ОРГАНИ ЦЕНТРАЛНЕ ВЛАСТИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

 СУЛТАН ( његова власт је апсолутна, османско царство је

апсoлутистичка монархија, заснована на робовласничком систему, он
је доносио законе на своју иницијативу, ако се нису косили са
шеријатом-верским законом ислама, доносио је одлуке које су
обавезивале читаво царство, али тек након што би шејх ул-ислам издао
фетву да те одлуке нису у супротности са исламским правом)
 ДИВАН (царски савет, суд највишег призива, њему је свако лице без
обзира на друштвени положај могло упутити молбу, најважније
дужности дивана биле су истрага поводом неке жалбе и исправљање
учињене кривице, тужбе су најчешће подношене због тешких
намета,злоупотреба при прикупљању пореза или угњетавања
становништва, установа Дивана потиче са Блиског истока из времена
персијских Сасанида, њиме је до друге половине 15. века управљао
владар, а затим велики везир, термин Висока порта је првобитно
означавао место са ког је султан пратио спорове и обављао дужности,
око 1475. је Мехмед Освајач престао да прати спорове тако, већ преко
посебног прозора, од 18. века Диван се више није састајао у Сарају, већ
у резиденцији Великог везира. Најважнији задатак Порте био је да
дели правду!)
 ШЕЈХ УЛ-ИСЛАМ (доноси правна тумачења султанових одлука)

ЧЛАНОВИ ДИВАНА
1) ВЕЛИКИ ВЕЗИР (султанов апсолутни заменик,спроводи политику коју
одређује султан, могао је да доноси и смртне пресуде,први пут је то
одлучено за владавине Мурата I, ако би му султан одузео печат, то је
значило да га смењује, овлашћења великог везира достизала су
врхунац када би постао сердар- врховни командант у рату, тада је
могао да доноси одлуке не саветујући се са султаном, први велики
везир звао се Алаудин, био је син другог султана Орхана. Двојица
великих везира изгубила су живот зато што су пожелела султанат-
Ибрахим-паша 1536. и Насух-паша 1614.)
2) ВЕЗИРИ КУПОЛЕ ( кубе-везири, 3-8 везира, везири су поред паше били
стуб царства, они су велики део свог блага улагали су задужбине-
 вакуфе,зато што би њихово богатство после смрти заплењивала
државна ризница,исто као и са јаничарима, род Соколовића је познат
по томе што је преводио Подриње у ислам)
3) КАЗАСКЕР (војни судија,главни у правосуђу,њега су у читавом царству
представљале кадије, двојица казаскера били су на челу судског
апарата- један за европски,а други за азијски део)
4) ДЕФТЕРДАРИ (за Румелију, а од времена Бајазита и једног за
Анадолију, управљали су правним и финансијским пословима, сваки
део Царства имао је свог дефтердара, али је само башдефтердар био
члан Дивана, велики дефтердар се уз помоћ рознамеџије старао за
финансије и ризницу, рознамеџија је пребројавао дукате и узимао
поклоне које су приносили султану, дефтердар и кадија су били у
обавези да сваке године шаљу у престоницу одређену своту- салјана за
издржавање спахија, те области су по томе назване салјанске
провинције, то су азијске и афричке провинције јер тамо није постојао
тимарски систем)
5) НИШАНЏИЈА (надзорник царске канцеларије, чувар султановог печата
и црта тугру)
6) БЕГЛЕРБЕГ (заповедник Румелије и Анадолије)
7) АГА ЈАНИЧАРА (када је био у рангу везира био је члан Дивана,
појављује се само на ванредним заседањима)

После заседања царског Дивана султан је чланове већа примао иза

врата Среће да би одобрио и потврдио њихове одлуке, они су улазили
по редоследу: ага јаничара,казаскери,велики везир, остали везири,
дефтердари и нишанџија.
Стубови царства били су нишанџија,двојица казаскера, дефтердари

Функција Дивана
 Врховни суд,носилац извршне власти,протоколарна ф-ја, прима и
отпушта страна посланства, држи стране посланике (нарочито од 17.
века), у 17. веку се за њега усталио назив Порта.
ОСНОВНА ВОЈНО-АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА
Основна административна јединица је санџак, њиме управља санџакбег (који
је од султана добијао ''санџак'' заставу као симбол своје власти). Санџак чине
најмање три нахије ( одговара српској жупи), нахијом управља мутеселим,
њега именује беглербег . Најмање три санџака чине један беглербеглук
(ејалет или пашалук), њиме управља беглербег ( валија или паша). Први
беглербег био је Шахин, кога је поставио Мурат I.
Намесник једног беглербеглука је носио назив паше од 3 туга (коњска репа),
он је био врховни војни заповедник у свом пашалуку и предводио је војску
своје области у рату, сва управа му је била подређена, једино није имао
надлежности у судству, паша је имао свој сарај, телохранитеље- халк ,
излазио је са четом делија, заточника - војни ред јунака необичног изглед
име добили због луде и необуздане храбрости , на сваке 2-3 године су
премештани у нове пашалуке.
Санџакбег је заповедао војним снагама у санџаку и био на челу управе.
Могао је носити назив бега или паше са једним или 2 туга. Алајбег је био
старешина спахија и он их је сазивао и приводио санџакбегу.
Испод санџакбега по хијерархији је био субаша-надзорник имања,
представник турске власти у неком месту.
Џебелија је био тешки коњаник кога опрема спахија за војни поход.
БЕГЛЕРБЕГЛУЦИ: 1520. их је постојало 6 , а крајем Сулејманове владавине 16,
око 1610. било је 32 ејалета.
 Румелијски 1362. (Једрене, па Софија, па Битољ)
 Смедеревски санџак 1521. (домаћи назив- Београдски пашалук)
 Алжирски 1533. предат на управу Хајрудину Барбароси
 Будимски 1541. (Будим)
 Темишварски 1552. (Темишвар)
 Босански 1580. (Бања Лука, Травник, Сарајево)
 Јегарски 1596. (Јегар)
 Канижа 1600. (Велика Канижа)
 Три беглербеглука која су чинила стуб царства била су:
Румелија,Анадолија и Рум са средиштем у Амасији!
Део санџака који се граничио са другим државама назива се крајиште.
Крајиште према Хабзбуршкој, Угарској, Хрватској и Славонији назива се
серхат.
Затим имамо поделу на кадилуке која се није подударала са поделом на
нахије. Сваки кадилук је обухватао већи или мањи број нахија зависно од
броја муслимана.
Два су циља управне поделе османског царства: да се земља што
темељније подреди средишњим властима и да се читав систем у сваком
тренутку може војно искористити.
Од постојања османске државе, султани су поверавали управу над
одређеном облашћу двојици представника власти: бегу (представљао
 султанову извршну власт) и кадији (представљао правосуђе). Бег није без
одобрења кадије могао да изврши ни једну казну, а кадија није могао сам
да спроведе ни једноо своје судско решење. При доношењу одлука кадија
је деловао независно од бега, примао је наређења од султана.

ОСНОВЕ ТИМАРСКОГ СИСТЕМА

Тимарски систем имао је основу у мирији (државни посед земље).
Првенствени задатак тимарског система био је да обезбеђује трупе за
султанову војску, спахија се сам наоружавао и на сваке 3000 акчи прихода је
имао да обезбеди једног џебелију (комплетно наоружаног војника) док је бег
на сваких 5000 акчи водио једног џебелију. Спахије су биле под
заповедништвом субаше.
Да би неко лице добило тимар морало је да припада војничкој класи.
 ХАС ( посед са приходом од преко 100.000 акчи, био је највећи и
његове приходе су уживали највиши турски великодостојници –
Султан, султаније мајка, везири, Диван, беглербег, санџакбег)
 ЗЕАМЕТ, ЗИЈАМЕТ( посед са приходом од 20-100.000 акчи, добијале су
га субаше)
 ТИМАР (посед са приходом до 20.000 акчи, добијале су га спахије које
су биле носиоци тимарског система, тимара је било највише у држави
јер је био најмањи и доносио је мали приход)
ПОСТОЈАЛИ СУ И ПОСЕБНИ ОБЛИЦИ ТИМАРСКОГ СИСТЕМА
 МУЛК ( пуно власништво са могућством наслеђивања)
 ВАКУФ ( баштина, задужбине побожних муслимана, настајале су
завештавањем мулка, то су биле чесме,мостови,објекти од општег
значаја...добротвор се називао вакиф, а управник вакуфа-
мутевелија)
Османска влада је сву обрадиву сеоску земљу прогласила миријом
(царском земљом), једини изузеци били су мулк и вакуф.
Царство се често сукобљавало са појавом смањења мирије и
повећавања приватне својине. Везири су подизали вакуфе и
постављали своје наследнике као управитеље (мутевелије) да би им
осигурали будућност. Прве џамије: Сарајево, Зворник, Фоча,
 Вишеград. Позната је Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву
изграђена 1537. године. Јахја-пашина џамија у Скопљу.
Вакуф је обједињавао две категорије објеката: верско-хуманитарне
и комерцијалне.
Велики вакуфи (кулије) су болнице, кухиње, хамами. Први градитељ
кулија је Мехмед Освајач.
Пример када је из вакуфа настао шехер (варош) је Бечкерек.
Тимарник је морао да живи на свом тимару, пред вишим властима је
био одговоран за понашање своје раје, могао је да их кажњава, осим
смртном казном, могао је да врши пресељења породица које су
постале велике.
За своје личне потребе спахија је добијао један чифт (баштину) земље.
Он није добијао тимаре као своју земљу већ само право да наплаћује
од сељака њихово коришћење.
Од 16. века нарочито у Босни јавио се процес стварања чифтлука,
подложно становништво које је српском спахији плаћало много већу
ренту, а он ју је давао тимарнику много мање. Сељак је плаћао спахији
годишњу таксу у износу од 22 акче.
У престоници и у средишту сваког беглербеглука налазила се
дефтерхана, посебна установа у којој су се чували пописни дефтери
свих врста земљишних поседа. Дефтер-ћехаја и тимар-дефтердар су
управљали хасовима,зеаметима и тимарима. Били су подређени
главном тимар-дефтердару и водили пописне књиге. Основна намена
тимарског система била је у издржавању спахије као многобројне
коњаничке војске, они су чинили витешки слој османског друштва,
тамо где није било тимарског система (Египат, Багдад,...) дефтердар и
кадија су сваке године слали у престоницу одређену своту новца –
салјана.
Ако Раја побегне са поседа, спахија је могао у року од 15 година да га
врати, ако је тај сељак у међувремену почео да се бави неким другим
занатом у граду, био је дужан да плати накнаду чифт-бозан-акча
спахији, намет због напуштања земље, која је износила око 1 дуката у
злату годишње.
 Безземљаши су се називали елефтери, то су били они који су побегли
са земље, родитељске куће, нису били нигде пописани. Ако би се
беземљаши задржали на истом месту 3 године, постајали би раја тог
спахије.
Наполичари су били робови, ратни заробљеници, коришћени су за
одгајање пиринча или у пољопривреди.
Османско друштво није било феудалног типа јер је сваки обрађивач
могао да промени пребивалиште. Османски тимар нема ништа
заједничко са феудом.

ОСНОВНА ДРУШТВЕНА ПОДЕЛА СТАНОВНИШТВА

 АСКЕР (владајућа класа, сви који могу да учествују у државним
пословима, имали су војну обавезу)
 РАЈА (зависно,али слободно становништво, морали су да производе и
плаћају порезе, радна класа, нису имали војну обавезу)
 МУСЛИМАНИ
 НЕМУСЛИМАНИ (зимије- штићеници, то су били Хришћани и Јевреји,
држава је морала да им осигура личну, моралну и имовинску заштиту,
а они да плаћају харач)
Најбољи положај су имали они који су припадали групи аскера и
муслимана.

ОБАВЕЗЕ РАЈЕ ПРЕМА СПАХИЈИ

1) ИСПЕНЏА ( плаћала се у новцу, 25 акчи по глави одраслог радно
способног мушкарца који је био хришћанин, није зависила од
материјалног стања, већ од физичке способности, осакаћени је нису
плаћали, а способне удовице су плаћале ¼)
2) РЕСУМИ ( такса )
3) УШУРИ ( натурална дажбина од 10% од урода, односила се на
житарице, касније се износ повећавао, постојало је и додатно
опорезивање преко ушура- САЛАРИЈА, њоме се давао још 30-ти део од
урода)
 4) БАДУХАВА ( тзв. ваздушни порез, није се односио на нешто што би
рајетин произвео)

ОБАВЕЗЕ РАЈЕ ПРЕМА ДРЖАВИ/СУЛТАНУ

1) ХАРАЧ/ЏИЗИЈА (сви способни мушкарци плаћали су 20 акчи по глави,
удовице су плаћале умањено, у северним деловима земље харач се
плаћао по кући, не по глави, због опустеле земље, власи (опроштена
раја) плаћали су ФИЛУРИЈУ – 1 дукат за 1 кућу, од муслимана харач су
плаћали једино Цигани)
2) АЛВАРИЗ ( ванредни поред, плаћао се у случају ратног похода, али
пошто је у 16. веку било доста похода, временом је постао редован)
3) КУЛУК ( радна акција за рају, на државном земљишту, углавном су
градили и поправљали грађевине)
4) ОВЧАРИНА (накнада коју су плаћали када су изводили овце на испашу
на државном земљишту)
5) НУЗУЛ (дажбина у новцу, али може и у натури, подразумева уконачење
турског војника, уквартиравање, да му се да кревет,вода и храна)
6) ДЕВШИРМА (данак у крви, нису одвођена једино градска деца, јединци
и она са физичким недостацима, јаја-баше су људи који су познавали
тамошње прилике, људе, менталитет и знали су одакле је најбоље
узимати децу, посебно их је привлачило да узимају свештеничке
синове и манастирске ђаке, сви су постајали подмладак јаничарске
војске- аџамноглани, јаничари се нису женили, живели су у касарнама
и наступали у најодлучнијем тренутку битке као султанова лична
војска, само су најиздржљивији и најпаметнији постајали велики
везири)

УЛЕМА И ЊЕНИ ЧЛАНОВИ

Врховни орган тумачења шеријатског права, сталеж верских службеника,
признате ауторитативне особе у теологији (верски учењаци). Моћан слој
учењака који се бавио теолошким и правним наукама. Улема представља
највећу силу, независну од великог везира.
1) ШЕЈХ УЛ-ИСЛАМ (поглавар улеме, он је апсолутни представник
царевог религијског ауторитета, велики муфтија, највиши исламски
свештеник, изнад њега је само султан, давао је фетву- правно
 мишљење да ли су одлуке Дивана усаглашене са шеријатским
законом)
2) РЕИС УЛ-УЛЕМА, МУФТИЈА (исламски правник, сваки већи град у
царству има свог муфтију, најугледнијег члана улеме који даје правна
мишљења)
3) МУЛА (теолог)
4) ИМАМ ( свештеник,предводи групно клањање у џамијама)
5) ИСТАКНУТИ ИСЛАМСКИ ТЕОЛОЗИ
ЗАКОН
Основни непромењиви закон османског царства био је шеријат и он
се није смео погазити (верски закон ислама). Али због ширења
државе, султани су морали да доносе своје законе (кануни). Кануни
су закони које је доносио султан независно од Шеријатског закона,
темељени су на рационалним, а не на религијским принципима.
Постоје 3 категорије кануна: закони које је султан издавао у
специјалним случајевима, они који се односе на неку посебну област
или сталеж и опште канун-наме које су се примењивале у целом
царству.
Сваки санџак је имао свој пописни дефтер, то је порески попис, садржи
податке о селима, домаћинствима, броју укућана и етничким групама. Сви
припадници рајинског статуса морали су да буду пописани од стране
тимарника у дефтер. Канун-наме претходи дефтеру, састављен је за
одређену област, у њој се може видети положај раје у тимарско-
спахијском систему. Из средњевековног српског права освајач је прихватио
законе о локалној самоуправи, дажбине, рудасрске статуте, установу
влаха као повлашћених војника...
Дефтер једног санџака је садржао на уводном месту закон који је био
састављен и односио се посебно за ту област (канун-нама) и са тим
одредбама су одређивали тамошњи режим.
Адалет-наме су султанови закони у којима су се набрајале и забрањивале
злоупотребе које би починили представници власти у одређеној
области,за те злоупотребе биле су предвиђене строге казне, оне су јавно
објављиване народу и свако је могао од кадије добити примерак.
Правна основа османског царства је почивала на шеријату и правним
нормама народа које су османлије поробиле.
Мехмед Освајач је морао у дригој половини 16. века да прогласи обичајни
законик (зато што је прихватио обичајне законе из поробљених земаља,за
руднике, влашки статус). Законик се састојао из 3 књиге, читава
организација потиче из првог периода Византијског царства.

Урбани сектор
Четири града доминирају: Истанбул, Једрене, Солун (у Румелији) и Бурса (у
Малој Азији). Градско становништво није живело од занатства већ од
обрађивања земље. Узгој оваца је обезбеђивао месо за муслимане, а свиња
за хришћане. Доносила се овчетина из Влашке и Молдавије јер узгој није
задовољавао потребе становништва. Рудници у Србији и Македонији су
такође обезбеђивали значајне приходе. Први османски златници су се
појавили у другој половини 15. века. Сребрни новац акча (аспра) је искован у
време Османа (оснивача емирата), али је јачу монету исковао Орхан.

Рудари
Чинили су посебну групу, имали су привилегован статус, радили су 7 сати пет
дана недељно и имали су одмор 15 дана два пута годишње. У случају глади
месари су морали прво да услуже рударе. Закони за руднике су били
саксонског порекла. Такође су и радници у соланама и пиринчаним пољима
имали повластице (припадали су категорији ортагџија).
Ћатиб Челебија, највећи османски енциклопедијски зналац, био је писар
Царског Дивана. Ћатиб - писар