Филозофски Факултет

Универзитет у Београду

Семинарски рад
из

Историје српског народа (16-18) века

Тема
Српско друштво под турском влашћу у XVI веку

Наставник: мр Небојша Шулетић Студент: Стефан Станковић IS11/75

Београд 2012
 Садржај

1. Раја
2. Власи
3. Мартолоси
4. Дервенџије
5. Војнуци
6. Закључак
7. Литература
 Српско друштво под турском влашћу у XVI веку

Положај српског народа под турском влашћу најбоље је приказан у турским

законским прописима канунима и канун-намама, као и у повременим пописима
зависног становништва, где су утврђене њихове обавезе, који се зову дефтери.

1. Раја

Раја је представљала социјалну категорију зависног становништва. Рајински

статус су првобитно имали и муслиманско и хришћанско становништво али се
временом појам раје своди само на хришћанско становништво. Раја је била ослобођена
војне обавезе а имала је право да користи обрадива земљишта. Према владару је имала
велики број обавеза, које су се састојале у новчаној надокнади, давањем
пољопривредних производа и личним радом. Рајински статус је био наследан и
преносио се са оца на сина. Уписивањем у дефтере(пореске књиге) досељено
становништво је стицало статус раје.Као раја су могли бити уписани и они који су
ранији припадали одређеној повлашћеној групи становништва, који су свој статус
могли изгубити вољом владара или на неки други начин. Збир рајинских пореза чинили
су плату једног спахије и називан је тимар. Земљиште које је раја обрађивала налазила
се у поседу државе и спахија над њим није имао поседовна права.
Раја је имала своју баштину. Баштина је представљала државно земљиште од ког се
издржавала једна рајинска породица. Раја је над баштином имала само користовно
право, и то право се преносило са оца на сина.Рајетин је имао и сопствену својину коју
су чиниле кућа са окућницом. Да би рајетин добио право да користи земљу он узима од
спахије тапију да би могао земљу наследно да користи. Ако рајетин три године не би
обрађивао земљу, он би изгубио права на баштину, која би се тада препустила другом
кориснику уз плаћање одређене таксе на тапију.Ако би муслиман купио од рајетина
виноград, он би до следећег пописа санџака, давао као и остала раја ушур са саларијом.1

1
Opširni defter Smederevskog Sandžaka iz 1560. godine, p 4-6, član 16. –Od muslimanskih vinograda za svaki
dunum, uzimaju se pom četiri aspre. Ako musliman kupi nevernički vinograd, do popisa vilajeta I unošenja
promene (svojine) daje kao i druga raja ušur i salariju.

1
 Раја је имала обавезе према држави и према спахији
I Обавезе према држави

Харач- је основна новчана обавеза раје према држави, плаћала се исто

као и спенџа. Харач су плаћали сви одрасли, за рад способни мушкарци
хришћани, који нису служили војску, као и удовице са баштином које су плаћале
умањени харач. Висина харача није била устаљена већ се временом мењала. У
санџацима северно од Саве и Дунава- Сремском, Сегединском, Темишварском-
харач се није плаћао по глави већ по кући, чиме су подстицана миграциона
кретања. Почетком 16. века харач је у Смедеревском санџаку износио 45 аспри.
Авариз- Ова обавеза је у почетку била ванредна, да би касније постао
редован порески намет, и давао се најчешће у време рата. Што је више Османско
царство западало у кризу тако је и авариз као редован намет растао. Убирао се
по кућама, најчешће је један авариз плаћало 5-6 кућа.
Данак у крви(Девширма)- Турци су у одређеним временским
размацима узимали од раје здраву, способну децу и одводили их у Истанбул где
би примали ислам. Већина су постајали јаничари, док су појединци достизали и
високе положаје на двору султана.
Овчарина(до 1604.)- ову обавезу раја је плаћала као накнаду за
коришћење државне земље коју је користила за напасање своје стоке. 2
Кулук- Ова обавеза подразумевала је рад на државном земљишту,као
што је утврђивање и зидање градова.

II Обавезе раје према спахији (тимарнику)

Спенџа- обавеза која се плаћала по глави радно-способног мушког

становништва хришћанске вероисповести и износила је 25 аспри. Ова
обавеза није зависила од величине земљишног поседа, већ од општег
физичког и материјалног стања обвезника, тако да су ослобођени били они

2
Сремска канун-нама из 1588-9. године.,стр. 2,3-Овчарина (resmi agnam) узима се на две овце једна акча.
Она се узима у месецу априлу, када се овце сасвим изјагње. У неким санџацима постоји обичај(плаћања)
за зимоваање стоке.

2
 који се нису могли издржавати личним радом , крајње сиромашни, слепи,
хроми...
Умањену спенџу плаћале су удовице са баштином и она је износила ¼
спенџе тј. 6 аспри.3
Ресуми-то су биле таксе које су плаћале нпр. за повртњак, сено, свиње
Ушур- натурална дажбина чији буквалан превод значи једна
десетина, мада се обично узимала 1/7 или 1/8 од урода. 4 Постојао је ушур за
житарице, ширу, кошнице. Уз ушур се помиње и саларија која представља
обрачунску јединицу, која је измишљена да би се повећао ушур и износи
1/30.
Бадухава- разне таксе које нису биле везане за земљу и производњу.
То су нпр. биле глобе, свадбарина(свадбарина која се узима од опремљене
девојке износи 60 аспри а од удовице 30 аспри, а од сиромашне жене се
узима половина)итд.

2. Власи

Власи су били најбројнија повлашћена категорија српског становништва у

Османској држави. Они су били ослобоћени одређених дажбина и обавеза5 али су
имали обавезу служења војске. Они се нису бавили искључиво сточарством, како се
наводи у модерној литератури, већ су се бавили и земљорадњом и трговином. Свака
влашка заједница да би комуницирала са окружењем мора имати свог представника-
кнеза, који је био старешина села. Кнезови су имали улогу посредника између села и
турских власти а служба им је била изборна. Они су били ослобођени свих дажбина, а
имали су обавезу да прикупљају дажбине , одржавају ред и мир, морали су да воде
рачуна о становништву и морали су да враћају одбегло становништво.6

3
Opširni defter Smedervskog sandžaka iz 1536. godine, p. 7-10, član 10.
4
Opširni defter Smedervskog sandžaka iz 1574-1595. godine fol. 10 vo -12 ro, član 1- Ako jedan rajetin obrađuje
zemlju u selu u kome je upisan, on u pšenici, ječmu, prosu, daje sa salarijom ušur od jedne sedmine ili jedne
osmine.
5
Zakon za Braničevske i Vidinske vlahe od 29.9.1501. godine, član 1- Braničevski i vidinski vlasi ne daju ušure,
harač i spendžu. član 2- Oprošteni su i oslobođeni od svih avariza. član 3- Ne daju ni mladarinu.
6
Opširni defter Smederevskog Sandžaka iz 1536. godine. p 15-18, član 9.- Ako se u knežini bilo kog kneza jedno
selo raspe, ili ako se njegova raja rasturi potrebno je da knez i primićuri nađu i dovedu raju.

3
Њихова основна фискална обавеза према држави била је филурија, која се плаћала по
кућама а не по глави. Филурија је годишње износила 93 аспре.7
Власи су имали војну обавезу. У време мира на пет кућа један влах је обављао војничку
службу. Ако султан покрене напад ван граница, имали су обавезу да свака кућа даје по
једног војника, а ако се бране сви мушкарци узимају оружје. Поред војника, власи су
имали обавезу да дају једног коморницу (слугу) на сваких педесет кућа, и његова
служба је трајала 6 месеци.8 Свака влашка кућа која плаћа филурију била је у обавези
да плаћа новчане глобе. Глобе су плаћали санџак-бегу и износиле су 5 аспри9, а
десетина од узетих новчаних глоба ишла је кнезу. 10
Влашки статус је укинут у Смедеревском, Видинском, Крушевачком и
Зворничком санџаку око 1530. године. Тамошњи власи били су укључени у порески
систем , а држава је тиме постицала миграциона кретања ка пограничним подручијима.
Са друге стране влашки статус у појединим крајевима као што су Стари Влах,
Херцеговина, Пожешки санџак и Црна Гора, трајао још дуго година.

3. Мартолоси

Мартолоси су такође представљали повлашћену групу српског становништва.

Они су , за разлику од влаха , били плаћени за своју војну службу11. Били су ослобођени
харача, спенџе и изванредних намета. Такође су и њихови синови били ослобођени
ових дажбина. Мартолоси су били карактеристични за погранични простор, где су
обављали службу граничара. Такође су постојали и кара мартолоси који деловали у
унутрашњости. У току похода вршили су шајкашку службу.12 У време мира сакупљали
су царско добро, хватали одбеглу рају, гонили разбојнике. У колико су испуњавали

7
Opširni defter Smederevskog Sandžaka iz 1536. godine, p. 18-19, član 1-Koliko god da je bilo vlaškog sveta u
jednoj kući,naime ako je u jednoj kući bio jedan čovek, ili dva čoveka,ili tri ili četiri ili pet ili više ljudi davao je
kao filurijska kuća devedeset tri aspre; ušure kao ni resume nije davao, a svi su bili oprošteni i oslobođeni od
avariza.
8
Zakon za Smederevske vlahe iz 1501. godine, član 8.- Od pedeset (kuća) sandžak-begu šest meseci neka služi
jedan komornica, što znači sluga.
9
Poimenični defter Smederevskog Sandžaka iz 1476/1477. godine , član 4- Novčane globe za manje prekršaje ,
koje su određene da iznose 5 aspri, a daje ih svaka kuća koja daje filuriju , dodeljene su sanžak- begu.
10
Zakon za Smederevske vlahe izdat 29.9.1501. godine, član 10- Od uzetih novčanih globa njihovi knezovi
uzimaju desetinu.
11
Opširni defter Smederevskog sandžaka iz 1560. godine, p.6,član 1- Martolosbaše dobijaju po pet aspri dnevno,
buljugbaše po šetiri aspre, a ostali (martolosi) po tri aspre. Ne daju harač, niti spendžu. Oslobođeni su
izvanrednih nameta.
12
Сремска канун-нама из 1588-9. године, стр 3.

4
своје дужности уживали су баштине које су биле ослобођене свих дажбина.13
Мартолоси који би се бавили земљорадњом и пољопривредом давали су ушуре
господару земље. Синови мартолоса били су ослобођени плаћања харача и спенџе, док
су браћа мартолоса и њихови синови били у обавези да плаћају ове дажбине.

4. Дервенџије

Дервенџије као повлашћени слој српског становништва имали су задатак

обезбеђивања путева а коришћени су и у склопу популационе политике и одржавања
становништва у појединим областима. Статус дервенџија давао се насељима а не
појединцима. Дервенџије су биле ослобођене ванредних намета.Једина обавеза према
држави био је харач. Плаћале су тимарнику тј. спахији половину спенџе(која је у
појединим санџацима износила 12 аспри, мада јеуглавном износила 10 аспри, )14 и ушур
који је био паушално одређен и износио је пола лукна пшенице и пола лукна јечма без
обзира на висину урода.15 Да би одређени простор остао насељен, турске власти су
насељима додељивали дервенџијски статус.

5. Војнуци

Војнуци (војници)- био је такође један од слојева српског становништва, чији је

статус, као и влашки, био укинут око 1530. године. У изворима их је тешко разликовати
од влаха, јер их Турци некада наводе и као влахе. Војнуци су пописивани по копљима а
не по кнежинама што је био случај са власима, и нису имали фискалне обавезе као
власи. Поседују наследне баштине и живе по неплодним крајевима. Из разлога што
нису плаћали држави харач, војнуци се слабо помињу у турским канун-намамa.

13
Opširni defter Vidinskog sandžaka iz 1586. godine, fol. 11 vo -12 ro , tabla XVII
14
Kanun-nama za Bosanski sandžak iz 1530. godine. str. 43,44.
15
Opširni defter Smederevskog sandžaka iz 1560. godine, p 4-6, član 9- Kod dervendžija koje čuvaju dervene i
žive na svom zemljištu neka imaju samo oproštenje od izvanrednih nameta, a neki imaju oproštenje, ali daju od
svake kuće koja ima oženjenog domaćina pola lukna pšenice i pola lukna ječma , a od svakog vinograda po
jednu medru šire.Ako zaseju kupus i konoplju, daju kao i ostala raja ušur. U pogledu ušura od košnica i nameta
za svinje oni su kao i ostala raja. Ali oni ne daju po 12 aspri od svake baštine kao resum za drva, seno i
povrtnjak.

5
 6. Закључак

Захваљујући сачуваним турским канунима, канун-намама као и турским

пописима могуће је приказати околности под којима је живело српско становништво у
XVI веку,потпало по власт Османлија. Међу бројним зависним становништвом,
издвајали су се поједини повлашћени слојеви, који су , вршећи одређену службу, за
узврат били ослобођени бројних дажбина која је наметнула турска држави. Из турских
докумената се може видети да се граница помера ка северу,што је условило миграцију
становништва у истом правцу, у погранична подручја где би добијало повлашћени
статус.

6
 Литература

 Dušanka Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za

smederevsku,kruševačku i vidinsku oblast, Istorijski Institut, Beograd 1974.
 Dr Branislav Đurđev , Nedim Filipović, Hamid Hadžibegić, Muhamed Mujić,
dr Hazim Šabanović, Kanuni i kanun-name za Bosanski, Hercegovački, Zvornički,
Kliški, Crnogorski i Skadarski sandžak, Orijentalni institut u Sarajevu , Sarajevo
1957.
 Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије XV и XVI век,
прир. А.С. Аличић, Чачак 1984.
 М. Васић, Насеља на Балканском полуострву од XVI до XVIII вијека,
Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево 2005
 Muhime defteri : dokumenti о našim krajevima, prir. Mr. E.Kovačević,
Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo 1985.
 Б. Ђурђев, Сремска канун-нама из 1588-9. године, Гласник земаљског
музеја у Сарајеву 4-5 (1950), 269-283
 B. Đurđev, Požeška kanun-nama iz 1545. godine. Glasnik državnog muzeja u
Sarajevu, nova serija, društvene nauke, sveska 1, Sarajevo 1946, 129-138