od haljina, nakita i
skupih parfema. Shvatio je da je toliko ponosan na nju da će prosto pući od
radosti.
„Još koliko do Ašabe?“, upita Sadi prigušenim glasom. „Moram priznati
da me je ova močvara oneraspoložila."
 „Zar tebe?" progovori Durnik. „Mislio sam da voliš močvare."
„Močvara treba da bude zelena i puna života, vrli Durniče", odgovori
evnuh. „Ovde stanuje samo smrt." Pogledao je Kadifu. „Je li Zit kod vas,
markizo?" upitao je molećivo. „Osećam se nekako usamljeno."
„Trenutno spava, Sadi", odgovori podigavši ruku ka bluzi neobično
zaštitnički. „Ovde se oseća bezbedno i toplo. Toliko je zadovoljna da je
počela da prede."
„Odmara se u naparfemisanom toplom kutku", uzdahnuo je. „Kako joj
samo ponekad zavidim!"
„Iju, Sadi", reče ona neznatno porumenevši i spustivši trepavice, a
jamice joj na obrazima zaigraše.
„To je prosto zdravorazumska procena, draga moja Lizel", uputi joj
tugaljivo. „Ponekad poželim da je obrnuto, ali..." Nanovo je uzdahnuo.
„Zar stvarno moraš svugde da nosiš zmiju?" upita Svileni plavojku.
„Da, Keldare", odgovorila je, „zapravo moram."
„Niste mi odgovorili na pitanje, Drevni", obrati se Sadi Belgaratu. „Još
koliko imamo do Ašabe?"
„Tamo je gore", starac će sažeto, pokazavši ka jaruzi koja je naglo
skretala iz smrdljivog močvarišta. „Trebalo bi da stignemo pre mraka."
„Što je prilično neprijatno vreme za posetu ukletoj kući", dodade
Feldegast.
Kad su krenuli jarugom, iznenada se začu grozno režanje iz gustog
rastinja pored obraslog puta i ogroman crni Torakov pas skoči iz žbunja
sevajuči pogledom. Sa groznih očnjaka kapale su mu bale. „Imam vas!“,
prasnu škljocajući čeljustima.
Se’Nedra vrisnu, a Garion se smesta maši mača preko ramena. Ipak,
Sadi bi brži od njega. Evnuh je usmerio prestrašenog konja pravo u
ogromnog psa. Zver razjapi čeljusti kad je ustala sa zemlje, ali mu Sadi tada
pravo u lice baci prah neobične boje i gustine slične brašnu.
Pas odmahnu glavom i dalje jezivo režeći, a zatim vrisnu, neočekivano
ljudski.
Oči mu se iskolačiše od užasa. Počeo je očajnički da škrguće vilicom,
cvileći i pokušavajući da ustukne. Koliko god da je iznenadno napao, još
iznenadnije se okrenu i režeći pobeže u žbunje.
„Šta si mu uradio?“, nagrnu Svileni.
 Na Sadijevom malenom licu zaigra osmejak. „Kad nam je drevni
Belgarat ispričao o Torakovim psima, preduzeo sam izvesne mere“,
odgovorio je, nagnuvši glavu dok je slušao prestrašeno kevtanje ogromnog
psa koje se sve više gubilo u daljini.
„Je 1’ to bio otrov?“
„Ne. Zapravo ne bih voleo da otrujem psa, sem ako ne moram. Pas je
prosto udahnuo malo praha što sam mu bacio u lice. A potom su neki
veoma neobični prizori počeli da mu se priviđaju - veoma neobični",
nanovo se osmehnuo. „Jednom sam video kad je krava udahnula cvetić koji
da je ovaj prah. Poslednji put sam je video kako se penje na drvo.“
Pogledao je Belgarata. „Nadam se da se niste uvredili što se nisam
posavetovao s vama, Drevni, ali kao što ste i sami nekoliko puta
spomenuli, vaša magija može privući ostale u okolini, tako da sam morao
hitro da rešim nevolju pre no što biste bili prinuđeni da je ispustite."
„Sadi, sasvim je u redu“, Belgarat će. „Kao što sam možda već ranije
spomenuo, prilično si prilagodljiv prikan.“
„Prosto sam zaluđenik za razne travčice, Belgarate. Smatram da postoje
supstance koje se mogu primeniti u bezmalo svakoj situaciji."
„Zar pas neće otrčati čoporu s vestima o nama?", upita Durnik osvrćući
se zabrinuto.
„Tek za nekoliko dana", Sadi se zakikota protresavši ruke i držeći ih što
dalje od lica.
Polako su jahali uraslom stazom duž jaruge nad kojom je tužno pocrnelo
drveće širilo grane ispunivši duboki usek večnom tminom. U daljini je
odjekivao lavež Torakovih pasa koji su pretraživali šumu.
Na granama nad njima skakutali su garavi gavranovi, gladno krešteći.
„Nespokojno mestašce", promrmlja Kadifa.
„A ono ga savršeno upotpunjava', primeti Svileni pokazavši ka
ogromnom lešinaru nakostrešenom na grani mrtvog stabla na drugom kraju
jaruge.
„Jesmo li se sad dovoljno približili Ašabi pa da proveriš da li je
Zandramas i dalje tamo?" upita Garion Polgaru.
„Verovatno jesmo" odgovorila je. „Ali se čak i taj slabašan zvuk može
čuti."
„Kad smo ovoliko prešli, možemo još malo da sačekamo", progovori
Belgarat. „Ali reći ću ti jedno", nadoveza se. „Ako je moj praunuk zaista u
Ašabi, prevrnuću svaki kamenčić samo da ga nađem, bez obzira na to
koliko galame pravim."
Se’Nedra bez razmišljanja dojaha do starca, te se nagnu i zagrli ga oko
struka. „O, Belgarate, obožavam vas!" reče i zari lice u njegovo rame.
„Otkud sad ovo?" zausti on pomalo iznenađeno.
Ona se povuče suznih očiju, obrisa ih nađlanicom i potom naklonjeno
pogleda starca.
„Vi ste najmiliji čovek na svetu", pohvali ga. „Možda bih čak i
razmislila da se odreknem Gariona u vašu korist", dodade, „da nemate
dvanaest hiljada godina."
„Sedam" nagonski je ispravi.
Tugaljivo mu je uputila sanjalački osmeh kao da potišteno želi da
zapečati dugogodišnje nadmetanje koje njoj više nije imalo nikakvog
smisla. „Kako god", uzdahnu.
Starac se utom neočekivano pokrenu, te privi sitnu Se’Nedru u naručje i
nežno je poljubi. „Drago moje dete", oči mu zasvetleše. Osvrnu se potom
ka Polgari. „Kako smo uopšte živeli bez nje?" upita.
Polgari oči postadoše tajanstvene. „Ne znam, tata" odgovori. „Stvarno
ne znam."
Na kraju jaruge Sadi sjaha i posoli svojim prahom lišće niskog žbuna
koji je rastao nasred puta.
„Za svaki slučaj", saopšti kad je nanovo uzjahao.
Našli su se na šumovitoj visoravni pod niskim nebom, krećući se
mahom ka severu po skoro nevidljivom putu dok im je vetar vijorio
ogrtače. Lavež Torakovih pasa i dalje je dopirao iz daljine, ali sada ipak
bliže.
Kao i dotad, Svileni i Feldegast izlazili su u izvidnice kako bi se izbegla
opasnost. Garion je nanovo jahao na čelu kolone s natuknutim šlemom i
kopljem poduprtim u uzengiji. Kad je zašao za oštru krivinu, ugledao je
Svilenog i ludu. Čučali su iza žbunja. Svileni se hitro okrenu i odmahnu
Garionu, koji brzo shvati šta ovaj pokušava. Uzmicao je na ogromnom
zelenku, korak po korak, dok se nije nanovo našao iza okuke. Sjahao je,
navalio koplje o drvo i skinuo šlem.
„Šta je bilo?" upita Belgarat, takođe sjahavši.
 „Ne znam", odgovori Garion, „Svileni mi je mahnuo da se sakrijem."
„Hajde da vidimo", starac će.
„Važi."
Krenuše sagnuti i stigoše do čovečuljka lasičjeg lica i lude. Svileni
postavi prst na usne kad su se približili. Garion pažljivo razvuče lišće na
žbunu i proviri.
Stazu koju su pratili presecao je drum, a niz njega je jahalo pedesetak
ljudi odevenih mahom u krzno, s nataknutim zarđalim šlemovima i
zakrivljenim i iskrzanim mačevima. Međutim, predvodili su ih ljudi s
verižnjačama i izglancanim šlemovima, opremljeni kopljima i štitovima.
Garion je s prijateljima napeto i ćutke posmatrao kako loše ustrojena
rulja prolazi.
Pošto su stranci nestali s vidika, Feldegast se okrenu ka Belgaratu.
„Čini mi se da ovo potvrđuje tvoje sumnje, stari prijatelj u“, reče.
„Ko su oni?“, upita Garion tiho.
„Oni s krznom su Karendi", odgovori Feldegast, „a oklopljeni su Čuvari
hrama. Ta ovo je više od dokaza da su Urvon i Menga sklopili savez."
„Možda ovi Karendi nisu Mengini?"
„Potpuno je preuzeo Katakor, te su stoga svi Karendi u okolini njegovi.
Urvon s Čandimima naređuje Čuvarima hrama i psima. Valjani je dokaz za
savez to što smo juče ugledali zajedno Karende i pse, al’ uopšte ne ostaje
mesta sumnji kad se karendski luđaci nađu u pratnji s naoružanim
čuvarima."
„Šta je ta budala naumila?", promrmlja Belgarat.
„A ko to?“, Svileni će.
„Urvon. Svakakve je prljavštine uradio u životu, ali se ipak nikad nije
petljao s demonima."
„Ta možda je tako bilo jer je Torak to zabranio", predloži Feldegast. „A
eto, sada je Torak mrtav, te se možda sada malkice osmelio. Demoni bi mu
bili važan činilac u konačnom sukobu između crkve i carskog trona, koji se
već dugo zakuvava."
„No", progunđa Belgarat, „nemamo dovoljno vremena da to tumačimo.
Hajde da pokupimo ostale i krenemo dalje."
Žustro su prešli drum, kojim su Karendi prošli s čuvarima, i nastavili
dalje uzanim putem. Nakon nekoliko kilometara popeše se na niski
brežuljak koji je nekada bio potpuno spaljen. Na drugom kraju visoravni,
baš podno niza džinovskih grebena što su se strmoglavo peli ka planinama,
nalazila se ogromna crna građevina koja se dizala nad okolinom kao da je i
sama greben. Na vrhu su joj se podizale turobne kule, a okruživale su je
zidine s grudobranima, poluobrasle u rastinje.
„Ašaba“, kratko će Belgarat, a oči mu svirepo zasvetleše.
„Mislio sam da je u ruševinama", progovori Svileni iznenađeno.
„Rekli su mi da delimično jeste", odgovori starac. „Gornji spratovi više
ne mogu da se nasele, ali je prizemlje manje-više nepromenjeno, barem bi
trebalo da je tako. Potrebno je mnogo vremena da vetar i vremenski uslovi
uruše onoliku kućerinu." Starac podbode konja i povede ih ka šumi podno
vetrovitog brežuljka.
Veče se već gotovo spustilo kad su se domogli čistine oko Torakove
kuće. Garion primeti da su zidine crnog zamka obrasle trnjem i bršljanom
debelih stabljika.
Staklo je na prozorima davno popucalo od siline vetra i lošeg vremena,
tako da su sada prazna okna zjapila ka čistini poput očnih duplji crne
lobanje.
„Dakle, oče?“ progovori Polgara.
Počešao se po bradi osluškujući lavež Torakovih pasa u šumi iza njih.
„Izneo bi’ jedan malecki predlog, drevni prijatelju", progovori Feldegast.
„Nije li bolje da sačekamo mrak pre ulaska? Ukoliko ima posmatrača u
kući, okrilje noći bi nam podarilo priliku da se provučemo neprimećeni.
Priđe, ako unutra ima stanovnika, neminovno će upaliti nekakvu svetlost.
Tako ćemo znati šta da očekujemo."
„Dobro zbori, Belgarate", saglasi se Svileni. „Zalaženje u neprijateljsku
kuću po dnevnom svetlu uznemirava moj osećaj smislenosti."
„Zato što poseduješ dušu provalnika. Međutim, mislim da je tako
najbolje. Hajde da se povučemo malo u šumu i sačekamo mrak."
Iako je u ravnicama Rakuta i Vene bilo toplo i prijatno, ovde je u
podnožju Karendskih planina bilo prilično sveže, jer je zima tek nedavno
napustila visoravni. Duvao je ledeni vetar, a ponegde je pod drvećem bilo
zaostalih prljavih gomila snega, dubokih i nepopustljivih.
„Hočemo li imati problema sa zidinama?" upita Garion.
„Nećemo, osim ukoliko neko nije popravio kapiju“, odgovori Belgarat.
„Kad sam svratio ovde s Beldinom pre bitke kod Vo Mimbra, zatekli smo je
zaključanu, tako da smo morali da je srušimo."
„Belgarate, nije promućurno da ušetamo pravo kroz kapiju”, Feldegast
će, „jer ako su Čandimi ili Karendi i čuvari u kući, onda će neko zasigurno
paziti na ulaz, koji će verovatno "biti dovoljno osvetljen čak i u najtamnijoj
noći. Međutim, na istočnoj strani nalaze se tajna vratanca, kroz koja se
može stići do središnih odaja koje će se ispuniti najdubljim senkama čim se
spusti noć."
„Zar ne bi trebalo da su zaključana?" upita Svileni.
„Da ti pravo kažem, prinče Kelđare, zaista su nekad bila. Ipak, druškan
s veštim prstima kao što su moji može ih lako otključati!"
„Dakle, već si ulazio tamo?“
„Oho, volim povremeno da pronjuškam napuštenim kućicama. Nikad se
ne zna šta su nekadašnji žitelji ostavili, a ponekad je nađeno isto što i
zarađeno ili ukradeno."
„Mogu da prihvatim tu teoriju", saglasi se Svileni.
Durnik se pojavi s ivice šume odakle je posmatrao kuću. Bio je donekle
zabrinut. „Nisam sasvim siguran", poče, „ali učinilo mi se da se dim podiže
s kule."
„Oh, daj da pogledam", reče luda, te zađe s kovačem u sve gušće senke
pod krošnjama. Vratili su se posle nekoliko minuta. Durnik je izgledao
pomalo zgađeno.
„Stvarno je dim?", upita Belgarat.
Feldegast odmahnu glavom. „Slepi miševi", odgovori. „Hiljade malih
krvopija. Izleću iz kula u ogromnim crnim rojevima."
„Slepi miševi?!", uzviknu Se'Nedra namah zaštitivši kosu rukama.
„Ne bi me začudilo da ih ima", reče Polgara. „Ljiljci traže dobro
zaštićena mesta za svoja gnezda, a ruševine ili napuštene kuće prosto su
savršene za njih."
„Ali oni su tako grozni!", izjavi Se'Nedra stresavši se.
„Ta oni su samo leteći miševi, dušice", Feldegast će.
„Ne volim ni miševe."
„Surovom si se ženom oženio, mlađani gospodaru", uputi Feldegast
Garionu, „puna je predrasuda i bezumne mržnje."
„Nego, da li ste ugledali svetlost iznutra?" upita Belgarat.
 „Ni iskricu, Drevni, ali ipak kuća ie ogromna, s odajama bez prozora.
Sećaš se valjda da Torak nije nešto voleo sunce."
„Hajde da prođemo kroz šumu što bliže tajnim vratancima koje si
spomenuo", predloži starac, „pre no što skroz padne mrak."
Držali su se dalje oboda šume dok su obilazili čistinu s ogromnom
crnom kućom na sredini. Poslednja dnevna svetlost umirala je na oblačnom
nebu kad su izvirili kroz stabla.
„Ne mogu da razaznam gde ti se nalaze vratanca", promrmlja Svileni
piljeći ka kući.
„Delimično su skrivena", pojasni Feldegast. „Daj bršljanu bar parčence
zemlje kol’ki ti je nokat na nozi, i progutaće čitavu zgradu za stotinak
godina. Budi spokojan, prinče Kelđare. Znam kuda idem, a mogo bi’ da
napipam ulaz u Torakovu kuću i po mrklom mraku."
„Verovatno će psi krenuti u poteru po tmini, zar ne?" oglasi se Garion
pogledavši Sadija. „Nadam se da nisi potrošio sav prah."
„Ostalo mi je više no dovoljno, Belgarione", evnuh se osmehnu
potapkavši vrećicu. „Malo praha na ulazu kod vratanaca gospodara
Feldegasta osigurače da nam niko ne dosađuje kad uđemo."
„Šta misliš?" upita Durnik žmirkajući ka mračnom nebu.
„Dovoljno se smračilo" progunđa Belgarat. „Želim da uđem."
Poveli su konje preko čistine zarasle korovom i zastali kod visokih
zidina.
„Još malčice", zausti Feldegast tiho i krenu da opipava grubo kamenje
zidina.
Pratili su ga nekoliko minuta, vođeni više šuštanjem korova dok je
koračao no što su zapravo mogli da ga vide.
„I eto, stigosmo", oglasi se Feldegast zadovoljno. Naišli su na niski
zasvođeni prolaz, skoro potpuno prekriven bršljanom i trnjem. Pokušavajući
da se što manje čuju, Durnik i Tot počeše polako da razgrću puzavice kako
bi propustili ostale s konjima. Potom prođoše i oni, vrativši puzavice onako
kako su stajale da bi nanovo prekrili ulaz.
Unutra su se našli u potpunoj tmini, obavijeni trulim mirisom plesni i
pečuraka. „Vrli Durniče, bi li mi opet pozajmio kremen, kresivo i
piljevinu?" prošapta Feldegast. Ubrzo potom začu se zveckanje, a potom i
zvuk kresanja kremena propraćen kišom iskrica dok je Feldegast baratao
Durnikovim alatom, čučnuvši kako bi telom zaklonio i najslabije varnice.
Za koji tren duvao je u svežanj piljevine pokušavajući da oživi plamičak.
Nanovo se začu zveckanje kad je otvorio prednji deo kockastog fenjera koji
se nalazio u malom udubljenju u zidu.
„Je li to pametno?" upita Durnik sumnjičavo kad je Feldegast zapalio
sveću u fenjeru i vratio kovaču alat.
„Ta ovo je malecka iskrica, i to dobro prikrivena, vrli Durniče"
odgovori Feldegast, „a ovde je mračnije no u majčinom stomaku. Veruj mi
šta ti kažem, mogu ga prikriti tol’ko da ni iskrica ne zatreperi."
„Zar ne zovu to provalničkom lampom?" upita Svileni radoznalo.
„Oh, pa sad..." prošapta Feldegast pomalo uvređeno. „Ne bih ih ja tako
nazvao. Zvuči mi malkice uvredljivo."
„Belgarate" zakikota se Svileni blago. „Čini mi se da je ovaj tvoj
druškan malo vrludao u životu uprkos njegovim navođenjima u suprotno.
Baš sam se pitao zašto mi se toliko sviđa."
Feldegast pritvori limena vratanca na fenjeru, dopustivši da samo mali
slabašni zrak svetlosti osvetli pod baš pred njegovim stopalima. „Hajde
onda", reče. „Prolaz vodi ispod zidina ka rešetkama koje su ga nekad
zatvarale. Potom malo dalje skreče nadesno, pa onda opet ulevo i tada
izlazi u unutrašnje dvorište."
„Zašto ima toliko skretanja i uvijanja?" upita Garion.
„Torak je bio malkice zveknut, ne znadoste li to? Mislim da je mrzeo
prave linije gotovo isto koliko i sunce."
Pratili su slabašno svetio fenjera.
Lišće je vekovima uletalo u prolaz i gomilalo se u debelom vlažnom
pokrivaču, te sada sasvim priguši odzvanjanje kopita njihovih konja.
Naiđoše na ogromnu zarđalu rešetkastu kapiju koja je preprečila prolaz,
sačinjenu od ulaštenih gvozdenih šipki. Feldegast se nakratko namuči s
povećom rezom, a potom je ukloni. „ A sada, gorostasni prijatelju", obrati
se Totu, „tvoja će nam neizmerna snaga pomoći. Pazi se, kapija je okrutna,
a šarke su potpuno zarđale, tako da neće lako popustiti." Zastao je na tren.
„Oho, to me podseti. Iju, gde mi nestadoše vijuge? Moraćemo nečim da
prigušimo užasnu škripu kad otvoriš kapiju." Pogledao je ostale. „Dobro
stegnite uzde konjima", upozorio je, „verovatno će se malčice iznenaditi."
Tot uhvati ručetinama tešku kapiju, te pogleda ludu.
 „Počni!" oštro će Feldegast. Potom podiže glavu i stade da arlauče,
savršeno oponašajući ogromne pse koji su lunjali napolju, a kapija se
polako otvori na škriputavim šarkama.
Kretijen frknu i ustuknu od jezivog urlika, a Garion još čvršće stegnu
uzde.
„Oho, stvarno pametno", prošapta Svileni zadivljeno.
„Imam i ja svoje trenutke", priznade Feldegast. „Pošto svi oni kerovi
tamo grozno kevću, ubeđen sam da još jedan glas ne bi privuko mnogo
pažnje, dok bi škripa šarki bila sasvim druga priča."
Prošli su kroz otvorenu rešetku pa nastavili vlažnim prolazom dok nisu
naišli na oštro skretanje. Ne mnogo kasnije prolaz nanovo skrenu, ali sada
ulevo. Pre no što su zašli za ćošak luda potpuno zatvori fenjer i obavi ih
tama. „Približavamo se glavnom dvorištu", prošaptao je.
„Pravi je čas da se stišamo i pripazimo, jer će prikani u kući, ukoliko su
uopšte tu, verovatno očekivati provalnike. Mislim da je bilo zaštitne ograde
pored onog zida, te bismo mogli da privežemo konje za nju. Kopita bi im
kobno odjeknula u popločanom dvorištu, a zasigurno ne želimo da ih
jašemo hodnicima ovog ukletog mesta."
Ćutke su privezali uzde za zarđalu gvozdenu šipku, a potom se tiho
prišunjaše do skretanja u prolazu. Tmina je tu bila proređenija - svakako
nije bilo nimalo svetlosti, ali se ipak moglo ponešto razaznati u teškoj tmini.
Priđoše potom do izlaza i proviriše na široko dvorište pod visokom crnom
kućom. Ne može se reći da je kuća građena s ukusom. Podizala se s oštrim
uglovima u svoj svojoj ružnoći kao da graditelji nisu posedovali ni zrno
smisla za lepotu, već su pokušali da izraze masivnu uobraženost koja bi
odrazila uzvišenu oholost vlasnika građevine.
„Dakle", prošapta Belgarat natmureno, „stigli smo u Ašabu “
Garion je posrnatrao mračnu zgradu pred sobom, istovremeno s
radoznalošću i strahotnim nestrpljenjem.
Utom primeti krajičkom oka neko treptanje, te smesta isturi glavu i
pogleda kuću preko puta dvorišta.
Daleko s druge strane na prozoru prizemlja treperila je nejasna svetlost
osmatrajući svet oko sebe poput večno opreznog oka.
 Sedamnaesto poglavlje

„ŠTA SAD?“, prodahta Svileni zureći u slabašnu svetlost na prozoru.

„Moramo da prodemo kroz dvorište da bismo stigli do kuće, a jamačno ne
znamo posmatra li nas neko s prozora."
„Odavno si diplomirao na akademiji, Kelđare", promrmlja Kadifa.
„Zaboravio si lekcije. Ako je šunjanje nemoguće, oslanjaš se na hrabrost."
„Pređlažeš da prosto došetamo do vrata i zakucamo?"
„Pa dobro, nisam mislila baš da pokucamo."
„Šta predlažeš, Lizel?" upita Polgara tiho.
„Ako ima nekog u kući, onda su to verovatno Grolimi, je l' tako?"
„Najverovatnije", odgovori Belgarat. „Većina ostalih izbegava da dođe
ovamo."
„Primetila sam da Grolimi ne obraćaju pažnju na druge Grolime",
nastavila je.
„Zaboravila, si da nemamo grolimske odore", natuknu Svileni.
„Mrkli je mrak u dvorištu, Keldare, a u toliko tamnim senkama bilo koja
tamna boja ličiće na crnu, zar ne?"
„Valjda", saglasi se.
„ A još uvek imamo zelene robovlasničke odore, je li tako?"
Zažmirio je ka njoj u tmini, a potom se okrenu ka Belgaratu. „Sve mi
govori da ovo neće valjati", reče, „ali bi nam ipak možda uspelo."
„Šta god da preduzmemo, moramo da uđemo u kuću. Neophodno je da
vidimo ko je tamo - i zašto - pre no što išta odlučimo."
„Da li bi Zandramas povela Grolime sa sobom?" upita Se'Nedra. „Ako
je sama ovde, zar je kolona Grolima ne bi uplašila i nagnala da pobegne s
mojom bebom?"
Belgarat odmahnu glavom. „Čak i da pobegne, dovoljno smo blizu da je
uhvatimo - naročito jer je Kugla može pratiti bez obzira na to kud krene.
Sem toga, verovatno je neki od njenih Grolima tu ako je u blizini. Daršiva
nije toliko daleko da ne može da ih okupi."
„Šta ćemo s njim?", prošapta Durnik pokazujući na Felđegasta. „Nema
odgovarajuće odelo."
„Smislićemo nešto", promrmlja Kadifa i nasmeši se ludi. „Imam jednu
pređivnu tamnoplavu haljinu koja će mu istaći oči. Nek zaveže maramu
umesto kapuljače, tako da će se verovatno provući ukoliko ostane u sredini
povorke."
„Oh, ta čast mi to ne dozvoljava", pobuni se luda.
„Da li bi onda radije ostao da paziš na konje?" upitala je ljubazno.
„Svirepa si ti žena, gospo", jadao se.
„Samo ponekad."
„Hajde da probamo", odluči Belgarat. „Moramo da uđemo u kuću." Za
samo nekoliko trenutaka vratili su se do konja i izvadili pod slabašnim
Feldegastovim fenjerom uredno sklopljene robovlasničke odore iz
zamotljaja.
„Nije li ovo malčice glupavo?", progunđa luda posramljeno, pokazujući
plavu satensku haljinu koju mu je Kadifa navukla preko glave.
„Nije, baš si sladak", odgovori Se Nedra.
„Zar neće biti stražara u prolazima?" upita Durnik.
„Samo na nižem spratu, vrli Durniče", odgovori Feldegast. „Gornji su
spratovi skoro potpuno nenaseljeni. Zbog polomljenih prozora vetar tamo
huči ko da si na poljani. Naspram glavnog ulaza nalazi se široko stepenište,
te ćemo uz malo sreće uspeti da projurimo njime i nestanemo ko da nas nije
ni bilo. Ne verujem da ćemo gore naići na živu dušu, ako ne računate slepe
miševe, miševe i ponekog pacova pustolova."
„Morao si to da ispričaš, je 1’ da?“, zajedljivo će Se’Nedra.
„Oh, sirota moja dušice", iskezi joj se. „Budi spokojna. Biću pored
tebe, a još se nisam sukobio ni s jednim slepim mišem, mišem ili pacovom
kojeg nisam pošteno porazio."
„Ima smisla, Belgarate", Svileni će. „Ako svi nagrnemo kroz prizemlje,
neko bi nas pre ili kasnije primetio. S druge strane, ako se sakrijemo na
spratu, moći ću da idem u izvidnice i lakše ćemo saznati od koga se
krijemo."
„U redu", saglasi se starac, „ali čekaj prvo da uđemo unutra."
 „Potecimo", reče Feldegast okrećući se nakinđureno u haljini.
„Sakrij fenjer", Belgarat će.
Izašli su u koloni iz prolaza i ušetali u senovito dvorište krećući se
odmerenim lelujavim korakom poput grolimskih sveštenika koji su krenuli
na kakvu svečanost. Osvetljeni prozor s druge strane kuće zaliči na
plamteće oko koje prati svaki njihov korak.
Iako dvorište uopšte nije bilo toliko veliko, Garionu se učini kao da ga
prelaze satima. Na kraju se ipak domogoše glavnog ulaza - velikih ojačanih
crnih vrata, poput onih na svim grolimskim hramovima koje je Garion
video. Međutim, metalna maska nad njima ne beše ulaštena. Po slabašnoj
svetlosti koja je dopirala s prozora Garion primeti da ju je posle dugih
vekova prekrila rđa, zbog čega je oholo prelepo lice sada izgledalo rošavo i
obolelo. Gromuljice zgrušane rđe nizale su se pod očima niz obraze, zbog
čega je maska izgledala samo još strašnije. Gariona prođe jeza kad se setio
gnevnih suza koje su se slivale bogu niz lice pre no što je umro.
Prođoše tri stepenika do turobnih vrata i sačekaše da ih Tot polako
otvori.
Hodnik je bio slabo osvetljen samo jednom bakljom na drugom kraju.
Preko puta ulaza, baš onako kako im je Feldegast ispričao, široko
stepenište podizalo se u tamu. Bilo je pretrpano odronjenim kamenjem, a
paučina je visiia u dugačkim snopovima s tavanice nevidljive u senkama.
Krenuše nanovo lelujavim korakom s Belgaratom na čelu, te prođoše
hodnikom i zaputiše se uz stepenište. Garion je koračao tik iza njega
odmerenim korakom, iako ga je svaki đelić tela naginjao da potrči. Prošli su
pola stepeništa kad začuše zveckanje iza sebe, a potom iznenada ugledaše
svetlost na podnožju. „Šta radite?" navali priđošlica grubim glasom. „Ko ste
vi?"
Garionu srce potonu u pete kad se okrenuo. Prilika na podnožju
stepeništa nosila je dugu verižnjaču, šlem i štit prikačen na levoj ruci.
Drugom rukom visoko je držala zadimljenu baklju.
„Silazite ovamo", naredi oklopljeni čovek. Grdosija Tot se poslušno
okrenu, skrivenog lica pod kapuljačom i ruku prekrštenih i zavučenih u
rukave. Krenuo je pokorno niz stepenište.
„Rekao sam da svi siđete", navaljivao je Čuvar hrama. „Naređujem vam
u ime angaračkog boga." Tot je već prišao početku stepeništa, a čuvar se
iskolači kad je primetio da rmpalija zapravo ne nosi grolimsku crnu odoru.
„Šta je ovo?" povika. „Nisi Čandim! Ti si..." Naglo je zaćutao kad ga je Tot
ručetinom zgrabio za grlo i podigao ga s tla. Ispustio je baklju, otimajući se
i šutirajući u vazduhu. Tot tada sasvim smireno skinu protivniku šlem i
nekoliko puta dobro udari njegovom glavom u kameni zid.
Čuvar s verižnjačom silovito zadrhta, a onda mu telo klonu. Tot prebaci
nesvesnog protivnika preko ramena i nanovo krenu stepeništem.
Svileni se sjuri do hodnika, podiže metalni Šlem i ugaslu baklju, a onda
se ponovo pojavi. „Uvek ukloni dokaze", promrmija Totu. „Nijedan zločin
nije završen dok se dobro ne zataška.”
Tot se široko osmehnu.
Stepenište je pri vrhu bilo prekriveno lišćem koje je vetar doneo spolja,
a paučina je visila u dronjcima poput poderanih zastora, ljuljuškajući se na
vetru što je hučao kroz polomljena stakla.
Hodnik na vrhu stepeništa bio je potpuno u r usvaju. Vetar je kovitlao
suvo lišće na podu koje je dosezalo do članaka. Ogromna nezastakljena
prozorska okna daleko na drugoj strani bila su dopola prekrivena gustim
bršljanom koji se trzao šušteći pod ledenim noćnim vetrom s planina.
Delimično trula vrata visila su u komadima na šarkama. Odaje koje su se
prostirale iza njih bile su preplavljene lišćem i prašinom, a nameštaj i
madraci davno su predali svaki komadić platna hiljadama pokolenja vrednih
miševa koji su tražili građu za legla. Tot je uneo onesvešćenog zarobljenika
u jednu odaju, privezao mu ruke za noge, a potom mu stavio povez preko
usana da priguši i najmanji uzvik ukoliko se druškan uopšte probudi do
svitanja.
„Svetio je bilo na onoj strani, je l' tako?”, upita Garion. „Šta je uopšte
tamo?”
„Ta tamo je sam Torak obitavao”, odgovori Feldegast podesivši
fenjerčić da ispušta tek malo slabašne svetlosti. „Tamo mu se nalazila
prestona dvorana i izdvojena crkvica. Mogu te odvesti i u njegovu spavaću
sobu da malo poskačeš po ogromnom krevetu, ili barem po onome što je
ostalo od njega, ako želiš malčice da se zabaviš.”
„Mislim da ću preživeti i bez toga.”
Belgarat je teglio resicu uveta. „Dolazio si ovamo u skorije vreme?”,
upita ludu.
 „Pre otprilike pola godine.”
„Je li bilo nekog u blizini?” nagrnu Se’Nedra.
„Bojim se da nije, dušice. Bilo je pusto poput grobnice.”
„To je bilo pre no što je Zandramas došla, Se’Nedra" podseti je Polgara
blago.
„Zašto pitaš, Belgarate?” upita Feldegast.
„Nisam svraćao ovamo još od bitke kod Vo Mimbra“, odgovorio je
Belgarat kad su nastavili dalje niz lišćem natrpani hodnik. „Kuća je tada
bila još u valjanom stanju, ali Angaraci nisu nešto čuveni po dugotrajnim
građevinama. U kakvom je stanju malter?"
„Mrvi se ko jednogodišnji lebac."
Belgarat klimnu glavom. „Tako sam i mislio", reče. „E sad, došli smo
ovamo da prikupimo informacije, a ne da ratujemo po hodnicima."
„Osim ako ne naletimo na Zandramas", ispravi Garion. „Ukoliko je još
uvek ovde s mojim sinom, započeću rat u odnosu na koji će bitka kod Vo
Mimbra zaličiti na seljački vašar."
„A ja ću počistiti ono što mu promakne", nadoveza se Se’Nedra
svirepo.
„Možeš li da ih obuzdaš?" upita Belgarat ćerku.
„Ne u ovakvim okolnostima", odgovori. „Možda ću čak odlučiti da im
se pridružim."
„Mislio sam da smo mahom uspeli da ti iskorenimo alornsku crtu iz
naravi, Pol", kaza.
„Nije ta strana ni progovorila, oče."
„Hoću da kažem", poče Belgarat, „to jest, ono što sam hteo da kažem
pre no što ste svi počeli da se junačite jeste da je sasvim moguće da ćemo
odavde uspeti da čujemo, a možda čak i vidimo, šta se dešava u glavnom
delu kuće. Ako je malter stvarno toliko odronjen koliko Feldegast tvrdi,
lako ćete naći ili napraviti rupice na podu u nekoj odaji i saznati ono što
nas zanima. Ako je Zandramas ovde, postaraćemo se za nju onako kako
dolikuje. Ali ako su dole samo Urvonovi Čandimi i Čuvari hrama ili pak
lutajuće družine Menginih luđaka iz Karende, videćemo da nađemo
Zandramasine tragove i odemo svojim poslom bez razotkrivanja ko smo."
„Zvuči razumno", saglasi se Durnik. „Nema smisla da se petljamo u
suvišne tuče."
 „Srečan sam što bar neko u našoj ratobornoj grupici ima trunku zdravog
razuma", reče starac.
„Naravno, ako je Zandramas zaista tamo dole" nadoveza se kovač,
„baciću se na posao."
„Zar i ti?" tugaljivo će Belgarat.
„Naravno. Nakon svega, Belgarate, pravda mora da se sprovede."
Nastaviše dugim hodnikom preplavljenim lišćem, s teškom paučinom
koja je padala s tavanice i cijukanjem miševa po ćoškovima.
Prođoše pored povećih dvokrilnih vrata koja su i dalje bila neoštećena,
a Belgarat kao da se doseti nečeg. „Hoću da pogledam tamo", promumlao
je. Čim je otvorio vrata, mač se u koricama na Garionovim plećima snažno
cimnu, skoro ga zbacivši s nogu. „Deda!", zavapi, a potom se pruži preko
ramena pokušavajući da naredi Kugli da se primiri. Isukao je ogromni mač,
koji potonu ka podu i naglo ga povuče u odaju. „Bila je ovde", zausti uz
olakšanje.
„Šta?“, upita Durnik.
„Zandramas. Bila je ovde s Geranom."
Feldegast otvori vratanca na fenjeru da bolje osvetli prostoriju. Bila je
to velika zasvođena biblioteka s policama koje su sezale do tavanica,
ispunjena prašnjavim raskupusanim knjigama i svicima.
„Dakle, to je tražila", oglasi se Belgarat.
„Šta to?", upita Svileni.
„Knjigu. Najverovatnije proročanstvo." Lice mu se uozbilji. „Pratila je
isti trag kao i ja, a verovatno jedino ovde može naći izvorni prepis
Ašabinskih predskazanja."
„Oh!" vrisnu Se'Nedra preneraženo, pokazujući drhtavom rukom ka
prašnjavom podu na kom su se jasno videli otisci stopala. Neki su
očigledno pripadali ženskim cipelama, ali bilo je i drugih - veoma sićušnih.
„Beba je bila ovde", progovori Se’Nedra plačnim glasom, a potom joj se
ote jecaj i zarida. „O-on hoda", jecala je, „a ja nikad neću videti njegove
prve korake."
Polgara joj priđe i privije u nežan zagrljaj.
Garionu su takođe navrle suze na oči. Stezao je balčak mača toliko
snažno da su mu zglavci na šakama pobeleli. Narnah je osetio kako ga
obuzima želja da nešto polomi.
 Belgarat je psovao u bradu.
„Staje bilo?", upita Svileni.
„Glavni razlog da dođemo ovamo", procedi starac, „bio je da se
domognem Ašabinskih predskazanja, a Zandramas me je pretekla."
„Možda ima još prepisa."
„Ni govora. Stalno se pojavi negde pre mene i spali sve knjige. Ako je
ovde bilo više od jednog prepisa, postarala se da ga se nikako ne dokopam.
Zato je ostala toliko dugo - kopala je ovuda kako bi se osigurala da je kod
nje jedini prepis." Nanovo poče da psuje.
„Zar je to toliko važno?" upita Eriond prišavši stolu koji je za razliku od
svega ostalog u prostoriji bio obrisan i čak izglancan. Na samom središtu
stola nalazila se otvorena knjiga s crnim kožnim povezom, pričvršćena
svećnjacima da se ne zatvori. Eriond je podiže, a pažljivo preklopljen
papirić između stranica ispade. Mladić se sagnu da ga podigne, te se
zagleda u njega.
„Staje to?" navali Belgarat.
„Poruka", odgovori Eriond. „Za vas." Pružio je papir i knjigu ka starcu.
Belgarat pročita poruku. Smesta je prebledeo, a onda mu lice crveno
planu. Zaškrgutao je zubima. Vene mu iskočiše na slepoočnicama i vratu.
Garion oseti kad je starčeva volja najednom nagrnula.
„Oče!" prasnu Polgara. „Nemoj! Znaš da nismo sami ovde!"
Uspeo je da se obuzda uz ogromni napor, te zgužva papir u grudvu i
baci ga na pod, toliko snažno da je visoko odskočio i skotrljao se na drugu
stranu prostorije. Zamahnuo je knjigom kao da je i njoj namerio istu
sudbinu, ali ipak zastade, predomislivši se. Otvori je tada nasumice, okrenu
nekoliko stranica, pa nanovo sasu čitavu bujicu psovki. Gurnuo je knjigu ka
Garionu.
„Evo", reče, „pogledaj ovo." Lica natmurenog poput olujnih oblaka,
stade da korača levo-desno, psujući sebi u bradu i odrešito mašući rukama.
Garion je otvorio knjigu i nakrenuo je ka svetlosti fenjera. Smesta je
shvatio uzrok Belgaratovom besu. Neko je uredno izdvojio čitave pasuse,
nisu čak bili ni prežvrljani, već prosto odsečeni sa stranice britvom ili
veoma oštrim nožem. Utom i Garion opsova.
Svileni je znatiželjno podigao zgužvani papir i pročitao. Progutao je
knedlu i upitno pogledao besnog Belgarata, koji je i dalje psovao. „Ajoj“,
reče.
„Šta piše?“, upita Garion.
„Najbolje je da se ne zameramo tvom dedi na neko vreme“, odgovori
čovečuljak lasičjeg lica. „Mislim da će se teško obuzdati."
„Pročitaj to već jednom, Svileni", reče Polgara. „Bez suvišnog
razglabanja."
Svileni pogleda Belgarata, koji je na drugom kraju prostorije zveknuo
pesnicom u kameni zid.
„’Belgarate", čitao je, „savladah te, starče. Uputih se sada k mestu koje
više ne postoji’ zbog konačnog sukoba. Pratite me ukoliko možete.
Verovatno će vam knjiga u tome pomoći.’"
„A ko je potpisan?" upita Kadifa.
„Zandramas", odgovori, „ko drugi?"
„Baš uvredljivo pisamce", promrmlja Sadi, te pogleda Belgarata, koji
nanovo udari zid u neobuzdanom besu. „Iznenađen sam što je ovako dobro
podneo - ako se sve uzme u obzir."
„Doduše, odgovorilo nam je na mnoga pitanja", zamišljeno će Kadifa. .
„Kao na primer?“, upita Svileni.
„Pa pitali smo se da Ii je Zandramas još ovde. Sasvim očigledno da nije.
Čak i najveća budala ne bi ostavila Belgaratu poruku i zadržala se u
blizini."
„Tako je", saglasi se. „Dakle, nema smisla da se zadržavamo ovde, je l'
da? Kugla je nanovo uhvatila trag, tako da možemo da se iskrademo iz kuće
i krenemo za Zandramas."
„A da ne zavirimo ko je ovde?" negodovao je Feldegast. „Kopka me
znatiželja, a zasigurno ne volim kad mi tako dosađuje." Pogledao je besnog
Belgarata na drugom kraju prostorije. „Priđe, potrajaće dok se ovaj naš
drevni druškan ne primiri. Stoga bi’ otišao na drugi kraj hodnika da
osmotrim šta se dešava na prizemlju - prosto da bi’ odgovorio na neka
dosadna pitanjca što mi nikako ne daju mira." Priđe tada stolu i zapali
sveću plamičkom iz fenjera.
„Bi li krenuo sa mnom, prinče Kelđare?" ponudi.
Svileni slegnu ramenima. „Zašto da ne?"
„Idem i ja", oglasi se Garion. Predao je knjigu Polgari, a potom značajno
pogledao ka pobesnelom Belgaratu. „Hoće li se već jednom smiriti?"
 „Popričaću s njim, mili. Neće još dugo."
Klimnuo je glavom i tiho napustio biblioteku sa Svilenim i ludom.
Hodnik se završavao pred ne toliko velikom odajom, s policama
postavljenim uza zidove. Garion zaključi da je nekada služila kao
vešernica. Zažmirivši, Feldegast pregleda pod prekriven lišćem, a potom
zatvori vratanca na fenjeru.
U ćoškovima i duž zidova ležale su duboke gomile lišća, ali uprkos
tome primetiše da se kroz njih promalja bleda svetlost, koja zasija u
iznenadnoj tmini. Začuše prigušene glasove odozdo.
„Izgleda da je onaj moj ozlojeđeni stari prijatelj bio u pravu", prošapta
Feldegast. „Malter se prilično odronio duž zidova. Lako ćemo skloniti lišće
da ne smeta i naići na korisne rupice za prisluškivanje. Deder da
pogledamo ko se smestio u Torakovoj kući.“
Gariona najednom obuze čudan osećaj da je već iskusio sličan događaj.
Bilo je to još davno, u palati kralja Anega u Val Alornu, kad je pratio uhodu
sa zelenim ogrtačem kroz napuštene hodnike na spratu, a potom naišao na
mestašce gde mu je odronjeni malter dozvolio da prisluškuje šta su pričali
sprat niže. A tada se seti još nečeg. Zar mu Belgarat u Tol Honetu nije
ispričao da će se događaji koji su se odigrali prilikom potere Zedara i
Kugle verovatno ponoviti, pošto je ionako sve vodilo novom sukobu
između Deteta Svetlosti i Deteta Tame? Stresao se ne bi li se oslobodio
čudnog osećaj a, ali mu ne pođe za rukom.
Pažljivo su sklonili gomilu lišća s pukotine koja se protezala duž
naspramnog zida u vešernici, trudeći se da neki listić ne prođe kroz otvor, a
zatim izabraše udaljeni položaj za posmatranje i prisluškivanje.
Provirili su u poveću sobu s odrpanim zavesama na prozorima i
debelom paučinom po ćoškovima. Zadimljene baklje osvetljavale su
prostoriju sa gvozdenih kuka na zidovima, i pod prekriven višegodišnjom
prašinom i smećem. Prostorija je bila preplavljena Grolimima u crnom,
šačicom loše oklopljenih Karenda i većim brojem Čuvara hrama u
ulaštenim oklopima. Čopor ogromnih crnih Torakovih pasa bio je izdvojen
poput nestrpljivog vojnog odreda nedaleko od ulaza.
Pred psima je bio postavljen crni oltar sa znacima nedavnog žrtvovanja,
a pored njega su buktale peći.
Zlatni presto uzdizao se na visokom postolju, a debeli odrpani crni
zastori i velika Torakova maska nalazili su se na zidu odmah iza njega.
„Oho, ta ovde je bila prestona dvorana sprženog Toraka“, prošapta
Feldegast.
„Ovo su Čandimi, je l' da?“, Garion će takođe kroz šapat.
„I jedni i drugi - to jest i ljudi i zveri - i još s tabadžijama u
verižnjačama. Zapanjen sam što je Urvon odabrao da ovamo pošalje svoje
kerove - mada moram da priznam da je Ašaba najbolje mesto za štenaru.“
Okupljeni u prestonoj dvorani očigledno su nešto čekali, sudeći po
nervoznim pogledima ka prestolu.
Utom odozdo odjeknu ogromni gong, protresavši zadimljeni vazduh.
„Svi na kolena!“, naredi grubi glas mnoštvu u dvorani. „Poslušno
pozdravite novog angaračkog boga!"
„Šta?“, zabrekta Svileni zapanjeno.
„Ćuti i gledaj!" prasnu Feldegast.
Odozdo se začu dobovanje bubnjeva propraćeno metalnim zvukom
trubljenja. Odrpane se zavese iza zlatnog prestola razmaknuše, a između
izmaršira dupla kolona Grolima u odorama koji su pevali u zanosu.
Okupljeni Čandimi i Čuvari istog trena potonuše na kolena, a psi i Karendi
se baciše potrbuške i zacvileše.
Dobovanje se nastavi. Napokon, između razmaknutih zastora pojavi se
prilika u zlatnoj odori i s krunom, držeći se uzvišeno poput samog cara.
Oko prilike je isijavala svetlost i Garion snažno oseti da pridošlica u
zlatnom ispušta volju. Prilika najednom oholo podiže ruku. Lice joj je bilo
isflekano, ponegde uobičajene boje a ponegde jezivo belo. Međutim,
Garionu se sledi krv u žilama tek kad je primetio oči. Bile su potpuno
mahnite.
„Urvon!", smesta prodahta Feldegast. „Šareno otrcano pseto!" Pevljivi
naglasak nestade mu iz glasa.
Tik iza flekavog luđaka pojavi se zasenjena prilika, potpuno
prekrivenog lica pod tamnim senkama kapuljače. Izgledalo je kao da ta crna
odora nije bila obična grolimska, već kao da je nekako izrastala iz same
prilike, a Gariona smesta podiđe hladna jeza kad je osetio potpuno zlo koje
se širilo u vazduhu oko crnog obličja.
Urvon se pope na postolje i sede na presto, iskolačenog lica
preplavljenog izrazom carske oholosti. Zasenjena prilika zastade tik iza
njegovog levog ramena, te poče nešto da mu šapuće na uvo.
Čandimi, Čuvari hrama, Karendi i psi u prestonoj dvorani i dalje su
ležali ničice na podu, cvileći i puzeći, dok je poslednji Torakov učenik
prosto sijao od radosti zbog njihovog obožavanja. Desetak Čandima u
crnim odorama dopuzaše mu do kolena i ponizno spustiše pozlaćene
kovčežiće na oltar pred postoljem. Otvoriše ih i Garion primeti da su do
vrha puni crvenim angaračkim zlatom i draguljima.
„Mili mi se što vidim ove darove", objavi Učenik kreštavim glasom.
„Nek i ostali prinesu darove novom angaračkom bogu.“
Kad su se nakratko posavetovali, među Čandimima prolete užas.
Sledeća družina prinese drvene kovčežiće, a kad ih otvoriše, unutra se
nađoše samo šljunak i grančice. Svaki je Čandim s drvenim kovčežićem
krišom sklonio one zlatne s oltara pre no što je spustio darove.
Urvon je netremice posmatrao kovčežiće, očigledno ne primetivši
razliku između zlata i šljunka. Kolona nastavi ka oltaru s darovima, a
sveštenici nastaviše da postavljaju darove na njega i odnose po jedan zlatni
pre no što bi se vratili na kraj kolone.
„Vrlo sam zadovoljan, sveštenici moji“, zausti Urvon kreštavim giasom
kad se igrarija završila. „Zaista me obasuste bogatstvom čitavih
kraljevstava.“
Okupljeni su ustali pred prestolom, a zasenjena prilika iza Urvonovog
ramena nanovo mu nešto prošapta.
„Primiču sada gospodara Mengu,", objavi luđak, „najcenjenijeg od svih
slugu, jer mi je ulio poznati duh koji je razotkrio moju uzvišenu božansku
stranu." Pokazao je tada na senku iza sebe.
„Dovedite gospodara Mengu da dolično pozdravi boga Urvona, a novi
angarački bog će ga milo primiti!" Glas koji je zagrmeo naredbu bio je
toliko prazan da je delovalo kao da dolazi iz groba.
Trubljenje i dobovanje nanovo odjeknuše pored vrata u zadnjem delu
dvorane, a prazni glas se nanovo oglasi: „Svi pozdravite Urvona, novog
angaračkog boga! Gospodar Menga prilazi da se pokloni pred prestolom i
potraži savet od živog boga.“
Dobovanje bubnjeva opet otpoče, a prilika u grolimskoj crnoj odori
prošeta kroz široku prostoriju pravo ka oltaru i postolju. Kad je stigla do
oltara, kleknu na koleno i okrenu se ka luđaku na Torakovom prestolu.
 „Pogledajte sada čudesnog gospodara Mengu, najcenjenijeg slugu boga
Urvona i uskoro njegovog prvog učenika" protutnja prazni glas.
Prilika pred oltarom se okrenu i skinu kapuljaču kako bi mu svi
okupljeni videli lice.
Garion je zurio, ne verujući sopstvenim očima. Prilika pred oltarom bila
je Harakan.
 Osamnaesto poglavlje

„O, BELARA MI!", PROKUNU SVILENI U SEBI.

„Svi pognite glave prvom učeniku vašeg boga!" odrecitova Urvon
kreštavim glasom. „Naređujem da ga poštujete."
Među okupljenim Čandimima proneo se žagor zaprepašćenja i Garion
je, vireći s visine, primetio da je bilo izvesne nevoljnosti na licima
pojedinaca.
„Kleknite pred njim!“, vrisnuo je Urvon i osovio se na noge. „On je moj
učenik!" Čandimi su prvo gledali u luđaka koji je penio, a potom u surovo
Harakanovo lice. Iz straha su se spustili na kolena.
„Drago mi je što vidim ovakvu radu poslušnost prema naredbama našeg
boga", primeti Harakan podrugljivo. „Uvek ću je pamtiti." Bilo je blago
prikrivene pretnje u njegovom glasu.
„Znajte svi da moj učenik govori mojim glasom", izjavi Urvon i ponovo
sede na presto. „Njegove su reči moje i slušaćete ga kao što slušate mene."
„Počujte reči našeg boga", zapevuši Harakan istim podrugljivim tonom,
„jer moćan je angarački bog, i lako se razljuti ako mu se neko usprotivi.
Znajte još da sam ja, Menga, mač Urvonov, kao i njegov glas, i da je
kažnjavanje neposlušnih u mojim rukama." Pretnja više nije bila skrivena, a
Harakan pređe pogledom preko lica okupljenih sveštenika kao da ih izaziva
da mu se usprotive.
„Živeo Menga, učenik živoga boga!", uzviknu jedan oklopljeni čuvar.
„Živeo Menga!" zagrmeli su ostali čuvari odgovor zalupavši pesnicama
u štitove.
„Živeo Menga!", vikali su Karendi.
„Živeo Menga!" povikali su najzad i zastrašeni Čandimi na kolenima. A
potom su veliki psi dopuzali potrbuške, uzvrpoljili se oko Harakanovih
nogu i lizali mu ruke.
 „Dobro je", objavi kreštavi luđak na prestolu. „Znajte da je angarački
bog zadovoljan vama."
Utom se u prestonoj dvorani pod njima pojavi još jedna prilika. Istupila
je kroz iste odrpane zastore odakle je izašao i Urvon. Prilika je bila vitka i
ogrnuta odorom od crnog satena koja joj je prianjala uz telo. Glava joj je
bila pokrivena crnom kapuljačom, a pod odorom je nešto krila. Kad je
stigla do oltara, zabacila je glavu i podrugljivo se zasmejala, otkrivši time
kao mermer belo lice nezemaljske lepote i istovremeno nezemaljske
okrutnosti. „Bedne budale", oglasi se strogo. „Hteo si da se kao novi
angarački bog uzdigneš bez moje dozvole?"
„Nisam te zvao, Zandramas!" viknu Urvon.
„Ne osećam obavezu da osluškujem kada ćeš me prizvati, Urvone",
uzvratila je prezrivo, „Nisam tvoje stvorenje kao što su ova pseta. Služim
samo angaračkome bogu, čijim ćeš dolaskom biti zbačen."
„Ja sam angarački bog!" vrisnuo je.
Harakan krenu oko oltara pravo k njoj.
„A ti, Harakane, nameravaš li da se svojom kukavnom voljom uhvatiš u
koštac s voljom Deteta Tame?" upita hladno. „Ime možeš promeniti, ali ti
moć ostaje ista." Glas joj je bio poput leda.
Harakan stade i razrogači oči.
Opet se obratila Urvonu: „Plašim se da nisam bila obaveštena o tvom
obogotvorenju, Urvone“, nastavila je, „jer da to znadoh, došla bih pred tebe
da ti odam počast i blagoslov zatražim." Usne joj se izviše u podsmeh koji
joj izobliči lice. „Ti?“, reče. „Ti da budeš bog? Možeš zanavek sedeti na
prestolu Toraka, sve dok. se ove bedne ruševine ne pretvore u prah, ali bog
nikad nećeš postati. Možeš se igrati šljunkom i nazvati ga zlatom, ali bog
nikad nećeš postati. Možeš se baškariti u ulagivanju pasa koji i sad tvoj
presto kaljaju izmetom, ali bog nikad nećeš postati. Možeš požudno slušati
reči svog pitomog demona Nahaza, koji ti i sada na uvo šapuće savete
ludosti, ali bog nikad nećeš postati."
„Ja jesam bog!“, vrisnu Urvon ustavši.
„Pa šta? Možda jeste kako kazuješ, Urvone“, skoro zaprede. „Ali ako
jesi bog, moram te savetovati da uživaš u svojoj uzvišenosti dok još možeš,
jer ti se bliži propast kao i osakaćenom Toraku.“
„Ko ima moć da ubije boga?“, zapenio je.
 Njen osmeh je bio jeziv. „Ko ima moć? Onaj koji je Toraka lišio
njegovog života. Spremi se da primiš kobni udarac plamtećeg mača Rive
Gvozdene Ruke, koji je rasuo život tvog gospodara. Ovim prizivam
bogoubicn!“
Tada je pružila ruke i na crni oltar postavila zamotuljak platna koji je
skrivala pod odorom. Podigla je glavu i pogledala pravo u pukotinu kroz
koju je Garion zurio, ukočen od neverice. „Vidi svog sina, Belgarione“,
viknula mu je, „i počuj njegov plač!“ Sklonila je platno i otkrila malog
Gerana. Detetovo lice bilo je iskrivljeno strahom i ono poče beznadežno i
izgubljeno da plače.
Iz Garionovog uma nestala je svaka misao. Otkad su napustili Mal Zet,
plač mu je neprestano odjekivao u glavi. Nije to bio plač onog sirotog
deteta u kugom zahvaćenim ulicama koji ga je u snovima proganjao. Bio je
to plač njegovog sina! Nemoćan da se odupre nagonu, on skoči na noge.
Kao da mu je pred očima blesnuo plamen i izbrisao mu sve iz uma osim
očajničke potrebe da ode do oltara i uplakanog deteta.
Maglovito je shvatio da je potrčao kroz mračne hodnike prekrivene
lišćem i zaurlao na sav glas kad je iz korica na plećima izvadio mač Rive
Gvozdene Ruke.
Nizala su se trula vrata davno napuštenih prostorija dok je trčao koliko
ga noge nose pustim hodnicima. Preneraženi Svilenov povik nejasno je
dopro do njega: „Garione! Nemoj!“ Nije se obazirao. Um mu je goreo dok
je trčao s velikim plamenim mačem.
Čak i godinama posle toga neće se setiti stepenica. Kao kroz maglu,
setiće se kako je jarosno potrčao hodnikom u prizemlju.
Naišao je na Čuvare hrama i Karende, koji su se zapanjeno trgnuli i
nemoćno pokušali da mu se suprotstave. Ali uzalud, stegao je balčak
obema rukama i projurio kroz njih kao da kosi žito. Krv je posvud šikljala
kad su popadali. Probijao se pravo kroz njihove redove, sekući sve pred
sobom.
Velika vrata prestone dvorane mrtvog boga bila su zatvorena i
zamandaljena, a Garion nije koristio magiju. Naprosto je plamenim mačem
razbio vrata - zajedno sa svima koji su ih pridržavali.
Kad je upao u prestonu dvoranu, oči mu je ispunio plamen ludila.
Zaurlao je na prestravljene vojnike, koji su uzmakli pred jezovitim
bogoubicom okruženim plavičastom svetlošću. Iskezio je stegnute zube,
zamahujući ogromnim plamenim mačem kao da je sečivo sudbine.
Grolim tada skoči pred njega i podiže ruku, a Garion skupi svu volju uz
zvuk nadiranja koji gotovo nije ni primetio. Nije ni pokušao da se zaustavi,
a ostali Grolimj. u dvorani s užasom pretrnuše kad se vrh plamenog mača
probio između lopatica lakomislenog sveštenika. Smrtno ranjeni Grolim
zurio je u oštricu koja je cvrčala i tonula dublje u njegove grudi. Pokušao je
da je zgrabi drhtavim rukama, ali ga Garion šutnu s mača i namrgođen
nastavi dalje.
Utom mu Karend s nekakvom lobanjom na štapu prepreci put i
očajnički zamrmlja vradžbinu. Reči mu se naglo prekidoše kad mu je
Garion mačem prerezao grlo.
„Gledaj bogoubicu, Urvone!", likovala je Zandramas. „Život ti se bliži
koncu, angarački bože, jer Belgarion je došao da ti ga okonča, kao što je
okončao i Torakov!“ Okrenula je leđa luđaku. „Pozdravite svi Dete
Svetlosti!“, objavi zvonkim glasom. Nasmešila mu se svirepim osmehom.
„Pozdravljam te, Belgarione“, izazivala je. „Još jednom ubij angaračkog
boga, jer to odvajkada bejaše tvoj zadatak. Dolazak ću tvoj očekivati u
mestu koje više ne postoji." Potom uze uplakano dete u naručje, ponovo ga
prekri odorom, te zatreperivši nestade.
Gariona najednom ispuni jad kad je shvatio da je surovo prevaren.
Zandramas zapravo nije bila tu s njegovim sinom, već je sav njegov
neobuzdani bes bio upravljen na isprazan privid. Da bude još gore, na njega
je uticao sablasan košmar s dečjim plačem za koji je sada bio siguran da ga
je ona ubacila u njegov um kako bi ga naterala da odgovori na njena
izazivanja. Pokolebao se i spustio mač, čija je vatra polako zgasnula.
„Ubijte ga!“, viknu Harakan. „Ubijte Torakovog ubicui“ „Ubijte ga!“,
ponovi Urvon luđačkim vriskom. „Ubijte ga i dajte mi srce njegovo za
žrtvu! “
Šestorica Čuvara hrama počeše obazrivo, očigledno nevoljno, da mu
prilaze. Garion opet podiže mač. Vatra nanovo sunu i čuvari odskočiše.
Harakan se iskezi posmatrajući oklopljene vojnike.
„Vidite svoju nagradu za kukavičluk", brecnu se. Pruži ruku, promrmlja
jednu jedinu reč, a jedan od čuvara vrisnu i presamiti se na pod uvijajući
se. Verižnjača i šlem mu pobeleše od usijanja koje ga je živog spalilo.
 „Ispunite sada naređenje!" zaurla Harakan. „Ubijte ga!“ Užasnuti čuvari
su napali s više žara i poterali Gariona da ustukne. Utom začu kako neko
dotrčava iz hodnika. Kratko se osvrnuo preko ramena i ugledao ostale kako
upadaju u dvoranu.
„Zar si potpuno poludeo?", navali Belgarat besno.
„Posle ću ti objasniti" reče Garion, i dalje mučen gnevom i
razočaranjem. Okrenuo se ka oklopljenim vojnicima i široko zavitlao
velikim mačem potiskujući ih nazad.
Belgarat krenu ka Čandimima na jednoj strani središnjeg prilaza,
usredsredi se na tren i kratko pokaza ka njima. Iz kamenog poda duž cele
strane prilaza iznenada je izbila besna vatra.
Starac i Polgara nakratko izmeniše poglede i ona klimnu. Iznenada je i
druga strana prilaza postala odsečena vatrom.
Dvojica čuvara padoše od Garionovog mača. Međutim, preostalima se
pridružiše Karendi divljačkog pogleda, premda su ustuknuli od rasplamsale
vatre s obe strane prilaza s kojeg su bili prinuđeni da napadnu.
„Uskladite volje!" Harakan je vikao Čandima. „Ugušite plamenove!"
Garion je potisnuo čuvare i Karende, tukući besno po njihovim
podignutim mačevima i sekući ih Rivinim sečivom, kad oseti nadiranje i
pritisak usklađene volje. Uprkos Belgaratovim i Polgarinim naporima, vatra
se s obe strane smanji.
Jedan ogromni pas se utom provuče kroz redove čuvara i stade pred
Gariona. Oči su mu bile užarene, a oštrim zubima načičkane čeljusti širom
razjapljene. Skočio mu je pravo ka licu, škljocajući čeljustima i divlje
lajući, ali se sruši na pod i izvi trzajući se kad mu je ovaj mačem
raspolovio glavu.
Utom se Harakan probi kroz čuvare i Karende da se sukobi s Garionom.
„I opet se srećemo, Belgarione", skoro prokevta. „Baci mač ili ću pobiti
tvoje prijatelje - i ženu. Ovde imam stotinu Čandima, a čak ni ti nisi
dorastao tolikom broju." I stade da sažima volju.
Tad je, na Garionovo zaprepašćenje, Kadifa protrčala mimo njega i
pružila ruke ka jezivom Grolimu. „Molim vas!", zakuka. „Molim vas,
nemojte me ubiti!" I tu mu se baci pred noge i poče da grabi njegovu crnu
odoru preklinjući ga dok je puzila i vukla se pred njim po zemlji.
Izbačen iz ravnoteže ovim iznenadnim i neočekivanim činom poniznosti,
Harakanu izmaknu dalje sažimanje volje i on se povuče, pokušavajući da je
se otrese i otrgne joj ruku s odore. Šutirao ju je da bi se oslobodio, ali ona
se čvrsto držala jecajući i preklinjući za život.
„Skinite mi je!“, brecnu se na svoje ljude samo malo okrenuvši glavu.
Taj kratki tren nepažnje bio je koban po njega. Kadifina ruka se tako brzo
pokrenula kao da je nestala. Uvukla ju je u nedra i izvadila malu,
svetlozelenu zmiju.
„Poklon za tebe, Harakane!" viknula mu je pobednički. „Poklon od
Lovca za vođu kulta medveda!“ Bacila mu je Zit pravo u lice.
Vrisnuo je čim ga je Zit ujela. Batrgao se da je zbaci s lica, a vrisak mu
se premetnu u zastrašujuće krkljanje. Bespomoćno je mlatarao rukama pred
sobom. Cvileo je i trzao se, zanosivši se unazad, a besna ga je zmijica
neprekidno ujedala. Ukočio se i presamitio poleđuške preko oltara,
batrgajući. Ruke su mu mlitavo visile. Zveknuo je glavom o crni kamen, a
oči mu se iskolačiše i otečeni jezik ispade iz usta. Onda mu je na usta
pokuljala crna pena. Trgnuo se još nekoliko puta, a telo mu je malaksalo
skliznulo s oltara.
„A to ti je za Betru“, reče Kadifa sklupčanom mrtvacu na podu.
Čandimi i njihova vojska ponovo se povukoše, preplašenih očiju uprtih
u telo palog vođe čopora.
„Njih je tek nekolicina!", prodirao se Urvon. „Nas je mnogo! Ubijte ih
sve! Bog vam zapoveda!“
Čandimi najpre pogledaše Harakanovo izvijeno telo, zatim krunisanog
luđaka na prestolu i konačno užasnu zmijicu koja se sklupčala na oltaru i
preteći podigla glavu uz pokoji besni siktaj.
„E, sad je bilo dosta", brecnu se Belgarat. Pustio je da se poslednji
plamičci ugase i počeo da sažima volju. Garion se takođe uspravio i skupio
sopstvenu volju, istovremeno osećajući napete Čandime koji su se takođe
usredsređivali za poslednju, strašnu bitku.
„Oho, šta sve ovo bi?“, Feldegast se nasmeja, najednom istupivši dok se
nije zaustavio između Gariona i njegovih neprijatelja. „Svakako, dragi moji,
možemo da odložimo na stranu svu ovu mržnju i sukobe. Reći ću vam
kako. Dozvolite mi da prikažem svoje umeće i onda ćemo se slatko smejati
i izmiriti jednom zasvagda. Niko živ ne moz da zadrži tol’ko mržnje u svom
srcu dok puca od smeha, nego šta.“ Onda je krenuo da žonglira lopticama
koje je naizgled stvarao iz vazduha. Grolimi su zurili u njega, zanemeli
neočekivanim upadom, a Garion se u neverici zagledao u Feldegasta, koji je
namerno hrlio u samoubistvo. Ne prekidajući žongliranje, Feldegast se
zabaci na naslon teške klupe, držeći se naopačke jednom rukom dok je
žongliranje nastavio onom drugom i stopalima. Loptice su se vrtele sve brže
i sve više njih se pojavljivalo naizgled iz vazduha. Što su se loptice brže
vrtele, to su postajale svetlije, dok se na kraju nisu usijale, i uskoro je
čovečuljak stojeći naglavačke žonglirao vatrenim kuglama.
Potom je savio ruku kojom se držao i odbacio se visoko preko klupe.
Kad su mu stopala dotakla pod, Feldegasta više nije bilo. Namesto
podmukle lude stajao je kvrgavi i grbavi čarobnjak Beldin. Oglasio se
iznenadnim zlobnim smehom i počeo da zasipa zapanjene Grolime i njihove
ratnike vatrenim kuglama.
Ciljao je besprekorno, i smrtonosne kugle s lakoćom probiše grolimske
odore, verižnjače čuvara i karendske krznene prsluke. LI grudima žrtava
pojaviše se zadimljene rupe, i desetak ljudi sruši se na zemlju. Prestona
dvorana se ubrzo ispuni dimom i smradom nagorelog mesa, a iskeženi
nakazni mali čarobnjak nastavio je sa smrtonosnom paljbom.
„Ti!“, vrisnu Urvon prestravljeno. Naglo pojavljivanje čoveka koji mu
je milenijumima ulivao strah prenulo ga je i donekle urazumilo, a Čandimi i
njihova vojska razbežaše se uz zavijanje.
„Tako mi je milo što te vidim, Urvone", progovori grbavac ljubazno.
„Prekinuli su nas prošlog puta kad smo ćaskali, ali ako se dobro sećam,
taman sam ti bio obećao da ću ti ubaciti do belila usijanu kuku u stomačinu
i izvaditi ti svu utrobu." Ispruži kvrgavu desnu ruku i kad je pucnuo
prstima, pojavi se blesak. U pesnici mu se stvori surova kuka koja se još
dimila od usijanja. „Zašto ne bismo nastavili gde smo stali?" predložio je i
pošao ka flekavom luđaku sada šćućurenom na prestolu.
Utom se senka koja je vrebala iza ludakovog ramena pojavi iza
prestola.
„Stoj", zakrklja glasom ne jačim od hrapavog šapata. Nijedan čovek nije
mogao da proizvede takav zvuk. „Potrebno mi je ovo stvorenje", reče
pokazavši senovitom rukom na blebetavog Torakovog učenika. „Služi mi i
neću ti dozvoliti da ga ubiješ."
„Ti si, kanda, Nahaz", reče Beldin zlokobno.
 „Jesam", prošapta prilika. „Nahaz, gospodar demona i vladar Tame.
„Idi onda i lepo sebi nađi drugu igračku, gospodaru demona", zareža
grbavac. „Ovaj je moj."
„Zar ćeš sukobiti volju protivu moje, čarobnjače?"
„Ako ustreba."
„Onda me pogledaj u lice i spremi se da umreš." Demon je spustio
svoju kukuljicu tame, zbog čega Garion ustuknu uz oštar uzdah. Nahazovo
lice je bilo nakazno, ali nije bilo toliko zastrašujuće samo zbog izobličenih
crta. Iz užarenih mu je očiju sevalo opako zlo, toliko ogavno da je ledilo
krv. Oči su mu sve sjajnije gorele zlobnom zelenom vatrom, a njeni zraci
pokuljaše ka Beldinu. Kvrgavi čarobnjak se ukopa i podiže ruku. Šaka mu
je zasijala jarkoplavom bojom koja se prelila preko celog tela i zaštitila ga
od demonove moći.
„Tvoja je volja jaka", prosikta Nahaz. „Ali moja je jača."
Utom niz ogaravijeni prolaz siđe Polgara. Beli pramen nad
slepooćnicom joj je zasvetleo. Belgarat i Durnik pratili su je u stopu.
Prođoše pored Gariona i on im se pridruži. Obazrivo su zastali po dvoje s
Beldinove obe strane kad Garion primeti da im se i Eriond pridružio i
zastao, malo se izdvojivši od ostalih.
„E pa, demonu", oglasi se Polgara pretećim glasom, „tućićeš se protiv
svih nas?“
Garion podiže mač i odreši njegovu vatru. „I protiv ovoga?" dodade
odvezavši vrpce s tkanine koja je prekrivala Kuglu.
Demon istog trena ustuknu, pa se opet uspravi, lica prekrivenog
groznom zelenom vatrom. Iz odore od senke izvadi nešto nalik žezlu ili
štapu, koje je isijavalo jarkozelenu svetlost. Podigavši taj štap, kao da je
ugledao nešto što ranije nije primetio. Odjednom ga preplavi strah i vatra
mu na licu usahnu i potpuno iščile zajedno sa svetlošću štapa. Potom
podiže glavu ka tavanici i urliknu užasavajučim glasom. Brzo se okrenu i
priđe prestrašenom Urvonu. Pruženim rukama zgrabio je luđaka u zlatnoj
odori i s lakoćom ga podigao s prestoia. Zatim pobeže bljujući pred sobom
vatru koja je poput ovna za probijanje srušila zidove Torakove kuće.
Kruna koja je krasila Urvonovu glavu pade kad ga je Nahaz poneo kroz
kuću u ruševinama i zazveča na podu tankim zvukom činele.
 Deo četvrti

ZAMADSKE PLANINE
 Devetnaesto poglavlje

BELDIN GADNO OPSOVA, baci onu usijanu kuku na presto i pođe ka

zadimljenoj rupi koju je demon bežeći probio na zidu prestone dvorane.
Belgarat je nekako uspeo da se nađe ispred besnog grbavca. „Ne,
Beldine“, reče nepokolebljivo.
„Sklanjaj mi se s puta, Belgarate."
„Neću ti dopustiti da juriš demona koji može svakog trena da te
napadne."
„Mogu i sam da se brinem o sebi. Skloni se sad.“
„Beldine, ne razmišljaš. Biće vremena i kasnije da se pozabavimo
Urvonom. Sada treba doneti odluke."
„Šta ima tu da se odlučuje? Vi idite za Zandramas, a ja ću za Urvonom.
Sve je jasno ko dan, zar ne?"
„Ne baš. U svakom slučaju, neću ti dozvoliti da jurcaš za Nahazom po
mraku. Vrlo dobro znaš da mu se u mraku moći umnožavaju, a ja nemam
braće na pretek da bih tek tako pustio jednog da pogine prosto zato što je
pobesneo “
Pogledi im se susretoše i ružni grbavac najzad popusti. Zatetura se
unazad prema podijumu, zaustavivši se samo toliko da šutne stolicu i
razlomi je u paramparčad, sve vreme psujući.
„Jesu li svi dobro?" upita Svileni razgledajući okolo dok je vraćao
bodež u kanije.
„Izgleda da jesu", odgovori Polgara spustivši kapuljaču plavog ogrtača.
„.Malo je bilo gusto u jednom trenutku, zar ne?" kaza čovečuljak sa
sjajem u očima.
„I takođe nepotrebno", reče ona strogo gledajući Gariona. „Bolje da
brzo izvidiš po kući, Keldare. Da se osiguramo da je zaista prazna. Durniče,
ti i Tot idite s njim."
 Svileni klimnu i pođe nazad ka krvavom prolazu preskačući leševe.
Durnik i Tot su ga pratili.
„Ne razumem", progovori Se'Nedra u neverici gledajući kvrgavog
Beldina, koji je opet bio obučen u dronjke s uobičajenim grančicama i
slamom tu i tamo. „Kako ste zamenili mesto s Feldegastom i gde je on
sad?"
Po Beldinovom licu razleže se obešenjački osmeh. „Oho, mlađana
lepojko", obrati joj pevljivim naglaskom, „ta tu sam ja, zar ne znadeš? A
ako si raspoložena, mogu te i nadalje zabavljati svojom domišljatošću i
nezemaljskim umećem."
„Ali dopao mi se Feldegast", skoro plačljivo će ona.
„Samo treba da prebaciš svoju simpatiju na me, dušice."
„Nije isto", bunila se.
Belgarat je netremice posmatrao nakaznog čarobnjaka. „Imaš li uopšte
predstavu koliko me nervira baš taj naglasak?" upita ga.
„O, pa da, brate mili." Beldin se iskezi. „Zapravo znam. To je bio jedan
od razloga što sam ga i odabrao."
„Ne razumem u potpunosti potrebe za tako razrađenu masku", reče
Sadi, odloživši mali otrovni bodež.
„Previše me ljudi zna u ovom delu Malorije", pojasni Beldin. „Urvon je
zakucao moj opis na svako drvo i ogradu na sto liga od Mal Jaske za
posleđnjih dvesta godina, a, budimo iskreni, ne bi bilo teško prepoznati me
uz pomoć ma i najgrubljeg opisa."
„Ti si jedinstven soj ljudi, striče", uputi mu Polgara uz nežan osmeh.
„A ti si preljubazna što mi to zboriš, curo", uzvrati joj uz nakićeni
naklon.
„Hoćeš li prestati s tim?", Belgarat će. Okrenuo se ka Garionu. „Koliko
se sećam, rekao si da ćeš nešto kasnije pojasniti. U redu - sada je kasnije."
„Prevaren sam", priznade Garion natmureno.
„Ko te je prevario?"
„Zandramas."
„Zar je još ovde?" oglasi se Se'Nedra.
Garion odmahnu glavom. „Nije. Ovamo je poslala svoju prikazu,
zapravo prikazu sebe i Gerana."
„Zar nisi mogao da razlikuješ prikazu i pravu osobu?", nagrnu Belgarat.
 „Nisam bio u stanju da išta razlikujem kad se to desilo."
„Pretpostavljam da imaš neko objašnjenje."
Garion duboku udahnu i sede na klupu. Primetio je da mu se krvave
ruke tresu. „Veoma je pametna", reče. „Još otkad smo otišli iz Mal Zeta
stalno sanjam isti san."
„San?" upita Polgara oštro. „Kakav san?"
„.Možda san nije prava reč", odgovori on, „ali stalno sam čuo dečji.
plač. Isprva sam mislio da se sećam plača onog bolesnog deteta koje sam
video na ulicama Mal Zeta, ali nije ono bilo u pitanju. Svileni, Beldin i ja
promatrali smo odozgo prestonu dvoranu i videli kad je Urvon ušao s
Nahazom za petama. Potpuno je poludeo. Misli da je bog. U svakom
slučaju, pozvao je Mengu, samo što se ispostavilo da je Menga zapravo
Harakan, i tad..."
„Čekaj malo", prekinu ga Belgarat. „Menga je Harakan“
Garion je pogledao beživotno telo prućeno pred oltarom. Zit je još uvek
ležala sklupčana na crnom kamenu, sikćući za sebe. „Ovaj, bio je", reče.
„Urvon ga je prizvao tren pre no što se ovo izdešavalo", dodade Beldin.
„Nismo imali vremena da vas uputimo."
„To objašnjava mnogo toga, zar ne?“, zamišljeno će Belgarat. Pogledao
je Kadifu. „Znala si za ovo?", upita je.
„Nisam, Drevni", odgovori, „zaista nisam. Samo sam iskoristila priliku
kad mi se ukazala."
Svileni, Durnik i Tot vratiše se u dvoranu punu leševa. „Kuća je
prazna", podnese čovečuljak izveštaj. „Sad je samo naša.'-
„Dobro je", reče Belgarat. „Garion nam je upravo pričao zašto je
odlučio da je zgodan trenutak da započne svoj mali rat."
„Zandramas ga je navela na to." Svileni slegnu ramenima. „Nisam
siguran zašto je počeo da sluša njena naređenja, ali tako se dogodilo."
„Upravo sam došao do tog dela", uputi ga Garion. „Urvon je ovde svim
Čandimima objavio da će Harakan, odnosno Menga, biti njegov prvi učenik.
Tada je Zandramas ušla, ili je barem tako delovalo. Nosila je zamotuljak u
odori. Najpre ga nisam primetio, ali ispostavilo se da je to Geran. Neko
vrerne su ona i Urvon vikali jedno na drugo, a Urvon je uporno tvrdio da je
bog. Rekla mu je nešto kao: ’Dobro, onda ću pozvati bogoubicu da se
pobrine za tebe’ I tada je spustila zamotuljak na oltar. Otkrila ga je i
ugledao sam Gerana. Zaplakao je i smesta sam shvatio da sam sve vreme
zapravo čuo njegov plač. I tad sam potpuno prestao da razmišljam."
„Očigledno", Belgarat će.
„E pa, bilo kako bilo, ostatak znate." Garion je pogledom prešao po
dvorani prepunoj leševa i stresao se. „Nisam shvatao koliko je daleko sve
odmaklo", reče. „Valjda sam poludeo."
„Prava reč jepomahnitao, Garione", ispravi ga Belgarat. „Prilično je
česta među Alornima. Mislio sam da si otporan na tako nešto, ali izgleda da
sam se prevario."
„Ima opravdanje, oče", progovori Polgara.
„Nema opravdanja kad izgubiš glavu, Pol", zareža.
„Izazvali su ga." Zamišljeno je napućila usne, a potom priđe Garionu i
blago položi ruke na njegove slepoočnice. „Gotovo je sada", izjavi.
„Šta to?" Se'Nedra je zvučala zabrinuto.
„Opsednutost.“
„Opsednutost?"
Polgara klimnu. „Da. Tako gaje Zandramas prevarila. Ispunila mu je um
zvucima dečjeg plača i onda kada je na oltar položila smotuljak koji je
izgledao kao Geran a Garion začuo isti taj plač, nije imao izbora nego da
uradi ono što je očekivala." Pogledala je Belgarata. „Ovo je vrlo ozbiljno,
oče. Već je uticala na Se'Nedra, a sad na Gariona. Može da pokuša isto i s
ostalima."
„Šta hoćeš da kažeš?" upita. „Zar ne možeš da je preduhitriš?"
„Obično bih mogla, ako znam o čemu se radi. Ali Zandramas je vrlo
vešta u ovome i pri tom veoma suptilna. Na mnogo načina je bolja čak i od
Murga Ašraka." Prešla je pogledom preko cele družine. „Pažljivo me
slušajte", progovori. „Ako vam se bilo šta neobično desi, kao snovi,
zapažanja, naročite zamisli, neobična osećanja, bilo šta, hoću da mi smesta
ispričate. Zandramas zna da smo joj za petama i time se koristi kako bi nas
usporila. Pokušala je sa Se Nedrom dok smo bili na putu ka Rak Hagi, a
sada..."
„Sa mnom?" Se'Nedra će zapanjeno. „Nisam znala za to."
„Sećaš li se svoje bolesti na putu iz Rak Verkata?" upita Polgara. „Nije
baš bila bolest u pitanju. Bila je to Zandramasina ruka na tvom umu."
„Ali niko mi ništa nije rekao."
 „Kad smo Andel i ja najzad oterale Zandramas, nije bilo potrebe da te
time zabrinjavamo. U svakom slučaju, Zandramas je prvo pokušala sa
Se’Nedrom, a sad s Garionom. Isto tako bi mogla da se oproba na bilo
kome od nas, pa me obavestite ako počnete da se osećate čak i malo
čudnije."
„Mesing", reče Durnik.
„Šta si rekao, mili?", upita Polgara.
Podigao je Urvonovu krunu. „Od mesinga je", reče. „Presto takođe.
Nisam ni mislio da će ovde biti zlata. Kuća je previše vekova napuštena i
ostavljena je pljačkašima."
„Tako je to obično s darovima demona", zaključi Beldin. „Veoma su
spretni u stvaranju prikaza." Pogledao je okolo. „Urvon je najverovatnije
sve ovo video kao nezemaljsku raskoš. Nije video đronjave zavese, ni
paučinu, ni smeće po podu. Video je samo krasotu onako kako je Nahaz
želeo." Prljavi izopačeni čovečuljak se zakikota. „Nekako mije drago što će
Urvon provesti poslednje dane svog života kao pobesneli luđak", dodao je,
„sve do trenutka kad mu ubacim kuku u utrobu."
„Svileni je netremice posmatrao Kadifu. „Možeš li mi nešto pojasniti?",
upita je.
„Pokušaću."
„Rekla si nešto krajnje čudno kad si bacila Zit Harakanu u lice."
„Zar sam uopšte progovorila?"
„Rekla si: ’Poklon od Lovca za vođu kulta medveda."
„A to." Na obrazima joj zaigraše jamice kad se nasmešila. „Samo sam
htela da zna ko će ga ubiti, ništa više."
Zurio je u nju.
„Stvarno jesi zarđao, dragi moj Keldare", kudila je. „Bila sam sigurna
da si dosad već pogodio. Samo što te nisam time lupila po glavi."
„Lovac?", reče u neverici. „ Ti?"
„Već poduže. Zato sam žurila da vas sustignem kod Tol Honeta."
Ispravila je prednji deo svoje jednostavne sive putne haljine.
„U Tol Honetu si nam rekla da je Betra Lovac."
„Pa, bila je, Keldare, ali njen je posao završen. Trebalo je da se uveri
da ćemo obezbediti odgovarajućeg naslednika Ranu Borunu. Prvo je morala
da ukloni nekoliko članova porodice Honet pre nego što očvrsnu svoj
položaj. Zatim je u nekoliko navrata predložila Varani dok su, ovaj..."
oklevala je pogledavajući Se’Nedru, pa se nakašljala. „pa, kako da kažem,
dok su se zanimali?", zaključila je.
Se’Nedra je pocrvenela.
„Ajoj", reče plavojka položivši dlan na obraz. „Nije baš lepo ispalo, zar
ne? U svakom slučaju", požurila je dalje, „Dževelin je odlučio da je Betrin
zadatak završen i da je došlo vreme za novog Lovca i novu misiju. Kraljica
Porena se prilično razljutila zbog Harakanovih dela na zapadu, pokušaj
ubistva Se'Ne dre, ubistvo Branda i sve što se izdešavalo kod Reona, pa je
naložila Dževelinu da se pobrine za neki vid kazne. Mene je odabrao da je
izvršim. Bila sam prilično sigurna da će se Harakan vratiti u Maloriju. Znala
sam da ćete i vi doći ovamo i zato sam vam se pridružila." Letimično
pogleda ispruženo Harakanovo telo. „Potpuno sam se iznenadila kad sam ga
videla da stoji ispred oltara", priznade, „i nisam mogla da dozvolim da
propustim ovakvu priliku." Nasmešila se. „Zapravo, prilično je dobro
ispalo. Već sam razmišljala da vas napustim i vratim se u Mal Jasku da ga
potražim. Pravi je pogodak to što se ispostavilo da je Menga."
„Mislio sam da nas pratiš kako bi mene držala na oku."
„Silno mi je žao, prinče Keldare. To sam samo izmislila. Morala sam da
imam neki razlog zbog čega bih vam se priključila, a Belgarat ponekad
stvarno zna da bude tvrdoglav." Ljupko se nasmešila starom čarobnjaku, a
potom se okrenula ka zbunjenom Svilenom. „Zapravo", nastavila je, „ujak
nije ljut na tebe."
„Ali rekla si da...", razrogačio je oči. „Lagala si me!" optuži je on.
„Lagati je tako ružna reč, Keldare", odgovori ona i pomazi ga nežno po
obrazu. „Zar ne bismo mogli reći da sam malkice preterala? Svakako jesam
htela da te držim na oku, ali to je bilo iz prosto ličnih razloga, a oni ama baš
ništa nemaju s dreznijskom državnom politikom."
Svileni blago porumene.
„O, Keldare", izjavila je oduševljeno, „stvarno crveniš, skoro kao neka
priprosta seljančica koju su upravo zaveli."
Gariona je nešto i dalje mučilo. „Koja je bila svrha svega, tetka Pol?“,
upita je. „Mislim na ono što mije Zandramas uradila,"
„Pometnja" odgovori, „ali, što je još važnije, postojala je mogućnost da
nas porazi i pre nego što bismo uopšte stigli do konačnog susreta/1
 „Nije mi najjasnije."
Uzdahnula je. „Poznato nam je da će neko od nas umreti", reče. „Siradis
nam je to rekla u Reonu. Ali uvek postoji šansa da u nekom od ovih
nasumičnih sukoba neko drugi pukim slučajem pogine. Ako se Dete
Svetlosti, odnosno ti, sretne s Detetom Tame a da je izgubilo nekog čiji
zadatak još nije obavljen, neće imati šanse da pobedi. Zandramas bi mogla i
pre početka da odnese pobedu. Suština te surove igre koju ti je nametnula
bila je da te namami u okršaj s Čandimima i Nahazom. Mi ostali bismo,
očigledno, pritrčali u pomoć. A u takvoj vrsti borbe uvek je moguće da se
desi neki nesrećni slučaj."
„Nesrećni slučaj? Kako može doći do nesrećnog slučaja ako smo svi
pod kontrolom proročanstva?"
„Zaboravljaš nešto, Belgarione", ubaci se Beldin. „Cela ova zbrka je
započeta zbog jednog nesrećnog slučaja. Zbog toga su se Proročanstva
razdvojila. A proročanstva možeš da iščitavaš dok ne osediš, ali uvek će se
naći mesta za puki slučaj koji će sve poremetiti."
„Primetićete da je moj brat filozof", reče Belgarat, „uvek je spreman da
sagleda stvari s mračne strane."
„Jeste li vas dvojica zaista braća?" ljubopitljivo će Se'Nedra.
„Jesmo", potvrdi Beldin, „ali na izvestan način koji nikako nećeš
razumeti. To je nešto što nam je Učitelj nametnuo."
,J Zedar je takođe vaš brat?" najednom je užasnuto pogledala Belgarata.
Starac steže vilicu. „Jeste", priznade.
„Ali vi..."
„Hajde, kaži, Se’Nedra", reče joj. „Ništa mi ne možeš reći što već nisam
sam sebi rekao.“
„Jednog dana", zausti tiho, „kad se sve ovo završi, da ii ćete ga
osloboditi?"
Belgaratu pogled postade ozbiljan. „Ne verujem, ne."
„A ako ga ovaj ipak oslobodi, ja ću ga naći i nanovo ga strpati gde mu
je i mesto", dodade Beldin.
„Nema mnogo smisla u razglabanju o prošlosti", zaključi Belgarat.
Nakratko je razmislio i rekao: „Mislim da je vreme da još jednom
porazgovaramo s mladom damom iz Kela." Obratio se Totu: „Hoćeš li
prizvati svoju gospodaricu?", upita.
 Rmpalija nije bio srećan. Kad je najzad potvrdno klimnuo, videlo se da
je nevoljno pristao.
„Žao mi je, prijatelju", Belgarat će, „ali zaista je neophodno."
Tot je uzdahnuo, spustio se na koleno i zažmurio kao da se moli. Garion
je još jednom, kao i pre toga na ostrvu Verkat i zatim u Rak Hagi, začuo
mrmorenje udruženih glasova. Potom je vazduh na isti način čudno i
višebojno zatreperio nedaleko od Urvonovog trošnog prestola. Vazduh se
raščistio i posto jano obličje proročice iz Kela pojavilo se na postolju.
Garion ju je prvi put bolje osmotrio. Bila je vitka i nekako je izgledala
veoma ranjivo i bespomoćno, što je samo naglašavala njena bela odora i
povez preko očiju. Međutim, lice joj je odavalo spokoj, i to spokoj nekoga
ko je pogledao Usud u oči i prihvatio ga bez pitanja ili ustručavanja. Iz
nekog razloga, kao da gaje preplavilo divljenje prema blistavoj pojavi.
„Hvala ti što si došla, Siradis", obrati joj se Belgarat. „Žao mi je što te
uznemiravamo. Znam koliko ti je teško da ovo radiš, ali potrebni su nam
neki odgovori pre nego što nastavimo dalje."
„Otkriću vam samo onoliko koliko mije dozvoljeno, Drevni", odgovori.
Glas joj je bio blag i zvonak, ali osetila se i izvesna čvrstina koja je
govorila o nezemaljskoj odlučnosti. „Moram vam pak reći da je nužno da
pohitate. Bliži se trenutak konačnog susreta."
„O tome sam hteo da popričamo. Možeš li biti malo određenija kad je
taj trenutak?"
Činilo se kao da se savetuje s nekom silom, toliko ogromnom da je
Garionova svest uzdrhtala i od same pomisli na nju.
„Vreme ne opisujem vašim rečima, sveti Belgarate", reče, „ali onoliko
koliko dete leži pod majčinim srcem treba da prođe da se Dete Svetlosti
suoči s Detetom Tame na mestu koje više ne postoji, a moj će zadatak tad
biti završen.“
„U redu", reče on. „To je valjda dovoljno jasno. E sad, kad si nas
posetila u Mal Zetu, spomenula si da nas ovde u Ašabi čeka zadatak koji
moramo da obavimo pre nego što nastavimo dalje. Mnogo se toga
izdešavalo ovde, tako da ne mogu da utvrdim koji je to zadatak bio. Možeš
li biti malo jasnija?"
„Zadatak je obavljen, Večni, jer Nebeska knjiga zbori kako Lovac mora
naći svoj plen i šesnaestog meseca ga oboriti. I gledajte, kako su zvezde
prorekle tako se i zbilo."
Starcu se pogled izgubi u mislima.
„Pitaj dalje, sledbeniče Aldurov", nastavila je. „Moje vreme s vama
bliži se kraju."
„Treba da pratim trag Misterija", progovorio je, „ali Zandramas je isekla
određene ključne delove iz primerka Ašabinskih predskazanja i ostavila mi
ga ovde."
„Ne, Drevni. Nije Zandramasina ruka skrnavila knjigu, već ruka
sačinioca."
„Torak?" zvučao je iznenađeno.
„Istina je. Znajte da reči proročanstva nezvane dolaze i često se desi da
njihovo beleženje nije milo proroku. Tako bi i s gospodarom ove kuće."
„Ali Zandramas se dokopala primerka koji nije bio oskrnavljen, zar ne?"
upita on.
Proročica potvrdno ldimnu.
„Postoji li još primeraka koje sprženi bog nije dirao?" upita Beldin
napeto.
„Samo dva“, odgovori im. „Jedan je u kući Urvona Učenika, aii taj je u
rukama ukletog Nahaza. Ne pokušavajte da ga od njega uzmete, jer ćete
umreti."
„A drugi?“, nagrnuo je grbavac.
„Potražite onog s drvenim stopalom, jer će vam on pomoći u potrazi."
„Znaš, to nam ne pomaže mnogo."
„Zborim vam rečima koje u Nebeskoj knjizi behu napisane pre nego što
svet nastade. Ove reči nemaju jezika, već pravo duši zbore."
„Naravno", saglasio se. „U redu. Govorila si nam o Nahazu. Hoće li
nam načičkati put demonima kroz celu Karendu?"
„Neće, plemeniti Beldine. Nahaza više ne zanima Karenda, njegove
legije tame više ne obitavaju onde, niti odgovaraju na zazive koliko god oni
snažni bili. Haraju po ravnicama Daršive i ratuju protiv Zandramasinih
podanika."
„Gde je sad Zandramas?" upita Belgarat.
„Na putu je k mestu gde Sardion beše skriven nebrojenim vekovima.
Iako nije više onde, ona se nada da će naći tragove koji su utonuli u samo
kamenje i pratiti ih do mesta koje više ne postoji."
 „Da lije to moguće?"
Njeno lice postade nepomično. „To vam ne mogu otkriti", odgovorila je,
a potom se uspravila. „Više vam ne mogu reći na ovom mestu, Belgarate.
Tražite tajnu koja će vas voditi. Pohitajte, jer se vreme neće zaustaviti niti
okasniti u svom odmerenom koraku." Utom se okrenula ka crnom oltaru
ispred postelja gde se Zit sklupčala i dalje mrzovoljno sikćući. „Budi
spokojna, sestrice", uputi joj, „jer je svrha svih tvojih dana sada ispunjena, i
ono što se dosad odlagale moći će da se desi." Onda je okrenula lice
svakom od njih ponaosob, kao da ih uprkos povezu sve vidi. Jedino je
nakratko zastala da se Polgari duboko pokloni. Na kraju je došla do Tota.
Lice joj je bilo preplavljeno strepnjom, ali ništa ne reče. Potom je uzdahnula
i iščezla.
Beldin se namršti. „Beše kao i obično", reče. „Mrzim zagonetke. Samo
nepismenima služe za zabavu."
„Prestani s razmetanjem svog obrazovanja i da vidimo možemo li da
resimo nedoumice", odbrusi mu Belgarat. „Saznali smo da će se ovo
razrešiti na ovaj ili onaj način u roku od devet meseci. Ta mi je brojka
trebala."
Sadi se zbunjeno mrštio. „A kako smo saznali taj broj?" upita. „Da
budem iskren, nisam razumeo mnogo toga što je rekla."
„Rekla je da imamo vremena samo još koliko beba leži u majčinom
stomaku", objasni Polgara. „Što je devet meseci."
„A tako", reče. Potom se pomalo tugaljivo nasmeši. „Pretpostavljam da
na takve stvari ne obraćam pažnju."
„A šta je bilo ono oko šesnaestog meseca?" upita Svileni. „Ništa nisam
razumeo."
„Gela ova zbrka je počela s rođenjem Belgarionovog sina", obrazloži
Beldin. „Na to nas je uputio Mrinski kodeks. Tvoji prijatelji i guja morali
su biti ovde u Ašabi šesnaest meseca kasnije."
Svileni se namršti brojeći na prste. „Još nije prošlo šesnaest meseci",
pobuni se.
„Meseca, Keldare", reče grbavac. „Meseca, ne meseci. Ima razlike,
samo da znaš."
„O, pa to valjda objašnjava."
„Ko bi mogao biti taj s drvenim stopalom koji navodno poseduje treći
primerak predskazanja?" nagađao je Belgarat.
„Nekako mije to poznato", odgovori Beldin. „Deder da razmislim
malo."
„Šta hoće sad Nahaz u Daršivi?" upita Garion.
„Očigledno napada tamošnje Grolime" odgovori Belgarat. „Znamo daje
Zandramas iz Daršive došla i da crkva u toj regiji pripada njoj. Ako Nahaz
želi da stavi Sardion u Urvonove ruke, moraće nju da zaustavi. Inače će ga
se ona prva domoći."
Se'Nedra se utom nečeg seti. Znatiželjno je pogledala Gariona. „Rekao
si da si video Gerana, tada kad te je Zandramas prevarila."
„Njegov privid jesam,"
„Kako je izgledao?"
„Isto. Nije se nimalo promenio otkad sam ga poslednji put video."
„Garione, mili", Polgara će blago. „Znaš da to nema mnogo smisla.
Geran sada ima skoro godinu dana. Nikako ne izgleda isto. Bebe znatno
rastu i menjaju se prvih godina."
On smrknuto klimnu. „Sad shvatam" odgovori. „Ali tada nisam bio u
stanju da jasno razmišljam." Zastao je. „Zašto nije pokazala privid njegovog
sadašnjeg izgleda?"
„Zato što je htela da ti pokaže nešto za šta je bila sigurna da ćeš
prepoznati."
„Prestani!" uzviknu Sadi. Stajao je blizu oltara i upravo je cimnuo nazad
ruku van zmijinog domašaja. Zelena zmijica ga je preteći posmatrala. Evnuh
se obrati Kadifi: „Vidite li šta ste uradili?" optuži je. „Strašno se naljutila."
„Zar ja?" upitala je nevino.
„Kako bi se vama svidelo da vas izvuku iz tople postelje i. bace
nekome u lice?"
„Pretpostavljam da nisam mnogo razmišljala o tome. Izviniću joj se.
Sadi, čim se malo povrati. Da li će sama otpuzati u bočicu?"
„Obično se tako ponaša."
„Možda bi to bilo najbezbednije zasad. Stavi joj bocu na oltar, neka se
sama uvuče i tamo duri."
„Najverovatnije si u pravu", saglasio se.
„Ima li očuvanih soba u kući?" upita Polgara Svilenog.
On klimnu. „Manje-više. Čandimi i čuvari su spavali u njima."
 Pogledala je oko sebe po prestonoj dvorani prepunoj leševa. „Zašto se
ne bismo onda udaljili odavde?“, predloži Belgaratu. „Ovo mesto izgleda
kao bojište, a miris krvi baš i nije prijatan/'
„Ali zašto?“, upita Se'Nedra. „Idemo dalje u potragu za Zandramas, zar
ne?“
„Do jutra nećemo nigde, mila“, odgovori Polgara. „Napolju je mračno i
hladno, a svi smo umorni i gladni.“
„Ali..."
„Iako su Čandimi i čuvari pobegli, Se'Nedra, ne možemo biti sigurni
koliko su daleko odmakli. A pri tom, tu su i psi. Hajde da ne ulećemo noću
u šumu kada ne možemo da vidimo ni šta se krije iza prvog drveta.“
„Ima smisla, Se’Nedra“ reče Kadifa. „Hajde da se naspavamo i rano
izjutra nastavimo dalje.“
Malena kraljica uzdahnu. „Valjda ste u pravu“ priznade. „Samo što...“
„Zandramas mi ne može umaći, Se’Nedra“, uveravao ju je Garion.
„Kugla zna kuda je otišla."
Pratili su Svilenog iz prestone dvorane i krenuli uz krvavi hodnik.
Garion se trudio koliko god je mogao da zaštiti Se'Nedru od prizora
zgurenih obličja Čuvara i Karenda koje je pobio u gnevnom jurišu ka
Torakovoj prestonoj dvorani. Na pola puta kroz hodnik Svileni je otvorio
vrata i pružio baklju koju je skinuo sa zida. „Ova je najbolja koju sam
našao“, reče Polgari. „Barem se neko potrudio i počistio je.“
Pogledala je po prostoriji. Izgledala je kao kasarna. Ležajevi su bili
postavljeni pored zidova, a u sredini je bio veliki sto s klupama. Preko puta
ulaza nalazilo se ognjište s poslednjim tinjavim žeravicama.
„Poslužiće“, reče.
„Bolje da se pobrinem za konje“, ponudi se Durnik. „Postoji li štala
negde na imanju?“
„Eno je skroz na drugom kraju dvorišta', odgovori Beldin. „Čuvari koji
su ovde obitavali sigurno su sačuvali nešto sena i vode za svoje konje."
„Odlično", Durnik će.
„Da li bi mi doneo zavežljaje s lončićima i namirnicama, mili?", upita
Polgara.
„Naravno.“ Zatim je otišao, a Tot i Eriond su krenuli za njim.
„Odjednom sam tako umoran da jedva mogu da stojim" izjavi. Garion i
sruši se na klupu.
„Ništa me to ne iznenađuje", gunđao je Beldin. „Bio si prilično zauzet
večeras."
„Hoćeš li s nama?“, upita Belgarat.
„Ne, ne verujem", odgovori Beldin prućivši se na klupu. „Hoću da
saznam gde je Nahaz odveo Urvona."
„Moći ćeš da ga pratiš?"
„O, jašta." Beldin dotaknu nos. „Mogu da nanjušim demona i šest dana
nakon što je prošao. Pratiću Nahazov trag poput pravog lovačkog kera.
Neću dugo biti odsutan. Vi nastavite za Zandramas, a ja ću vas stići negde
usput." Grbavac zamišljeno počeša bradu. „Mislim da možemo biti prilično
sigurni da Nahaz neće Urvona puštati iz vida. Ipak je Urvon Torakov
učenik, ili je barem bio. Koliko god da ga prezirem, moram pošteno priznati
da ima snažan um. Nahaz će morati skoro stalno da mu priča kako mu se ne
bi vratio razum. Tako da, ako je naš Gospodar demona krenuo u Daršivu da
nadgleda svoje spodobe, prilično je sigurno da je sa sobom poveo Urvona."
„Budi pažljiv, molim te."
„Nemoj mi se sad raznežiti, Belgarate. Samo ti meni ostavi neki trag
koji ću moći da nađem i pratim, da te ne tražim po celoj Maloriji."
Sadi se vratio iz prestone dvorane noseći svoju crvenu kožnu torbu u
jednoj ruci, a u drugoj Zitinu bočicu. „Još je vrlo uznemirena", reče Kadifi.
„Ne ceni to što je bila korišćena kao oružje."
„Rekla sam ti da ću joj se izviniti“, uzvratila je. „Sve ću joj objasniti.
Sigurna sam da će razumeti."
Svileni je začuđeno posmatrao plavojku. „Reci mi“, zausti, „kako ti nije
smetalo kad sije prvi put stavila u haljinu?"
Zasmejala se. „Da budem potpuno iskrena, prinče Keldare, taj prvi put
sam se na jedvite jade suzdržavala da ne vrisnem."
 Dvadeseto poglavlje

NAREDNOG JUTRA S PRVIM SVETLOM, koje je zapravo bilo tek razređena tmina
na obzorju gde su se gusti oblaci sjurili bežeći od hladnog vetra s planina,
Svileni se vratio u prostoriju u kojoj su proveli noć. „Motre na kuću" reče.
„Koliko ih je?“, upita Belgarat.
„Video sam jednog. Siguran sam da ih ima još."
„Gde se nalazi? Mislim, taj kojeg si video."
Svileni se brzo pakosno iskezi. „Posmatra nebo. Barem izgleda kao da
posmatra. Leži na leđima otvorenih očiju." Iz čizme je izvukao bodež i
tugaljivo se zagledao u nekada oštro sečivo. „Znate li kako je teško
progurati nož kroz verižnu košulju?"
„Mislim da ih zato ljudi nose, Keldare", Kadifa će. „Bolje bi ti bilo da
koristiš ovako nešto." Odnekud iz svoje prefinjene, ženske odeće izvuče
bodež duge i uzane oštrice s vrhom poput igle.
„Mislio sam da radije koristiš zmije."
„Uvek koristi odgovarajuće oružje, Keldare. Sigurno ne bih terala Zit da
razbije zube na verižnjači."
„Da li biste vas dvoje neki drugi put raspravljali o poslovnim tajnama?"
prekide ih Belgarat. „Ima li ime taj momak što se iznenadno zainteresovao
za nebo?"
„Nije nam se baš ukazala prilika da se upoznamo", odgovori Svileni, i
vrati svoj bodež oštećene oštrice u čizmu.
„Mislio sam šta je dotični, a ne ko je.“
„A, pa bio je Čuvar hrama.“
„Znači nije bio Čanđim?"
„Samo mi je njegova oprema predstavljala problem."
Starac zagunđa.
„Sporo ćemo napredovati ako budemo morali da zagledamo iza svakog
drveta i žbuna na putu“, oglasi se Sadi.
„Jasno mi je to“, saopšti Belgarat tegleći resicu uveta. „Deder da malo
razmislim kako ćemo.“
„A dok ti odlučuješ, ja ću spremiti doručak", reče Polgara odloživši
četku za kosu. „Šta biste želeli?"
„Kašu?", upita Eriond s nadom.
Svileni uzdahnu. „To je papazjanija, Erionde. Papazjanija." Brzo
pogleda Polgaru, čije su oči odjednom postale hladne. „Oprosti, Polgara“,
izvinjavao se, „ali naša je dužnost da obrazujemo mlade, zar ne misliš
tako?"
„Ja mislim da mi treba još drva za potpalu", odgovorila je.
„Ovog časa ću se pobrinuti."
„Preljubazan si.“
Svileni je prilično hitro napustio prostoriju.
„Da li si nešto smislio?" upita grbavi Beldin Belgarata.
„Ponešto. Ali sve što smislim malo manjka."
„Zašto ne bi meni prepustio da ih se rešim?", upita kvrgavi čarobnjak
ispruživši se na klupi pokraj ognjišta i zamišljeno češkajući stomak. „Imao
si zamornu noć, starac od deset hiljada leta treba da čuva snagu."
„Stvarno ti je to zabavno? Zašto ne kažeš odmah dvadeset ili pedeset?
Razvući besmislenost do krajnjih granica."
„Opa", reče Beldin, „nešto smo naprašiti od jutros? Pol, ima li tu negde
pri ruci piva za mene?"
„Zar pre doručka, striče?" upitala je mešajući obrok u velikom loncu na
ognjištu.
„Samo da spremim stomak za papazjaniju."
Pogledala ga je sasvim smireno.
Iscerio joj se i potom obratio Belgaratu: „Ozbiljno ti pričam", nastavio
je, „zašto ne bi meni prepustio da se pozabavim šunjalima po žbunju oko
kuće? Keldar će iskrzati svaki nož koji ima, a Lizel će naterati onu jadnu
gujicu da istupi očnjake do desni, pa opet nećete biti sigurni da li ste
očistili okolnu šumu. Pošto ja ionako idem u drugom pravcu, mogao bih da
napravim nešto razmetljivo da zaplašim čuvare i Karende i za sobom
ostavim široki trag za Čandime i pse. Mene će pratiti, a vama će ostaviti
šumu kroz koju možete bezbrižno da projašete."
 Belgarat ga upitno pogleda. „Šta si tačno naumio?"
„Još razmišljam o tome." Patuljak se zamišljeno zavali. „Treba da
shvatimo, Belgarate, da Čandimi i Zandramas već znaju da smo ovde i nema
mnogo smisla iskradati se na prstima. Malo buke neće naškoditi."
„Valjda si u pravu", saglasi se Belgarat. Pogledao je Gariona. „Ima li
nagoveštaja od Kugle kuda se Zandramas zaputila nakon što je otišla
odavde?"
„Osećam samo neznatni trzaj ka istoku."
Beldin zagunđa. „Ima smisla. Pošto Urvonovi vojnici tumaraju po
čitavom Katakoru, najverovatnije je htela da stigne do najbliže nečuvane
granice, i to što pre. Što bi bilo kod Dženoa."
„Da li je granica između Dženoa i Katakora nebranjena?" upita Kadifa.
„Ma, oni i ne znaju gde je tačno granica." Frknu. „Barem ne u šumi.
Tamo gore ionako nema ničeg osim drveća, tako da ih ne interesuje."
Ponovo se obratio Belgaratu: „Nemoj mnogo da računaš na ono što si dosad
saznao", poručio je. „Mnogo smo nagađali u Mal Zetu, i sve što smo
smislili imalo je veze s istinom jedino u pretpostavkama. Ovde u Maloriji
je sve u zaverama, pa bi bilo mudrije da se spremiš na to da neće sve biti
baš onako kako si zamislio."
„Garione", oglasi se Polgara pored ognjišta, „vidi možeš li da pronađeš
Svilenog. Doručak je skoro gotov."
„Evo, sad ću, tetka Pol", odgovori bez razmišljanja.
Nakon što su obeđovali, ponovo su se spakovali i odneli zavežljaje u
štalu.
„Izađite na sporedni ulaz", reče Beldin dok su prelazili dvorištem.
„Dajte mi otprilike jedan sat pre nego krenete."
„Već odlaziš?" upita Belgarat.
„Pa, mogao bih. Ništa nećemo postići ako samo sedimo i razglabamo.
Nemoj da zaboraviš da mi ostaviš neki trag “
„Postaraću se. Voleo bih kad bi mi rekao šta si naumio."
„Samo ti meni veruj." Kvrgavi čarobnjak mu namignu. „Nađite negde
zaklon i nemojte se pojavljivati pre nego što sva buka utihne." Pakosno se
iscerio i u iščekivanju protrljao prljave dlanove. Utom je zatreperio i
odleteo u obličju plavičastog jastreba.
„Mislim da je bolje da se vratimo u kuću", predloži Belgarat. „Šta god
da je smislio vrlo verovatno podrazumeva i drvlje i kamenje na sve strane."
Ponovo su ušli u kuću i vratili se u prostoriju u kojoj su prenoćili.
„Durniče", Belgarat će, „hoćeš li zatvoriti kapke na prozorima? Ne bih da
nam se srča razleti po sobi."
„Ali onda nećemo moći da posmatramo", pobuni se Svileni.
„Ubeđen sam. đa ćeš preživeti i da ne gledaš. Štaviše, najverovatnije i
ne želiš to da vidiš."
Durnik je prišao prozoru, malo ga odškrinuo i zatvorio kapke.
Utom se visoko nad njima, kuda je jastreb odleteo, začula potmula buka
nalik nadolazećoj grmljavini uz jak nalet vetra. Torakova kuća se zatresla
kao da je šiba silni vetar, a tanki zraci neznatne svetlosti koji su prodirali
kroz proreze na kapcima nestali su u potpunoj tmini. Zatim se visoko iznad
kuće prolomio glasan vrisak.
„Demon?!", zavapi Se’Nedra. „Da li je to demon?“
„Samo naličje demona", ispravi je Polgara.
„Kako iko može đa ga vidi u tom mraku napolju?", upita Sadi.
„Oko kuće je mračno jer je i sama kuća unutar tog privida. Vojnici koji
se skrivaju u šumi moći će da ga vide, zapravo da ga predobro vide."
„Zar je toliko velik?" Sadi je delovao uplašeno. „Ali ova kuća je
ogromna."
Belgarat se nasmeši. „Beldin nikad nije bio zadovoljan polovičnim
razmerama", reče.
Odozgo se još jednom prolomi urlik, ali sad su ga ispratili vrisci i bolni
povici.
„Šta sada radi?" upita Se'Nedra.
„Neka vrsta predstave, valjda.” Belgarat slegnu ramenima. „Verovatno
je vrlo nakićena. Pretpostavljam da se svi iz okoline zabavljaju spektaklom
prikaze demona koji žive proždire ljudske prikaze."
„Hoće li ih to preplašiti?" upita Svileni.
„Zar tebe ne bi uplašilo?"
Visoko iznad njih začula se jezovita brundava rika.
„Gladan!" čulo se. „Gladan! Hoće hranu! Hranu!“ Osetili su kako se tlo
trese pod njima i začuli tresak kao da je ogromna noga sravnila čitavo jutro
šume. Propratio ga je još jedan tresak, pa još jedan kako je Beldinova
ogromna prikaza odmicala. Svetio se vratilo i Svileni pohita ka prozoru.
 „Ne bih da sam na tvom mestu", Belgarat ga upozori.
„Ali..."
„Ne želiš to da vidiš, Svileni. Veruj mi na reč. Ne želiš da vidiš."
Zaglušujući bat džinovskih koraka nastavio je da se prolama po
obližnjoj šumi.
„Koliko još?" upita Sadi potreseno.
„Rekao je oko sat", odgovori Belgarat. „Vrlo verovatno će iskoristiti
svaki minut. Hoće da ostavi trajan utisak na svakog u okolini."
Začuli su se užasnuti vrisci iz pravca šume i treska se nastavila. Zatim
se prolomio još jedan zvuk, silna rika koja je jenjavala negde u daljini u
pravcu jugozapada, koju je ispratio sve tanji pritisak Beldinove volje.
„Odvlači Čandime“, reče Belgarat. „Što znači da je rasterao čuvare i
Karende. Spremimo se za pokret."
Potrajalo je dok su umirili izbezumljene konje. Na kraju su uspeli da ih
natovare i izjašu u dvorište. Garion je opet obukao verižnjaču i šlem i
okačio teški štit na jabuku sedla iza sebe. „Moram li da nosim koplje?"
upita.
„Najverovatnije ne“, odgovori Belgarat. „Male su šanse da naletimo na
nekog.“
Izjahali su na zadnji izlaz i ušli u gustu šumu. Obilazili su crnu kuću
dok nisu izbili na istočnu stranu, gde je Garion isukao Rivin mač. Lagano ga
je držao i zamahnuo nekoliko puta napred-nazad dok nije osetio trzaj. „Trag
vodi onamo“, reče i pokaza na jedva vidljivu stazicu koja se gubila u šumi.
„Odlično", Belgarat će. „Barem nećemo morati da se probijamo kroz
kojekakvo rastinje."
Prošli su travnatu čistinu koja je okruživala Torakovu kuću i ušli u
šumu. Gotovo da nije bilo tragova skorijeg korišćenja staze i povremeno je
bilo teško uopšte je uočiti.
„Izgleda da je neko ovde odjurio u žurbi.“ Svileni se iscerio i pokazao
na različite delove opreme razbacane po stazi.
Izbili su na vrh jednog brdašca i ugledali široki trag uništenja koji se
prostirao šumom i vodio u pravcu jugozapada.
„Oluja?", upita Sadi glasno.
„Ne“, odgovori Belgarat. „Beldin. Čandimi neće imati poteškoća da mu
uđu u trag."
 Mač u Garionovoj ruci i dalje je bio nepogrešivo uperen ka stazi koju
su već pratili. Uvereno ih je vodio dalje i oni ubrzaše u kas. Sve dublje su
zalazili u šumu. Nakon otprilike jedne lige stazica ih povede nizbrdo,
podalje od podnožja planina i ka gustim šumovitim ravnicama koje su se
prostirale istočno od karendskih planina.
„Ima li ovde gradova?" upita Sadi gledajući ka nebu preko krošnji.
„ Akad je jedino nešto veće na putu do granice" reče Svileni.
„Ne verujem da sam ikada čuo za Akad. Kakav je?"
„Pravi svinjac" odgovori Svileni. „Kao i većina karendskih gradova.
Izgleda da mnogo vole blato."
„Zar nije onaj melsinski birokrata iz Akada?" upita Kadifa.
„Barem je tako rekao", odvrati Svileni.
„I zar nije rekao da tamo ima demona?"
„Bilo je demona", ispravi je Belgarat. „Siradis nam je rekla da je Nahaz
povukao sve demone iz Karende i poslao ih u Daršivu da se bore protiv
tamošnjih Groiima." Počeša se po bradi. „Mislim da ćemo ipak zaobići
Akad. Iako su demoni verovatno otišli, karendski fanatici sigurno nisu i ne
verujem da su im već stigle vesti o pogibiji Menge. U svakom slučaju, biće
gadno u Karendi dok se Zakatova armija ne vrati iz Ktol Murgosa da
povrati red."
Nastavili su da jašu, zastavši samo da ručaju.
Oblaci koji su zaklanjali nebo nad Ašabom razišli su se do sredine
popodneva i sunce je ponovo zasijalo. Staza se proširila, a sada je na njoj
bilo primetnih tragova da je češće korišćena, dok se na kraju nije pretvorila
u drum. Opet su ubrzali, dobro napredujući.
Kako se približilo veče, odjahali su podalje od druma i ulogorili se za
noć u manjoj udolini odakle se svetlost vatre nije mogla videti. Obedovali
su i Garion se odmah nakon večere zavukao u svoj ležaj. Iz nekog razloga
bio je potpuno smlavljen.
Nakon pola sata Se Nedra mu se pridružila u šatoru.
Uvukla se pod ćebad i naslonila glavu na njegova, leđa. Potom je
neutešno uzdahnula. „Sve je bilo samo gubljenje vremena, zar ne?" upita.
„Mislim na odlazak u Ašabu."
„Zapravo i nije, Se'Nedra", odgovori joj na ivici sna. „Morali smo da
odemo tamo kako bi Kadifa mogla da ubije Harakana.
 Bio je to jedan od zadataka koji su morali da se ispune pre nego Što
stignemo na mesto koje više ne postoji."
„Da li nam išta od toga pomaže, Garione?" upita. „Ponekad se ponašaš
kao da veruješ u sve te baljezgarije, a ponekad kao da ne veruješ. Da je
Zandramas stvarno bila tamo s našim sinom, ne bi je pustio da ode iako se
uslovi nisu ispunili, zar ne?"
„Naravno da ne bih", reče namrgođeno,
„Onda zapravo i ne veruješ, zar ne?“
„Nisam potpuni fanatik ako na to misliš, ali previše sam toga video što
se zbilo baš onako kao što je proročanstvo proreklo da bih sada sve
zanemario."
„Ponekad mi se čini kao da više nikad neću videti bebu", reče umornim,
tihim glasom.
„Nikad ne smeš ni pomisliti tako nešto", uzvrati joj. „Naravno da ćemo
sustići Zandramas i naravno da ćemo vratiti Gerana kući."
„Kući", uzdahnula je. „Toliko dugo putujemo da više ne mogu da se
setim kako izgleda."
Uze je u naručje, zagnjuri lice u njenu kosu i čvrsto je zagrli. Uzdahnula
je ubrzo i utonula u san. Uprkos njegovoj dubokoj izmorenosti, zaspao je
prilično kasno.
Sledeći je dan bio topao i bez oblaka. Vratili su se na drum i nastavili
ka istoku uz mač Rive Gvozdene Ruke koji je pokazivao pravac.
Oko sredine prepodneva Polgara je doviknula Belgaratu na čelu.
„Oče, neko se krije nedaleko od druma tamo napred."
Usporio je konja do laganog hoda. „Ćandim?", upita razdraženo.
„Ne, nego malorijski Angarak. Prilično je preplašen i ne baš razuman."
„Planira li nekakvo zlodelo?"
„Ništa taj ne planira, oče. Misli mu nisu dovoljno sređene za tako
nešto."
„Zašto ne bi krenuo da ga isteraš na čistinu, Svileni?" predloži starac.
„Ne sviđa mi se kad me neko uhodi, bio on normalan ili ne.“
„Gde se otprilike nalazi?" upita čovečuljak Polgaru.
„U šumi, nešto malo dalje od onog sasušenog đrveta."
Svileni klimnu. „Idem da porazgovaram s njim", reče. Obode konja u trk
i zaustavi se pored sasušenog drveta. „Znamo da si tu, draškane", pozva
ljubazno. „Ne želimo ti nikakvo zlo, hajde izađi da te vidimo."
Nastupila je duga tišina.
„Hajde", pozva Svileni. „Nemoj da se stidiš."
„Ima li demona s vama?", glas je zvučao preplašeno.
„Izgledam li ti kao neko ko bi se petljao s demonima?"
„Nećete me ubiti?"
„Naravno da nećemo. Hoćemo samo da razgovaramo s tobom, ništa
više."
Opet je usledila duga tišina.
„Imate li hrane?", glas je bio očajan.
„Mislim da ćemo ti naći nešto."
Skriveni Angarak je razmišljao o ponudi. „U redu", reče na kraju.
„Izlazim. Setite se da ste obećali da me nećete ubiti." Začulo se krckanje
među žbunjem i malorijski vojnik ispade posrćući na drum. Crvena tunika
bila mu je poderana, izgubio je šlem, a ostaci čizama bili su mu privezani
kožnim trakama za noge. Očigledno se nije kupao niti brijao najmanje
mesec dana. Oči su mu divljački sijale, a glava mu se mahnito trzala.
Prestrašeno je zurio u Svilenog.
„Ne izgledaš baš najbolje, prijatelju", reče Svileni. „Gde ti je jedinica?"
„Mrtvi, svi su mrtvi, pojeli ih demoni." Vojnikove su oči bile sablasne.
„Da li ste bili u Akadu?" pitao je uplašeno. „Jeste li bili tamo kada su se
demoni pojavili?"
„Nismo, prijatelju. Upravo stižemo iz Vene."
„Reče da imate nešto hrane."
„Durniče", pozva Svileni, „da li bi doneo malo hrane za ovog jadnička?"
Durnik odiaha do tovarnog konja i uze malo hleba i sušenog mesa.
Potom odjaha do Svilenog i do ludila preplašenog vojnika.
„Da nisi ti bio u Akadu kad su se demoni pojavili?" upita sirotan.
Durnik odmahnu glavom. „Nisam", odgovori, „ja sam s njim." I tu uperi
prstom u Svilenog. Potom predade mahnitom vojniku hleb i meso.
Vojnik ih je zgrabio i počeo da ih proždire u velikim zalogajima.
„Šta se desilo u Akadu?" Svileni će.
„Došli su demoni", odgovori vojnik, još uvek ubacujući hranu u usta.
Onda zastade i upravi pogled u Durnika sa stra vom u očima. „Ubićeš me?"
upita.
 Durnik se zagleda u njega. „Ne, čoveče", odgovori zgađeno.
„Hvala ti." Vojnik sede pokraj puta i nastavi da jede.
Garion i ostali su se polako primicali pošto nisu hteli da oteraju
nemirnog sirotana.
„Šta se zapravo desilo u Akadu?", navaljivao je Svileni. „Pošto idemo
u tom pravcu, hteli bismo da znamo šta da očekujemo."
„Nemojte tamo", reče vojnik pretrnuvši. „Užasno je, užasno. Demoni su
izašli iz nekih kapija okruženi mahnitim Karendima koji su urlikali. Tada su
počeli da kasape žitelje i bacaju komade mesa demonima da jedu. Mom
kapetanu su prvo odsekli obe ruke, a potom i noge. Onda je jedan demon
zgrabio što je ostalo od njega i pojeo mu glavu. A ovaj je sve vreme
vrištao." Polako je spustio komad hleba i s užasom se zagledao u Se
Nedru. „Gospo, hoćete li me ubiti?" zahtevao je.
„Naravno da neću!" odvrati mu uzrujano.
„Ako ipak hoćete, molim vas nemojte me terati da gledam. I molim vas,
pokopajte me negde gde demoni ne mogu da me nađu i. pojedu."
„Neće te ona ubiti", progovori Poigara strogo.
Vojniku su oči bile ispunjene nekakvom očajničkom čežnjom. „Hoćete Ii
vi onda, gospo?" preklinjao je. „Ne mogu više da podnesem užas. Molim
vas, ubijte me nežno, kao što bi majka učinila, a onda me sakrijte tako da
me demoni ne nađu." Prekri lice rukama i brižnu u plač.
„Daj mu još malo hrane, Durniče", oglasi se Belgarat najednom osetivši
saosećanje. „Potpuno je lud, a mi mu nikako ne možemo pomoći."
„Mislim da ja mogu nešto da učinim, Drevni", Sadi će. Otvorio je svoju
torbicu i izvadio bočicu s tečnošću boje ćilibara. „Kanite nekoliko kapi na
hleb koji ćete mu dati, vrli Durniče", reče. „Smiriće ga i darivaće mu
nekoliko mirnih časova."
„Saosećanje ti nekako ne pristaje, Sadi", brecnu se Svileni.
„Možda", promrmlja evnuh, „a možda me ipak ne razumete u
potpunosti, prinče Keldare."
Durnik uze još hleba i mesa iz zavežljaja za mahnitog malorijskog
vojnika i darežljivo ih poprska Sadijevim napitkom. Onda ih dade sirotanu i
nastaviše dalje uz put.
Nakon što su se malo udaljili Garion je čuo kako ih doziva: „Vratite se!
Vratite se! Neko, bilo ko, vratite se i ubijte me. Majko, molim te, ubij me!"
 Garionu se stomak uskomeša i preplavi ga talas sažaljenja. Stegao je
zube i zajahao dalje, pokušavajući da potisne očajničke molbe otpozadi.
Skrenuli su severno od Akada istog popodneva, zaobišavši grad, pa se
vratiše na drum otprilike dve lige dalje. Trzaj mača koji je Garion naslonio
na jabuku sedla potvrdio je činjenicu da je Zandramas zaista prošla tuda i
da je nastavila istim putem severoistočno ka nesigurnoj bezbednosti granice
između Katakora i Dženoa.
Te noći su se ulogorili u šumi nekoliko kilometara severno od puta i
rano izjutra nastavili dalje. Put se neko vreme protezao preko otvorenih
polja. Bio je duboko izrovan i još prilično mek po ivicama.
„Karendi ne uzimaju za ozbiljno održavanje puteva", zapazi Svileni
škiljeći na jutarnjem suncu.
„Primetio sam", odgovori Durnik.
„Tako sam i mislio."
Nekoliko liga dalje put je opet ulazio u šumu i nastavili su da putuju
kroz hladnu, vlažnu senku visokih četinara.
Utom začuše negde ispred prodoran tutanj.
„Predlažem da krajnje obazrivo nastavimo dok ne prođemo to." Svileni
je šaputao.
„Kakav je to zvuk?" upita Sadi.
„Bubnjevi. Ispred je hram."
„Zar u šumi?" evnuh je bio iznenađen. „Mislio sam da su Grolimi vezani
za gradove."
„Nije grolimski hram, Sadi. Nema nikakve veze s obožavanjem Toraka.
Štaviše, ovakva mesta su Grolimi redovno spaljivali kad bi nabasali na njih.
Pripadaju staroj veri ovog područja."
„Misliš na obožavanje demona?"
Svileni klimnu. „Većinu su odavno napustili, ali ipak se tu i tamo nabasa
na neki. Bubnjevi su prilično jasni znaci da je ovaj ispred nas otvorio
radnju."
„Možemo li da ga zaobiđemo?", upita Durnik.
„Verovatno ćemo moći", odgovori čovečuljak. „Karendi spaljuju
određenu gljivu u svojim obrednim vatrama. Isparenja čudno utiču na čula."
„A tako?" progovori Sadi sa zanimanjem.
„Batali", odbrusi Belgarat. „U toj crvenoj torbi već imaš dovoljno toga."
 „Nevina naučnička radoznalost, Belgarate."
„Svakako."
„Šta obožavaju", upita Kadifa, „ako su demoni napustili Karendu?"
Svileni se namršti. „Ritam nije kako treba", reče.
„Nisi valjda odjednom postao i muzički znalac, Keldare?" upita ga.
Odmahnuo je glavom. „Prolazio sam već ovakvim mestima i lupanje u
bubnjeve je uvek bilo prilično mahnito prilikom tih obreda. A ovaj je
previše ritmički odmeren. Kao da iščekuju nešto."
Sadi slegnu ramenima. „Neka čekaju", reče. „Nas se to ne tiče, zar ne?“
„Nismo baš sigurni, Sadi", uzvrati mu Polgara. Obratila se Belgaratu:
„Sačekajte me ovde, oče. Idem da proverim.“
„Previše je opasno, Pol“, pobuni se Durnik.
Nasmešila se. „Na mene neće obratiti pažnju, Durniče." Sjahala je i
odšetala uz drum. Najednom je obujmi sjaj maglovite svetlosti. Kad je
svetlost uminula, velika snežna sova poletela je među drveće i nečujno
skliznula na mekim, tihim krilima.
„Iz nekog razloga ovo mi uvek sledi krv", promrmlja Sadi.
Čekali su uz odmerene zvuke bubnjeva.
Garion je sjahao i proverio kolan. Potom je odšetao malo dalje da pruži
noge.
Oko deset minuta kasnije Polgara se vrati lebdeći na belim krilima pod
niskim krošnjama. Kada je povratila ljudsko obličje, lice joj je bilo bledo a
oči ispunjene gađenjem. „Odvratno!", izjavi. „Odvratno!"
„Šta je bilo, Pol?", oglasi se Durnik brižno.
„Žena se porađa u tom hramu."
„Nisam baš siguran da je hram pogodno mesto, ali ako joj je bilo
potrebno skrovište..." kovač slegnu ramenima.
„Hram je bogami namerno odabran", odvrati ona. „Dete koje se rađa
nije ljudsko biće."
„Ali..."
„Demon?!", zavapi Se'Nedra.
Polgara se zagleda u Belgarata. „Moramo da se umešamo, oče" reče
mu. „Ovo se mora zaustaviti."
„Kako da ih zaustavimo?" upita Kadifa zatečeno. „Hoću reći, ako se
žena već porađa..." kaza i raširi ruke.
 „Možda ćemo morati da je ubijemo", objasni Polgara hladno. „Možda ni
to neće sprečiti ovaj nakaradni porođaj. Možda će biti potrebno da
porodimo to demonsko dete i potom ga ugušimo."
„Ne!" povika Se’Nedra. „To je samo beba! Ne možete je ubiti!"
„Nije to obična beba, Se'Nedra. To je poiučovek, poludemon, stvorenje
ovog sveta, a porod onog drugog. Ako se omogući da živi, isterivanje će
biti nemoguće i ono će postati stalna pretnja."
„Garione!" zaplaka Se Nedra. „Nemoj joj dopustiti."
„Polgara je u pravu, Se'Nedra", reče Belgarat. „Stvorenje ne sme da
živi."
„Koliko se Karenđa okupilo tamo?" upita Svileni.
„Šestoro ih je van hrama", odgovori Polgara. „ Možda ih ima još
unutra."
„Koliko god da ih je, moraćemo da ih se rešimo", izjavi. „Čekaju
rođenje nečega za šta veruju da je božanstvo i do smrti će braniti
novorođenog demona."
„U redu onda", Garion će hladno, „hajde da im uslišimo želje."
„Zar ti podržavaš ovo?", povika Se'Nedra.
„Nije mi pravo", prizna, „ali ne vidim neki drugi izbor." Pogledao je
Polgaru. „Ne postoji nikakav način da se vrati tamo odakle potiču demoni?"
upita je.
„Nikakav", odgovori mu ravnim glasom. „Ova; svet će mu biti dom.
Nije prizvano niti ima gospodara. Za dve godine će postati grozota kakvu
ovaj svet još nije video. Mora biti uništeno."
„Možeš li ti to, Pol?" upita Belgarat.
„Nemam drugog izbora, oče", odvrati mu. „Prosto moram to da
obavim."
„U redu onda", obrati se starac svima.
„Moramo da ubacimo Pol u taj hram, a to znači suočavanje s
Karendima."
Svileni izvuče bodež iz čizme. „Trebalo je da ga naoštrim“, promrmlja
žalostivo posmatrajući iskrzanu oštricu.
„Hoćeš li da ti pozajmim jedan?“, upita Kadifa.
„Ne, u redu je, Lizel", odgovori. „Imam još nekoliko za svaki slučaj.“
Vratio je bodež u čizmu i izvukao drugi iz kanija skrivenih na krstima i još
jedan tik podno vrata na leđima.
Durnik podiže svoju sekiru sa sedla. Nije bio srećan. „Da li zaista
moramo ovo da radimo, Pol?“, upita.
„Da, Durniče. Bojim se da moramo."
Uzdahnuo je. „Dobro onda“, reče. „Hajde da završimo s tim.“
Polako su jahali kako ne bi upozorili fanatike.
Karendi su sedeli oko velikog izdubljenog debla u koji su ritmično
udarali. Odavao je tup tutnjavi zvuk. Bili su obučeni u grubo štavljene
kožne prsluke i pantalone od prljavog platna, imali su neugledne brade, a
kose su im bile umršene i masne. Lica su im bila odvratno obojena.
„Idem ja prvi“, progunđa Garion ostalima.
„Nećeš valjda da ih izazivaš na dvoboj ?“ prošapta Svileni.
„Nisam ubica, Svileni", odvrati Garion tiho. „Možda jedan ili dvojica
imaju dovoljno soli u glavi pa će pobeći, što će značiti da ćemo morati da
ubijamo manje ljudi."
„Kako hoćeš, ali očekivati razum u Karenđa samo je po sebi
nerazumno."
Garion namah osmotri okolinu. Drveni hram je bio sagrađen od
poluistrulelih balvana, bio je prilično nagnut na jednu stranu, a uzduž po
glavnoj gredi bio je postavljen, red mahovinom prekrivenih lobanja koje su
prazno zurile. Tlo ispred hrama je bilo od nabijene zemlje, a nedaleko od
bubnjara dimila se vatra.
„Čuvaj se onog dima“, šapnu Svileni upozorenje. „Počećeš svašta da
viđaš ako se nagutaš toga."
Garion klimnu i osvrnu se oko sebe. „Jesmo li svi spremni?” upita tiho.
Svi klimnuše potvrdno.
„Dobro." Obode Kretijena i stušti se na čistinu. „Bacite oružje!" viknu
zatečenim Karendima.
Umesto da ga poslušaju, baciše udaraljke i mašiše se raznih sekira,
kopalja i mačeva i krenuše prkosno da viču.
„Vidiš?“, Svileni će.
Garion stegnu zube i krenu u juriš, a mač mu planu. Dok je jurišao na
protivnike u kožnim prslucima, ugledao je još četvoricu kako izlaze iz
hrama. Međutim, čak i s ovim pojačanjem, nisu bili dorasli Garionu i
njegovim prijateljima na konjima. Dvojicu Karenda Garion pokosi mačem u
prvom jurišu, a onaj koji je namerio da ga u leđa proburazi kopljem širokog
vrha sruši se pod udarcem Durnikove sekire. Sadi je ogrtačem skrenuo mač
koji je krenuo da ga nabode i zatim je skoro gizdavim pokretom ubo
mačevaoca u grlo svojim otrovnim bodežom. Koristeći svoj teški štap kao
palicu, Tot je dvojicu srušio na zemlju. Udarci su mu zazvonili kao
lomljava kostiju. Mahniti usklici Karenda premetnuše se u bolne jauke dok
su padali. Svileni je skočio iz sedla, poput akrobate se okrenuo u vazduhu i
vešto nožem rasporio jednog fanatika dok je istovremeno drugi hitnuo u
grudi debeljka koji je pokušao da zamahne sekirom. Kretijen se tako brzo
okrenuo da je skoro zbacio Gariona iz sedla dok je palog Karenda pregazio
čelikom potkovanim kopitima.
Jedini preostali fanatik stajao je u dovratku trošnog hrama. Bio je dosta
stariji od svojih saboraca, a na licu mu je bila istetovirana jeziva maska. U
rukama je držao samo štap s lobanjom na vrhu. Vitlao ga jek njima dok je
vrištao neku vradžbinu. Reči mu se ipak naglo prekinuše kad je Kadifa
gracioznim pokretom bacila nož k njemu. Vrač je iznenađeno zurio u balčak
noža što mu je virio iz grudi. Potom se polako preturi unazad.
Nakon kratkog zatišja, prekinutog jedino jaucima dvojice muškaraca
koje je Tot osakatio, iz hrama odjeknu oštri vrisak žene.
Garion je đipio sa sedla, preskočio telo u dovratku i pogledao u veliku
zadimljenu prostoriju.
Na grubom oltaru kod suprotnog zida ležala je polunaga žena. Bila je
vezana za oltar tako da su joj i noge i ruke bile raširene, delimično
prekrivena prljavim ćebetom. Lice joj je bilo izobličeno, a trbuh
neverovatno velik i naduven. Opet je vrisnula i potom progovorila između
uzdaha.
„Nahaz! Magraš Klat Gričak! Nahaz!“
„Ja ću se pobrinuti za nju, Garione", začu se Polgara strogo iza njega.
„Sačekaj napolju s ostalima.
„Da li ih je bilo još unutra?" upita Svileni kad je izašao.
„Samo žena. Tetka Pol je s njom.“ Garion najednom shvati da se
neobuzdano trese.
„Kakvim je to jezikom pričala?", oglasi se Sadi pažljivo čisteći otrovni
bodež.
„Jezikom demona", odgovori Belgarat. „Zvala je oca deteta.“
 „Nahaza?“, Garion će iznenađeno.
„Ona misli da je to Nahaz", reče starac. „Možda greši, a možda i ne."
U hramu je žena opet vrisnula.
„Da li je neko povređen?" žustro će Durnik.
„Samo oni tamo", odvrati Svileni i pokaza na pale Karende. Zatim je
čučnuo i više puta zabio bodeže u zemlju da očisti krv sa njih.
„Keldare", obrati mu se Kadifa čudnim slabašnim glasom, „da li bi mi
dodao nož?"
Garion ju je pogledao i primetio da je prebledela i da joj se ruke tresu.
Tada je shvatio da ta pomalo nadobudna devojka možda i nije toliko surova
koliko je mislio.
„Svakako, Lizel", odgovori Svileni ravnodušno. Čovečuljak je
očigledno razumeo razlog njenog nemira. Ustao je, otišao do dovratka i
izvukao nož iz vračevih grudi. Pažljivo ga je obrisao i vratio joj ga. „Zašto
se ne bi vratila i ostala sa Se'Nedrom?", predložio je. „Mi ćemo počistiti
ovde."
„Hvala ti, Keldare", reče, okrenu konja i odjaha s čistine.
„Ipak je ona tek devojka", obrati se Garionu braneći je. „Mada jeste
vesta", dodade uz ton ponosa.
„Jašta", saglasi se Garion. „Veoma je vešta." Pogledao je oko sebe po
izvijenim telirna koja su ležala na čistini. „Hajde da odvučemo leševe iza
hrama", predloži. „Ovo mesto je užasno i bez toga."
Opet se začu vrisak iz hrama.
Podne je došlo i neopaženo prošlo dok su Garion i ostali trpeli vapaje
žene na porođaju. Oko sredine popodneva vrisci su postali znatno slabiji.
Dok je sunce klonulo ka obzorju oglasio se poslednji jezoviti urlik koji se
polako stišao. Više se ništa nije čulo iz hrama i nakon nekoliko minuta
Polgara je izašla. Lice joj je bilo bledo, a ruke i odeća potpuno krvavi.
„Jesi li dobro, Pol?", zabrinuto će Belgarat.
„Umrla je."
„A demon?"
„Dete je rođeno mrtvo. Nijedno još nije preživelo porođaj." Pogledala
je svoju odeću. „Durniče, molim te donesi mi ćebe i nešto vode da se
operem."
„Naravno, Pol." Suprug ju je zaklonio ćebetom, a Polgara se skinu i
baci odeću u hram. Potom se ogrnu ćebetom. „Spalite ga", reče. „Spalite ga
do temelja."
 Dvadeset prvo poglavlje

PREŠLI SU GRANICU KA DŽENOU SUTRADAN OKO PODNEVA, i dalje prateći

Zandramasin trag. Svi su bili slabi od jučerašnjih događaja i jahali su ćutke.
Koju ligu posle prilično nejasne granice zaustavili su se podalje od puta da
obeduju. Prolećno sunce je bilo veoma jarko i dan je bio prijatno topao.
Garion se malo udaljio od ostalih i posmatrao oblak žutih pčela kako
marljivo obrađuju poljanu divljeg cveća.
„Garione", oglasi se Se'Nedra tanušnim glasom iza njega.
„Da, Se'Nedra?" zagrlio ju je.
„Šta se zapravo desilo tamo?"
„Videla si koliko i ja."
„Nisam na to mislila. Šta se desilo u hramu? Da li su ona jadnica i
njena beba stvarno prosto umrli ili ih je Polgara ubila?"
„Se’Nedra!"
„Moram da znam, Garione. Bila je tako smrknuta i pre nego što je ušla
u hram. Nameravala je da ubije bebu. A onda je izašla i rekla nam da su i
majka i beba umrli na porođaju. Nije li to malo zgodno?"
Duboko je uzdahnuo. „Se'Nedra, razmisli malo. Već dugo poznaješ
tetku Pol. Da li je ikad slagala?"
„Pa, ponekad mi nije rekla svu istinu. Govorila je samo delove nečega,
a ostatak prećutala kao tajnu."
„To nije isto što i laganje, Se'Nedra, što i sama znaš.“
„Pa...“
„Ljuta si jer je rekla da ćemo morati da ubijemo to stvorenje."
„Bebu", ispravila ga je strogo.
Uhvatio ju je za ramena i pogledao pravo u oči. „Ne, Se'Nedra. To je
bilo stvorenje - polučovek, poludemon - a u celosti čudovište."
„Ali bilo je tako malo, tako bespomoćno."
 „A odakle to znaš?"
„Sve su bebe male kad se rode."
„Ne verujem da je ova bila. Video sam tu ženu na tren pre nego što mi
je tetka Pol rekla da napustim hram. Sećaš li se kako si bila velika pre
Geranovog rođenja? E, pa stomak one žene je bio najmanje pet puta veći od
tvog, a nije mnogo viša od tebe."
„Šališ se?!"
„O, ne, kamo sreće. Nije bilo načina da se taj demon rodi a da ne ubije
majku. Mogao je i da joj raspara stomak."
„Sopstvenoj majci?" zavapi.
„Zar veruješ da bi voleo svoju majku? Demoni ne znaju da vole,
Se’Nedra. Zato su demoni. Srećom, demon je umro. Šteta je što je i žena
morala da umre, ali bilo je prekasno da išta učinimo za nju."
„Imaš hladno srce, Garione."
„O, Se’Nedra, znaš da nije tako. Svakako je bilo krajnje neprijatno, ali
niko od nas nije imao drugog izbora sem da uradi baš ono što mora."
Okrenula mu je leđa i krenula da se udaljava.
„Se'Nedra", reče žureći da je uhvati.
„Šta je?", pokušala je da se oslobodi njegovog stiska.
„Nismo imali izbora", ponovio je. „Zar bi htela da Geran odrasta u
svetu ispunjenom demonima?"
Zagledala se u njega. „Ne", strogo priznade. „Samo što..." Ne dovrši
rečenicu.
„Znam“, zagrlio ju je.
„O, Garione." Iznenada ga obgrli i sve je opet bilo u redu.
Nakon što su obedovali nastavili su kroz šumu, povremeno prolazeći
pored sela koja su se krila među drvećem. Sela su bila bedna, uglavnom su
se sastojala od desetak neuglednih brvnara okruženih ogradama od kolja.
Obično je u svakom bilo dosta svinja koje su brstile korenje oko sela.
„Izgleda da baš i nema mnogo pasa", primeti Durnik.
„Stanovnici ovih krajeva više vole svinje kao ljubimce", reče Svileni.
„Karendi, kao rasa, imaju veliku naklonost ka prljavštini, a svinje
zadovoljavaju određene unutrašnje potrebe.“
„Da ti kažem nešto, Svileni", poče kovač. „Bio bi mnogo prijatniji
saputnik kad se ne bi toliko trudio da sve okreneš na šegu."
 „To mi je mana. Već duže vreme posmatram ovaj svet i shvatio sam da
ako se ne smejem, najverovatnije ću završiti cmizdreći.“
„Sad se ne šegačiš?“
„Zar bih uradio tako nešto starom drugu."
Oko kasnog popodneva drum je malo zavijao i oni uskoro stigoše do
ruba šume i račvanja puta.
„U redu. Kuda sad?" upita Belgarat.
Garion podiže mač s jabuke sedla i zamaha njime dok ne oseti poznati
trzaj. „Desno", odgovori.
„Tako mi je drago što si to rekao", Svileni će. „Put ulevo vodi u Kalidu,
a pretpostavljam da su do njih doprle vesti o Harakanovoj smrti. Čak i bez
demona, grad je pun pomahnitalih. Neprijatno mestašce za posetu.
Poklonici gospodara Menge malo bi se uzrujali kad bi čuli da je nestao i
ostavio ih na cedilu."
„Kuda vodi desni put?" zapita Belgarat.
„Dole do jezera", odgovori Svileni, „Karendsko jezero je najveće na
svetu. S obale ti se čini kao da posmatraš okean.“
Garion se namršti. „Deda", zabrinuto će, „misliš li da Zandramas zna da
Kugla može da je prati?"
„Moguće je.“
„A da Ii onda zna da ne mogu da je pratim preko vode?"
„Ne bih znao."
„Ali ako zna, zar nije moguće da je otišla na jezero kako bi zamela trag?
Mogla je da otplovi malo, vrati se i pristane gde god poželi. Potom je mogla
da ode u bilo kom pravcu i da joj mi nikad više ne uđemo u trag."
Belgarat se počeša po bradi, škiljeći od sunca. „Pol" reče. „Ima li
Grolima u blizini?"
Na trenutak se usredsredila. „Nema ih u neposrednoj blizini, oče“,
odgovori.
„Dobro. Kad je Zandramas pokušala da petlja oko Se’Nedre još u Rak
Hagi, mogla si nakratko da se povežeš s njenim umom?"
„Da, nakratko.”
„Tada je bila u Ašabi, je l' tako?"
Ona klimnu glavom.
„Da li si osetila bilo kakav nagoveštaj gde je planirala da krene
odatle?"
Namrštila se. „Ništa određeno, oče, jedino blagi nagoveštaj da želi da
ide kući."
„U Daršivu", Svileni će pucnuvši prstima. „Znamo da je Zandramas
daršivsko ime, a Zakat je rekao Garionu da se u Daršivi spremaju neredi."
Belgarat zagunđa. „Nije mi to sigurno", reče. „Bolje bih se osećao kad
bismo imali neku potvrdu." Pogledao je u Polgaru. „Šta misliš, da li bi
mogla ponovo da uspostaviš vezu s njom, makar na tren? Samo mi pravac
treba."
„Ne verujem, oče. Pokušaću, ali..." slegnu ramenima. Potom joj se lice
smiri i Garion oseti njenu volju kako se širi i obazrivo opituje pred sobom.
Nakon nekoliko minuta opustila je volju. „Štiti se, oče", uputi starcu.
„Ništa ne mogu da osetim."
Promrmlja psovku sebi u bradu. „Onda ćemo morati da siđemo do
jezera i raspitamo se. Možda ju je neko video."
„Siguran sam da jeste", reče Svileni, „ali Zandramas ima naviku da
utopi svoje mornare, sećaš se? Ako ju je iko video da se iskrcala, taj
najverovatnije dremka deset metara pod vodom."
„Možeš li da smisliš neki drugi plan?"
„Ne mogu ovako na prepad.“
„Onda idemo do jezera."
Dok je sunce lagano tonuio iza njih, prišli su povećem gradu na oko
pola kilometra od druma. Meštani su se okupili van ograde od pruća koja je
okruživala grad. Zapalili su ogromnu lomaču ispred koje je stajao oltar od
grubo tesanih balvana, ukrašen lobanjama. Mršavko s nekoliko pera u kosi i
avetinjskim šarama oslikanim po licu i telu stajao je ispred oltara čarajući i
bajući iz sveg glasa. Ruke je molećivo pružio ka nebu, a u glasu mu se začu
očajanje.
„Šta to radi?" upita Se’Nedra.
„Pokušava da prizove demona kako bi ga meštani obožavali", objasni
Eriond mirno.
„Garione!" uzrujano će. „Zar ne bi trebalo da bežimo?"
„Neće mu uspeti", uveravao ju je Eriond. „Demon mu se više neće
odazvati. Nahaz im je zabranio."
Vrač je prekinuo bajanje. Čak i s tolike razdaljine na licu mu se mogla
primetiti zgranutost. Među meštanima se razlegao ljutiti žamor.
„Ova gomila postaje nezgodna" primeti Svileni. „Bolje bi mu bilo da u
sledećem pokušaju dozove bilo kakvog demona ili će se naći u sosu."
Avetinjski išarani mršavko s perima u kosi počeo je opet da baja,
gotovo vičući i vrišteći ka nebu. Završio je i sačekao.
Ništa se ne dogodi.
Nakon nekoliko trenutaka svetina glasno zaurla i pojuri napred. Zgrabili
su zgrčenog vrača i razrušili mu oltar. Hrapavo se smejući, prikovaše mu
dugim klinovima ruke i stopala na jedan balvan iz oltara i gurnuše ga na
lomaču uz bučno klicanje.
„Hajdemo odavde“, reče Belgarat. „Rulja obično podivlja kad okusi
krv.“ Poveo ih je u galop.
Te noći su se ulogorili u vrbiku pokraj potočića i prikrili vatru koliko su
mogli. Sledećeg jutra je bilo maglovito, pa su obazrivo jahali s oružjem na
dohvatu ruke.
„Koliko još ima do jezera?“, upita Belgarat dok je sunce polako topilo
maglu.
Svileni je razgledao okolo po sve tanjoj magli. „Teško je reći. Mislim
da ima najmanje nekoliko liga.“
„Hajde onda da požurimo. Kad stignemo, moraćemo da potražimo brod,
a to bi moglo da potraje."
Nastavili su dalje terajući konje u brži kas. Put je vidno počeo da se
spušta.
„Malo je bliže nego što sam pretpostavio1', viknu Svileni. „Sećam se
ovog dela puta. Trebalo bi da stignemo do jezera za nekih sat vremena.“
Projahali su pored ponekog zalutalog Karenda. Uglavnom su nosili
meka krzna i oružje. Pogledi ovih meštana bili su sumnjičavi, čak bi se
moglo reći i neprijateljski, ali uprkos tome, Garionova verižnjača, šlem i
mač behu sasvim dovoljni da družini obezbede neometan prolaz.
Do sredine jutra magla se potpuno podigla. Garion zauzda konja na
brežuljku odakle je pucao pogled na široko prostranstvo vode, plavo i
iskričavo na jutarnjem suncu. Izgledalo je kao more čija se daleka suprotna
obala nije mogla videti, ali bez mirisa soli u vazduhu.
„Ogromno je, zar ne?“, progovori Svileni približivši svog konja
Kretijenu. Upro je prstom ka selu koje se sastojalo od brvnara sa slamnatim
krovovima, na oko kilometar uz obalu jezera. Barke su bile načičkane
pored plutajućeg doka koji se pružao u jezero. „Tu sam obično najmio
barku kad sam hteo da pređem jezero.“
„Znači, poslovao si ovde?“
„O, da. U Zamadskim planinama postoje rudnici zlata i nalazišta dragog
kamenja visoko u šumama."
„Kolike su im barke?"
„Dovoljne. Malo ćemo se stisnuti, ali vreme je prilično mirno za
bezbedan prelazak, pa čak i ako barka bude malo preopterećena." Zatim se
namršti. „Šta to rade?"
Garion se zagleda niz padinu koja je vodila u selo i vide gomilu kako se
polako kreće ka obali. Izgledalo je kao da crveno-mrko krzno preovlađuje
njihovom odećom, mada su mnogi imali na sebi ogrtače boje rđe ili
bledoplave. Reka ljudi prosto je kuljala niz padinu, a seljani izađoše da im
se pridruže.
„Belgarat e" doviknu sitni Dreznijac. „Izgleda da smo naišli na nevolju."
Belgarat potera konja u kas i brzo stiže na vrh brežuljka. Ugledao je
gomilu kako se okuplja ispred sela.
„Moramo da uđemo u to selo da bismo unajmili barku", reče Svileni.
„Dobro smo naoružani da zaplašimo nekoliko desetina seljana, ali tamo se
skupilo dvesta ili trista druškana. Tako nešto zahteva poveće
zastrašivanje."
„Možda je u pitanju vašar?"
Svileni odmahnu glavom. „Ne bih rekao. Pogrešno je doba godine za
tako nešto, a niko nije došao na taljigama." Skliznuo je sa sedla i otišao do
tovarnih konja. Koji tren kasnije vratio se s bedno štavljenim krznenim
prslukom i vrećastom krznenom kapom. Obukao ih je, savio se i privezao
platnene pantalone. „Kako izgledam?" upita.
„Otrcano", procent Garion.
„To mi je i namera. Takva je moda ovde u Karendi." Popnu se u sedlo.
„Gde si nabavio tu odeću?" ljubopitljivo će Belgarat.
„Skinuo sam s lesa kod hrama." Čovečuljak slegnu ramenima. „Volim
da mi je pri ruci nekoliko maski. Odoh da vidim šta se tamo događa."
Podbode konja i odgalopira nizbrdo ka okupljenoj gomili pred prijezerskim
selom.
 „Bolje da se sklonimo da nas ne vide", predloži Belgarat. „Ne bih da
privlačim previše pažnje."
Polako su poveli konje niz brdo i skrenuli podalje od puta u plitku
jarugu koja je pružala zaklon, gde su i sjahali. Garion se peške pope iz
jaruge i prileže u visoku travu da osmatra.
Oko pola sata kasnije Svileni se pojavi na vrhu brežuljka. Garion
ustade i mahnu.
Čovečuljak stiže do jaruge i sjaha, zgroženog lica. „Religija", frknu.
„Pitam se kakav bi svet bio bez nje. Okupili su se kako bi posmatrali
izvesnog premoćnog vrača koji ih čvrsto uverava da će prizvati demona,
uprkos već viđenom neuspehu njegovih prethodnika. Čak tvrdi da možda
može i samog gospodara demona Nahaza da ubedi da se pojavi. Ona rulja
će tamo biti ceo dan."
„I šta ćemo sad?", upita Sadi.
Belgarat se malo udaljio niz jarugu zamišljeno posmatrajući nebo. Kada
se vratio bio je odlučan. „Trebaće nam još toga" reče i pokaza na Svilenovu
odeću.
„Ništa lakše", odgovori Svileni. „Još ima okasnelih pa mogu nekoliko
njih neopaženo da smaknem. Kakav nam je plan?"
„Ti, Garion i ja idemo dole."
„Zanimljiva tvrdnja, ali ne vidim svrhu."
„Taj vrač, ko god da je, obećava da će prizvati Nahaza, ali Nahaz je sa
Urvonorn i teško da će se pojavljivati. Nakon onog što smo juče videli u
prošlom selu prilično je jasno da neuspeh u prizivanju demona predstavlja
ozbiljnu grešku. Ako je ovaj prikan dole toliko siguran, znači samo da će
stvoriti prikazu, pošto niko ne uspeva da uradi pravu stvar u poslednje
vreme. A pošto sam i sam vičan s prikazama, idem dole da ga izazovem."
„Zar neće onda okupljeni samo pasti ničice i obožavati tvoju prikazu?"
upita ga Kadifa.
Osmeh mu je bio jeziv. „Ne verujem., Lizel", odgovori. „Vidiš, postoje
demoni, a onda postoje i demoni. Ako ovo obavim kako valja, neće biti
nijednog Karenda u krugu od pet liga do zalaska sunca. Naravno, sve zavisi
koliko brzo mogu da trče.” Pogledao je Svilenog. „Još si tu?“, upita
negodujući.
Dok se Svileni dao u potragu za novim odorama, starac se pripremao.
Našao je dugu, pomalo zakrivljenu granu da mu služi kao štap i nekoliko
pera koje je zadenuo u kosu. Onda je seo i naslonio glavu na zavežljaje. „U
redu, Pol“, naložio je svojoj ćerki, „postaraj se da budem ogavan.”
Blago se nasmešila i podigla ruku. „Ne tako. Samo uzmi nešto mastila i
iscrtaj mi neke šare po licu. Ne moraju biti previše verne. Karendi su toliko
izopačili sopstvenu religiju da ne bi mogli da prepoznaju vernost ni da
ugaze u nju.“
Zasmejala se i otišla do jednog zavežljaja. Tren kasnije vratila se s
bočicom mastila i perom za pisanje.
„Zašto nosite mastilo, gospo Polgara?” upita Se’Nedra. „Volim da
budem spremna za svaku priliku. Jednom sam pošla na dug put i trebalo je
da ostavim poruku nekome usput. Nisam imala kod sebe mastila pa sam
morala da presečem venu kako bih imala čime da pišem. Retko kad dvaput
napravim istu grešku. Zažmuri, oče. Uvek radije krenem od kapaka pa
nastavljam ka spolja.”
Belgarat je zažmurio. „Durniče” obrati mu se kad mu je Polgara perom
zašarala lice, „ti i ostali ćete ostati ovde. Vidi da nađete neki bolji kutak za
skrivanje od ove jaruge.”
„U redu, Belgarate”, saglasi se kovač. „Kako ćemo znati kada je
bezbedno da siđemo do obale?”
„Kad vrištanje utihne.”
„Ne mrdaj usta, oče“, reče Polgara namrštena od usredsređenosti, te
nastavi sa šaranjem. „Hoćeš li da ti zatamnim bradu?"
„Ostavi je. Sujeverne ljude uvek opčinjava starost, a ja izgledam starije
od svakoga.”
Klimnula je odobravajući. „Zapravo, oče, izgledaš starije od prašine.”
„Vrlo smešno, Pol”, zajedljivo će. „Jesi li više završila?”
„Hoćeš li simbol smrti na čelu?" upita.
„Može“, progunđa. „One budale ga neće prepoznati, ali izgleda
upečatljivo."
Kad je Polgara završila sa svojom majstorijom, Svileni se vratio s
traženom odećom.
„Uspeo si?“, upita Durnik.
„Prosto ko pasulj." Svileni slegnu ramenima. „Protivniku koji blene u
nebo nije teško prići otpozadi, i hitar udarac u potiljak obično ga brzo
onesvesti."
„Ostavi ovde verižnjaču i šlem, Garione“, reče Belgarat. „Karendi ih ne
nose. Ipak, ponesi mač."
„Tako sam i mislio." Garion je krenuo da svlači verižnjaču. Nakon
nekoliko trenutaka Se’Nedra je prišla da mu pomogne.
„Zarđao si", reče mu nakon što su skinuli tešku odeždu. Pokazivala je
na niz mrkocrvenih mrlja na lanenoj tunici koju je nosio ispod.
„To ti je jedna od mana nošenja oklopa", odgovori.
„I smrad", dodade ona nabrčkavši nos. „Stvarno ćeš morati da se
okupaš, Garione."
„Videću da i to obavim ovih dana", reče i navuče jedan od krznenih
kožuha koje je Svileni doneo. Potom je privezao grube pantalone i natakao
smrdljivu krznenu kapu. „Kako izgledam?" upita je.
„Kao divljak", odgovorila je.
„Tako i treba da bude."
„Tebi nisam nabavio kapu", Svileni se obratio Belgaratu. „Pretpostavio
sam da ćeš radije nositi perje."
Belgarat mu klimnu. „Svi mi, moćni vračevi, nosimo perje", saglasio se.
„Volim da se oblačim moderno, iako mi se čini da će ova moda brzo proći."
Pogledao je konje. „Mislim da ćemo ipak peške", odlučio je. „Kada buka
počne, konji će se možda uznemiriti." Pogledao je u Polgaru i ostale. „Ovo
ne bi trebalo dugo da traje", reče odlučno i krenu iz jaruge s Garionom i
Svilenim tik iza sebe.
Izašli su na južnoj strani brežuljka i nastavili nizbrdo ka rulji koja se
skupljala na obali.
„Ne vidim vrača", izjavi Garion piljeći u daljinu.
„Vole da publika malo čeka“, reče Belgarat. „Time navodno povećavaju
iščekivanje."
Dan je bio prilično topao, pa im je odeća sve više zaudarala. Iako nisu
mnogo ličili na Karende, ugurali su se u svetinu koja ne obrati mnogo
pažnje na njih. Svi pogledi bili su uprti na izdignuto postolje i uobičajeni
oltar od balvana s ukrasima od lobanja na kočevima.
„Odakle im sve te lobanje?” prošapta Garion Svilenom.
„Nekada su bili lovci na glave", odgovori Svileni. „Angaraci su ukinuli
te delatnosti pa se sad smucaju i pljačkaju grobove pod okriljem mraka.
Sumnjam da ćeš naći ceo kostur u celoj Karendi.”
„Priđimo oltaru”, promrmlja Belgarat. „Ne bih da se guram kroz rulju
kad predstava počne.”
Progurali su se kroz svetinu. Nekoliko fanatika masne kose pobuni se
zbog gurkanja, ali samo kratki pogled na Belgaratovo lice s jezovitim
šarama koje je Polgara iscrtala bio je dovoljan da ih ubedi kako je starac
vrač ogromne moći i da možda nije pametno petljati se s njim. Taman kad
su se probili napred, blizu oltara, muškarac u crnoj grolimskoj odori prođe
kroz kapiju prijezerskog sela i zaputi se pravo ka oltaru.
„Mislim da je ovo naš vrač”, tiho će Belgarat.
„Grolim?", Svileni je zvučao pomalo iznenađeno.
„Hajde da vidimo šta je naumio.”
Pridošlica u crnoj odori pristiže do postolja, pope se i stade ispred
oltara. Podigao je tada obe ruke i krenuo da izgovara nešto na jeziku koji
Garion nije razumeo. Njegove reči mogle su biti i blagosiljanje i kletva.
Gomila je odjednom utihnula. Grolim je polako sklonio kapuljaču s glave i
pustio da mu odora padne na postolje. Na sebi je imao samo pregaču, a
glava mu beše obrijana. Telo mu je od temena do stopala bilo prekriveno
nakićenim složenim tetovažama.
Svileni se trgnu. „To mora da je stvarno bolelo", promrmlja.
„Pripravite se da svog boga gledate u oči“, objavio je Grolim gromko, te
se sagnu da ispiše nešto na postolju pred oltarom.
„Tako sam i mislio", šapnu Belgarat. „Taj krug što je iscrtao nije
potpun. Da se zaista sprema da prizove demona, ne bi pravio takvu
grešku."
Grolim se uspravi i progovori bajalicu pevljivim kazivanjem.
„Mnogo je obazriv", reče Belgarat. „Izostavlja ključne reči. Ne želi
slučajno da prizove stvarnog demona. Ček, ček." Starac se blago nasmeši.
„Evo ga."
Garion je takođe osetio kad je Grolim u talasima prikupio volju i začuo
poznati nadirući zvuk.
„Gledajte gospodara demona Nahaza", viknu tetovirani Grolim i prilika
ogrnuta senkom, uz blesak vatre, zvuk potmule grmljavine i malo dima koji
je smrdeo na sumpor, pojavi se pred oltarom. Iako prilika nije bila veća od
prosečnog muškarca, izgledala je prilično stvarno.
 „Uopšte nije loše", prizna Belgarat nevoljno.
„Izgleda mi užasno stvarno, Belgarate", nervozno će Svileni.
„To je samo privid, Svileni", uveravao ga je starac tiho. „Vrlo dobar, ali
ipak samo privid."
Senovita prilika pred oltarom ustade i skinu kukuljicu tame da pokaže
svoje nakazno lice, koje je Garion video u Torakovoj prestonoj dvorani u
Ašabi. Svetina je pala ničice uz ielekkoji se razlegao, a Belgarat je glasno
udahnuo. „Kad ova rulja krene da beži, ne dajte da Grolim utekne", naložio
im je. „Ovaj je video pravog Nahaza, što znači da je jedan od Harakanovih
pristalica. Hoću neke odgovore od njega." Utom se starac uspravi. „E, pa
mislim da bih mogao da počnem", reče. Stao je pred postolje. „Varalice!"
gromko se razdra. „Varalice i lažove!"
Grolim se zagledao u njega i zaškiljio kad mu je video šare na licu. „Na
kolena pred gospodarem demona", prasnu.
„Varalice!” Belgarat ga opet optuži. Popeo se na postolje i okrenuo se
ka zapanjenoj gomili. „Nije on nikakav vrač, već običan Grolim i
prevarant”, objavi svima.
„Gospodar demona će ti rastrgnuti sve meso s kostiju!” dreknu Grolim.
„U redu” odgovori Belgarat mirno i zadovoljno. „Hajde baš da vidimo.
Evo. Ček da mu pomognem.” Zadigao je rukav, prišao senovitom prividu
koji je preteći lebdeo nad oltarom i namerno gurnuo svoju golu ruku u
otvorene čeljusti senke. Trenutak kasnije ruka je izvirila iz potiljka
gospodara demona. Još više gurnu ruku, a ceo zglob i podlaktica mu
proviriše iz lobanje privida. A onda namerno zamigolji prstima ka ljudima
koji su se okupili pred oltarom.
Među svetinom se razleglo nervozno kliberenje.
„Propustio si koji komad mesa, Nahaze”, reče starac senovitoj prilici
ispred sebe. „Ruka mi je još prilično mesnata.” Izvukao je ruku iz senke i
potom s obe ruke zamahao kroz Grolimov privid. „Mislim da mu manjka
telesnost, prijatelju”, reče tetoviranem čarobnjaku. „Zašto ga ne bismo
vratili tamo gde si ga našao? A potom ću pokazati tebi i tvojoj okupljenoj
pastvi pravog demona.”
Podrugljivo se podboči, malo se nagnu napred i zađuva u senku. Privid
nestade, a tetovirani Grolim prestrašeno ustuknu.
„Sprema se da beži” šapnu Svileni Garionu. „Idi na onu stranu postolja,
ja ću na ovu. Zvekni ga u glavu ako ti se približi.”
Garion klimnu i zaputi se ka suprotnoj strani postolja.
Belgarat se opet obrati gomili. „Ničice ste pali pred odrazom gospodara
demona”, povika im. „Šta ćete raditi kad vam dovedem kralja pakla?”
Sagnuo se i hitro počeo da iscrtava krug i pentagram ispred sebe. Tetovirani
sveštenik uzmaknu malo dalje od njega.
„Ni makac, Grolime”, reče Belgarat kroz okrutni smeh. „Kralj pakla je
uvek gladan i mislim da će hteti da se počasti tobom kad stigne.” Povi
najednom prst u oblik kuke i Grolim poče da se otima kao da ga je zgrabila
neka moćna nevidljiva ruka.
Potom se Belgarat dade u pojanje bajalice potpuno drugačije od one
koju je Grolim izgovorio, a reči su mu odzvanjale ka nebu pošto ih je
pažljivo umnožio do beskonačnosti. Uzavrele brazde raznobojnog plamena
pružiše se od jednog obzorja do drugog.
„Gledajte dveri pakla!” Urlao je pokazujući.
Daleko iznad jezera pojavila su se dva ogromna stuba. Između njih su
bujali veliki oblaci dima i vatre. Iza te ognjene kapije dopirao je zvuk
mnoštva ogavnih glasova koji su vrištali neki užasni hvalospev.
„A sada pozivam kralja pakla da istupi!” viknu starac i podiže svoj
krivi štap. Nadiruća sila njegove volje bila je neizmerna, a velike plamene
brazde na nebu zaista zakloniše sunce i zameniše ga sopstvenim jezovitim
svetlom.
S one strane ognjene kapije začu se prodorno pištanje koje je preraslo u
riku. Oganj se rastavio i obličje moćnog kovitlaca šibalo je između dva
stuba. Kovitlac se sve brže vrteo, menjajući boju od ugljenocrnog do
bledog, ledenobelog. Preko jezera je nezgrapno poleteo svod belog oblaka,
postajući sve gušći. U početku je nalikovao ogromnoj razbesneloj snežnoj
oluji s praznim očima i otvorenim čeljustima. Prostirao se stotine metara u
visinu, a dah mu je šibao po sada već užasnutoj gomili pred oltarom.
„Okusili ste led”, progovori Belgarat. „A sad okusite oganj! Vaše
obožavanje lažnog gospodara demona uvredilo je kralja pakla, tako da ćete
se peći u beskonačnoj vatri!” Još jednom je zamahnuo štapom i u središtu
uzavrelog belog obličja koje je i dalje prilazilo obali pojavi se tamnocrveni
sjaj. Garavocrveni sjaj se s velikom brzinom poveća sve dok nije u
potpunosti ispunio unutrašnjost beline. Potom je avetinjska prilika sva od
plamena i uskovitlanog leda podigla ruke duge sto metara i urliknula
zaglušujućom rikom. Led se raspuknu i avetinja postade biće potpuno
sazda.no od vatre. Plamenovi su mu kuljali iz usta i nozdrva i para se
uzdizala sa svakim korakom po površini jezera dok je prelazilo poslednje
metre vode i stupalo na tlo.
Pružilo je ogromnu ruku dole do oltara i okrenulo dlan nagore. Belgarat
je mirno stao na ognjenu ruku, a prikaza ga je podigla visoko u vazduh.
„Nevernici!“, dreknuo je na njih prolamajućim glasom. „Pripravite se da
iskusite gnev kralja pakla zbog vašeg otpadništva!“
Među Karendima se razlegao prestravljeni vapaj praćen sablažnjenim
vriscima kad je vatrena avet pružila ognjenu ručetinu ka gomili.
Utom se svi do jednog okrenuše i dadoše u beg, vrišteći od straha.
Verovatno zato što se Belgarat više usredsredio na ogromno obličje koje
je stvorio i borio se da ga održi, Grolim nekako uspe da se oslobodi i skoči
s postolja. Međutim, Garion ga je čekao. Zaustavio je sirotana žarivši mu
ruku u grudni koš. Istovremeno široko zamahnu slobodnom rukom i lupi
istetoviranog čarobnjaka po glavi.
Grolim se onesvesti i nauznak sruši. Iz nekog razloga, Garion se osećao
prilično zadovoljno.
 Dvadeset drugo poglavlje

„KOJU BARKU HOĆEŠ DA UKRADEMO?” upita Svileni kad je Garion spustio

nesvesnog Grolima na ploveći dok isturen na jezeru.
„Zašto baš mene pitaš?” reče Garion osetivši se pomalo nezgodno zbog
Keldarovog izbora reči.
„Zato što ćeš s Durnikom upravljati njome. Ne bih znao čak ni da
isplovim čamcem a da se ne okrenem.”
„Da se ne prevrneš” ispravi ga Garion odsutno, posmatrajući raznolike
barke pored doka.
„Šta reče?”
„Tražio si izraz prevrnuti se, Svileni. Kola mogu da se okrenu, a barka
se prevrće.”
„Ali znači isto, je l' tako?”
„Otprilike.”
„Zašto mi onda dosađuješ? Šta kažeš na ovu?” Čovečuljak pokaza ka
barci sa širokim jedrima i iscrtanim očima na pramcu.
„Malo joj je korito”, Garion će. „Konji su teški, tako da će prilično
opteretiti svaku od ovih.”
Svileni slegnu ramenima. „Ti si stručnjak. Već počinješ da pričaš kao
pravi moreplovac poput Baraka i Greldika.” Najednom se isceri. „Znaš,
Garione, nikad nisam ukrao nešto toliko veliko kao što je barka. Ovo je
pravi izazov za mene.”
„Zamolio bih te da prestaneš da koristiš reč ukrasti. Zar ne možemo
prosto da kažemo da samo pozajmljujemo barku?” „Nameravaš li da
doploviš njome nazad i vratiš je kad nam više ne bude trebala?”
„Pa, ne baš.”
„U tom slučaju odgovarajuća reč je ukrasti. Ti si stručnjak za brodove i
plovidbu, ja sam stručnjak za lopovluk.”
 Zaputili su se dalje niz dok.
„Hajdemo da malo razgledamo palubu ove barke”, reče Garion i pokaza
na nezgrapnu oveću barku obojenu ogavnom zelenom bojom.
„Izgleda kao kada.”
„Ne nameravam da osvajam trke s njom.” Garion kroči na palubu.
„Dovoljno je prostrana za konje, a strane su dovoljno visoke da spreče
prelivanje zbog težine.” Proverio je jarbol i konopce. „Malo je zastarela”,
naglasio je, „ali mislim da ćemo se Durnik i ja snaći.”
„Proveri dno da ne curi negde” predloži Svileni. „Niko ne bi ovako
obojio barku da ne propušta vodu.”
Garion se spustio dole i proverio teretni deo. Kad se vratio na palubu,
već se odlučio. „Mislim da ćemo pozajmiti ovu”, reče i skoči na dok.
„Reč koju tražiš je ukrasti, Garione.”
Garion uzdahnu. „Neka bude onda ukrasti, ako te to usrećuje.”
„Samo želim da budem precizan.”
„Hajde da dovučemo onog Grolima ovamo”, predloži Garion.
„Ubacićemo ga u barku i svezati. Mada, ne verujem da će se u skorije
vreme osvestiti, ali nema vajde da rizikujemo.” „Koliko si ga snažno
klepio?”
„Zapravo, prilično jako. Zbog nečega me je baš nervirao.” Zaputili su se
k mestu gde je Grolim ležao.
„Svakim danom postaješ sve sličniji Belgaratu“, reče mu Svileni. „Više
štete napraviš iz puke uzrujanosti nego većina običnog sveta iz nagomilanog
besa.“
Garion slegnu ramenima i nogom prevrnu tetoviranog Grolima. Zgrabio
gaje za jedan članak. „Uhvati ga za drugu nogu", reče.
Vratiše se nazad ka brodiću tegleći Grolima za sobom. Njegova
obrijana glava lupkala je o daske doka. Kad su stigli do brodića, Garion ga
uhvati za ruke, a Svileni za oba članka. Zanjihali su ga nekoliko puta i
pustili da preleti ogradu poput džaka pšenice. Garion je skočio na palubu i
zavezao mu ruke i noge.
„Evo, stiže Belgarat s ostalima”, oglasi se Svileni s doka.
„Odlično. Evo hvataj drugi kraj mostića.” Garion zamahnu nezgrapnom
daskom i gurnu je k niskom Dreznijcu. Svileni je uhvati, još malo je povuče
i položi kraj na dok.
 „Našli ste nešto?” upitao je ostale kad su se približili.
„Prilično smo dobro prošli” odgovori mu Durnik. „Jedna od onih kuća
je zapravo skladište. Do tavanice je bila napunjena hranom.”
„Odlično. Nisam se baš radovao putovanju sa smanjenim zalihama.”
Belgarat se zagledao u brodić. „I nije baš neka barka, Garione” pobunio
se. „Ako već kradeš, zašto nisi odabrao neku lepšu?”
„Vidiš?”, Svileni će Garionu. „Rekoh ti da je prava reč.”
„Ne kradem je zbog izgleda, deda”, reče Garion. „Neću je zadržati.
Dovoljno je velika za konje, a jedra su jednostavna pa ćemo Durnik i ja
lakše baratati njima. Ako ti se ne sviđa, ukradi sebi neku drugu.”
„Danas smo izgleda malo namćorasti” reče starac blago. „Šta si uradio
mom Grolimu?”
„Eno leži u otvoru za oticanje.”
„Da li se osvestio?”
„Neće taj još neko vreme. Dobro sam ga udario. Hoćeš ii se ukrcati ili
ćeš da kradeš drugu barku?”
„Budi učtiv, mili.” Polgara ga je korila.
„Neću, Garione”, reče Belgarat. „Ako si se opredelio za ovu, onda
ćemo ovu i uzeti.”
Potrajalo je dok su poterali konje preko, a onda su se svi dali na posao
oko dizanja četvrtastih jedara. Kad su ih konačno podigli i podesili tako da
je Garion bio zadovoljan, preuzeo je rudo kormila. „Dobro”, reče,
„razvežite konopce.”
„Zvučiš kao pravi pomorac, dragi”, reče Se’Nedra zadivljeno.
„Drago mi je što si primetila.” Malo je podigao glas: „Tote, molim te da
nas onom čakijom odgurneš od doka. Ne bih da se probijam kroz sve druge
čamce kako bismo izašli u slobodne vode.”
Rmpalija je klimnuo, uzeo dugu čakiju i krenuo da ih odguruje od doka.
Pramac se lagano udaljavao od doka uz jedra koja su se napinjala na
promenljivom povetarcu.
„Da nisi hteo da kažeš ’brodove’, Garione?”, upita Se’Nedra.
„Šta?”
„Nazvao si ih čamcima. Zar to nisu brodovi?”
Nepokolebljivo je zurio u nju.
„Samo sam pitala”, reče ona braneći se.
 „Nemoj. Molim te.”
„Garione, čime si udario prikana?” mrzovoljno upita Belgarat. Klečao je
pored Grolima.
„Pesnicom”, odvrati Garion.
„Sledeći put se posluži toljagom ili sekirom. Umalo ga nisi ubio.”
„Hoće li možda još neko da se požali na nešto?”, upita Garion glasno.
„Hajde, svi lepo stanite u red.”
Svi su se pomalo iznenađeno zagledali u njega.
Odustao je. „Ma, zaboravite šta sam rekao.” Zaškiljio je prema jedrima
i pokušao da upravi pramac kako bi najbolje mogao da uhvati povetarac s
obale.
Utom su se jedra odjednom zategnula uz prasak, barka krenu da ubrzava
i uskoro je isplovila mimo kraja doka ka otvorenoj vodi.
„Pol", reče Belgarat. „Molim te, dođi ovamo i vidi šta možeš da učiniš s
ovim druškanom? Ne mogu da ga rasvestim, a hoću da ga ispitam."
„U redu, oče." Prišla je Grolimu, klekla pored njega i postavila mu
dlanove na slepoočnice. Usredsredila se na tren i Garion oseti nadiranje
njene volje.
Grolim jauknu.
„Sadi“, reče ona zamišljeno, „imaš li nefare u torbi?"
Evnuh klimnu. „Taman sam hteo isto da predložim, gospo Polgara."
Kleknuo je i otvorio crvenu torbu.
Belgarat upitno pogleda ćerku,
„To je opijat, oče", objasni mu. „Navešće ga da govori istinu."
„Zašto ne bismo to uobičajeno obavili?" upita.
„Zato što je on Grolim. Vrlo verovatno ima snažan um. Najverovatnije
bih ga savladala, ali bi svakako potrajalo i izmorilo me. Nefara će postići
isto i bez truda."
Slegnu ramenima. „Kako hoćeš, Pol."
Sadi iz torbe izvadi bočicu guste zelene tečnosti. Otvorio ju je i gurnuo
Grolimu pod nos. Držao ga je dok poiusvesni sveštenik nije otvorio usta
kako bi udahnuo. Evnuh je pažljivo kanuo tri kapi zelene tečnosti čoveku
na jezik. „Predlažem da sačekate malo pre nego što ga probudite, gospo
Polgara", reče zaškiljivši ka Grolimu. „Pustite da opijat deluje." Zatvorio je
bočicu i vratio je u torbicu.
 „Hoće li ga opijat povrediti?", upita Durnik.
Sadi odmahnu glavom. „Samo će mu opustiti volju", odgovori. „Biće
razuman i dosledan, i vrlo poslušan."
„A takođe neće moći da usredsredi um u dovoljnoj meri da iskoristi
kakav god dar da poseduje" dodade Polgara. „Nećemo morati da se
brinemo hoće li se prebaciti na drugo mesto onog časa kad se razbudi."
Ispitivački je posmatrala Grolimovo lice i povremeno mu otvarala očne
kapke da proveri napredak opijata. „Mislim da sad deluje”, reče konačno.
Odvezala mu je ruke i noge.
Potom mu ie dodirnula slepoočnice i nežno ga osvestila. „Kako se
osećaš?” upita ga.
„Boli me glava" žalio se Grolim.
„Proći će”, uveravala ga je. Ustala je i pogledala Belgarata. „Mirno
razgovaraj s njim, oče, i počni s jednostavnim pitanjima. S nefarom je
najbolje da ga lagano dovodiš do važnijih stvari.c<
Belgarat klimnu. Uze drveno vedro, okrenu ga, spusti na palubu pored
Grolima i sede. „Dobro jutro, prijatelju”, progovori prijatno, „ili je možda
već po podne?” Začkiljio je ka nebu.
„Ti nisi zapravo Karend, zar ne?“, upita Grolim. Glas mu je bio sanjiv.
„Mislio sam da si jedan od njihovih vračeva, ali sad kad te izbliza gledam
uviđam da nisi.”
„Veoma si pronicljiv, prijatelju”, Belgarat mu čestita. „Kako se zoveš?”
„Aršag”, odgovori Grolim.
„A odakle si?”
„Iz hrama u Kalidi.”
„Tako sam i mislio. Da li možda znaš Čandima koji se zove Harakan?
„Sad se predstavlja kao gospodar Menga.”
„A, da, tako je. Onaj Nahazov privid od jutros je bio veoma tačan.
Mora da si ga video više puta kako bi učinio sve kako treba.”
„Često sam bio u dodiru s Nahazom”, priznade Grolim. „Ja sam ga
doveo do gospodara Menge.”
„Pričaj mi malo o tome. Sigurno je zanimljiva priča i vrlo sam
znatiželjan da je čujem. I nemoj žuriti, prijatelju. Ispričaj mi celu priču i
nemoj izostaviti pojedinosti.”
Grolim se skoro radosno nasmeja. „Već duže vreme želim nekome da
ispričam sve”, reče. „Da li stvarno hoćeš sve da čuješ?”
„Prosto gorim od znatiželje” uveravao ga je Belgarat. Grolim se opet
nasmeši. „E, pa”, poče on, „sve je počelo pre više godina, nedugo nakon
Torakove smrti.. Služio sam u hramu Kalide. Iako smo svi duboko
očajavali, trudili smo se da održimo veru. Onda je jednog dana Harakan
došao u naš hram i potražio lično mene. Povremeno sam putovao u Mal
Jasku po crkvenim dužnostima i znao sam da je Harakan bio Čandim
visokog čina i vrlo blizak svetom Učeniku Urvonu. Kad smo bili sami,
rekao mi je da se Urvon savetovao s proročanstvima i predskazanjima u
vezi s pravcem kojim crkva mora da krene u svojim najmračnijim
vremenima. Učenik je otkrio da novi bog treba da se uzdigne nad
Angaracima i da će on u desnici držati Ktrag Sardijus, a u levici Ktrag
Jasku. On će biti svemoćno Dete Tame i gospodar demona će mu služiti.
„To je direktan citat, zar ne?“
Aršag mu klimnu. „Iz osme strofe Ašabinskih predskazanja”, potvrdi.
„.Malo je nejasno, ali proročanstva su inače takva. Nastavi.” Aršag se
promeškolji kako bi se bolje namestio, te nastavi: „Prema tumačenju
Učenika Urvona stihovi znače da će novi bog imati pomoć demona u
obračunu s neprijateljima.”
„Da li je Harakan rekao ko su ti neprijatelji?”
Aršag ponovo klimnu. „Spomenuo je Zandramas, za koju sam bio već
čuo, i nekog Agačaka, čije mi je ime nepoznato. Takođe me je upozorio da
će se Dete Svetlosti možda umešati.” „Razumna pretpostavka”, progunđa
Svileni Garionu. „Harakan, Učenikov najbliži savetnik, odabrao je mene da
obavim značajan zadatak”, s ponosom nastavi Aršag. „Naložio mi je da
potražim karendske vračeve i izučim njihove veštine tako da budem u
mogućnosti da prizovem gospodara demona Nahaza i privolim ga da
pomogne Učeniku Urvonu u borbi protiv neprijatelja.”
„Da li ti je rekao koliko je to opasno?”, upita Belgarat.
„Znao sam za opasnosti” Aršag će, „ali voljno sam ih prihvatio jer je
nagrada bila velika.”
„U to ne sumnjam”, Belgarat promrmlja. „Zašto se Harakan nije lično
poduhvatio toga?”
„Učenik Urvon je Harakanu dao drugačiji zadatak, i to na Zapadu, nešto
u vezi s nekim detetom.”
 Belgarat je bezizražajno klimnuo. „Mislim da sam čuo ponešto.”
„U svakom slučaju”, nastavi Aršag, „putovao sam po Severnoj šumi i
tragao za vračevima koji su još uvek obavljali rituale na mestima skrivenim
od očiju crkve. Nakon nekog vremena pronašao sam jednog.” Usne su mu
se izvile u kez. „Bio je neuki divljak nevelike veštine. Najbolje što je umeo
bilo je da prizove jedno ili dva čudovištanca. Ali ipak je pristao da me
uzme za učenika i roba. On mi je naneo ove oznake po telu.” S gađenjem je
posmatrao tetovaže. „Sve vreme me je držao u svojoj jazbini, naterao me da
ga služim i slušam šta bulazni. Naučio sam ono malo od njega i onda ga
zadavio. Nastavio sam sa svojom potragom za moćnijim učiteljem.”
„Jesi li primetio koliko je duboka zahvalnost jednog Grolima?” reče
Svileni tiho Garionu, koji je pola svoje pažnje posvetio priči, a pola
upravljanju barke.
„Godine koje su usledile bile su naporne”, nastavio je Aršag. „Išao sam
od učitelja do učitelja i trpeo mučenja i ropstvo.” Na licu mu se pojavi
bledi osmeh. „Povremeno bi me prodali nekom drugom vraču, kao da
prodaju kravu ili svinju. Nakon všto sam izučio njihove veštine, vratio sam
se prateći svoje tragove i svakome sam se osvetio za drskost. Na kraju sam
stigao u mesto nedaleko od severnih pustara i postao šegrt jednog drevnog
čoveka za koga se pričalo da je najmoćniji vrač u Karendi. Bio je veoma
star, vid mu je bio slab, pa je mislio da sam mladi Karend koji traga za
mudrošću. Uzeo me je za šegrta i time je počela moja ozbiljna obuka.
Prizivanje manjih demona nije težak posao, ali prizivanje gospodara demona
mnogo je teže i opasnije, Vrač je tvrdio da mu je dvaput, u životu pošlo za
rukom, mada moguće je da je lagao. Međutim, pokazao mi je kako da
pozovem sliku gospodara demona Nahaza kao i kako da razgovaram s njim.
Nikakva vradžbina ili bajalica nije dovoljno snažna da natera gospodara
demona da se pojavi kada ga prizovu. Taj dolazi samo kada prihvati da
dođe, a uglavnom iz sopstvenih pobuda. Kad sam na kraju naučio sve čime
je materi vrač mogao da me poduči, ubio sam ga i krenuo na jug ka Kalidi.“
Uzdahnuo je uz blagi nagoveštaj kajanja. „Matori je bio dobar učitelj, žao
mi je što sam morao da ga ubijem/' Tu slegnu ramenima. „Ali bio je star”,
dodade, „i ispratio sam ga jednim ubodom noža u srce.”
„Smiri se, Durniče”, reče Svileni i uhvati ljutitog kovača za ruku.
„U Kalidi me je hram dočekao u potpunoj pometnji”, nastavi. Aršag.
„Moja braća su napokon podlegla potpunom očaju, a hram je postao gnusna
kaljuga iskvarenosti i nazadnosti. Međutim, potisnuo sam sopstveni gnev i
držao se po strani. Poslao sam u Mal Jasku poruku kojom sam obavestio
Harakana da sam uspešno obavio zadatak i da u kaiidskom hramu čekam
dalja uputstva. Nakon nešto vremena dobio sam odgovor od jednog
Čandima da se Harakan još nije vratio sa Zapada.” Zastao je. „Da li bih
mogao da dobijem malo vode?” upita. „Imam neki odvratan ukus u ustima.”
Sadi ode do krme i bureta s vodom i zahvati malo lončetom. „Nijedan
opijat nije potpuno savršen”, promrmlja Garionu u proiazu.
Aršag zahvalno uze solju od Sadija i poče da pije.
„Nastavi s pričom”, reče Belgarat kad je ovaj završio.
Aršag klimnu. „Pre skoro godinu dana Harakan se vratio sa Zapada”,
reče. „Došao je u Kalidu i našli smo se u tajnosti. Ispričao sam mu šta sam
postigao i upozorio ga na ograničenja u vezi s prizivanjem gospodara
demona. Potom smo otišli na neko osamljeno mesto gde sam ga podučio u
vraćanju i bajalicama za dozivanje Nahazove slike, koja nam je
omogućavala da razgovaramo s njim mimo kapije koja razdvaja naše
svetove. Kad smo uspeli da dotaknemo gospodara demona, Harakan je
odmah krenuo da razgovara s njim. Pomenuo je Ktrag Sardijus, ali Nahaz je
već znao za njega. Potom je Harakan ispričao Nahazu da je tokom dugih
godina Torakovog sna Učenik Urvon postao sve više opsednut bogatstvom i
moći, dok na kraiu nije samog sebe ubedio da je zapravo polubog i da ga
samo jedan stepenik deli da postane potpuno božanstvo. Harakan je Nahazu
ponudio savez. Predložio je gospodaru demona da Urvona odvuče u ludilo
a potom mu pomogne da poraze ostale koji su tragali za skrovištem Ktrag
Sardijusa. Pošto mu niko ne bi stao na put, Urvon bi lako dobio kamen.”
„Pretpostavljam da si odabrao da im se pridružiš, umesto da upozoriš
Urvona, zar ne? Šta bi ti dobio u tom dogovoru?"
„Ostavili su me u životu.” Aršag slegnu ramenima. „Mislim da je
Harakan ipak hteo da me ubije, za svaki slučaj, ali Nahaz mu je rekao da
još mogu da budem od koristi. Obećao mi je kraljevstva kojima ću vladati i
decu demona koja će mi služiti. Harakana je gospodar demona ubedio da
mi se otad uljudno obraća.”
„Ne razumem šta dobija Nahaz time što će dati Sardiori Urvonu”,
priznade Belgarat.
 „Nahaz želi Ktrag Sardijus za sebe” pojasni Aršag. „Kad Urvon potpuno
poludi, Nahaz će prosto uzeti Ktrag Sardijus, a u Urvonove ruke staviti neki
bezvredni kamen. Gospodar demona i Harakan nameravali su da Urvona
sklone na neko zatvoreno mesto, možda u Ašabu ili neki drugi osamljeni
dvorac, i okruže ga demonima nižeg ranga kako bi ga zaslepili prividom. On
bi tamo igrao svoju ulogu kao blaženo poludeli bog dok bi Nahaz i Harakan
zajedno vladali svetom.”
„Sve dok se ne pojavi pravi angarački bog”, dodade Polgara. „Neće biti
novog angaračkog boga”, pobuni se Aršag. „Kad se Nahaz dokopa Ktrag
Sardijusa, odnosno Sardiona, oba Proročanstva će prestati da postoje. Dete
Svetlosti i Dete Tame će zauvek nestati. Stari bogovi će biti prognani, a
Nahaz će postati gospodar svemira i vladar sudbine celokupnog
čovečanstva.” „A šta time dobija Harakan?” upita Belgarat.
„Upravu nad crkvom, kao i svetovni tron celog sveta.” „Nadam se da je
to dobio napismeno”, jetko će Belgarion. „Demoni su poznati po tome što
krše obećanja. Šta se onda dogodilo?”
„Glasnik je stigao u Kalidu i Harakanu doneo Urvonova uputstva.
Učenik mu je naložio da se u Karendi napravi velika i nasilna pometnja,
čime Kal Zakat ne bi imao drugog izbora već da se vrati u Ktol Murgos. A
kad se car vrati u Maloriju, lako će ga ubiti. Urvon je bio ubeđen da će, kad
ovaj bude mrtav, moći da postavi povodljivog zamenika na presto. Mogao
bi zamenika da povede sa sobom kad krene u skrovište Sardiona. Izgleda
da je to jedan od uslova koji se moraju ispuniti da bi se novi bog pojavio.”
Belgarat klimnu. „Štošta postaje jasno. Šta se onda dogodilo?”
„Harakan i ja smo opet otišli na naše tajnovito mesto i ja sam opet otvorio
kapiju i prizvao Nahazovu sliku. Harakan i gospodar demona razgovarali su
duže vreme i najednom je slika postala stvarna i Nahaz je lično stajao pred
nama. Naložio mi je da Harakana otad zovem Menga, pošto mu je ime
poznato svuda u Maloriji. Krenuli srno nazad u Kalidu i Nahaz je pošao s
nama. Gospodar demona je prizvao svoje horde i Kalida je pala. Nahaz je
zahtevao neku nadoknadu za svoju pomoć i gospodar Menga mi je naložio
da se pobrinem za to. Tek tada sam shvatio zašto je Nahaz dozvolio da
ostanem živ. Razgovarali smo i on mi je rekao šta želi. Nije bilo pretnji, a i
Karendi su bili u pitanju, tako da...”, slegnu ramenima. „Karendi su
obožavali Nahaza kao boga, pa nije bilo teško da ubedim mlade
Karendkinje da je naklonost gospodara demona zapravo najveća moguća
čast. Svojevoljno su mu se predavale i svaka se u srcu nadala da će roditi
njegovo potomstvo, naravno i ne znajući da će nakon porođaja izgledati kao
sveže rasporene svinje." Usiljeno se nasmešio. „A ostatak pretpostavljam
da znate."
„O, da, nego šta." Belgaratov glas je bio nalik metalu koji struže kamen.
„Kad su otišli? Mislim na Harakana i Nahaza. Znamo da više nisu u ovom
delu Karende."
„Pre oko mesec dana. Spremali smo se za opsadu Torpokana na granici
s Delčinom. Kad sam se jednog jutra probudio, video sam da su gospodar
Menga i demon Nahaz isparili i da nijedan demon nije ostao s vojskom. Svi
su gledali u mene, a ja nisam nijednom vradžbinom niti bajalicom mogao da
prizovem ni najbednijeg demona. Vojska se razbesnela i jedva sam izvukao
živu glavu. Krenuo sam opet na sever u pravcu Kalide, ali tamo je sve bilo
u potpunoj pometnji. Bez demona koji su ih držali na povocu, Karendi su
ubrzo postali neobuzdani. Međutim, shvatio sam da mogu da prizovem sliku
Nahaza. Pretpostavio sam da sad kad su Menga i Nahaz otišli mogu da
privolim odanost Karenda i ako pametno iskoristim Nahazovu sliku da
zavladam Karendom. Plan je trebalo da počne jutros kad ste me prekinuli."
„A tako", reče Belgarat sumorno.
„Koliko si već dugo u okolini?", upita Polgara iznenada zarobljenika.
„Nekoliko nedelja", odgovori Grolim.
„Odlično", reče. „Pre nekog vremena sa zapada je ovamo došla jedna
žena s detetom."
„Ne obraćam mnogo pažnje na žene."
„Možda je ova bila malo drugačija. Znamo da je stigla u ono selo na
obali i da je unajmila barku. Jesi li načuo nešto o tome?"
„Malo je sada putnika u Karendi", reče joj. „Previše je komešanja i
meteža. U poslednjih mesec dana samo je jedna barka napustila to selo. A
reći ću vam još i ovo. Ako je ta žena koju tražite vaša prijateljica, i ako
jeste bila na tom brodu, možete da je oplakujete."
„Zar?”
„Barka je potonula u iznenadnoj oluji nadomak grada Karenda na
istočnoj obali jezera, u Ganeziji.”
„Vrlina koja krasi našu Zandramas jeste predvidljivost“, promumla
Svileni Garionu. „Mislim da sad nećemo imati problema da joj uđemo u
trag, zar ne?”
Aršagu su očni kapci otežali i jedva je mogao uspravno da drži glavu.
„Drevni, ako imate još koje pitanje za njega, požurite”, ubrzavao je
Sadi. „Dejstvo opijata počinje da čili, a on je vrlo blizu da ponovo zaspi.”
„Mislim da sam dobio sve potrebne odgovore”, odvrati mu starac.
„I ja sam saznala sve što sam htela”, dodade Polgara namršteno.
Zbog veličine jezera nije bilo moguće da stignu na drugu obalu pre
sumraka, pa su skupili jedra i spustili sidro kako bi smanjili pomeranje
brodića preko noći. S prvim svetlom ponovo su razapeli jedra i nešto posle
podneva nisko na istočnom obzorju ugledaše tamnu mrlju.
„To je istočna obala jezera”, reče Svileni Garionu. „Idem do pramca da
pokušam nešto da razaznam od kopna. Ne verujem da bismo želeli da
uplovimo pravo u luku Karende, zar ne?”
„Ne, nikako.”
„Videću da nam nađem neki tihi zalivčić, pa da razgledamo po okolini a
da ne privučemo mnogo pažnje.”
Bilo je kasno popodne kad su pristali u jednom mirnom zalivu
okruženom visokim peščanim dinama i kržljavim žbunjem.
„Šta misliš, deda?” upita Garion nakon što su izveli konje na obalu.
„O čemu?”
„O barci. Šta da radimo s njom?”
„Pusti je da otplovi. Ne moramo svima da objavimo gde smo se
iskrcali.”
„Valjda si u pravu.“ Uzdahnu Garion pomalo žaiostivo. „Ipak, nije bila
loša barkica, zar ne?”
„Nije se okrenula."
„Prevrnula‘, ispravi ga Garion.
Polgara im je prišla. „Da li ti Aršag treba za još nešto?" upita starca.
„Ne, i pokušavam da smislim šta da radimo s njim.“
„Ja ću se pobrinuti, oče.“ Okrenula se i vratila do mesta na obali gde je
Aršag nepomično ležao, opet svezan i u nesvesti. Za tren je stajala pored
njega, a potom podiže ruku. Grolim se divlje trgnu kad je Garion osetio
iznenadni moćni nalet njene volje.
„Dobro me slušaj, Aršaže”, poče ona. „Gospodaru demona si dovodio
žene kako bi mogao da donese na ovaj svet svoj nakazni izrod. Taj čin ne
sme da prođe bez nagrade. Zato, primi svoju nagradu. Odsada si nepobediv.
Niko te ne može ubiti, bio on čovek ili demon, pa čak ni ti sam. Ali niko ti
više neće poverovati ni reč. Bićeš ruglo i predmet podsmeha čitavog života,
i gde god da odeš bićeš prognan i lutaćeš svetom kao skitnica bez mira i
počinka. Tako te nagrađujem što si pomogao Mengi da odreši Nahaza i što
si neiskazivoj požudi gospodara demona žrtvovao nepromišljene žene.”
Okrenula se Durniku. „Odveži ga”, naredi.
Kad su mu šake i stopala bili slobodni, Aršag se s mukom osovi na
noge, a tetovirano lice mu preblede. „Ko si ti, ženo?” pitao je drhtavim
glasom, „i kakvu to moć imaš da izgovoriš tako strašnu kletvu?”
„Ja sam Polgara” odgovori mu. „Možda si čuo za mene. A sad bezi!”
Prstom mu je pokazala niz plažu.
Kao da ga je najednom obujmila neodoljiva prisila, Aršag se okrenu lica
ispunjenog užasom. Teturavo se uspeo na peščanu dinu i nestao na drugoj
strani.
„Da li je bilo mudro što ste mu otkrili ko ste, gospo?” upita Sadi
sumnjičavo.
„Nema nikakve opasnosti, Sadi “ Nasmeši mu se. „Može da uzvikuje
moje ime sa svakog krova, ali niko mu neće verovati.“ „Koliko će dugo
živeti?“, Se’Nedrin glas je bio tanušan. „Nije određeno. Dovoljno dugo,
svakako, tako da će imati vremena da pojmi u celosti kakvu je grozotu
počinio."
Se’Nedra se zagleda u nju. „Gospo Polgara!" zgroženo će. „Kako ste
mogli tako nešto da učinite? To je užasno!"
„Jeste“, odgovori Polgara, „ali je isto tako bilo i ono što se desilo u
hramu koji smo spalili.”
 Dvadeset treće poglavlje

ULICA JE, ukoliko bi se uopšte tako mogla nazvati, bila uzana i vijugava.
Premda su nekada pokušali da je ograde, trupci su odavno istruleli i
potonuli u blato. Ostaci smeća ležali su u gomilama svud po ćoškovima
pored brvnara od grubo isklesanih greda, a krda mršavih svinja rovarila su
beznadežno po njima u potrazi za hranom.
Svileni i Garion nanovo su odenuli karendske prsluke i pantalone od
grubog platna i natukli kape, te su se sada približavali dokovima isturenim
na jezeru gotovo sasvim omamljeni jakim smradom ribe koja je još davno
počela da truli.
„Mirišljavo mestašce, zar ne?“, primeti Svileni podigavši maramicu do
nosa.
„Kako mogu da trpe sav taj smrad?" upita Garion zamalo se zagrcnuvši.
„Izgleda da im je čulo mirisa s vekovima otupelo“, Svileni će. „Grad.
Karend je drevna kuća svih Karenda u sedam kraljevstava. Stoji ovde
eonima, tako da su smeće i smrad imali vremena da se nagomilaju."
Krupnija krmača praćena svojim skvičavim mladuncima dotapka nasred
ulice i izvrnu se na leđa glasno zagroktavši. Mladunci se smesta baciše na
posao, gurajući se i otimajući da zasisaju.
„Ima li tragova?" upita Svileni, Garion odmahnu glavom. Mač na
njegovim plećima nije se ni mrdnuo otkad je sa Svilenim rano ujutru
prošetao kroz severnu kapiju grada. „Možda Zandramas nije ušla u grad",
reče. „Ipak je izbegavala naseobine, znaš?"
„Mislim da si u pravu", priznade Svileni, „ali ne bih da otputujemo a da
ne saznamo gde je pristala. Mogla je da ode kud god poželi kad se našla na
ovoj obali jezera - u Daršivu, Zamad, Vorzibo, a možda čak i u Delčin i
dalje u Rengel ili Peldejn u Maganu."
„Znam", Garion će, „ali nervira me sve ovo odlaganje. Približavamo joj
se. Osećam to, a svaki protraćeni minut daruje joj prednost u begu s
Geranom."
„Nemamo izbora", Svileni slegnu ramenima. „Možemo samo da lutamo
gradom i pročešljavamo obalu. Naići ćemo kad-tad na trag ako je prošla
ovuda."
Zašli su za okuku i našli se na blatnjavoj ulici što je vodila ka obali
jezera gde su visile ribarske mreže na dugim motkama. Zagacaše tada preko
blata i domogoše se raskrsnice s ulicom koja se protezala duž obale i
plovećih dokova isturenih na jezeru, te krenuše tuda.
Moglo bi se reći da je ulica donekle vrvela metežom. Skupina mornara
u izbleđelim plavim tunikama izvlačila je polupotonulu barku na obalu,
vičući i izdajući oprečna naređenja. Ponegde su družine ribara u rđavobraon
ođelima krpile mreže za pecanje, a niže niz ulicu nekoliko je dokoličara s
krznenim prslucima i pantalonama sedelo na panjevima pred krčmom
uskislog smrada i pilo iz jeftinih limenih vrčeva. Jedra devojka s čupavom
riđom kosom i rošavim licem posmatrala je, nalakćena na prozoru na
drugom spratu, đešavanja na ulici i dovikivala prolaznicima. Uprkos tome
što se trudila da zvuči zavodljivo, Garionu je delovala jednostavno
prostački.
„Veselo mestašce", promumla Svileni.
Garion zagunđa, nastavivši sa Svilenim niz prljavu ulicu.
Tada ugledaše naoružane pridošlice skroz na drugom kraju ulice. Nosili
su raznovrsne šlemove, a ostali deiovi opreme bili su im toliko raznoliki i
šareni da se nikako ne bi mogli nazvati uniformom. Međutim,
samozadovoljno držanje sasvim je jasno govorilo da su bili ili vojnici ili
nešto poput policije.
„Vas dvojica! Stanite!" dreknu jedan od njih kad su se gotovo sudarili sa
Svilenim i Garionom.
„Nešto ne valja, gospodine?" dodvoravao se Svileni.
„Nisam vas dosad video", reče čovek spustivši ruku na balčak mača.
Bio je to dugajlija ravne crvene kose koja mu je provirivala iz šlema. „Da
čujem imena!"
„Ja sam Saldas", šlaga Svileni. „A ovo je Kvasta." Pokazao je ka
Garionu. „Nedavno smo došli u Karend."
„Zašto ste došli, i odakle?"
 „Krenuli smo iz Dorikana u Dženo", reče Svileni, „da nađemo mog
starijeg brata. Isplovio je još poodavno iz seoceta Dašana s druge strane
jezera i nikad se nije vratio."
Crvenokosi dugajlija ih sumnjičavo odmeri.
„Druškan pored severne kapije", nastavi Svileni, „rekao nam je da je
izvesni čamac potonuo zbog oluje baš pored dokova." Tugaljivo je
pogledao dugajliju. „Mislim da se vremenski poklapa, a uz to opis čamca
odgovara bratovljevom. Jeste li čuli nešto o tome, gospodine?", čovečuljak
zazvuča sasvim iskreno.
Sumnjičavost delom iščile s lica crvenokosog dugajlije. „Mislim da mi
je to neko pomenuo", priznade.
„Druškan nam je rekao da je možda bilo preživelih", dođade Svileni.
„Znao je barem jednog od njih. Rekao nam je da je neka gospa s tamnim
ogrtačem i bebom u naručju uspela da se spase sa čamčića. Možda vi znate
nešto o tome?"
Karend ga pogleda donekle strože. „O da", progovori. „Jašta, upoznali
smo je."
„Možete li da mi kažete kud je otišla?" upita Svileni. „Stvarno bih hteo
da je pitam da li zna nešto o braci." Nagnu se tada ka dugajliji kao da će
mu reći nešto u poverenju. „Da budem potpuno iskren s vama, vrli
gospodine, ne mogu da smislim brata. Mrzeli smo se odmalena, ali sam ipak
obećao ocu da ću saznati šta se desilo s njim." A potom prepredeno
namignu. „Znate, radi se o nasleđu. Ako uspem da nađem neke vesti i
vratim se ocu, zaradiću pozamašnije imanje."
Crvenokosi dugajlija se iskezi. „Shvatam, Saldaše", reče. „Sam sam se
sukobio s braćom oko nasleđa.“ Žmirnu potom ka čovečuljku. „Rekao si da
ste iz Dorikana?" upita.
„Da, iz gradića kraj severnog toka reke Magan. Čuli ste za njega?"
„Da li se i tamo prate učenja gospodara Menge?“
„Oslobodioca? Jamačno. Zar nije tako u celoj Karendi?“
„Da lije neki od gospodara Tame dolazio u poslednjih mesec dana?“
„Sledbenici gospodara Nahaza? Ne, mislim da nisu. Doduše, Kvasta i ja
već neko vreme nismo prisustvovali službama. Siguran sam da ih
čarobnjaci dozivaju."
„Nisam ubeđen u to, Saldaše. Ne dolaze više od pet nedelja. Čarobnjaci
pokušavaju da ih prizovu, ali oni odbijaju da dođu. Čak i Grolimi koji sada
prate gospodara Nahaza nisu uspeli u tome, a svi su moćni čarobnjaci,
znaš?“
„Naravno", saglasi se Svileni.
„Možda si čuo nešto o tome gde je gospodar Menga?"
Svileni slegnu ramenima. „Poslednje što sam čuo o njemu bilo je da se
nalazi u Katakoru. U Dorikanu svi čekamo da se vrati kako bismo proterali
sve Angarake iz Karende."
Izgledalo je kao da je dugajliju ovaj odgovor zadovoljio. „Dobro,
Saldaše", kaza. „Rekao bih da si iz opravdanih pobuda došao u Karend.
Ipak, nećeš se usrećiti u potrazi za ženom s kojom želiš da razgovaraš. Po
onome što sam čuo, zaista se nalazila na čamcu tvog brata, ali je pobegla
tren pre oluje. Pristala je s čamčićem južnije od grada. Prošla je potom s
derištem kroz južnu kapiju i krenula pravo ka hramu. Sat vremena je pričala
s Grolimima. Svi su izašli s njom i otišli."
„Kuda?" Svileni će.
„Kroz istočnu kapiju."
„Kad se to desilo?"
„Krajem prošle nedelje. Da ti kažem nešto, Saldaše. Bolje da gospodar
Menga batali poslove u Katakoru i vrati se u unutrašnju Karendu, gde mu je
i mesto. Pokret je počeo da slabi. Gospodari Tmine su nas napustili, a
Grolimi poput kučića ispratiše ženu s detetom. Samo su nam čarobnjaci
preostali, a oni su uglavnom ludi."
„Odvajkada su takvi, zar ne?", iskezi se Svileni. „Izgleda da petljanje s
vradžbinama labavi vijuge u čovekovom mozgu."
„Osećajan si ti prikan, Saldaše", progovori dugajlija lupivši čovečuljka
po ramenu. „Voleo bih da još malo proćaskamo, ali moramo da završimo
obilazak. Nadam se da ćeš naći brata." Prepredeno namignu. „Ili bi trebalo
da kažem da ga nećeš naći."
Svileni mu uzvrati osmeh. „Hvala za želje da braci pozli", odgovori.
Vojnici odmarširaše ulicom. „Smišljaš priče bolje od Belgarata", pohvali
Garion sitnog prijatelja.
„Nadaren sam za to. Nego, dosta toga smo saznali u ovom razgovoru,
zar ne? Sad shvatam zašto Kugla još nije pokupila trag. Ušli smo sa severne
strane, a Zandramas s južne. Ako odemo pravo do hrama, Kugla će ti
najverovatnije otkinuti ruku."
Garion klimnu glavom. „Važnije je da smo sada samo na nekoliko dana
od nje." Zastao je, namrštivši se. „Zašto li je okupila Grolime?"
„Ko zna? Možda zbog pojačanja. Zna da je pratimo. Ili je možda
pomislila da bi joj Grolimi, upoznati s karendskim vradžbinama, pomogli
kad se vrati u Daršivu. Ako je Nahaz zaista tamo poslao svoje demone,
moraće da se lati svih pomoćnih sredstava. Pustićemo Belgarata da to
raščisti. Hajde sad da probamo da nađemo trag kod hrama."
Čim su se približili hramu u središtu grada, Kugla povuče Gariona
ispuštajući talase volje. „Uspeli smo", reče.
„Odlično", čovečuljak pogleda hram. „Vidim da su ga malo preuredili",
primeti.
Garion shvati da nad ojačanim vratima nema uobičajene izglancane
Torakove maske i da umesto nje sada stoji lobanja obojena u crveno, s
rogovima nisko postavljenim na čelu.
„Čini mi se da lobanja nije neko poboljšanje", reče Svileni, „ali opet ne
može se reći i da je gora. Malo mi je dosadilo da ona maska bulji u mene
svaki put kad se okrenem."
„Hajde da proverimo", predloži Garion, „da li je Zandramas zaista
napustila grad pre no što odemo do ostalih."
„Važi", saglasi se Svileni.
Trag s ulaza hrama vodio ih je prljavim ulicama ka istočnoj kapiji.
Garion i Svileni napustiše Karend i zađoše oko petsto metara u ravnice
Ganezije, prateći drum ka istoku.
„Uopšte nije promenila pravac?", upita Svileni.
„Još ne, zasad samo prati drum."
„Dobro. Hajdemo po ostale - i po konje. Nećemo daleko stići peške."
Skrenuše s puta i uputiše se kroz travu duboku do kolena.
„Izgleda da je ovde plodno zemljište", primeti Garion. „Jeste li ti i
Jarblek nekad razmislili o tome da kupite ovde imanje? Možda bi vam to
bilo pametno ulaganje."
„Ne, Garione", nasmeja se Svileni. „Posedovanje imanja ima veliku
manu. Ako moraš na brzinu da utekneš, ne možeš ga pokupiti i odneti sa
sobom."
„Mudro zboriš."
 Družina ih je čekala u vrbaku pod ogromnim starim drvećem na nekih
kilometar i po od grada. Sa iščekivanjem pogledaše Gariona i Svilenog kad
su se pojavili ispod niskih grana.
„Našli ste je?", upita Belgarat.
Garion klimnu glavom. „Otišla je na istok", odgovori.
„I navodno je odvela sve Grolime iz hrama sa sobom", nadoveza se
Svileni.
Belgarat se zbuni. „Zašto bi to uradila?"
„Nemam pojma. Možemo da je pitamo kad je sustignemo “
„Znate li koliko nam beži?" progovori Se’Nedra.
„Samo nekoliko dana“, reče Garion. „S malo sreće uspećemo da je
stignemo pre nego što pređe Zamadske planine."
„Da požurimo onda", Belgarat će.
Izjahali su preko širokog otvorenog polja ka drumu koji se protezao
ravnicom do nazubljenih vrhova na istoku. Pošto je Kugla nanovo osetila
trag, obodoše konje u brzi kas.
„Kakav je grad Karend?“, upita Kadifa Svilenog dok su jahali.
„Fino mestašce za odmor", odgovori, „ali ne bi želela da živiš tamo.
Tačno je da su tamošnje svinje prilično čiste, ali žitelji su užasno prljavi."
„Promoćurno si to rekao, Keldare."
„Odvajkada sam znao s rečima", zaključio je skromno.
„Oče", povika Polgara ka starcu, „mnogo Grdima je prošlo ovuda."
Starac se osvrnu i klimnu glavom. „Dakle, Svileni nas nije lagao", reče.
„Iz nekih pobuda preobraća Mengine pristalice. Bolje da pripazimo na
zamke."
Posle celodnevnog jahanja prenoćili su nedaleko od puta i nanovo
izjahali s prvim zracima sunca. Oko podneva ugledaše selo daleko pored
puta i usamljenog putnika na taljigama koje je beli koščati konj vukao ka
družini.
„Imate li možda bocu piva, gospo Polgara?", upita Sadi kad su usporili.
„Žedan si?"
„A ne, nije za mene. Mrzim pivo. Daću ga onom kočijašu. Pomislio sam
da bi valjalo da se raspitamo." Pogledao je Svilenog. „Da li ste za
upoznavanje novih ljudi, Keldare?"
„Ne više no obično. Zašto?"
 „Otpijte koji gutljaj", reče evnuh pruživši čovečuljku bocu koju je
Polgara izvadila iz zamotljaja. „Ali pazite da ne preterate. Želim samo da
mirišete kao da ste pijani."
„Zašto da ne?“, slegnu Svileni ramenima i otpi poveći gutljaj.
„Trebalo bi da je to sasvim dovoljno", nadgledao je Sadi. „Vratite mi
sad bocu."
„Mislio sam da ti ne piješ."
„Tako je. Prosto sam hteo da ga malkice začinim." Otvorio je crvenu
torbu. „Nemojte više da pijete iz ovoga", upozorio je Svilenog kad je
odmerio četiri kapi jarkocrvene tečnosti u grlić boce. „U suprotnom, bili
bismo prinuđeni da vas slušamo danima kako ne zaklapate usta." Pružio je
nanovo bocu čovečuljku. „Da li biste ponudili onog sirotana pićem?",
predložio je. „Deluje mi žedno."
„Nisi sipao otrov?"
„Naravno da nisam. Teško je naterati nekoga da priča dok se prevrće po
zemlji i steže trbuh. Međutim, od samo jednog ili dva gutljaja kočijaša će
obuzeti neizmerna želja da priča o bilo čemu, a pri tom će odgovoriti
svakome ko ga prijateljski nešto pita. Združite se sad sa sirotanom,
Keldare. Deluje mi užasno usamljeno."
Svileni kroz osmeh okrenu konja i usmeri ga ka taljigaina koje su se sve
više približavale, te se zaljulja u sedlu i zapeva glasno i ne mnogo
muzikalno.
„Dobar je", promrmlja Kadifa Se'Nedri, „ali uvek pretera. Poslaću ga na
časove glume kad se vratimo u Boktor."
Se’Nedra se zakikota.
Kad su stigli do taljiga, odrpani sirotan u rđavocrvenoj košulji zaustavio
je kola pored puta, zaseo sa Svilenim i pevao pesmu prilično nepristojnih
stihova.
„O, tu ste", progovori Svileni zatreptavši ka Sadiju. „Pitao sam se kad
ćete me sustići. Evo..." Pružio je bocu evnuhu. „Popij malo."
Sadi tobože otpi poveći gutljaj iz boce, a potom požudno uzdahnu,
obrisa rukavom usne i vrati bocu.
Svileni je predade sirotanu. „Na tebe je red, prijatelju." Siroti kočijaš
otpi, budalasto se osmehnuvši. „Nedeljama mi nije bilo ovako dobro", reče.
„Krenuli smo ka istoku", poče Sadi.
 „Primetio sam", sirotan će. „Sem ako niste naučili konje da jure
unazad." Prasnu tada u neobuzdani smeh razdragano lupivši koleno.
„Kakva šala", promumla evnuh. „Dolaziš iz onog sela?"
„Živim u njemu od rođenja", odgovori sirotan, „kao i moj otac, i deda, i
pradeda pre toga i...“
„Da li si prošle nedelje video neku ženu s tamnim ogrtačem i detetom u
naručju?", prekide ga Sadi. „Verovatno je došla s brojnom družinom
Grolima."
Sirotan odmahnu rukom kako bi umanjio kletvu koja se krila u reči
Grolim.
„O da, prošla je ovuda", odgovori. „Otišla je pravo u hram, ako se ta
rupa uopšte može nazvati hramom. Nije veća od moje kuće, a samo trojica
Grolima je čuva, od kojih su dvojica mladići a jedan je matorac. No, kako
god, žena je ušetala s detetom u hram. Čuli smo da je nešto pričala, a
potom se prilično brzo pojavi sa svom trojicom Grolima. Matori je pokušao
da ubedi mladiće da ostanu, ali tada im ona nešto reče, a ovi izbodoše
starca, koji kriknu i sruši se na zemlju kao klada. Žena onda povede mlade
Grolime ka putu, gde se ovi pridružiše svetini. Svi odoše, ostavivši matorca
za sobom da leži potrbuške u blatu, te..."
„Šta misliš, koliko je Grolima bilo s njom?" upita Sadi.
„Zajedno s ovom dvojicom bilo ih je tridesetak, ne, četrdesetak. Ili
možda čak i pedesetak? Nikad nisam znao dobro da procenim na prvi
pogled. Mogu da razlikujem kad ih je troje ili četvoro, ali posle se zabrojim
i..."
„Možeš li da nam kažeš kad je to bilo?"
„Da vidim..Sirotan žmirnu ka nebu i poče da broji na prste. „Nije moglo
da bude juče, jer sam išao da istovarim burice kod farme Žabolikog.
Poznaješ ga? Ružnijeg prikana nisam video, ali mu je ćerka zato prava
lepojka. Mogu ti pričati o njoj satima. Čekaj baš da ti kažem.“
„Dakle, nije bilo juče?"
„Ne, sigurno nije bilo juče. Valjao sam se veći deo dana u plastu sena
sa ćerkom Žabolikog. A znam i da nije bilo prekjuče. Toliko sam se tada
napio da se ne sećam šta se dešavalo od prepodneva.“ Nanovo je otpio iz
boce.
„A dan pre toga?"
 „Možda", odgovori sirotan, „ili možda čak i pre toga."
„Ili čak i neki dan pre toga?"
Sirotan odmahnu glavom. „A ne, tad nam se krmača oprasila, a znam da
je žena došla ubrzo posle toga. Mora da je to bilo nakjuče ili dan pre toga."
„Ukratko, pre tri ili četiri dana?"
„Ako tako računica kaže", sirotan slegnu ramenima, te nanovo otpi.
„Hvala na obaveštenjima, prijatelju", zahvali mu Sadi, te pogleda
Svilenog. „Trebalo bi da krenemo", reče.
„Da vratim bocu?" upita siroti kočijaš.
„Slobodno je zadrži, prijatelju", Sadi će. „Ionako mislim da sam
dovoljno popio."
„Hvala na piću i razgovoru", doviknu kočijaš kad su izjahali. Garion se
osvrnu i ugleda druškana kako s taljiga nešto živo objašnjava svom konju.
„Tri dana!", uzviknu Se’Nedra srećno.
„Ili četiri, u najgorem slučaju", ispravi Sadi.
„Sustižemo je!" Se’Nedra se iznenada nagnu i obisnu se evnuhu o vrat.
„Izgleda da je tako, Vaše veličanstvo", saglasi se Sadi donekle
postiđeno.
Nanovo su prenoćili dalje od puta i izjahali sa svitanjem. Sunce još nije
ni izašlo kad se veliki plavičasti jastreb spustio u širokim krugovima.
Zatreperio je pre no što je sleteo, a Beldin se pojavi umesto njega na drumu
otprilike u istom trenu kad bi jastreb spustio kandže na tlo. „Imate društvo
malo dalje na putu" progovori pokazujući ka niskim brdima u podnožju
Zamadskih planina na nekih kilometar i po od njih.
„Oh?“, oglasi se Belgarat zauzdavši konja.
„Desetak Grolima", Beldin će. „Kriju se u žbunju s obe strane puta."
Belgarat opsova.
„Opet si dirao Grolime?" upita grbavac.
Belgarat odmahnu glavom. „Zandramas ih okuplja u svakom mestu kroz
koje prođe. Već ih je podosta prikupila. Verovatno je rekla ovima da zadrže
poteru. Zna da smo joj za petama."
„Šta ćemo sad, Belgarate?" pitala je Se’Nedra. „Tako smo blizu. Ne
možemo sad da odustanemo."
Starac pogleda brata. „Dakle?"
Beldin mu se namršti. „Dobro", reče, „postaraću se za to, ali nemoj da
zaboraviš da mi duguješ, Belgarate."
„Ubaci na spisak. Izmirićemo račune kad se sve završi."
„Dašta ću."
„Jesi li otkrio gde je Nahaz odveo Urvona?"
„Znaš li da su se vratili u Mal Jasku?" zgroženo će Beldin.
„Izaći će kad-tad", ubedljivo će Belgarat. „Treba li ti pomoć za
Grolime? Mogu da pošaljem Pol."
„Sprdaš se?"
„Ne, samo pitam. Nemoj toliko da se uzbuđuješ."
Beldin načini nepristojan zvuk, te se nanovo premetnu u jastreba i
odlete.
„Kuda će?" upita Svileni.
„Da odvuče Grolime."
„Je 1'? Čime?"
„Nisam ga pitao“ Belgarat slegnu ramenima. „Valjda ćemo moći da
prođemo bez nevolje ako malo sačekamo.“
„Prilično je dovitljiv, zar ne?“
„Beldin? O da, veoma. Evo ga, počinje."
Svileni se osvrnu okolo. „Gde?“
„Ne osvrći se badava, čuo sam ga. Nadleće nisko nekih kilometar i po
ka severu, verovatno onuda gde se Grolimi kriju, i dovoljno galami da
čitava skupina pomisli da prolazimo pored njih a da nas ne vide.“ Pogledao
je svoju ćerku. „Pol, možeš li da proveriš da li mu uspeva?“
„Važi, oče.“ Usredsredila se, a Garion oseti kako lagano ispušta volju.
„Zagrizli su mamac“, podnela je izveštaj. „Otrčali su za Beldinom.“
„Baš lepo od njih. Hajde, polazak.“
Poteraše konje u trk i ubrzo prevališe put do prvih brda Zamadskih
planina. Drum ih tada povede uz strmu padinu, a potom se nađoše u plitkoj
jaruzi. Tlo je bilo prilično džombasto, prošarano tamnozelenim šumama
koje su pratile strminu do vrhova planina.
Garion tada primeti neobične protivrečne znake koje je Kugla ispuštala.
Najpre je osećao njenu nestrpljivost da krene za Zandramas i Geranom, ali
sada pored toga oseti i opori šapat, bezvremeni zvuk neumoljive mržnje.
Mač mu je u koricama bio sve vreliji.
„Zašto je pocrvenela?“, upita Se’Nedra iza njega.
 „Ko je pocrveneo?“
„Kugla, valjda. Vidim da svetli ispod kožne vrećice kojom sije prekrio."
„Hajde da stanemo", Belgarat zauzda konja.
„Šta ne valja, deda?“
„Ne znam. Izvadi mač i skini vrećicu. Daj da vidimo o čemu se radi.“
Garion se lati mača. Bio je nekako neuobičajeno težak. Skinuo je kožnu
tkaninu i svi smesta ugledaše da obično plava Aldurova kugla sada svetli
krvavocrvenim plamenom.
„Šta je to, oče?", upita Polgara.
„Oseća blizinu Sardiona", smireno će Eriond.
„Toliko smo blizu?“, navali Garion. „Stigli smo do mesta koje više ne
postoji?"
„Nije to u pitanju, Belgarione", odgovori mladić. „Nešto drugačije."
„Šta je onda?"
„Nisam siguran, ali izgleda da Kugla nekako opšti s drugim kamenom.
Pričaju jezikom koji ne mogu protumačiti."
Ponovo su izjahali. Plavičasti jastreb je nakon nešto vremena doleteo i
zatreperio, nanovo se pred njima premetnuvši u Beldina. Pogrbljeni
čovečuljak je izgledao pomalo samozadovoljno.
„Izgledaš kao mačka koja je upala u vedro s mlekom" Belgarat će.
„Jašta. Upravo sam poslao desetak Grolima pravo ka zaleđenoj bari.
Lepo će se provesti kad led krene da se topi. Provešće leto na santama leda
nasred bare."
„Ideš opet u izvidnicu?", upita Belgarat.
„Valjda", odgovori Beldin, raširi ruke, premetnu se u jastreba i ustremi
se ka nebu.
Obazrivo su jahali dok su sve dublje zadirali u Zamadske planine.
Krajolik postade krševit. Nazubljeni crvenkasti vrhovi uzdizali su se nad
pojasima tamnih jela i borova. Klokotavi potoci skakutali su preko kamenja
i zapenjeni se spuštali u vodopadima preko okomitih litica. Nekada pravi
put kroz ravnicu Ganezije sada je vijugao i uvijao se poput zmije uz strme
padine.
Beldin se vrati oko podneva. „Veći deo družine je krenuo na jug",
podneo je izveštaj. „Ima ih četrdesetak."
„Je li Zandramas s njima?" upita Garion žustro.
 „Ne, mislim da nije. Bar nisam osetio nikog drugačijeg u družini."
„Nismo je valjda izgubili?", uzrujano će Se’Nedra.
„Nismo" odgovori Garion. „Kugla je i dalje prati.“ Osvrnuo se preko
ramena. Kamen na balčaku i dalje je bacao crveni sjaj.
„Zasad možemo samo da je pratimo" oglasi se Belgarat. „Zanima nas
Zandramas, a ne družina odlutalih Grolima. Možeš li nam reći gde smo
tačno?", uputi Beldinu.
„U Maloriji."
„Ne zasmejavaj me.“
„Zašli smo u Zamad. Doduše ovaj put vodi u Vorizbo. Gde mi je
mazga?"
„Pozadi s natovarenim konjima", reče Durnik.
Pošto su krenuli, Garion je osetio da Polgara ispituje okolinu voljom.
„Našla si nešto, Pol?", upita Belgarat.
„Ništa posebno, oče", odgovorila je. „Osećam da je Zandramas blizu,
ali ne mogu da odredim gde tačno jer je podigla prepreku oko sebe da se
zaštiti."
Nastavili su dalje pažljivo, primirivši konje u spori hod. Utom prođoše
uzani klanac i ugledaše priliku u zaslepljujuće beloj odori kako ih čeka na
putu. Pošto su malo prišli, Garion vide da je to Siradis.
„Pazite kud stajete", upozorila ih je, a u glasu joj se pojavi ljutnja.
„Dete Tame pokušava da zaobiđe sudbinski tok događaja, te je postavilo
zamke za vas."
„Uopšte me ne iznenađuje", procedi Belgarat. „Šta želi da postigne?"
„Želja joj je da ubije saputnika Deteta Svetlosti i da samim tim spreči
da se jedan od zadataka ispuni pre konačnog susreta. Uspe li joj u tome,
sve što dosad uradiste propašće. Pratite me sada, povešću vas do sledećeg
zadatka."
Tot koraknu s konja i brzo ga povede do mršave gospodarice.
Nasmejala mu se ozarenog lica, a potom spustila ručicu u njegovu ogromnu
šaku. Grdosija je bez imalo muke podiže na sedlo konja, a potom podiže
uzde.
„Tetka Pol", prošapta Garion, „da F mi se pričinjava ili je ona sada
stvarno ovde?"
Polgara napeto pogleda proročicu s povezom preko očiju. „Ovo nije
prikaza", reče. „Deluje kao da je od krvi i mesa. Ne mogu ni da
pretpostavim kako je došla, ali mislim da si u pravu, Garione. Zaista je
ovde."
Krenuše za proročicom i njenim nemim vodičem niz strmi put ka
travnatoj kotlini okruženoj visokim jelama. Na sredini kotline nalazilo se
planinsko jezerce, iskričavo pod jarkim svetlom.
Polgara utom iznenada udahnu. „Gleda nas", saopšti.
„Ko?" Belgarat će.
„Dobro se krije, oče. Mogu da osetim samo da nas posmatra - i
neobuzdani bes.“ Na usnama joj zaigra osmeh. „Sigurna sam da je
Zandramas. Zaštitila se da joj ne mogu dopreti do uma, ali ne može da
zaustavi moj osećaj da nas neko posmatra. Pri tom, očigledno ne može
dovoljno da obuzda bes da me spreči da ga primetim."
„Na koga je toliko besna?"
„Verovatno na Siradis. Pomučila se da postavi zamke, a Siradis se
pojavila i pokvarila joj naum. Bolje da pripazimo, možda će pokušati još
nešto."
Natmureno je klimnuo. „Važi", saglasi se.
Tot je doveo konja s gospodaricom do jezerceta u kotlini.. Pošto su svi
stigli, Siradis pokaza rukom ka bistroj vodi. „Zadatak vam leži ovde", rekla
je. „Ispod je podvodna pećina u koju jedan od vas mora otići. Dosta će se
tamo razotkriti."
Belgarat pun nade pogleda Beldina.
„Ne sad, starče", izjavi grbavac odmahnuvši glavom. „Ja sam jastreb, a
ne riba. A uz to, mrzim hladnu vodu isto koliko i ti."
„Pol?", Belgarat će molećivo.
„Ne, oče", odgovorila je. „Mislim da je sada red na tebe. Sem toga,
moram da pazim na Zandramas."
Starac se sagnu i zaroni ruku u iskričavu vodu. Najednom se strese.
„Ovo je okrutno", izreče.
Svileni mu se široko kezio.
„Bolje ćuti, prinče Keldare", zareža Belgarat skidajući se. „Drži jezik za
zubima."
Svi se iznenadiše kad primetiše da je starcu telo gipko i mišićavo.
Uprkos ogromnom apetitu za masnom hranom i valjanim crnim pivom,
stomak mu je bio ravan poput daske, a iako je bio mršav kao prut, mišići su
mu se na ramenima i grudima napinjali pri najmanjem pokretu.
„Vidi, vidi", promrmlja Kadifa merkajući starca u pregači.
Vragolasti mu osmejak najednom zaigra na usnama. „Želiš li opet da se
brčkaš u jezercetu, Lizel?" pozva je, a svetloplave oči mu se obešenjački
zacakliše.
Smesta je porumenela, pogledavajući Svilenog s krivicom.
Belgarat prasnu u smeh, te se izvi nad jezercem i skoči u vodu
presekavši je oštro poput noža.
Izronio je nekoliko metara od obale, skočivši visoko u vazduh. Sunce
mu obasja srebrnastu krljušt kad je zamahnuo račvastim širokim repom i
protresao kapljice koje se prosuše po vodi poput biserja. Tamno poveće
valjkasto telo nestade mu tada pod površinom kristalno bistrog jezerceta.
„Vidi ti ovo", prodahta Durnik, a ruke mu se namah trgnuše.
„Bolje nemoj, mili" nasmeja se Polgara. „Mislim da mu se ne bi svidelo
kad bi mu zario udicu u usta."
Ogromni srebrnasti losos plivao je sve dublje kroz jezerce, a potom se
izgubi u neobičnom otvoru blizu dna.
Dok su čekali Garion primeti da nesvesno zadržava dah.
Činilo se kao da je prošla čitava večnost dok se velika riba nije
pojavila iz pećine, te otplivala dalje od obale, a potom se nanovo vratila i
prošišala površinom jezerceta na repu, zanoseći levo-desno glavom i
mašući perajama kao da pokušava da održi ravnotežu. Zatim zaroni u vodu
nedaleko od obale i pojavi se kao Belgarat. Drhtao je potpuno promrzao.
„Baš okrepljujuće", primeti popevši se na obalu. „Spremila si ćebe, Pol?“,
upita tresući vodu s ruku i nogu.
„Razmetljivče!" zagunđa Beldin.
„Šta si našao dole?" upita Garion.
„Nešto poput starog hrama", odgovori starac žustro se brišući ćebetom
koje mu je Polgara pružila. „Neko je preuredio pećinu i isklesao zidove.
Naišao sam na oltar s malim udubljenjem, naravno praznim, ali je mesto
ipak bilo prožeto nadzemaljskim prisustvom i kamenje je isijavalo crvenu
svetlost.“
„Sardion je tamo?", napeto će Beldin.
„Ne više", odgovori Belgarat obrisavši kosu. „Doduše, bio je tamo
neizmerno dugo s podignutom preprekom da ga niko ne nađe. Međutim,
sada je nestao, ali ću ga ipak primetiti kad mu se sledeći put približimo."
„Garione!" zavapi Se Nedra. „Vidi!" pokazivala je prstom ka grebenu
nedaleko od njih. Visoko na vrhu stajala je prilika u crnom svetlucavom
satenu. I pre no što je prilika oholo skinula kapuljaču, Garion je znao ko je.
Ne razmišljajući, maši se mača Rive Gvozdene Ruke potpuno preplavljen
besom.
Utom Siradis progovori zvonkim odlučnim glasom. „Loše te procenih,
Zandramas", izjavila je. „Nemoj nastojati da zaustaviš ono što se mora
desiti, ili ću smesta doneti odluku."
„A ako to učiniš, slepi crve, pometnja će sve obuhvatiti, a zadatak će ti
ostati nezavršen i puki slučaj će zameniti proročanstvo. Pazite se, jer ja sam
Dete Tame i ne plašim se ruke slučaja, pošto je slučaj moj poklonik mnogo
više no što je poklonik Detetu Svetlosti."
Garion najednom začu tihi jezivi roptaj. Zvuk postade jeziviji kad je
shvatio da ga je ispustila njegova malena supruga.
Potrčavši brže no što je Garion mislio da može, Se’Nedra dojuri do
Durnikovog konja i otrgnu sekiru s konopa koji ju je pridržavao. Jarosno je
zavrištala i pojurila oko jezerceta vitlajući sekirom.
„Se’Nedra!", viknuo je iz sveg glasa za njom. „Stani!"
Surova Zandramas se likujući zakikota. „Izaberi, Siradis!", povikala je.
„Načini svoj siroti izbor, jer umiranjem rivanske kraljice ja pobeđujem!“,
podigla je ruke nad glavom.
Iako je trčao koliko ga noge nose, Garion shvati da je uzaludno da se
nada da će sustići Se Nedru pre no što stigne na kobni dohvat ruke
čarobnici u satenskoj odori. Već je počela da se penje uz stenje, cedeći
psovke i odranjajući Durnikovom sekirom kamenje koje joj se našlo na
putu.
Tada se iznenada pojavi svetlucavi plavičasti vuk baš između Se Nedre
i njenog predmeta mržnje.
Se Nedra se ukoči kao da se sledila, a Zandramas ustuknu od vuka koji
je zarežao. Oko njega je odjednom zatreperila svetlost, a između dve žene
ukaza se Garionova drevna baka - Belgaratova žena i Polgarina majka. Iz
smeđe joj je kose izvirala plavičasta svetlost, a zlataste oči su joj svetlile
nezemaljskim plamičkom.
 „Tz!“, zavapi Zandramas još više ustuknuvši.
Poledra pruži ruku, te privi Se’Nedru kraj sebe i zaštitnički je obgrli
oko ramena. Drugom rukom je nežno sklonila sekiru iz najednom mlitave
ruke sitne kraljice. Se Nedri je pogled bio prazan u iskolačenim očima,
stajala je nepokretno kao da je u zanosu.
„Zaštitiću je, Zandramas", progovori Poledra, „ne smeš da je diraš."
Čarobnica na grebenu iznebuha besno zavrišta. Oči joj sevnuše i nanovo se
uspravi.
„Želiš li da to bude sada, Zandramas?", upita Poledra jezivim glasom.
„Izabrala si da je sada vreme da se sukobimo? Znaš dobro da ćemo obe
skončati ukoliko se sukobimo u pogrešno vreme."
„Ne plašim te se, Poledra!" viknu čarobnica.
„Ni ja tebe. Hajde onda da se pobijemo, Zandramas, jer ukoliko Dete
Svetlosti ode na mesto koje više ne postoji i shvati da Deteta Tame nema,
onda ja pobeđujem! Ako ti ovo mesto i vreme odgovaraju, lati se moći, pa
da se bacimo na posao, malo si mi već dosadila."
Zandramasino lice izobliči se od besa, a Garion oseti kako se moć
gomila u njoj. Pokušao je da isuče mač preko ramena nameravajući da
ispusti oganj i sprži ogavnu čarobnicu na grebenu, ali ne uspe u tome.
Iznenada je shvatio da mu je, verovatno kao i Se’Nedri, svaki mišić na telu
skamenjen. Začuo je stenjanje iza sebe. Verovatno su i ostali pokušavali da
se otrgnu od ogromne sile koja ih je prikovala u mestu.
„Ne trudite se“, začuo je Poledrin strogi glas u glavi. „Ovo je između
Zandramas i mene. Ne mešajte se."
„Dakle, Zandramas", rekla je tada glasno, „šta si odlučila? Hoćeš li još
malo da poživiš ili ćeš umreti?"
Čarobnica se mučila da povrati smirenost, a svetlost oko Poledre se
pojača.
Zandramas razočarano zavapi puna ljutnje i nestade u plamenu
narandžaste vatre.
„Mislila sam da će to odlučiti", mirno će Poledra. Okrenu se utom ka
družini, a zlataste oči joj se zacakliše. „Gde ste dosad?" upita. „Čekam vas
ovde mesecima." Zajedljivo je odmerila polugolog Belgarata, koji ju je
posmatrao s neprikrivenim obožavanjem. „Samo su kosti ostale od tebe,
Stari Vuče", obrati mu se. „Stvarno bi trebalo malo bolje da se hraniš,
znaš?" Naklonjeno mu se osmehnu. „Želiš li da ti uhvatim finog debelog
zeca?" nasmejala se. Zatreperila je nanovo se premetnuvši u vuka i otrčala
skoro ne dodirujući tlo šapama.

Ovde se završava treća knjiga Malorijade.

U četvrtoj knjizi, Čarobnica iz Daršive, nastavlja se potraga za
Zandramas i Sardionom preko mnogih raznovrsnih predela, ali
će se položaj „ mesta koje više ne postoji" razotkriti - šta god
ono predstavljalo!

Sken i obrada: BABAC

 O autoru

Dejvid Edings rođenje 1931. u Spokejnu, u državi Vašington, a odrastao

je u okrugu Pjudžet Saund, severno od Sijetla. Diplomirao je književnost
1954. na koledžu Riđ u Portlandu, u Oregonu, a magistrirao na Univerzitetu
u Vašingtonu 1961. Služio je u vojsci Sjedinjenih Američkih Država, radio
kao dobavljač za kompaniju Boing, za kasom u bakalnici i na koledžu kao
profesor engleskog jezika. Živeo je u mnogim državama SAD-a. Njegov
prvi roman, Lov u visini (objavljen 1973), bio je savremena avanturistička
priča. Međutim, oduvek ga je privlačila epska fantastika, pa se, u nameri da
produbi određene tehničke i filozofske ideje u vezi sa žanrom, posvetio
pisanju Belgarijade.
Edings je preminuo 2. juna 2009. godine, a za sobom je ostavio više od
25 knjiga, od kojih je mnoge pisao sa svojom suprugom Li.