Pad Carigrada 1453.

 Pad Carigrada je događaj za koji možemo reći da je promenio tok istorije. Carstvo
koje je trajalo 1000 godina i zasnivalo se na moćnom Rimskom carstvu je prestalo da postoji.
O značaju ovog dogadjaja nam govori i činjenica da su mnogi smatrali da se ovim događajem
završio srednji vek, a počeo novi.
Vizantijsko carstvo se nikada nije u potpunosti oporavilo od krstaškog osvajanja
1204. godine. Od sredine 11. veka, sa neprekidnim napadima Turaka i jačanjem Zapada,
carstvo je primorano da vodi ratove na dva fronta, što ih je iscrpelo. Vizantija je odbacila
Srbe i Bugare koji su mogli da pomognu u borbi protiv Turaka. Narodi nekada moćne
Vizantije počeli su da ratuju između sebe. Balkanski narodi obmanuti Zapadom našli su se
pod turskom vlašću nekoliko vekova, a Vizantija im više nije mogla pomoći. Carigrad je živeo
od siromašnih provincija i zato nastao je novi problem carstva, postepeni gubici kontrole
nad udaljenim oblastima i provincijama. Guverneri provincija počeli su da uzimaju novac od
poreza koji je trebalo davati Carigradu, i time jačali svoje oblasti. Kako je Carigrad slabio, a
provincije jačale, mnoge su se i odcepljivale od same države. Krajem 13. veka obrazovale su
se 2 partije, jedna je pozivala Vizantijce da veruju u unutrašnju snagu, da bezuslovno veruju
u nju, iskustvo zapadne Evrope su bili spremni da prihvate selektivno, posle ozbiljne provere
vremenom, samo ako se te promene ne odnose na religiju i politiku. Druga partija, čiji su
zastupnici verovali da se Evropa razvijala uspešnije, počeli su da šire kako je Vizantija samu
sebe iscrpela kao kulturna, politička i religiozna pojava i zahtevali su reorganizaciju iz korena
svih institucija u Carstvu, po ugledu na zapadnoevropske države. Sve te reforme dovele su
do materijalne i duhovne propasti države i ona je ostala sasvim nezaštićena pred najezdom
vojske svog istočnog suseda, Osmanlija. Polako pod uticajem „Zapadne“ partije kultura,
religija, nauka i politika ove zemlje propada. Mnogi ljudi više nisu studirali u svojoj zemlji već
bi odlazili u inostranstvo,najblistaviji umovi Vizantije bi emigrirali na zapad , država je
prestala da im posvećuje zasluženu pažnju. Tadašnji imperator predvideo je „Odbačena
nauka će postati neprijatelj naš i ustaće protiv nas, ona će nas predati pogibiji ili će nas
učiniti Varvarima“. Predosećanja nisu prevarila imperatora, u vreme poslednje sudbonosne
opsade Carigrada učeni zanatljija Mađar Urban je predložio imperatoru da napravi velika
artiljerijska oruđa koja bi ih odbranila od turske vojske. Carigradska blagajna bila je prazna, a
bogataši nisu dali novac, pa je tako njihov dogovor propao. Uvređeni Urban je svoje usluge
ponudio sultanu Mehmedu. I tako su puške Urbana najboljeg učenika vizantijske škole rešile
sudbinu imperije. Dugo vremena pre ovih događaja sprovedene su vojne reforme, po ugledu
na Zapad, stara vojska je uništena, a nova usled nedostatka sredstava nije ni stvorena što je
dovelo do toga da u ključnim borbama bilo neophodno angažovati profesionalnu vojsku, ali
ne sopstvenu već iznajmljenu. A to kakva je pouzdanost i spremnost iznajmljene vojske
Vizantijci su naučili na svom gorkom iskustvu.
Mehmed II dolazi na vlast u Osmanskom carstvu 1451. godine i on biva opsednut
osvajanjem Carigrada. O tome govori činjenica da je vrlo brzo po preuzimanju vlasti potpisao
ugovore sa kraljevinom Mađarskom i Mletačkom republikom, kojima se ,barem, privremeno
osigurao od njihovog mešanja u sukob sa Vizantijom. Vladar Vizantije Konstantan Dragaš je
bio svestan svoje situacije, kao i da se svojim snagama ne može odupreti napadima
Osmanlija. Zbog toga se kao i njegovi preci okrenuo zapadnoj Evropi. Potapanje mletačkog
broda i pogubljenje preživelih članova posade poslali su jasnu poruku zapadnoj Evropi da se
Mehmed ne šali i da je sudnji čas Carigrada blizu. Pre nego što će postaviti opsadu, Mehmed
će zagoospodariti Bosforom izgradivši tvrđavu na evropskoj obali, Rumeli Hisar. Osmanska
vojska se skupljala u Trakiji. Za njeno opremanje kao i u slučaju mornarice, starao se sam
sultan. Čitave zime u svim njegovim oblastima oružari su pravili opremu za rat, a inžinjeri
konstruisali baliste i osnove za probijanje bedema. Mehmedovoj odluci da u proleće 1453.
napadne Carigrad dobrim delom su doprineli prethodni izvanredni uspesi njegovih zanatlija.
Sultan Mehmed bio je svestan značaja artiljerije. Još u ranim danima zahtevao je da se
isprobaju topovi. Na tvrđavu Rumeli Hisar je sultan postavio top zanatlije Urbana, ranije
spomenutog u tekstu, i njime je potopljen mletački brod koji je pokušao da probije blokadu.
Do četvrtka, 5. aprila,čitava vojska je bila nadomak Carigrada, a sutradan u petak 6. aprila
započela je opsada. Opsada Carigrada trajala je 54 dana, od 6.aprila do 29. maja 1453.
godine. Odličan strateški položaj Carigrada i jačina njegovih zidova često su spašavali
Vizantiju. Tehnička nadmoć je bila na strani Osmanlija, topovi su rešavali sve. U četvrtak,
12.aprila, sultan je naredio da flota izvrši proboj u Zlatni rog . Zlatni rog bio je zatvoren
debelim lancem koji Osmanlije nisu nikako mogle probiti. Prilikom jednog pokušaja došlo je
do pomorske bitke ,u kojoj je Vizantija odnela pobedu. 22. aprila počelo je bombardovanje
grada i sa kopna i sa mora. Osmanlije su i tunelima ispod bedema pokušali da dođu do
grada, ali su ih Vizantijci preduhitrili i sve rudare ubili grčkom vatrom.

Za konačni napad određen je 29.maj. Od sultana je vojsci je obećano nesmetano

pljačkanje grada koje će trajati 3 dana. Prvih nekoliko osmanskih juriša je odbijeno.
Odjednom je došla vest da je ranjen đenovski komandant Đustinijani Longo. To je bio
odlučni momenat, tada je Carigrad pao. Đustinijani je napustio Carigrad, pa je tada ostao
samo car Konstantin i njegovi Grci. Tada je sultan ubacio u borbu svoju glavnu rezervu,
janičare, pa su ove elitne osmanske trupe uspele posle teške borbe da se popnu na zid.
Neobuzdana gomila osmanskih vojnika posle prolaza kroz otvorenu kapiju razlila se kao reka
po ulicama grada. Ništa nije moglo da ih zaustavi, Carigrad više nije pružao otpor. U tom
jurišu poginuo je i car Konstantin, njemu je odsečena glava i nataknuta na stub da bi svi
mogli videti da Vizantija više nema cara. Ma kakva istina bila sultan Mehmed je bio
zadovoljan što je car Konstantin mrtav. Sada je on bio ne samo sultan nego i naslednik
drevnog Rimskog carstva.

Prvog dana osvajanja Mehmed II je prošao kroz grad, prekratio njegovo pustošenje i
uputio se u Aja Sofiju da se pomoli. Samu crkvu pretvorio je u Džamiju i rekao: „Sada će
moja predstonica biti Carigrad“. I od tada Vizantijsko carstvo prestaje da postoji.

Svi problemi bili bi prevaziđeni da su Vizantijci umeli da pobede sami sebe.

Svi problem bili bi prevaziđeni da su Vizantijci umeli da pobede sami sebe.