Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски Факултет

Катедра за историју

Дипломски рад

„ПАД ЦАРИГРАДА 1453. ГОДИНЕ“

Ментор: Студент:

Проф. Др. Радивој Радић Никола Кубуровић

Пале, 2020 године

Садржај:

Списак скраћеница
Предговор:

Једна од тема која је промјенила ток свијетске историје је ова: „Пад Цариграда 1453

године“. Приступ који примјењује њен аутор у форми Дипломског рада је врло обрезан.

Јер с једне стране он је ограничен на релативно мали број страна (у смислу задате теме) ,а

с друге водећи рачуна о литературом и изворима и његовим коментарима обраћа се пажња

на сажетост и објективност рада. Пад Цариграда 1453 године се може узимати са

потпуним правом за један од кључних догађаја у историји људског друштва.

У првим поглављима ће бити изложени уводни раст Османлија и догађаји који нису ишле

на руку Витантије (уз све њене добре потезе) те однос Византије и Запада (око питљња

Уније а у последњим (главним) разлози и узроци опсаде и пада Цариграда као и почетка

једне и краја друге Империје. Биће и поглавље која обрађују лик и дјело последњег

Византијског василевса Константина XI Палеолога Драгаша.

Рад је написан на основу научно-историјске литературе и наративних историјских изовара.

Од историјских извора се може прије свега издвојити Сфранцесова Хроника (он је био

очевидац пропасти Византије). Историчари Дука и Критовул са Имброса пишу са одређене

временске дистанце за разлику од Сфранцеса и користе се у преводу са енглеског језика.

Од историчара позновизантијског периода знаћајан нам је за ову тему и Лаоник

Халкокондил. У облику извора нам важна свједочанства остављају Западни хроничари:

Николо Барбаро (дневник опсаде Млечанина),списи надбискупа Леонарда са Хиоса и

писима кардинала Исидора Кијевског папи Николи V.

Најзначајнији Словенски историјски извор везан за ову тему је Константин Михаиловић из

Островице у свом дјелу „јаничареве успомене или турска хроника“, којег је послао вазални

српски деспот Ђурађ Бранковић султану Мехмеду Освајачу.

Што се тиче литераатуре назаобилазне су књиге: Бесмртни цар (Доналд Никол),пад

Цариграда (Стивен Рансиман) и Мехмед освајач и његово дјело (Франц Бабингер).

Коришћене су и друге научне монографије за овај рад. Хронолошки оквир рада обухавата

период од краја XIV и почетка XV до коначног пада Цариграда 1453 године.

Увод:

До IX вијека Византијско Царство је доминантно и нема конкурента на старом континенту.

Средином тог вијека на Византију су ударили:Нормани и Турци Селџуци. Нормани су

протјерани а Турцима са дута богата Анадолска поља из којих ће они црпити значајније

војне и прехрамбене резерве. Византијског Василевса је то довело у зависан положај у

односима са савезницима а резерве за плаћање најамника су се убрзано трошиле.

Империја која је трајала мало више од хиљаду година се никада није опоравила од првог

пада Цариграда у вријеме Четвртоког Крсташког рата 1202-1204 године. Царство је

обновио Михаило VIII Палеолог али сада оно постаје држава другог реда и у другачијим

односима снага је принуђено да се брани. У XIV вијеку Византију погађа серија

грађанских ратова који је знатно слабе. Јован Кантакузин се у другом грађанском рату 40-

година против регента Јована 5 царице Ане Савојске обратио за помоћ Турцима (прво

емиру Ајдина Омуру а онда емиру Орхану за кога је удао кћерку Теодору 1346 године како

би учврстио савез).

Орханов син Сулејман је као вођа најамничких трупа које су дошле у помоћ Матији

Кантакузину против Срба и Бугара које је позвао Јован 5,заузео тврђаву Цимпе на

Галипољском полуострву 1352 године. Разорани земљотрес 1354 године који је погодио

Тракију и ослабио зидине Галипоље ће искористити Тирцима да га осваје. Ова освајања

Османлија ће бити упориште и основа за њихово даље ширење на Европском континенту.

Више опсада разних народа је Константинополис (грчко име Цариграда) издржао у својој

историји али нажалост не и онај из 1453 године од стране Османлија.

Када се на ову тезу дода јачање Османске империје и Балкански сусједа Византијског

царства:Србије,Бугарске и Угарске плус разне епидемиолошке и демографске неприлике

које су погодиле Византинце задњих три вјека њиховог постојања добије се „Царство на

издисају“.

Примјера ради Османско царство је накан своје експанзије у XV и XVI вијеку у XIX и

почетком XX вијека у Европским кулоарима називано „Болесник са Босфора“или „Колос

на стакленим ногама“ипак и тада имало присталица међу Западноевропским савезницима

што је продужило њено трајање за разлику од Византије која није имала ни приближно

такву подршку.

Византија је била у последњих тридесетак година свога постојања у тешкој ситуацији по

питању одбране својих граница и суочено са највећом нарастајућом Евро-азијском силом.

За овакве проблме она није имала рјешење 1453 године. Нестанак једне цивилизације која

је вјековима утицала на Европску али и Азијску културу се неће зауставити након њеног

пада али ће она временом почети лагано да изумире.

Пропаст Византије:

Након што је постала турски вазал 1371 године Византија се суочила са никад већим

падом моралне и политичке моћи свога Царства. Чак ни конзервативна Московса Русија и

њен владар Василије I није признавао суперматију Цара. Он је изјавио: „Ми цркву имамо

али цара немамо“. Иначе Василије је био син Димитрија Донског који је након низа

деценија побједио Татаре и отјерао их са територије кнежевине. На овакво држање

Василија протест је уложио Цариградски Патријарх а не Цар како се то очекивало. Овај

пут је Црква бранила Царство а не обратно како је то до тада најчешће било. Патријарх

Антоније почиње своје писмо: „Није то нимало лијепо, сине....Немогуће да хришћани

имају цркву а да немају цара“,у даљем тексту писму великом кнезу Василију

Димиријевићу Патријарх се позива на прву посланицу апостола Петра у којој се каже

„Бога се бој,цара поштуј...није рекао цареве....да би показао да постоји само један цар на

свијету“.

Никад ветреније није ни један црквени великодостојник бранио права Василевса као у том

писму Патријарха које је он написао у зиму 1394 године у вријеме опсаде Цариграда од

султана Бајазита I. Реалност је дамантовала универзалистички приступ Патријарха. Након

битке код Никопоља 1396 године ситуација за Византију се погоршавала из године у

годину. Цар Манојло II је био принуђен да тражи помоћ од истог тог Василија I 1398

године како је опсада потраја с рјечима да помогне хришћанима у Цариграду који су у

невољи и бједи. Цар се успркос немоћи и дисолуцији државе обраћао за помоћ:

папи,Енглеском,Француском и Арагонском краљу као и Млетачком дужду. Јован VII је

покушао да прода своја права на византијски престо Француском краљу Карлу VI али овај

није прихватио ову понуду.

Карло VI је послао одред од 1000 војника на челу са маршалом Бусикоом у помоћ Манојлу

II. Овај Француски одред се пробио до Цариграда и храбро борио с Турцима. По наговору

Бусикоа Манојло је одишао да тражи помоћ на Западу. У договору који је предложио

маршал и измирењу цара и његовог супарника Јована VII одлучено је да: Јован VII буде

намјесник у Цариграду док је Манојло на Западу а цар је знао шта би се могло догодити у

његовом отсуству па је жену и дјецу одвео код брата Теодора у Мореју. У пратњи Бусикоа

Манојло је између осталог посјетио на Западу: Млетке,Париз и Лондон, био је дочекан са

поштовањем и симпатијама. Ова посјета је значајна са спекта културе и умјетности јер се

догодила у вријеме ране Ренесансе. Циљ путовања није остварен,цар није добио ништа

сем обећања и то неиспуњених.

Након тога цар се задржао у Паризу још двије године гдје је стигла радосна вијест: Бајазит

I је заробљн а ускоро и убијен у битци код Ангоре код Анкаре 28 јула 1402 од Тимура и

његових Монгола. Тимур или Тамерлан је 1398 напао Индију а након освајања у средњој

напао је Османлије у Малој Азији. Тимур је потомак једне мале турске кнежевске

породице из Туркестана и један од највећих освајача у историји (освојио је Средњу Азију,

Златну хорду у Јужној Русији, Персију, Месопотамију и Сирију).

Најзначајнији Монголски владар након Џингисхана а циљ му је био да обнови велико

Царство свога земљака у чему је и успјео. Историчар Дука каже тамо гдје су Монголи

„није се чуло ни лајање пса ни глас кокошке ни дјетета“. У пролеће 1403 године Монголи

су напустили Малу Азију а двије године Тимур је преминуо у походу на Кину. Битка код

Ангоре је продужила живот Византији за око пола вијека. Византија није искористила

прилику након ове битке и новонасталих немира код Османлија,а питање је колико је била

у стању да искористи овај предах. Најстарији син султана Бајазита I Сулејман се учврстио

у европском дјелу и ратовао против браће у Малој Азији. Сулејман је склопио уговор са:

Византијом (којим је она престала бити у вазалном односу,плаћати данак и проширила се

на Солунску област и градове на Мраморном мору),Србијом (деспот Стефан Лазаревић је

добио ту титулу од Јована VII када је био у посјети Цариграду након 1402

године),Млецима,Ђеновом и Витезовима Родоса 1403 године.

Овим уговором су се Србија и Византија умјешале у унутрашње односе Османски

претендената на султански престо. У грађанском рату који је тада погодио Османлије прво

је живот изгубио Сулејман 1411 године,за кратко је завладао Муса који је одмах оспсјео

Цариград. Мехмед I је 1413 године изашао као побједник у овом рату (уз помоћ Србије и

Византије). Он се окренуо унутрашњој реорганизацији разрушене државе и држао се

споразума са Византијом. Самоувјерени цар Манојло II охрабрен понашањем новог

султана је отишао на дуже путовање у Солун а у пролеће 1415 на Пелопонез, који је за

разлику од Цариграда у културно-просвјетном смислу живота цвијетао.

У Деспотовини Мистри то је било најбоље изражено код филозофа-неоплатоничара

Георгија Гемиста Плитона који је написао утопију у којој прориче оживљавање хеленског

духа на Пелопонезу и даје идеалну форму унутрашњег уређења државе (уз савјете у

облику пореског система и организације војних снага које упућује цару и деспоту). Добри

односи са Османлијама су искоришћени у обнови одбрамбених позиција и припреми за

нове нападе „невјерника“. Цар Манојло II је наредио да се на Коринтској превлаци изгради

дуг и јак бедем „Хексамилион“а недуго затим у марту 1416 године ја напустио

Пелопонез,да би у јесен те године у Мореју дошао Јован најстарији син цара (будући

василевс Јован VIII). Јован је дошао да помогне брату Теодору II који је управљао Морејом

и извршио је успјешан напад као главно командујући на дио Лтинске Мореје и тамошњег

кнеза Чентурионе Цакарија (њега су Млетци спасили сигурне порпасти).

Предах који је трајао до смрт Мехмеда I 1421 године замјенила је агресивна политика

(слична оној Бајазита I) новог султана Мурат 2 1421-1451 (иначе сина Мехмеда I). Јован

VIII које је 1421 крунисан за очевог савладара је подупирао Муратовог супарника и

претендента Мустафу. Како Мустафа није успјео ништа да уради по питању престола

Византија и њен цар су навукли бјес Мурата II које је са великом војском дошао 8.јуна да

опсједа Цариград.

Јачина градских утврђења спасила је Цариград а Мурат II је био принуђен због

унутрашњих немира да прекине опсаду. Ипак ова опсада завршена 1422 године је

представљала почетак последњег чина у трагедији пропасти Византије. У пролеће 1422

године Турци упадају у Јужну Грчку: руше бедем Хексамилион којег је подигао цар
Монојло II и пустоше Мореју. Византија и њена влада били су приморани на склапање

мира са Муратом II 1424 године под условом да наставе бити у вазалном односу које је

прекинуто 1402 године тј да плаћају данак Османлијама. Први на реду за исцрпљивање и

освајање Мурата II био је Солун у којем је владао трећи син цара деспот Андроник. Он је

град предао (није продао Солун по цјени 50.000 дуката како је говорила каснија прича)

Млетцима који су се обавезали да ће штити слободу и права становика и обезбједити им

доток исхране 1423 године. Млечани врсни трговци су играли на карту цјенкања са

султаном у вези града али њихов покушај није дао резултате.

А султан који је имао моћ на терену није пристајао ни на 300.000 аспра годишњу ренту већ

је са јаком војском дошао и освојио град на јуриш 29.марта 1430 године. Стари цар

Манојло II сломљен психички и физички је преминуо 21.јула 1425 године пошто се

закалуђерио и добио име Матија а нови василевс и автократор Римљана постао је његов

син и дотадашњи савладар Јован VIII 1425-1448 године. Нови цар је владао Цариградом и

његовим предграђем а његова браћа као самостални владари западном обалом Мраморног

мора и Пелопонезом. Царство је било на умору „де факто“финансијски и привредно

истрошено није могло очекивати времена уздизања.

Апропо ове последње тезе најбоље говори примјер ковање златног новца (златника) ,којих

је у вријеме Манојла II било мало у оптицају а у вријеме Јована VIII престао се ковати

тако да је осонов монетарног система било сребро. Морејска деспотовина је једина

свијетла тачка некада моћног Царства којом управљају царева браћа: Теодор,Константин и

Тома. Ова деспотовина је наставила борбу са околним латинским државама успркос

насртајима Османлија. Византијска флота у том смислу је одњела побједу над грофом

Карлом Током 1427 године који је пошао путем договора и удао кћи за деспота

Константина уступивши му као мираз посједе на Пелопонезу 1428 године.

Исти тај деспот Константин је након дуге опсаде у пролеће 1430 освоји Патрас а двије

године након овога латинска Ахајсака кнежевина неће постојати. На Пелопонезу се борбе

између Латина и Грка воде од обнове Византије 1261 године а у предосманском пероду

освајања Византије се завршила тако што су Латини држали само Млетечке колоније

Корон и Модон на југозападу као и Напулију и Аргос на истоку. Највећу заслугу за ова

освајања имао је млади деспот Константин (последњи Византијски цар Константин XI

Палеолог Драгаш). Разлика између Цариграда који се бори за голи живот и југа Грчке

пуног полета и живота никада није био видљивији него сада.

У нимало лагодној позицији нашао се цар Јован VIII који је по ко зна који пут у историји

Византије зависио од Запада и њихове помоћи. Као и прије и Исток и Запад су тражили да

се прво испуне њихови захтјеви а онда по договору захтјеви друге стране, право питање

непитајући се да ли би га и могли реално спровести у дјело. Унија са Западом у замјену за

војну помоћ Истоку (Византији) једноставно није била реална у пракси и она би остало

„мртво слово на папиру“ нека су од размишљања са ове данашње тачке гледишта.

Манојло II је то знао и на самртном одру је сина-престолонасљедника савјетовао да се не

иде са Западом у преговоре око Уније јер је она немогућа. Јован VIII који је био на челу у

тицајне странке која је једино рјешење видјеле у Унији са Западом био је на путовању по
Западу у вријеме опсаде Цариграда 1422 године а 1431 године почео је преговори око

склапања Уније који су се одужили због сукоба папе Евгенија IV и Базелског сабора.

Одлучено је да се сабор одржи у неком Италијанског граду уз присуство цара. У новембру

1437 Цар Јован VIII је напустио Цариград у пратњи свога брата Димитрија,Патријарха

Јосифа,неколико митроплита и много епископа и игумана. Као свој отац прије четрдесет и

деда безмало седамдесет година отшао је да тражи помоћ Запада у замјену за Унију.

Брата Константина је оставио да управља Цариградом на челу регенства. Византијска

делегација стигла је у пролеће 1438 године у Ферару гдје и отворен сабор 9.априла те

године. Крајњи резултат се знао (потписивање Уније) али на сабору су вођене жестоке

расправе а највећи противник уније био је ефески митрополит Марк Евгеник. Сабор се

преселио у Фиренцу гдје је унија била и потписано (по томе је добила и име Фирентинска

унија) 6.јула 1439 године у фирентинској катедрали од стране кардинала Јулијана

Чезаринија и никејског арихиепископа Висариона. Унија је проглашена на латинском и

грчком језику,у њој је примат папе доста неодређен и Грци су задржали свој црквени обред

а остала питања су рјешена у складу са начелима римске цркве.

Показало се да је унија била немогућа (или неостварива) и да ће изазвати још већи расцјеп

употпуности тачна. Ова унија за разлику од оне Лионске из 1274 године која је имала неку

шансу и остварила неке политичке резултате ова из 1439 године није имала никаву стварну

прилику за успјех јер у околностима јачања опозиције и фанатизма народа ове одлуке се

нису могле наметнути. Није изгледало тако јер су на потписивању Уније били најважнији

људи Царства за разлику од уније из 1274 године а Марк Евгеник који је био највећи
противник уније је имао утицај и на Западу о разбијању илузија о унији. Фирентинска

унија је била употпуности контрапродуктивна.

Прво у Византији су избили немири у којима су противници уније имали главну рјеч.

Друго Московска Русија је била изгубљена за Византију јер је велики кнез Василије II

Московског митрополита Исидора (представника унионистичке странке) по повратку из

Фиренце смјенио са положаја и затворио у манастир. Од тада је она бирала своје

митрополите и право првенства у православљу је изгубила Византија. За православе Русе

које су Византинци одгојили у мржњи према Риму оваква унионистичка политика Царства

је била „несхватљива грешка“. У словенским државама Византија је изгубила и оно мало

угледа и поштовања што је имала до тада. И трећи и најважнији или суштински разлог

неуспјеха уније био је тај што и након њеног склапања она је остало „мртво слово на

папиру“тј помоћ са Запада је изостала као и спровођење уније на Истоку.

Више наде за опстанка Балкана доњео је ердељски војвода Јанош или Јован Хуњади

(Сибињанин Јанко из народних пјесама) у побједама над Турцима у Србији,Влашкој и

Ердељу. Папа је позвао хришћане у крсташки рат против невјерника. У Угарској се

окупило 25.000 шареноликих војника којима су командовали: Пољско-угарскуи краљ

Владислав III,Јањош Хуњади и Ђурађ Бранковић. У октобру ова војска је прешла Дунав

код Смедерева док је за то вријеме султан Мурат II ратовао у Малој Азији са емиром

Караманије. Хуњади као прдстража ове војне је одњео побједу над намјесником Румелије

код Ниша,онда је настављен продор преко Софије према Тракији али због снажног мраза и
отпора Турака је била принуђена на повлачење и току тог повлачења Турци су доживјели

пораз јануара 1444 године.

Османска држава се нашла на више фронтова у дефанзиви и изгледало је да ће срећа

окренути леђа Турцима. У Албаније је тих година букнуо устанак храброг и јуначког

Скендербега којим ће бити одушевљен и задивљен цјели хришћански свијет. „Албански

капетан“ је пружао отпор знатно јачим и надмоћнијим Османилијама у периоду од 1443 до

1468 године. Десопт Константин је у јужној Грчкој отпочео офанзиву прозив Османлија а у

замјену за своју апанажу у Мраморном мору Теодор му је дао своје посједе у Мореји тако

да је Константин од 1443 године владао највећим дјелом Пелопонеза са центром у Мистри.

Деспот Константин је прво обновио бедем на Коринтској превлаци (срушен 1423 године) и

онда је продро у средњу Грчку и освојио Атину и Тебу. Војвода Нерио II Ачајуоли који је

до тада био турски вазал признао је суверенитет Константина и обавезао се плаћати му

данак.

Сада је султан Мурат II усљед промјењене ситуације тражио мир барем на једном фронту.

Он у јуну.1444 у Једрену примио представнике Владислава III,Хуњадија и Ђурађа

Бранковића и уговорио примирје са њима на десет година. Султан отишавши у Малу Азију

је послао своје представнике код Угарског краља да ратификују договор у Сегедину и то се

десило крајем јула исте године. Овај споразум је био предах за Балканске државе а римска

(папска) курија није била задовољна њиме, надујући се потпуном протјеривању Турака из

Европе. Кардинал Јулије Чезарини је разрјешио краља Владислава дате заклетве и у

септембру 1444 године хришћанска војска је кренула у рат.

Овај пут војска хришћана је била много мања него предходни пут. Наиме већина витезова

се вратила кући и помоћ Ђурађа Бранковића је изостала из разлога сигурности своје

државе. Поход је био успјешан али само у почетку када се хришћанска војска пробила кроз

бугарске земље до обала Црног мора. Млетачка флота, којој се придружила Дубровачка са

двије своје галије ипак није успјела да заустави пребацивање Турака из Мале Азије на

Црно море. Не челу велике војске је био лично султан Мурат II. До битке између два

супростављена табора је дошло 10.новембра 1444 године код Варне. Хришћанска војска је

била до ногу потучена а на бојишту су погинули краљ Владислав и инспиратор Крсташког

рата кардинал Ћезарини.

Ова битка је била задњи покушај заједничке акције кришћана против Турака а разочарани

византијски цар је пожурио честитати султану овакву „величанствену побједу“. Деспота

Константина није обесхрабрио пораз код Варне, он је наставио са совојом офанзивом.

Прво је пордро у Беотију а онда наметну власт Фокиди и све до Пинда. Султан Мурат II је

сосјетио да постоји могућност се се на грчком тлу створи нова држава која би насљедила

Византију и сам је одмах превентивно дјеловао, прије свега брзим продором у средњу

Грчку 1446 године. Велику турску војску деспот Константин је покушао пружити отпор и

зауставити је тек на Коринтској превлаци.

Али узалудно, турска артиљеријска ватра и напад на јуриш били су довољни да Грчки

бедем падне 10.децембра 1446 године. Онда Турци продиру у Мореју коју постоше и

одводе 60.000 заробљеника а деспот је принуђен на покорност султану и палаћање пореза.

Цар Јован 8 преминуо је 31.октобра 1448 године а мало прије тога Теодор (други син

Манојла II) и тако за новог је изабран деспот Константин, иначе трећи син Манојла II и

Јелене Драгаш, кћерке Константина Дејановића. Константин је крунисан 6.јануара у

Мореји а у Цариград је дошао почетком марта исте године. Морејом су владали цареви

синови и: деспоти Тома и Димитрије (Димитрије је покушавао уз помоћ Турака да дође на

престо и због њих се посвађао са братом). Храброст и енергија последњег цара Византије

Константина XI нису спријечили сигуран пад Царства. Без спољњих фактора и унутрашње

снеге Византија није ни могла да пружи јачи отпор новом младом и амбициозном султану

Мехмеду II.

Након смрти свога оца у фебруару 1451 године нови султан је изразио жељу да споји

Османске Европске и Азијске посједе освајањем „Царице градова“и тако и почео градњом

бедема Румеии Хисар у непосредној близини Града. Консантин XI је знао да од потписане

уније и помоћи са запада нема ништа али је ипак пристао на долазак кардинала Исидора

(бившег митрополита Московског) у Цариград. Кариднал Исидор је у цркви Свете Софије

објавио унију и отслужио римску мису. Становништо у престоници је на ово одговорило

јачом него икад слогом у православној вјери и у нади на јединство свих у одбрани

Царства. Оваква атмосфера у Цариграду је подгријана изјавом високог великодостојника

Царства Луке Нотариса: „више волим да видим усред града турски турбан, неголи

латинску митру“. Странка која је била за потчињавање и договарање са Турцима (а не са

Латинима) имала је све већи утицај. Помоћ са Запада није само изостала због

неспровођења уније већ и због противрјечних интереса тамошњих држава.

Алфонс V краљ Арагоне и Напуља и најјачи владар на Медитерану је као и његови

предходници на југу Италије маштао о обнови Латинског Царства са средиштем у

Цариграду. Снаге и новчану помоћ (истина скромну) коју је папа Никола V 1447-1455

намјенио за одбрану Цариграда доспјелу су у руке краља Алфонса V. Да ли би Латини

одбранили Цариград да су имали прилику? Питање, које ни данас немамо одговор због

историјског принципа „да је било,шта би било“о коме се не размишља али ипак већина

научника (исоричара) сматра да би то била последња жеља Западних владара. У априлу

1453 силтан је дошао са великом војском (најмање двадесет пута већом од бранилаца)пред

Цариград и спремао војску за одлучујући удар.

Браниоцима који су били у односу на Турке знатно малобројнији дошло је у помоћ 700

Ђеновљана на челу са Ђустинијанијем на двије галије уочи почетка опсаде. Стратешки

јединствен положој и јаки бедеми (утврђења) спашавали су Византију раније али док је

она била надмоћнија од других у материјалном (људском) и техничком смислу. Западни

инжињери који су конструисали Османску артиљерију (топове) и доњели им знатну

техничку надмоћност изгледа нису имали у виду коме ће доприњети пад историјски

значајне Византијске цивилизације.

Опсада је почела 7.априла а јуриш Турака је тада отпочео на градске зидине са копна или

на капију Пемптона (за коју су они мисли да је најслабија тачка утврђења). Дебелим

ланцем је био онемогућен улазак Турака у Златни Рог. Кратко трајно одушевљење је

одјекнуо Градом, у поморској битци 20 априла Турци су били поражени. Већ 22.априла

Османлије су преко копна протјерали већи број бродове у Златни Рог. Јуначки и са

самопожртвовањем је Цар бранио бедеме града давајући тиме примјер херојства

браниоцима. Утврђења и зидине граду су почели попустати под више недељним

јуришањима султанове војске.

За 29.мај султан Мехмед је припремао генерални напад. Уочи тога дана задњи пут су се

Латини и Грци окупили у цркви Свете Софије. Након саслужења Божије службе војници

су заузели своје положаје на бедемима а Цар је вршио до касно у ноћ инспекцију војних

редова. У зору 29.маја отпочео је јуриш на Константинополис а након дужег херојског

отпора бранилаца султан је у борбу убацио своје елитне јединице јањичаре који су се

попели на зид. У одлучујућем тренутку ђеновљанин Ђустинијани је смртно рањен, који се

до тада храбро борио раме уз раме са царем.

Овај догађај је изазвао узбрканост у редоваима бранилаца. Град је падао у руке Османлија

а цар Константин XI Палеолог Драгаш се борио до последњег часа и у тој борби је нашао

смрт коју је и тражио. Становништво које је преживјело опсаду и пад Цариграда као и

грозне репресалије је одведено у ропство. Три дана и три ноћи Турци су пљачкали град на

основу султановог обећања пред одлучујући напад које је за циљ имало подизања морала

нападачима. Уништена су блага непроцјењиве вриједности, умјетнички споменици,

рукописи, иконе и реликвије.

Цариград је постао престоница Османске Империје а Византијско Царство је престало да

постоји. Мехмед Освајач (Ел Фатих) је свечано ушао у град и клекнуо пред црквом Свете

Софије и посуо пјесак по своме турбану у знак освајања Цариграда. Османско Цартво је

освајањем Цариграда постала јединствена цјелина са још већим апетитима и снагом за

даља освајачка напредовања. Остатке држава на Балкану побрисала је постепено

незадржива Османска сила. Прво је пала Атина 1456 године и Партенон претворен у цркву

Богородице прије хиљаду година постао је џамија. Следећа на реду је била Морејска

деспотовина 1460 године а деспот Тома је побјегао, исту судбини је имао и његов брат

Димитрије иначе заклети непријатељ Латина је побјегао на султанов двор. Годину дана

касније је свој живот завршило Трапезунтска царевина (последњи дио Грчке земље је пао

под власт Турака).

На Балкану су под ударом султана Мехмеда (који је добио надимак „Освајач“по освајању

Цариграда али других области) дошла Српска деспотовина 1459 и Босанска краљевина

1463 године. Остале словенске и албанске области су освојене до краја 15 вијека и опет се

једно царство протезало од Месопотамије до Јадрана са средиштем у Цариграду али овог

пута је то било Османско. Велика традиције Византије је остала утицајна у култури и

политичком животу европског континента дуго након пада Цариграда. Православна вјера

остала је у самосвјести не само Грка него и Јужних Словена као културна и национална

свијест.

У Русији православље је било основни чинилац уједињења Руских земља у Руско царство

и ослобађања од татарског јарма. Иван 3 ослободилац и ујединитељ руских земаља узео је

за жену братаницу последњег Византијског цара и кћерку Томе Палеолога. Овај владар на

челу Руског царства је у узео византијски грб са двоглавим орлом, преузео вођство над

хрушћанима Истока и увео у Москви византијски дворски церемонијал. „Нови Рим“

Цариград је замјенио „Трећи Рим“Москва која је наставила политичке идеје и духовне

идеале Византије.
Византијска култура је највише утицаја оставила на словенске (а мање на романске и

германске) земље али и на Западу се осјетио њен утицај а преко њега и култура грчко-

римског античког свијета. Витантија је сачувала блага Антике, прије свега: римско право,

грчко пјесништво, филозофију и науку и предала их у насљеђе европским народима кад су

они сазрјели са њихово примање. Тиме је завршила једна свијетско-историјска значајна

мисија.

Пророчанство о паду Константинополиса:

Генадије Схоларије први Патријарх након пада Цариграда 1453 године начинио је збирку

хронолошки сређених података о паду Константинополиса у којем провиђење игра

значајну улогу. Он пише да хришћанско Ромејско Царство настаје у вријеме Константина

Првог Великог и његове мајке Јелене а завршава се у доба Константина XI Палеолога и

мајке-царице Јелене Драгаш. Он у овоме биди јасну симболику а додаје аналогију

Ромуловог оснивања Рима и последњег цара Западног Римског Царства Ромула Августула

475-476. На овакву историјску симетрију он додаје: да први еписког Цариграда Митрофан

306/7-314 (у вриме Константина Првог) носи исто име као и последњи Патријарх
Митрофан 1440-1443 (с тим што он не признаје Григорија III 1443-1450 који је након

потписивања Уније са Западом отишао у Рим и тамо се упокоијо 1459 године).

Схоларије износи и давнашње пророчанство да ће крај Ромејског Царства доћи када имена

њених водећих личности (мисли на Цара и Патријарха) буду у исто вријеме почињали са

Јо. Ово ће се заиста и обистинити али у вријеме склапања Фирентинске Уније 1439 године

(Јован VIII Палеолог и Јосиф II 1416-1439). Једно од старијих пророчанстава је говорило

да: „када мјесец расте на небу“ град неће пасти али 24.маја 1453 године мјесец је био пун

и почео је да опада због чега је дошло до помрачења које је трајало 3 сата. Једна од задњих

нада житеља Цариграда је била Богородица која је доста пута доњела спасење овом граду.

Цар Константин XI Палеолог је издао наредбу да се икона Богородице пронесе улицама

града.

Догодило се нешта што је све присутне запрепастило. Наиме,икона је испала из постоља у

којем је ношена а људи који су пришли да је подигну су једва у тој намјери и успјели.

Накратко је Литија настављена а природна непогода у виду јаке грмљавине и града је

улице претворила у „набујале потоке“и свечани обход је морао бити прекинут. Следећег

дана након прве зоре свануло је јутро под тешко прозирном маглом (ова појаве је тумачена:

како се Свевишњи обавио облаком да би прикрио свој одлазак из Цариграда).

Руски очевидац Нестор Искендер пише како су становници Цариграда видно узнемирени

и увјерени да их је напустио Свети Дух. Те ноћи видјела се нека чудна свијетлост како

титра око кубета цркве Свете Софије и лагано се успиње ка позлаћеном крсту. Учени људи
у табору Мехмеда II Освајача су ову појаву обајшњавали наговјештајем да ће свијетлост

ускоро обасјати „праву вјеру“,док за Византинце није било успјешних образложења. У

атмосфери узнемирености десили су се један или два мања земљотреса и неколико

пролома облака који као да су наслућивали злу коб Царства Ромеја. Византинцима се

чинило како се крај свијета ближи неслућеном брзином. Последње надање (давнашње

пророчанство) за спас Источног Римског Царства је изњео историчар Дука који тврди да ће

Османлије ући у Цариград и убијати хришћане али само до стуба Константина Великог.

Дука наводи да ће на то мјесто доћи анђео који носи мач и да ће га дати непознатом и

ситомашном младићу уз ријечи „узми овај мач и освети народ Господов!“. Након овог

Турци ће почети да бјеже и биће протјерани до граница са Персијом и мјеста

Монодендрион. Ово пророчанство се на жалост Византинаца није обистинило. Наведене

појаве су до танчина предсказале догађаје након 29.маја 1453 године.

Страх од Турака:

Стихови „тужбалице о паду Константинополиса“ састављене по османлијском освајању

Цариграда 1453 године гласе:

„И неко и никада не тражи пријатљство с Турчином,

С Турским псом,поганим псом неукротивом звери,

И кад би сте знали како он својим подмуклим пријатељством,

И обмотава хришћане и ,попут аждаје, прождире их!“

Ови стихови су закаснили с обзиром на догађај из 1453 године а и да су на вријеме изашли

у јавност, питање је да ли би имали утицаја на јавно мнење и на њихово спровођење.

О турском обичају да кад улазе у битку се чују велика вика и бубњеви свједочи

Константин Михаиловић из Островице као и историчари касновизантијског периода

Критовул и Дука.

Руски ренегат Нестор Искендер наглашава како су Турци при јуришу на Цариград 1453

године „уз буку зурли,урлање и ударање о бубњеве“кренули у свој поход. Страх код

Византинаца од брзих продора турских коњаника и убијања и пљачкања у одређеним

областима као и њиховог скорог повлачења с разлогом су били заступљени у Царству.

Турци су се бојали звоњаве звона. У овом погледу нам бажно и занимљиво свједочанство

доноси Рус Нестор Искендер. Наиме,он пише како је цар Константин XI Палеолог при

опсади Цариграда наредио да сва звона увоне у престоничким црквама а Турци да би

охрабрили своје војнике су наредили да се затруби у зурле и почели да ударају у безбројне

тимпане.

Дан Свете Теодосије и Тмина Царства

Млади султан Мехмед II није био безопасан као су мислиле Западне држава тј да он

„неспособни младић, ни сјенка свога оца Мурата II“. Он је ове гласине демантовао на

прољеће 1452 године када је на најужем дјелу тјеснаца босфорског мореуза почела

изградња јаког утврђења (обалски замак који су градитељи прозвали Богаз-кесен односно

Лемокопија што је значило онај који сјече грло или раздвајач мореуза,данашњи Румели

Хисар-„румелијски дворац“). С разлогом су Византинци сумњали у западну подршку.

Западне државе Венеција и Ђенова кад су чуле да се припрема опсада Цариграда

забринуле су се за свој економски и трговински интерес у Источном Средоземљу и Црном

мору. Ђенова је послала у јануару 1453 године двије галије са седам стотина војника на

челу са командантом Ђованијем Ђустинијанијем Лонгом. Исти број људи ,примјера ради

колико је Ђенова послала Византији у помоћ је страдало при транспорту чувеног топа

пребјегло османлијама угарског инжињера Урбана у Једрену. И заиста топови су уз људску

и материјалну подршку били знатан фактор опсаде,зато Критовул са Имброса каже:

„топови ће рјешавати све“.

У вријеме Јустинијана I у VI вијеку Цариград је имао 600 хиљада људи а у вријеме

Константина XI једва 50 хиљада. Нема прецизних података колико је Турака опсједало

Цариград, новија истраживања су само утврдили оквиран број да их је били између 60 и

400 хиљада нападача. На ускршњи понедјељак 2.априла 1453 године надомак Цариграда је

дошао врховни османлијски комадант-Мехмед II.

По устаљеном обичају ратовања у Европи султанове снаге су биле распоређене на лијеву

до Мраморног мора-Румелијске и на десну колону до Златног Рога-Анадолске трупе.

Напад је почео 6.априла, након молитве је објављена опсада а османске трупе су тада биле

на километар и по од бедема Цариграда. Константин XI је напустио своју палату и дошао

са Ђустинијанијем до капије Светог Романа преко пута Османске команде. Први напад је

одбијен а на мору је Османска флота претрпјевала пораз за поразом а најжешћи је био онај

од 20.априла. Чувени гвоздени ланац је онемогућавао улазак морски путем у Златни рог

али се по неким свједочанствима досјетио султан Мехмед II да се бродови могу уњети у

Златни Рог копном. Прије свега је уколњено бодљикаво жбуње а онда постављене даске су

намазано овнујским лојем и воловским салом.

Ова такозвана „Тоциљалка“је била запрепашћујућа за хришћане. Покушаји бранилаца да

запале османско бродовље није успјео. Био је то један од преломних тренутака за

Цариград. Велика дрвена кула коју су Турци склопили преко ноћи а коју су исцрпљени и

деморалисани браниоци видјели 18.маја слутило им је тмину у будућности. Ултиматум

султана који је одбијен од стране Византијског Василевса и султаново обзнањивање

24.маја да ће општи јуриш с копна и мора почети 29.маја наговјештавао је одсутни час који

ускоро долази.

У зору 29.маја (на дан Светее Теодосије -„дан који никада није требало да сване“ и који

пао у „црни уторак“) почео је ошти јуриш османлија на град Констснтина Великог. Турци

су борбеним исламским покличем „Алах је највећи!“ и свим расположивим снагама као и

загушујућом буком топова и бубњева ударили на Цариград. Комадант

Ђеновљана Ђустинијани се повукао у Галату и тако ионако ослабљени морал бранилаца

спустио на најнижи ниво. Цар Константин XI је жртвовао себе као неки антички херој

иако је битка већ била изгубљена и постао бесмртни цар а султан Мехмед II који је тек

напунио 21 годину живота и добио тада надимак „Ел Фатих“-освајач се изједначио са

највећим војсковођама историје попут: Александром Великог, Цезара,Ханибала,Џингис-

кана и Тамерлана. Једно Царство је отишло у историју а друго се узогло до врхунца своје

моћи. Када је Мехмед Освајач ушао у Цариград и дошао пред цркву Свете Софије клекнуо

је на земљу и посуо пјесак по свом турбану. Султан је ушао у Свету Софију и наредио
једном од присутних да се попење на предикаоницу и изговри:„Нема Бога до Алаха, а

Мухамед је његов пророк“.

Као гром из ведра неба вјест да је Византија пала је погодио цјелу хришћанску Европу.

Папа Пије 2 1458-64 је као најсажетији епитаф Царства, написао да је пад Цариграда 1453

године „као друга смрт Хомера и Платона“. Стари српски деспорт Ђурађ Бранковић три

дана није излазио из својих одаја због пада Цариграда. Млечани су први сазнали за ову

вјест 29.јуна 1453 године у Сенату гдје су прочитана писма кастелана пелопонеске луке

Модона и баила Негропонта. Једна од Кратких хронике које су честе у позновизантиској

ери кажу: „6989 тј 1481 године скончао дивљи вук и сирова звјер,емир Мехмед“.

На источном Средоземљу и југо-истоку Европе су падале једна за другом области и

државе: Смедерево 1459, Мореја 1460, Трапезунтско Царство на југоисточним обалама

Црног мора 1461, Босна 1463, Еубеја 1470, Херцеговина 1482, Египат 1517, Београд 1521,

Родос 1522, Будим 1541 и Кипар 1571 године.

Закључак:

Ромејско Царство је које се позивало на традицију Римскког Царства је усљед

нестабилности које су почеле на крају XIII вијека и освајањем Цариграда од Латина 1204

године никада није успјело опоравити и вратити на стазе старе славе. Краткотрајан је био

период у Византије обнове и препорода и она се никада није имала снага вратити на „пол-

позицију“међународних односа. Епидемија „Црне смрти“ која је почела 1347 године је

нањела несагледиве посљедице у демографском погледу цјело Европи па и Византији.

Османлије када су ступиле на Европско тло у виду најамника средином XIV вијека нису

имали намјеру да се ту зауставе и да се враћају у Азију. Они су се умјешали тада у

унутрашње послове Византије а Ромеји то нису схватили ни послије 1371 године када они

и званично први пут постају Турски вазали. Монголи су крајем овог вијека направили брз

продор који је продужио „живот Царству за пола вијека“.

Спас за Царство неки су видјели у Унији цркава са Западом. Ипак већина становништва

Византије није била за Фирентинску унију из 1439 године. Ова унија де факто никада није

заживјела а питање је колика би била помоћ Запада и да јесте. Једноставно је народ

сматрао да би се прихватањем Уније изневјерила православна вјера а последњи Цареви

нису имали другог избора или су они тако мислили. Последњи цар Византије је

Константин XI Палеолог Драгаш који се није мирио са падом Града и отишао је у легенду

(у боју је нашао смрт) и постао „Бесмртни цар“.

Константинов Град (Константинопољ) је био центар:културе,науке и православља. Дуго

времена се чинило да је неосвојив али на дан Свете Теодосије 29.маја 1453 („Црни

Уторак“) показало да јесте. Тај дан се у везантологији и савременој историографији често

назива „дан који никада није требало да сване“.

Пад Цариграда 1453 године је представљао и означио крај Византијске цивилизације

:културе,умјетности,књижевности и дубоке религиозности. Историчари не би требало да

говоре о томе „шта би било кад би било“и у вези тога да ли би промјенило шта то да Град
није пао 1453 године? Научници и њихови сарадници имају право на мишљење али да ли

га треба износити у јавним научним радовима остаће питање.

Неки од историчара ово виде као етичко питање сваког научника који се бави историјом.

Грци ће вијековима памтити тај „несрећни уторак“ и јуначког цара Константина XI

Палеолога који је почупао своје царске инсигније и отишао у смрт и легенду.

Извори

1) Doukas, Decline and fall of Byzantium to the Ottoman Turks. An annotated translation of
Historia Turco-Byzantina by Harry J. MaGoulias, Detroit: Weyne State University Press,
1975.

2) Kritovoulos, History of Mehmed the Conqueror, translated by Charles T. Rigss, Princeton,

New Yersey, Princeton University Press, 1954.

3) Николо Барбаро, Леонардо са Хиоса, Исидор Кијевски – Опсада и пад

Константинопоља, приредио и превео Дејан Ацовић, Лозница, 2016.
4) Константин Михаиловић из Островице, Јаничареве успомене или турска хроника,
приредио и превео Ђ. Живановић, Београд, 1986.

5) Георгије Сфранцес, Хроника и пад византијског царства, приредио М. Станковић,

Београд, 2011.

Литература

1) Д. Анастасијевић,- Српкиња византијска царица, Београд, 2004.

2) Ф. Бабингер,- Мехмед Освајач и његово доба, Београд, 2010.
3) И. Ђурић,- Сумрак Византије. Време Јована VIII Палеолога (1392-1448), Београд,
2007.
4) Х. Иналџик,- Османско царство, класично доба 1300-1600, Београд, 2003.
5) Р. Мантран,- Историја османског царства, Београд, 2002.
6) Ч. Мијатовић,- Пад Цариграда, Београд, 2010.
7) Д.М. Никол,- Бесмртни цар, Београд, 1997.
8) Г. Острогорски,- Историја Византије, Алфа,Београд, 1998.
9) С.Рансиман - Пад Цариграда, Београд, 2009.
10) Р. Радић,- Страх у позној Византији 1180-1453, Еволута 2014,Београд, 2014.
11) Б. Ферјанчић,- Међусобни сукоби последњих Палеолога (1425-1449), Зборник
радова византолошког института, књига XVI, Београд 1975

12) Ш. Дил - Историја Визаnтије, Београд 2010.

13) Џ.Џ. Норич - Византија, опадање и пропаст, Београд 2009.

14) Joseph von Hammer - Istorija turskog (osmanskog) carstva, Zagreb 1979.

15) Мика Валтари – Тамни анђео ,Укронија,Београд 2017.