Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет Пале

Катедра за историју и археологију

ОСМАНСКО ЦАРСТВО У XVI ВИЈЕКУ

Општа историја новог вијека (IA5/4)

Професор: Доц. др Маја Лаковић
Студент: Ратко Јовановић

Пале 09.12.2022.г.

[Type here]
 О ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ И ЊЕГОВОМ УРЕЂЕЊУ

Османско царство (Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti) је

добило име по свом оснивачу, Осману I, познатом као Осман Гази који је био
оснивач истоимене династије и Османског Беглука који је наглом
експанзијом прерастао у Османски Султанат / царство. Османско царство
започиње свој успон са Мехмедом II Освајачем (1432-1481), а врхунац моћи
достиже у 16. вијеку за вријеме владавине султана Сулејмана I
Величанственог (1520-1566).
По своме уређењу Османско царство се битно разликовало од
европских држава, али и од околних држава Мале Азије. Моћ османске
државе је прије свега проистицала из експанзивне освајачке политике која се
темељила на идеји светог рата – џихада, који је сматран за вјерску обавезу
која муслиманима налаже да шире ислам оружјем.
На овај начин, Османско царство је оправдавало своја освајања на којима је
темељило своју цјелокупну економску и војну структуру.
На челу државе налазио се султан који је обављао улогу како свјетовног,
тако и вјерског поглавара и њему је била потчињена цјелокупна државна
стуктура.1
Османски султани су своје поданике сматрали рајом којом се мора
управљати строгим шеријатским правом. Поред шеријатског, постојало је и
султаново право које се назива канун-наме. Кануни представљају законе које
султан доноси по својој жељи и служе за одређивање питања из јавног
живота и управног права. Ови закони су одвојени од шеријатског права, али
су у складу са њим.2
Административни и правни послови у држави, налазе се у рукама
улема који су тумачи шеријатског права. Између осталог, један од главних
разлога који је спутавао напредак царства и његову модернизацију по угледу
на Европу, била су конзервативна схватања која су произилазила из
шеријатског закона гдје би свака новина била дочекана уз одређену дозу
осуде. Такви ставови су били нарочито популарни код блискоисточних маса
становништва.

1
Дргољуб Р.Живојиновић, Успон Европе (1450-1780), Београд 2010.
2
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 126.

2
 Друштво у Османском царству се дијели у двије групе: они који не
плаћају порез (султан, министри гувернери) и они који их плаћају – раја.
Уосвојеним областима, становништво се дијели на војну класу и на рају.
Војна класа се налази у султановој служби и обавезна је одазвати се на
султанов позив у случају рата. Чиновници, вјерска лица и њихове породице
уживају пореска изузећа и олакшице за своје службе држави. Они који се
баве трговином и пољопривредом, хришћани и муслимани, на Балкану и
Анадолији, сматрају се рајом и плаћају порезе. 3

ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ

Један од темеља Османског царства је била војска која се дијелила на

пјешадију и коњицу. Пјешадија је била сачињена од војничких слојева
друштва, односно становништва које је добијало имања - тимаре за војну
службу. Носиоци тимарских права, имали су интерес да стално ратују, шире
границе царства и обезбјеђују земљу за нове тимаре.4
Поред слободног становништва, пјешадију су сачињавали и јаничари (чији
назив је значио ,,нова војска“), који су представљали елитне јединице којима
је у почетку било забрањено да се жене, оснивају породице, баве трговином и
занатством, како би у сваком тренутку били спремни за рат. Јаничари су били
прва стајаћа војска у Европи. Јаничарски редови су попуњавани девширмом –
данком у крви, односно прикупљањем хришћанске дјеце и њиховом
исламизацијом и одгајањем у исламском духу. Девширма је представљала
ванредну врсту намета раји.
Дјеца би стицала посебно образовање у Једрену или Цариграду, а
изузетно способни стицали су високе положаје у царству (Мехмед-паша
Соколовић). Годишње је у девширми просјечно одвођено 1000 – 3000 дјеце, а
некада у случајевима великих припрема за рат и више.

ТУРСКА КАО ВЕЛИКА СИЛА

3
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 126.
4
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 122.

3
 Након што је Мехмед Освајач освојио Цариград 29. маја 1453.г.
Османско царство је осигурало свој улазни пут у Европу. Цариград није био
само симболични статус моћи и престижа, него и раскрсница између Европе
и Азије и значајна трговачка рута. Освајање Балкана било је од изузетног
значаја за Османско царство, јер су се тиме стекле околности за даљи продор
ка западу.
Турска се први пут значајније мијеша у европску политику за вријеме
владавине султана Бајазита II (1481-1512) када су се Турци током прве фазе
италијанских ратова придружили миланском војводи и напуљском краљу у
рату против Француске. Бајазитова владавина је најмање значајна од првих
10 владавина султана Османског царства, али је битна јер је он учврстио
територије које је прије њега освојио Мехмед Освајач и тиме припремио
земљу за велику освајачку политику Селима I и Сулејмана Величанственог.5
Селим I (1512-1520) сређује унутрашње прилике у земљи и уклања
своје ривале. Наноси тежак пораз шаху Исмаилу у Калдирану 1514.г. и осваја
велика пространства од Ерзурума до Дијарбекира. Селим наставља рат
против мамелучких султана (1516) и заузима Сирију и Палестину одакле
турска војска прелази у Египат, гдје побјеђује мамелучког султана Туманбеја
1517.г. Освајањем Меке и Медине Османско царство учвршћује своју моћ у
арапском свијету.6
Селимова освајања омогућавају Турској контролу над трговином с
истоком, а државна каса се удвостручује. Захваљујући свом присуству на
Балкану, Средоземљу, Египту, средњој Европи и Подунављу, Османско
царство постаје незаобилазан фактор у европској политици иако европске
силе још увијек не сматрају Османско царство дијелом Европе.

ВЛАДАВИНА СУЛЕЈМАНА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ

5
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 123.
6
Исто.

4
 Сулејман I, због својих законских реформи познат још као Кануни
- ,,Законодавац“, а у Европи због својих великих освајања
као ,,Величанствени“, био је султан Османског царства од 1520. до 1566.
године. Сматра се за највећег султана у историји Османског царства и за
једног од најзначајнијих личности свјетске историје. Током своје владавине,
подузео је десет војних похода на Европу и три на Азију. Током његове
владавине, Османско царство је било на врхунцу своје моћи, а сам Сулејман
је постао један од најистакнутијих владара Европе и свијета.

ПОЧЕТАК ОСВАЈАЊА

По доласку на власт, Сулејман је своју пажњу усресредио на

сјеверозападну границу дуж Дунава. На том подручју Угарска је још држала
Београд и друга стратешки важна утврђења, али је њихова власт слабила
усљед унутрашњих вјерских сукоба између католика и лутерана, а ситуацију
је додатно погоршавао дубоки друштвени расцјп између племства и сељака
беземљаша. Осим тога, додатну пометњу је изазивала ,,националистичка“
странка под вођством Јована Запоље, која је захтјевала домаћу династију.
Разлог незадовољства је произилазио из чињенице да је у Угарској владао
Лудовик II који због свог пољског поријекла није био омиљен. 7
Када је Сулејман избио на Дунав, није затекао никакву војску која би
му пружила отпор. Против себе је имао само посаде градова које је са
успјехом опсједао. Након пустошења градова по Дунаву и Сави, на
Сулејмановој мети се нашао и Београд који је у прошлости пркосио турским
нападима да га ни Мурат II није успио освојити 1440.г године, а ни Мехмед
Освајач 1465.г. Половином маја 1521.г Сулејман је покренуо велику војску с
циљем да освоји Београд. Одлучио је да главни напад иде са савске стране јер
је једино ту зид био једнострук. Да би осигурао успјех опсаде, прво је морао
освојити Срем, а тек онда опколити град. Београд иако добро утврђен, није
могао да издржи дуготрајну опсаду без снабдјевања потребштинама споља.
Пошто су Турци у потпуности опколили град, није било могуће допремати
залихе браниоцима, а очајна молба посаде града није наишла ни на какву
помоћ од Европе. Турци су почели са бомбардовањем у јуну и наставили још
7
Лафтен Ставријанс, Балкан после 1453, Equilibrium.

5
јачим интензитетом током августа. Браниоци су пружали отпор док им није
нестало муниције, а сазнавши да Турци спремају општи напад, 28. августа
1521.г. немавши се више чиме бранити, одлучили су да почну преговоре о
предаји. Падом Београда, Турцима су отворена врата ка западној Европи.
Послије Београда Сулејман се окренуо Родосу, острвској тврђави
витезова Јовановаца. Родос је тада вјероватно био најутврђеније упориште на
свијету јер су велики мештери витешког реда улагали мноштво новца у
изградњу зидина које су биле посебно обликоване да издрже артиљеријску
паљбу. Као и са Београдом, Европа није послала никакву помоћ на Родос, а
пошто се острво нашло сасвим опкољено, браниоци сус е могли бранити
само док имају муниције и хране. Опсада која је започела 22. јула 1522.г. и
трајала све до краја децембра када је усљед недостатка муниције велики
мештар одлучио да преда тврђаву под условом да Јовановци несметано
напусте острво са својом имовином.8

САВЕЗ ТУРСКЕ И ФРАНЦУСКЕ

До заузимања Београда и Родоса, Турска није сматрана за европску

државу јер средњовјековна схватања нису могла прихватити муслиманску
државу као дио Европе. Од хришћанских владара се очекивало да шире
истинску вјеру и искорјењују непријатеље хришћанског свијета па отуда и
дуги низ крсташких похода против муслимана у Светој земљи и касније
Турака када су овладали хришћанским Балканом, али до XV вијека тај
крсташки дух је ишчезнуо. Још веће удаљавање од идеје хришћанског
јединства била је молба коју је у децембру 1525.г. султан Сулејман добио од
француског краља Франсое I. Краљ је молио да Турци нападну светог
римског цара и старјешину дома Хабзбурговаца, Карла V. Ова молба је
нарочито имала тежину јер ју је упутио ,,прворођени син цркве“ – краљ
земље с најславнијим крсташким традицијама.9
Пораз Француза код Павије и заробљавање Франсое I 1525.г. отварају
пут турско-француској сарадњи. Сулејман и Франсоа настоје да спријече
доминацију Њемачког царства. 1526. године Сулејман подиже велику војску

8
Лафтен Ставријанс, нав. дјело, 73.
9
Исто.

6
на Угарску и наноси јој тежак пораз у бици на Мохачу 29. августа, а након
тога напредује ка Будиму, заузима га и убија комплетну посаду града.
Угарски сабор бира за краља Јована Запољу, ердељског војводу. Међутим,
дио угарског племства бира надвојводу Фердинанда, Карловог брата, за
краља Угарске и протјерује Запољу из Будима. Због тога Сулејман подузима
нови поход против Угарске и враћа на пријесто Запољу, који постаје турски
вазал 1529.г. 10
Сулејман наставља војне операције према Бечу, опсједа град 27.
септембра и држи град под непрекидном топовском паљбом. Стални налети
турске војске на Беч, нису давали успјеха, а браниоци пошто су сазнали како
је прошла посада Будима, нису ни помишљали на предају.
Доласком зиме и падом морала турске војске, Сулејман је био приморан да се
повуче и 15. октобра 1529.г. завршава се битка за град. Пропаст Сулејманове
опсаде Беча, познате као ,,Прва турска опсада Беча“, наговијестила је крај
напредовања претходно незаустављивих турских снага.
Сулејман 1532.г. покреће нову војску и стиже на 100 километара од
Беча, али у међувремену почињу борбе на Средозмљу. Адмирал Андреа
Дорија у служби Карла V заузима Корон, што наводи Сулејмана да на чело
флоте доведе чувеног гусара и освајача Алжира, Хајрудина Барбаросу. Он
има наређење да сарађује са француском флотом, а Турска и Француска
1536.г. закључују уговор о савезу гдје је Француска уживала статус
пријатељске државе са правом трговине у Турском царству. У Европи је овај
савез дочекан као издаја хришћанства, али то Француску не спрјечава да
сарађује са турском флотом у походима по Албанији и Италији.
Хајредин Барбароса наноси тежак пораз хришћанској морнарици у бици код
Превезе 28. септембра 1538.г.11
Послије Запољине смрти Фердинанд осваја Угарску, што наводи
Сулејмана да поведе војску против Хабзбурговаца. Након овог похода,
угарска постаје провинција Османског царства под управом беглербега.
Због погоршавања односа са Персијом, Сулејман закључује мир 1547.г. и
препушта Фердинанду дио Угарске. Нови рат избија 1550. збогх Ердеља, а
завршава се стварањем Темишварског беглербеглука.12

10
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 124.
11
Исто.
12
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 124.

7
 Сулејманово мјешање у европску политику имало је за посљедицу
ширење калвинизма по Угарској. Сулејман је калвинисте сматаро блиске
муслиманима, али прави разлог његове сарадње са њима, била је тежња да се
што више изнутра ослаби и поткопа Хабзбуршка држава. Сам турски
притисак је олакшао признање протестантизма.
На врхунцу своје моћи, границе Османског царства протезале су се од Дона и
Дунава до Аденског залива и Тигриса, од Персијског залива до Сахаре и
Атласких планина.13

ОПАДАЊЕ ТУРСКЕ МОЋИ

У посљедњим годинама Сулејманове владавине, опадање турске моћи

постаје очевидно, а његова намјера да обезбједи доминацију Турске у свијету
доживљава пораз. Уговор у Като – Камбрезију 1559. године и почетаак рата у
Француској, лишавају Турску и Сулејмана најважнијег савезника.
Ширење Турака је заустављено 1565.г. код Малте, посљедњег утврђења
витезова Јовановаца гдје Османлије нису успјеле да заузму острво.14
Сулејман је желио да своју освајачку каријеру заврши успјехом, баш
као што је у првој години своје владавине успио да освоји Београд.
Покренуо је војску и запутио се ка Сигету гдје је 5. августа подигао опсаду.
Тачно мјесец дана касније, Сулејман је умро, али је његова смрт скривана
наредне 3 седмице да би се држао ред у војсци и да би се обезбједило мирно
ступање на пријесто Сулејмановог сина Селима II. Порази код Малте и
Сигета, представљали су прве знаке слабљења Османског царства.
Турци 1571.г освајају Кипар, али њихва моћ на Јадрану није била ни
близу оне из времена Сулејмана и кападун–паше Хајредина Барбаросе.
У међувремену, европске силе старају Свету лигу чија флота под командом
дон Хуана Аустријског наноси тежак пораз турској флоти у бици у
Коринтском заливу код Лепанта 1571.г. Од 230 бродова, турска флота губи
око 200. Битка код Лепанта је означила крај турске доминације на Јадрану.
До почетка XVII вијека, Османско царство води дуготрајне и тешке
ратове против Персије и Њемачког царства у Европи. Погранични сукоби
доводе до рата 1593.г. који траје до 1606.г. када Турска због исцрпљености,
13
Исто.
14
Исто.

8
немир у земљи и притиска Персије закључује мир у Жетви. Тиме се Турска
одричеправа над дијелом Угарске и Аустрија престаје да плаћа годишњи
трибут од 30.000 дуката. У истом том периоду, Турска губи свој надмоћи
положај на Средоземљу. Јачање мамелучких султана у Египту указује на
слабљење централне власти у удаљеним дијеловима царства, а прелазак
главних путева свјетске трговине на Атлантик, доводи до политичке и
економске изолације Османског царства.15
Крајем XVI вијека долази до слабљења централне власти, а сам систем
упада у кризу. Корупција знатно ослабљује царство, а војска постаје
незадовољна. Избијају побуне јаничара, а тимарски систем постаје ослабљен.
Због престанка експанзије, престаје и главна привредна грана Османског
царства – пљачкање и експлоатација других држава. Због слабљења екномије,
длази до осиромашења спахилука па се број спахија преполовио.
Све већа употреба ватреног оружја, постепено је избациваа коњицу из
масовне употребе на бојном пољу па самим тим и спахије не успјевају да
одрже некадашњи супериорни положај. Упркос кризи у коју је запало и
немогућности да учврсти централну власт, Османско царство ће остати
значајан фактор европске и свјетске политике и у наредним вијековима, али
никада неће достићи славу коју је имало за вријеме владавине Сулејмана
Величанственог. У деветнаестом вијеку ће европске силе на Турску гледати
као на босфорског болесника, а у раном двадесетом вијеку потискивањем
Турске са Балкана кроз Први балкански рат и кроз пораз у Великом рату,
коначно ће доћи до пропасти османског царства.

ЛИТЕРАТУРА

15
Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 125.

9
Дргољуб Р.Живојиновић, Успон Европе (1450-1780), Београд 2010.
Лафтен Ставријанс, Балкан после 1453, Equilibrium

10