Život arhiepiskopa Danila Drugog

Večna blagodat čovekoljupca Boga, koja svuda sve svršava, i koja je sve stvorila iz nebića u biće, koja je
ustrojila nelepotu roda čovečjega u lepotu, i Duhom presvetim darujući sve dobro, dostojno je, o
vazljubljeni, da i ja, obilno obdaren Njegovim smotrenim razumom i mudrošću, naslikam istinite sudbe
Gospodnje, koje prorok i Bogootac naziva više željenima od zlata i mnogoga dragog kamenja.1 Jer nikada
se ne odmeće od svoga dobroga dela Otac milosrđa i Bog svake utehe, čineći nam korisno po obećanju.
Jer šta da rečem ili šta da progovorim, ja koji mogu da propovedam bezbrojno i ogromno bogatstvo i
milost neiskazane slave Njegove? Jer ako ko množi dobre reči na tisuće, nije li sve za Njegovo ime? Ako li
opet malo progovori o tom, sve je u slavu Njegovu. Jer i meni je blagovremeno i vaistinu dostojno da
ukratko izrečem blagodat Bogu na neiskazanom daru Njegovu. Jer Njegov promisao za sve ljude je
razuman, da se obnavlja dobrim delima iz dana u dan, i ide za duhovnim stvarima, i da se vredno podiže
od čuda ka većim čudima. Jer svakim dobrim delima hvali se Bog. Jer od Njega razum darežljiv iznosi
predivne reči duhovnog javljanja, kojih je razumnih darova bio udostojen ovaj gospodin moj,
preosvećeni arhiepiskop kir Danilo, i razgorevši se božastvenom ljubavlju, znajući da ima obilnu riznicu
razuma, i imajući nepostidno uzdanje ka darodavcu dobara, i na Njega uzdajući se da neće pogrešiti u
smelosti za veru, zahte da bogoljubaznim rečima objavi bogougodne živote gospode svoje, tj.
blagovernih careva srpskih zemalja, kako je ko od njih proživeo ovaj život, utvrđivan "krepkom rukom i
visokom mišicom",2 i opet posle ovoga dobra dela neporočnoga života preosvećenih arhiepiskopa sve po
imenu, kao što je vidimo u licu vašega hristoljublja, u slast revnujući reči apostola Pavla, koji reče:

"Neka niko ne traži svoga, no bližnjega",3 i kao što je u priči: "Muž razuman je presto čuvstvija, i u
dobrom srcu počiva premudrost."4

Jer vaistinu sve takovo se svrši u ovom blaženom gospodinu mojem. No ja, grešni i nedostojni sluga
njegov, od njega hranjen i ljubim i vaspitan u svakom dobrorazumiju, i upućivan na dobre navike, da
kako god takvo u zaborav odloživši i lenošću opterećen ne spomenem njegova dobra dela i ceo život
sasvim u ljubavi Božjoj? Jer rasuđujem u sebi nemoć moju, da nemam tako postižan razum uma mojega,
kojim bih dostojno pohvalio njegov živog, koliko sam gledao ja grešni stojeći pred njime sa strahom i
bojanjem. No budim se kao od sna, videvši božastvene spise, u kojima nalazim mnoge sluge i učenike,
koji su sastavili pohvale svojim gospodarima. No takav je dar onih koji ljube Gospoda. A ja otuđen od
Njega po bezmernom bezakonju mojih lukavih dela, treba da priteknem jedinome Bogu, i da od Njega
tražim savršen dar. Jer je darovalac milostivnom posećenju. Jer znam da samom zapovešću toči vodu od
tvrdoga kamena, i pogledom suši bez dne. No Ti, Bože bogova i Gospode gospodara, daruj mi razumnu
reč za otvaranje usta mojih, da uzmognem po dostojanju predati božastvenom pisanju sve o životu
ovoga blaženoga svetitelja, koga Tvoja moćna desnica uzvede na ovaj sveti i božastveni stepen Tobom
uzdignutoga prestola. Jer ovaj gospodin moj propovedajući veličija čudesa Tvojih i proslavi živote
drugova svojih. A Ti svemogući, kroz mene, nedostojnoga učenika njegova, daruj mi ovu pohvalnu reč za
večnu i blaženu uspomenu njegovu, što videh i koliko slušah od pređašnjih svedoka života njegova, da
ispovedim sve po imenu, na slušanje svima koji ljube Tebe istinitoga Boga našega.
Danilo, sin pobožnih, bogatih i slavnih roditelja, moli roditelje da ga dadu na učenje knjige. Napredak
u naukama. Ljubav prema monaštvu

Ovoga blaženoga svetitelja kir Danila, bivšeg preosvećenoga arhiepiskopa sve srpske zemlje, početak
njegova života je istina. Bio je sin nekih blagovernih i blagočastivih, milostivih, pravednih roditelja, koji
behu bogati i veoma slavni, upravljajući dane svoga veka u velikoj vrlini, i u njoj rodiše sinove i kćeri, i
ovoga gospodina mojega i učitelja vaspitaše u celomudriju i u svakoj pobožnosti. Jer čini mi se, meni
nedostojnome, prema dobrom i skladnom životu njegovu od mladosti, i neiskazanom samislu, da je još u
materinoj utrobi bio naznamenan da ugodno i neporočno posluži Gospodu. Jer od kada je znao oca ili
mater, od tada se odvraćaše od svega zemaljskoga ovoga sveta, ne osećajući ljubav prema svojoj materi,
no ovaj je više voleo da se prisvaja Gospodu. A kada je dospeo do mladićkog uzrasta, najmilosrdniji i
najdarežljiviji Bog, dobri čovekoljubac, koji sa radošću prima svakoga koji Njemu grede, posla i ovome
blaženome svoju svetlost i svoju istinu, i ljubavnom strelom rani srce njegovo, da ka Njemu hoće i Njega
sa radošću želi rečima i delima, sluhom i očima i mišlju. A poče i moliti roditelje svoje da ga dadu i na
učenje knjiga. A oni ne htedoše toga učiniti, jer behu ozlobljeni smrću ostale dece svoje, i samo ovoga
jednoga imađahu na utehu im, i radi toga ga ne mogahu otpustiti, govoreći u sebi:

"Šta ćemo dobiti, ako se odlučimo od ljubljenoga nama sina, da samo veću skrb primimo?"

A ovaj blaženi smotrivši razumno i smisleno savećanje svojih roditelja, i razumevši da neće da ga dadu na
ono što želi i hoće, poče tražiti koga bi našao, da ga vodi ka učitelju. I našavši nekoga jednoga od svojih
srodnika, i njega nagovorivši, bio je odveden od njega ka nekom učitelju, tajno od roditelja svojih. Kada
je tamo doveden, Božjom voljom primi ga taj učitelj. Jer znađaše i kojih blagovernih roditelja beše sin, i
videvši njegovu usrdnu priležnost, poče ga upućivati u dobre pouke. A ovaj vaistinu od mladosti vođen
od Gospoda u svako dobrorazumije i u Njegovoj volji poučavajući se dan i noć, u dubini reči knjige bolje
uspevaše od sviju svojih drugova, koji su bili u tom učilištu. I od kojih trebaše prva uputstva reči, za malo
im postade učitelj, tako da su se svi divili i govorili: "Otkuda ovome brz razum veštine?" - ne znajući da
večna istinita premudrost, Bog, ovoga sebi izabra, i da od sijanja prisnosušne svetlosti ozari njegov um,
hoteći ga pokazati kao sliku svoje dobrote. A roditelji njegovi osećahu veliku skrb i žalost zbog razlučenja
od svoga vazljubljenoga čeda. No kada opet čuše za takvu blagodat koja se zbila sa njim, ostaviše ga
Božjoj volji, da se On jedini brine o njemu.

Kada je prošlo neko vreme, ovaj bogoljubivi mladić, Božjom pomoću u neoslabljenoj vrednoći, nauči sve
pouke božastvenih reči, neprestano želeći neskvrnom životu celomudrija i čistote, posta i bdenja i
molitve, kako to krepki i Bogu poslušni muževi čine. A kada bi ugledao nekoga crnca, nikada ga ne
ostavljaše, dok mu se ne bi, pritekavši, poklonio, i ljubazno obujmio rize njegove, želeći podobija
monaškoga obraza, neprestano moleći se Gospodu i govoreći:

"Blagodarim Te, Vladiko moj, i slavim Te zbog mnoge i neispitane Tvoje dobrote, koju čineći od mladosti
moje na meni nedostojnom i do sada činiš. No udostoji me, da u veri primim monaški obraz, i sačuvaj me
u njemu očišćena, da Ti ugodno poslužim u ovom veku, i upravi stope moje na Tvoje dobre puteve, da po
njima tekući brzo postanem gledalac Tvojih divnih čudesa."
Jer koliko je slušao o čudima slavnoga grada Jerusalima ili Svete Gore, mnogo je mislio u umu svojem,
kako bi tamo išao.

Kralj Stefan Uroš uzima Danila k sebi

A kada je došao do savršenog mladićkog uzrasta, i navikavši na takvo što je Bogu potrebno i ljudima
ljubazno, i drugo bolje sabirajući, videći ga tako potrebna i ukrašena svakim dobrim običajem, uze ga ka
sebi blagočastivi kralj Stefan Uroš, i posle malo vremena pokaza mu savršenu ljubav. Jer to sve beše po
smotrenju Božjem. Bi mu povereno da stoji pred ovim blagočastivim kraljem i da ga voli kao svakoga
pojedinoga od unutrašnjih ljudi u dvoru. I ukoliko mu više beše u milosti i ljubavi, utoliko se više
smirivao, sećajući se reči koju reče vaseljenski učitelj i apostol, jer kaže: "Gospod se protivi gordima, a
smernim daje blagodat."5 I Bogootac: "Smerna i skrušena srca Bog neće poniziti."6

Jer ovaj blaženi od mladosti imajući želju ka Gospodu, ne pokrenu uma svojega od Njega, nije se sapleo
krasotama ovoga sveta i onim što je kratkotrajno, no sve prevaziđe kao izvan tela i sujetne slave, imajući
duhovna krila da preleti mreže lukavoga lovljenja, svagda gledajući na pogodno vreme, kako bi mogao
primiti monaški obraz. I kada napred rečeni blagočastivi kralj Uroš zahte pohoditi božastvene crkve u
svojoj državi, i pokloniti se njima ljubazno sa verom i dati im mnoge darove, tako obilazeći mnoge crkve
sa velikom slavom, dođe u dom Svete Trojice na mesto zvano Sopoćani. I kada je tu bila velika radost i
predivno veselje zbog dolaska toga blagočastivoga, bio je tu i ovaj Bogom ljubazni mladić, nađe nekoga
crnca bogougodna u svakom duhovnom delu, i njega nagovori da mu ispuni željeno delo, a niko nije znao
za takvu tajnu, osim ovi jedini.

Danilo primi monaški čin u manastiru Sv. Nikole (Končul) na Ibru od igumana Nikole. Podvizavanja
Danilova u Končulu

Kada je otišao ovaj blagoverni kralj iz toga manastira, i uveče toga dana svršivši delo službe, u kojoj mu
beše povereno da stoji pred tim blagočastivim kraljem, i sa drugovima svojima duhovno i telesno
veselivši se, govorio im je dugo slatke i dobrorazumne reči, i ovi otežali od mnogoga truda, počeše
odlaziti na odmor. A ovaj gospodin moj imajući svagda budno oko ka ljubitelju Hristu i želeći postići
takvo delo, na koje se u nadi osmeli, ustavši tajno, noću, sa jednim od svojih slugu, iziđe Gospodom
vođen ka tišini neuzburkanoga pristaništa, hoteći primiti crnački život. I došavši u manastir velikoga
arhijereja Hristova Nikole, koji je na obali reke zvane Ibar, mesto zvano Končul, i tu iz ruke
prepodobnoga Nikole primi monaški obraz, i bi mu narečeno ime Danilo monah. I blagodarivši milosti
darovaoca predobroga Boga koji mu ispunjuje sve molbe na spasenje, i tako u tom manastiru poče živeti
sa bratijom toga manastira po Božjoj volji, smatran kao jedan od njih, neoslabno podvizavajući se,
svagda prebivajući u svetim molitvama, i sa velikim smirenjem rabotajući dan i noć. Jer danju rabotajući
sa bratijom manastirske rabote, noću ne kušaše nimalo pokoja, no se umom nelicemerne ljubavi
nastanjivaše na visinama kod prestola Vladike, kao pred očima gledajući grozno ispitivanje konačne
naplate, i govoreći samom sebi:

"O jadniče, oplakuj svoja lukava dela, i pomisli kako ćeš odgovarati besmrtnome caru, koji će ispitivati na
sudu dela tvoja."

I tako gledajući, ugnezdi se jedna misao u njegovo srce, da čini sve što je ugodno Bogu i da spase dušu
svoju pobožnošću i čistotom i velikom poslušnošću. Jer tako jačajući, poče se odlikovati njegov život
dotle, da je on bio obrazac svoj bratiji koja je u tom manastiru, neprestano lijući izvore suza od očiju
svojih, glađu i žeđu i drugim mnogoobraznim trudovima mučeći telo svoje.

Jevstatije arhiepiskop zove Danila. Danilo odlazi Jevstatiju, koji ga proizvodi za prezvitera i prima u
svoju ćeliju

Posle malo vremena proču se njegov bogougodni život i velika vrlina, i radi nje bio je ljubljen od sviju.
Kada je za njega čuo preosvećeni arhiepiskop Jevstatije Drugi, poče ga k sebi zvati ljubaznim rečima; a on
se ne htede razlučiti od takva mesta, u kome beše navikao na podvig mnogoga ispravljanja. A kada ga je
ovaj preosvećeni mnogo zvao k sebi, i videći da se na to ne obazire, poče govoriti o njemu ka previsokom
kralju Urošu, da bi mu zapovedio da ide ka preosvećenom. Pošto je previsoki kralj mnogo šiljao ovom
gospodinu mojemu, ovako mu govoraše:

"Znam te poslušna mojoj volji od mladosti tvoje, pa i sada ispuni ono što ti zapovedam. Ustavši idi ka
preosvećenom, jer me mnogo moli za tebe. A ti znaš da mi nije dostojno pogrešiti nikome nje gove
potrebe, jer ćeš doći u veliku čast."

I ovaj gospodin moj i hranitelj, svagda imajući nadu na Gospoda i na Njega uzdajući se, reče:

"Prionuh za Tvoja saznanja, Gospode, ne posrami me; jer nisi daleko od onih koji Te prizivaju. Jer evo sa
vlašću mi se govori da se podignem od mesta mojega, u kom se nadah od Tebe steći prebogatu
blagodat. Ali opet znam nekoga pravednika koji uči, jer nam kaže: ,Ništa nije bolje, nego činiti
zapoveđeno, jer poslušanje vodi u život, a neposlušanje u smrt.' No Ti, Vladiko Gospode, koji si milostiv
rodu ljudskom, i mene slugu Tvojega sačuvaj od svakoga zla, i sve uzlaze i izlaze sačuvaj očišćene od sada
i doveka."

I posle ovoga uze blagoslov od igumana i sve bratije toga manastira, u kome beše, i ustavši ode ka
preosvećenom arhiepiskopu Jevstatiju, nezlobivo jagnje dobroga pastira Hrista, Njim pasen i vođen na
livadu života, i čuvan od rastrgnuća lukavoga zvera. I svagda prebivajući u Njegovoj volji, i Njemu ugodno
čineći, radi toga milostivog dara ljubljen od sviju, bio je od srca ljubazno primljen od preosvećenoga, i iz
ruke njegove bi postavljen za prezvitera.

I opet, posle malo vremena videći ga gde je u svakom razumu, uze ga u svoju ćeliju; i tu sobom pokaza
mnoge plodove svake vrline u slavu Božju. Jer do konca omrze greh, napisavši u sebi sliku istinitoga
pokajanja i dobrih dela, bio je vođen svetim Duhom u bogoljubije, i nikada ne popusti, no snagom svoje
nepokolebive vere pobedi đavola, moljenjem i svetim molitvama, bdenjem i postom, i rekama suza
natapajući sve telo svoje. I kao što dobroplodni nasad, natapan nebesnom rosom i koji dobro raste, daje
plod u svoje vreme, tako i ovaj gospodin moj, njemu sličan, imajući u sebi plod životni, tj. reči duhovnih
pouka, i mnoga ostala dobra dela, od njih je obilno hranio srca vernih. Jer živeći tu kod preosvećenoga i
poštovan od njega, vođen od Gospoda ka prevelikoj blagodati, ugodno posluži ovom preosvećenom u
pobožnosti i celomudriju, do polovine druge godine.

Danilo izabran za igumana Hilandara

I posle takvih vremena učini sastanak taj preosvećeni arhiepiskop sa blagočastivim kraljem Urošem. A tu
je bio sa preosvećenim i ovaj gospodin moj blaženi i Bogom izabrani monah Danilo, sijajući posred celoga
sabora kao mnogosvetli svetilnik, po izgledu dobrolepan i dobrogovorljiva jezika, jer se izli blagodat na
usne njegove, i dade mu Gospod takav dar da smisleno i razumno govori pred carem, kao što kaže
prorok Isaija: "Dade mi Gospod jezik za poučavanje, kada mi treba reč reći."7 Pošto u to vreme slavni
manastir Hilandar, koji je u Svetoj Gori dom presvete Bogorodice, nije imao igumana, i blagočastivi kralj
Stefan Uroš učini savet sa preosvećenim arhiepiskopom Jevstatijem i celim saborom, i izbravši ovoga
mojega gospodina, bi mu zapoveđeno da bude iguman više rečenoga Bogom podignutoga manastira, i tu
ga blagočastivi kralj i taj preosvećeni odlikovaše mnogim različnim darovima, ovoga darovanoga od
Gospoda još od početka začeća njegova neiscrpnim darom bogatstva, i poverena takva primanja časti. Sa
velikom i dostoimenitom hvalom i čašću otpusti ga u Svetu Goru, koju od svoje mladosti željaše nesitom
ljubavlju, da bi bio njezin žitelj.

I došao je tamo u dom Presvete, koja je dana svima prepodobnim kao dobar stan i prosvećenje večne
slave i nagrada nebesnoga života i primanje rajske hrane. Dostojno mi je nazvati ovu dobru i željenu
zemlju Svetu Goru kao i onu obećanu, koja toči med i mleko.8 No ova je, dakle, bolja i skladna, da je u
njoj veselje svima koji su prava srca. Tu, dakle, u domu Presvete, poče živeti ovaj blaženi, došavši u veliku
tišinu smernog mudrovanja, olakšavajući telo svoje postom i bdenjem i bezmernim molitvama dotle, da
ga je prezreo, ne bi li imao nadu spasonosnoga prošenja od Gospoda. Jer mnoga iskušenja stvaraše mu
đavo, misleći lukavi da će mu zapeti preponu takvim mučenjem. Kada je ovaj stojao na molitvi noću, i
došavši na oči njegove, javljaše mu maštanjem mnoge bede i strahovanja; a ovaj Bogu poslušljivi
imenom Gospodnjim protivljaše mu se, drugi Jevtimije pustinožitelj, pobeđujući zlolukavoga. Jer mada
viđaše tolike njegove utvare i pakosti kako se dižu, stojaše tvrdo i dobropobedno ukrepljen krsnim
znamenjem, i ne bojeći se lukavstva njegova i napadaja, niti izostavi psalma pevanoga u svojim ustima,
no se još više podvizavaše. Živeći u ovakom predivnom životu u poverenom mu manastiru Hilandaru, i
brinući se za njega u svakom prilaganju trudova kao što je dostojno, a uvek zapovedaše o vrlini
izvanrednoga života i pobožnosti i strahu Božjem, poučavajući sve o jednomislenosti i iznoseći reči o
saglasnosti ljubavi Božje.

Napadaji zavojevača raznih naroda na Svetu Goru, i nevolje od njih i od gladi

Posle malo vremena takva tiha života sve Gore Svete, ovako popuštanje Božje dogodi se, kao što je
prorečeno ovo o vazljubljenom gradu Jerusalimu, jer reče: "i daću vazljubljene moje u gaženje i
grabljenje mnogima", kao što je i tada bilo.

Kada je ovaj blaženi gospodin moj bio u Svetoj Gori, kao što više ukazasmo, podigoše se mnogi narodi, i
velikom silom spremivši se za borbu, zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada,
i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Jer taj prizor beše čudan i paradoksan. Jer ovi
zavojevavši dođoše sa svojim silama u Svetu Goru, i opkolivši je, razgrabiše sva bogatstva sabrana u njoj,
i skoro je svu opusteše, a to sveto mesto zvano Hilandar, bilo je veoma oskrbljeno i u velikoj tesnosti od
napadaja bezbožnika. A unutra u gradu, pobožni i bogobojažljivi muževi behu držani od njih, među njima
i ovaj gospodin moj i velika množina svetskih ljudi države toga manastira, koji behu unutra pribegli sa
ženama svojima i decom.

I te godine dođe ljuće zlo na ovo zlo, da je ceo rod ljudski ginuo od gladi, i ceo takav mnogobrojni narod
za dugo vremena hranio se od toga slavnoga manastira Hilandara. Veliko je bilo stradanje takve rane, i
počeše, dakle, ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Jer umrlim materama deca sisajući dojke sama
umirahu, i ljudi od gladi zijajući sudarahu se i padahu kao pijani, i obuzeti glađu, nisu mogli ni gledati. A
drugi od njih ničice ležeći, kao i životinja travu zubima kidajući, izdisahu. A mnogi od monaha koji su bili u
tom manastiru, ne mogući trpeti takve tuge, ostaviše ovoga gospodina mojega prepodobnoga igumana
kir Danila samoga, i sami bežahu.

No ko je taj, ko može izbeći rečeno Božje? Jer takve uhvativši bezbožnici, jedne ubiše, a druge u ropstvo
odvedoše. A ovaj blaženi podvizavajući se za crkvu Hristovu, voleći da za nju smrt podnese, ne ostavi je,
videći se u tolikom stradanju. Jer razumede da je rana Bogu mrska, i da tako svi stradaju po Božjem
gnevu. Provede na jednom mestu sedeći u pirgu toga manastira tri godine i tri meseca, stradajući od
takve skrbi i bede.

I čini mi se, vazljubljeni, da su tadanji ratovi i strahovanja slični onom stradanju Jerusalima, koje podnese
od Tita, kesara rimskoga. Jer kada je on došao na Jerusalim, svaka duša toga grada padaše pod oštricu
mača i ostale zlobe bedno pričane. Jer ljudi žvatahu svoje pojaseve i obuću, a drugi se doticahu i
najskarednijih. Jer takav užas mogao se videti tada, kada je bila pustoš Svete Gore od ruke protivnika. Jer
ovi bezbožni narodi: Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani, i ostali mnogoimeniti narodi, došavši
tada na Svetu Goru, mnoge svete hramove ognjem upališe i sve njihovo sabrano bogatstvo razgrabiše i
zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali njihovi ostaci skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će
ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela.

Napadaji na Hilandar

Došavši na ovoga blaženoga kir Danila sa velikom pobedom, velika množina njih počeše jedni seći vrata
grada slavnoga manastira Hilandara, a Drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući
unutra. Jer strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami
jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Jer strašno beše videti njihov ubojni stroj. I ovaj
gospodin moj, hrabra duša, čijoj se uzdržljivosti čudim, divim se trpljenju u bolovima i udivljavam se
dobrom prebivanju u molitvi, a uz to neizmernoj gladi i žeći, kao da je stanovao u tuđem telu. Jer protiv
toga ljutoga rata ostade nepokolebim, kao nezlobiva ovca gledajući na klanje sa svojima koji su tu bili. Jer
muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera, vapio je iz dubine duše ka Onome koji ga može
spasti, govoreći:

"Bože, vidi kako dođoše nečastivi narodi na Tvoje nasledstvo, i oskvrniše Tvoje svete crkve,5 i ovu Tvoju
Svetu Goru postaviše kao mesto gde se voće čuva, i tela slugu tvojih kao hranu nebesnim pticama i tela
prepodobnih tvojih zemaljskim zverovima. Jer krv njihovu proliše kao vodu.'10 ,No ne predaj nas do kraja
radi Tvoga svetoga imena.'11 I ,neka nas brzo predusretnu Tvoje milosti, Gospode, jer veoma
postadosmo ništi i smireni smo danas do kraja radi naših grehova'."12

A kada ovi zlolukavi videše da ne mogu ući unutra u grad, usedoše na svoje konje i otidoše raspaljivani
velikim gnevom i jarošću, preteći ovom blaženom, da će, opet vrativši se, uništiti ga. Ovake i tolike behu
bede i uzburkanosti ovoga muža, kao što čuste, no nimalo se ne pokoleba njima, a mnogoimeno
bogatstvo hrane u tom slavnom manastiru Hilandaru nestade, tako da ovaj blaženi, i oni koji su s njim,
nisu imali šta okusiti. Samo izbirajući ljuske sočiva u prahu i njih su grizli, a mnogi od njih moljahu Boga
da umru, a ostali bežeći od njih napolje, skončavahu. A ovaj prepodobni iguman kir Danilo, sve takvo u
slast trpeći, blagodaraše Boga za sve što se dogodilo.

Danilo u nevolji, sa hilandarskim crkvenim potrebama (imanjem) odlazi kralju Urošu u Skoplje, predaje
ih Urošu, i opet se vraća u Hilandar

Videći takvu skrb neoslabnu domu Presvete, da ništa neće ostati celo od nasilja bezbožnika, jer je imao
Bogom darovani mu razum, i našavši neke dostoverne i imenovane muževe toga svetoga mesta, i njih
uverivši kako mu je po volji, i uze sinove njihove k sebi, i posle ovoga predade im manastir taj da ga tvrdo
čuvaju, i da se bore sa napred rečenom jeresi, davši im dovoljno svoga zlata. A sam uzevši sve nasledstvo
toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivši sve ostalo, i ustavši sa nekima od svoje dece, i evo noseći
prođe nepovređen pukove nečastivih inoplemenika. I dođe ka blagočastivom kralju Urošu, koji je tada
bio u slavnom gradu Skoplju, i javi mu za sve bede koje su se dogodile tom svetom mestu. A blagočastivi
kralj Uroš se veoma obradova zbog dolaska ovoga blaženoga, govoreći:

"Blagodarim Boga moga i Vladiku, čijom pomoću i zastupstvom nisi uhvaćen od bezbožnika, da ne
postradaš ljuto, no toliko nasledstvo noseći sa sobom dođe k nama bez ičijeg nasilja. Dostojno je da bez
bede neko vreme provedeš ovde, dok čujemo da je takvo uzdizanje ratnika odstupilo, i tada ćeš ići."

A ovaj gospodin moj imao je od mladosti svoje nadu ka Gospodu, i u Njega uzdajući se tvrdim umom, i
Njega jedinoga želeći i ljubeći, a više voleći da skonča za Njegovo ime, seti se reči koju je rekao Vladika:

"Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a koji nemaju šta duši učiniti, no više se ubojte Onoga, koji posle
ubistva može baciti u ognjenu reku."13
Predavši tu blagočastivom kralju sve što je doneo, mnogo zlato i mnoge druge crkvene potrebe, lakimije
konjske i mnoge životinje, sve tu predavši njemu, a sam ne hoteći se razlučiti od dobroobičajna života
Svete Gore, i ljubazno se poklonivši tome blagočastivom, opet ustavši ode ka domu Presvete
Bogomatere, mesto zvano Hilandar, kao hrabri stradalac smeo na mučeništvo. Jer kako ću moći
izgovoriti ili dovoljno pismeno objaviti tolika stradanja i napasti, bede i skrbi ovoga gospodina mojega,
koje primi te godine vraćajući se u Svetu Goru? Jer tada se nije mogla naći nijedna staza kojom bi se
moglo ići mirno, bez borbe i ratišta. Ovaj gospodin moj ne sumnjajući nimalo, pokrivaše se kao tvrdim
oružjem imenom najmilosrdnijega Boga, i prolažaše tolike ljutosti, prema rečima Bogooca Davida:
"Nećeš se ubojati od noćnoga straha, i od strele koja leti na danu; i kao anđelima svojima zapovediće, i
sačuvaće te na svima putevima tvojima, da ne spotakneš o kamen noge tvoje."14

Jer Bog imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, ne udali ni ovoga blaženoga od nje. Jer na
nekom mestu ustade neki silan muž videvši blaženoga gde ide posred države njegove, i htede došavši sa
svojim ljudima razgrabiti sve što je bilo u njega. A blaženi imajući nadu na Gospoda, zapovedi svojim
momcima da pristupivši sigurno uhvate njega. I u taj čas moglo se videti kako su ti ratnici pali sa oružjem
pod rukama dece ovoga blaženoga. A samoga toga njihova načelnika uhvatiše svezavši snažno naopako, i
iđahu brzo napred vodeći ga sa sobom. A ti, dakle, silo Božja velika i pomoći, sačuvala si ovoga blaženoga
gospodina mojega, jer tada je bio veliki vapaj. Srodnici toga ratnoga muža čuvši ovo mislili su da je
ubijen, i ustade velika množina njih, i sretoše ovoga blaženoga, i počeše pitati, od koje je strane i kuda
ide. A on reče:

"Mi smo poklisari, i idemo u slavni Grad Konstantinov."

I počeše pitati za onoga od njih uhvaćenoga ratnika, koga su tu držala deca preosvećenoga, no ovi kao
vaistinu gnevom Gospodnjim oslepljeni ne viđahu ga, i rastavši se sa njima, brzo počeše ići, vodeći sa
sobom ovoga buntovnika. A kada razumeše da su izvan njegove države i da ništa ne sumnjaju, tu
zapovedi blaženi da ga puste. Jer promislenik Bog tako mu činjaše. A ovo je meni, sluzi njegovu, dobro i
željeno, i dostojno mi je brže dati ljubaznu sliku njegova života u vrlini. Jer tamo idući u Svetu Goru, dođe
unutra u države, koje oni bezbožnici zavođevaše, rušeći njihove gradove i zemlje, sela i hramove ognjem
paleći, tako da se ništa nije moglo naći bez bede u tim mestima. Jer sve od čoveka pa do životinje beše
ozlobljeno. A ovaj blaženi svagda imajući nepokajanu volju u telu, ne htede se vratiti natrag, no ukoliko
je video takve strahote, utoliko se većma krepio, idući danju i noću, i nimalo ne odmarajući se.

Kada je jednom dan svitao, nađe se posred tih ratnika, i pošto nije imao šta činiti, razdeli čeda svoja koja
su tu bila, i sami uzevši konje i ostale potrebe njihova stana, pribegoše u grad zvani Redil. A sam sa
nekim monasima i ostalom decom svojom, po izvoljenju Božiju kao spremljenu mu laću našavši, i ušavši
u nju, otplovi na neko tvrdo mesto ostrva, i tu provedoše mnogo dana u velikoj gladi i žeći. I opet videvši
zgodno vreme, izišavši od vode, iđaše brže na predležeći mu put.

I druga mnoga iskušenja podnese od bezbožnika na putu; jer behu opkolili mnoga mesta da ga uhvate.
Ali "duše pravednika su u ruci Božjoj, i neće ih se dotaći muka",16 i smatrahu ih bezumnici kao da su
umrli. Jer ovaj prepodobni Božjom pomoću zakriljivan i imajući savršen razum u govoru, dajući razne i
mnogovrsne izgovore, prolažaše ratne pukove nepovređen. I kada je došao u dom Presvete, gde je časno
usamljeništvo onima koji hoće tamo da žive, i nađe one muževe kojima beše poverio taj manastir. A hteli
su ga predati u ruke poganika da nije prepodobni tako brzo došao. Jer i oni su bili u nevolji, jer behu
dugo zatvoreni na jednom mestu, ginući od gladi i žeći.

Danilo stiže u Hilandar i svojim zlatom kupuje hranu i uzima najamnike za odbranu Hilandara, koji
jednom prilikom poraziše neprijatelja

Ovaj gospodin moj, koga smem nazvati dobrim i najmilosrdnijim hraniteljem mnogih, pošto je živeo
životom divnim i izvanrednim, bogoljubaznim i svetolepnim, videći mnoge bede toga svetoga mesta, da
se najposle ništa ne nalazi u tom manastiru, davši svoje mnogo zlato, i posla neke vešte ljude, koji
prikravši se dođoše na more, i u jednoj lađi kupivši obilno pšenice, donesoše u manastir ka
prepodobnom kir Danilu. I posle ovoga opet davši drugo mnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi
veliku množinu izabranih ljudi, i njih uvede k sebi u manastir sa njihovim oružjem, da se bore sa onom
triput prokletom jeresi. A ovi bezbožnici čuvši da je prepodobni došao, i kako ima hrabre ljude za pobedu
njihovu, ne zbog takove sile gospodina mojega, no uplašeni strahom sile Gospodnje, ne htedoše te
godine doći na to sveto mesto, no sabravši veliki plen iz cele Svete Gore, vođahu ljude i žene, mladiće i
devojke, kao četvoronoge životinje užima svezane i vođene u ropstvo. Jer takva je tada rana i stradanje
bilo, koje se ne može sravniti sa egipatskom kaznom ili pobijanjem dece vitlejemske od Iroda ili sa
navalom haldejskom na ovaj napred rečeni sveti grad, kakvo je tada snašlo Svetu Goru. Teško je opisati
sve zlo koje je tada snašlo ljude, jer gore i pećine, brda i doline, i sva raspuća behu puna mrtvih telesa,
nagih i nepogrebenih, dajući strašan i dirljiv prizor gledaocima.

I ti bezbožnici sve opusteše, i opet se vraćahu u svoja mesta. A jedan njihov deo išao je jednom blizu
mesta zvanoga Hilandar. A kada ih videše ljudi koji su bili u manastiru sa prepodobnim, počeše moliti
kod prepodobnoga da iziđu protiv njih. A ovaj gospodin moj bojeći se ranjavanja dece svoje, ne dade im.
A oni, uzdajući se u Gospoda i u pomoć Presvete i u molitvu toga blaženoga gospodina svojega, uzevši
svoje oružje, i izišavši na jedno tvrdo mesto puta opsedoše ga, i kada uđoše među njih ti bezbožnici, tada
iznenada ustadoše deca prepodobnoga i jednodušno ustremivši se uskočiše posred njih, i mnoge
umrtviše, i druge raniše, i množinu od njih uhvativši odvedoše u manastir ka prepodobnome, a
zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A ovaj gospodin moj i učitelj,
unapred javljajući Božju pomoć i Njegovu pobedu nad poganicima, uzevši oružje sve išarano zlatom
samoga vojvode tih poganika, i fariju njegova, koji je takođe imao borbeno oružje sve ukrašeno zlatom,
štit i koplje i drugo ostalo, i sve dade blagočastivom kralju Urošu na predivnu njegovu pohvalu i čast,
poslavši jednoga od dostojnoimenitih monaha sa nekoliko dece svoje, a sam blagodaraše neprestanim
hvalama dobrotvora sviju Boga koji tako čini.

Jer i tu živeći u domu presvete u krepkom podvizavanju, iznuravaše telo svoje mnogim i žestokim
životom i bdenjem i neprestanim poukama božastvenih reči, čuvajući celomudreno podobije svoga
života i izučivši do kraja veštinu svake mudrosti, tako da je zbog mnogoplodne vrline svoje i neporočnoga
života on bio ljubim od sviju blagovernih.
Danilo se sklanja od neprijatelja u ruski manastir. Neprijatelji ga tamo nalaze, od kojih se spasava i ide
u Ksiropotam

Posle malo vremena od odlaska tih bezbožnika iz Svete Gore, čulo se da se spremaju da dođu na sveti
manastir Hilandar i na prepodobnoga igumana Danila, da izvrše svoju volju. Jer kao divlje zveri škrgutahu
zubima na ovoga gospodina mojega, ovako govoreći:

"Kada bismo ga uhvatili, to bismo mnogobrojno bogatstvo dovoljno uzeli od njega." I mišljahu kojom bi
veštinom mogli uhvatiti prepodobnoga.

A gospodin moj, čuvši takvu njihovu nameru, da idu, uzevši sa sobom dva monaha i malo dece svoje, i
ustavši ode u manastir ruski ka svetome Pantelejmonu, ka duhovnom ocu, da mu se pokloni, gledajući
one bezbožnike, kako žure da ga zakolju. I kada je došao tamo u manastir, poklonivši se svetoj crkvi, i
uzevši svoga duhovnoga oca uziće s njime na pirg. Tu nasamo zajedno sa njime ostade taj dan i noć,
govoreći o duhovnim besedama.

A oni bezbožnici nađoše neka dva muža od Hilandarske oblasti, koji behu ljubimi ovom gospodinu
mojemu, zvani Nikolaj i Georgije, i njima obećaše dati mnogo zlata, ako im predadu prepodobnoga. A oni
prevareni đavolskim dejstvom, obećaše da će im to učiniti.

I kada je ovaj prepodobni bio u napred rečenom ruskom manastiru, podigavši se odoše oni bezbožnici na
Hilandar. I kada čuše da je prepodobni izišao, nađoše one muževe, koje behu nagovorili, poslaše ih, da
ušavši u grad ka prepodobnom, gde beše, i ove uvedu posle sebe. A oni došavši noću počeše dozivati
kazujući svoja imena, i govoreći da im brzo otvore gradska vrata, jer su radi neke velike rabote
hilandarske poslani do prepodobnoga. A monasi toga manastira i sami bojeći se bezbožnih, ne otvoriše
im, niti javiše ka prepodobnom o njima. A kada je bilo vreme jutarnjega pjenija, javiše o ovome
prepodobnome. A on zapovedi da ih uvedu k njemu.

I kada su ovi došli, poče ih pitati gospodin:

"Zbog čega ste došli?" A oni k njemu izgovoriše reči, kojima bi mogli zatajiti svoju zlobu. A ovaj vaistinu
nezlobivi verujući svakoj reči, i tima varalicama ne zazre lukavstva. A kada je bilo vreme zore, ovaj
blaženi hodio je oko pirga i pojao časove, i pogledavši ka jednom visokom mestu, i video je kako velike
ptice lete ka tome manastiru, gde beše. I malo posle kada je počela svetlost osijavati, ugledaše mnoge
pukove bezbožnika gde idu, i tako najedanput opkoliše grad, čineći borbene pobede, i veoma vikahu, jer
probivši gradske stene uskočiše unutra kao krilati, slično zverima sve grabeći. I počeše ka sebi dozivati
one koje behu nagovorili da im predadu prepodobnoga, i ka onima koji su držali taj manastir, govorahu:

"Ako hoćete da vam ne činimo nikakve pakosti, to nam dajte imenujući blaženoga; ako li toga ne učinite,
sve ovo od vas ognjem izgoreće."

I tako u jedan čas božastvenu crkvu i sve zgrade toga manastira upališe, a veliku množinu drveta svukavši
prislanjahu oko pirga, u kome beše prepodobni, lese i daske, snopove lana svukavši užegoše, dok se nije
taj pirg zažario kao i ognjena peć. Jer oni lukavi i bezbožni ratnici razjarivahu veći plamen, koji je visoko
dosizao.
A čeda prepodobnoga, koja su tu bila, ustreliše mnoge od bezbožnih. A one napred rečene varalice,
nagovarahu sve koji su bili u pirgu, da predadu prepodobnoga. I videći gospodin moj tu njihovu zlu
zaveru, od mladosti svoje imao je vešt razum, i tu ga pokaza. Jer beše crkva na vrhu toga pirga, koja
izvana ima tvrde železne ključeve, i ove tajno uzevši k sebi, reče ka onima koji su ga hteli predati: "Braćo,
uđimo u crkvu da se pomolimo, i da se međusobno oprostimo, jer se rastajem od vas ka smrti, koju
unapred vidim."

A ovo čineći blaženi, umnom molitvom dosezaše do nebesa, čekajući pomoći od Gospoda. I svoja čeda
beše naučio, kada uđu u crkvu, da ustavši otmu njihovo oružje i zatvore unutra u crkvi. I kada svi uđoše u
crkvu sa prepodobnim, ne znajući ništa o onom što će biti, tada čeda blaženoga ugrabivši njihovo oružje,
iskočiše napolje sa prepodobnim, zaključavši sve unutra. A kada je ognjeni plamen dosizao do vrata,
blaženi nađe tu malo vode i ugasi ga. I opet tako isto učini. A kada mu nestade vode, u jednom
zemljanom sudu nađe malo vina, i njime ugasi plamen. Jer Bog nikad ne odstupajući od slugu svojih, no
koji je sačuvao tri mladića od ognjene peći, i koji im je pretvorio plamen u rosu, takovu dobrotu pokaza i
ovome.

Jer se moglo osetiti kako nekakva prečudna hladovina duše od Gore Atonske, i ta hladi ognjenu jarost i
razgoni pušenje dima. Kada su toliku strašnu borbu vodili protiv prepodobnoga od jutra sve do podne, i
izišavši izvan grada, sedoše ti bezbožnici hoteći da jedu. I najedanput nastade među njima velika uzbuna
i metež, jer uzimajući oružje svoje brzo usedahu na svoje konje, i moglo se videti kako beže. Ovaj
gospodin moj mišljaše da zbog neke prevare spremaju neko iskušenje ili da idu po svoje drugove, da
došavši sa mnogo većom silom brzo okončaju svoju volju. I mnogo časova očekujući njihov povratak,
vapijući iz dubine duše i moleći se sa toplim suzama Gospodu, govoraše:

"Gospode, pred Tobom je sva želja moja, i uzdisanje moje ne sakri se pred Tobom."16

I kada je video da se više ne vraćaju oni ratni protivnici, a uz to je blaženi i čuo za nevolju koja im se
dogodila, jer načelnici njihovi behu otišli sa svojim silama, a oni sami behu ostali, i zato pobegoše za
njima bojeći se da ne budu pobijeni. A dobri moj hranitelj videvši takvu pobedu nad svojim
neprijateljima, otvorivši usta svoja blagodaraše Boga sviju, čijim zastupstvom se pokazaše napadaji
sujetnih kao za podsmeh. I izišavši otuda i usevši na konje sa Bogom darovanom decom, i dođe u
manastir svetih Četrdeset Mučenika na obali mora, koji se zove Ksiropotam, koji od osnova ukrasi i
utvrdi bogonosni otac kir Sava davanjem svoga mnogoga zlata, i tu upisa sebe i svoje roditelje u
pomenik. U ovom, dakle, provede nekoliko dana, i opet otide ka svojoj ćeliji u Hilandar slaveći Boga za
sve.

Sudbina zavojevačkih naroda na Svetu Goru i pustoš iza njih

A oni bezbožni i zloimeniti pogani narodi, za koje ću kazati: "Smrt ljuta je grešnicima", došavši na Svetu
Goru, stojahu u njoj tri godine i tri meseca, čineći pogubnu drskost. Jer tela ljudi sasecahu kao poljsku
travu, jer ne beše mesta, gde ne ležahu mrtvaci. Božastvene crkve i mnogi domovi padoše, i nestadoše
mnoga mesta, tako da se nisu mogla lako ni poznati gde behu. Ko će iskazati tu ljutu ranu, koliko njihova
jarost beše pokrila mnogu zemlju? Jer tada ne beše doma, u kome nije bilo plača.

A kada sve opusteše, tako da ni oni sami nisu nalazili hrane, htedoše opet ići čak i do Carigrada, hvaleći
se da će silom opustiti mnoge zemlje. I kada su došli do Hristopolja, ustadoše mnoge države grčkoga
carstva i učiniše im zidom veliku pregradu, od gore do gore, tako da se više nisu mogli vratiti natrag. I
nazvano je to mesto Kavala. A oni nečastivi kada videše da nemaju kuda da se vrate, zavojevaše okolne
zemlje tih mesta, navalivši na slavni grad Solun i Ber, i tu ih predobri Bog razdeli na njihovu pogibiju, da
skončaju svojom nepobožnošću. Jedini od njih Fruzi i Rimljani, zvani Katalani i Mogovari, odoše morem u
svoju zemlju, a Melekil sa svojom silom ka blagočastivom kralju Urošu. Savećavši sa drugovima svojima
protiv ovoga zao savet, bio je uhvaćen, i skonča ljutom smrću. A Halik sa mnogim vojnicima raširi se na
zemlju vlahiotsku i na Livadiju i ostale druge zemlje da ih zavojuje. A Fruzi livadijski zaratiše s njima, ali
im ne mogoše odoleti. Opustivši sve krajeve tih zemalja, rekoše u sebi:

"Mi sami razdelivši se od svojih drugova, skončaćemo od sile nekoga carstva, ako čuju za nas."

I izvestivši se kod grčkoga cara da su pod njegovom rukom, sa prevarom dođoše u Kalipolj. I tu
odmetnuvši se, počeše vojevati protiv cara pleneći države njegove. A blagočastivi i hristoljubivi kralj Uroš
pomože mu, poslavši svoje velikaše sa mnogom silom izabranih vojnika, i uništi ih, kao što je znano. Jer
reče: "I pogiboše nečastivi zbog svoga bezakonja."

Ovaj gospodin moj i hranitelj videći kako propadoše napadaji sujemudrih, i kako tama pokri njihov zlobni
i skvrnavi život, zločin bogomrske volje i ljute napadaje, kao umirivši se od neke težine koja se ne da lako
otrpeti, videći kako se javlja velika tišina, blagodaraše ne ćuteći Boga sviju, govoreći:

" ,Blagosloven je Bog, koji nas ne dade kao lov zubima njihovima, jer duša se naša izbavi kao ptica iz
lovačke mreže, i mreža njihova pocepa se, a mi se izbavismo',17, jer neprijateljima nestade oružja pri
kraju, i sa šumom pogibe uspomena njihova'.18 Pomoć je naša od Gospoda koji je stvorio nebo i
zemlju.'19 Jer od Njega dolazi kazna za grehove, i opet za pokajanje množina milosrđa, jer radi pravde
dade nam se stradanje. Jer božastveni Pavle javlja, rekavši: ,Koga ljubi Gospod, toga i kazni; a ako i
trpimo kaznu, Bog nam se obraća kao i sinovima.'20 Jer je rečeno: ,Krepki i veliki padaju da se nemoćni
vaspitaju, i opet nečastivi padaju, da se pravedni ustraše.' "21

Danilo odlazi u karejsku ćeliju radi podvizavanja, a mesto njega postaje igumanom Hilandara Nikodim,
učenik Danilov

Ovako čineći i govoreći blaženi, željaše da u inočkom životu posluži Gospodu. I videći da su se ugasile
pobede neprijatelja, i da se živog upravlja ka tihom i bezmetežnom životu, ostavivši starešinstvo
slavnoga manastira Hilandara, ustavši pođe u ćeliju svetoga Save u mestu zvanom Kareji. Jer tu je dobra i
bezmetežna usamljenost onima koji hoće da žive u toj ćeliji po ustanovljenom pravilu bogonosnoga oca
kir Save, kao što sam beše činio tu inokujući, svršavajući molbe i noćna stojanja, metanije i psalme i
ostalo slatko sticanje trudova. Jer tu, došavši gospodin moj, vaistinu vođen voljom Božjom i ukrepljen
presvetim Duhom, sve takve ustave ljubazno primi i postade vernima posrednik velike koristi. Jer mnogi
primajući pouke od toga blaženoga, postajahu revnitelji istine. Jer dobro napredujući uspevaše u
božastvenom pokazanju pun veoma predivnoga oštroumlja, i iznutra osvećen umom Duhom svetim,
čistotu i veliku uzdržljivost stekavši od mladosti.

I tu došavši na tiho mesto koje je uzakonjeno da žive ne više do dva ili tri crnca, poče mnogim
stradanjima i podvizima mučiti telo svoje u gladi i žeći, noćnom stojanju, i dok ne bi svetlost zasijala, niko
ga nije mogao videti da je seo ili da se malo odmorio, samo je pojao psaltir i ostale psalme noćnoga
ustava. A mnogobrojna metanisanja činjaše i suze svoje tople prolivaše dok telo njegovo nije bilo kao da
stoji u vodi. Jer smem na pravdu da kažem, da đavo ne mogući gledati takav njegov podvig, mnogo puta
se sa njime borio hoteći ga umrtviti, ali oni koji se uzdaju u Boga, strašni su neprijateljima. Jer ovaj
blaženi imađaše na svome vratu krst od demonolita, i kada dolažaše na nj taj lukavi duh, to ne imajući
drugo što činiti, no krst taj skinuvši sa sebe, odbijaše ga govoreći:

"Gospode, dao si nam krst Tvoj, oružje protiv đavola."

I srušivši njegove napadaje, sijaše svakom vrlinom, tako da su ga svi crnci Svete Gore znali, i da mu Bog
prima sve prozbe. I k njemu prilazeći trebovahu pouke za korist duše. A na njegovo mesto bi postavljen u
Hilandaru prepodobni iguman Nikodim, koji je pre bio učenik ovoga blaženoga.

Kralj Uroš u borbi sa kraljem Stefanom poverava manastir Banjsku i sve svoje tamo skupljeno blago
Danilu, i Danilo bi narečen u Banjskoj za episkopa

Posle nekoga vremena dogodi se velika skrb blagočastivomu kralju Urošu, jer se beše podigao njegov
brat blagočastiv Stefan, kralj od sremske zemlje, sa mnogom silom, hoteći da uzme njegov presto i da ga
dade sinu svojemu Urošicu. I beše mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnuše se, i ne
imađaše nijednoga na koga bi se pouzdao, ali još više je bio u skrbi za slavni manastir svetoga Stefana,
mesto zvano Banjska. Jer u njemu beše sabrao mnogo bogatstvo, sve svoje imanje, n ne nalažaše takva
muža, kome bi poverio takvo mesto sa nasledstvom njegovim. Jer se te godine beše prestavio episkop
toga mesta. I setivši se ovoga moga gospodina, poče mu šiljati, govoreći:

"Gospodine moj i oče, od početka ljubazni duši mojoj, brzo požurivši se doći k nama, jer srdačna želja
prisiljava me da ti javim mnoge reči o duhovnim stvarima. Da, nikako nemoj da ne poslušaš ono što sam
ti rekao."

Mnoge reči slatkim pismima šiljaše mu ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta, kako bi ga mogao dovesti
k sebi. I ovaj gospodin moj svagda poslušan na dobro, videći srdačan poziv blagočastivoga, ustavši ode k
njemu, ništa ne znajući o onom što će biti. Kada je došao, i kada ga vide blagočastivi kralj, veoma se
obradova zbog dolaska blaženoga, i ljubazno ga primi, i malo posle sede zajedno sa prepodobnim, i
objavi mu mnoge reči tajno znane, n najposle mu objavi stvar, zbog koje ga beše pozvao, govoreći:
"Vidi mnoge skrbi i bede koje su mi se dogodile danas kada sam bez nade, ne dobijajući pomoći ni od
koga, samo od Boga sazdatelja svega. Ti sve znaš o ovom. Hoću da me u jednoj stvari poslušaš, jer za to
osećam veću skrb od drugoga."

Govoreći mu o onom napred rečenom manastiru crkvi svetoga Stefana, reče da se brine o njemu i da u
njegove ruke predaje sve tu doneseno bogatstvo toga hristoljubivoga. A blaženi čuvši ovo veoma se
ožalosti, jer nije hteo da se razluči od života Svete Gore i inočkoga pravila, na koje beše navikao i nije
obraćao pažnje na rečeno mu. A blagočastivi kralj Uroš mnogim moljenjem i slatkim rečima jedva ga
umoli, tako obećavši prepodobnome, da ga, ako se Božjom pomoću nepovređen povrati, neće zadržati
od Svete Gore.

I kada je ovaj gospodin moj primio taj manastir, i bi narečen Danilo sveosvećeni episkop. Tu hristoljubivi
kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u ruke sveosvećenome, a za to nije niko znao samo ovi
jedini. A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu
odmetnuli. Ali Bog, koji čini jedini milost u tisućama, darova i tomu blagočastivomu nenadanu pomoć.
Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaškoga došavši predadoše mu
se. I sa njima pošavši odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svršivši Božjom pomoću.

Danilo se vraća u Hilandar

A kada dođe Bogom darovanom mu prestolu, tada ovaj moj gospodin i učitelj poče moliti blagočastivoga
kralja da ide ka svojoj ćeliji u Svetu Goru, kao što mu beše obećao. A hristoljubivi kralj mnogo je molio da
se ne rastane od njega. I ovaj blaženi od mladosti svoje ulovljen od Gospoda, i Njega ljubeći, i svagda u
vrlini prebivajući, prezrevši sve lepote sveta, više je voleo da se tući zemaljskih, ne gledajući na
privremene, no želeći beskonačnoga davanja, i davši mir blagočastivome kralju, opet ode u Svetu Goru,
čije vaspitanje beše.

I došavši u slavni manastir Hilandar, i uzišavši na pirg, poče tu u ćutanju živeti, postavši bolji u divnoj
mudrosti, u sve dane živeći bogougodno, ukrašavajući se svakom vrlinom i blagočastvovati i služiti Bogu
od svečiste duše i tela, i da mu se javi dostojan i iskušan, i u svemu prav i nelicemeran.

Takvo mu je sve bilo od Božjeg nadahnuća i blagodati, neprestano pročitavajući pouke proroka i ostalih
božastvenih reči, ne ostavljajući nikada dobroobičajne molitve i do kraja revnovavši savršenoj
uzdržljivosti, tu našavši časno usamljenje, veseljaše se u božastvenim rečima obilno dan i noć, kako bi
mogao ugoditi Gospodu i spasti dušu svoju.

Kralj Uroš poziva Danila k sebi. Danilo postaje episkop humski. Iza kralja Uroša postaje kralj Stefan
Uroš III
U vreme u koje iđaše ovaj preosvećeni u Svetu Goru, ostavivši starešinstvo napred rečenoga manastira
crkve svetoga Stefana, koja je episkopija banjska, po odlasku ovoga gospodina mojega, učini blagočastivi
kralj da se to mesto zove igumanija.

I posle nekoga vremena bi javljeno tome blagočastivom kralju Urošu o ovom sveosvećenom episkopu kir
Danilu, da hoće da ide u Jerusalim i njegova okolna mesta, da ih vidi. Jer vaistinu je to želeo gospodin
moj. Čuvši to blagočastivi kralj Uroš, pošto ga je znao kao potrebna u svemu i kao celomudrena
rasuditelja u duhovnim stvarima, veoma se sažali zbog rastanka sa njime, i poče šiljati ka njemu ljubazne
reči, govoreći:

"Znam te da si mi vazda od svoje mladosti bio poslušljiv, i da nikada nisi popustio da činiš dobra dela za
dušu moju i telo, i da si uvek poslušao ono što sam ti govorio. Da, dakle, ne ostavi me na kraju moga
života, doći k nama, da neku malu korist učiniš duši mojoj."

Mnogo vremena je šiljao ka sveosvećenom, i mnogorazlične reči javi mu. A moj dobri hranitelj zbog
ljubavi dela duhovnoga, koje je imao blagočastivi sa njime, evo opet po treći put pođe k njemu, jednako
ne znajući šta će biti sa njime. I kada je došao k njemu, tada mu blagočastivi kralj nesumnjivo javi,
govoreći mu:

Neka ti je znano, gospodine moj oče, da od kako si se razlučio od nas, tužili smo za tobom. A hvala i
blagodarenje Bogu, čijim blagovoljenjem opet dođe k nama, posle ovoga nećeš se rastati sa nama, jer
slava i čast biće ti od mene darovana koliko ushteš."

Kada je to čuo gospodin moj, obuze ga velika žalost zbog lišenja Svete Gore i poče moliti blagočastivoga
da ga otpusti. I videvši da mu reči o tome ništa ne uspevaju, reče:

"Za sve ovo neka je blagosloveno ime Gospodnje."23

Zapovedi mu blagočastivi kralj da ide u dom Svetih Apostola, a tada je bio preosvećeni arhiepiskop Sava
Treći, i posla pismo k njemu da svaku čast odaje sveosvećenome. Tu mu darova preosvećeni svoju ćeliju
za prebivanje mu. Od toga vremena blagočastivi kralj Uroš beše obećao da će ovome pre osvećenome
dati presto svetoga Save, koji posle i dobi po blagovoljenju Božjemu. Kada je tu živeo u skladnim
običajima kao što beše navikao, i posle nekoga vremena prestavi se napred rečeni arhiepiskop Sava, na
čije mesto bi postavljen Nikodim arhiepiskop, a ovome gospodinu mojemu dade blagočastivi kralj
episkopiju humsku.

I kada je tamo živeo, posle malo vremena prispe smrtno razlučenje hristoljubivom kralju Urošu, i pri
prestavljenju njegovu i gospodin moj beše se tu našao, i njegovo blaženo telo prenese sa slavom u
rukotvoreni manastir hristoljubivoga. I posle prestavljenja toga blagočastivoga primi presto sin njegov
Stefan kralj Uroš Treći, i veoma zavoli ovoga sveosvećenoga episkopa kir Danila. Jer njime postiže sve
svoje želje, i ni na koga se tako ne nadaše i ne uzdaše, kao na ovoga gospodina mojega, jer kroz njega
bilo mu je sve moguće. Jer ako je imao kakvo poslanstvo sa okolnim carevima, ovaj gospodin moj svrši
dobro i razumno tom blagočastivom, i ni u kojem delu ne pogreši njegove volje.
I ovde bi nam trebalo mnogo govoriti o tadašnjim događajima u dane njegove, ali to je sve napisano u
preće pisanom žitiju toga hristoljubivoga kralja Uroša Trećega, kako mu posluži ovaj sveosvećeni
gospodin moj Danilo. A meni priliči napred ukratko izložiti reč.

Danilo odlazi opet u Svetu Goru, i posle smrti Nikodimove dolazi za arhiepiskopa. Danilo kao
arhiepiskop

Pošto je ovaj gospodin moj tada ispunio sve želje po srcu tome hristoljubivom kralju, kamo beše šiljan,
razgarajući se ljubavlju Hristovom, imajući tako svoj um prikovan tamo, ustavši ode u Svetu Goru.

Kada se posle njegova odlaska prestavio arhiepiskop Nikodim, i ovaj hristoljubivi kralj Uroš Treći seti se
ovoga gospodina mojega, i mnogim šiljanjem prizva ga k sebi, a on nije ništa znao šta će biti, i kao
iznenada zapovedi da se sabere ceo sabor srpske zemlje. I kada je to bilo, ubeđenjem toga
hristoljubivoga kralja i blagovoljenjem celoga sabora Svete Gore i sabora srpske zemlje, učiniše sve po
zakonu, i uzvedoše ga na presto svetoga kir Save u naročiti dan praznika Vazdviženja Časnoga Krsta i
proslaviše ga govoreći:

"Danilu preosvećenome arhiepiskopu sviju srpskih i pomorskih zemalja, mnoga leta."

A kada ovaj gospodin moj vide takav dar presvetoga Duha, kako mu se dade vlast počasti sedenja
apostolskoga, koju nikada nije hteo niti se tomu nadao, ne male hvale blagodarenja davaše Gospodu
Bogu, čijom voljom bi udostojen neiskazane milosti. Govoraše ovako: "Veličajući veličam Te, Gospode
Bože moj, i slavim ime Tvoje za množinu neiskazane Ti dobrote, koju činiš sa mnom nedostojnim od
mladosti moje pa sve do sada, ne udaljujući od Tvojih milosrđa, no još više na veća prevodeći, otuda
dolazi unapred razumevanje budućih stvari i razumevanje tajana, javljanje sakrivenoga, razdavanje
blagodati, i nebesni život tj. zborovanje sa anđelima i beskonačno veselje, sjedinjenje sa Tobom na
visinama i konačna želja, tj. beskonačna radost. Jer od takva sjedinjenja obogatio si i mene grešnoga. Jer
takav dar Tobom darovan mi, nije samo moj, no i onih koji Te ljube i onih koji su Ti od početka ugodno
poslužili. Ali znam Te darovaoce svakih prozbi, koje su Tebi ugodne, jer nisi daleko od onih koji Te
prizivaju. Jer si rekao: Dozovi me, i uslišaću Te.'23*

Na to uzdajući se, molim nezlobivo Tvoje čovekoljublje da se utvrdi um moj nepokolebim iskušenjima
demonskim. No daj mi da hodim putem pravde Tvoje i da priležno poslušam božastvene zapovesti Tvoje.
Jer Ti si Onaj koji uči čoveka razumu i koji vodiš ka istini, i koji kažeš: ,Ja sam put i istina i život',24 ,svetlost
koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet'.25 Jer u Tebe je riznica mudrosti i razum darežljiv. Jer
sveti pevac David uči nas govoreći: Pristupite k Njemu i prosvetite se, i lica vaša neće se postideti.' 26 I
opet: ,Gospode, u svetlosti lica Tvoga poći ćemo, i o imenu Tvojem uzradovaćemo se na vekove.' 27 I
božastveni Pavle: ,Odbacivši sada gordost i greh koji se lako nalazi, potecimo na predležeći nam podvig,
gledajući ka načelniku vere i svršitelju svega Isusu.'28

Zato, dakle, druge nade i pribežišta neuzburkane tišine nemam osim Tebe, jedinoga Boga mojega i
Vladike. Daruj mi da Ti u ovom veku ugodno poslužim svakim dobrim delima i nelicemernom ljubavlju od
čistoga srca, postom i molitvom, žestokim životom, toplim suzama i milostinjom, koju Ti hvališ, i svakom
ostalom vrlinom. Treba da se više trudim za povereno mi od Tebe delo u ovaj čas, da revnujem
pravednim trudom svetiteljima koji su bili pre mene, koji se usrdno pobrinuše za tečevinu koristi njihove
pri večnoj nagradi od Tebe, razdavača dobara."

Jer ovake reči preosvećenoga gospodina mojega i dobroga hranitelja za ljubav Božju behu poznate ne
samo meni, no i svakoj čovečjoj prirodi. Jer ko ga gledajući mnogoplodna dela njegova i neporočan život,
neće smatrati blaženim, proslavljena od Gospoda u dolasku ovoga veka, i udostojena takve časti, u kojoj
je imao savršenu vlast da bude istiniti i neiskazan rasuditelj duhovnih stvari među ljudima. Jer otkada
primi presto arhijerejstva podignut od Gospoda, poče se neoslabno podvizavati dobrim podvigom, čineći
svaka dela neporočno u prilaganju trudova za božastvenu crkvu, koju dostojno mogu zvati dom Spasov
mojega Vladike, arhiepiskopija srpska.

Posle ovoga, ja nedostojni sluga njegov usuđujem se da sve po redu iznesem vašem hristoljublju o ovom
gospodinu mome, koliko trudeći se u činu črede svoje ugodno posluži Gospodu za korist duše svoje, i
crkve božastvene od osnova podiže i sve oborene obnovi, i prosto što nikada nije bilo, pokaza divno i
preslavno na večan i blaženi njegov spomen. Jer hrabrom dušom imajući ljubav ka Bogu i toplo
prisvajanje, ka Njegovoj volji i htenju navikavši živeti od mladih noktiju, sve blagoobrazno po zakonu
svršavajući prozbe što mu je na korist, dobri podvižnik sabiraše božastvene ustave i njima je krasio svetu
crkvu kao zlatnim resama, ali još više od njih najbolja božastvena pjenija i velika slavoslovlja neprestano
svršavaše ovaj preosvećeni.

Jer grabeći večno blaženstvo od Gospoda, i znajući da mnogim trudovima treba ući u carstvo nebesno,
nikada ne dade pokoja telu ni dremanja očima svojima. No kada se dogodio dan koga praznika, ušavši u
crkvu sa Bogom darovanom mu decom, i celim klirom crkvenim, svršavaše s njima uznošenja Božja
grlima, kako je dostojno na pohvalu kojega praznika, kao i slavni dobri pesnik budeći sve ka istinitom
podvigu duševnoga sticanja. Jer krepko i neodstupno držaše ustave zakonskoga predanja; i ostalo veće
od ovoga i još više.

Jer dostojno mi je upodobiti ovoga preosvećenoga i nazvati ga ravnočasna takovima, koje hvaleći
Grigorije Bogoslov reče:

"Blago onima, koji stekoše u ovom životu dobročino stupanje, oko koje ne zabludi, blag osmeh, hvalu
solju i nelicemernošću rastvorenu, koji su smerni u zemaljskim i visoki u prenebesnim, ništa u svetu i više
od sveta, koji su van tela i u telu. Jer takovih je deo Gospod."

Jer i ovoga gospodina moga naoruža za svaka dobra dela, i dade mu da bude neporočan i nepostidan
delatelj, koji upravlja reč istine, kome od početka nijedna zloba ne izmeni njegov razum, niti prevara
prevari dušu njegovu. Mreže mnogopletene tj. zamke lukavoga, imajući duhovna krila, prelete ih. Bio je
udostojen mnogih viđenja božastvenoga razumevanja, i pokaza bogougodan život. Jer naći ću mnogo
više vrlina ovoga preosvećenoga, za koliko godina predrža presto svetoga Save.

Mnoge dobre i prekrasne uspomene njegove javiše se u božastvenim crkvama, tj. unutrašnje potrebe i
ikone božastvene zlatom okovane, izabrane rize jerejske, epitrahilji i narukvice zlatom ukrašene, dipli i
feloni, u kojima čaci služe zakonske službe u božastvenoj crkvi. Sastavljao je mnogobrojne knjige i
iznalazio je one koje pre nikada nisu bile, i njima kao lepotom zvezda obasu Gospodom poverene mu
hramove božastvene. Ne samo takvima, no i svakome, koji trebaše, obilno davaše, čime se slavi Gospod,
i blažena je njegova uspomena. Jer Bogom darovanim mu razumom poučavaše sve ljude ljubavi Božjoj, i
prizivajući ujedno sve ka razumu, da znaju šta je zavet u Bogu i željeno delo blagočastija, i da vrline
sigurno naviknu zakonima. Jer Gospod reče:

"Koji god učini i nauči, ovaj će se veliki nazvati u carstvu nebesnom."29

Ovaj preosvećeni gospodin moj u obojem ugodi Gospodu, sobom sve čineći i druge učeći, i radi toga
života puna vrline i dobrote i ljubavi ka mnogima, svi velikoimeniti neštedno prinošahu svoja bogatstva u
dom Spasov, srebrne i zlatne sasude, i ostala mnogoimenovana bogatstva govoreći mu:

"Znamo da ćemo bogoprijatnim Tvojim molitvama dobiti oproštaj grehova; jer tobom vođeni i naučeni
prinosimo ovo na dar Gospodu."

Osobno su dali časti tome preosvećenome. Ovaj gospodin moj od početka obogaćen od Gospoda
neiscrpivim darom na vekove, i od mladosti navikavši da čini milostinju i utehu ništima, i izbavnik
uvrebenima, tolike mnoge darove i bogatstvo primajući, ništa ne steče sebi u imanje, samo je bogatio
božastvenu crkvu i neoskudno je razdavao milostinju, sećajući se u umu onoga suda, koji će biti bez
milosti onima koji ne čine milostinje.

Danilo podiže crkvu Bogorodici Odigitriji u Peći i crkvicu Sv. Nikole

I posle takvih njegovih dobrih dela, nadahnu Bog njegov um, da stvori delo Gospodu i trud rukopoloženja
svojega, kao što stvoriše svetitelji koji su pre bili. I pomoli se Gospodu govoreći:

"Utvrđenje onima koji se nadaju na Tebe, Bože Gospode svega, pogledaj na želju moju, koju trebam od
nezlobivoga Tvoga čovekoljublja, da sazidam hram u ime presvete Tvoje Matere, ne bi li mi bila
molitvenica u dan tute moje strašnoga Tvoga ispitivanja."

Jer Njezin nadežni sluga beše; jer ga izbavi od mnoge napasti i bezbožnih klanja, kada beše u Svetoj Gori,
i carstvujućem Gradu Konstantinovu, kada je išao tamo, sve svoje želje Njezinom pomoću dobi. Videći
zgodno mesto za postavljenje crkve, i tu sve spremivši, poče zidati crkvu u ime Presvete, koja se zove
Odigitrija Carigradska, praznik Uspenije. Kada je ovaj sveti i božastveni hram Presvete pospešenjem i
pomoću Božjom okončan do mere krasote i divnoga blagoljepija, mnogim trudovima i podvigom ovoga
preosvećenoga gospodina mojega, i videći sve svršeno, kraseći radovaše se mišlju sve duše, javljajući reči
Bogooca:

" ,Gospode, zavoleh krasotu doma Tvojega i mesto svetinje u slavu imena Tvojega',30 jer znam da nađoh
blagodat pred Tobom. Jer usliša moje hude molbe, i udostoji me da ugledam u životu mojem svršeno
takvo delo. No blagodaću neiskazane Tvoje milosti, daj mi da do kraja bolju brigu učinim njome."
Sve takve molbe Božjom pomoću dobro dobivši, i tu božastvenu napred rečenu crkvu iznutra ukrasi
išaranim lepotama, da je divno gledati. Postavi ustav u njoj da ga drže dobrorazumni crnci grčkoga
naroda, da se sve vrši po zakonu u toj crkvi, da po njihovu ustavu vrše božastvenu službu i sve ostalo.
Unutra, u toj svetoj crkvi, u jedno zdanje načini dve crkve: jednu u ime Preteče, a drugu u ime svetoga
Arsennja arhiepiskopa. Ustanovi u toj svetoj crkvi i utornik i petak, da se svagda neizmenjeno poju
paraklisi; i obilno u njoj postavi grčke knjige i sve crkvene potrebe, u kojoj će se neprestano slaviti
Gospod.

Ovaj Bogom vazljubljeni, ka Njemu je upućivao umno viđenje i razum, i hteo je u svemu ugodno da Mu
posluži, imajući u sebi obilnu riznicu: umetnost razuma i mudrosti, i pričom zagonetke rečima, čiji
dobroglagoljivi jezik je sličan hvali proročkoj, kao i pero književnika brzopisca, jer se blagodat izli na usne
njegove; jer on božastvenim razumom i pobožnošću i živeći u nezlobivosti srca svojega, bio je u svakom
delu urazumljivan od Gospoda, da čini po volji njegova htenja.

Ka toj svetoj prvozdanoj crkvi, tj. satvorenom hramu ovoga preosvećenoga, učini blizu nje pod jednim
krovom malu crkvicu u ime velikoga arhijereja Hristova Nikole, i nju ukrasi svakim blagoljepijem, da se u
njoj vrše svi ustavi božastveni, kao što i velike crkve imaju predanje.

Danilo zida pripratu u Peći

Pošto je ovaj gospodin moj preosvećeni arhiepiskop kir Danilo tako svršio rukopoloženo delo, opet
razgarajući se revnošću ljubavi božastvene, i hoteći u većim stvarima proslaviti svoju uspomenu, uziće na
um njegov bogougodna misao, da sazida takvu svetlu pripratu i preslavnu i dostojnu mnogoga pričanja.
Jer celo zdanje takvoga dela prvo umom svojim sve razmeri, što će biti od početka do kraja, kakva joj je
visina, kakva dužina, kakva širina, tako da se ona naslanja u sjedinjenju ka prvosazdanoj crkvi Svetih
Apostola, i crkvi svetoga Dimitrija i ka hramu Presvete Bogorodice, koji je rukotvorio ovaj preosvećeni.

I sve iznašavši što kako treba da bude, i poče zidati postavivši mramorne stubove i na njih svoditi
zidanjem prečudne krovne svodove, koje imaju lepotu viđenja. Jer podigavši tu pripratu veliku i
prekraonu, i nepokolebimo sve utvrdi po smotrenju Gospoda zižditelja svega, bez koga se ni reč ni delo
ne svršava. I opet veću čast priloži takvome zdanju, svu izografisavši je kao i travne cvetove i mnogo
ukrašene, tako da su je svi bogoljubivi gledali ukrašenu u lice. A tu načini i pomost po njoj u visinu, što se
zove katihumenija po kojima će ići arhijerej u božastvenu crkvu.

Kao što beše video mnoga sveta mesta obilazeći, razumom svojim i mudrošću, koju primi od Boga,
činjaše takva dela. Jer još u svojoj mladosti postade premudar od Gospoda i napuni se mnogoga razuma,
i obilan postade u duhovnim poukama. U mnogim mestima ostavi svoju uspomenu, i postade vazljubljen
u svetu od sviju, sva dela čineći neporočno. Jer koliko čuste za takva njegova polaganja grudova, da li će
kogod reći da sa nuždom ili nasiljem prisiljen bi ko da čini koje delo? Jer ljubljaše sve kao i čedoljubiv
otac i čuvaše da ko što ne uznegoduje.
Tu u domu Svetih Apostola pred crkvom sazda veliki pirg, i na vrhu njegovu imenova crkvu svetoga
Danila Stupnika, i nju ukrasi slikama božastvenoga pisma. Izdavanjem mnogoga svoga zlata načiniše mu
u primorju zvona dobroglasna, i njih donese sa mnogim trudovima, i postavi ih tu na predivnu hvalu i
čast svetih apostola, a na svoje blaženo i večno spominjanje. Ostala mnoga polaganja trudova ovoga
preosvećenoga gospodina mojega, koja učini u domu Svetih Apostola, ako bi se po imenu sva kazivala, to
bi bila duga beseda rečju o takovim.

Danilo obnavlja Žiču, pokriva je olovom, obnavlja i popisuje trpezariju

Mesto sveto, koje se zove dom Spasov, velika i prvosazdana arhiepiskopija, zvana Žiča, u prošla
vremena, nekada, dugo je stojala u pustoši nailaskom bezbožnoga naroda kumanskoga, i sve je bilo
ognjem sažeženo, a posle njih, pošto je bilo vreme, za blagočastivoga kralja Uroša i dok je u njegovo
vreme bio preosvećeni arhiepiskop Jevstatije Drugi, to mesto bi obnovljeno, ali ne svršeno, kao što beše
isprva. Dok je ovaj preosvećeni arhiepiskop kir Danilo Božjim blagovoljenjem upravljao presto svetoga
Save, pošto je od početka imao neoslabnu ljubav ka Gospodu da čini Njegovu volju, i hoteći u
mnogorazličnim trudovima proslaviti svoju uspomenu zajedno u prenebesnim i zemaljskim stvarima,
zavoleo je priskrbni i tesni put, po kome idući nikada ne pogreši u svome uzdanju, koje je bilo u pohvalu
Božju. Svagda imajući u svome umu strah Gospodnji, koji je početak premudrosti,31 sa mnogim skrbima i
nuždom živeći svoj život, u gladovanju i žeći i mnogom podvigu, u sebi govoraše:

"Bojim se, da kako drugima propovedavši, sam budem nepotreban."

To napred rečeno mesto, dom Vladike sviju, Boga, bilo je obnovljeno mnogim trudovima od ovoga
preosvećenoga u savršenu lepotu, koliko mu beše moguće. Jer crkvu božastvenu pre pokrivenu, i potom
oveštalu, ovaj gospodin moj pokri olovom, skinuvši staro. I kulu, takođe sazdanu u tom mestu, većma i u
visinu uzdiže zidanjem, i pokri je olovom. A trpezariju koja je saborna u tom mestu, i nju sasvim oborenu,
ovaj preosvećeni gospodin moj obnovivši i popisa, da je blagolepio onima koji gledaju. I drugu palatu
načinjenu od drveta, tu blizu nje postavi. Jer su mnoge druge vrline njegove i obnovljenja u tom svetom
mestu iznutra i spolja. A i dalje brinući se o njemu, sam nasadi mnoge vinograde, i ranije nasađene
većma rasprostrani, tako da je u njegove dane Božjom pomoću u svemu obilovalo.

Ostala dela Danilova

Bog je obraćao pažnju mnogoobraznim trudovima njegovim, koliko se krepko podvizavaše, brinući se za
svako dobro priloženje od Gospoda poverenih mu svetih crkava. Jer načini mnoge vrtove, koji imaju
svakojake rodove voća svakoga drveta za hranu ljudi. A umetnik svega, Bog, dade mu takav razum
mnogoobrazan, da se proslavi mnogim dobrim delima i da zna priče i veštine umetnosti, u svakom delu
zemaljskom. Jer sve što zamoliše oči njegove od Gospoda, ne liši se ničega.

I u Magliču Gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i
ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi sv. Georgija, u gradu tome, utvrdi božastveni
zakon, da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božastvene knjige i sve ostale
crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženja domovima Božjim neka mu Gospod dade
večno blaženstvo.

Jer čini se meni, grešnome sluzi njegovu i učeniku, da mu je još od njegove mladosti spremljeno od
Gospoda, i njegove Bogu ugodne molitve neka me sačuvaju od iskušenja lukavoga neprijatelja. Jer mi je
dirljiv i prekrasan prizor njegova čudna života u zemaljskim, tj. post i žestoko prebivanje, priležna
molitva, noćna stojanja, u njima mnoga stradanja, gorka uzdisanja i tople suze. Posle takvih podnošenje
težine dnevne vrućine, koji kao tvrdi kamen nije mario za sunčanu žegu, -niti se kolebao burom vetra, no
je pri svakom delu koje je činio stojao neodstupno, primajući stradanje zakonsko, i radi toga je unapred
grabio život večni, pazeći na reči Pavla vaseljenskoga učitelja, koje posla ka Timoteju govoreći: "Pazi da
sebe postaviš iskušena pred Gospodom, nepostidna delatelja, koji u svemu upravlja slovo istinito."32 Jer
početni uspeh i usrdnost svoje tople vere strahom Božjim i verom do smrti sačuva, u svemu pokazujući
savršeno trpljenje, čineći sa rečju i delo.

U mestu zvanom Jelašci podiže izabran dvor za svaku priliku, i postavi prekrasne i visoke palate, i tu
sazda božastvenu crkvu u ime arhistratiga Mihaila, koju i popisa i ukrasi svakim dobrozakonjem i utvrdi,
iz dana u dan napredujući nabolje, i brzo tekući na svaku vrlinu, bojeći se lenosti onoga sluge i osude, i
reči: "Uzmite takvoga i bacite ga u krajnju tamu."33

Jer ovaj preosvećeni navikavši na dobro i u svemu trezveći se, od mladosti naviče na život dobroga
ispravljanja, tj. smirenu mudrost, misli očišćene i istrebljenje gneva, prosto mrtav za greh i raspet za
Hrista, svu ljubav i želju nesito upravivši k Njemu jedinom, tako da je do same smrti raspinjao telo svoje i
neoslabno se trudio, jer je rečeno: "Ko spavajući postavi pobedu? Ko li se hranjen i počivajući uveza
triput pletenim vencima? I ko ne trčeći brzo primi pravila višnjega zvanja?" Jer bol rađa slavu i trudovi
isposreduju večni pokoj, jer mnogim skrbima treba ući u carstvo nebesno.

Jer šta je, vazljubljeni, krasnije od učešća one radosti i slave, koja je spremljena onima koji ljube
Gospoda? Šta li je ljuće od večne muke i plamena koji se ne gasi, i krajnje tame adskoga mučenja, i
onoga crva koji ne spava i čeka telo čovečje? Jer gospodin moj preosvećeni arhiepiskop Danilo, spazivši
ovo što će biti naposletku, smisleno se brinuo za dušu svoju, hoteći odati čast beskonačnoj reči, koja i
kaže: "Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti."34 Jer mnoge su tekovine trudova za lepotu ovoga gospodina
mojega, kao što čuste, koliko se pojaviše u dane njegove vladavine.

Jer mesto zvano Lizica, gde je ikonomija crkvene oblasti, u tome preosvećeni arhiepiskop Nikodim sazda
crkvu u ime Hristova arhijereja Save, bivšega prvoga arhiepiskopa srpskoga. Ovaj gospodin moj, koji je
navikao da veseljem srca ispunjuje nedostatke drugova svojih, i to napred rečeno mesto obnovivši i
božastvenu crkvu rasprostrani i ukrasi slikanjem časnih slika, i kulu sazdanu tu pred tom crkvom podiže u
visinu. Pri tom mestu nasadi vinograde, i druge prikupi davanjem zlata, nasadivši različna voća, tako da
su svi obilovali u tom mestu od pravednih trudova ovoga gospodina mojega.

Jer ja ne mogu iskazati spisima sve o njemu, i koliko beše proslavljen i mnogočastan, predivan u svakoj
vrlini duševnoga podviga, iskusan u delima rabote života svetskoga čije je iskustvo najveće i saznanje
najsavršenije. Jer gde ne stiže da crkvu sazida, to zapovedi da je načine od drveta i da je postave na
hvaljenje i slavljenje Boga, tako da veličastvije Njegovo bude na svakom mestu. A kada dolažaše vreme
da se sadi voće, ne samo da mesta, koja su pripadala kojim manastirima, ispuni različnim nasadima, no i
brda i doline i pusta mesta nasadi mnogoplodnim voćem, kao i lugove dubravne, i za njih se brinuo, kao
vaistinu dobri težar čuvajući i trebeći, da se kako ne uledini njegov sad, želeći za takve trudove u onom
veku svoje plodove jesti. Jer reče: "Oni koji sa suzama seju, u radosti će požnjeti."35

Ovaj gospodin moj savršeno proštenje dobi od Gospoda, i samo rečju usta svojih pobeđivaše one, koji
nepodobne reči đavolskim dejstvom govorahu protiv toga preosvećenoga, ili mu kakve dosade učiniše,
takvim se protivljaše imenom Gospodnjim, i molitvom vere nizlagaše ih, kao i oružjem oštrim sa obe
strane. Jer radi mnogoga podviga njegova ka Gospodu, dovoljno je i meni sluzi njegovu i ovo kazati, koji
je toliku nadu i ljubav imao od Gospoda, da je i bolesti čovečje isceljivao samo molitvom i prekrštenjem
ruku svojih. Jer ja na sebi iskusivši takvo, brzo objavljujem njemu mnogorazlična veličija od Gospoda.

O prestavljenju ovoga arhiepiskopa Danila. Ovaj preosvećeni gospodin moj arhiepiskop kir Danilo,
smerni i krotki i ništeljubivi, iskusan i izabrani u zapovestima Božjim, a još i procveta u dobrim delima, i
požive u svetiteljstvu na prestolu svetoga Save četrnaest godina i tri meseca, bogougodno požive i
Gospodu ugodi, i usnu s mirom i ka Gospodu otide meseca dekemvrija devetnaesti dan u 1-vi čas noći.