Универзитет у Београду

Филозофски Факултет

Одељење за историју

Семинарски рад:

Администрација Османског царства

Професор: Студент:

доц. др Небојша Шулетић Стефан Стојадиновић ИС 15/41

 Један од најзначајнијих фактора који су довели до успона Османског царства била
је и ефикасна администрација. Изнад читаве машинерије власти стајао је султан као
„извор сваког ауторитета и легитимитета“1. Он је своју успешну владавину дуговао, пре
свега, својим робовима који су путем девширме постајали султанови поданици. Они
најспособнији постајали су ичоглани тј. „дечаци унутрашњих одаја“. Након
вишегодишњег образовања и обуке вршена је селекција, па су најспособнијима
додељивани положаји у централној или провинцијској администрацији.

СУЛТАН

Првобитна именица „cултан“ била је апстрактна и значила је дословно „моћ и

ауторитет“, али јој се временом значење мењало, па се од 10. века односила „на оног ко
има моћ и ауторитет“. До 11. века султанима су се сматрали и неки мање значајни
властодршци који су имали одређену политичку моћ поред калифе, али се након тога то
знчење губи и оно се превасходно односи на доминантну фигуру у калифату. Султан се
често спомиње и у Курану, али као реч која је изведена од неког глаголског облика.
Султан ту има најчешће магијско значење и морални ауторитет, поткрепљен знамењима и
чудима који му дају право да доноси религијске одлуке. Све велике вође које су носиле
титулу султана били су Сунити. Крсташки ратови довели су до буђења ислама, па је
султанима било битно да стану у његову одбрану да би тако задржали свој морални и
политички ауторитет. Османски владари су такође желели да пригрле титулу султана и
тако се наметну као заштитници сунитског, тј. ортодоксног ислама. Први османски владар
код ког се среће титула султан био је Орхан, где на новчићима поред његовог имена стоји
ова титула. Међутим, Бајазит I је тврдио да је први од каирског калифе добио право да
себе назива султаном. Када Селим I уништава мамелучки султанат у Египту, Османлије
постају најзначајнији носиоци титуле султан и једини заштитници ислама.2

1
Историја Османског царства, ур. Робер Мантран, Београд, CLIO 2002, 199.
2
Encyclopaedia of Islam Vol 9 San-Sze, edited C. E. Bosworth, E. van Donzel, W. P. Heinrichs, G. Lecomte, BRILL,
LEIDEN 1997, 849-854.
 ДИВАН

Diwan-ı Humayün назив за Османско царско веће и централни орган владе све до средине
17. века. Почетком 15. века усталила се пракса да Диваном председава султан, док су
чланови Дивана моглу самостално да доносе одлуке једино у периоду смрти султана, па
све до проглашења његовог наследника. Од времена Мехмеда II, велики везири добијају
улогу председавајућег, а такво се стање задржало све до Сулејмана I, који је почео да
долази на заседања Дивана. Поред већ споменутог великог везира, у састав Дивана
улазили су и остали везири потчињени великом везиру, затим казаскери, нишанџије и
дефтердари. Диван се састајао сваког дана, док се четири пута недељно састајао у сали за
пријем, где је султан могао да посматра састанак кроз тајни прозор. У 16. веку беглербег
Румелије добија дозволу да присуствује састанцима Дивана. Због све веће важности флоте
у Османском царству, капудан паша такође добија овлашћење да присуствује овим
заседањима. Ага јаничара је могао да присуствује заседањима Дивана једино ако је имао
звање везира. Поред Diwan-ı Humayün-а постојало је још једно веће које се звало İkindi
diwani. Оно је било под директним надзором великог везира, а бавило се свим оним
пословима који нису решени на султановом већу. Како је временом растао утицај великог
везира, тако је и ово веће добијало на значају, па је постепено преузимало већи део
послова главног већа. Султан Мехмед IV је 1654. године и формално предао овлашћења
већу великог везира. Током 18. века Diwan-ı Humayün потпуно губи на значају. Тек ће
султани Селим III и Махмуд II својим реформама покушати да уведу нову форму Дивана,
која ће временом постати њихов лични кабинет.3

НИШАНЏИЈА

Руководилац султанове канцеларије, задужен за исписивање тугре или нишана.

Сматрао се за једним од стубова царства. Османлије су преузеле институцију нишанџије
од селџука и мамелука, као и, у осталом, готово све видове администрације. Нишанџија је
имао исти ранг као и дефтердар, мада је вероватно био цењенији код султана, јер је било
случајева када је дефтердар промовисан у нишанџију, док нишанџија никада није постајао
дефтердар. Поред тога што је био задужен за султанову тугру, он је имао и реалну моћ да

3
Encyclopaedia of Islam Vol 2 C-G, edited B. Lewis, Ch. Pellat, J. Schacht, BRILL, LEIDEN 1991, 337-339.
утиче на доношење закона. У његовој канцеларији, текстови закона су припремани под
његовим надзором. Нишанџија је морао да буде упознат са законом, па је тако биран из
учитељских школа специјално задужне за то. Значај нишанџије је временом све више и
више опадао, па су његова задужења сведена само на исписивање тугре.4

ДЕФТЕРДАР

Чувар дефтера, у Османском царству био је задужен за финансије. Извори

показују да је још од времена Мехмеда II Дефтердар имао значајну улогу у Османској
администрацији. На Дивану је седео одмах поред великог везира и двојице казаскера и
имао је право да са њима расправља о сопственим пословима. Могао је лично да се обраћа
султану. Једно од најбитнијих његових задужења био је и годишњи извештај о
финансијским приходима и расходима царства. Он је био задужен за надзор нижих
финансијских службеника који су му били подређени. Поред главног дефетрдара
постојало је још три нивоа финансијских службеника. Од времена Бајазита II главни
дефтердар био је познат и као румелијски дефтердар, јер је пре свега био задужен за
финансије европског дела царства. Анадолијски дефтердар био је други по значају и био је
задужен за финансије Анадолије. Почетком шеснаестог века у Алепу била је успостављена
канцеларија дефтердара задуженог за финансије далеких азијских провинција. Касније је
ова канцеларија децентрализована, па су тако градови попут Дамаска, Ерзурума,
Триполија добили своје дефтердаре. Средином 16. века освнована је посебна дефтердарска
канцеларија за Истанбул, а крајем истог века и дунавске провинције добијају своју
канцеларију, која додуше није дуго опстала. Три главна дефтердара била су она задужена
за Европу, Анадолију и удаљене провинције. Селим III је покушао овој тројици да дода и
дефтердара задуженог за нови род војске, што је врло брзо било укинуто. Дефтердар је
1838. био преименован у министра финансија, док су провинцијски финансијски
службеници задржали прастару титулу дефтердара.5

4
Encyclopaedia of Islam Vol 8 Ned-Sam, edited C. E. Bosworth, E. van Donzel, W. P. Heinrichs, G. Lecomte, BRILL,
LEIDEN 1995, 62.
5
Encyclopaedia of Islam Vol 2 C-G, edited B. Lewis, Ch. Pellat, J. Schacht, BRILL, LEIDEN 1991, 83.
 КАЗАСКЕР

У Османском царству институција казаскера постоји још од времена Мурата I који

је 1363. године у Бурси именовао судију задуженог за војна питања, али коме су биле
подређене и остале судије. Мехмед II је 1481. године је именовао другог војног судију са
истим овлашћењима, делећи њихове зоне утицаја на румелијски и анадолијски
беглербеглук. Румелијски казаскер је увек био нешто значајнији. Селим I је именовао и
трећег казаскера за новоосвојене арапске територије, али га је укинуо након освајања
Сирије и Египта. У 17. веку велики везири имали су пресудну улогу у именовању
казаскера, али су се касније морали саветовати са муфтијом Истанбула. Мандат казаскера
трајао је годину дана, али је могао бити и продужен уколико је то било неопходно. Њихов
утицај у царству био је велик, пре свега због чињенице да су били чланови царског већа,
као и да су били задужени за именовање других кадија, али и радника у школама и
џамијама. Њихов утицај средином 16. века почиње да слаби, због великог утицаја који
добија Шеих-ул-Ислам. Казаскери су остали чланови Дивана све до средине 19. века, а
засебне канцеларије су им опстале до 1914. године када се уједињују. Ова институција
престаје да постоји успостављањем Турске Републике.6

ПРОВИНЦИЈСКА УПРАВА

БЕГЛЕРБЕГ

Турска титула која је имала значење бег бегова, односно командант команданата.
Значење ове титуле временом се деградирало. Првобитно је имала значење главног
заповедника војске. Затим, провинцијског управника, да би на крају била само почасна
титула. У Османском царству ова титула је превасходно имала значење
главнокомандујућег. Први који је носио ову титулу био је Лала Шахин, коју му је даривао
Мурат I након освајања Једрена. И током владавине Бајазита I, Лала Шахин је био једини
беглербег царства. Велико поверење које је Лала Шахин имао код Бајазита I илуструје
чињеница да је он био задужен за анадолијски део царства, током похода султана на

6
Encyclopaedia of Islam Vol 4 Iran-Kha, edited E. van Donzel, B. Lewis, Ch. Pellat, BRILL, LEIDEN 1997, 375-376.
влашког војводу Мирчеа. Мехмед I је крајем своје владавине успоставио двојицу
беглербегова: једног за европски и једног за анадолијски део царства. Беглербег је био
задужен за све спахије у домену своје надлежности и предводио их је током рата. Како се
територија Османског царства ширила и број беглербеглова повећавао, па их је крајем 16.
века било око четрдесет. Беглербег Румелије је 1536. године постао члан Дивана, и као
такав увек је имао предност у односу на остале Беглербегове царства. Није био редак
случај да велики везир има и звање беглербега Румелије. Од 16. века па надаље,
управљање битним провинцијама давано је људима са титулом везира, који су имали
ауторитет над беглербеговима суседних провинција. Беглербег је до 1530. године у оквиру
свог домена имао и лични Диван, а могао је да дарује и тимаре. Реформом из 1864. године
термин валија постаје одредница за провинцијског управника. Термин беглербег Румелије
је једино опстао, али само као почасна титула.7

САНЏАКБЕГ

Санџак у преводу значи „Застава“. Овај израз је кроз историју мењао своје значење.
У Османском царству је означавао административну и територијалну одредницу. Према
каснијој османској традицији, санџак или застава имао је значајно симболичко значење.
Он је био додељиван новим племићима везаним за османске владаре. Када су постали
независни, Османлије су почеле да додељују много више санџак титула, па овај симбол
није више имао значење независности, већ се почео везивати са одређену особу која влада,
у име султана, неком административном облашћу. Његова улога била је двојака. У
миродобском периоду он је био султанов провинцијски представник, док је током рата
био задужен да сакупи војску на свом домену и да је предводи у рату. Почетком 16. века
постојало је 97 санџака распоређено у 7 беглербеглука. Како се временом османска
територија у већавала постојала је тенденција претварања одређених граничних санџака у
одвојене административне целине како би били што ефикаснији у одбрани царства.8

7
Encyclopaedia of Islam Vol 1 A-B, edited H. A. R. Gibb, J. H. Kramers, E. Levi Provençal, J. Schacht, BRILL, LEIDEN
1986. 1159-1160.
88
Encyclopaedia of Islam Vol 9 San-Sze, edited C. E. Bosworth, E. van Donzel, W. P. Heinrichs, G. Lecomte, BRILL,
LEIDEN 1997. 11-13.
 КАДИЈА

Судија, представник врховне власти у домену за који је био задужен. Теоријски,

њега поставља калиф, врховни духовни ауторитет заједнице, директно или индиректно
преко санџакбега или беглербега. Кадије су постојале у престоници и у највећим
градовима провинција. Кадија је увек сам доносио правне одлуке. Теоријски, он је био
задужен и за грађански и за кривични закон. Међутим, његова овлашћења у кривичним
процедурама била су веома ограничена, јер то није било присутно у шеријату. Како наводе
турски хроничари именовање првог кадије може да се веже за проглашење Османске
независности. Осман Гази је око 1300. године поставио кадију који је у његово име
прочитао khupba и тако симболично означио почетак османске независности. Порастом
моћи Османске државе број кадија је нагло нарастао, па је султан морао да именује
личност која би била задужена за њихово контролисање. Тако је Мурат I у Бурси 1363.
године именовао првог казаскера са циљем да контролише све кадије. Област којом је
кадија управљао звала се кадилук и она није морла да се поклапа са територијом санџака.
Кадију је именовао казаскер уколико су његова дневна примања била испод 150 акчи, у
супротном кадију је бирао велики везир или султан. Шеих-ул-Ислам је, порастом
политичког утицаја у 16. веку, почео да утиче на избор кадије. Поред обављања судских
дужности, кадије су биле задужене и за контролисање других чланова администрације у
том подручју као и о извештавању о расположењу народа. Такође су били задужени за
надзор јавног живота, проверавали су квалитет зграда, квалитет робе, као и њихове цене.
Поред тога, деветнаестовековним реформама утицај кадија опада, да би најзад њихова
функција била укинута успостављањем Турске Републике. За историчаре, њихови
нотарски списи остају једни од најважнијих извора за историју Османског царства.9

ТИМАР

9
Encyclopaedia of Islam Vol 4 Iran-Kha, edited E. van Donzel, B. Lewis, Ch. Pellat, BRILL, LEIDEN 1997, 373-375.
У дословном преводу значи „брига“. У Османсом царству је означавао ненаследни посед
који је давао приходе за одржавање коњаничке војске и језгро војно административне
организације у провинцијама. Такође је био кључан и за порезе сељака као и за аграрну
економију у класичном периоду Османсог царства од 1300-1600. године. Османски
тимарски систем је умногоме подсећао на феудалне системе европских и исламских
држава средњег века. У окружењу у коме није постојао развијени финансијски систем и
где централна власт није могла да створи довољно новца за издржавање стајаће војске,
систем феудалних односа наметнуо се као нужност. То значи да је војнику било
дозвољено убирање десетка са неког земљишног поседа да би могао да опреми коња за
рат. Османски тимарски систем је током свог развоја позајмио много од средњовековног
феудализма, али је сачувао знатне и упадљиве разлике. Тешко наоружани коњаник-
спахија имао је повлашћени положај у друштву, па је увек подвлачена линија између њега
и становништва које је плаћало порез. Тако су Османлије, након продора на Балкан,
затекле хришћанску тешко наоружану коњицу баштинике и пронијаре и одмах их
инкорпорирали у свој тимарски систем и без икакве дискриминације их изједначили са
својом спахијском коњицом, али под условом да беспоговорно служе султану. Спахијска
коњица остаје најзначајнији род војске у Османском царству све до „Дугог рата“ који је
вођен против Хабсбурга, кад ватрено оружје постајало све значајније. Од времена Мурата
II тимарски систем био је развијен у оном смислу у ком га познајемо у 16. веку. Типична
османска провинција била је она где је тимарски систем био на снази. Тимарски систем је
у основи био подељен на три категорије. Прва категорија звала се Хас и она је била
подељена на два дела. Први део је био приход који је ишао Султану, тј. државној благајни
и то је уједно био најбогатији и најважнији део тимара. Други део тимара био је намењен
Беглербегу, док је трећи део био намењен спахији. Османски закон је теоријски био
против експлаатације сељака од стране локалних власти. Такође је подразумевао да су
сељаци власници своје земље. Обавезе које је сељак имао према великашу у
преосамнским земљама углавном су замењене финансијским обавезама. Спахијска коњица
крајем 16. века губи на значају због појаве ватреног оружја. Османске власти су због тога
све већи значај придавале јаничарима који су били обучени да користе ово ново
наоружање. Највећи део тимарских прихода се усмеравао ка централној власти, па је
тимарски систем изгубио своју особеност карактерисичну за класичан период.10

ВОЈНА АДМИНИСТРАЦИЈА

ЈАНИЧАРИ

Назив ових војних јединица у дословном преводу знчи „Нове трупе“. Овај назив су
добиле због историјских околности у ком су настале, а не због њихове организације.
Настале су у седмој деценији XIV века, када су међу турским државама као доминантан
ред војске били лаки коњаници. Они су углавном били плаћеничка војска која је служила
под полунезависним командантима. Оваква врста војне организације није могла да пружи
довољну сигурност Османлијама, јер њена недовољна везаност за самог султана није

10
Encyclopaedia of Islam Vol 10 T-U, editet by P. J. Bearman, TH. Bianquis, C. E. Bosworth, E. van Donzel, W. P.
Heinrichs, BRILL, LEIDEN 2000, 502-507.