Globus Broj 41

Стеван M.
Станковић
„Глобус“ – Часопис за методолошка и дидактичка питања географије
Уређивачки одбор:
Др Ненад Живковић Др Јован Плавша (Нови Сад)

Др Даница Шантић Др Нено Димов (Бугарска)
Др Јелена Луковић Dr Daniel Goler (Немачка)
Мр Ивица Шантић Dr Andreas Winkler (Немачка)
Др Мирољуб Милинчић Др Марко Кревс (Словенија)
Др Снежана Вујадиновић Др Јиржи Бански (Пољска)
Др Славољуб Драгићевић Др Николај Слука (Русија)
Др Рајко Гњато (БиХ, Република Српска) Dr Jeffry Lash (САД)
Др Јелена Ћалић (ГИ „Ј. Цвијић“ САНУ)
Технички уредник: мср Тијана Ђорђевић
Издавач:
Српско географско друштво, Београд
Студентски трг 3/III, тел. 011/2184-065
Рукописи су примљени и рецензирани до 31. 12. 2016. године
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
91
372.891
ГЛОБУС : часопис за методолошка и дидактичка питања
географије : journal for methodological and didactical questions
in geography / уредник = editor Мирољуб А. Милинчић.
Год. 1, бр. 1 (1969)- . - Београд
(Студентски трг 3/III) : Српско географско друштво,
1969- (Београд : Форма Б). - 24 cm
Годишње. - Часопис није излазио 1985 - 1992;
обновљен је 1993. године са бр. 17
ISSN 0351 0050 - Глобус (Београд)
COBISS.SR-ID 133408519
2
ГЛОБУС 41 – Часопис за методолошка и дидактичка питања географије
______________________________________________________________________
911.37:090.1
Коментар и приказ Comment and review
КОРЕНИ ЗА НЕЗАБОРАВ НАШЕ НАУКЕ

Подухват Службеног гласника и Српске академије наука и уметности
Стеван М. Станковић1*
* Универзитет у Београду – Географски факултет
Човјек образован школом,

без друге литeратуре,
није образован човјек.
Антун Густав Матош (1873-1914)
Године 1902. у Српском етнографском зборнику, у серији Насеља

српских земаља – расправе и грађа, коју је публиковала Српска краљевска
академија, као прва књига објављена је знаменита студија Јована Цвијића
(1865-1927) Антропогеографски проблеми Балканског полуострва (236
страна). Била је то својеврсна основа из које је током времена израстала и
ширила се Цвијићева антропогеографска школа, по низу особености једин-
ствена и до наших дана, непоновљива код нас и у свету. Уз нешто касније
објављено Балканско полуострво и јужнословенске земље, Јован Цвијић је
себи изборио високо место међу светским научницима који су се бавили
најсложенијим делом географије, тј. свеукупним односима човека, људ-
ског друштва и окружујуће природе. Серија (десет књига), Насеља срп-
ских земаља је на предлог Јована Цвијића, 1922. године преименована у
Насеља и порекло становништва (34 књиге). Јован Цвијић је био уредник
обе наведене серије од 1902. до 1926. године.
Радом Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, сери-
јом књига које су настале по Цвијићевим Упутствима за проучавање села у
Србији и осталим српским земљама (1896), Упутствима за проучавање се-
ла у Босни и Херцеговини (1898), Упутствима за проучавање села у Старој
Србији и Македонији (1898), Упутствима за испитивање насеља и психич-
ких особина (1911) и Упутствима за испитивање порекла становништва и
психичких особина (1922), заједно са непоновљивом монографијом Бал-
канско полуострво и јужнословенске земље (1922), која је најпре (1918)
штампана у Паризу под насловом La Péninsule Balkanique, Géographie hu-
maine (VIII + 532 pp), српска национална наука у домену географије и ет-
нологије, остварила је најимпресивнији продор на европској и светској на-
учној сцени. По речима Јована Цвијића „Основна је дакле црта Упутстава
1
Контакт адреса: mikan@gef.bg.ac.rs
1
Стеван M. Станковић
и антропогеографских радова мојих ученика ово: испитују се проблеми,

ради њих се скупља грађа, не скупља се грађа о којој се не зна чему служи.
Свако питање Упутстава има одређен задатак и чини са свима осталим це-
лину, којој је тежња да се све стране антропогеографских проблема тако
расветле да им се и узроци виде, узроци разноврсни и компликовани, као
код свих проблема који се тичу оне интересантне везе и узајамних утицаја
између целокупне природе и етничких момената, за тим људских твореви-
на и људских кретања.“
Преданост теренским истраживањима
Проучавања градских, посебно сеоских насеља, и порекла њиховог

становништва, по концепцији и у књигама презентованим резултатима,
импресионирали су бројне стране научнике, посебно оне у водећим науч-
ним центрима Европе, какви су били Париз, Беч и Берлин. Констатовано је
да су Словени, овом приликом то поистовећујемо са Србима, имали среће
да се таква проучавања и дубоко осмишљен антропогеографски програм
код њих развија, да је јединствен по методи, оригиналан по духу, научно
основан и апликативан. За проучавања на терену, Цвијићева Упутства су
била од великог значаја. Имала су облик до тада непознате и широко обу-
хватне анкете. На истраживањима су ангажовани учитељи, професори,
свештеници, конзули, студенти, интелектуалци. Сви су настојали да раде
методски, без журбе, с мирноћом и одговорношћу. Спајањем знања о при-
роди, са знањима о становништву и насељима, израстала је јединствена
концепција антропогеографског садржаја, који је представљен у бројним
чланцима и обимним књигама. Елементи спајања и прожимања, одвајања и
изоловања, зоналност и азоналност, прошлост и савременост, порекло ста-
новништва и његове миграције, прилагођавање миграната новој средини,
интерпретирани су на тада најбољи могући начин. Јован Цвијић је рукописе
својих сарадника детаљно анализирао и најбоље одобравао за штампу.
Миленко Филиповић (1902-1969), научник, етнолог, оснивач Балка-
нолошког института Академије наука Босне и Херцеговине, до детаља је
познавао идеје и особености Цвијићеве антропогеографске школе, њене
поуке и поруке и примењивао их у својим истраживањима. Указивао на
чињеницу да су „Антропогени проблеми основа и далекосежни програм. С
њим су ударени темељи научном проматрању антропогеографских и етно-
лошких појава на још увек недовољно познатом Балканском полуострву, а
серија предеоних монографија, започета том књигом, продужава се и да-
нас само са прекидима у току два светска рата... Цвијић је и у предавањи-
ма антропогеографије улазио не само са дубоким познавањем предмета не-
го и страшћу и већ првих година свог наставничког рада поставио основе
2
ономе што је доцније названо Цвијићева антропогеографска школа.“ Из

таквих почетака, које везујемо за крај XIX и почетак XX века, настало је
више десетина и стотина рукописа научних и стручних радова и обимних
монографија. Неке од њих, на добробит широке интелигенције и љубите-
ља науке, презентоване су у библиотеци Сведоци епохе, едиција Корени,
посредством које смо у прилици да обиље тога данас имамо као на длану,
да упознајући ауторе и њихова дела, нека први пут штампана пре више од
150 година, сазнамо много о прошлости нашег народа и наших насеља, јер
без прошлости и дубоких корена, нема светле будућности.
Француски географ Жил Сион, професор Универзитета у Монпељеу,
проглашен почасним чланом Српског географског друштва 1935. године,
писао је да је Јован Цвијић знао да је „Балканско полуострво згодан пред-
мет за овакве студије. Оно је разноврсне пластике, под разним климатским
утицајима, на релативно малом простору његову живе многа племена, ра-
зни народи, и такви који припадају сасвим различитим народним породи-
цама, на њему су се дешавале многобројне и младе племенске и народне
миграције. Пажљива испитивања, која се оснивају на дубоком познавању
географских прилика Полуострва и оштром научном утврђивању етно-
графских појава и уопште оне суме особина, којима се различна племена и
народи одликују, могу дати драгоцених података и резултата о великим
проблемима; о утицају средине и етничког момента, о размери између та
два утицаја и о вредности и природи етничког момента; за такве студије
потребно је познавати и историјску прошлост земље и све оне утицаје и
ситне импулсе, који су са стране долазили.“
Књиге значајне библиотеке
Пошто су добро анализирали и упознали значај дела географског и ет-

нолошког садржаја, од којих су нека давно публикована, људи интелектуал-
них врлина из Српске академије наука и уметности и Службеног гласника,
покренули су пажње вредну и за културу изванредно значајну серију књига.
Библиотека је названа Сведоци епохе, едиција Корени. Први уредник серије
био је Слободан Гавриловић. Приређивач серије, која већ има 29 књига, је
Борисав Челиковић. Презентирајући нам дела из прошлости, предочавају
нам будућност, указују на корене из којих је временом израсло широко раз-
гранато географско, антропогеографско и етнолошко стабло са плодовима
чија се вредност новцем не може исказати. Плени пажња о ширини предузе-
тог посла, презентовања грађе из различитих година, публикација, аутора,
издавача. Све то, као фототипска издања, готово у потпуности идентична са
оригиналима, тематски сврстана у књиге које су технички изванредно пре-
зентоване, чине својеврстан издавачки подухват, представљен 2011. годи-
3
ном првом и 2016. двадесет деветом књигом. Више од 20.000 страница књи-
га библиотеке Сведоци епохе, едиције Корени, јединствен су издавачки по-
духват код нас, који ће, сигурни смо, током наредних година бити презенто-
ван новим књигама, којих може бити и више од педесет.
Обимна дела, изводи и краћи радови објављени у едицији Корени, у
првобитном облику, публиковани су пре 150 година, али и недавно. Преу-
зети су из бројних часописа, зборника радова и посебних књига и то: Насе-
ља српских земаља, Насеља и порекло становништва, Српски етнографски
зборник, Гласник Српског ученог друштва (Београд), Гласник Друштва
Српске словесности (Београд), Гласник и Посебна издања Српског гео-
графског друштва (Београд), Зборник за друштвене науке Матице српске
(Нови Сад), Зборник радова XXXVI конгреса Савеза удружења фолклори-
ста Југославије (Сокобања), Архив Народне библиотеке Србије (Београд),
Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена ЈАЗУ (Загреб), Вје-
сник Етнографског музеја (Загреб), Српски етнографски зборник СКА,
(Београд), Посебна издања Етнографског института, Гласник Етнограф-
ског института, Зборник радова Географског института, Посебна издања
Географског института, Посебна издања Одељења природно-математич-
ких наука, часописа Историјског института, Српског дијалектолошког
зборника Института за српски језик, Посебна издања Музиколошког ин-
ститута САНУ (Београд), Зборник Филозофског факултета Универзитета у
Београду, Старинар Српског археолошког друштва (Београд), Зборник Пр-
вог конгреса српских лекара и природњака (Београд), Етнологија, часопис
Етнолошког друштва (Скопље), Геолошки анали Балканског полуострва
(Београд), Караџић, лист за српски народни живот, обичаје и предање
(Алексинац), Трагања, годишњак за мултидисциплинарна истраживања за-
вичаја (Алексинац), Зборник радова Народног музеја (Чачак), Врањски
гласник (Врање), Етнографска библиотека Јеремије М. Павловића (Бео-
град), Братство, Друштво Свети Сава (Београд), Гласник Етнографског му-
зеја, Посебна издања Етнографског музеја (Београд), Митологија (Ниш),
Језик, култура и цивилизација (Ниш), Зборник за познавање Тимочке кра-
јине (Зајечар), Отаџбина, часопис за књижевност, науку и друштвени жи-
вот (Београд), Зборник здравствених проучавања и испитивања села и на-
родног живота, Централни хигијенски завод (Београд), Глас Ваљева (Ва-
љево). Зборник за народне умотворине и народопис Бугарске академије
наука (Софија) и др.
Борисав Челиковић, на првим страницама, прве књиге, у предговору,
под насловом Уз едицију Корени, поред осталог, написао је и следеће:
„Пре више од једног века, знаменити научник Јован Цвијић са својим са-
радницима и ученицима започео је вековни подухват српске науке: антро-
погеографско испитивање српских земаља у склопу кога су истраживана
4
насеља, порекло становништва и обичаји, а који данас припада темељима

српске науке и културе. Систематским радом Јована Цвијића и читавог ти-
ма образованих људи оног доба трајно су забележени и сачувани од забо-
рава предање, народни живот, обичаји и веровања који су готово нестали
убрзаном урбанизацијом и миграцијама српског становништва. Студије
настале у склопу тог пројекта објављиване су у Српском етнографском
зборнику Српске краљевске академије, а сада су права библиофилска рет-
кост коју поседује мали број институција, библиотека и појединаца. По-
себно интересовање данас влада за студије објављене у Првом од четири
одељења, колико их Српски етнографски зборник и данас има...Те студије
не користе само научни радници већ и велики број образованих поједина-
ца у тежњи да сазнају више о својим коренима... Едицији смо дали симбо-
личан назив Корени, јер желимо да ове студије поново вратимо у српску
културу и то у изворном облику, али на нов начин ... груписањем по пре-
деоним целинама оне добијају на целовитости и садржају.“
Антропогеографски проблеми Балканског полуострва
Књига 1, Насеља српских земаља. Прва књига едиције Корени штам-

пана је 2011. године и има 808 страна. У њој су презентоване следеће сту-
дије Јована Цвијића: Антропогеографски проблеми Балканског Полуостр-
ва (1902, стр. 235), Прилози за студију Антропогеографски проблеми Бал-
канског Полуострва, Атлас, фотографије (1903. стр. 153), Метанастазичка
кретања, њихови узроци и последице (1922, стр. 97), Психичке особине Ју-
жних Словена (1931, стр. 261) и Насеља српских земаља (1907, стр. 18).
Допуњују је радови Јована Ердељановића – Упутства за испитивање наро-
да и народног живота (1910, стр. 41), Миленка Филиповића – Цвијићева
антропогеографска школа (1957, стр. 15) и Петра Влаховића – Рад Јована
Цвијића на проучавању етнопсихичких особина становништва Србије
(1979, стр. 15). Борисав Челиковић је приредио библиографију Српског ет-
нографског зборника (Насеља српских земаља, књ. 1-10, 1902-1921, Насе-
ља и порекло становништва, књ. 11-47, 1912-205, Живот и обичаји народ-
ни, књ. 1-38, 1902-1979, Српске народне умотворине, књ. 1-6, 1927-1994 и
Расправе и грађа, књ. 1-10, 1934-1975), и написао студиозан и документо-
ван поговор (стр. 31).
Указујући на методе и средства рада у домену антропогеографије,
писац поговора наглашава да Јован Цвијић констатује да је потребно ис-
траживати проблеме, ради њих треба скупљати одговарајућу грађу за коју
се зна за шта и чему служи. Полази од тога да је на Балканском полуостр-
ву за време својих теренских истраживања и нехотично почео пратити и
истраживати антропогеографске и етнографске појаве и процесе. „Ја сам
5
таква опажања, писао је Јован Цвијић, дуго сматрао само као сасвим спо-
редни део својих физичко-географских и геолошких студија. Али су она
расла; било их је и таквих која су од особите вредности, јер их ми према
социјалним и културним приликама можемо чинити, док је у осталој Евро-
пи пропуштено учинити их. Постепено, после дугог рада и размишљања,
могао сам видети антропогеографске проблеме, који су од великог интере-
са и значаја; све је више освајала мисао да треба систематски испитати нај-
пре насеља, која су са физичком географијом у вези, за тим и друге антро-
погеографске и неке етнографске објекте.“
Пошто је саставио питања, којима су, истраживачи на терену, дефи-
нисали бројне објекте, појаве и процесе, по њима је на терену ондашње
Србије радило више десетина истраживача. Током времена у Србији је ан-
кетирано више од 700.000 становника у 16 округа и 77 срезова. За релатив-
но кратко време, које у Србији, са 87% сеоског и 13% градског становни-
штва, ни мало није било наклоњено науци, антропогеографски је истраже-
но 1.608 сеоских насеља. Рад на терену и кабинетске студије литературе,
били су основа целокупног научног стваралаштва Јована Цвијића, што је
изричито захтевао и од сарадника на антропогеографским истраживањима.
Да би све то постигао Јован Цвијић је основао Географски семинар, за који
пише да је био добра школа за неколико генерација ученика, тј. студената,
географије и етнологије, до 1904 године Велике школе у Београду, а за-
тим, од 1905. године, новооснованог Универзитета у Београду. Неки уче-
ници (студенти) су са полетом прихватили препоруке Јована Цвијића,
упутства и идеје, те су убрзо приспели први радови за штампу. Међу уче-
ницима се посебно истицао Јован Ердељановић, асистент Географског за-
вода, који је свом професору био од велике помоћи на организацији студи-
ја о насељима. Истицао се и Риста Николић, такође, асистент Географског
завода. „Њему, као и г. Ердељановићу, посао олакшава проф. приправник
г. Радомир Илић. Овакви сарадници су скинули с мене знатан део посла.
Још од 1897. године приступило је се и сређивању података по утврђеним
начелима. У Семинару су изношени једино ученички радови, и сваки је од
тих ученика бар по два пута био у области коју испитује.“
Насељавање, земља, народ, живот, обичаји
Књига 2, Насељавање Србије. Публикована 2011. године има 924

стране, богат и разноврстан садржај. Аутори и радови су следећи: Тихомир
Р. Ђорђевић – Архивска грађа за насеља у Србији за време прве владавине
Кнеза Милоша (1926, стр. 661), Становништво у Србији после Велике сеобе
1690. године (1927, стр. 26), Насељавање Србије за време прве владавине
Кнеза Милоша Обреновића (1921, стр. 23), Село као друштвена заједница за
6
време прве владавине Кнеза Милоша (1922, стр. 10), Збијање кућа и ушора-
вање села под Кнезом Милошем (1914, стр. 8), Вароши у Србији за време
прве владавине Кнеза Милоша Обреновића (1921. стр. 22); Миленко Фили-
повић – Село у Србији крајем 18. и почетком 19 века (1954, стр. 15); Бориво-
је Дробњаковић – Становништво у Србији за време Првог устанка (1954,
стр. 16), О насељавању Црногораца по Србији у периоду од 1847. до 1869.
године (1924, стр. 19); Радоје М. Ускоковић – Исељени Никшићи (1924, стр.
18); Радослав Љ Павловић – Кулизе, порекло и старина (1952, стр. 26), Љу-
бомир Дурковић Јакшић – Досељавања у Кнежевину Србију (1957, стр. 36);
Борисав Челиковић – Уз грађу и студије о насељавању Србије (стр. 8).
Најстарији рад у овој књизи потиче из 1914., а најмлађи из 1957. го-
дине. Посебно значајним сматрамо радове Тихомира Р. Ђорђевића, етно-
лога, историчара, професора Универзитета у Београду, академика, који је
нашој науци оставио више од 700 библиографских јединица. Богатством
плени архивска грађа, погодна за низ истраживачких радова о једном ин-
тересантном историјском периоду развоја Србије. „Архивски податци које
сам тада употребио учинили су ми се, међутим, тако значајни и тако у
многом погледу обилати, да нисам могао а да их не прикупим у целину и
да их у овој књизи посебно не објавим.“
Књига 3, Србија – земља, народ, живот, обичаји. Штампана 2011.
године на 484 стране, дело је етнолога, академика Петра Влаховића (1927-
2016), једног од значајнијих истраживача и поборника Цвијићевог ствара-
лаштва. Књига овог, универзитетског професора, раније је објављена на
српском, и два пута на енглеском језику. На почетку излагања аутор исти-
че да је књига заснована на делима Вука Караџића, Милана Ђ. Милићеви-
ћа. Владимира Карића, Јована Цвијића и Цвијићевих ученика и следбени-
ка, који су на страницама Српског етнографског зборника оставили потом-
ству обиље научне грађе од значаја за етнологију, културу, историју и гео-
графију. На крају књиге у одељку Етнопсихичке одлике, истиче да су нај-
већу пажњу овим проблемима посветили Јован Цвијић и Владимир Двор-
никовић, први на балканском, а други на југословенском простору. „На ет-
нопсихичке особине српског народа, према Цвијићу, утичу разни чиниоци:
географска средина, ток историје, распоред цивилизација, миграције ста-
новништва, етничке поделе, положај и тип насеља... Осврт на допринос Јо-
вана Цвијића упознавању неких наших етнопсихичких особина заокружује
слику о Србима и Србији и у вуковско-цвијићевском стилу. Он је овде дат
са жељом да послужи као основа да се из данашњег времена лакше сагле-
дају промене које су се десиле и у етничком и у културно-историјском по-
гледу.“ Поговор под насловом Научно стваралаштво академика Петра Вла-
ховића (16 страна) написао је Борисав Челиковић.
7
Књига Петра Влаховића, са којим је писац ових редова повремено

сарађивао, одликује се јасноћом стила, узлазном линијом презентоване ма-
терије, која обухвата природу, време, простор, етничку историју, традици-
оналну привреду, саобраћај и саобраћајна средства, насеља, народну архи-
тектуру, домаћи живот, ношњу, друштвену организованост, обичаје и на-
родну уметност Срба и Србије. О пореклу становништва Србије и његовим
сеобама, које су и данас веома актуелне, уважавајући сазнања до којих је
дошао Јован Цвијић, аутор пише следеће: „Проблему сеоба Цвијић је при-
ступио културно-историјски, а то је и његова школа. Српска етнологија и
данас је снажно прожета овим елементима. Главне узроке сеоба сврстао је
у историјске, психолошке и економске. У историјске и психолошке узроке
сеоба спадају турска најезда, затим утицај јаничара. Сеобе проузроковане
аустро-турским ратовима издвојио је у посебну категорију, као и миграци-
је због буна и ратова. Посебно место добиле су сеобе услед верских гоње-
ња и сеобе као последица ратова за независност, које је Цвијић ставио у
категорију изазвану историјским и психолошким узроцима. Економски уз-
роци у сеобама су такође од значаја.“
Гружа, Лепеница и Таково – централни крајеви Србије
Књига 4, Гружа, антропогеографска испитивања. Штампана 2010.

године има 845 страна. Доноси обимне радове три позната аутора. Михаи-
ло Драгић је представљен делом Гружа, које је први пут штампано 1921.
године на 234 стране у Српској краљевској академији, под уредништвом
Јована Цвијића. Петар Ж. Петровић је аутор дела Живот и обичаји народа
у Гружи, које је први пут штампано 1948. године на 585 страна. Етнолог,
Мирко Р. Барјактаровић, професор универзитета, аутор је рада Два пода-
тка о досељеним Братоножићима у Гружи, први пут објављеног 1954. го-
дине на 3 стране. О истраживањима гружанског краја, осврт је написао Бо-
рисав Челиковић (7 страна).
Посебно интересантним чини се сазнање да је М. Драгић, у своје вре-
ме изванредан познавалац антропогеографских појава, процеса и проблема
у Гружи још као студент Филозофског факултета у Београду био сарадник
Јована Цвијића, код кога је докторирао 1911. године са темом о Гружи. На
првој страни обимне књиге, истиче следеће: „Испитивања насеља у Гружи
отпочео сам као студент философије III године у лето 1909. год. по упут-
ствима Г. проф. Ј. Цвијића. Тога пута сам проучио села Горње Груже. Иду-
ћег лета испитао сам села у Доњој Гружи, а 1911. прошао сам још једном
целу област ради допуна и евентуалних поправака. Нарочиту сам пажњу по-
клонио језерској пластици ове области у вези са положајем насеља и мигра-
цијама становништва. Резултате својих испитивања износио сам свагда у ге-
8
ографским семинарима које је водио J. Цвијић, где сам добио многе корисне
напомене, чему имају да благодаре многе боље стране ове расправе.“
Петар Ж. Петровић је, слично Михаилу Драгићу, истраживања жи-
вота становништва и њихових обичаја у Гружи, почео као студент. Придр-
жавао се Упутстава етнолога Јована Ердељановића из 1911. године. Рад је
први пут штампан 1948. године, иако је Српској академији наука прија-
вљен 1941. године, и на основу позитивног реферата прихваћен 1942. го-
дине. Ратне године и смрт уредника, академика Јована Ердељановића,
условили су извесно закашњење. Материја о Гружи, становништву, гово-
ру, привреди, домаћем и друштвеном животу, ношњи, обичајима, душев-
ним и телесним особинама становништва, односно, народном знању, пред-
ставља јасну етнографску основу за упознавање једног дела Шумадије.
Књига 5, Лепеница – насеља, порекло становништва, обичаји. Пу-
бликована 2010. године на 783 стране, доноси обиље антропогеографских,
етнографских и историјских података о Лепеници, истоименом крају у
Шумадији. Аутори и њихова дела су: Тодор Радивојевић – Лепеница, ан-
тропогеографска испитивања (први пут штампано 1911. године, стр. 384) и
Насеља у Лепеници (први пут штампано 1930. године, стр. 336); Боривоје
Дробњаковић – Крагујевац (први пут штампано у Гласнику Географског
друштва 1926. године на 20 страна) и Драгољуб Милановић – Баточина
(рад први пут објављен у Гласнику Српског географског друштва 1958. го-
дине на 13 страна). О истраживањима Лепенице, и ауторима наведених де-
ла, поговор је написао Борисав Челиковић.
Тодор Радивојевић, гимназијски професор у Крагујевцу, Шапцу и
Београду, у уводном делу првог рада, који има 384 стране, истиче: „Циљ
мојих испитивања био је, да проучим оснивање и развијање, прошлост и
садашњост насеља и становништва у Лепеници. Особиту пажњу обратио
сам на генетски развитак куће лепеничке, јер је она типски представник
куће у Шумадији. У расправу сам унео, у најглавнијим потезима, слику
економског стања у Србији од досељења Срба на Балканско Полуострво
до данас. До највећег броја података дошао сам личним проматрањем и
испитивањем старијих и разборитијих сељака. Сем тога корисно су ми по-
служила писмена саопштења која сам добивао од учитеља и свештеника;
затим пописне књиге и пописи становништва. Напослетку, употребио сам
све књижевне радове, у којима се спомиње Лепеница или које њено насе-
ље, и карте, на којима је нацртана испитивана област. Испитивања сам вр-
шио поглавито по Упутствима за проучавање села у Србији од г. Ј. Цвији-
ћа, који је изнео методе антропогеографских испитивања у својој расправи
Антропогеографски проблеми Балканског Полуострва.“
За други рад Тодора Радивојевића (Насеља у Лепеници), којих је 90,
према Јовану Ердељановићу, тадашњем уреднику серије Насеља и порекло
9
становништва, везани су интересантни догађаји. Истиче да је општи део о

Лепеници одштампан, а посебни није због неког неспоразума између Јова-
на Цвијића и Тодора Радивојевића. „Доцније је неспоразум изглађен и пок.
Цвијић је намеравао, да посебни део Лепенице, због његовог великог бо-
гатства у научној грађи и проматрањима штампа у једној од књига Насе-
ља. Пошто ми је ова Цвијићева намера била позната, ја сам предложио
Академији наука, да се из поменутог разлога штампа овај део рада Т. Ра-
дивојевића као засебна књига под називом Насеља у Лепеници. Одлуком
заједничког скупа Академија философских и друштвених наука од 20. маја
1929. године одобрено је штампање овог рада у Насељима.“
Књига 6, Таково – насеља, порекло становништва, обичаји. Штам-
пана 2010. године има 607 страна, на којима су презентована два обимна
рада Миленка С. Филиповића (1902-1969), који је студирао географију и
етнологију код Јована Цвијића, Јована Ердељановића и Тихомира Ђорђе-
вића. Био је вишегодишњи сарадник Етнографског института Српске ака-
демије наука. Објављене студије су: Таково (први пут штампано 1960. го-
дине на 320 страна) и Таковци, етнолошка посматрања (први пут
објављено 1972. године на 275 страна). Предговор о истраживањима Тако-
ва написао је Борисав Челиковић (15 страна), који је, поред осталог, пише:
„Миленко С. Филиповић истиче да су се у периоду од пола века догодиле
велике промене у друштвеној структури и у начину живота, тако да грађа
није хомогена са суседним областима, и тешко се може користити за упо-
редна проматрања и извођење општих закључака. Добра страна је што је
ову предеону целину обрадио један од наших најбољих етнолога, у зениту
свога истраживачког рада, тако да су његове студије о Такову међу најсве-
обухватнијим у читавој серији Насеља и порекло становништва и Српског
етнографског зборника.“ Студија о Такову Миленка С. Филиповића, садр-
жи следеће поднаслове: Општа карактеристика предела, Привредне прили-
ке, Положај и тип насеља, Кућа и зграде, Предео у прошлости, Данашње
становништво и Опис појединих насеља (укупно 36).
Студија Таковци, етнолошка посматрања, односи се на проучавани
простор и његово становништво, привреду и технологију, исхрану, ношњу,
установе и појаве друштвеног живота, обичаје и веровања, усмену књижев-
ност, музичке справе, игре и забаве. Аутор констатује да је Таково, као део
Шумадије, дуго чекало да се у њему изврше проучавања порекла становни-
штва, иако су у неким суседним крајевима она давно извршена. „За жаљење
је да се замисао пок. Цвијића није могла остварити тако да се рад на испити-
вању насеља и порекла становништва обави на већој територији истовреме-
но или у року од неколико година. Временски размак од 50 и више година
између таквих проучавања у деловима једне исте области чини да грађа није
хомогена и тешко ће моћи да се користи за упоредна разматрања и за изво-
10
ђење општих закључака. Наиме, у времену од педесет година настале су

крупне измене у свим гранама народног живота, које су се одразиле и на из-
гледу насеља, а настале су и нове појаве у миграционим кретањима.“
Ужички крај и Драгачево
Књига 7, Ужички крај – насеља, порекло становништва, обичаји.

Ова књига се из штампе појавила 2010. године. Има 471 страну и богат и
разноврстан садржај. Аутори и њихови радови су следећи: Љуба Поповић
– Ужичка Црна Гора; Љубомир Мићић – Златибор, антропогеографска ис-
питивања; Стојан Обрадовић – Описаније Округа Ужичког; Љубомир Сто-
јановић – Старо Ужице; Драгиша Лапчевић – Белешке о пореклу станов-
ништва у северозападној Србији; Сребрица Кнежевић – Село Дружетићи и
варошица Каменица и Један редак пример народног градитељства у селу
Дружетићи под Маљеном. О истраживањима ужичког краја 32 стране по-
говора, написао је Борисав Челиковић.
Аутор рада Ужичка Црна Гора, који је први пут штампан 1925. годи-
не у Српском етнографском зборнику, а под уредништвом Јована Цвијића,
у уводном делу истиче да је „Ово први рад ове врсте о ужичком крају. Тре-
бао је одавно бити готов. Почет је упоредо с испитивањима ваљевских
крајева, и још пре 1910 године био готов. Он је већ у 1913 и 1914 години
ушао у штампу и почео се увелико штампати. Рат је уништио и оштампане
табаке и рукопис с прилозима, па је уништио и пишчеве забелешке. Морао
сам 1920 год. почети из почетка. Највећа захвалност припада мом пријате-
љу г. Д-р Јовану Цвијићу што није дао да пропадне ова замисао.“ Дефини-
шући границе истраживаног терена, аутор истиче да је Ужичка Црна Гора
од најстаријих времена саставни део округа ужичког и да је по Вуку Кара-
џићу састављена из Црне Горе на северу и Рујна на југу.
Јовану Цвијићу се захваљује и писац студије о Златибору, која је пр-
ви пут публикована 1925. године, на 110 страна, са следећим поднаслови-
ма: Географске особине, Економске прилике, Етнографске особине, Поре-
кло становништва, Опис појединих села (Чајетина, Крива Река, Рожанство,
Алин Поток, Трнава, Сирогојно, Дренова, Жељине, Гостиље, Раковица,
Љубиш, Бјела Рјека, Јасенова, Ојкавица, Кућани, Бурађа, Негбина, Сјени-
шта, Драгалица, Расница, Јабланица, Семегњево, Мокра Гора, Шљивови-
ца, Бранешци). „Испитивање златиборских села, пише аутор, довршио сам
1906. год., а објављујем тек сад, јер је рад за време рата био загубљен. За-
хвалан сам многим Златиборцима, нарочито великом броју разборитих и
бистрих стараца од 80-100 година, који су ми при испитивањима учинили
врло лепе услуге и давали добра обавештења, нарочито о пореклу станов-
ништва. Нарочито сам захвалан Г. Ј. Цвијићу, на упутствима и материјал-
11
ној помоћи из Географског Института Универзитета у Београду за овај

рад, као и мом земљаку Г. Радоју Ускоковићу, професору, који је овај рад
за штампу уредио.“
Интересантан је рад Описаније окружја ужичког, који је први пут
публикован 1858. године у Гласнику Друштва српске словесности, свеска
X, aутора Стојана Обрадовића члана Окружног суда у Ужицу. „Радећи на
овом делу, пише Стојан Обрадовић, поред моје дужности званичне у часо-
ве одмора и за време одохновенија, нисам ни труда ни трошкова поштедио
да цео простор окружја добро промотрим и све доста тачно што је у мој за-
датак спадало испитам, како се пред доцнијим делатељима осрамотио не
бих.“ Прилог Старо Ужице је преузет из Гласника Географског друштва
штампаног 1922. године (20 страна). Из истог Гласника потичу белешке о
пореклу становништва северозападне Србије (пет страна). Радови Сребри-
це Кнежевић су из 1957, односно 1959. године (Зборник Филозофског фа-
култета Универзитета у Београду.
Књига 8, Драгачево – насеља, порекло становништва, обичаји.
Штмпана 2010. године на 432 стране, посвећена је Драгачеву, географски и
етнографски веома интересантном крају у сливу реке Бјелице, на падинама
планине Јелице у југозападном делу Србије. Садржи следеће прилоге: Јован
Ердељановић – Доње Драгачево, антропогеографска проучавања (1902, стр.
240); Коста Јовановић – Горње Драгачево, антропогеографска проматрања
(1908, стр. 115); Мирко Барјактаровић – Гуча, прилог проучавању наших ва-
рошица (1952, стр. 12); Радован М. Маринковић – Становништво Горачића
(1977, стр. 14) и Становништво Брезовице (1990, стр. 4), Борисав Челиковић
– Драгачевска насеља која нису обухваћена у Насељима српских земаља
(2010, стр. 12) и Истраживања области Драгачева (2010, стр. 14).
Рад Доње Драгачево први пут је публикован у првој књизи серије
Насеља српских земаља, расправе и грађа, 1902. године, под уредништвом
Јована Цвијића. Било је то златно доба у развоју српске антропогеографије
и етнологије, којом су више пута јасно потврђене Цвијићеве идеје о сложе-
ним односима природе, становништва, насеља, историјске прошлости и
савремености. Јован Ердељановић, могуће један од наших најпознатијих
етнолога, професор универзитета и академик, Цвијићев сарадник и прати-
лац на бројним теренским истраживањима, дубоко истинито познаје и пре-
зентује антропогеографске појаве, процесе, односе и проблеме Доњег Дра-
гачева, које у време истраживања није имало ни једно градско насеље.
На првим странама овог обимног дела истиче да је теренска истра-
живања обавио током летњих месеци 1898. и 1899. године. „У проучавању
сам се држао у главном Упутстава за проучавање села у Србији, која је из-
радио д-р Јован Цвијић, покретач и руководилац ових испитивања, али сам
њихов обим у појединим одељцима прилично проширио. Нарочито сам по
12
наговештају г. Цвијића мало више разрадио економски одељак (особито о

заједницама) и онај о типу села. Уз то сам, како овај рад има да предста-
вља засебну целину, додао напред у општи део физичке особине Доњег
Драгачева и још главније исправке за специјалну ђенералштабну карту Ср-
бије (разм. 1:750000).“ Као добар познавалац дела, мисли и идеја Јована
Цвијића, Јован Ердељановић на најбољи могући начин прихвата став свог
учитеља да „Сваки научни радник полази од метода и резултата, које су
други стварали. Сви се ми пењемо једни на раменима других. И људи вели-
ких резултата мали су фактор у огромном научном развитку. Научне хипо-
тезе, које чине важне беочуге у развитку наука, теку као река: једних неста-
је, да их друге смене.“ Само тако наука напредује, јача, шири се, обогаћује
новим сазнањима и истинама и служи на добробит човеку и човечанству.
По значају за познавање једног дела наше земље не заостаје рад о
Горњем Драгачеву, чији је аутор Коста Ђ. Јовановић (1866-1946), истакнути
Цвијићев сарадник, писац књига о Неготинској Крајини и Кључу, наставник
у гимназијама у Пироту, Чачку, Зајечару, Ужицу, Београду и у српским
школама у Француској. За Горње Драгачево констатује да спада у забачени-
је крајеве тадашње Србије и да је планинама и њиховим огранцима јако из-
двојено од околних предеоних целина. Географске особености се вишестру-
ко одражавају на постанак и развој насеља, привредне прилике, друштвени
живот и миграције становништва. Мањег обима, скоријег публиковања, али
не и мањег значаја су и остали радови објављени у књизи Драгачево.
Качер и Јасеница
Књига 9, Качер – насеља, порекло становништва, обичаји. Штам-

пана је 2010. године на 553 стране посвећене интересантном крају високе
Шумадије, на западној и северној подгорини планине Рудник. Аутори и
радови су следећи: Милоје Т. Ракић – Качер, антропогеографска проучава-
ња (први пут штампан 1905. године у трећој књизи Насеља српских зема-
ља, стр. 127); Јеремија М. Павловић – Качер и Качерци, етнолошка испи-
тивања (први пут штампан 1928. стр. 233); Сребрица Кнежевић и Милка
Јовановић – Јерменовци (први пут публикован 1958. године у Српском ет-
нографском зборнику, стр. 146); Боривоје Дробњаковић – Варошица Љиг,
прилог проучавању варошица у Србији (први пут објављен 1952. године у
Гласнику Етнографског института Српске академије наука, стр. 4) и Бран-
ко Милаковић – Народно предање о имену села Заграђе у Качеру (први
пут објављен 1936. године у Гласнику Етнографског музеја у Београду).
Аутор студије Качер, Милоје Т. Ракић, професор гимназије у Зајеча-
ру и резервни официр у оба балканска рата и у Првом светском рату, завр-
шио је Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду, истиче да
13
је по Цвијићевим упутствима податке на терену сакупљао 1903. и 1904. го-

дине. „За овај рад на првом месту имам да захвалим Г. Д-.р Ј. Цвијићу који
је и мени, као и осталим својим ученицима, показао пут и начин како тре-
ба оваква проучавања вршити.“ Из обимног садржаја издвајамо поднасло-
ве Опште особине области; Насеља; Кућа, Трла, Имена, Старине; Поста-
нак насеља и порекло становништва; Неколике опште особине Качераца;
Народна привреда; Посебни део (сеоска насеља, укупно 30).
Сличан Милоју Т. Ракићу је учитељ, школски надзорник и народни
посланик Јеремија М. Павловић, који је по упутствима Јована Цвијића ис-
траживао Јасеницу и Качер. Уз то, покренуо је етнографску библиотеку и
написао три свеске Учитељске ризнице. Студију Качер и Качерци објавио
је 1928. године на 237 страна. О томе пише следеће: „Цео овај мој рад о
Качеру, овакав, какав је, предао сам Етнографском Одбору Српске Кра-
љевске Академије, где је заведен 29. VIII 1922. год. под Бр. 261. У томе
Одбору решено Да се штампа у II одељку Етнографског зборника (одлука
Етнограф. Одбора од 16. IV 1923.). Али, на моју молбу, од 28. IX 1928. год.
да ми се рад врати, да га лично издам, Академија је решила (Бр. 393), да
ми се по жељи учини. И ја га ево издајем. Одељак у овоме раду, који гово-
ри о психичким особинама Качераца и Јасеничана, прегледао је пок. Јован
Цвијић. Он ми је свој суд о њима доставио у години 1914. у више писама,
из којих наводим ове речи – Хвала на психичким особинама Качераца, ко-
је сам добио. У њима је пуно ваљаних детаљних проматрања. Увидео сам,
да сте ухватили правац рада психичких особина. Волео сам, да останете у
Србији (да не идете у Јужну Србију) због Груже, где можете израдити пси-
хичке особине Гружана. Вама одани Ј. Цвијић.“
Остали радови објављени у овој књизи новијег су датума и концеп-
ције. Могу се наћи у библиотекама и својеврсна су надоградња почетних
истраживања од којих нас дели више од 110 година. Поговор о истражива-
њу Качера написао је Борисав Челиковић који констатује да је Качер један
од најраније испитаних крајева српског простора у склопу пројекта Српске
краљевске академије који се односио на Насеља и порекло становништва.
Књига 10, Јасеница. Штампана 2011. године, обимом од 764 стране
међу првима је у едицији Корени. Одликује се богатством и разноврсно-
шћу презентованих знања о сливу реке Јасенице, притоке Велике Мораве,
тј. о географски интересантном делу Шумадије. Боривоје М. Дробњаковић
истиче да Јасеница заузима централни положај у Шумадији, да се пружа
упореднички, има облик равнокраког троугла чија се основа наслања на
планину Рудник и његове огранке. Према истоку се сужава и на Великој
Морави, код Великог Орашја, клинасто завршава. Нагнута је од запада ка
истоку и североистоку ка Великој Морави притоци Дунава. На наведеном
правцу отекло је панонско плиоцено језеро, које је оставило интересантне
14
облике рељефа, језерске површи. Границе Јасенице је тешко одредити, јер

у морфолошком смислу не чини јединствену целину. „Отворена је према
Лепеници, јер је развође између Јасенице и Лепеничке притоке Раче ниско,
просечено неколиком њиховим притокама и лако проходно. Изузетак чини
онај део јужне границе према Гружи- И са западне стране, према Качеру,
нема јасне границе: Јасеница и Качер су регресивном ерозијом знатно сни-
зили развође. Према северу је потпуно отворена. Са те стране Јасеница при-
ма више притока, чији изворни краци допиру до под Космај и Подунавље.“
Писац истиче „Антропогеографска испитивања Јасенице отпочео
сам још пре Великог Рата. Сва грађа коју сам сакупио и средио пропала је
за време Окупације. Био сам принуђен да испитивања отпочнем изнова, и
ради тога сам за време лета 1920., 1921. и 1922. г. обишао целу област и
испитао 58 насеља. Осим Упутстава обраћао сам нарочиту пажњу на сва
она питања, на која ми је Г. Цвијић у више махова, као студенту и доцније,
скретао пажњу.“ Сматра да куће и привредне зграде немају нарочитих од-
лика те се на њима не задржава. На развитак кућа утицали су сви фактори
као и у суседним крајевима.
Аутори и објављени радови су: Боривоје М. Дробњаковић – Јасени-
ца, антропогеографска испитивања (1923. стр. 239), Варошице у Јасеници
(1921. стр. 11), Топола, Карађорђева престоница (1926. стр. 7); Јован Ерде-
љановић – Стари Аџибеговац, Банчина, Белосавци, Водице, Мраморац,
Орашац, Велика Плана, Придворица, Церовац (1951. стр. 31); Јеремија М.
Павловић – Живот и обичаји народни у Крагујевачкој Јасеници у Шумади-
ји (1921. стр. 272), Јасеничанка, живот и рад женскиња у Крагујевачкој Ја-
сеници (1930. стр. 76); Љубомир Ивановић – Предели из Шумадије (1931.
стр. 5); Милисав Лутовац – Привредно-географска карактеристика слива
Јасенице (1951. стр. 69).
Посебно интересантним чини се казивање из 1926. године, о Тополи
као Карађорђевој престоници. Боривоје М. Дробњаковић пише да „Варо-
шица Топола административно припада јасеничком срезу Шумадијске
Области. По попису од 31. 1. 1921. год. има око 130 кућа са 525 становни-
ка. Лежи у подножју Опленца, на једној тераси која се диже на десној
страни речице Каменице, притоке Кубршнице...Са Карађорђевим дола-
ском отпочиње прва фаза у формирању насеља, данашње варошице Топо-
ле. Цео простор, који данас заузимају село и варошица, био је под шумом,
а Опленац је био великом гором покривен. Дошавши у Тополу, Карађорђе
је подигао кућу од брвана на десној обали Каменице, мало даље од оста-
лих сеоских кућа. Место на коме је била ова Карађорђева кућа недалеко је
од његовог старог двора. У прво време живео је као и остали сељаци, ста-
рајући се око уређења куће и имања. Пред Устанак је већ био имућан чо-
век. Кућа му је била пространа, саграђена од дебелих брвана, са више пу-
15
шкарница. Поред ове куће имао је више споредних зграда и стаја: амбаре,
кошеве, чардаке, качаре и подруме, за смештај хране, стоке и пића. У Кр-
ћевцу, данашњем тополском заселку, имао је имање које је сам са слугама
обрађивао, а ту су му била и трла где је чувао три хиљаде оваца, тристоти-
не свиња, седамдесет грла говеди и шеснаест коња. У току Устанка све је
ово Карађорђу пропало. Да би му се осветио, Кучук Алија са крџалијама
удари на Тополу, запали Карађорђеву кућу и све зграде, а храну покупи и
однесе у Београд. Кад су се у Шумадији прилике мало средиле, Карађорђе
је подигао нову кућу од чатме на два ката, са шест соба, а поред ње и друге
зграде...Оснивајући град, и подижући зграде у њему, Карађорђе је ударио
темељ данашњој варошици Тополи, која је у његово време била живо ме-
сти и центар око кога се народ скупљао.“
Околина Београда и Смедерева
Књига 11, Околина Београда и Смедерева. Обимна књига (1.000

страна) посвећена околини Београда и Смедерева, појавила се из штампе
2011. године. Представља непроцењиво значајну грађу за познавање низа
особености дела Србије који је током историјске прошлости био средиште
догађаја значајних не само за Србију и Балканско полуострво, већ и за Па-
нонски басен и Европу. Приређивач ове значајне књиге, Борисав Челико-
вић, поред осталог, наглашава да територија коју данас захвата Град Бео-
град, антропогеографски није проучавана као јединствена целина. Изуча-
вањима су обухваћене мање предеоне целине.
Централно место у овој књизи заузима студија Ристе Т. Николића,
Цвијићевог студента и сарадника, у којој је представио околину Београда,
први пут у другој књизи серије Насеља српских земаља, далеке 1903. годи-
не. Студија је илустрована са две скице, неколико фотографија штампаним
у пратећем Атласу, књига II. „Да бисмо некадашњи изглед ове целине, да-
нас потпуно урбанизоване, учинили ближим данашњем читаоцу, као при-
лог овој студији доносимо Опис Врачарског среза Алимпија В. Болића, об-
јављен пре готово век и по у Гласнику Српског ученог друштва. Након то-
га следи предеона целина Космаја, коју је истражио Боривоје Дробњако-
вић и објавио у двадесет шестој књизи Насеља. Поред тога дајемо и при-
логе истог аутора о варошицама у предеоној целини Космаја и белешке из
космајских села. Истом предеоном целином бави се и антропогеографска
студија Жељка Кумара о Младеновцу. Након области Космаја следи пре-
деона целина Смедеревско подунавље и Јасеница, коју је такође истражио
Боривоје Дробњаковић, а коју прате прилози истог аутора о постанку насе-
ља и пореклу становништва Смедеревског подунавља и варошици Колари.
Треба нагласити да околине Београда и Смедерева представљају једин-
16
ствен простор североисточне Шумадије, заједничких антропогеографских

одлика. На крају објављујемо студију Владимира Ђурића о Панчевачком
риту, предеоној целини на левој обали Дунава, а коју је средином прошлог
века објавио Етнографски институт Српске академије наука.“
Садржај ове обимне књиге, која ће привући пажњу бројних истражи-
вача, чине следећи радови: Риста Т. Николић – Околина Београда, антро-
погеографска испитивања (1903, стр. 220); Алимпије В. Богић – Опис вра-
чарског среза (1866, стр. 177); Боривоје Дробњаковић – Космај (1930, стр.
119), Космајске варошице (1927, стр. 6), Белешке из космајских села (1957,
стр. 17), Смедеревско подунавље и Јасеница (1925, стр. 319), Постанак на-
сеља и порекло становништва у Смедеревском Подунављу (1924, стр. 10),
Колари, варошица, развој становништва (1925, стр. 8); Жарко Кумар –
Младеновац, антропогерографска испитивања (1952, стр. 84) и Владимир
Ђурић – Панчевачки рит, антропогеографска испитивања (195, стр. 128).
Наведена књига представљена је значајним делима Ристе Т. Николи-
ћа и Боривоја Дробњаковића, Цвијићевих врлих сарадника и поштовалаца.
За дело Околина Београда, Риста Т. Николић, учесник оснивачке скупшти-
не Српског географског друштва. гимназијски професор и управник Етно-
графског музеја у Скопљу, борац у оба балканска рата и у Првом светском
рату, пише „Проучавање села у околини Београда почето је још од 1893.
године, када је, 25. Марта те године, г. Др Ј. Цвијић са својим ђацима при-
редио прву екскурзију по околини београдској. Од тада па до данас (1903)
по околини Београда било је око 30 екскурзија, на којима су испитивана
села... На тај се начин прикупило толико материјала, да се већ могло при-
ступити обради истог, што је мени пало у део. Сав сам тај материјал проу-
чио, а то ми је било олакшано и тиме, што сам учествовао у свима екскур-
зијама, које су приређене у току школске 1897/98. до 1899/900. год.“
Представљен са више радова, Боривоје Дробњковић, кустос Етно-
графског музеја у Београду, професор универзитета и академик, изванре-
дан познавалац антропогеографских прилика Шумадије, вишеструко је за-
дужио нашу културну јавност својим делима трајне вредности. Не заостају
и остали радови публиковани у једанаестој књизи, јер предочавају знања о
Младеновцу као младом насељу, Врачару као једном од најстаријих срезо-
ва код нас, као и о Панчевачком риту, простору обимних и брзих промена
различитих врста, од физиономских, насеобинских и антропогеографских
до саобраћајних и привредних.
Рудник, Шумадија и Колубара
Књига 12, Руднички округ, Рудничка Морава. Ово дело се појавило

из штампе 2012. године и обима је од 550 страна. Посвећено је централном
17
делу Србије, којим доминира планина Рудник, која је, заједно са својим
окружењем давно привукла пажњу истраживача различитих струка. Чини
се да су од великог географског, посебно антропогеографског значаја ре-
зултати до којих су дошли они писци који су, уважавајући Упутства Јова-
на Цвијића, пре више од једног века, теренски истражили готово све осо-
бености живота и рада становништва, тј. комплекс појава и процеса који
се успостављају између природе и човека на истраживаном простору.
Аутори и објављени радови су следећи: Јован Мишковић – Опис Руднич-
ког округа (1872. 1875, стр. 336); Борисав Челиковић – Јован Мишковић и
његов Опис рудничког округа (стр. 16); Радомир М. Илић – О Љубичским
селима (1903, стр. 88); Петар Ж. Петровић – О народним песмама у Руд-
ничком Поморављу (1935, стр. 54). Преглед истраживања Рудничке Мора-
ве написао је Борисав Челиковић (2012, стр. 12).
Јован Мишковић, министар војни у два мандата, начелник Главног
генералштаба, ратник и академик, председник Српске краљевске академи-
је, Опис рудничког округа, представио је кроз поднаслове: Положај, Ад-
министративно подељене, Војничко подељење, Планински венци, Планин-
ски чворови и врхови и Хидрографија. У уводном делу истиче да Србија
нема много списа који о њој говоре. Српско учено друштво је предузело
прве кораке на том плану, а „Кад је наше војно министарство 1868. године
разаслало штабне официре по окрузима, онда сам ја опредељен за руднич-
ки округ. Према налозима, које сам у мојој служби имао да извршим, ја
сам чинио многе екскурзије и предузимао више путовања и испитивања по
рудничком округу, те сам тако овај округ пропутовао и у сваком скоро по-
гледу упознао при таквим путовањима ја сам и осим званичних захтева пра-
вио сваког рода белешке: у зоогеографском, ботаничком, минералогијском,
етнографијском, историјском, језикословном погледу, које сам белешке си-
стематисао и у ред довео, колико ми је време и знање допуштало, и ево га
излажем на видик и оцену, те да другима, ако ни зашта друго, а оно бар као
попуна и помоћ у њиховим специјалним истраживањима послуже.“
Радомир М. Илић, студент и сарадник Јована Цвијића, одмах по за-
вршетку студија приступио је антропогеографским истраживањима сео-
ских насеља љубићских, а проучавао је исте појаве и процесе у сливу
Ибра. Године 1903. у студији О љубићским селима, објављеној у другој
књизи Насеља српских земаља, коју је уредио Јован Цвијић, поред оста-
лог, напомиње и следеће: „У лето 1898. и 1899. г. путовао сам по источној
половини среза љубићског у рудничком округу у намери да проучим села
по Упутствима, која је за ту сврху израдио г. Д-р Ј. Цвијић. Резултате са
тих путовања, која су укупно трајала око 3 месеца, изложићу у овом раду.
Но пре свега нека ми је допуштено да кажем неколико речи благодарности
људима, без чије помоћи тешко да би било што од овога посла. На првом
18
сам месту обавезан захвалити се моме поштованом професору г. Цвијићу,

који ме је не само увео у радове ове врсте, већ ме и на сам пут подстакао и
својим упутствима и саветима вазда обилато помагао.“ Уз неколико увод-
них осврта на природне одлике проучаваног простора (Вујан, Котленик,
Дичина, Деспотовица), аутор даје детаљан општи и посебан приказ следе-
ћих сеоских насеља: Прислоница, Пријељина, Брђани, Соколићи, Коњевићи,
Горња Трепча, Доња Трепча, Остра, Бечањ, Бресница, Тамник и Лађевци.
Књига 13, Шумадија, шумадијска Колубара. Посвећена централном
делу наше земље ова књига се појавила из штампе 2011. године. Има 762
стране и следећи садржај: Петар Ж. Петровић – Шумадија, прошлост, име
и положај области (1963, стр. 24), Шумадијска Колубара (1949, стр. 292);
Јован Ердељановић – Етнолошка грађа о Шумадинцима (1952, стр. 215);
Стеван З. Иванић – Шумадија у XIX веку (1939, стр. 21); Љубомир Дурко-
вић Јакшић – Насељавање из Црне Горе и Херцеговине у Шумадију 1879-
1897 (1950, стр. 3); Видосава Николић – Народна ношња у шумадијској
Колубари (1953-1954, стр. 59); Борисав Челиковић – Истраживања Шума-
дије и шумадијске Колубаре (2011, стр. 20).
Радови објављени у овој књизи новијег су датума и могуће лакше
доступни у библиотекама. Најобимнији и најстудиознији је рад Јована
Ердељановића, једног од уредника Српског етнографског зборника. Топао
прилог, поводом смрти (12. фебруар 1944.), посветио му је дописни члан
Српске академије наука Војислав С. Радовановић, а предговор за дело о
етнолошкој грађи о Шумадинцима, написао је Петар Ж. Петровић, који је
због смрти аутора, по његовим белешкама средио и за штампу припремио.
Обиман текст, богатство статистичких података, карте и фотографије, чи-
не складну целину, јер је реч о изворној грађи, која је стручно обрађена и
вишеструко корисна. Садржајем су обухваћене следеће теме: Област, Ста-
новништво, његова старина и порекло, Говор, Привреда, Кућа и остале
зграде, Домаћи живот, Ношња, Друштвени живот, Обичаји, Празноверице,
Забаве, Душевне особине, Телесне особине.
Петар Ж. Петровић је студирао код географа Јована Цвијића, етно-
лога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића, археолога Милоја Ва-
сића и историчара Владимира Ћоровића, познатих и уважених интелектуа-
лаца и академика, од којих је имао шта научити. Радио је у Етнографском
музеју у Београду и Етнографском институту Српске академије наука. Ис-
тражујући шумадијску Колубару од 1933. до 1936. године, овај крај Србије
представио је кроз следеће поднаслове: Област, Положај и типови насеља,
Кућа и остале зграде, Етничка прошлост области и старине, Данашње ет-
ничке прилике, Привреда и саобраћај, Посебни део (54 насеља). Аутор је
оставио трајно значајне податке, од којих се и данас мора полазити у гео-
графским, демографским и етнолошким проучавањима непосредне јужне
19
и југозападне територије надомак Београда. „Сва ова моја путовања по-

могнута су новчаном помоћи из фонда Аустралијанске задужбине. На тај
начин је и овај рад постао скроман прилог проучавању нашег народа и ње-
гових особина, које је основао наш велики прегалац и мој учитељ науке и
рада Јован Цвијић.“
Ваљевска Тамнава, Колубара и Подгорина
Књига 14, Ваљевска Тамнава. У овом делу, које има 524 стране, од-
штампане 2011, године, уз поговор Ваљевска Тамнава у истраживањима
(Борисав Челиковић), објављене су три значајне студије. Аутори и њихова
дела су: Љубомир Павловић – Антропогеографија ваљевске Тамнаве
(1912, стр. 280), Геолошка проматрања на Влашићу и његовим огранцима
(1893, стр. 45); и Александар Петровић – Бањане, социјално-здравствене и
хигијенске прилике (1932, стр. 156).
Значај рада о Тамнави, поред осталог, проистиче из сазнања да овај
део наше земље данас изгледа сасвим другачије него у време пре више од
једног века, када га је истраживао Љубомир Павловић, писац значајних
студија у серији Насеља и порекло становништва. После завршених студи-
ја код геолога Јована Жујовића и познанства са Јованом Цвијићем, упоре-
до са наставничким послом у гимназијама у Ваљеву, Ужицу и Шапцу, где
је извесно време био директор, али и председник шабачке општине, при-
државајући се Цвијићевих упутстава, уз обиман рад на терену, оставио је
књиге вредне пажње. За студију о Тамнави истиче да њоме завршава цели-
ну антропогеографских истраживања ваљевског округа, чиме се одужује
истом и свима својим милим и драгим пријатељима, који су га у раду по-
државали. Посебно наглашава да је „И овај рад удешен према Упутствима
за проучавање села и Антропогеографским Проблемима Балканског Полу-
острва од Ј. Цвијића.“
Желећи да јасно дефинише проучавани простор Љубомир Павловић,
констатује следеће: „У административном погледу област је раздељена на
два округа: ваљевски и подрињски и пет срезова: посавски подгорички и
тамнавски окр. ваљевског, посавско-тамнавски и поцерски, округа под-
рињског. Административна подела нема никаквих природних граница, с
тога ова имена и не могу се узети као самостална имена или као самостал-
не јединице. Део тамнавске области поред реке Саве зове се Посавина или
Посавље. Шта се има разумети под овим именом треба разликовати двоје:
народно и чиновничко узимање. По народном узимању Посавина се тачно
подудара с Даничићевим објашњењем речи regio fluvio Sava, а по чинов-
ничком је Посавина срез посавски и ништа више. Горњи ток Тамнаве је у
подрињском округу и зове се Посавотамнава. Тамнава, Посавина и Поса-
20
вотамнава су географски и етнографски целина. Нема области, у којој се

могу лепше видети етнографска стапања и сличности као у овој области. И
живот народа, положај села и распоред кућа су истоветни и карактери-
стични за ову област.“
Рад Љубомира Павловића о геолошким карактеристикама Влашића
и непосредне околине, штампан 1893. године у познатом часопису Геоло-
шки анали Балканског полуострва, који је основан 1889. године, књига V,
стр. 236-281, под уредништвом Јована Жујовића (1856-1936), оснивача на-
ше геологије, спада у најстарије те врсте код нас. Настао је на бази терен-
ских истраживања и без довољно одговарајуће литературе, указује на све-
страно интересовање аутора.
Обиман рад о селу Бањани, које је у време истраживања имало 273
куће са 1.526 становника, публикован 1932. године, односи се на неколико
најзначајнијих социјално-здравствених и хигијенских прилика. Основу са-
држаја, посебно интересантног за етнологе, социологе, здравствене радни-
ке, чине поднаслови Метод рада, Исхрана сељачке куће, Буџет сеоске по-
родице, Бањанска жена у својој породици, О религиозном осећању, Лична
хигијена Бањанаца, Зидање куће, Колективни рад на селу и Цигани.
Књига 15, Колубара и Подгорина. Штампана 2011. године на 916
страна, обимом и садржајем доприноси детаљном упознавању два интере-
сантна краја перипанонске Србије. У овој књизи представљени су радови
Љубомира Павловића (1865-1936), нашег познатог истраживача појава и
процеса из домена антропогеографије, географије и етнологије. Геолог по
професији, гимназијски професор у неколико градова, начелник војне ста-
нице у Пожеги, учесник у Првом светском рату, први научни рад је објавио
1893. године у Геолошким аналима Балканског полуострва. Иза тога се
представио као веома плодан писац, чија су дела више пута прештампавана.
У књизи 15, едиције Корени, представљена су репринт издања сле-
дећих радова: Колубара и Подгорина (1907, стр. 760); Први досељеници
Ваљева у 19. веку (1929, стр. 10); Из историје града Ваљева (1990, стр. 17),
Ваљево и Ваљевци (1990, стр. 22); Једна етничка веза Бокеља и Ваљеваца
(1921, стр. 3), Грбовићи, психичка студија једна важне колубарске, ваљев-
ске породице (1914, стр. 10); Историја и духовне особине важнијих породи-
ца Гођевци (1921, стр. 4); Занимљиви људи (1909, стр. 7); Наши странци
(1929, стр. 8); Нов тип насеља (1990, стр. 4). Наведени радови су преузети из
следећих серија и часописа: Насеља српскох земаља, Глас Ваљева, Радио
Ваљево, Гласник Српског географског друштва, Српски књижевни гласник.
Рад Колубара и Подгорина – антропогеографска проматрања, који је
најобимнији и најзначајнији у овој књизи, и у читавом стваралаштву неу-
морног Љубомира Павловића, има следећи основни садржај: Области Ко-
лубаре и Подгорине и њихов географски положај, Историја области, Фи-
21
зичке одлике, Насеља и Неколике етничке особине. Прве реченице обимне

студије гласе: „Још од 1896. год., кад је г. Др. Јов. Цвијић у мају месецу
исте године објавио Упутства за проучавање села, од тога доба системат-
ски сам се бавио антропогеографским проматрањима, у колико су ми год
службени послови допуштали. За све то време нисам се ограничио на јед-
ну област, него као школски надзорник за округ ваљевски, ја сам се увек
интересовао за проматрања свих делова истог округа, те је овај дугогоди-
шњи, а сређени рад, почетак рада, који ће изаћи после овога, те ће тиме чи-
нити једну целину, којом ћу се одужити округу и нарочито великом кругу
пријатеља, који су ме свесрдно помагали у овом потешком предузећу. Рад
сам поглавито удесио према најновијим Упутствима за проучавање села, ко-
ја је г. Др. Ј. Цвијић одштампао у својим Антр. Пробле, Балкан. Полуострва
(стр. IX-XX). Према Упутствима рад је подељен на два одељка, општи и по-
себни. У општем делу изнете су опште особине обеју области (морфолошке,
историјске и пластичке прилике) и насеља у њима (положај, економске при-
лике тих села, куће и зграде, станови и колибе итд); у посебном делу описа-
но је свако село засебно, где су узета по азбучном реду.“ Вредни истражи-
вач приказао је 133 сеоска насеља, нека и на више од десет страна.
Средње Подриње, Јадар и Рађевина
Књига 16, Средње Подриње, Јадар и Рађевина. Штампана 2011. го-

дине на 951 страни, за географе је од посебног интереса, јер је, чини се, ви-
ше од других из едиције Корени, настала под утицајем Јована Цвијића. Та-
квом закључку посебно доприноси студија Цвијићевог ученика, докторан-
да и сарадника, током времена професора Универзитета у Београду, пред-
седника Српског географског друштва и академика Боривоја Ж. Милојеви-
ћа, штампан као уводна у поменутој књизи. Дат под насловом Рађевина и
Јадар - антропогеографска испитивања, рад професора регионалне геогра-
фије Цвијићевог Географског завода, касније, Географског факултета, по-
тиче из 1913. године и има 218 страна, два профила, три шематске скице,
11 хоризонталних пресека у тексту у две карте у прилогу. Познат као
аутор обимних студија о високим планинама, главним долинама, Динар-
ском приморју и острвима, Дурмитору, Делиблатској пешчари, Боки
которскоj, убраја се у наше најплодније географе. Рођен у Царини код Пец-
ке (1885-1967), завичају се одужио детаљним истраживањима становништва
и насеља која је почео још за време студија. Рађевину и Јадар у својој студи-
ји представио је кроз следеће поднаслове: Oбласт и њене границе, Физичке
особине, Насеља, Привреда, Кретање становништва. Рађевима, Јадар.
Истакнути професор, чест референт на познатом Цвијићевом семи-
нару, за рад о Рађевини и Јадру добио је новчану награду и право да руко-
22
пис штампа у серији Насеља српских земаља, што је и учинио у књизи IX,
1913. године. У предговору констатује следеће: „Грађу за ова антропогео-
графска испитивања прикупљао сам на екскурзијама, које сам чинио у че-
тири маха: 1906. у јулу и 1907. у августу испитивао са насеља у Рађевини,
а 1909 у јулу и 1910. такође у јулу насеља у Јадру. 1912. у другој половини
јула и у првој половини августа, куцајући предмете за етнографски Одсек
Свесловенске Изложбе и 1912.-13. школске године, бавећи се службом у
Лозници, имао сам прилике да проверавам и допуњујем (у посебним опи-
сима) податке о пореклу становништва. За овакав сам се рад спремао уче-
ствујући 1904-1908. у Географском Семинару Г. Ј. Цвијића; Г. Цвијић ме
је и касније и усмено и писмено помагао својим упутствима. Сем тога ми
је Г. Цвијић за извођење екскурзија дао 180 дин. из Фонда пок. В. Карића
и 150 дин. из задужбине Велимиријанума.“
До којих и каквих детаља је истражено становништво Рађевине и Ја-
дра, посебно се види из следећег цитата који се односи на село Тршић,
родно место Вука Стефановића Караџића: „Горња Мала је на странама до-
лина Ћајновца и Вукановца (према Југу) и на рипањској површи с десне
стране Жеравије; Речани су на присојној страни Жеравије; Доња Мала је
такође на присојној страни Жеравије и на пиносавској површи с леве стране
ове реке; и Добриловићи су на рипањској површи с десне стране Жеравије.“
Када је у питању порекло становништва, констатује да је породица Старче-
вић из Херцеговине, да се отац Саватија Старчевића звао Јован, а деда Сава.
Савина сестра, Јована, удала се за Стевана Караџића, оца Вуковог.
После студије Боривоја Ж. Милојевића, на страницама књиге Сред-
ње Подриње, Јадар и Рађевина, објављени су следећи радови: Видосава
Николић-Стојанчевић – Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима
Цвијићевих сарадника (1975, стр. 223); Мирко Барјактаровић и Никола
Павковић – Порекло и кретање становништва Јадра (1964, стр. 26); Љуба
Павловић – Соколска нахија (1930, стр. 235); Цветко Костић – Постанак и
развитак чаршије, пример чаршије Бајина Башта (1955-1957, стр. 24); Бо-
ривоје Дробњаковић – Саобраћај на Дрини (1934, стр. 71); Риболов на
Дрини (1934, стр. 54); Воденице на Дрини и њеним притокама ( 1933, стр.
17); Белешке са Дрине (1937, стр 3).
Овом приликом посебно указујемо и на рад Видосаве Николић-Сто-
јанчевић, којим потврђује озбиљност и обимност антропогеографских ис-
траживања у Србији почетком двадесетог века. Истражујући обимну
архивску грађу дошла је до података да је било 494 рукописа о селима Ја-
дра и Рађевине, од којих су сачувана само 32. „У једном делу рукописне
заоставштине Јована Цвијића, која се чува у Архиву СР Србије у Београду
у посебној збирци, поред личне преписке и оригиналних Цвијићевих руко-
писних студија објављених још за његова живота, сачувани су и неки де-
23
лови рукописне грађе Цвијићевих сарадника и савременика, просветних и

културних радника из Јадра, Рађевине и Подриња. Мада је грађа делимич-
но оштећена у пожару и рушевинама Цвијићевог дома у Београду у току
другог светског рата, сачувани остаци грађе рукописних бележака ових
Цвијићевих сарадника представљају данас ретку драгоцену научну доку-
ментацију, како за проучавање самих области на које се односе, тако и за
поимање развоја и изграђивања Цвијићевих научних идеја и метода, који-
ма је обогатио не само националну, него и светску науку. До сада забора-
вљена и непозната, ова грађа о насељима и становништву Цвијићевог и
Вуковог завичаја представља у основи аутентичну документацију из оног
доба и оне средине у којој је Цвијић започео да развија своје научне идеје,
које су тада у свету значиле јединствену научну методу проучавања не са-
мо наших крајева и нашег народа и његове културе, него и целокупног
балканског географског, етничког и културног подручја, као дела југои-
сточне Европе.“
Наведени цитат својеврстан је омаж Јовану Цвијићу у духу чијих
идеја су написани и остали радови презентирани у књизи о Подрињу, Ја-
дру и Рађевини, посебно они из пера знаменитог етнолога Боривоја Дроб-
њаковића, повременог сапутника Јована Цвијића на теренским истражива-
њима и једног од приређивача српског издања знаменитог дела Јована
Цвијића – Балканско полуострво и јужнословенске земље.
Јагодински округ, Белица, Левач и Темнић
Књига 17, Јагодински округ и Белица. Штампана 2012. године на 535

страна, посвећена је антропогеографским проблемима једног дела цен-
тралне Србије, тј. делу сливова Велике Мораве и њене притоке Белице.
Садржи три рада Јована Мишковића и то: Кратки опис јагодинског округа
(1885, стр. 34); Топографски речник јагодинског округа (1885, стр. 203) и
Јуор планина, географијско-историјска слика (1882, стр. 12), један рад Ста-
ноја Мијатовића – Белица (1948, стр. 212) и један рад Емила Ј. Цветића –
Споменици старе Јагодине (1908, стр. 27). Детаљан приказ истраживања
Белице (стр. 24) написао је Борисав Челиковић, који истиче да је Јагодин-
ски округ као некадашња административна целина имао три среза: Белич-
ки, Левачки и Темнићки. По упутствима Јована Цвијића сва три среза су
антропогеографски истражена. Плени богатство библиографских јединица
које наводи Борисав Челиковић, што је за истраживаче од непроцењиве
користи. До детаља могу упознати свеукупно стваралаштво писаца наведе-
них дела, али и оних који су се до наших дана бавили овим простором.
Први рад Јована Мишковића потиче из 1885. године, када је штам-
пан у Гласнику српског ученог друштва у Београду. Један је од ретких те
24
врсте, те има не само научни већ и историјски значај. Карактерише га ши-

рока обухватност важних географских и антропогеографских објеката, по-
јава, процеса и догађаја. Реч је о положају и подели округа, рељефу, путе-
вима, етнографији, историји, становништву и насељима. Комплементар-
ним са овим је рад Топографски речник из 1885. године, представљен на
више од двеста страна, што је и за данашње прилике обимно. Прилог о Ју-
ор (Јухор) планини могуће је први те врсте код нас, а штампан је у Отаџ-
бини, листу за књижевност, науку и друштвени живот у Београду, далеке
1883. године.
Рад о Белици написао је Станоје Мијатовић, учитељ, школски над-
зорник и сарадник Јована Цвијића. Наглашен је антропогеографски садр-
жај, представљен општим и посебним делом. Река и истоимени крај, у вре-
ме истраживања административно је чинио срез са 56 сеоских насеља.
Граничио се са истока Великом Моравом, са запада Црним врхом, са севе-
ра реком Грабовником и са југа простором који се пружа од Велике Мора-
ве, преко планине Јухор до огранака Црног врха.
У наставку књиге публикован је рад Емила Цветића (1876-1930), јед-
ног од првих дипломираних географа у Географском заводу Велике шко-
ле. Учествовао је у раду Цвијићевог семинара и на пројекту о дужинама
река и површинама њихових сливова у Србији. Био је активан члан Срп-
ског географског друштва. По упутствима Јована Цвијића, бавио се исто-
ријском географијом, писао уџбенике, реферисао на два скупа свесловен-
ских географа и основао Малу научну библиотеку. О споменицима Јагоди-
не оставио је драгоцене податке, први пут објављене пре 108 година. Џа-
мија, амам, црква (задужбина кнеза Милоша), магистрат, мезулана, Ћатина
кућа, сведоче о насеобинском и урбаном насељу које се брзо развијало.
„Једно од најстаријих наших насеља биће, без сумње, Јагодина, раније па-
ланка или касаба на Цариградском Друму између Београда и Ниша, коју
толико пута помињу и наши и страни писци још од краја XIV века, а наро-
чито много у односима између Турака и Немаца у XVIII, а нас и Турака у
XIX веку. Живећи до данас преко 600 год., ма да мислим да је још старија,
јер јој останак треба тражити негде у другој половини XII века, она је у се-
би сачувала неколико релативно старих грађевина, важних за нашу локал-
ну археологију и архитектуру. Истина, оне нису монументалне, јер ни са-
ма Јагодина није била толико велика, да се за њу вежу какве огромне згра-
де, али су ипак такве, да им треба сачувати спомен.“
Књига 18, Левач и Темнић. Обимна књига едиције Корени, посвеће-
на крајевима који се налазе у централној Србији, има 1.188 страна, а поти-
че из 2012. године. Доноси четири рада учитеља Тодора М. Бушетића –
Левач (1903, стр. 52), Народна медицина Срба сељака у Левчу и Темнићу
(1905, стр. 167); Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча (коа-
25
утор Стеван Ст. Мокрањац 1902, стр. 125) и Веровања о ђаволу у Округу
моравском (1925, стр. 6) и шест радова учитеља Станоја М. Мијатовића –
Темнић, антропогеографска студија (1903, стр. 165), Обичаји српског на-
рода из Левча и Темнића (1907, стр. 168), Народна медицина Срба сељака
у Темнићу (1909, стр. 219), Технички радови Срба сељака у Левчу и Тем-
нићу (коаутор Тодор М. Бушетић, 1925, стр. 191), Српска народна јела са
прилогом о пићима у Левчу и Темнићу (1908, стр. 64); Српске народне
игре из Левча и Темнића (1902, стр. 221).
Изразито наглашен антропогеографски и етнолошки садржај ове
књиге дочарава живот у једном делу Шумадије пре више од једног века.
Детаљи о кући, дворишту, окућници, помоћним зградама, тумачењу по-
станка назива, пореклу становништва, обичајима, занимањима и знамени-
тим старинама, уз бројне прилоге и детаљне регистре, извор су драгоцених
података. Станоје М. Мијатовић, сарадник Јована Цвијића, добитник
Ордена Светога Саве, до најфинијих детаља упознаје читаоце са животом
и радом на селу. У том смислу интересантна су сазнања из гастрономије,
тј. о народним јелима, са прилогом о пићима. Када се томе додају и кази-
вања о здравственим приликама, формира се целовита слика о етничким
особеностима овог дела Србије.
На значај књиге у поговору је указано следећим речима: „Осамнае-
ста књига едиције Корени чини целину са претходном, седамнаестом,
књигом у којој су, поред студије о Белици, објављени радови Јована Ми-
шковића о Јагодинском округу, који је поред беличког обухватао Левачки
и Темнички срез. Број, обим и садржај радова о Левчу и Темнићу који су
објављени у Српском етнографском зборнику превазилази радове о оста-
лим предеоним целинама, што се види и из обима ове књиге. Посебно је
значајна чињеница да су сви они настали на основу грађе прикупљене на
прелазу из XIX у XX век, када су се народни живот и обичаји у предеоним
целинама знатно више разликовали и представљали аутохтоне особености
које ће се у годинама и деценијама после Првог светског рата постепено
губити и нестајати. Треба истаћи да су читав рад на прикупљању грађе из
Левча и Темнића обавила двојица учитеља, Тодор М. Бушетић (1863-1919)
и Станоје М. Мијатовић (1868-1946), родом из ових крајева, који су се као
колеге нашли на истом послу у левачком селу Пољна. Они нису били само
учитељи ђака већ су као образовани људи, били врло угледни и утицајни у
средини у коју су дошли. Радили су на народном просвећивању, били
оснивачи пољанске пољопривредне задруге и у њеном руководству, први
огледничари у пољопривредној производњи. Свакодневно, а посебно за
време школских распуста, истраживали су порекло и обичаје становни-
штва, бележили њихове песме и игре, народну медицину, техничке радове
и усмено стваралаштво.“
26
Велико Поморавље, Ресава и Кучај
Књига 19, Поморавље Велике Мораве, Ресава и Кучај. Штампана

2012. године на 643 стране, ова књига је посебно значајна због рада Јована
Цвијића – Географска испитивања у области Кучаја у Источној Србији, ко-
ји је први пут објављен у Геолошким аналима Балканског полуострва,
књига пета, 1893. године, у време када се наш научник вратио из Беча, као
први модерно школован географ са дипломом доктора наука. Рад има 20
страна, а настао је на основу теренских истраживања која је тада млади
природњак обавио априла 1889., јула и августа 1890. и августа и септембра
1891. године. При пут је на терену провео само два три дана, док су друге
две екскурзије трајале по више од 15 дана.
„Испитивање ове планинске групе, писао је Јован Цвијић, везано је
са доста великим тешкоћама, управо таквим какве се ретко срећу у још ко-
јем крају Србије. О преноћишту у ма каквој стаји нема ни помена, чим се
одмакнете из моравске долине или из села поред Злотске и Црне реке. Цео
је крај Кучаја, као што се и из секција генералштабне карте види, без стал-
них станова. И преноћити се мора на пољу или у појатама. Путник је већи-
ном упућен на саобраћај са влашким становницима, с којима се неће моћи
увек споразумети. Сира, масла, урде, белмужа, може увек добити, али се у
многим партијама Кучаја не треба много ослонити на изворе. Ово нарочи-
то вреди за Кот, Стобор и висораван око Брезовице. Целе сате, и то врло
често, морате ићи кроз букову гору и гледати око себе само по неколико
метара, шуме, простране шуме, заузеле су цело ово земљиште; овде су
партије без шуме изузеци. Још је непријатније, кад се после мучног пења-
ња на какав вис само уверите да је због шуме поглед са њега врло скучен,
нарочито на Кучај. Часног изузетка не може Кучај ниједном да покаже, и
ако би се, по лепоти и величини панораме, могло највише поште одати Ве-
ликом и Голом Маљенику и Великом Кршу. Не знам колико вреде погледи
са висова северно од извора ресавина, шуме и оскудица усека и осулина у
великом делу Кучаја спречавају да се може одмах боље загледати у текто-
нику његову.“
Пошто је добро познавао тада доступну литературу о Кучају (Голу-
бињска планина, Хајдучка планина, Крш Источне Србије), Јован Цвијић,
уз податке из домена физичке географије и геологије, износи и антропоге-
ографска факта, која ће касније, као и особености карста, до детаља проу-
чавати на врлетним пространствима Балканског полуострва. Констатује да
на Кучају нема сталних насеља, али се она јављају око планине и то су
Злот, Подгорац, Боговина, Бигреница, Језеро, Кованица, Житиште и друга.
За разлику од тога су бројни сточарски станови или појате, које указују на
развијено сточарство.
27
Остали радови објављени у књизи о Поморављу, Ресави и Кучају су:

Михаило Ј. Миладиновић – Пожаревачка Морава (1928, стр. 217); Мио-
драг Пурковић – Пожаревац (1934, стр. 110); Станоје С. Мијатовић – Реса-
ва (1930, стр. 271); Обичаји у Ресави (1919, стр. 13); Ношња у Ресави
(1929, стр. 5); Мирослав Драшкић и Никола Пантелић – Разматрања о ста-
новништву Ресаве (1966, стр. 16); и Милисав В. Лутовац – Сточарство и
сточарски живот на Бељаници, Кучају и Ртњу, планинама Источне Србије
(1960, стр. 26).
Михаило Ј. Миладиновић је као студент Велике школе у Београду,
на Историјско-географском одсеку, био веома вредан. За рад о трговачким
центрима и путевима по српским земљама, добио је Видовданску награду,
као и за рад Историја Срема. За рад о Пожаревачкој Морави, по препоруци
Јована Цвијића, такође је награђен и тада се определио за антропогеограф-
ска истраживања. Рад Пожаревачка Морава доприноси упознавању једног
дела Србије, како из домена географије, тако и из домена антропогеогра-
фије, етнологије, демографије историје, социологије и економских прили-
ка у 38 појединачно обрађених насеља, међу којима се истиче Пожаревац,
у књизи приказан на 40 страна.
Монографија у монографији представља дело историчара Миодрага
Ал. Пурковића посвећено Пожаревцу, граду интересантне историјске про-
шлости. „Пожаревац је био у току свог развоја чудна мешавина разног ет-
ничког елемента. Разни политички и економски узроци стварали су проме-
не, тако рећи, свакодневно. Миграције, сељакања, због несигурности, или
из жеље за бољим економским животом, доводили су и одводили су ста-
новништво из Пожаревца. Разне миграционе струје, за које с много разло-
га и доста вероватноће, можемо претпоставити да воде у дубљу старину, с
разним навикама и културом, стварали су један особит, посебан елемент,
који је био целина за себе и чинио нешто ново.“ Године 1815. Пожаревац
је међу првим нашим градовима био ослобођен од Турака и наредни век
био у српским рукама. Од ослобођења се шири и изграђује, добија култур-
не институције и развија трговину. Аграрно богата околина, уз повољан
географски и саобраћајни положај, чине га веома живим градским поли-
тичким и трговачким средиштем. „У то доба падају културни зачеци, ути-
цаји, примања и пресађивања. Додири, везе, околност да је друга престо-
ница, све то заједно ствара нов тип Пожаревца, нов начин живота у мно-
гом погледу. Културни Пожаревац се баш тада диже и врло брзо развија.“
Остали објављени радови су мањег обима и новијег датума. Указује-
мо на рад Станоја М. Мијатовића – Ресава, који је антропогеографског са-
држаја (Област и њено име, Положај села, Типови села, Кућа, двор и окућ-
ница, Зграде у пољу и планини, Оснивање села, Занимање становништва,
Посебни део (обрађено 58 насеља). Наш савременик, академик Милисав
28
Лутовац (1901-1988), дочарао је некада веома актуелну проблематику о

сточарству, изванредно развијеном у планинском простору источне Србије.
Млава, Хомоље, Звижд
Књига 20, Млава, Хомоље, Звижд. Убраја се у обимније у едицији

Корени. Из штампе се појавила 2012. године на 960 страна. Одликује се
разноврсношћу представљене проблематике чији су текстови илустровани
и документовани већим бројем фотографија, вишебојних карата, табела
статистичких података и скица. Аутори и њихова дела у овој књизи су:
Љубомир Јовановић – Млава, антропогеографска проучавања (1903, стр.
221); Антоније Лазић, представљен са шест радова – О рељефу Хомоља и
Звижда (1929, стр. 7); Природа и природни извори Хомоља (1940, стр. 27);
Економски центри Хомоља и Звижда (1928, стр. 7); Етничке промене у Хо-
мољу и Звижду (1939, стр. 8); Насељавање и развитак насеља у средњем и
горњем Пеку (1939, стр. 24); Сеоска насеља у Хомољу (1948, стр. 9); Тихо-
мир Р. Ђорђевић – Економија и еволуција насеља (1912, стр. 16); Стеван
Вујадиновић – Насеља у сливу Пека (1949, стр. 50); Сава Мил. Милоса-
вљевић – Српски народни обичаји из Среза Омољског (1914, стр. 449);
Михаило Ст. Ризнић – Старински остаци у Срезу Звишком (1888, стр. 17);
Војислав М. Суботић – Русаље у Србији или падалице у селу Дубокој у
Звижду (1905, стр.50); Љубица С. Јанковић – Народне игре у Хомољу
(1940, стр. 6).
Најобимнији рад, у наведеној књизи, односи се на антропогеограф-
ска проучавања Млаве, краја Србије у сливу истоимене реке, притоке Ду-
нава. Аутор Љубомир Јовановић, учитељ, професор и школски управник,
истраживања је вршио по упутствима Јована Цвијића током 1899. и 1902.
године. Познат је по радовима Нешто о постанку земљине коре и Географ-
ски положај Србије и његов значај. У делу о Млави, које има општи и по-
себни део (физичка географија, геологија,, клима, хидрологија, биогеогра-
фија, кућа, двор, окућница, салаш, колиба, имена, остаци од старина, поре-
кло досељеника, 34 сеоска насеља), пише следеће: „Основа овом описива-
њу била су Упутства за проучавање села у Србији, која је израдио г. Ј.
Цвијић. Према њима су описана сва села у овој области, а према њима и
упутствима, која сам добијао усмено, прављен је и општи део о свима се-
лима. Испитивана су преко лета 1899. и 1902. год. У описивању сам гледао
да будем што краћи. Сва описивања вршена су према личном проматрању,
или према исказима старих људи, који су били једини доказ многога, што
се у Упутствима о проучавању села тражи. Благодарећи исказима њихо-
вим, ја сам покупио и прибележио све податке о старости села, а нарочито
о пореклу становништва, што и јесте главни задатак овога рада. Ну, да би
29
рад био потпунији, ја сам се трудио, колико је то било могуће, да исказима

ових честитих стараца нађем потврде и у писаним споменицима. Тога ради
тражио сам у литератури оне податке, који су ми могли у овом послу ко-
ристити. Исто тако, ради потпуности, унео сам у општи део и главније фи-
зичке особине ове области.“
Посебно обележје књизи о Хомољу дају радови Цвијићевог карто-
графа Антонија Лазића (1888-1966), који је завршио Геодетско-грађевин-
ску академију и цео радни век провео у Географском заводу, често прате-
ћи Цвијића на истраживачким путовањима. Обезбеђивао је етнографске
карте за потребе Конференције мира у Паризу. Написао је већи број радо-
ва из хидрологије, морфологије крашких терена и антропогеографије, из-
радио више карата за школске потребе. Радови у књизи Млава, Хомоље,
Звижд, сврставају га у једног од најбољих познавалаца ових, географски
интересантних, крајева наше земље. Савременији у интерпретацији антро-
погеографских истраживања насеља је Стеван Вујадиновић (1906-1996),
вишегодишњи уредник часописа Српског географског друштва, Земља и
људи, средњошколски професор географије, са неколико радова штампа-
ним у Српској академији наука. За слив Пека пише да захвата Браничево,
Звижд и Горњи Пек. Сливови Туманске и Сираковачке реке улазе у састав
Браничева, док се простор око доњег тока Пека назива Пек, а онај непо-
средно уз Дунав, Подунавље. Браничево је крај ниског побрђа и чини пре-
лаз према равничарском Стигу. Границу између Звижда и Браничева пред-
ставља Каонска клисура реке Пек. Звижд и Горњи део слива Пека су пла-
нинска пространства. По томе, као и по становништву, разликују се од
Браничева, које је богато житима, док су Звижд и Горњи Пек под шумом и
имају развијено сточарство и рударство.
Остали објављени радови су наглашено етнолошког садржаја и као
такви значајни за познавање живота и рада људи на проучаваном простору.
Пореч, Крајина и Кључ
Књига 21, Пореч, Крајина и Кључ. Обимом (1.003 стране) и садржа-

јем спада у богатија издања у едицији Корени. Публикована је 2012. годи-
не. Обиље текста, карте, табеле, фотографије, регистри, библиографске је-
динице, предговор и поговор, чине је вишеструко корисном, ово утолико
пре што су неки радови први пут објављени пре више од 160. година, или
су из пера академика попут Милисава Лутовца. О географски, посебно, ет-
нолошки, интересантном делу североисточне Србије и њеним крајевима
Поречу, Крајини и Кључу, објављени су следећи радови: Коста Јовановић
– Неготинска крајина и Кључ (1940, стр. 396); Милисав Лутовац – Него-
тинска крајина и Кључ (1959, стр. 83); Стеван Вујадиновић – Пореч, при-
30
вредно-географске одлике и саобраћајне везе (1962, стр. 69); Видосава

Стојанчевић – Насеља и становништво Пореча и Поречке реке у првој по-
ловини 19. века (2003, стр. 38) и Петрово село као једно од жаришта коло-
низационих и миграционих процеса у Источној Србији у другој половини
19. века (2003, стр. 45); Андрија П. Ивановић – Описание окружја Крајин-
ског (1853, стр. 63); Илија Пчелар – Окружје Крајинско (1857, стр. 34); Ми-
хаило Петровић – Ђердапски риболови у прошлости и садашњости (1942,
стр. 121); Живојин Станковић – Народне песме у Крајини (1951, стр. 87) и
Живко Стевановић – Обичаји и веровања из Крајине (1925, стр. 2).
Из детаљног осврта Борисава Челиковића, представљеног у виду по-
говора, штампаног на 53 стране, поред богате библиографије заступљених
аутора и њихових радних биографија, указано је на свеукупност проучава-
ња Пореча, Крајине и Кључа, каквим се одликује мали број крајева Србије.
Прва два рада, из богате библиографске заоставштине Косте Јовановића и
Милисава Лутовца, обимом, документованошћу и савременим приступом
су монографије у монографији. Реч је о научним основама од интереса за
географију, етнологију, историју, демографију, социологију, привреду, по-
знавање сеоских насеља и порекла становништва.
По садржајности. нивоу обраде и тематици, не заостају интересант-
ни радови Видосаве Стојанчевић, (1924-1998), прве жене доктора етноло-
шких наука код нас, која је радни век провела у Етнографском институту
Српске академије наука. С много оправдања убраја се у доследне наста-
вљаче Цвијићевог стваралаштва на пољу антропогеографије и етнологије.
Истражујући специфичности Петровог Села и његовог становништва, по-
ред осталог је написала и следеће: „Још је Јован Цвијић у својим проучава-
њима запазио Петрово Село као једну од егзотичних оаза становништва
Балканског полуострва, као врло интересантно насеље Црногораца Катун-
ске нахије на Мирочу у источној Србији, окружено већим делом влашким
становништвом. Ови црногорски досељеници, по Ј. Цвијићу, представљају
једну од многобројних етничких група на Балканском полуострву, која је
из разних узрока стигла далеко од своје земље матице у народну средину
која се од ње знатно разликује, али која је, мада јако промењена, ипак са-
чувала своје главне особине. Оваквим својим запажањем Јован Цвијић је
још у своје време истакао потребу да се ово насеље и његови становници
проуче детаљно, као специфичан проблем миграционих и етничких асими-
лационих процеса на Балканском полуострву.“ У раду Видосаве Стојанче-
вић, све је разјашњено готово до најфинијих детаља, на шта указује богата
статистичка грађа.
Незаобилазним чини се рад математичара, професора Универзитета
у Београду и академика Михаила Петровића Аласа (1868-1943), знатижељ-
ног путника истраживача и страственог рибара. Више него многи познавао
31
је умеће дунавских аласа са којима се дружио и о риболову писао. У раду

о Ђердапским риболовцима и риболову, написао је и следеће: „Писац, који
је у току свога дугогодишњег занатског рибарења има и живог интересова-
ња за ђердапске риболове, и прилике да се о њима добро обавести, сматрао
је за потребу и за дужност да прикупи о томе све што није за вечита време-
на отишло у заборав, из кога га доцније нико и никад више не би могао из-
вући. Овде изложени подаци су поуздани; њих је прибавило пишчево лич-
но рибарско искуство и познавање ствари, пажљиво посматрање и дугого-
дишњи додир са људима којима је у ђердапској области риболов и тргови-
на са рибом било стално занимање.“
Црна река, Црни или Кривовирски Тимок
Књига 22, Црна река. Штампана 2012. године на 1.085 страна садр-
жи 13 интересантних радова и докумената од интереса за упознавање јед-
ног дела источне Србије, посебно Тимочке крајине, тј. слива Црне реке
или Црног Тимока, познатог и као Кривовирски Тимок. Доминирају радо-
ви Маринка Станојевића, просветног радника и члана привременог Парла-
мента Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и то: Антропогеографски пре-
глед Тимочке Крајине (1937, стр. 21), Црна Река (1931, стр, 29), Попис Цр-
не Реке 1844. године (1925, стр. 6), Зајечар у прошлости и садашњости
(1929. стр. 16) и Црна Река, антропогеографска грађа из заоставштине Ма-
ринка Станојевића (приредио Љубиша Рајковић Кожељац, 1975, стр. 107).
Милан Цветичанин је урадио Преглед црквеног живота по парохијама и на-
сељима у Тимочкој епархији (1934, стр. 94). Мирослав Драшкић је предста-
вљен радовима Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општи-
ни Бор (1975, стр. 16) и Записи о становништву (приредио Драгомир Анто-
нић 1978, стр. 13). Драгољуб К. Јовановић је аутор рада Црна Река, прилог
за историју и етнографију Србије (1883, стр. 69), Стеван Мачај је написао
рад Црноречки округ (1892, стр. 167), а Саватије М. Грбић радове Српски
народни обичаји из среза бољевачког (1909, стр. 385) и Српска народна јела
и пића из среза бољевачког (1925, стр, 73). О истраживањима у књигама
представљеног краја, поговор на 42 стране, написао је Борисав Челиковић.
Истакнуто је да овај крај Србије, у околини Зајечара и Бора тј. „Пре-
деона целина Црне Реке, која обухвата слив Црног Тимока, односно нека-
дашњи Црноречки округ, који се састојао из Бољевачког и Зајечарског
среза, у антропогеографским истраживањима, вршеним по Упутствима Јо-
вана Цвијића и његових сарадника, остала је непроучена. Међутим, када је
Јован Цвијић 1906. године поднео извештај Српској краљевској академији
о једанаестогодишњем раду на испитивању насеља у Србији, констатовано
је да су 24 села Зајечарског и 21 село Бољевачког среза испитана. Очи-
32
гледно је сматрао да Маринко Станојевић, који се прихватио рада на проу-

чавању ове предеоне целине, систематизује прикупљене податке. Да је
Станојевић на томе радио сведочи и његова преписка са Стојаном Новако-
вићем, Боривојем Милојевићем и Јованом Цвијићем. Нажалост, до избија-
ња Другог светског рата Маринко Станојевић није завршио своје дело о
Црној Реци, а највећи део његовог рада уништен је у време рата. Ипак по-
стоји велики број радова, о чему сведочи и обим ове књиге, која садржи
значајне податке за антропогеографско у етнографско сагледавање ове
предеоне целине.“
Радови Маринка Станојевића, који је завршио Славистичко-литерар-
ни одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду, Мирослава
Драшкића, етнолога, научног сарадника Етнографског института Српске
академије наука и уметности, Драгољуба К. Јовановића, сарадника Срп-
ског ученог друштва, Стевана Мачаја, лекара рођеног у Будимпешти, који
је службовао у Шапцу, Књажевцу, Зајечару и ординирао у Брестовачкој
Бањи, објавио већи број радова из етнологије, балнеологије, медицине, Са-
ватија М. Грбића, учитеља и школског надзорника, писца књига за децу,
сведочанства су о прошлости, која се и данас могу користити као библио-
графске одреднице за разнолика научна и апликативна проучавања, посеб-
но за компарације времена садашњег са временом прошлим.
Тимок, Заглавак, Буџак и Сврљиг
Књига 23, Тимок, Заглавак, Буџак, Сврљиг. Дело о четири предеоне

целине у источној Србији, објављено 1912. године на 769 страна, одликује
се богатством садржаја и ауторитетом писаца радова на које указујемо.
Доминирају радови Маринка Станојевића – Тимок (1940, стр. 153), Загла-
вак (1903, стр. 196) и Зубетинци (1937, стр. 2). Овај аутор у предговору ра-
да Тимок, први пут штампаном у Српском етнографског зборнику, истиче
следеће: „Године 1903 затражио је Јован Цвијић, познати наш научник, од
мене пристанак да свој рад Опис села Среза тимочкога (светосавски темат
из 1897 год.) нешто проширим, те да га може објавити у Насељима. Како
сам баш у то доба вршио и своја дијалектолошка проучавања у овоме кра-
ју, то сам радо усвојио предлог уваженога научника и још уз то му дао
пристанак да проучим и насеља у Заглавку, једном од најнеприступачни-
јих и најкршевитијих крајева Тимочке Крајине. Са Заглавком сам раније
био готов, па је раније и објављен (1913 год.) у Насељима. Даљи мој рад на
проучавању насеља тимочког басена ометен је крупним историјским дога-
ђајима од 1912-1920 год.“ У уводном делу рада који је посветио Заглавку,
поред осталог, наглашава да је 1903. године за време школског распуста
путовао по терену ради проучавања сеоских насеља. Придржавао се Цви-
33
јићевих упутстава и ставова који су изложени у Антропогеографским про-

блемима Балканског полуострва, јер је поуздане литературе тада било вео-
ма мало. За публиковање рада посебно захваљује Јовану Цвијићу, који га
је упутио у ову врсту теренског истраживања нашег народа и храбрио да
истраје у предузетим акцијама.
Поред радова Маринка Станојевића, у књизи 23, едиције Корени, за-
ступљени су и следећи аутори: Никола Пантелић – Етнолошка грађа из Бу-
џака (1974, стр. 49); Петар Голубовић – Становништво и насеља општине
Сврљиг (1992, стр. 19); Сретен Петровић – Славски обичаји (2000, стр. 18);
Недељко Богдановић – Језик и говор (1992, стр. 58); Стеван Мачај – Грађа
за топографију Округа Књажевачког (стр. 58), Јован Мишковић – Књаже-
вачки Округ (1881, стр. 71) и Драгољуб К. Јовановић – Књажевачки Округ,
прилог за историју и етнографију Србије (1889, стр. 52), који рад завршава
следећим реченицама „Пропративши у кратко историјске догађаје из нови-
је наше историје, који су се збијали на овом крају Србије, и износећи био-
графије појединих заслужних личности из овог округа, намера нам је била,
да с овим допунимо у многоме још непотпуну и довољно необрађену нашу
новију историју држећи се познате изреке Гетеове да је највећа услуга
историје, што буди одушевљење. Она то доиста и чини, али она чини и ви-
ше, јер је она доиста оно, што су још стари казали - учитељица живота
(magistra vitae).“
Књига 24, Алексиначко Поморавље, Бања, Голак. Књига из 2013. го-
дине, обима 665. страна за географе и етнологе је веома значајна. Има бо-
гат садржај, са прилозима неколико познатих аутора, из више временских
периода. Први рад под насловом Бања, написао је Петар С. Јовановић
(1893-1957), Цвијићев ученик, сарадник, академик и настављач дела у
области геоморфологије. Иако по основном опредељењу физички географ,
исказао се и као врстан истраживач насеља и становништва Сокобање и
њене околине. За рад који је штампан 1924. године на 122 стране, истиче
да је истраживања почео као студент 1914. године, али је мобилизацијом у
Великом рату спречен да посао заврши до краја. Истраживања је наставио
1922. и 1923. године, уз новчану помоћ за антропогеографска, социолошка
и економска испитивања Аустралијске задужбине и рад приредио за еди-
цију Насеља и порекло становништва. Из богатог садржаја истичемо под-
наслове: Област, Границе, Веза са околним областима, Природни утицаји,
Друштвени утицаји, Становништво, Композиција и кретања, Старинци –
досељеници, Унутрашње сељакање, Исељавање. Насеља (укупно 23). Пле-
не богата статистичка грађа и висок научни ниво обраде материје.
У наставку су публиковани неки радови из Зборника 36. Конгреса
фолклориста Југославије, који је одржан 1989. године у Сокобањи. Такви
су: Драгослав Антонијевић – Бања (стр. 19), Алексиначко Поморавље (стр.
34
335), Милена гусларка (1960, стр. 29) и Милија Шундрић гуслар Алекси-
начке Мораве; (1962, стр. 6); Никола Стојковић – Сокобања (стр. 5). Оста-
ли радови су: Стан. П. Коруновић – Основне школе у Срезу Бањском (ал-
бум са 16 отографија); Тихомир Р. Ђорђевић – Алексинац после ослобође-
ња од Турака 1833. године (1934, стр. 9), Белешка о тајним језицима у
Алексинцу (1900, стр. 8) и Оглед граматике народнога говора у Алекси-
начкој Морави (1900, стр. 9); Петар Ж. Петровић – Божићни обичаји
(1926, стр. 9) и Гојко Миловановић – Порекло становништва у насељима
Моравског Голака (2003, стр. 14), тј. мање предеоне целине на јужним па-
динама кречњачких планина Озрен и Девица, северно од Сокобањске и ју-
жно од Сврљишке котлине. Истичемо значај радова етнолога, фолклори-
сте, академика Драгослава Антонијевића (1930-2001), у којима има доста
садржаја интересантних за географе и Тихомира Р. Ђорђевића, прести-
жног етнолога, академика и савременика Јована Цвијића, који се после за-
вршених студија на Великој школи у Београду, усавршавао у Бечу и
докторирао у Минхену.
Галипољски Срби
Књига 25, Галипољски Срби. Штампана 2012. године на 716 страна,

насловом и садржајем, другачија је од осталих из едиције Корени. Прире-
ђивач истиче да је „Посвећена једној малој српској етничкој заједници која
је током неколико векова, потпуно одвојена од матице, успела да очува
свој етнички идентитет и свој језик, веру и обичаје... О овој етничкој гру-
пи, осим неколико узгредних бележака, није писано све до њиховог пресе-
љења са Галипоља у варошицу Пехчево у данашњој Македонији...Године
1937, деценију и по након њиховог доласка у Пехчево, етнолог Миленко
Филиповић, тада професор Филозофског факултета у Скопљу, и један од
најзначајнијих следбеника Цвијићеве антропогеографске школе, спровео
је опсежна истраживања, чије је резултате објавио непосредно после Дру-
гог светског рата.“
У књизи Галипољски Срби, реч је о досељавању српског становни-
штва са Галипољског полуострва у варошицу Пехчево (Јеремија М. Павло-
вић), затим о једном старом српском насељу, село Барјамић или Баремић,
код Цариграда (Владимир Ћоровић), О Галипољским Србима (Миленко
Филиповић), о говору Галипољских Срба (Павле Ивић), прошлост Гали-
пољских Срба (Душанка Бојанић Лукач), О Галипољским селима (Атана-
сије Урошевић), О Галипољским Србима у Јагодини (Радмила Тричковић),
Историји једне миграције с почетка XVI столећа, Сремски изгнаници на
Галипољу (Феридун М. Емецен) и једном прилогу о историји Галипољ-
ских Срба. (Олга Зиројевић). Интересантно је да је Павле Ивић (1924-
35
1999), један од наших најпознатијих лингвиста, академик, године 1954. од-

бранио докторску дисертацију под називом Говор Галипољских Срба, која
је представљена у књизи на коју указујемо, а која је први пут штампана
1957. године у Београду.
Закључујемо реченицама Миленка С. Филиповића да су Галипољски
Срби знали да су Срби, да су пореклом из Србије, са којом нису имали ни-
каквих веза и тачних представа о томе где је Србија. Ни међу Србима у
српским земљама није се знало за Галипољске сународнике. Такво стање
трајало је све до почетка ратова између Срба и Турака. У нашим научним
круговима препознати су почетком XX века, из бугарских извора у којима
се помињу два села, која је Јован Цвијић на једној карти означио српским.
„толико се је код нас знало о Галипољским Србима 1913, непосредно пред
њихово прво расељавање. О њима се неће знати много више ни када дођу
први пут у тадашњу Србију, нити када понова и за стално пређу у Југосла-
вију, јер су те њихове нове сеобе биле у бурним ратним и несређеним по-
ратним временима, те су остале незапажене. Сем што их је поменуо Ј.
Цвијић у свом Балканском Полуострву, у времену после првог светског
рата, први је на њих скренуо пажњу судија Ђорђе Крстић, који је забеле-
жио њихово предање да су их Турци били преселили из Србије одмах по-
сле косовске битке.“
Пиротски крај и Лужница
Књига 26, Пиротски крај. Објављена 2015. године на 1.045 страна

спада у најобимније из едиције Корени. Први објављени рад је из пера
Владимира М. Николића – Из Лужнице и Нишаве, први пут публикован
1910. године, као шеснаеста књига Српског етнографског зборника. Истра-
живања насеља и порекла становништва, изложена на 530 страна за свеу-
купно су уважавање. У предговору овог обимног дела, Јован Ердељано-
вић, тада уредник Српског етнографског зборника, поред осталог, написао
је да Академија није објавила Упутства за описивање народног живота и
обичаја, те је он, као професор етнологије, то учинио. „Кад сам већ био го-
тов с тим Упутствима, стигне Академији Наука рад г. Влад, М. Николића,
учитеља под насловом Из Лужнице и Нишаве, у ком је описан живот и
обичаји народа у тим крајевима... Пошто је рад г. Николића дошао готов и
био израђен по другачијем распореду, није било могуће сваки одељак тога
рада удесити по одељцима Упутстава, јер би се неки од њих морали толи-
ко мењати, да би то значило прерадити их...Ја сам ову књигу назвао оп-
штим именом Етнолошка грађа и расправе сматрајући да је најподесније
тим именом називати оне књиге Академијиног Етнолошког Зборника у ко-
јима се обрађује грађа и расправа из народног живота.“ Интересантно је да
36
је уз овај рад Јован Ердељановић, 1910. године, штампао своја Упутства за

описивање народног живота и обичаја, која су каснијим истраживачима
била од велике користи, заједно са Упутствима Јована Цвијића.
Други објављени рад преузет је из првог броја Гласника Српског ге-
ографског друштва, који је из штампе изашао у марту 1912. године, под
уредништвом Јована Цвијића. Наслов рада је Пирот, а аутор Коста Н. Ко-
стић, (1875-1915), Цвијићев студент и гимназијски професор. Рад има 10
страна и први је те врсте о Пироту, приказаном са аспекта историјске про-
шлости, насељавања, привреде и просвете. Видосава Стојанчевић предста-
вљена је радом Бабушница – нова варошица у југоисточној Србији. На 28
страна, први пут објављених 1973. године, размотрене су етнодемографске
и етнолошке карактеристике централног насеља краја познатог под називом
Лужница. Јован Хаџи Васиљевић је написао рад Цариброд и Босилеград
(1924, стр. 15), а Емило Ј. Цветић рад Становништво Цариброда (1928, стр.
3). Реч је о градским центрима у пограничном простору Србије према Бугар-
ској, о којима у литератури дуго није било довољно научних података.
Књига садржи три рада Михајла М. Костића (1924-1986), научног
саветника Географског института Јован Цвијић из Београда, чија је док-
торска дисертација носила наслов Белопаланачка котлина, антропогео-
графска проучавања. Радови су: Коритница, антропогеографска испитива-
ња (1954, стр. 149), Белопаланачка котлина, друштвено-географска проу-
чавања (1970, стр. 241) и Ђурђево Поље, антропогеографска проматрања
(1952, стр. 13). Чини се да обимнијих и детаљнијих студија о наведеном
простору, пре и после наведених радова Михајла М. Костића, није било.
Рад о Коритници се одликује детаљно разрађеним садржајем (Област,
Природни услови, Привреда и саобраћај, Насеља, Становништво, Реги-
стар). Настао је на бази теренских истраживања за време летњих месеци
од 1949. до 1952. године. Дело Белопаланачка котлина је шири извод из
Костићеве докторске дисертације одбрањене на Универзитету у Београду
1959. године. „На основу петогодишњег теренског истраживања (1952-
1956.) и кабинетских студија, дисертација је била урађена под руковод-
ством, подстреком и свесрдном помоћи Академика дописника проф. др
Војислава С. Радовановића (1894-1957), управника Етнографског институ-
та САНУ, а одбрањена пред комисијом којој је председавао Академик пр-
оф. др Боривоје Ж. Милојевић, шеф Катедре за географију Природно-ма-
тематичког факултета Универзитета у Београду а чланове испитне комиси-
је сачињавали су Академик дописни проф. др Боривоје Дробњаковић и пр-
офесори Универзитета у Београду др Сима М. Милојевић и др Реља Нова-
ковић.“ Рад Ђурђево Поље преузет је са страница Гласника Српског гео-
графског друштва , свеска XXXII, број 1. Студиозан поговор (70 страна),
37
са обиљем статистичких података и библиографских одредница аутора, из-

радио је Борисав Челиковић.
Књига 27, Власина и Крајиште. Најобимнија до сада објављена књи-
га у едицији Корени има 1.298 страна и такво богатство статистичких по-
датака, графичких, картографских и фото прилога, да јој је мало равних
код нас. Штампана је 2016. године, под уредништвом Слободана Гаврило-
вића и главним и одговорним уредником Јеленом Триван. Посебну боју
овој, садржајем и подацима разноврсној и богатој књизи, дао је Борисав
Челиковић, приређивач од нерва и знања, библиофил до бескраја.
У предговору, који има 46 страна, под насловом Истраживања Вла-
сине и Крајишта, Борисав Челиковић, на себи својствен начин предочава
садржај, анализира стваралаштво писаца и уноси нове податке о становни-
штву, те са радовима из прошлости комплетира целину наглашеног антро-
погеографског и етнолошког садржаја. Констатује да се „Крајиште дели на
четири целине: Врањско, Ђустендилско, Трнско (Знепољско) и Радомир-
ско. Врањско је ушло у састав Србије после Берлинског конгреса 1878, а
део Ћустендилског, Босилеградски срез, после Првог светског рата, 1920.
године, док су део Ћустендилског, Трнско и Радомирско остали у Бугар-
ској. Предели Власине и Крајишта антропогеографски су истражени првих
деценија XX века. Истраживала су их двојица истраживача: Риста Т. Ни-
колић, са српске, и Јордан Захаријев, са бугарске стране, у размаку од не-
колико година. Николић је обрадио 97 данашњих насеља од којих се 66 да-
нас налази у Србији, а 31 у Бугарској, док је Захаријев обрадио 57 насеља:
34 у Србији и 23 у Бугарској. Треба напоменути да су 20 насеља обрадила
оба аутора, што даје могућност читаоцу да врши поређења. Риста Т. Нико-
лић је своја истраживања публиковао у Српском етнографском зборнику,
тј. Насељима српских земаља под уредништвом Јована Цвијића, а Јордан
Захариев у Зборнику за народни умотворенија и народопис у издању Бу-
гарске академије наука. Аутори и издавачи били су гарант високог нивоа
презентиране материје, која, поред осталог, има и историјски значај.“
Аутори и њихови радови публиковани на страницама књиге која се
односи на крајњи југоисточни део Србије, југозападни део Бугарске, и се-
верозападни део Македоније, тј. на географски интересантне крајеве Вла-
сину, Крајиште и околину Ћустендила, распростртих у неколико земаља,
су следећи: Риста Т. Николић – Крајиште и Власина, антропогеографска
проучавања (1912, стр. 702); Тихомир Р. Ђорђевић – У Трну, путописна
белешка (1897, стр. 12); Јован Ердељановић – С избора у Власинском кра-
ју, утисци и посматрања (1908, стр. 25); Јован М. Поповић – Црна Трава
(1914, стр. 10); Јован Хаџи Васиљевић – Цариброд и Босилеград (1924,
стр. 15); йорданЪ ЗахариевЪ – КЮстендилско КрайЩе (1918, стр. 730).
38
Риста Т. Николић, Цвијићев ученик и сарадник, писац обимних ра-

дова, рођен у Врању (1877-1917), учесник балканских ратова и Првог свет-
ског рата, резервни официр српске војске, ратни извештач, управник Етно-
графског музеја у Скопљу, свом ширем завичају на најбољи могући начин
се одужио. Када овом додамо радове у Врањској Пчињи, Пољаници и Кли-
сури, слика о делатности овог аутора постаје целовитија. У делу на које
указујемо истиче да је „У четири маха путовао ради антропогеографских
проучавања по планинској области између Врања, Ћустендила, Радомира,
Трна и Власотинаца. То је било јула и почетком августа 1905, 1907, 1908 и
1909 године.“ Крајиште и Власину представио је кроз следеће поднаслове:
Области и њихов географски положај, Главне геоморфолошке особине и
клима, Економске прилике, Насеља, Положај, Типови села, Кућа, Имена,
Важнији историјски моменти, Старине, Раније етничко стање ових крајева,
Данашње становништво, Неколике етничке особине становништва, Опис
појединих села, Преглед географских назива, имена, породица.
Јордан Захариев (1877-1965), географ и етнолог, у Софији је завршио
студије географије и педагогије, почасни грађанин Ћустендила, у предгово-
ру рада штампаног на бугарском језику, истиче да је као студент Универзи-
тета у Софији у првом летњем семестру 1910. године, припремио и поднео
реферат под насловом Ћустендилски крај, који је истраживао за време лет-
њег распуста у јулу и августу 1899. године. Пошто рад није штампан, решио
је да још детаљније истражи наведени терен. Најпре је обавио антропогео-
графска осматрања под руководством професора др А. Иширкова, по Упит-
нику за изучавање села у Бугарској, као и по Упутствима за проучавање се-
ла у Србији професора Универзитета у Београду Јована Цвијића.
Риста Т. Николић, Србин и Јордан Захариев, Бугарин, два истражи-
вача истих антропогеографских појава и процеса, на теренима који се ме-
ђусобно не само додирују, већ и прожимају, на посебан начин су предста-
вили Цвијићеву антропогеографску школу, јер су од општег ка посебном и
конкретном, вишеструко допринели познавању интересантних погранич-
них крајева Србије и Бугарске.
Јован М. Поповић, парох црнотравски, у штампарији Савић и компа-
нија, 1914. године је објавио рад Црна Трава, под којим подразумева село
у округу Врањском, срезу Власотиначком, које се налази на огранцима
планине Чемернице, са главном чаршијом на 950 метара надморске висине
и 28 махала. Првог јануара 1912. године Црна Трава је имала 1.526 му-
шких и 1.441 женских становника, или 2.967 укупно, те је предњачила над
околним местима. Сразмерно броју становника, у поређењу са околним
местима, имала је већи број школованих људи. О Цариброду и Босилегра-
ду, из рада Јована Хаџи Васиљевића, објављеног 1924. године у часопису
Братство, сазнајемо пуно о прошлости наведених насеља, посебно о исто-
39
ријским догађајима, становништву, променама границе између Србије и

Бугарске. „Као у политичком, ове су области дуго времена у црквеном по-
гледу биле једно са осталим српским земљама. Оне су улазиле у границе
наше Пећке Патријаршије и када је она установљена и кад је, у XVI в., би-
ла обновљена и бројале се у српске епархије све до установљења Бугар-
ског Ексархата 1870. У овим областима водили су наши сународници
упорну борбу и противу Бугарског Ексархата. Према стручном истражива-
њу 1912 г. становници свих ових крајева и после тридесетогодишње бугар-
ске управе веле да говоре српски, истичу своја осећања о сродству и једна-
кости са народом у Србији; гаје особите, сродничке, симпатије за Србију и
српски народ и све што је српско.“
Књига 28, Пчиња – насеља, порекло становништва, обичаји. Ова
књига има 591 страну. Из штампе се појавила крајем 2016. године. Објавље-
ни радови односе се на бројне појаве и проблеме антропогеографског садр-
жаја, какви су, поред осталог, топоними, микротопоними, насеља, насељава-
ње становништва овог простора у Бачкој после Другог светског рата и сл.
Аутори и њихови радови, од којих неки представљају обимне монографије,
су следећи: Јован Ф. Трифуноски – Горња Пчиња (1964, стр. 246), Тргови-
ште, главно насеље у Горњој Пчињи (1953, стр. 5); Никола Петровић – Трго-
виште и Шајинце (1965, стр. 19); Миленко С. Филиповић и Персида Томић
– Горња Пчиња )1955, стр. 149); Владимир Стевановић – Микротопонимија
Општине Трговиште (1979, стр, 69); Момчило Златановић – Топонимија на-
сеља у средњем сливу Пчиње (1988. стр. 13); Алекса С. Јовановић – Пчиња,
историјска црта из нове српске покрајине (1881, стр. 29), Борисав Челико-
вић – О насељавању становника Пчиње у Каравуково у Бачкој после Другог
светског рата (2016, стр. 6), Истраживања Пчиње (2016, 21).
Уводни рад у књизи, на коју указујемо, је из пера једног од најбољих
познавалаца антропогеографских и насеобинских појава, процеса и објека-
та на значајним просторима југозападне Србије и североисточне Македо-
није. По неким показатељима Горња Пчиња је јединствена, јер су особине
становништва у целом крају уједначене, малих одступања има само у го-
вору и деловима женске ношње. Природна затвореност готово са свих
страна утицала да се у Горњој Пчињи одрже нека посебна географска и ет-
нографска обележја. Кроз поднаслове о имену проучаваног краја, природ-
ним одликама, траговима ранијих насеља, данашњим насељима, типовима
кућа и помоћних зграда, становништву, привреди и саобраћају, вишестру-
ко доприноси географском и етнолошком упознавању Горње Пчиње, при
чему су појединачно представљена 44 насеља на територији Србије и 10
насеља на територији Македоније.
У уводном делу рада, професор Јован Трифуноски истиче следеће:
„Крајем 1940. године, бавећи се проучавањима у околини Прешева, имао
40
сам прилике први пут да се делимично упознам са појединим антропогео-

графским појавама у суседној Горњој Пчињи. Систематска испитивања у
Горњој Пчињи могао сам вршити тек за време својих школских одмора у
лето 1949. и 1950. године. Тежиште рада углавном је било да се проуче на-
сеља и кретање становништва. Зато сам се у испитивањима трудио да што
поузданије утврдим порекло свих сеоских родова, да се сазнају старине и
сви карактеристични знаци који на то упућују...Путовања по Горњој Пчи-
њи новчано ми је омогућио Етнографски институт Српске академије наука
и уметности. На путовањима кроз поједина села био сам пријатељски
предусретан од становништва на чему овде срдачно захваљујем.“
За Трговиште аутор констатује да се састоји од варошице и села, чије
су махале на надморској висини од 600 до 1.000 m. Варошица има једну глав-
ну улицу, са 10 трговачких радњи, док је село разбијеног типа, са 12 махала.
Миленко С. Филиповић и Персида Томић у истраживању Горње Пчи-
ње указују на овај крај, у смислу географске предеоне целине, врсте и начин
привређивања тамошњег становништва, типова кућа и помоћних зграда. Да-
ју осврт на ћилимарство као домаћу радиност, ношњу, друштвени живот,
обичаје при рађању и детињству, женидби и удадби, смрти, погребу, годи-
шњим празницима, народним веровањима, музичке справе и рабош. Проу-
чавања из 1950. и 1951. године, чине се савременим у етнолошком смислу и
основа су за праћење низа појава и догађаја, објеката и процеса.
Од интереса, због старине, је рад правника, председника владе Србије
у два мандата, Алексе С. Јовановића (1846-1920), први пут објављен 1881.
године на страницама Гласника Српског ученог друштва. Радом указује на
историјску прошлост Пчиње, посебно манастира Прохора Пчињског, који је
био запуштен до времена краља Милутина. Успешан у ратним походима,
овај српски владар је био велики поборник вере и православља. Током своје
владавине обновио је и храм Светог Ђорђа у Нагоричану и храм Прохра
Пчињског. „Непрекидни ратови у средњем веку на Балканском полуострву,
остављаху за собом трагове пустоши. Југоисточни крајеви наше Старе Ср-
бије, куда долази и врањска покрајина, нарочито беху трајашња позорница
крвавим ратовима међу Грцима, Бугарима и Србима. Нема сумње да је и ма-
настир св. Прохора подлегао општој судбини тих крајева, и био неколико
пута опустошен. Врање и Скопље придружио је Србији још Немања.“
Скопска црна гора и Моравица
Књига 29, Црна Гора и Моравица. У најновија издања едиције Коре-

ни убраја се књига о Скопској црној гори и Моравици. Штампана је 2016.
године на 905. страна. Уводни рад Светозара Томића – Скопска Црна Го-
ра, антропогеографска и етнографска студија, први пут је објављен 1905.
41
године у едицији Насеља српских земаља. На 125 страна, уз детаљан пре-

глед географских и етнографских назива, представљено је име проучаване
области, указано на геолошки састав терена, орографију, хидрографију,
положај села, економске прилике, постанак, тип и имена села, задруге, ку-
ће, привредне зграде, становништво и његове етнографске особине. У на-
ставку су представљена два рада Атанасија Петровића (1866-1905), срп-
ског свештеника, намесника скопског митрополита у Куманову – Народни
живот и обичаји у Скопској Црној Гори (1907, стр. 195) и Српске народне
игре из Скопске Црне Горе (1907, стр. 9). Љубомир Ивановић је предста-
вљен са пет цртежа из Јужне Србије, који су први пут штампани 1928. годи-
не, а Војислав С. Радовановић са четири фотографије из серије Сеоска насе-
ља у Јужној Србији из 1930. године (Атлас Географског друштва, свеска 4).
О народној ношњи у Скопској црној гори рад је објавио Светозар Ра-
ичевић (1930, стр. 20). Рођене сестре, дипломирани филозофи, зачетнице
српске фолклористике Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, чији су
ујаци били етнолог Тихомир Ђорђевић и етномузиколог Владимир Ђорђе-
вић, представљене су радовима – Народне игре у Скопској Црној Гори и
Блатији (1939, стр. 57) и Још нешто о приликама за играње у Скопској Цр-
ној Гори (1940, стр. 7). Јован Трифуноски, универзитетски професор из
Скопља, писац је радова – Скопска црна гора, природна средина, про-
шлост, насеља, становништво и привреда (1971, стр. 114), Кумановско-
прешевска Црна гора (1951, стр. 239), Прешево (1951, стр. 8) и Моравица -
источно-прешевска села (1948, стр. 55).
О истраживањима Скопске црне горе и Моравице, крајева у сливу
притоке Јужне Мораве, детаљан осврт је из пера Борисава Челиковића, ко-
ји пише да су „Црна гора или Карадаг (турски Karadağ) и Моравица преде-
оне целине на јужној граници данашње српске државе са Македонијом.
Црна гора је добила име по истоименој планини на чијим се јужним и ис-
точним падинама простире. Њен већи део се данас налази у Македонији.
Дели се на три дела по градским средиштима којима гравитирају – Ско-
пљу, Куманову и Прешеву, од којих се само Прешево налази у њеном са-
ставу. Моравица је мала област која је име добила по истоименој реци, де-
сној притоци Јужне Мораве, чије се извориште налази на источној падини
Црне горе и западној падини Рујна. Моравица обухвата долину ове реке,
дугу 26 км, између Прешева и Бујановца.“
42
______________________________________________________________________
УДК 913(497.11)
Оригинални научни рад Original scientific article
ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ КОРЕНИ РЕГИОНАЛНЕ

ГЕОГРАФИЈЕ У СРБИЈИ
Драгутин Тошић1*
*Универзитет у Београду – Географски факултет
Извод: Основе научне регионалне географије у Србији постављене су у комплек-

сним истраживањима Балканског полуострва и његових делова или регионалних
целина која је вршио Јован Цвијић. Иако у нашој географији, у Цвијићево доба,
није било јасно изграђених критеријума регионализације нити прецизне теориј-
ско-методолошке основе за њихов развој, може се рећи да су његово дело и истра-
живачки поступак поставили темеље српској регионалној географији. У контексту
тога мора се рећи да су српска и југословенска географија тог времена биле до-
вољно снажна теоријска подлога на којој се могла и морала развити модернија и
квалитетнија регионална географија од оне коју имамо у Србији.
Кључне речи: теоријско-методолошка основа, регионална географија, Цвијић
Abstract: The foundations of the scientific regional geography in Serbia were set by the
complex researches of the Balkan Peninsula and its parts or regional units, which were
done by Jovan Cvijić. Although in the time of Cvijić neither clearly established criteria
of the regionalization nor precise theoretically-methodological base for their develom-
ent were presented in our geography, it can be said that his work and research method
set the foundations of the Serbian regional geography. They considerably indebted not
only the Serbian and Yugoslav geography but the science in general, as well, and left a
permanent trace. In this context, it must be said that the Serbian and Yugoslav geo-
graphy at the time were sufficiently strong theoretical base on which more modern and
superior regional geography than the one we have in Serbia could and should have been
developed.
Key words: theoretically-methodological base, regional geography, Cvijić
Увод
У току развоја географија је као и већина наука и научних дисципли-

на претрпела значајне теоријско-методолошке промене. У научној фази
развоја географије најупечатљивије промене вршене су половином XX ве-
1
tosic@gef.bg.ac.rs
Рад представља допуњену верзију реферата изнетог под истим насловом на
Четвртом конгресу српских географа
43
Драгутин Тошић
ка. То време карактеришу критика и напуштање традиционалне географије

и конституисање, развој и прихватање савремене или нове географије. Ка-
ко су у тежишту интереса и традиционалне и нове географије били проце-
си регионалног диференцирања, регионалног интегрисања и организовања
геопростора, којимa се бави регионална географија, тако, може се рећи да
се у њиховом поимању истовремено и преламају и рефлектују проблеми
географије. Због тога, данас, условно се говори о традиционалној и савре-
меној или модерној регионалној географији.
Хорологизам и посибилизам у српској регионалној географији
У српској географији још не постоји јединствен став о теоријским на-

челима и методолошким коренима, нити о континуитету развоја регионалне
географије. Ипак, географи се слажу са чињеницом да су основе научне ре-
гионалне географије у Србији постављене у комплексним истраживањима
Балканског полуострва и његових делова или регионалних целина, која је
вршио Јован Цвијић2. Иако у нашој географији, у Цвијићево доба, није било
2
У то време географија је тек започела да се грана на више специјализованих
области истраживања, које још увек недовољно чврсто повезују заједничка херме-
неутичка стратегија и тежња да се здраворазумска уверења о односу природе,
човека и друштва у простору и времену коригују и замене научним. У то је била
укључена и наша географија чији је spiritus movens Јован Цвијић. Јован Цвијић је
са својим савременицима и сарадницима развио у светским оквирима аутентичну
антропогеографску концепцију коју најчешће називамо ,,српска антропогеогра-
фска школа“. Међутим, треба нагласити да ту концепцију карактерише висок сте-
пен комплексности, али не и монолитности. Упутствима за истраживање насеља и
другим делима, Јован Цвијић није прозелитски желео да од својих сарадника и
ученика створи мислиоце ,,по калупу“ који ће доследно понављати оно што чују
од свог учитеља. Он је инсистирао на стварању научне климе која ће довести до
развоја креативних умова који ће своју креативност доказати усавршавањем
научног метода теренске опсервације, на једној страни, и детерминисањем антро-
погеографских појава и процеса на темељима сазнања произашлих из примене тог
метода, на другој. То је допринело да се изгради целовит, кохерентан, функци-
оналан и за нове мисаоне правце и конструктивну критику отворен сазнајно-
теоријски оквир српске антропогеографије. Раст и синтеза знања о антропо-
географској проблематици и повећање задатака који су постављани пред теори-
јско и практично знање из те проблематике дали су значајне резултате којима се,
са пуним правом, поносе српска географија и српска етнологија – антроплогија
(Мартиновић и Тошић, 2015). У крајњој инстанци, не треба заборавити чињеницу
да је цвијићевско наслеђе најбољи чувар наше географије. Зато, данас је потребно
мобилисати младе и креативне научне снаге у реафирмацији нашег истинског
географског, антрополошког, историјског, етничког, културног, духовног и ети-
44
ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ КОРЕНИ РЕГИОНАЛНЕ ...
јасно изграђених критеријума регионализације нити прецизне теоријско-ме-

тодолошке основе за њихов развој, може се рећи да су његово дело и истра-
живачки поступак поставили темеље српској регионалној географији. Јован
Цвијић није користио термине регија и регионализација. За геопросторне
целине издвојене на бази природногеографске специфичности и хомогено-
сти он је употребљавао појам ,,природне области“, а за оне чији је идентитет
развијен међудејством природе и друштва, користио је појам ,,географске
области“. ,,Природне области“ постају потпуне ,,географске области“ када
буду трансформисане утицајима људских активности, историје и цивилиза-
ције у условима да се у њима развију специфични начини живота људи и
организација друштава. Тиме оне добијају карактер комплекса, заснованог
на синтези физичкогеографских и антропогеографских особина“. Дакле, он
посматра ,,географске области“ као целовите, вишеслојне, мултигенеричне
и вишедимензионалне геопросторне ентитете са својим природним, хума-
ним и географско-културолошким слојевима и димензијама.
Да је Цвијићево мишљење било, и у великој мери остало, научно ре-
левантно говори каснија, од многих географа прихваћена и интерпретира-
на, ,,дефиниција“ регионалне географије, коју је дао Ричард Хатшорне. Ре-
гионална географија почива на појму регије као хомогене просторне цели-
не, и она се као кључна дисциплина географије бави изучавањем разноли-
кости делова света утемељеној на различитој дистрибуцији природних и
људских појава – укључујући и њихово међусобно деловање (Hartshorne,
1946). Мишљење интерпретира Роналд Џонстон и каже ,,различите врсте
појава су груписане у различитим областима, стварају регије, па изучава-
ње регија расветљава и разлоге због којих је дошло до груписања појава и
указују на јединствена обележја различитих делова света“ (Johnston, 2009:
1183). У гносеолошкоком и појмовно-семантичком смислу, без обзира на
терминолошку различитост, видљиви су, како аналогија између садржаја
појмова географска област и регија, тако и закључак да је Цвијићево, у од-
носу на Хартошорнеово и Џонстоново, схватање процеса регионалне хо-
могенизације и–или делења геопростора научио суптилније, комплексније,
дубље и садржајније. У непоновљивом Цвијићевом делу сублимирана су
схватања о јединству природе и човека организованог у друштва, али и
схватања о заједничким утицајима природе, човека и друштва у обликова-
њу географске средине и у издвајању географског пејзажа.
чког богатства утемељеног и садржаног у аутентичној антропогеографији. Уоста-

лом, ширина и дубина општенаучног и филозофског завештања, које је као
свестрани научник Јован Цвијић оставио за собом, и донела му је опште прихва-
ћени епитет једног од најзначајнијих и најутицајнијих научника у Србији и Југо-
славији из друге половине XIX и из прве половине XX века.
45
На темељима Цвијићевог дела, као и комбинације хорологизма и по-

сибилизма, коју је прихватио преко француске географије, његов ученик и
савременик Боривоје Милојевић је урадио више обимних студија о поједи-
ним просторним целинама Србије и Југославије (Станковић, 2014). Дис-
курси хорологизама и посибилизама допринели су изузетној изражености
критеријума физиономичности, одређеној дози схематизма и дескрипције
на пољу издвајања и проучавања географских регија у Милојевићевом де-
лу. Иако је постојала сличност са француском регионалном географијом
какву су неговали Видал де ла Блаш и његови савременици и ученици,
српка регионална географија, у то време, па и касније, нагињала је ка ем-
пиризму, тј. развијајући се захваљујући радовима Цвијића и његових нај-
бољих ученика српска регионална географија је инклинирала ка антропо-
географији, а имала је и улогу науке национално-политичког и државног
значаја (прво за српску, а касније и за југословенску државу)3. Заснована
на емпиријском методу и теренским истраживањима сматрана је више ин-
дуктивном него дедуктивном научном дисциплином. Регионално-географ-
ске студије ослањале су се на систематична, истанчана, како дугорочна та-
ко и, због недостатка средстава и истраживача, краткорочна, интензивна
теренска истраживања у којима је давана предност синхронијском посма-
трању појава и процеса над спекулативно-историјском реконструисањем
антропогеографске прошлости појединих регија – историјско-географских
и предеоних целина Балканског полуострва, Србије и Југославије.
Теренска истраживања била су кључна за изградњу антропогеограф-
ске и регионално-географске теорије. Њихов циљ била су сагледавања
конкретних појава и процеса у емпиријској реалности. Она су дала обиман
материјал (прикупљен на терену у конкретном простору) неопходан за оп-
шту теорију српске географске науке која објашњава узрочно-последичне
односе међу појавама и процесима у географској средини и која није про-
тивречна теорији и резултатима истраживања појединачних географских
дисциплина.
Цвијићев и Милојевићев дискурс у антропогеографским и регионал-
ногеографским студијама наглашава општу сагласност и међузависност
теорије и метода истраживања. Његов емпиризам није приступ ,,грубој де-
скрипцији“ сакупљеног материјала, већ се од ње разликује по томе што је
3
О томе сведоче речи Боривоја Милојевића, који каже: ,,Сем чисто научног,
антропогеографски радови Цвијићеви имали су велики национално-политички
значај. Његово дубоко познавање свих делова нашега народа, као и наших суседа,
дало му је могућности да у свима великим догађајима, што смо их преживели
последњих двеју деценија, учествује активно, тумачећи и обајшљавајући покрете
који су се јављали. Тако је Цвијић био историчар свих оних потреса из којих је
никла наша држава“ (Милојевић, 1927: XIII).
46
теоријски усмерен. Он у себи садржи аналитичко-синтетичку обраду мно-

гих емпиријским путем сакупљених факата и чињеница, али и зачетак из-
градње веома апстрактног дедуктивног модела антропогеографске и реги-
оналногеографске теорије.
Формативне, класичне идеје Јована Цвијића, Боривоја Милојевића и
њихових савременика, без обзира на доба настанка, и даље чине окосницу
за више школа и мисаоних праваца на које је подељена географија и пред-
стављају референтну тачку за изналажење њихових научних идентитета.
Често, врши се ревизија класичних географских дела, поново се ишчитава-
ју и тумаче, у светлу нових појава и процеса, научних интересовања и при-
оритета. Ако се имају у виду све бројније интерпретације оригиналних
класичних дела, враћање на класичне изворе може да послужи обједиња-
вању рада на пољу модерне географије или на очувању, како подела тако и
интегрисања, међу различитим школама мисли у њеним оквирима. У крај-
њој инстанци, не сме се запоставити и чињеница која каже да не мали број
научника мисли да је сврсисходније класичну регионалногеографску шко-
лу у гносеолошком и онтолошком погледу допунити, него градити нову, и
тако је учинити примењивом у новонасталој друштвеној стварности и
научној клими.
Цвијићева и Милојевићева дела, данас, треба посматрати само у кон-
тексту простора, научне климе и времена настанка, и у духу хегеловске ло-
гике засноване на становишту да је свака научна мисао израз друштвене
стварности свога времена4. Они су резултатима свога рада у значајној ме-
ри задужили српску и југословенску географију и целокупну науку и оста-
вили траг вредан трајног помена. У контексту тога мора се рећи да су срп-
4
,,Највећа снага водећих личности у српском јавном животу, које су се школовале
у иностранству у XIX веку била је у њиховој учености. Осим завршених студија,
бројни од њих су били доктори наука, писали су и објављивали научне радове,
оглашавали се у штампи, били писци закона, уџбеника, полемичари, оснивачи
научних институција. (...). Европске идеје продирале су у Србију у епохама када
се ослобађала земља, када се стварала држава, када је освајана наука, када су
постављани темељи институција, када су стваране претпоставке за убрзанију
модернизацију друштва“ (Перишић, 2014: 81–82). У тај контекст треба ставити
радове географске провинијенције Цвијићевих претходника и савременика, прева-
сходно Вука Стефановића Караџића, Владимира Карића, Јосифа Панчића, Стојана
Новаковића... Сам Цвијић није прихватио позив за руковођење Катедром за антро-
погеографију на чувеном и тада и данас престижном Карловом универзитету у
Прагу, већ се вратио у Србију где је непрестано личним примером доказивао
мишљење да човек од науке не сме да се повлачи и затвара у своје знање, већ да је
дужан да непрестано шири своје знање и научну мисију и да искорењује незнање
за добробит свога народа.
47
ска и југословенска географија тог времена, оличене у Јовану Цвијићу, ње-

говим следбеницима, сарадницима и ученицима, биле довољно снажна те-
оријска подлога на којој се могла и морала развити модернија и квалитет-
нија регионална географија од оне коју имамо у Србији (Тошић, 2012).
Структурни функционализам у српској географији
Црвена нит тог вида регионализације у српској географији још траје,

а овде ће сврсисходно циљу рада бити споменута њена примена у радови-
ма Милорада Васовића и Јована Марковића5 који су у њу уградили и
основне теоријско-методолошке поставке структурног функционализма.
Уз поштовање принципа хомогености они су територију Србије делили на,
мање-више, физиономски, и по њиховим мишљењима функционално хо-
могене целине. Своја истраживања су заснивали на синтагми по којој је
хомогена регија територијална целина састављена од структурних елеме-
ната који се међусобно мање разликују од делова суседних територија, од-
носно од регионалног окружења. Те да она има хоролошке и функционал-
не димензије и холистички карактер. Хомогена регија није скуп механички
повезаних делова, већ је она интегрисана целина функционално специфич-
них и комплементарних делова и процеса. То је целовит, интегрисан и зао-
кружен геопростор испуњен хомогеним садржајем повезаним у функцио-
налну целину. У раду Још један покушај регионализације Србије, Васовић
је, на темељу традиционалне хоролошке парадигме у духу класичне регио-
налне географије, доследно применио принцип физиономичности и бал-
кански део Србије поделио на више макрорегиона и мезорегиона. Уз физи-
ономичност, установио је и њихова антропогеографска и културногео-
графска својства. У обимном делу Географске области СФР Југославије,
Марковић је у форми компликованог, недовољно јасног и у савременим
условима недовољног, тешко остварљивог и нефункционалног амалгама,
оличеног у симбиози ,,природног региона“ и ,,економског рејона“, поде-
лио простор тадашње државе на регионалне целине које имају различите
територијалне обухвате и позиције у хијерархији регионалних таксона.
5
Треба нагласити да се хорологизам у комбинацији са структурним функциона-
лизмом доста примењивао у словеначкој и хрватској географији. Посебно треба
истаћи радове словеначких географа Антуна Мелика, Јакова Медведа, Светозара
Илешича и хрватског географа Вељка Рогића. На пример, у радовима Вељка
Рогића, на бази условне хомогенизације физиономских целина, њихових еколо-
шких особина и социјално-историјског и историјско-географског континуитета, је
извршена регионализација Хрватске. У сржи, то је била осавремењена реплика
регионалногеографског дискурса Видалa де ла Блаша.
48
Традиционална регионална географија у Србији одржала се до да-

нас. Савремене регионалногеографске студије су њени реликти. Оне пате
од стереотипа система који има карактер географског приказа појединих
физиономских, традиционалних историјско-географских, административ-
них и сличних територијалних целина. Уместо комплексне синтезе, инте-
грације и довођења у међузависност научних резултата на бази којих се
утврђују законитости диференцирања, интегрисања и организације регија
и регионалних асоцијација, тим системом, остаје се на нивоу једноставних
описа, инвентаризација, детаљних анализа и беспотребних класификовања
елемената регионалних структура. Најчешће, регионалне студије нису за-
вршене целовитом синтезом која би била више од збира резултата поједи-
начних анализа. На основу сагледавања теоријских полазишта и садржаја
студија које насловом претендују да буду ,,регионалногеографско истра-
живање“ и студија које географски описују поједине ,,крајеве“ Србије, те-
шко је утврдити битније разлике. И једне и друге, рађене су дескриптив-
ним методолошким поступком интерпретативне епистемологије, по уна-
пред постављеној схеми и најчешће су еклектички конгломерати географ-
ске конотације. Засниване су на недовољно јасној теоријској основи са до-
ста методолошких импровизација, из чега, на крају крајева, произилазе
гносеолошка и онтолошка несигурност и неутемељени, више интуитивни
него научнодискурзивни, закључци. Свако од појединачних истраживања,
која су већином сама за себе оправдана, ипак, недовољно је у контексту
целине задатака које регионална географија у Србији треба да реши. ,,Гео-
графски реализам“ и даље представља преовлађујући приступ у већем бро-
ју регионалних студија, како дескриптивних (описују оно што је истражи-
вач утврдио истражујући конкретну регионалну целину), тако и интерпре-
тативних (регионални географ интерпретира резултате истраживања до
којих су дошли други истраживачи). Већина студија је урађена истим или
сличним методологијама. Без зле намере и било каквог омаловажавања,
мора се нагласити да тзв. српска или београдска регионалногеографска
школа6 никада није тежила ка егзактној методологији. И када је било поку-
6
У српској географији користи се појам српска или београдска регионалногео-
графска школа, истина, све ређе. Да би он био прихваћен, или одбачен, потребно
је дати одговор на три суштинска питања. На питање, да ли иза њега стоји јасна
семантичко-садржајна основа тешко је дати прецизан одговор. На питање да ли је
српска регионалногеографска школа постојала и да ли она постоји данас, не може
бити дат одговор без јасних и свеобухватних научних анализа резултата које су
остварили њени представници. Отворено је и питање ко су њени легитимни пре-
дставници? Јесу ли то географи који институционално припадају организацио-
ним јединицама универзитетских и научних институција (катедре, одсеци, оделе-
ња... за регионалну географију) и баве се свеобухватним географским приказима
49
шаја коришћења егзактних метода у регионалним истраживањима, било

практичне било теоријске конотације, резултати су били скромни, и по
значају и по обиму (обично се ради о примени општепознатих, евентуално
мање модификованих, метода и модела). Упркос притиска великог таласа
теоријских и емпиријских приступа тзв. нове географије у српској регио-
налној географији одржао се ортодоксни хорологизам са сетом когнитив-
но-дескрипцијских метода. У методолошком портфолијуму истицана је
просторна анализа која је стекла атрибут водећег метода прикладаног за
проучавање регионалних специфичности Србије.
У српској географији, с времена на време, поставља се и питање: Да
ли регионална географија треба и даље да се бави схематизованим писа-
њем монографија о појединим деловима Србије, или пак она треба да се
усредсреди на изналажење нових теоријских и методолошких полазишта
свога истраживачкога рада?
Деловање хорологизма и посибилизма доминирало је нашом гео-
графском сценом од почетка па све до деведесетих година прошлога века
у формама, више еклектичне и идиосинкретичне, него синкретичне интер-
претације класичне регионалногеографске традиције.
Напуштање посибилизма и класичног хорологизма, наиме, почело је
онда када је постало јасно, да они немају сигурне онтолошке, епистемоло-
шке и нормативне темеље на којима би се пронашла задовољавајућа реше-
ња за објашњавање диференцирања југословенског – српског простора на
регионалне целине. Оригинална теорија регионалне географије у форми
,,школе“ није изграђена, а и покушаја њеног конституисања, готово да није
било. Није заинтересованост наших географа за сазнајно-теоријска истра-
живања изнедрила сукобе о природи регионалне географије, њеним зада-
цима и границама, а нарочито то није учинила тежња да се истраживању
на пољу регионализације поставе нови циљеви.
појединих територијалних целина Србије, које наивно поистовећују са региона-

лним студијама, или су то, пак, они географи који у својим радовима теже ка тра-
жењу теоријско-методолошких полазишта за егзактну и одрживу регионализацију
Србије?! Међу иностраним географима, мало ко обраћа пажњу на новију српску
литературу из области регионалне географије, нити се ко труди да разуме њене
научне темеље и тенденције, и обрнуто, до српских регионалних географа споро
допиру инострани утицаји. Дакле, она се деценијама налази у научној изолацији и
без озбиљног противника који би на њу утицао, а због непомућене вере у своју
теоријску и методолошку основу остала је поштеђена и било ког вида, а кaмо ли и
строге, самокритике. Свако ко је у Србији одабрао неки други правац осим прео-
влађујућег, пре је био, помоћу разних полуга (квазинаучни ауторитети, институци-
онална организација научних катедара које се баве регионалном географијом, пози-
вање на старе научне ауторитете и сл.) гурнут у страну, него што је научно оспорен.
50
Процесуални функционализам у српској регионалној географији
Процесуални функционализам у нашој регионалној географији је за-

живео током седамдесетих година прошлог века. Теоријско-методолошки
корени процесуалног функционализма у регионалној географији, регионал-
ном планирању и разним доктринама регионалног развоја утемељени су на
концепту функционалне регије. Он има дивергентан карактер са три услов-
но паралелна правца и то: економска регионализација, нодална регионали-
зација и план(ер)ска регионализација. Како, сва три правца имају за крај-
њи циљ оптималну организацију геопростора, тако, они генерално могу
бити делови дискурса организације простора. У њихове темеље уграђене
су теоријско-методолошке поставке нове географије – системски приступ,
дијалектички материјализам у форми академског марксизма и самоуправ-
ног социјалистичког планирања и егзактне, најчешће математичко-стати-
стичке, методе. Дискурс има своје импликације и у погледима на региона-
лизацију, развијаним у другим научним областима, као што су економија –
регионална економија и регионални развој, регионално планирање, демо-
графија, урбанизам...
Уместо закључка
Теоријско методолошке корене корпуса сазнања везаног за регио-

налну географију обликовао је интердисциплинарни дијалог између гео-
графије и осталих наука које из различитих теоријско-методолошких угло-
ва детерминишу регионализацију и за њу везане појаве и процесе на једној
страни, и између енваиронменталних, физичкогеографских и хуманогео-
графских дисциплина на њеном унутрашњем пољу, на другој. Упркос ре-
лативно великом таласу теоријских и емпиријских приступа из којих је пр-
оизашао значајан корпус сазнања о регијама, регионализацијама, региона-
лизмима..., српска регионална географија је задржала своја основна обе-
лежја. Многи географи је сматрају врхунском научном синтезом. Ипак, са-
свим је разумљиво да постоје и они, који, и споља и изнутра, настоје да
умање вредност регионалногеографског знања и да порекну његову науч-
ност. С времена на време, у српској географији, експлицитно и имплицит-
но, актуелизује се питање о томе да ли су регионалногеографска истражи-
вања и студије изрази врхунских научних синтеза или су они агрегати ин-
терпретативаног карактера?!
У светлу тога, приметна је све већа отвореност регионалне геогра-
фије за теоријска достигнућа и новине ка другим наукама и дисциплинама
које у фокусу имају регионализацију (Радовановић, 1993–94). Иако су тео-
ријски и методолошки плурализми одувек били темељи истраживања на
51
пољу регионализације и регионалних студија у свету, питања теорије и ме-

тода поново доминирају и све више заокупљају основну пажњу дисципли-
на које се баве њима.
За регионалногеографску или регионалноразвојну теорију, методе и
моделе, слободно, може се рећи да су једно заборављено или напуштено
подручје истраживања у нашој географији. Већ дуго, безмало три децени-
је, нема иоле озбиљниjих, организованих и систематичних истраживања из
те проблематике. Истраживања која су на доста широком плану предузи-
мана од почетка па до 60-их година прошлога века, имала су значајне ре-
зултате, који су могли и морали да послуже као полазна основа будућим
организованим напорима у истраживању ове озбиљне и комплексне про-
блематике. Ипак до тога није дошло. У крајњој линији треба нагласити и
чињеницу која каже да научни интереси географије односно регионалне
географије нису ствар волунтаризма израженог свакодневним писањем ра-
дова сумњиве вредности, већ да се они своде на изналажење и усавршава-
ње њене нове теорије и методологије.
Већина радова из ове проблематике у ближој прошлости су поједи-
начне прагматичко-парцијалне акције појединих научних радника (углав-
ном докторске дисертације и уџбеници). У крајњој инстанци резултати ре-
гионалних студија израђених по методологији тзв. београдске регионално-
географске школе допринели су томе да је до скора владајућа парадигма
почела да бледи па се стога, код једног дела географа, јавило уверење да ју
је потребно из основа преобликовати. Дошао је тренутак да методолошка
истраживања на пољу регионализације избију у први план научног интере-
са географа.
Развоју регионалне географије у ХХ веку је у великој мери доприне-
ла и природа савременог света, најпотпуније изражена у позитивизму на-
учне мисли и доминацији материјалистичке концепције оснажених убрза-
ним научним и технолошко-техничким прогресом. Почетком ХХI века у
друштвеним наукама, а и у географији започео је постмодернистички
обрт. Ветар постмодеризма у српској географији и њеним социјално-еко-
номским и регионалним дисциплинама није се још увек осетио. Очито,
она је окамењена (Тошић, 2011).
Иако постоје географи који имају симпатије за постмодерну регио-
налну географију, ипак они се у довољној мери не залажу за њен развој.
Један од разлога за то јесте и страх да би радикално другачија постмодер-
на регионална географија могла да напусти формативна питања која чине
основе географије као науке. Њему иде у прилог и мишљење којим се твр-
ди да постмодерна географија нема јасну теорију већ да је она заснована
на концептуалној схеми опште постмодерности.
52
Ако се и 90 година након смрти Јована Цвијића, на основу сагледа-

вања његовог научног опуса мора рећи maior quo nemo repertus у нашој ге-
ографији, отвара се питање за које нема одговора: Ко су и где су они који
Цвијићево дело данас надграђују ?!
Литература
Васовић М. (1965). Још један покушај географске регионализације СР Србије.

Зборник радова Природно-математичког факултета Универзитета у Бео-
граду – Географског завода, (12) 111–128.
Васовић М. (1985). Регионална географија с посебним освртом на њен развитак у
Србији. Развитак и примена географске науке у Србији за протеклих девет
деценија, Београд: Одсек за географију и просторно планирање ПМФ-а Уни-
верзитета у Београду, стр. 155–171.
Васовић М. (1997). Регија и регионализација у географији. Географска структура
и регионализација Србије, (Посебна издања књ. 51) Београд: Географски ин-
ститут ,,Јован Цвијић” САНУ, стр. 5–15.
Марковић Ј. (1980). Географске области СФР Југославије. Београд: Грађ. књига.
Мартиновић М., Тошић Д. (2015). Елементи системског приступа у проучавању
насеља у делима Војислава С. Радовановића. Демографија XII, стр. 69 – 80.
Милојевић Б. (1927). Јован Цвијић. Цвијићева књига. Београд: Српска књижевна
задруга, коло ХХХ. БР. (201), III – XIV.
Павловић М., Шабић Д. (2014). Регионална географија на Географском факултету
у Београду – стање и перспективе. Географско образовање, наука и пракса:
развој, стање и перспективе. Универзитет у Београду – Географски факул-
тет, стр. 63–72.
Перишић М. (2014). Сарајевски атентат повратак документима. Андрићев ин-
ститут – Андрићград Вишеград, Београд: Ретро принт.
Радовановић М. (1977). О систему човек – животна средина. Саопштења ИАУС,
(6), 32–41.
Радовановић М. (1981). Теоријско-методолошке основе географије. Зборник радо-
ва Природно-математичког факултета, Одсек за географске науке, Београд.
Радовановић M. (1993–94). Регионализам као приступ и принцип и регионализа-
ција као поступак у функционалној организацији географског простора са не-
ким аспектима на Србију. Зборник радова Географског института ,,Јован
Цвијић”, (44–45) 67–101.
Станковић С. (2014). Цвијићева географска школа и њени академици. Географско
образовање, наука и пракса развој: стање и перспективе. Универзитет у Бео-
граду – Географски факултет, стр. 17–40.
Тошић Д. (2005). Регионална парадигма у српској географији. Србија и савремени
процеси у Европи и Свету, Географски факултет Универзитета у Београду,
Београд: Департман за географију туризам и хотелијерство ПМФ Универзи-
тета у Новом Саду, стр. 105–112.
53
Тошић Д., Невенић М. (2007). Регионална географија између парадигме хорологи-

зма и парадигме организације простора, Зборник радова са Првог конгреса
српских географа, Београд: Српско географско друштво, Географски инсти-
тут САНУ „Јован Цвијић“, Географски факултет, стр. 85–96.
Тошић Д. (2011). Регионализација у условима глобализације. Зборник радова са
Трећег конгреса српских географа. Географско друштво Републике Српске,
Бања Лука: Српско географско друштво, Природно-математички факултет
Универзитета у Бањој Луци и Географски факултет Универзитета у Београ-
ду, стр. 31-42.
Тошић Д. (2012). Принципи регионализације. Београд: Географски факултет.
Hartshorne R. (1946). The nature of geography. A Survey of Current Thought in the
Light of the Past. (Re-issue of the Association of American Geographers, Annals,
Vol. 29. 1939. Chicago) Laancaster: Pa. A.A.G.
Johnston R. J., Sidaway J. D. (2004). Geography and Geographers: Anglo-American
Human geography since 1945. London: Paperback (Sixth Edition)
Dragutin Tošić
THEORETICAL AND METHODOLOGICAL ROOTS OF MODERN REGIO-

NAL GEOGRAPHY IN SERBIA
Summary
The foundations of the scientific regional geography in Serbia were set by the complex
researches of the Balkan Peninsula and its parts or regional units, which were done by
Jovan Cvijić. Although in the time of Cvijić neither clearly established criteria of the
regionalization nor precise theoretically-methodological base for their development
were presented in our geography, it can be said that his work and research method set
the foundations of the Serbian regional geography. Jovan Cvijić did not use the terms
regions and regionalization. He used the term "natural areas" for the classic natural
geographical areas, and the term "geographical areas" for the regions which originated
and were developed by the interrelations of nature and science. His work was continued
by a myriad of Serbian and Yugoslav geographers who insisted on the principle of
horologism (Borivoje Milojević, Milorad Vasović, Branislav Bukurov ...). They consid-
erably indebted not only the Serbian and Yugoslav geography but the science in general,
as well, and left a permanent trace. In this context, it must be said that the Serbian and
Yugoslav geography at the time, embodied in Jovan Cvijić, his followers, associates and
students, were sufficiently strong theoretical base on which more modern and superior -
regional geography than the one we have in Serbia could and should have been developed.
54
______________________________________________________________________
УДК 502/504
AНТИЧКИ КОРЕНИ РАЗВОЈA ЕКОЛОШКE МИСЛИ
Mирољуб А. Милинчић1*, Миодраг Томић**,

Наташа Станковић*, Милица Ружић*
* Универзитет у Београду  Географски факултет
**Развојни центар Руског географског друштва у Србији
Извод: Рад анализира појаву и развој научне мисли током времена античке Грчке
и Рима, посебно оне сегменте нуклеусних знања релевантне за екологију и живот-
ну средину. Овај период карактерише конципирање првих хипотеза о настанку Зе-
мље, пореклу и еволуцији живота на Земљи, али и релације објеката, појава и про-
цеса у окружењу. Приказани сегменти стваралаштва појединих античких мисли-
лаца јасно указују на општи развој науке али и елемената значајних за каснији на-
станак еколошког начина мишљења и понашања.
Кључне речи: развој, проблеми, екологија, животна средина, еколошки процес
Abstract: The paper analyses emergence and development of scientific thought during
Ancient Greek and Roman times, in particular, those segments of nuclear knowledge
relevant to ecology and environment. This period is characterised by the conceptualisa-
tion of the first hypotheses about the emergence of the Earth; the emergence and evolu-
tion of life on Earth, as well as relations between objects, events and processes in the
environment. Shown segments of the work of some of the ancient thinkers clearly point
at the general development of science but also elements important for the later begin-
nings of ecological way of thinking and behaviour.
Key words: development, problems, ecology, environment, ecological process
Увод
Научна екологија настаje од средине XIX века у процесу развоја

природних наука, са кореном у романтизму (крај XVIII) и култу природе
(почетак XIX века). Тада већ суштински егзистира дуална еколошка тради-
ција, односно опречни системи друштвеног вредновања природе (Милин-
чић и Филиповић, 2015). Прва, започета у XVII веку радом Ф. Бекона –
идеја о људској доминацији над природом. По њему наука има улогу да
повећа човекову моћ над природом – да је боље разуме да би њом могао да
влада. Током XVIII века овом утилитаристчком концепту К. Лине и Џ. Бу-
1
Контакт адреса: mikan@gef.bg.ac.rs
55
Мирољуб А. Милинчић и др.
фон дају систематичнију научну форму. Временом, она је означена као им-
перијалистичка еколошка традиција. Насупрот њима су присталице покре-
та романтизма, повратка природи и љубитеља природе. Worster (1979) их
назива „аркадијци“ како би овај еколошки концепт довео у везу са класич-
ним идеалом хармоније између природе и друштва, приказанe од стране
римских песника у грчкој регији Аркадији, јужно од Пелопонеза.
Значајнији напредак еколошких истраживања долази након афирма-
ције еволуционог учења Ч. Дарвина, иновативног и логичког механизма
усаглашавања особина организма са условима окружења. Међутим, иако је
дарвинизам зачет као еколошка теорија није одређен посебан појам за ово
поље истраживачког рада и акумулације научног знања. Термин „екологи-
ја“ (нем. - Ökologie“, фр. – Écologie) је предложен 1866. године од немач-
ког зоолога Е. Хекела, али без прејудицирања настанка нових истраживач-
ких програма и институција. Убрзо се овај правац показао као динамичан,
плодотворан и перспективан. До краја XIX века многобројна постојећа и
нова емпиријска истраживања су уобличена у значајне генерализације ка-
ко на релацији односа организама са окружењем, тако и узајамних односа
заједница са простором по појединим хомогеним својствима (клима, зе-
мљиште). Дански ботаничар Е. Варминг је оснивач научне дисциплине –
написао је први уџбеник о екологији биљака (1895), држао је први курс о
екологији и истој дефинисао основе значења и садржину (Jurgen, 2010).
Историја развоја науке указује на реалност да нова поља истражива-
ња и нове научне дисциплине не настају у вакууму ни случајно, а најчешће
пре званичних термина. Често и изван конвенционалних научних институ-
ција, а релевантни актери и изван ужих научних области и поља. Тако је
било и са екологијом где се примарна интеграција искустава, чињеница,
идеја и нуклеусних знања релативно поуздано може пратити од античког
периода у низу природних, хуманих и друштвених дисциплина (Милинчић
и др., 2014). Заправо, историја еколошког разумевања окружења има коре-
не у раној прошлости биолошке и социјалне еволуције људског рода. Ову
тврдњу оправдава чињеница дуге и континуиране историје еколошких
проблема који су били саставни део еволуције људског рода и друштва. За
појединца и заједнице познавање природе (животне средине) и интеракци-
ја са њом је била од великог егзистенцијалног и развојног значаја. Акуму-
лација и усавршавање знања и вештина омогућила је првим људима да
развијају појединачне и колективне способности и активности и да схвате
не само сврху свог постојања, већ и да развију свест о егзистенцијалној за-
висности како од услова у властитом друштву, тако и од примарних (при-
родних) услова средине.
Стицање, обогаћивање и преношење искуства, са генерације на гене-
рацију, помогло је човеку у његовом свакодневном сучељавању са живот-
56
ним искушењима. Ограничења у усвајању и проширивању емпиријских

знања била су обележена кратким животним веком, малом густином насе-
љености и изостанком адаптивног учења. Такође и чињенице да је примар-
на већа акумулација знања била монопол елите на власти, као механизма
одржања исте и обезбеђења зависности поданика. Ова фаза истраживања и
разумевања природе има доминантно изражен утилитарни карактер.
Претеча античких знања
Покушаји да се унапреди разумевање природе, а на научним основа-

ма, долази са развојем раних цивилизација Египта, Месопотамије, Кине, ...
Акумулација емпиријских чињеница о различитим природним објектима,
појавама и процесима, с једне стране, и развој система рачунања и мерења,
на другој страни – омогућили су прецизније предвиђање сезонских и крат-
корочних временских услова и других појава и процеса битних за пољо-
привреду и свакодневни живот (Милинчић, Туцовић и Мандић, 213). Ди-
намика појединих природних феномена (обданица – ноћ, годишња доба,
високе и ниске воде на рекама, вегетациони циклус) је послужила као
основа за деобу и рачунање времена (појава календара). Напредак у позна-
вању различитих процеса у окружењу, својстава материјала и физичких за-
кона природе основа су за висока достигнућа у пољопривреди, хидротех-
ници, изградњи градова, књижевности и уметности.
Научно заснованих еколошких чињеница има и у древној писаној
причи, епу о Гилгамешу – опис живота једног од првих краљева најраније
сумерске цивилизације (Урука). Био је први смртник који се успротивио
богу шума Хумвави, коме је врховни сумерски бог Енлил поверио на чува-
ње кедрове шуме на источној обали Медитерана. Краљ Гилгамеш се за по-
требе доградње града Урука, да би свој допринос сумерској држави учи-
нио вечитим, упутио у заштићене и свете шуме кедрова. То је подразуме-
вало и отворени сукоб са њиховим заштитником. Гилгамеш у том сукобу
побеђује, чиме изазива гнев врховног бога Енлила. Он освећује Хумвавину
смрт и посечене кедрове шуме тако што је воду у његовом краљевству
учинио непитком, а поља неродним – покоривши на тај начин Гилгамеша
и његове поданике. Овај еп је најранији запис о проблему сече шума и на-
сталих последица – ерозија, низводно засипање долина и ширење пустиња.
Mosley (2010) такође упућује на сумерска сведочанства (клинасто писмо
на глиненим плочицама) процеса салинизације, смањења плодности и тако
изазваних миграција. Ово је један од многобројних примера из прошлости
да су недостатак и неуважавање еколошких механизама многа друштва
„платила“ нестанком са лица Земље. Ово се није дешавало само примитив-
ним заједницама већ и цивилизацијама које су познавале календар, астро-
57
номију, геометрију, писменост и друго, које су, „живећи у митолошким за-

блудама, уништиле природну основу свога опстанка“ (Грчић, 1990).
Антички период
Антика (лат. antiquus – старински, древни) означава период европске

културне и политичке историје са водећом улогом старе Еладе (античке
Грчке) и старог Рима. Цивилизација старе Еладе је доминантно захватала
просторе данашње Грчке, Мале Азије, јужне Италије, а затим Египта, Си-
рије, ... и Индије. Цивилизација античког Рима, почетком нове ере, захвата
басен Средоземног мора и западну Европу. Антика обухвата период од 15
векова, од 1000. године пре н. е. до пада Западног римског царства (476) и
затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом цар-
ству око 500. године н. е.
За развој научне екологије велики значај имају мислиоци тзв. ан-
тичке Грчке и Рима – конципиране прве хипотезе о настанку Земље, поре-
клу и еволуцији живота на Земљи, али и релације објеката, појава и проце-
са у окружењу. Свакако да је експлозиван развој филозофске мисли био
утемељен и на трансферу сазнања других народа и ранијих култура (Вави-
лонци, Египћани, Кинези и Феничани). Највећи напредак у развоју науч-
ног знања десио се од VIII века пре н. е. до V века н. е. На самом почетку
овог периода, поред осталог, дошло је и до отклона од утилитаризма у по-
знавању и тумачењу природе. Уместо директне користи у првом плану је
била жеља људи да знање послужи за реалну перцепцију света и њиховог
места у њему. Антички допринос револуционарном развоју науке је више
него очигледан, али су хипотезе и теорије често биле конгломерат митоло-
шког (теогонског) и религиозног, на једној и критичког (научног) на дру-
гој страни. Међутим, видљива је жеља за ширењем, продубљивањем и ди-
ференцирањем научних знања са циљем стварања конзистентне слике све-
та и разумевања места људског друштва у њој. Током овог периода у зна-
чајној мери је уравнотежен однос апликативног и фундаменталног разуме-
вања релације друштво – природно окружење.
Током овог периода Земља је углавном сматрана за невелику округлу
непокретну плочу опкољену водом. За Египћане је цео свет била долина Ни-
ла (Мисир), а за Асирце и Вавилонце – Месопотамија. Представа о основ-
ним својствима Земље је по правилу формирана под утицајем регионалних
специфичности природе и сопствених искустава. Код старих грка Земља је у
облику штита кога, по Хомеру, са свих страна запљускују воде лагано теку-
ће светске реке (Океануса). У њеном седишту је Олимп на коме заседају бо-
гови. Стари Индуси су веровали да је Земља плоча наслоњена на три велика
слона који стоје на огромној корњачи, а она плута по бескрајном океану.
58
Античка грчка
Посебан значај за мислиоце старе Грчке и Рима имала су следећа,

екологији и животној средини, блиска питања: порекло и развој живота на
Земљи, везе између предмета и појава у њиховом окружењу и међусобни
однос човека (друштва) и природе. Такође и специфичности односа са
природом условљене културним разликама појединих друштава. Ове теме
су у фокусу интересовања многих мислилаца: Херодот, Хипократ, Платон,
Ератостен и други.
Карактеристичне су амбивалентне тенденције античких филозофа
према „варварима“. Указују на њихов нижи културни развој, али и боље
моралне карактеристике, као резултат начина живота који је више у складу
са законима и својствима природе. Еколошки проблеми су често били у
центру пажње привреде, науке и државне управе. Средином VII века пре
н. е. обрада земљишта, прекомерна испаша, опадајући приноси, ерозија и
миграције становништва су само део реалних еколошких проблема. Вели-
ки реформатор устава, Солон, залаже се за забрану обрађивања стрмих те-
рена, због количине земље која се тако губи (Ponting, 2009). Од V века пре
н. е. друштво је уважавано за субјекат, а природа (пасивна материја) као
објекат, коме човек намеће своју вољу. Посебан допринос научној инте-
грацији чињеница и идеја, значајних за науку дају Талес (феномени се мо-
гу разумно објаснити), Питагора (потреба за научним доказима) и Сократ
(свет у сталним променама). Грчка филозофија на челу са Аристотелом и
Платоном, представља суштинску основу духовног развитка западне циви-
лизације, укључујући и поглед на природу. У целини, античка култура је по-
ставила кључне обрасце у анализи односа „друштво – животна средина“.
Талес из Милета (624-547. пре н. е.) је свестрани филозоф природе
– уважаван за једног од Седам мудраца старе Грчке. Уводећи принцип
узрок - последица, први на рационалан начин покушава да објасни приро-
ду. Аутентични списи нису сачувани па зато има различитих претпоставки
о његовом раду, од тога да је он први заступник идеје о кружном облику
Земље, да Земља плута на води, а да је њено померање узрок земљотреса.
Да све ствари имају душу. Посматрајући предмете, појаве и процесе у при-
роди, живој и неживој, налази нешто непроменљиво, из чега све потиче и
у шта се све враћа, а то је вοда. Ове идеје су током XVIII века утицале на
формирање утицајног покретa нептуниста. На основу искуства да се једи-
но она у природним условима могла наћи у сва три агрегатна стања вода је
за њега не само општа праподлога живота него и апсолутни космички
принцип, зато што без воде нема влаге, а без влаге нема хране, живота ни
топлоте. На значај воде указује чињеница да је у политеистичким религи-
јама, пре свега античке Грчке и Рима власт над њом додељивана најмоћни-
59
јим и најлепшим божанствима, у Грчкој: Зевс на копну, Посејдон на мору

и Кефис на рекама (Милинчић, 2009). Већина његових тврдњи је оповрг-
нута и одбачена под утицајем критичког мишљења (науке).
Анаксимандар (610-546 године пре н. е.) се фокусира на дедуктив-
но проучавање природних процеса, уводећи нове принципе у објашњењу
природе – природно диференцирање и природни развитак. Размишља о на-
станку, структури и пространству свемира, настанку Земље и човека. Зе-
мља је ваљкастог облика и слободно плута у простору, у центру свемира и
око ње се крећу друга небеска тела чије путање описују пун круг. Указује
на континуитет у развоју прво неорганске, а затим органске природе и ко-
начно психичких особина. Вода је медијум у коме су се прве животиње
развиле (настале из морског муља), а затим су освојиле копно прилагођа-
вајуће се новим условима живота.
Анаксимен (585-525 године пре н. е.) је указао да вода не може да
буде основа свих ствари у природи – ватра се не може добити из воде, те
ваздух сматра основом и прапочелом. Написао је дело „О природи“ од ко-
јег је у оригиналну сачуван само фрагмент. Повлачи паралелу између чо-
века и природе „баш као што нас наша душа, будући да је ваздух, држи
заједно, тако и дах и ваздух обухватају читав Космос“ (Коплстон, 1999).
Питагора (580-500 године пре н. е.) је веровао у потребу научних
доказа, са математиком као аргументом снаге. За њега у природи постоји
нумеричка хармонија, а задатак математике је да она буде потврђена. Први
је увео појам космоса као оличења уређености свемира. Када су хемичари
утврдили да се молекул воде састоји из два дела (атома) водоника и једног
дела кисеоника они су подржавали веру Питагорејаца. Идеја о научним
доказима несумњиво потиче од потребе за математичким доказима. Крај-
њи циљ његовог учења је да се постигне хармонично узајамно деловање
између макрокосмоса (универзума) и микрокосмоса (човека).
Хераклит из Ефеса (535-475 године пре н. е.) заступа ставове о све-
ту у сталним променама (настајање, еволуција и пропадање) и законима
природе (логос природе). Кретање је основа постојања природе (панта реи
- Πάντα χωρει) и само је оно константа. Човек не може два пута загазити у
исту реку. Већ код другог корака, река је другачија, јер је вода отекла, а и
особа се променила у неком једва приметном смислу (Gidens, 2007). Ово
кретање није хаотичан след догађаја већ процес који се одиграва према
законима природе. Међутим, природу није лако разумети – она воли да
буде тајанствена, али је њено разумевање свакако могуће. Основни прин-
цип вечног кретања и јединства супротности потиче од ватре коју сматра
пра основом свега што постоји, почетком и крајем свих ствари. Први про-
цес („пут наниже“) почиње згушњавањем ватре и њеним преласком у
60
воду, па у земљу. Други („пут навише“), почиње разређивањем земље до

воде, преко течног до гасовитог агрегатног стања, односно ватре.
Анаксагора (500-428 године пре н. е.) даје једну од првих хипотеза
о пореклу света и насељавању живих бића. Према њој, основа постојања
реалног света је веза небројеног мноштва бесконачно малих елемената ко-
је назива „семе ствари“. Ти исконски, али у расулу, елементи су формира-
ли хаос. Од значаја је и тзв. „светски ум“, који их је водио, покретао и раз-
вијао, тако да су хетерогени елементи одвајани једни од других, а хомоге-
ни међусобно спајани у породице и на тај начин је створена Земља и дру-
го. Најтањи, најсветлији, најсувљи и најтоплији елементи су формирали
Етар (у алхемији и филозофији пети елемент поред воде, земље, ватре и
ваздуха) у коме су смештени сви елементи Космоса, а густи, тамни, вла-
жни и хладни сажимали према средишту и формирали воду, ваздух и зе-
мљу. Хлађењем и очвршћавањем Земља је постала колевка живота тако
што је њена површина оплођена семеном, на коју је пала киша. Резултат
тога је постанак биљака, а затим и животиња.
Емпедокле (487-424 године пре н. е.) је знатну пажњу посветио опи-
су процеса настанка и каснијег развоја живота на Земљи. Истиче да су се
прво појавиле биљке, а затим све „животиње“ (са одвојеном главом, телом
и екстремитетима). Временом су њиховим повезивањем формирани орга-
низми, од којих су опстали и оставили потомство само најиздржљивији.
По истој шеми је настао и човек. Раст људске моћи повезује са развојем
посебних механизама прилагођавања условима егзистенције, који људску
врсту чине конкурентном у односу на друге.
Херодот (484-425 године пре н. е.) поједина својства природе (кли-
му и рељеф) уважава за факторе који утичу на формирање карактера људи
и политичких система. Разматра велике еколошке услуге Нила Египту, али
и примере симбиозе појединих врста (Egerton, 2001). Античка Грчка са Хе-
родотом достиже суштинску представу слике Света као непрекидног про-
цеса противуречног развитка. Забележио је више промена у природној сре-
дини узрокованих људским деловањем и указивао на њихове последице.
Хипократ (460-377 године пре н. е.) у расправи „О ваздуху, води и
тлу“ сматра да фактори средине (клима, вода, земљиште, начин живота
људи итд.) имају утицај на формирање физичких (конституција) и ментал-
них (темперамент) особина људи. Климу посебно уважава за чинилац који,
у много чему, одређује специфичности карактера појединих народа. Као
лекар (неприкосновени ауторитет медицине) се залагао да пацијенте у
пракси треба третирати, узимајући у обзир индивидуалне особености тела
и њихов однос са околином и својства исте.
Платон (427-347. године пре н. е.) верује да сав живи свет на Земљи
одржава стабилно стање и делује складно – сви организми су делови инте-
61
грисане целине као што су органи интегрисани у функционални органи-

зам. У делу „О метафизици“ пише како је Творац створио „Од свих делова
једну савршену целину, која нити стари нити се разбољева ... А у његову
средину ставио је душу и раширио је кроз цело тело и затворио је унутар
њега“. О односу друштва и природе понекад има контрадикторне ставове.
Често игнорише процес деградације природе под утицајем људи и исте ту-
мачи као знаке природног процеса нестајања и поновног настанка ствари и
појава у материјалном свету. Понекад изричито указује на улогу човека у
осиромашењу природних система кроз расправе о идеалним друштвима у
„Држави“ и „Законима“. Расправља о питањима бројности становништва и
породица и везама између величине популације и расположивих природ-
них ресурса (посебно обрадивих површина). Скреће пажњу да промене
(углавном негативне) које се дешавају током времена у природи и њихов
даљи утицај на њу, зависи од начина живота људи. У „Критији“ инсистира
на постојању археолошких доказа о историјској дефорестацији планина
Атике, а да шуме нестају као резултат људских активности. Атика је по-
стала „скелет тела које нагриза болест“ јер су шуме посечене, плодно зе-
мљиште ерозијом однето, а вода изгубљена „пошто тече преко пустог зе-
мљишта у море“ ... „има планина на којима само пчеле проналазе храну, а
на којима је не тако давно, расло дрвеће“.
Аристотел (384-322 године пре н. е.) је изврстан посматрач и анатом
природе. У делу „Историја животиња“ описао је више од 500 познатих вр-
ста, заједно са карактеристикама њиховог понашања. Саставио је прве по-
знате класификације животиња (од врста до родова), у основи сличне мо-
дерном систему, а њиховим описивањем и упоређивањем поставља основе
дескриптивне и компаративне анатомије. Заступа идеју о јединству приро-
де и истиче да су развијене врсте животиња и биљака настале од мање раз-
вијенијих, а оне од највећих примитивних организама који су се спонтано
развили. У прилог томе, да почетак његове лозе води порекло од најпри-
митивнијих организама насталих спонтаном еволуцијом. Разноврсност
форми живота тумачи унутрашњом жељом за самоусавршавањем. Бавио
се науком о Земљи, укључујући посматрање хидролошког циклуса као и
других земаљских и небеских појава. Створио је концепт о промени климе
са географском ширином (три топлотна појаса) и годишњим добима, а за-
говарао је нужност кружења воде између океана, мора и река (хидролошки
циклус). Представио је модел цикличних промена у историји Земље током
великих временских распона. Познавао је процесе: настајања делти, ерози-
је обала, појава земљотреса и вулкана, а донекле и зависност биљака од
физичког окружења. Верује да је за човека добар онај циљ којем стреми и
природа, а све што се дешава у њој има сврху и да је човек крајњи циљ
природног поретка (Аристотел, 1958). У делу „Политика“ истиче „Приро-
62
да је учинила све ствари посебно за добробит човека“, међутим схвата и

растући проблем трагедије заједничког – ресурса и добара. Расправља о
питањима бројности становништва и броја деце у свакој породици. До-
ступност питке воде уважава за један од главних услова у одређењу лока-
ције насеља. Заслужан је за утемељење научне логике, а ставом да је „це-
лина увек већа од збира њених делова“ сугерише да свет треба посматрати
као целину а не као агрегат његових саставних делова. Средином XIX века
овај приступ је прихваћен у великом броју научних дисциплина, а од стра-
не Л. Бератанфија средином XX века и верификован као „теорија генерал-
них система“. До XIX века се одржало његово тумачење да је Земља цен-
тар Соларног система и да око ње круже сва остала тела.
Теофраст (372-287 године пре н. е.) je био активан у научном,
педагошком (управник школе и библиотеке) и политичком животу
античке Грчке. Оснивач је првог ботаничког парка у данашњој Атини, а
написао је два, за екологију посебно значајна дела: „Историја биљака“ у
десет књига и „Порекло биљака“ у осам књига. Историја биљака (сачувано
9 књига) је један од првих покушаја систематизације вегетације према рас-
прострањењу, анатомији, ... али и употребним својствима у медицини и
исхрани. Описао је 500 врста биљака и тиме омогућио настанак ботанике
као самосталне науке. Класификовао је биљке према њиховим животним
формама: дрвеће, жбуње, полужбуње и траве. Дело Порекло биљака (сачу-
вано 6 књига) - описује раст биљака уважавајући и могуће утицаје проме-
на у окружењу, њихове карактеристике, начине размножавања, болести и
друго. Био је добар познавалац утицаја земљишта и климе на распростра-
њење и структуру вегетације Медитерана.
Ератостен (276-194 године пре н. е.) даје опис екумене свога време-
на, као дела свемира, настањеног људима. Исту је поделио на зоне: две
вруће, две умерене и две хладне. Постоје индиције да је аутор првог зна-
чајног истраживања Земље коју сматра човековим домом. Био је посвећен
реформисању постојеће карте света, засновану на научним принципима.
Направио је карту познатог света, од Атлантског океана на западу до Бен-
галског залива на истоку, од Туле (западна обала данашње Норвешке) на
северу до Тапробане (острво Цејлон) на југу. Њему се приписује систем
земаљских координата (главне паралеле и меридијани) са географском ши-
рином и дужином, а први је познати научник који је одредио облик и изра-
чунао обим Земље.
Антички Рим
Питања међусобних релација односа природе и друштва добијају

свој наставак и врхунац у време античког Рима. Наука и друштвена пракса
63
тог времена препознају проблеме са одржавањем ресурса и потребом за-

конског регулисања њихове употребе. Ово се посебно односило на воду –
биле су признате за јавно добро, а искључиво право на бригу о њима од
Сената, као и право о рату и миру, дато је самом Императору. У његово
име одлучивала је Управа вода (Cura aquarum) на чијем челу је Curator
aquarum постављен од стране Императора лично (Вујновић, 1995). Тибар
је у старом Риму обожаван као „Tiberinus pater“ и на њега се гледало као
на оца свих река. Међутим, законска регулатива није била и гарант успе-
шне заштите. Тако је 312. године пре н. е. закључено да су воде Тибра по-
стале исувише загађене да би становницима Рима и даље користиле за пи-
ће, па је изграђен први аквадукт за довод воде у град (Ponting, 2009). Три
века касније, вода за пиће и друге потребе је допремана помоћу девет
аквадукта, укупне дужине преко 420 km (Милинчћ, 2009). Доласком на
власт 47 године пре н. е. Јулије Цезар се суочио са проблемима које је
узроковао саобраћај у Риму – превелика бука кочија током ноћи. Решење
је било у забрани њиховог проласка кроз централне делове града. Клаудије
је овај закон проширио на све веће градове у Италији, а Марко Аурелије
на све градове у царству. Хадријан га пооштрава уводећи рестрикције на
саобраћајна средстава која могу ући у Рим.
Марко Порције (234-149 пре н. е.) препознаје да богатство и благо-
стање руралног друштва углавном зависи од земљишта. У делу „О земљо-
радњи“ предлаже послован савет пољопривредницима царства како да за
себе добију највише од своје земље. Схватио је да различити усеви најбо-
ље успевају на појединим типовима земљишта, као што су маслине на сте-
новитом – разликује 21 класу земљишта. Борио се против луксуза и по ан-
гажованим ресурсима скупог начина живота.
Марко Цицерон (106-43 пре н. е.) је добро познавао филозофска и
књижевна достигнућа античке Грчке, али и Месопотамије. У својим
радовима истиче способност људи да трансформишу природу – пољопри-
вредом, припитомљавањем животиња, грађевинским радовима, рудар-
ством, шумарством и наводњавањем. Да људи својим рукама од природе
стварају неку другу природу (Cicero, 1998).
Лукреције Кар (99-55 године пре н. е.) тврди да природом управља-
ју одређени закони, а њихово познавање има за циљ да ослободи људе
страха од смрти (није веровао у загробни живот), и пред боговима и нат-
природним силама отвори пут до среће и блаженства. Природа по њему
није створена за људе и често је хаотична. Оставио је недовршене поеме
„О природи“, у којим излаже низ запажања о настанку света, његовим чи-
ниоцима, природи еволуције, пореклу и развоју људске врсте. Раст људске
моћи према окружењу тумачи развојем посебних механизама прилагођава-
ња условима егзистенције, који људе чине конкурентним у односу на дру-
64
ге живе врсте. О односу природе и друштва наводи: ми смо апсолутни го-

сподари свега што нам Земља даје. Планине и долине нама су за забаву.
Реке нама припадају. Сејемо семе и садимо младице дрвећа. Прихрањује-
мо плодно тле. Заустављамо, усмеравамо и скрећемо реке. Укратко, својим
рукама и разним делима ми стварамо свет и чинимо га другачијим (Lukre-
cije, 1938, Ђорђевић и Михајловић, 2015). Основна његова идеја је била
свеобухватни епикурејски атомизам, према којем се све ствари у свету са-
стоје од исте мале честице - атома. Све је једно и све временом постаје
исто. Атоми су неопходни живом организму да се одржи живот и они до-
лазе из спољашње средине, у исто време нису неопходни или су изгубили
комуникацију са осталим честицама.
Марко Витрувије (80/70-15 пре н. е.) у трактату Десет књига о ар-
хитектури често расправља о различитим проблемима односа између чове-
ка (друштва) и његовог окружења. Број томова је одабран у складу са ње-
говим схватањем савршенства природе у стварању људских руку са 10 пр-
стију. Књига 6. третира теме изградње кућа – пропорције, мере и распоред
просторија у њима, у односу на својства природног окружења. Књига 7.
бави се питањем воде и инфраструктуре у функцији водоснабдевања са
инструктивним илустрацијама – проналажења воде, типова извора,
изградње водовода (аквадукта) и цистерни.
Страбон (64 пре н. е. - 20 године н. е.) је написао 17-о томну „Гео-
графију“, која садржи текстове из области геологије, физичке географије,
етнографије, зоологије и ботанике. Предвидео је спор вулканиста (приста-
лице теорије да је Земља свој облик добила дејством унутрашње топлоте)
и нептуниста (постанак рељефа приписују води и богу океана Нептуну).
Износи претпоставку да је површина Земље формирана под утицајем оба
фактора – воде и унутрашње топлоте. Покушавао је да предвиђа вулканске
ерупције и земљотресе. Фосиле љуштура мекушаца тумачи као остатке
древне фауне окамењене након издизања морског дна. Такође, био је ми-
шљења да се западно од Атлантског океана налази континент, можда насе-
љен од стране других цивилизација. Заступао је мишљење да цивилизаци-
ју могу формирати само људи који живе на просторима топле или умерене
климе, тврдећи да се у условима ниске температуре живот тешко одржава
- веза за огњиште са константним одржавањем ватре. Поред тога, склон је
праћењу утицаја окружења на људе који га насељавају.
Плиније Старији (23-79) човека уважава недељивим делом приро-
де. Супротставља лепоту и обиље нетакнуте природе са савршеношћу љу-
ди, који је злоупотребљавају. Људски род за њега има посебан значај за
кога велика природа ствара све друге ствари, међутим она за своје услуге
тражи високу цену тако да је тешко утврдити шта је она за човека мајка
или маћеха. Сматра да је сврха постојања дивљих животиња божанска: оне
65
чувају земљу и штите је од човека. Приметио је како животиње имају на-

гон за доминацијом као и човек. Дело „Историја природе“ (37 томова и
2000 текстова) представља енциклопедију природних наука са информаци-
јама из астрономије, географије, етнологије, метеорологије, ботанике и зо-
ологије. Описао је велики број биљака и животиња, као и њихова стани-
шта. Скренуо је пажњу на чињеницу да код животиња доминира инстинкт,
а човек све (укључујући и способност да хода и говори) добија кроз опона-
шање, тренинг и свесно искуство. Разматра низ питања, повезаних са еко-
лошким приступом природи - указује да човек померањем водених токова
и исушивањем језера мења климу – што је довело до тога да маслине и чо-
коте уништавају мразеви (Dubos, 1970). Помиње случајеве лоше употребе
ресурса и крчења шума чиме се узрокује појава ерозије, поплава и смање-
ња плодности тла. Указује и на деструктивне аспекте рударских активности
на окружење (Grober, 2007).
Закључак
Екологија и животна средина су комплексне науке и већи део исто-

рије античке еволуције научне мисли је релевантан у њиховом развоју.
Приказани сегменти стваралаштва појединих мислилаца античке Грчке и
Рима јасно указују на општи развој науке, али и значајних сегмената реле-
вантних за савремену екологију и животну средину. Из данашње перспе-
ктиве њихова појединачна достигнућа можда делују невелика, али је низ
појединачних достигнућа утро пут за велике промене у разумевању и ту-
мачењу реалног света. Посебно, треба имати на уму и поштовати чињени-
цу да је провера постојећих и долазак до нових сазнања, пре свега била за-
снована на директном посматрању и закључивању.
Ово је био преломни тренутак у дугој и мукотрпној историји науч-
ног приближавања истини о функционисању света и међусобном односу
природе и друштва. За целовиту реконструкцију постављеног проблема
велику препреку представља чињеница да су многа појединачна, па чак и
читави системи знања изгубљени. Проблем познавању и разумевању науке
античког периода допринео је и „притисак“ времена које је долазило и
промена парадигме – уместо питања како, наступило је време питања за-
што. Овај период је Фраческо Петрарка у XIV веку назвао „мрачно доба“
како би се пожалио на проблем нижег интелектуалног нивоа времена у
коме је живео у односу на класичну антику.
Антички допринос револуционарном развоју научне мисли, али и
савременог друштва је многострук. Античка наука је препознала и ува-
жила чињеницу да научно сазнање није структура већ процес и потреба
сталног проверавања и потврђивања постојећег знања. Такође, спремност
66
актера да науку унапреде више кроз оспоравање постојећих митолошко-

религиозних хипотеза и теорија него кроз доказивање нових (научних).
Упорност и резултати рада на теоријском (општем) и егзактном (посебном
и појединачном) нивоу доприносе континуираном развоју науке по прин-
ципу повратне спреге – делови обликују целину, целина обликује делове.
Увећање и ширење (дисперзија) нуклеусних знања је касније отворила пут
диверзификацији науке. Тај глобални развојни континуитет науке је усло-
вио и појаву екологије и животне средине.
Cicero M T. (1998). Libri Theologici. Demetra, Zagreb.

Dubos R. (1970). Der entfesselte Fortschritt. Lübbe, Bergisch-Gladbach.
Egerton F. N. (2001). A history of the ecological sciences: early Greek origins. Bulletin
of the Ecological Society of America, 82(1), 93-97.
Gidens E. (2007). Sociologija. Ekonomski fakultet, Beograd.
Grober U. (2007). Deep roots – A Conceptual History of Sustainable Development
(Nachhaltigkeit). Wissenschaftszentrum Berlin für Sozialforschung.
Guthrie W. K. C. & Findlay J. (1978). A History of Greek Philosophy Vol. 1, The earli-
er Presocratics and the Pythagoreans. Cambridge University Press.
Jurgen S. (2010). George P. Mitchell and the Idea of Sustainability. Texas A&M Uni-
versity Press.
Lukrecije K. (1938). O prirodi, Matica hrvatska, Zagreb.
Mosley S. (2010). The Environment in World History, Taylor & Francis.
Ponting K. (2009). Ekološka istorija sveta – životna sredina i propast velikih civilizaci-
ja, Odiseja, Beograd.
Worster D. (1979). Reviewed Work: Nature‘s Economy: The Roots of Ecology. -
Environmental Review. ER, 3(3), 45-47.
Аристотел (1975). Политика. БИГЗ, Београд.
Вујновић Р. (1995). Воде Србије, Планови развоја и неке реализације у водоприв-
реди, ИРО „Грађевинска књига“, Београд.
Грчић М. (1990). Геопросторне науке и њихов однос према геоекологији. Посебно
издање књ. 69. СГД, Београд.
Ђорђевић Т. и Михајловић Љ. (2015). Историјат мисли од значаја за науку о ж-
ивотној средини (први део). ЕКОГЕА - Лист студената Геопросторних ос-
нова животне средине, (5), 19-21.
Коплстон (1999). Историја филозофије: Грчка и Рим. БИГЗ, Београд.
Милинчић А. M. (2009). Изворишта површинских вода Србије – еколошка ог-
раничења и ревитализација насеља, Географски факултет, Београд.
Милинчић А. М. (2001). Србија геополитика животне средине. СГД, Београд.
Милинчић М., Соулиотис Л., Михајловић Љ. и Пожар T. (2014). Географија и
наука о животној средини, Зборник радова - Географски факултет Универзи-
тета у Београду, (62), 1-14.
67
Милинчић М., Туцовић М и Мандић Б (2013). Неки аспекти утицаја пољопри-

вреде на животну средину, Зборник радова – Географски факултет Униве-
рзитета у Београду (61), 31-58.
Милинчић М. и Филиповић Д. (2015). Допринос Војислава Радовановића утеме-
љењу географије животне средине – осврт на уџбеник антропогеографије,
Демографија (12), 81-87.
Miroljub A. Milinčić, Miodrag Tomić

Nataša Stanković, Milica Ružić
ANCIENT ROOTS OF DEVELOPMENT OF ECOLOGICAL THOUGHTS
Summary
Scientific ecology emerges in the middle of the 19 th century, in the process of develop-
ment of life sciences, with its roots in romanticism (end of the 18 th) and the cult of the
nature (beginning of the 19th century). The efforts to improve the understanding of na-
ture based on the scientific knowledge could be tracked, in a fragmented way, even
from the beginning of development of the early civilisations of Egypt, Mesopotamia and
China. For the development of the scientific ecology, so called ancient thinkers of
Greece and Rome have the outmost importance; with the conceptualisation of the first
hypothesis of the emergence of the Earth, the origin and the evolution on Earth, but also
relations between objects, events and processes in the environment. For the ancient
thinkers of Greece and Rome, the questions, which are close to the ecology and envi-
ronment, that were important, were: the origin and the development of life on Earth,
connections between the objects and events in the environment, and interpersonal rela-
tionship between the human (society) and nature. Further, specificity of relationship
with the nature caused by cultural differences of particular societies. These topics are in
the focus of interest of many ancient thinkers: Herodotus, Hippocrates, Plato, Eratos-
thenes et al.
68
______________________________________________________________________
УДК 371.315.4:91
ИНДИВИДУАЛНИ ОБРАЗОВНИ ПЛАН У НАСТАВИ ГЕОГРАФИЈЕ
Ивана Ђорђевић1*, Љиљана Живковић*

Извод: Образовање деце са инвалидитетом у Србији последњих година задобија
све већу пажњу. Ова тема постала је предмет интересовања, не само научних и
стручних кругова, већ и ресорних министарстава, невладиних организацја и
удружења инвалида. Међутим, процес инклузије се споро уводи у редовни обра-
зовни систем. Препреке су бројне. Део проблема везан је за финансијска средства,
а део за недовољно познавање ове проблематике у институцијама и телима која
доносе одлуке. Тенденција стварања специјалних школа, које похађају само уче-
ници са инвалидитетом се превазилази, а уводи се интеграција ове деце у редовне
школе. Редовне школе са инклузивном оријентацијом представљају најефикасније
средство за елиминисање дискриминативних ставова, стварање отворених заје-
дница, изградњу инклузивног друштва и достизање образовања за све.
Кључне речи: настава географије, образовање, индивидуални образовни план
Abstract: Education of children with disabilities in Serbia in recent years has gained
increasing attention. The issue has been a subject of interest not only scientific and pro-
fessional circles, but also the relevant ministries, non-governmental organizacja and
associations of the disabled. However, the process of inclusion is slowly introduced into
the mainstream education system. The obstacles are numerous. Part of the problem is
related to the funds, a portion of insufficient knowledge of these issues in the institu-
tions and decision-making bodies. The tendency of creating special schools, attended
only by students with disabilities is overcome, and introduces the integration of these
children into mainstream schools. Regular schools with inclusive orientation are the
most effective means of eliminating discriminatory attitudes, creating open communi-
ties, building an inclusive society and achieving education for all.
Key words: geography teaching, education, individual education plan
Увод
Социјалне теорије развоја, још од Лава Виготског, указују да свака

изолација, свако издвајање из природног окружења изазива застој у
развоју, а та сазнања су одавно примењена у образовним системима запа-
дних земаља. Прве кораке су спроводила удружења грађана, а онда је овај
процес утемељиван законским оквирима и буџетским средствима. У
1
ivanadj.92@gmail.com
69
Ивана Ђорђевић, Љиљана Живковић
Србији су се на ову тему водиле бројне расправе, али су видљиви ефекти

изостали. Изгледа да се приступ овој области идентификовао са потре-
бним, али погрешно промовисаним трендовима, да свако има право да се
по овом питању изјашњава и да модели који егзистирају у западној Европи
морају неизоставно да буду примењени и у Србији.
После вишевековне потпуне изолације и маргинализације особа са
инвалидитетом2 и њиховог изопштавања из свих друштвених токова, по
завршетку Првог Светског рата, уследио је искорак у смеру њиховог
систематичног обухвата и интегрисања у школски систем. Први кораци, у
смеру концептуализације система образовања особа са инвалидитетом,
започети су 1882. године, након усвајања Санитетског закона. По заврше-
тку Првог Светског рата 1919. године, као практично решење које је наго-
вештавало концепцијски приступ, основан је Завод за слепе, глуве и
телесно инвалидне у Земуну. Уредбом из 1929. године, при Министарству
просвете, основано је Одељење за недовољно развијену децу. У периоду
између светских ратова и касније, развијане су методе рада, средства,
дидактичка упутства за рад са слепим, глувим, ментално недовољно разви-
јеним и телесно инвалидним ученицима. Тако се почело са Брајевим
писмом и рељефним картама за слепе. До 1968. године постојао је систем
специјалног школства који се заснивао на посебној законској регулативи.
Након тога, дошло је до потпуне интеграције, два одвојена система
образовања, у један. Приступ је омогућен деци на нивоу предшколског
узраста, основне школе и средње школе. Инклузија се у стручној јавности,
као информација, у Србији појавила 2001. године.
Наставни план и програм
Према становишту специјалне едукације и рехабилитације познава-

ње био-психо-социјалне особености деце са инвалидитетом је предуслов
њихове едукације (Mešalić, Šakotić, Vukajlović, 2010). Свако дете може да
добије одговарајући васпитно-образовни садржај. Сложеност и међуусло-
вљеност ових фактора је толика, да захтева посебан методичко-дидакти-
чки приступ када је у питању обрада новог градива, учење, утврђивање и
оцењивање. Школовање ове деце директно се одражава на развој њихових
интелектуално-когнитивних, моторних, комуникативних, емоционалних и
социјалних способности. Реч је о трагању за оним моделом који ће деца
моћи да реализују, а да се истовремено задовоље стандарди и норме пре-
2
Разликују се: физички инвалидитет (особе корисници/це колица, особе које се
отежано крећу); сензорни инвалидитет (особе оштећеног слуха, особе оштећеног
вида) и особе са тешкоћама у учењу (особе ометене у менталном развоју, особе са
аутизмом) (http://www.feniks-phoenix.com/).
70
двиђене Законом о основама система образовања и васпитања (Рапаић и

сар., 2005).
Посебни - прилагођени Наставни планови и програми за ученике са
инвалидитетом настали су редукцијом програмских садржаја за ученике
редовних основних школа. Реч је о лошем покушају да се квалитет садр-
жаја скрати на тај начин што ће се они квантитативно редуцирати. Њима је
потребан програмски садржај који ће одговарати њиховим моторним,
когнитивним, комуникативним и социјалним способностима (Рапаић,
2001). Наставним планом и програмом се одређује који ће се предмети и у
коме обиму учити у школи, њихов распоред по разредима са седмичним
фондом часова и наставни садржаји по обиму и научности (Живковић,
Јовановић, Рудић, 2015). Потребно је посебно нагласити да различите
способности не смеју бити разлог спуштања критеријума Наставног плана
и програма. Тада би деца са већим способностима била спутавана, а
просек нивоа знања био снижен и изједначен са онима чије су способности
мање. Проблем различитих психофизичких потенцијала ученика решава се
кроз додатну и допунску наставу. Додатна настава је намењена способни-
јим и даровитијим ученицима, а допунска ученицима који нису у
могућности, на редовној настави, да савладају програмске садржаје. За
проширивање географских знања, по обиму и дубини, предвиђене су
ванразредне активности ученика, наставника и стручних органа школе.
Поред наведеног, више програма би омогућило изједначавање ученика у
односу на њихове могућности и довело до усклађивања са личним
способностима и афинитетима, што би за последицу имало савладавање
Наставног плана и програма у пуном обиму. Васпитање и образовање деце
са инвалидитетом, могуће је по: посебним програмима и под посебним
условима (у тзв. „специјалној школи“); по посебним програмима у редо-
вној школи (делимична инклузија); по редовним програмима у редовној
школи и по модификованим програмима у редовној школи (Рапаић, 2001).
Школовање по редовним програмским садржајима било би наме-
њено ученицима са инвалидитетом који могу да партиципирају настави у
редовној школи уз компетентну подршку. На одсуствовање ученика са
наставе, током нижих разреда, мора се рачунати, али и утврдити меха-
низам надокнаде пропуштеног градива. У свему томе треба одредити меру
која неће угрозити квалитет образовања. Овакве интервенције у редовним
школама не захтевају додатна материјална улагања осим реорганизације
дела наставног рада и увођења једног радног места за дефектолога који би
помогао овим ученицима.
Индивидуални образовни план (ИОП) је основни инструмент и
документ којим се регулише и обезбеђује прилагођавање школе и наставе
образовним потребама деце и ученика који (из било ког разлога) нису
71
могли да се уклопе у постојећи васпитно-образовни процес или школски

програм. У ужем смислу значења, ИОП представља писани документ
установе, који дефинише и садржи све компоненте које су потребне за
квалитетно образовање конкретног детета или ученика, а то су: лични
подаци и педагошки профил детета/ученика; процена потреба за подр-
шком (врсте/мере и сврха подршке); план активности са дефинисаним
областима, циљевима/исходима, корацима, њиховим трајањем и учеста-
лошћу, као и начином процене постигнућа; сагласност родитеља/стара-
теља на ИОП (Vidojević, Glumbić, Đorđević, 2010). Крајњи циљ ИОП-а
јесте постизање оптималних образовно-васпитних постигнућа детета/уче-
ника и његово оспособљавање за квалитетан и самосталан живот у
заједници. Родитељ, односно старатељ учествује у изради ИОП-а и даје
сагласност за његово спровођење. Наставник при планирању свог рада у
одељењу, односно групи усклађује свој план са ИОП-ом детета/ученика.
ИОП-ом се планирају и остварују услови који ће сваком дете-
ту/ученику који не постиже прописане исходе и стандарде образовања и
васпитања омогућити да се успешно образује, а ученику који показује
даровитост у неком домену омогућити постизање стандарда и исхода који
превазилазе очекиване. „Право на ИОП има ученик који има потребу за
додатном подршком у образовању и васпитању због тешкоћа у присту-
пању, укључивању, учествовању или напредовању у васпитно-образовном
раду, ако те тешкоће утичу на остваривање општих исхода образовања и
васпитања, а нарочито ако ученик: има тешкоће у учењу, има инвалидитет,
потиче, односно живи у социјално нестимулативној средини или из других
разлога остварује право на подршку у образовању“ (Јањић, 2010). Право
на прилагођен и обогаћен начин образовања по ИОП-у има и ученик са
изузетним способностима који стиче основно и средње образовање и
васпитање. За свако дете/ученика који не постиже прописане исходе и
стандарде или се уочава да не постиже успех у складу са својим капаци-
тетима и могућностима, наставник планира подршку у васпитању и образ-
овању тј. прилагођавање приступа и/или индивидуализацију наставе.
Подршка је било која адаптација или модификација са циљем да се
обезбеди што боља укљученост детета у образовни процес. Она се односи
на: физичку средину (где се учи); Наставни план и програм (шта се учи);
наставна помагала и материјале (из чега се учи); методе рада (како се учи);
распоред активности (када се учи); стручњаке који реализују програм
школе (ко их учи) и начин провере знања (како се проверава шта је
научено). Иако се индивидуализација наставе планира и уводи као
подршка у образовању појединим ученицима, она доприноси квалите-
тнијем учењу и бољем напредовању свих ученика у том одељењу. Наиме,
коришћење различтих приступа, метода и техника рада, као и прилагођа-
72
вање садржаја интересовањима ученика (диференцирана настава), поја-

чава мотивацију за учењем и омогућава ученицима са различитим стило-
вима учења да на себи својствен начин конструишу своје знање и самим
тим више напредују током образовања.
Методолошки приступ проблему истраживања
Предмет истраживања се односи на информисаност и потребе

наставника у области инклузивног образовања, а то подразумева да се
сагледа постојеће стање, услови и ставови наставника. Овим истражи-
вањем је испитано да ли и какве користи имају наставници од примењених
мера подршке. На основу утврђеног стања и потреба могуће је планирати
реално заснован и адекватан систем подршке.
Циљ истраживања односи се на испитивање постојеће информиса-
ности, праксе и потреба наставника у области инклузивног образовања у
основним школама на територији Београда. Специфични циљеви истра-
живања су:
- Испитивање ставова наставника о инклузивном образовању;
- Испитивање ставова наставника о постојећим условима и ресу-
рсима школа у функцији развоја инклузивног образовања;
- Испитивање ставова наставника о постојећим и потребним врстама
и облицима подршке за развој инклузивног образовања;
- Испитивање потреба наставника за стручним усавршавањем у
области инклузивног образовања.
У складу са главним и специфичним циљевима истраживања
постављена су истраживачка питања: Да ли постоје разлике у ставовима
наставника о инклузивном образовању? Да ли постоје разлике у проце-
нама наставника о квалитету постојећих врста и облика подршке за развој
инклузивног образовања и да ли постоје разлике у процени потребне
подршке? Да ли постоје разлике у проценама наставника о постојећим
условима и ресурсима школа за развој инклузивног образовања? Да ли
постоје разлике у потребама наставника за стручним усавршавањем у
области развоја инклузивног образовања?
У сврху истраживања, узорак су чинили наставници основних школа
на територији Београда; три на територији општине Палилула и то: ОШ
„Ослободиоци Београда“, ОШ „Влада Аксентијевић“, ОШ „Јован Цвијић“
и три на територији општине Стари град: ОШ „Михајло Петровић Алас“,
ОШ „Скадарлија“ и ОШ „Стари град“ (табела 1). Истраживање је спрове-
дено у наведеним школама из разлога што у њима постоје ученици са
инвалидитетом који похађају редовну наставу, а ОШ „Стари град“ је
позната и по томе што ову школу похађа 16% ромске популације ученика.
73
Табела 1. - Укупан број анкетираних наставника по школама

Редни број Назив средње школе Број наставника
1. ОШ „Ослободиоци Београда“ 10
2. ОШ „Стари град“ 5
3. ОШ „Скадарлија“ 7
4. ОШ „Влада Аксентијевић“ 2
5. ОШ „Јован Цвијић“ 6
6. ОШ „Михајло Петровић Алас“ 18
Укупно 48
У истраживању су учестовали наставници разредне наставе, наста-

вници предметне наставе и стручни сарадници школе, различитог профе-
сионалног искуства, старосне доби и пола, који/е изводе наставу у осно-
вним школама, укупно њих 48 (табела 1). Структура испитаника према
полу је таква да највећи број чине жене (40), што одговара полној стру-
ктури наставника у Републици Србији.
За потребе истраживања примењен је квалитативни приступ истра-
живању - анкетно испитивање и упитник као инструмент у истражива-
њу. Упитник садржи 13 питања, с тим што се 2 питања односе на личне
податке испитаника. Осталих 11 питања се односи на специфичне циљеве
истраживања. Уз уводне информације о анонимности испитивања, упи-
тник садржи и упутство за испитанике. Већи број питања (10) представљен
је у затвореном облику, у виду тврдњи. Испитаници су се определили за
један од четири понуђена одговора у категоријама: „у потпуности се
слажем“, „делимично се слажем“, „углавном се не слажем“, „не слажем
се“. На два питања са вишеструким избором, испитаници су имали
могућност да упишу свој одговор, уколико ни један од понуђених за њих
није прихватљив. Осим тога, коришћена су и три питања са алтернати-
вним избором одговора (да, не).
Приказ и анализа резултата истраживања

Позитиван однос већине учесника образовања према инклузивном
образовању можда је оно што је заправо највидљивије у свакој образовној
установи. Већ уласком у неку установу, при првом сусрету и контакту,
могуће је доста једноставно, јасно и тачно видети вредности које се негују.
Уколико су ученици са инвалидитетом видљиви, ако на седницама Савета
родитеља или Школског одбора дневни ред обухвата питања од значаја за
образовање ученика са инвалидитетом или ако је у установи запослена
особа са инвалидитетом, не треба доказивати опредељеност и примену
74
инклузивног приступа. У пракси, наставници као тешкоћу наводе недово-

љно знање о степену инвалидитета деце.
Резултати истраживања су приказани кроз групу питања:
1. Врсте и облици постојеће подршке за развој инклузивног обра-
зовања
Прво питање на које су наставници одговарали се односило на
врсту и облик подршке коју добијају за примену инклузивног образовања.
Наставницима су понуђене тврдње, тако да оцена 1 означава најнижи
степен подршке, а оцена 5 највиши степен подршке. Из различитих школа
добијамо и различите оцене наставника. Приметне су велике осцилације
по питању врсте и облика подршке коју наставници добијају за примену
инклузивног образовања.
Наиме, наставници из ОШ „Ослободиоци Београда“ велику подршку
добијају од свих тимова (инклузивног тима, актива наставника, менаџме-
нта школе, стручних сарадника, савета родитеља, школског одбора и
комисије), за разлику од ОШ „Стари град“ где највећу подршку наста-
вници добијају од инклузивног тима и актива наставника. Велики проблем
са којим се ова школа суочава јесте недостатак психолога јер у овој школи
постоји само педагог који истовремено обавља службу и психолога. ОШ
„Скадарлија“ има пуну подршку стручних сарадника, али скоро никакву
савета родитеља, школског одбора и комисије. Интересантно је и запа-
жање наставника ове школе који су навели да родитељи често не прихва-
тају да њихово дете има неки облик инвалидитета. Када је у питању ОШ
„Влада Аксентијевић“, ставови наставника су прилично изједначени, осим
комисије од које добијају малу подршку за примену овакве врсте наставе.
У ОШ „Јован Цвијић“ наставници најмање подршке добијају од савета
родитеља, школског одбора и комисије, док су инклузивним тимом,
активом наставника менаџментом школе и стручним сарадницима задово-
љни у пружању подршке. Основа школа „Михајло Петровић Алас“ се
издваја као школа која добија најмању подршку у примени инклузивне
наставе, а разлог томе је што се и већина наставника изјаснила да не
подржава примену инклузивног образовања. Оно што је заједничка кара-
катеристика за све школе у којима је спроведено истраживање јесте да је у
овим школама неопходно присуство педагошко-психолошке службе, дефе-
ктолога, пажња ученицима са инвалидитетом, а самим тим већа ангажо-
ваност, подршка, али и упорност наставника у спровођењу инклузивне
врсте наставе.
2. Постојећи услови школа за развој инклузивног образовања
Простор у којем се одвија образовање ученика са инвалидитетом
често није у складу са потребама. У неким школама се простор адаптира,
75
чак немали број школа и настоји да то уради, али неретко, у ширем окру-
жењу школе постоје физичке препреке и неприлагођеност простора. Тако-
ђе, скоро да не постоји адаптираност електронских и штампаних медија за
ученике са оштећеним слухом и слабовиде ученике. Велики помак у
погледу прилагођавања учињен је са отварањем могућности увођења аси-
стента у наставу, за сада само у школама које имају највећи проценат
ромске популације, као што је школа „Стари град“. Поменута иновација
представља добар пример јер постоји идеја о помоћи, укључе-ности и
посвећености онима којима је помоћ неопходна.
Питање број 2 се односило на услове школа у којима се одвија инкл-
узивна настава. Наставницима су понуђене тврдње које су се односиле на
то да ли је школа физички приступачна и прилагођена потребама деце са
инвалидитетом, да ли је опремљена технологијама за рад као и то да ли је
опремљена дидактичким материјалима за рад са ученицима са инвали-
дитетом. Заједничка карактеристика за школе у којима је спроведено
истраживање је то да школе нису физички приступачне (осим основне
школе „Ослободиоци Београда“ и „Влада Аксентијевић“), нису опремљене
технологијама за рад са ученицима који имају неки облик инвалидитета,
нити постоје посебни дидактички материјали који су овим ученицима
неопходни.
3. Програми за стручно усавршавање наставника за развој инклузи-
вне наставе
Наставник је у савременој школи члан тима у коме су стручњаци
разних специјализација и свако на свој начин доприноси да се поједини
ученик оптимално развија и оствари максимални лични ниво интелекту-
алног потенцијала (Janjić, Milojević, Lazarević, 2012). Наставник је у
разреду усмерен на дете и сам је доживотни ученик, јер стално учи заједно
са децом. У свом раду он треба и мора добити разноврсну помоћ како би
ефикасно и сврсисходно могао организовати ученицима стимулирајуће
окружење за учење (Janjić, Milojević, Lazarević, 2012). Наставник је исхо-
диште образовног система. Зато је од великог значаја за развој и унапре-
ђење школства: профил и образовање наставника, увођење приправника у
васпитно-образовни процес, перменентно усавршавање, напредовање у
струци, вредновање стручности и успешности рада наставника, положај и
статус наставника (Мрше, Јеротијевић, 2010). Знања наставника, његова
мотивисаност за рад, цивилизацијска усмереност целокупне школе, услови
рада, савремена опрема, социјални статус просветних радника, образо-
вање наставника, а нарочито њихово усавршавање, морају се у концепту
будуће савремене школе променити (Јањић, 2010). У тимском раду стру-
чни сарадници и наставници могу постати иницијатори, учесници и носи-
оци промена, а не само њихови извршиоци. Њихови послови и јесу ствара-
76
лачки по својој природи и захтевавају развијену стваралачку машту, моти-

висаност и креативност. Предуслов таквог рада је висок ниво општег и
стручног образовања и професионалне (педагошко-психолошке и методи-
чко-дидактичке) припреме (Мрше, Јеротијевић, 2010).
Табела 2. - Иницијално образовање наставника за развој инклузивне наставе
Програми за стручно усавршавање наставника за развој
инклузивне наставе
Савремене Вештине комуни- Сарадња и
Oсновнa школa Инклузивно
методе кације и решавања партнерство са
образовање
наставе сукоба родитељима
Број Број Број Број
„Ослободиоци
8 6 4 3
Београда“
„Стари град“ 5 3 2 2
„Скадарлија“ 3 6 2 1
„Влада
2 1 2 1
Аксентијевић“
„Јован Цвијић“ 4 5 2 2
„Михајло
3 8 5 2
Петровић Алас“
Укупно 25 29 17 11
На табели 2 се уочава да је највише наставника похађало програме

који се односе на савремене методе рада и програме за инклузивно
образовање наставника. Образовање наставника обавезно треба да садржи
и сазнања о адекватним методичким и психо-социјалним приступима у
раду и образовању ученика са инвалидитетом. Важне су и вештине
руковођења одељењем, нарочито ако су одељења велика. За наставнике и
остале запослене у образовним установама значајне су вештине изградње
тима и вештине рада у тиму, које су битне како ради успостављања
подршке колега тако и за остваривање сарадничког односа са родитељима.
Неповезаност нивоа образовања је неповољна за сваког ученика, а за
ученике са инвалидитетом, у пракси, представља опасност етикетирања и
искакања из образовног система.
4. Ставови о инклузивном образовању
Испитивање ставова наставника према инклузивном образовању од
великог је значаја за стицање увида у динамику интерперсоналних односа
унутар инклузивног одељења, с обзиром на то да су наставници важан део
динамичког система у разреду (Rose, 2001). Утврђено је да ставови наста-
вника у великој мери утичу на процес и исход инклузије (Avramidis i sar.,
2000).
77
Табела 3. – Ставови наставника о инклузивном образовању
Ставови наставника о инклузивном образовању

Инклузивно образовање Инклузивно образовање
Назив основне школе је важно за унапређење може озбиљно да угрози
образовне праксе инклузивну праксу
Број Број
„Ослободиоци Београда“ 10 3
„Стари град“ 4 1
„Скадарлија“ 6 2
„Влада Аксентијевић“ 1 1
„Јован Цвијић“ 2 4
„Михајло Петровић Алас“ 3 14
Укупно 26 25
Када су у питању ставови наставника према инклузивном образо-

вању, мишљења су подељена што табела 3 и потврђује. Колико једна група
наставника подржава и оправдава инклузивно образовање, толико га друга
група одбацује и сматра да овакав вид образовања озбиљно нарушава
образовну праксу.
5. Ставови наставника о напредовању ученика са инвалидитетом која
су укључена у васпитно-образовни процес у одељењима у којима се
одвија редовна настава
Резултати испитивања су показали да ученици са тешкоћама у
учењу која се едукују у редовним школама показују знатно слабије резу-
лтате и не адаптирају се у средину са осталим ученицима. Овакво мишље-
ње је посебно заступљено код наставника из школе „Михајло Петровић
Алас“. На основу добијених резултата закључује се да ученици са тешко-
ћама у учењу, а инклузирана у редовну школу још више заостају у васпи-
тно-образовном процесу, нису социјализована у средину и код њих су јаче
изражени емоционални проблеми у понашању.
Једно од питања се односило на то да ли се ученици са различитим
видовима инвалидитета боље осећају и брже напредују када су укључена у
васпитно-образовни процес у одељењима у којима се одвија редовна
настава. С обзиром на то да постоје различити видови инвалидитета,
добили смо и различите одговоре. Када је у питању физички инвалидитет,
мишљења су подељена и варирају од оних где се такви ученици углавном
не уклапају, преко оних који се делимично уклапају до оних који се у
потпуности уклапају у одељења у којима се одвија редовна настава. Са
друге стране, ученици са тешкоћама у учењу се тешко уклапају у образо-
вно-васпитни процес у коме се одвија редовна настава. Између ових се
78
налазе ученици који се делимично или уопште не сналазе у групи у којој

се одвија редовна настава. Уопштено, већина наставника има позитиван
став о напредовању ученика са инвалидитетом која су укључена у васпи-
тно-образовни процес у одељењима у којима се одвија редовна настава.
6. Ставови наставника о напредовању ученика без инвалидитета
која су укључена у васпитно-образовни процес у одељењима у који-
ма се одвија инклузивна настава
Наредно питање је било супротно у односу на претходно, а наста-
внике смо питали да ли се ученици без инвалидитета боље осећају и брже
напредују када се образују у групи у којој нема ученика са разним видо-
вима инвалидитета. Наставници из различитих школа, различито и одго-
варају на питања, али генерално, ученици постижу исте или мало боље
резултате, тако да ученици са инвалидитетом не представљају сметњу у
њиховом напредовању и постизању резултата.
7. Ставови наставника о прихватању ученика који наставу похађају
по инклузивном програму, од стране ученика који наставу похађају
по редовном програму
Са инклузивним покретом порасло је и интересовање за промену
ставова друштва према особама са инвалидитетом, посебно ставова деце
типичног развоја са којима деца са инвалидитетом треба да деле школски
простор. Неприхватање детета са инвалидитетом у средини својих врш-
њака у редовној школи, као и неупућеност вршњака о проблемима које
има дете, представљају проблеме о којима треба водити рачуна и којима
треба посветити посебну пажњу. Реакције које настају у односима са
својим вршњацима управо су резултат чињенице да им нико није указао
или им је површно објашњено да постоје деца која имају извесне тешкоће,
али која су исто без разлике њихови вршњаци и другови којима треба
помоћ када се нађу у некој за њих тешкој ситуацији.
Када је у питању прихватање ученика који наставу похађају по
инклузивном програму, од стране ученика који наставу похађају по редо-
вном програму, наставници су се сложили да постоји делимично прихва-
тање, у зависности од тога која врста инвалидитета је у питању. Ипак, пос-
тоје и они који теже или углавном не прихватају такве ученике. Подстицај
и прихватање од стране вршњачке групе можда је најдрагоценији поте-
нцијал у подстицању развоја деце са инвалидитетом. Овај потенцијал има
свака школа, а заправо само треба да створи услове и атмосферу да тај
потенцијал пређе у понашање које исказује уважавање и прихватање. Када
се говори о вршњацима као потенцијалу за подршку, потребно је истаћи да
развој тог потенцијала зависи директно од одраслих, од њиховог утицаја,
подстицаја, порука и њиховог вредносног система који преносе.
79
8. Ставови наставника о прихватању ученика која наставу похађају

по редовном програму, од стране ученика који наставу похађају по
инклузивном програму
Са друге стране, наставнике смо такође питали да ли постоји при-
хватање ученика која наставу похађају по редовном програму од стране
ученика који наставу похађају по инклузивном програму. Добили смо
сличне резултате као и у претходном питању. Поједини ученици прихвају
другове из клупа, а исто тако, постоје и они ученици који се углавном
издвајају из групе и не прихватају никакав облик заједничког деловања.
9. Проблеми у примени инклузивне наставе
Хетерогеност облика инвалидитета захтева различите приступе у
организацији часа, односно подршци која је потребна оваквом ученику у
редовној школи. Презентовани наставни садржаји, нису подједнако
доступни свим ученицима са инвалидитетом у редовној школи. Проблеми
које наставници имају, примењујући инклузивну наставу су следећи:
ученик ремети цео наставни процес, оштећена су остали ученици, а ни тај
ученик не добија адекватну наставу и подршку; не постоје потребна
дидактичка средства која омогућавају рад; наставни процес губи на
квалитету, немогуће је посветити пажњу сваком ученику, дете у инклузији
не стиче сврсисходне вештине и знања; наставник запоставља остале
ученике у одељењу ако хоће да се посвети потребама само једног ученика
током једног школског часа; недостатак литературе, процене, стручних
савета; неразумевање колега; недовољна помоћ родитељима која имају
децу за инклузију само су неки од проблема са којима се свакодневно
сусрећу наставници. Поменуте чињенице, у својој блиској вези, генеришу
много озбиљних проблема у пракси.
Актуелни модел образовања и васпитања у Србији не задовољава у
потпуности потребе ученика са инвалидитетом. Добијени резултати истра-
живања указују на неопходност укључивања дефектолога у рад стручних
служби редовних школа због правовремене и правилне интервенције
усмерене на рад са ученицима са инвалидитетом. Укључивањем стручног
сарадника у наставни процес осигурала би се неизоставна стручна
подршка и помоћ ученицима на подручју савладавања школских програма
и социјализације, саветодавну помоћ родитељима и помоћ наставницима у
отклањању бројних препрека у инклузивном процесу (Мрше, Јеротијевић,
2012). Пракса је показала да у редовним школама запошљавање дефекто-
лога није довољно актуелизовано. Предлози наставника за побољшање
наставног рада у примени инклузивне наставе су следећи: обавезно прису-
ство и пратња педагошког асистента за сваког ученика у инклузији, обаве-
зно укључивање дефектолога у спровођење инклузивне наставе; стручно
усавршавање у тој области, затим знатно опширнија подршка дефектолога
80
и психолога у свакодневном раду; присуство више стручних асистената;

већа укљученост свих сегмената друштва; већа подршка наставном осо-
бљу; медијска подршка; додатна едукација наставницима; организовање
стручних семинара и др. Добра сарадња између редовне и специјалне
школе представља добру основу за успостављање инклузивног образо-
вања. У редовној школи ученицима са инвалидитетом неопходна је помоћ
и подршка родитеља, наставника и вршњака. Редовном систему школства
важна је подршка стручњака из специјалних школа који познају потребе
деце, њихове могућности, као и начине превазилажења постојећих про-
блема у процесу наставе и учења.
10. Ставови наставника о примени инклузивне наставе
Последње, али не и мање важно питање се односило на ставове
наставника о спровођењу инклузивне наставе. Мишљења су подељена.
Наставници који се залажу за спровођење инклузивне наставе сматрају да
је она важна зато што: ученици треба да буду равноправни чланови дру-
штва; пружа свима право на образовање, оснажује личност, ствара толера-
нцију на различитости; подстиче ученике са инвалидитетом да се уклопе у
вршњачку групу; ученици са инвалидитетом се лакше сналазе у групи,
социјализују се; ученици са инвалидитетом и они без, боље напредују у
вршњачкој групи; изводљива је, али уз добру организацију и помоћ стру-
чних лица за ову област.
Табела 4. - Ставови наставника о примени инклузивне наставе
Ставови наставника о примени инклузивне наставе

Oсновнa школa Да Не
Број Број
„Ослободиоци Београда“ 8 5
„Стари град“ 5 2
„Скадарлија“ 2 1
„Влада Аксентијевић“ 2 0
„Јован Цвијић“ 4 5
„Михајло Петровић Алас“ 5 15
Укупно 26 28
Са друге стране, постоје и другачија мишљења наставника која не

подржавају примену инклузивне наставе (табела 4). Као разлоге за то
наводе да инклузивно образовање није добро решење зато што: ученици са
физичким и сензорним инвалидитетом без проблема савладавају градиво и
уклапају се у групу, али ученици ментално оштећени - теже; у пракси наи-
лазе на многе проблеме чије решавање није увек једноставно, а то омета
реализацију часа; пракса није добро спроведена, зато што није било посту-
81
пности у увођењу инклузије у школе, зато што није организовано више

обуке, наставних средстава; ученици са инвалидитетом не добијају адеква-
тну подршку јер се њима не баве дефектолози, социјално су изопштена у
старијим разредима, остали ученици их не прихватају што оставља траг на
њиховој мотивацији и емотивном развоју; потешкоћу представља и то што
један учитељ/наставник ради посао дефектолога и психолога у исто време
са свим ученицима и ИОП ученицима; ученицима са инвалидитетом треба
посебна пажња, више знања наставника која не стиче образовањем; захте-
вније је организовати час и бити посвећен свим ученицима; за рад са уче-
ником које наставу похађа по инклузивном програму су потребни посебни
услови, тимови стручњака, дидактички материјали, простор и време.
Закључак
Термин инклузија је у Србији ушао у ширу употребу пре нешто више

од десет година, да би последњих пар година био један од можда најчешће
коришћених термина када је реч о променама у образовању. Инклузивни
покрет у свету настаје средином прошлог века. Инклузија је одговор на
један од највећих проблема са којима се свет суочава, а то је искљученост
све већег броја особа из партиципације у економском, социјалном, полити-
чком и културном животу друштва коме припадају. Као такав одговор,
инклузија је, истовремено и заправо у својој суштини, покрет у образо-
вању који обједињава различите и бројне стратегије, методе и технике
развоја квалитетног, отвореног и правичног образовања. Најчешће, инклу-
зивно образовање се одређује као процес излажења у сусрет потребама
ученика у оквиру редовног образовног система коришћењем свих распо-
ложивих средстава како би се створиле могућности да се ученици при-
преме за живот.
Процес инклузије предвиђа укључивање свих ученика у редовне
школе, односно инклузија означава процес који омогућава да сви ученици
учествују у свим програмима. Према основној поставци инклузивног при-
ступа сваки ученик има посебне образовне потребе. Задатак савременог
друштва је да обезбеди најадекватније услове који ће омогућити флекси-
билнији систем образовања и обезбедити сваком ученику да напредује
према својим могућностима. То практично значи да треба креирати нове
програме који ће задовољити потребе свих ученика да напредују према
својим могућностима.
82
Британска Колумбија (2009). Збирка алатки за планирање индивидуализованог
образовања. Изабране алатке из Водич кроз ресурсе за наставнике.
Brojčin B. (2010). Stavovi dece tipičnog razvoja prema vršnjacima sa intelektualnom
ometenošću. Univerzitet u Beogradu: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabi-
litaciju.
Vidojević I., Glumbić N., Đorđević M. (2010). Mogućnost inkluzivnog obrazovanja
dece sa poremećajima autističnog spektra. Univerzitet u Beogradu: Fakultet za
specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Đorđević S. (2010). Teškoće u sprovođenju inkluzivnog obrazovanja sa pozicija učitelja
i stručnih saradnika. Univerzitet u Nišu.
Eminović F., Čukić R. (2010). Deinstitucionalizacija i socijalna inkluzija. Univerzitet u
Beogradu: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Eminović F., Čukić R. (2010). Razvoj društvenog senzibiliteta kao preduslov uspešne
integracije i inkluzije osoba sa motoričkim poremećajima. Univerzitet u Beogradu:
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Живковић Љ., Јовановић С., Рудић В. (2015). Методика наставе географије. Бео-
град: Српско географско друштво.
Јањић Б. (2010). Укључивање деце са посебним образовним потребама у ванна-
ставне активности и живот школе. Збирка примера инклузивне праксе
(инклузивно образовање, развој и примена делотворног модела инклузивног
образовања у Србији). Београд: Министарство Просвете Републике Србије.
Јanjić B., Milojević N., Lazarević S. (2012). Priručnik za zaposlene u vrtićima i
školama - primena i unapređenje inkluzivnog obrazovanja u Srbiji. Beograd:
Udruženje studenata sa hendikepom.
Karić J., Butković B. (2010). Od integracije ka inkluziji – longitudinalna studija
praćenja osoba sa posebnim potrebama. Univerzitet u Beogradu: Fakultet za
specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Mešalić Š., Šakotić N., Vukajlović B. (2010): Uloga stručnog tima u školama u
uslovima inkluzije. Nikšić: Filozofski fakultet.
Мрше С., Јеротијевић М. (2012). Приручник за планирање и писање индиви-
дуалног образовног плана. Београд: Министарство просвете, науке и техноло-
шког развоја Републике Србије.
Radovanović D. (2008). U susret inkluziji – dileme u teoriji i praksi. Univerzitet u
Beogradu: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju: Izdavački centar
Beograd.
Slavnić S., Deljanin, Lj. (2010). Proces inkluzije u Beogradskim školama.Univerzitet u
Beogradu: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
83
Ivana Djordjević
Ljiljana Živković
INDIVIDUAL EDUCATION PLAN IN TEACHING OF GEOGRAPHY
Summary
The term inclusion in Serbia entered the wider use of a little more than ten years, and
during the last few years was one of perhaps the most commonly used terms when it
comes to changes in education. The inclusive movement in the world by the mid of the
last century. Inclusion is the answer to one of the greatest problems facing the world,
and it's exclusion of an increasing number of persons from participation in economic,
social, political and cultural life of the society to which they belong. As such a response,
inclusion is at the same time and in fact in its essence, a movement in education that
combines a number of different strategies, methods and techniques of developing quali-
ty, open and equitable education. Most often, inclusive education is defined as a process
to meet the needs of students in the regular education system using all available re-
sources in order to create opportunities to prepare students for life. The process of inclu-
sion envisages inclusion of all students in regular schools, and the inclusion of a process
which ensures that all students participate in all programs. By default, inclusive ap-
proach to every student has special educational needs. The task of modern society is to
provide the most appropriate conditions that will enable a more flexible education sys-
tem and provide each student to progress according to their ability. This means that
should create new programs that meet the needs of all students to progress according to
their ability.
84
______________________________________________________________________
УДК 911.373(497.6)
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ДЕДИЈЕРОВА АНТРОПОГЕОГРАФСКА

СТУДИЈА ХЕРЦЕГОВИНА
Милован Р. Пецељ1*, Милица Пецељ**

Универзитет у Београду – Географски факултет
*
**
Универзитет у Источном. Сарајеву – Филозофски факултет,
Географски институт „Јован Цвијић“ Београд
Извод: Рад је заправо, занимљива прича о настанку најбољег Дедијеровог дела,

антропогеографске студије Херцеговина. Аустроугарске власти су позитивно
оценили рукопис књиге и он је био прихваћен за штампу. Међутим, књига је
штампана 1909. године у Београду. Због чега је тако било говори овај текст на
основу архивске документације.
Кључне речи: Јевто Дедијер, Херцеговина, Јован Цвиијић, Земаљска Влада
Abstract: The work is an interesting story about оne of the best Dedijer’s work called
Anthropogeographical study Herzegovina. The manuscript is positively assessed in
1908 by Austro-Hungarian authorities and accepted for publishing in the of the National
Museum in Sarajevo. However, the book was printed in 1909 in Belgrade. Why the
book was printed in Belgrade and not in Sarajevo will be discussed in this paper, on the
basis of archive documents.
Key words: Jevto Dedijer, Herzegovina, Jovan Cviijić, the Provincial Government, Sarajevo
Увод
После десетогодишњих теренских истраживања, без великог искуства,
Јевто Дедијер са ретком сигурношћу пише студију о антропогеографији
Херцеговине. Грађу за монографију - Херцеговина, Дедијер је сакупљао,
потуцајући се по забитима на коњићу или без њега, пописујући насеља, људе,
њихове навике, обичаје, а нарочито њихову душу. Тако је прикупљена силна
грађа из које је настало најбоље Дедијерово дело – Херцеговина. Занимљиво
је прича како и када је ово волуминозно дело угледало светло дана.
Сарајевска верзија 1908. године
Коначна редакција рада завршена је 1908. године. Поштујући пра-

вила аустроугарске администрације Дедијер је рукопис упутио на прег-
1
Koнтакт адресa: milovanpecelj@yahoo.com
85
Милован Пецељ, Милица Пецељ
лед Земаљској влади, са захтевом за штампање књиге. Била је то строга

цензура која је имала улогу да елеминише свако, по власт, опасно и
сумњиво дело. Такав случај је био са Дедијеровим рукописом – Херце-
говина који је он завршио и предао Земаљској влади на преглед.
Für den Chef der Landesregierung.2

Manuskript erhalten 12. VIII 1908 26. VII 1908.
Dr Dedijer /Potpis/ Truhelka /potpis/
Landesregiorung für Bosnia and die Hercegovina

No 138531 Sarajevo, am 11 avgust 1908.
IJ Beilagen 1.
Das Werk ‚Hercegovina’

Seiner
Wohlgeboren Herrn
Dr. Jevto Dedijer
in Sarajevo
Gelesen! Das vorliegende Werk ist eine wissenschaftliche Abhandlung,
gegen deren Veröffentlichung kein Austand (obwaltet)3.
Дедијеров захтев потписао је директор музеја др Ћиро Трухелка

26. јула 1908. године. Комисија је прегледала Дедијеров рукопис и пози-
тивно одговорила на Трухелкин допис. Тиме су се стекли потребни усло-
ви да се Дедијерова монографија Херцеговина – антропогеографска сту-
дија штампа у издању Земаљског музеја. Међутим, Дедијерово дело није
штампано у Сарајеву.
Дедијер је послао захтев Земаљскм музеју будући да је тамо био
запослен као практикант. Депешу је шефу Земаљске владе на увид про-
следио др Ћиро Трухелка 26. јула 1908. године. Владина комисија пре-
гледала је рад и дала позитиван одговор, који је стигао после 16 дана, 11.
августа 1908. године. Рад је Комисија оценила као квалитетну научну
расправу и сматрајући да се иста може штампати (Прилог 1, 2).
2
Land. Reg. f. Bos.& Herceg, Sarajevo, 11. VIII 1908. Cahl 138531/ I ex1908. Нем.
Wohlgeboren-у преводу значи светост. Најпре се употребљавала за нижи ред
племства. Wohlgeboren (благородан) користио се код државних достојанстве-
ника, да би се у 19. веку више инсистирало на називу екселенција.
3
Arhiv BiH, Nr. 138531, 11. VIII 1908.
86
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ДЕДИЈЕРОВА АНТРОПОГЕОГРАФСКА...
Прилог 1. Одговор Земаљске владе за штампање књиге Херцеговина 4
Међутим, књига је штампана наредне 1909. године, али у едицији

Насеља... у Београду. Није нам са сигурношћу познато зашто Дедијер
није штампао књигу Херцеговина у Босни и Херцеговини када је одговор
Земаљске владе био позитиван. Поставља се питање да ли је Jован
Цвијић сматрао да се ово дело треба штампати у Насељима... или пак као
засебнa монографијa у Београду?
4
Arhiv BiH, Nr. 138531, 11. april 1908.
87
Земаљска владе за Босну и Херцеговине

Бр. 138531 Сарајево, 11 avgust 1908.
ИЈ Прилог 1.
Рад „Херцеговина“
Господин
Др. Јевто Дедијер У Сарајеву
Прочитано! Приказани рад је научна расправа, против чијег објављи-
вања нема противљења5
Прилог 2. Текст одговора Земаљске владе за штампање књиге Херцеговина. 6
Цвијић се томе вероватно није противио, јер је имао добре односе

са управом и научним кадром Земаљског музеја. Уосталом, издања Зема-
5
Arhiv BiH, Nr. 138531, 11. april 1908.
6
Arhiv BiH, Zahl 138591/I ex 1908, 93-73. Dlf. 586/1908
88
љског музеја била су веома цењена у научном свету. Цвијић се залагао и

директно је писао директору др Трухелки у вези запослења Дедијера у
Земаљском музеју. Коначно, Јован Цвијић је често обављао разговоре и
са познатим геологом др Фридрихом Кацером коме је дао подршку при-
ликом његовог избора за дописног члана Српске краљевске академије. Са
Кацером је Дедијер радио и сарађивао у Земаљском музеју. Вероватно је
Фридрих Кацер био и један од рецензената Дедијеровог рукописа, који је
утицао да се он објави као научно дело. Због тога је евентуално несла-
гање Јована Цвијића са тим сасвим искључено.
Шта се онда десило? Дедијер je добио позитиван став владине коми-
сије, а тиме и oдобрење за штампање књиге 26. VIII 1908, године (Прилог
1). Из приложеног се види и рачуница показује да је, од 26. августа 1908.
године, преостало још само 40 дана, до дана када је Беч донео одлуку, да
прогласи анексију Босне и Херцеговине. Дакле, остало је исувише мало
времена да би се књига припремила за штампу и штампала. Коначно,
Дедијеров став о питању анексије7 био је противан. Он је тада реаговао
тако што је демонстративно напустио посао у Музеју и хитро пребегао у
Србију како не би био хапшен. То је био разлог што књига није штампана
у едицији Земаљског музеја у Сарајеву 1908. године.
Београдски епилог и Цвијићев став
Своје најбоље дело Херцеговина – антропогеографска студија,

Јевто Дедијер је објавио у Београду 1909. године у едицији Насеља
(Прилог 3). На седници Српске краљевске академије Цвијић је изнео позитив-
но мишљење и предложио да се студија Херцеговина штампа у едицији Насе-
ља као засебно дело. Чим је изашла из штампе, антропогеографска студија
Херцеговина изазвала је велико интересовање у научним круговима. О томе
су афирмативне оцене изнели: Јован Цвијић, Јиржи Поливка, Вилхем Гец,
Гастон Гравије, Јован Ердељановић. По изласку из штампе, приказ Дедијеро-
ве студије, објављен је у Српском књижевном гласнику 1909, потписан са
иницијалом „Н“,8 у коме је изнето Цвијићево мишљење о Дедијеровом делу:
7
Анексија јесте присвајање туђе земаљске области; промена суверености над
једној области или делом области. Анексиона криза (1908-1909), позната је и као
Босанска криза или Прва Балканска криза. Настала је са анексијом Босне и Херце-
говине, коју је Аустроугарска извршила прогласом цара Франца Јозефа 5. oктобра
1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и
преврати у Цариграду, изведени у љето 1908. године.
8
Иницијал „Н“ могао би означавати почетно слово презимена Ристе Т. Николића,
познатог географа, који је био Дедијеров пријатељ и Цвијићев ђак.
89
Десет пуних година писац се бавио антропогеографским проучавањи-

ма Херцеговине према ’упутствима за проучавање села’ Г. Др Цвијића, Гео-
графски Завод београдског Универзитета имао је већ приличан број описа
херцеговачких села. Г. Дедијер је узео на се да среди и свој и туђ материјал, и
резултат тог савесног и методичког рада је ваљана књига чији је наслов го-
ре исписан, и који служи на част и писцу и српској науци... Научна вредност
ове монографије целе једне српске земље, чија је етничка важност од изузет-
но великог значаја, најбоље је оценио најпозванији међу позванима Г. Др Јо-
ван Цвијић. Као уредник, Насеља Српских Земаља’, он је на седници Српске
Краљевске Академије, дао овај суд о књизи Г. Дедијера...
Огроман материјал првога реда, чија ће вредност с временном све
већа бити; први пут испитана антропогеографски цела једна земља. Мето-
да рада је поуздана и одлична. Рад је управо значајан због тога што је Г.
Дедијер анализирао стваралачке моменте, морфолошке, културне и психич-
ке, и њима објаснио насеља и људски живот. У том погледу је његов рад
бољи од оних који су до сада оштампани у ,Насељима’. Кроз целу велику
расправу осећа се и бије енергија рада и мишљења, то је знак да од Г. Деди-
јера имамо очекивати и даље важних радова.
Н.9
Научни кругови о студији
Угледни професор Универзитета у Минхену Вилхем Гец,10 у прести-

жном немачком часопису Petermanns Mittelungen, 1910. године оценио је Де-
дијерову студију ванредно добром. Истичући да је она рађена по Цвијићевој
методологији, професор Гец је записао:
Ова антропогеографсска студија, кроз детаљну обраду становни-
штва и насеља залази дубоко у антропогеографску суштину и доприноси
да се боље упознају српске земље. Без обзира што се аутор држи Цвији-
ћевих поставки о тектоници и морфологији, које су изнете у Pet. (erma-
nns) Mitt. (elungen), уочава се његова сигурност и независно научно миш-
љење. Херцеговина заузима почасно место у његовом целокупном делу.
Професор Гастон Гравие је у престижном француском часопису Гео-
графски Анали (Anale de Géographie) о Дедијеровој књизи дао следећу оце-
ну: Дедијерова књига добија најбољу оцену захваљујући огромном броју
чињеница и обимној документацији, подацима и сасвим новим научним
закључцима.
9
Књижевни гласник, XXIII, бр. 4, 16. августа, Београд, 1909, стр. 396-397.
10
Вилхем Гец - Wilchem. Götz (Шнабелвалд, 1844 - Минхен, 1911) – професор гео-
графије и историје на Војном колеџу Баварске и на Техничком универзитету у
Минхену.
90
Прилог 3. Насеља, у којима је 1909. године објављена студија Херцеговина.
У поводу стогодишњице изласка из штампе студије Херцеговина, у

помен њој, посвећена је књига о животу и делу њеног аутора Јевта
Дедијера (Пецељ, 2009).
Тако је Дедијер узорно наставио Цвијићево антропогеографско дело.
Mукотрпан деценијски рад био је препун патње, али и узлета, у до тада
неистражено научно поље географије Херцеговине. У антропогеографској
91
студији о Херцеговини, Дедијер је пописао људе и породице, њихово поре-

кло, крсне славе и оставио поколењима да знају од кога су, коме припадају,
било где да су.
Прилог 4. Књига посвећена животу и делу Дедијера
Дедијер је антропогеографске процесе проучавао на основу поро-

дичних, родовских и племенских традиција, миграционих струја, сточар-
ских кретања и процеса eтничке aсимилације. Пописивао је породице, њихо-
92
ве куће и села, испитивао је њихово порекло, крсне славе, пратио њихова крета-
ња и описивао њихове навике, склоности, а нарочито њихову душу. Тако се по-
светио својој земљи и свом народу, од ране младости, па до краја живота
(Пецељ, Пецељ, 2013).
Показало се да та књига и данас живи исто тако као што је била жи-
ва када се, пре више од сто година, први пут појавила „доказујући да још
све није изгубљено и да овај велики научник који је своје најлепше године
потрошио потуцајући се на брдском коњићу или пешачећи по херцеговач-
ким забитима да би пописао свете родослове, оставио неку врсту аманета
који се и данас испуњава на најбољи могући начин“ (Капор, 2001).
Студија Херцеговина била је прва антропогеографска студија о јед-
ној земљи код нас. Постало је образац и узор свим истраживачким поду-
хватима те врсте све до данас.
У антропогеографској студији Херцеговина, Дедијер нам оставља
непроцењиво богат запис и инструктивне карте о типовима херцеговач-
ких сеоских и варошких кућа, са посебним освртом на типове народних
кућа са економским просторијама. Требало би посебно истакнути, вред-
ност записаног наслеђа, нарочито када знамо да је велики број тих кућа да-
нас напуштен, руиниран или порушен. Све оно што је после Јевта Дедије-
ра порушено, попаљено и збрисано са лица земље, захваљујући студији
Херцеговина, могло би се, ако то икада затреба, верно реконструисати и
обновити (Пецељ, 2009).
Тако је настала једна заносна, узбудљива и незамењива књига у
којој се доста сазнаје о једној земљи, једном народу и једној култури.
Јевто Дедијер са овом волуминозном студијом изградио име још за живо-
та, у првој декади двадесетог века, бавећи се једном малом земљом са пу-
но брига. Прича о антропогеографији Херцеговине јесте узбудљиво
казивање о једној земљи и једном народу.
Закључак
Трагајући за архивском грађом за нову књигу о Јевту Дедијеру,

наишли смо у Архиву БиХ на, до сада, непозната документа која нам
отварају нова сазнања о настанку најбоље Дедијерове антропогеографске
студије Херцеговина. Наиме, Земаљска влада је одобрила рукопис за
штампу Дедијерове студије 1908. године. Међутим, вероватно је преостало
мало времена да се књига приреди и штампа, тако да је ова студија изашла
у едицији Насеља... у Београду 1909. године.
93
Дедијер Ј. (1909). Херцеговина, антропогеографска студије, СКА, Београд.

Пецељ Р. М. (2009). Јевто Дедијер – живот и дело, Географски факултет Бео-
град, Универзитет у Бања Луци – ПМФ.
Пецељ Р. М., Пецељ М. М. (2013). Антропогеографски ракурс Јевта Дедијера,
Демографија, Географски факултет, Београд, 10(95-102).
Капор М. (2001). Више од књиге, предговор за књигу Јевто Дедијер Херцеговина,
Књижевна заједница Јован Дучић, Требиње. стр. 5-6.
Milovan R. Pecelj
Milica Pecelj
HOW IS THE CREATED DEDIJER’S ANTHROPGEOGRAPHICAL

STUDIES - HERZEGOVINA
Summary
Dedijer’s work Anthropogeographical Studies-Herzegovina was created after

ten years of research Herzegovina region. Searching for material for a new book about
Jevto Dedijer, we found in Bosnia and Herzegovina Archive unknown documents about
the origin of the Anthropogeographical Studies-Herzegovina. The Provincial Govern-
ment has approved the manuscript for printing Dedijer’s study in 1908. However, prob-
ably because of the political tension was not enough time to prepare and print books, so
this study appears in the edition ... “Naselja...“ in Belgrade in 1909.
94
______________________________________________________________________
УДК 371.11:91
МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ПРОБЛЕМСКЕ НАСТАВЕ У

ИЗУЧАВАЊУ ГЕОГРАФСКИХ САДРЖАЈА
Душица Стаменић1*
* ТШ „Радоје Љубичић“, Ужице
Извод: Географска наука је богата разноврсним садржајима, који уз примену

активних метода, у наставном процесу, могу успешно да мотивишу ученике за рад
на часу. Мотивисаног ученика је лакше довести до циља, који подразумева
формирање система географских знања и умења, развој функције мишљења и
различитих социјалних вештина. Један од облика учења који активира наставу,
мотивише ученика и поставља га у центар наставног процеса, је проблемска
настава. Суштина проблемске наставе, у настави географије, се ослања на логику
географских научних истраживања и законитости психологије мишљења. У овом
раду је приказана могућност примене проблемске наставе, као облика учења, на
једном школском часу, обрадом наставне јединице „Градска насеља и животна
средина“.
Кључне речи: географија, ученик, проблемска настава, наставник, активност,

градска насеља, животна средина.
Abstrakt: the science of geography has many various contents that can, with the use of
appropriate techniques, successfully motivate pupils to work harder. If we use active
methods in the process of teaching, we can successfully motivate pupils to work during
classes. Pupil`s goals, formation of geographical knowledge, and skills, development of
personal thinking and various social skills, are easily achieved if pupil is motivated.
Troubleshooting technique motivates pupil and put him\her in the centre of the teaching
process. This method is based on logical research of geography and on the lows of psy-
chological thinking. In this work, it is shown how to use troubleshooting technique in
the process of teaching, during one school class. Unit for interpretation is `Urban set-
tlement and it`s environment`.
Key words: geography, pupil, troubleshooting, teacher, urban settlement, environment
Увод
Проблемска настава има дугу традицију. Стара је колико и школа и

настава у њој. Назив проблемске наставе потиче од речи проблем, грчког
порекла, која значи спорно, нерешено питање, задатак, загонетку. Проблем
1
dusica.stamenic@gmail.com
95
Душица Стаменић
у наставном процесу представља субјективан доживљај нечега, неке

тешкоће, препреке, сметње и свега онога у чему ученик раније није био.
„Циљ проблемске наставе је да афирмише ученика у настави као истра-
живача, који сопственом иницијативом и стваралачким и интелектуалним
способностима решава бројне животне и радне проблеме“ (Лакета, Васи-
лијевић, 2006).
Проблемска настава ученицима не нуди готове садржаје које „треба
да усвоје већ им нуди задатке које они треба да реше на основу познатих
или нових информација“ (Јовановић, Живковић, 2005). Проблемска наста-
ва позитивно утиче на мотивацију ученика, на развој стваралачког и кри-
тичког мишљења, омогућава стицање знања на креативан начин, допри-
носи оспособљавању ученика за истраживачки рад, припрема их за самоо-
бразовање и решавање свакодневних проблема.
Образовни значај проблемске наставе је велики, „стечена знања су
трајнија и примењивија у пракси, поспешује се учење помоћу трансфера,
боље се схвата суштина законитости природних и друштвениих појава и
процеса, смањују грешке у мишљењу, развијају способности за рад и
учење“ (Лакета, Василијевић, 2006).
Васпитни значај проблемске наставе огледа се у усмерености уче-
ника ка циљу, стању задовољства због нађеног решења, као и развоју упо-
рности, самосталности и истрајности у учењу и раду.
Активност наставника у проблемској настави
Наставник има улогу организатора у вођењу процеса решавања про-

блема. Он најпре означава и планира наставне садржаје који могу да се
проблематизују, затим мотивише ученике, припрема их и обучава за овај
начин рада. Поставља проблем и ствара проблемску ситуацију. Наставник
одмерава ниво „тежине задатка према интелектуалном, образовном и
мотивационом нивоу ученика“ (Ивић и др., 2001). Формулише главна и
допунска питања, прати рад ученика, даје им потребне савете, упућује их
на различите изворе информација, дискутује са њима. Наставник наводи
ученике да нађу принцип решења проблема, односно да поставе хипотезу.
Затим главни проблем рашчлањава на уже проблеме. Наставник на
дискретан начин доводи ученике до циља, према утврђеном плану, уз
њихову максималну мисаону активност.
Активности ученика у проблемској настави
Почетна ситуација, у процесу решавања проблема „подразумева да

ученици располажу основним подацима, на основу којих се морају
96
МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ПРОБЛЕМСКЕ НАСТАВЕ У ИЗУЧАВАЊУ ...
пронаћи нове чињенице, које су ученицима непознате“ (Ромелић, 2003).

Важно је да ученици прихвате проблем, да постану свесни тешкоће, да се
заинтересују и планирају његово решавање. Затим, анализирају располо-
живе податаке, увиђају суштинске односе и везе у проблемској ситуацији,
одређују познате и непознате елементе. Уз максималну мисаону активност
ученици износе бројне идеје и предлоге, тестирају постављену хипотезу,
доносе закључак, презентују констатације и налазе, нове чињенице укљу-
чују у постојећи систем знања. Уз помоћ наставника или самостално, ново
знање проверавају у конкретним, новим условима, проверавају могућност
његовог коришћења у решавању других пробле-мских ситуација, које
може бити основа откривања новог знања.
Избор проблемске ситуације-задатка
Стварање проблемске ситуације постиже се постављањем пробле-

мског задатка-питања, које код ученика изазива атмосферу емоционалне
напетости, интелектуалне узнемирености и потребу и жељу за његово
решавање. Проблемски задаци се решавају мисаоним путем. Проблем се
најпре сагледава целовито, уочавају се и анализирају сви релевантни пода-
ци за решавање, проучавају се њихове међусобне везе и односи и доводе у
везу са предходним знањем. Како би се што боље проучио, проблем се
разлаже на мање целине. Решавање мањих целина лакше води ка решава-
њу проблема.
Активна настава географије захтева стварање проблемских ситуа-
ција, које ће код ученика провоцирати конфликт између знања које већ
поседују и оних захтева које поставља нови задатак. Захваљујући логичкој
структури географских наставних садржаја, могуће је стварање бројних
проблемских ситуација у настави географије.
Избор, да наставна јединица Градска насеља и животна средина буде
обрађена применом проблемске наставе, произашао је из чињенице да је
град сложен друштвени феномен који се просторно и временски мани-
фестује у различитим облицима, функцијама и процесима. Функционална
структура града и његов утицај на промене у природној средини и дру-
штву пружају могућност активирања комплетног мисаоног процеса уче-
ника, који могу да допринесу усвајању нових знања, чињеница и схватања
географских појмова и законитости.
Почетну ситуацију у решавању проблема представљају претходна
знања која су ученици стекли, у складу са предвиђеним наставним програ-
мом за географију, за први разред средње стручне школе, кроз наставне
јединице: Положај, типови и функционална класификација насеља,
урбанизација као светски процес-узроци и последице, конурбације и
97
мегалополиси, али и сва она знања која су стечена из географије и других

предмета у досадашњем школовању, као и знања која су усвојили пратећи
различите медије у складу са својим интересовањима.
У уводном делу часа поставља се и дефинише проблем. Наставник
поставља питања која подстичу и провоцирају мишљење ученика. Учени-
ци откривају средства и методе, којима ће се препреке и тешкоће савла-
дати и пронаћи пут до циља, до решавања проблема. Наставник континуи-
раним активностима даје упутства, савете, надгледа рад ученика и подсти-
че их на рад аттивност.
Наставник плански води ученике ка циљу постављањем пробле-
мских питања кроз предвиђене фазе у процесу решавању проблема:
„постављање, односно дефинисање проблема и стварање проблемске ситу-
ације; налажење принципа решења, односно навођење хипотеза; декомпе-
нзација проблема; процес решавања проблема; општи закључак; примена
закључка у новим ситуацијама, односно провера стеченог знања; вредно-
вање“ (Ромелић, 2003).
Структура и ток наставног часа
Наставна јединицa - Градска насеља и животна средина

Тип часа - обрада
Облик радa - комбиновани (фронтални и групни)
Наставна метода - дијалошка, монолошка, илустративно-демонстративна
Наставна средства - папир А0, фломастери, уџбеник
Иновација - примена посебне врсте наставе: ПРОБЛЕМСКA НАСТАВА
ЦИЉ ЧАСА:
 активирање постојећих знања и стицање нових знања о утицају градских
насеља на животну средину
 уочавање односа и веза између урбанизованих територија и природне
средине
 разумевање значаја природне средине за град
 проширивање географских знања о проблемима животне средине у
градским насељима
 схватање јединства насељених територија и природне средине
ОБРАЗОВНИ ЗАДАЦИ:
 разумевање утицаја функција града на квалитет животнне средине
 схватање да је квалитет животне средине условљен градским функцијама
 упознавање са проблемима животне средине у градским насељима и
њиховим последицама
98
ВАСПИТНИ ЗАДАЦИ:
 развијање код ученика позитивних ставова о значају градских функција
 схватање потребе о значају рационалног коришћења природних ресурса
ФУНКЦИОНАЛНИ ЗАДАЦИ:
 развијање сарадничког односа при раду у групи
 усвајање нових појмова
 развијање логичког и критичког мишљења
 самодисциплина
 правилно и рационално коришћење расположивог времена
 развијање одговорности за свој рад
 развијање такмичарског духа
Уводни део часа - предвиђено време: 5 минута
ПРВА ФАЗА - ДЕФИНИСАЊЕ ПРОБЛЕМА И СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМСКЕ СИТУАЦИЈЕ

Активности наставника: Активности ученика:
-даје упутство за рад на часу -активно слушају
-поставља питања: -одговарају на питaња
Објасните функционалне -уочававају проблем
карактеристике градских насеља? -прихватају проблем
Да ли су градска насеља функционално -записују проблем:
изолована од околине? На које начине се остварују
- идентификује и дефинише проблем међусобни утицаји између
-даје основне информације о проблему урбанизованих територија и
-мотивише ученике природне средине?
Главни део часа- предвиђено време 35 минута
ДРУГА ФАЗА - НАЛАЖЕЊЕ ПРИНЦИПА РЕШЕЊА, НАВОЂЕЊЕ ХИПОТЕЗЕ

-поставља питања, са циљем да ученици -активно слушају
предвиђају различите варијанте решења: -одговарају на питања
Знамо какав значај имају различите -схватају суштину проблема
привредне делатности за развој људског -активно размишљају
друштва, али какви су ти утицаји на -налазе принцип решења,
животну средину? Објасните на основу постављају хипотезу
вашег досадашњег знања и искуства, -записују хипотезу:
квалитет животне средине у градским Функције градских насеља доводе
насељима? до промена у природној средини и
-прати активност ученика друштву.
-дискутује са ученицима
-мотивише их да схвате какво би решење
могло да буде, да поставе хипотезу
99
ТРЕЋА ФАЗА - РАШЧЛАЊАВАЊЕ НА МАЊЕ ПРОБЛЕМЕ
-поставља питања, са циљем поделе -активно слушају
главног на уже проблеме: -одговарају на питања
Шта све треба да анализирамо да би -уочавају структуру проблема, његове
сагледали међусобне утицаје града и познате и непознате елементе и њихове
околине? везе и односе
На које све начине функције гра- -записују запажања
дских насеља нарушавају квалитет -записују уже проблеме који ће им
природне и животне средине? помоћи да лакше дођу до циља-решења:
Какав је утицај процеса урбаниза- 1. Значај природне средине за градска
ције на животну средину? насеља?
Наведи последице нарушавања 2. Утицај урбанизованих територија на
еколошке средине у градовима? природну средину?
3. Последице нарушавања еколошке
средине у градским насељима?
ЧЕТВРТА ФАЗА - ПРОЦЕС РЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА

-формира групе у складу са уоченом -деле се на три групе, према сопственом
структуром проблема избору
-свакој групи даје по један хамер А0 на -свака група решава и објашњава по један
који њени чланови уписују алте- проблем:
рнативе, запажања и могућа решења -прва група: Значај природне средине за
-даје упутство групама да у доњем градска насеља ?
делу хамера могу и сликовно да -друга група: Утицај урбанизованих
представе задатак којим се баве територија на природну средину?
-прати рад ученика -трећа група: Последице нарушавања
-пружа им додатна упутства, савете животне средине у градовима?
-подстиче их у раду -активно слушају
-помаже ученицима да елиминишу -проучавају текст из уџбеника
алтернативе које нису од користи -наводе примере из живота
-поставља додатна питања: -доводе у везу нове информације са онима
Објасните на које начине основне које су раније усвојили кроз наставне
функције градских насеља продубљују предмете или путем различитих медија
притисак на природну средину? - чланови групе се консултују
Шта град користи из природе? -траже најбољи начин да реше задатак
Шта град враћа у природну средину? -наводе алтернативе и могућа решења
Објасните како демографски притисак - бележе резултате свог рада да би их у
доводи до деградације природне и виду реферата презентовали одељењу
културно-историјске средине? -према афинитету представљају могућа
Објасните утицај очуваности еколошке решења свог задатка
равнотеже у градовима на квалитет
живота његових становника?
100
ПЕТА ФАЗА – ПРЕЗЕНТАЦИЈА РЕЗУЛТАТА

-позива представнике група да изложе -представници група презентују
резултате рада и да их презентују одељењу резултате свог рада,
одељењу констатације, налазе
-подстиче на генерализацију резултата -дискутују о резултатима, не само за
-помаже да ученици обједине добијене свој задатак већ и о резултатима
резултате у целину других група
-позива ученике да дискутују и изнесу -објашњавају фазе у решавању
своја запажања која се односе на задатке и проблема
резултате других група -говоре о тешкоћама и дилемама које
-поставља питања која ће омогућити да су имали у процесу решавања
нова знања укључе у постојећи систем проблема
знања: -одговарају на питања
-У каквој су вези функције градских -нова сазнања доводе у везу са
насеља и глобални еколошки проблеми? глобалним еколошким проблемима,
-Објасните утицај очуваности еколошке субурбанизацијом, уочавају да је
равнотеже у градовима на квалитет живота директно зависан од
субурбанизацију? еколошког благостања
Завршни део часа- предвиђено време: 5 минута

ШЕСТА ФАЗА – ПРОВЕРА СТЕЧЕНОГ ЗНАЊА
-поставља питања са циљем да стечена знања -активно слушају
примене у новим ситуацијама: -одговарају на постављена
Да ли градска насеља оптерећују животну питања
средину? -образлажу своје ставове
Да ли постоје међусобни утицаји између сеоских -наводе примере из сопственог
насеља и природне средине? искуства
-даје упутства за израду домаћег задатка:
Мере које препоручујем да се побољша еколошка
ситуација у насељу у којем живим?
СЕДМА ФАЗА - ВРЕДНОВАЊЕ

Активности наставника Активности ученика
-позива ученике да изнесу свој став о -ученици уписују оцену од 1-10 у
организацији часа и учења колону која је предвиђена за процену
-даје им упутства организације часа, на дну хамера
Закључак
Ово је пример обраде наставне јединице применом проблемске

наставе у току једног школског часа, у географском кабинету. Циљ наста-
вника је да ученици усвоје нова знања и укључе их у систем постојећих
101
знања, тако што ће их максимално активирати постављањем проблемских

питања и задатака. Наставник није ученицима презентовао готове садр-
жаје, традиционалним предавањем, већ им је омогућио да проблемским
задацима, уз помоћ познатих или нових информација, дођу до нових
знања. Применом овог облика учења, ученици су максимално ангажовани
на часу, развијају и вежбају технике решавања проблема, развијају
особине као што су упорност, самосталност и истрајност у раду. Њихова
процена организације часа и учења је задовољавајућа. Доказ да су усвојли
нова знања, уврстили их у систем постојећих знања и применили их у
новим ситуацијама је правилно урађен домаћи задатак.
Ромелић Ј. (2003). Методика наставе географије, Нови Сад, ПМФ.

Лакета Н. и Василијевић Д. (2006). Основе дидактике, Ужице, Учитељски
факултет.
Рудић В. (1998). Методика наставе географије, Београд, Географски факултет
Универзитета у Београду.
Јовановић С. и Живковић Љ. (2005). Проблемски приступ изучавању географских
садржаја у настави географије, Зборник радова, Географски институт, св.
53, стр.123-132.
Јанчић М. (2002). Географија у концепту активне наставе, Глобус 27, стр.135-143.
Вреск М. (1986). Основе урбане географије, Загреб, ПМФ Свеучилишта у Загребу.
Уџбеник за географију за стручне школе са одобрењем Министарства просвете
Републике Србије.
Ивић И. Пешикан А. и Антић С. (2001). Активно учење 2, Београд, Институт за
психологију.
Dušica Stamenić
POSSIBILITIES OF TROUBLESHOOTING TECHNIQUE IN
A STUDY OF GEOGRAPHICAL CONTENTS
Summary
This was an example of unit interpretation with the use of troubleshooting technique
during one school class. The aim of the teacher is that pupils acquire new knowledge
and interconnect it with the previous knowledge by maximum activation of pupils while
they are solving problems. Teacher didn`t give students contest to learn by heart, he
gave them an opportunity to acquire new knowledge using the troubleshooting tech-
nique, so that they can solve problems and learn new things. When we use this teaching
technique pupils are active during classes, they develop troubleshooting technique, per-
sistence and independence while working. The evidence that they have acquired new
and interconnected it with the previous knowledge is a well done homework.
102
______________________________________________________________________
УДК 388.48-44(497.11)
ТУРИСТИЧКИ ПРОМЕТ У БЕОГРАДУ
Никола Тодоровић1*
Извод: Београд је најпосећенија туристичка дестинација у Србији са учешћем од

32,8% у укупном туристичком промету земље. Разлози за то су богата атракци-
јска основа и чињеница да се ради о великом градском центру са бројним функ-
цијама. Интензиван развој туризма почeo je 1970-их, док је највећи број посети-
лаца и остварених ноћења забележен 1985. године. Током 1990-их као последица
неповољних политичких фактора долази до великог пада туристичког промета.
Опоравак туризма почиње након 2000. године и наставља се, са изузе-тком
утицаја светске економске кризе 2008. године, и током друге деценије 21. века.
Кључне речи: туристички промет, Београд, ноћење, градски туризам, страни
туристи
Abstract: Belgrade is the most visited tourist destination in Serbia with share of
32.80% in country's overall tourist flow. Reasons for that are rich attraction base and the
fact that Belgrade is a large urban centre with numerous functions. Intensive
development of tourism began during the 1970s, while the biggest number of visitors
and overnight stays was recorded in 1985. During the 1990s, as a result of unfavourable
political factors, tourist flows plummeted. The recovery tourism has started after 2000
and has continued, with the exception of the impact of the global economical crisis in
2008, during the second decade of the 21st century.
Key words: tourist flow, Belgrade, overnight stay, urban tourism, foreign tourists
Увод
Према подацима за 2013. годину, Београд је најпосећенијe туристи-

чкo место у Србији са учешћем од 32,80% у укупном туристичком
промету, односно 58,19% у укупном броју страних туриста. У периоду
1991–2010. године, Београд је био дестинација за 35,40% свих туриста који
су посетили Србију, а број страних туриста је први пут премашио број
домаћих 2007. године (Joksimović et al., 2014). Високо учешће Београда у
иностраном туризму Србије и високо учешће иностраних туриста у
туризму Београда у складу су са чињеницом да примарна улога градова у
1
ethanmorasca@gmail.com
103
Никола Тодоровић
туристичком промету Србије посебно долази до изражаја код промета

страних гостију (Јовичић, 2009).
Атракцијску основу града чине разноврсне културно-историјске
вредности (грађевине, споменици, амбијенталне целине и музеји), мани-
фестације, природне вредности са рекреативним зонама и угоститељски
објекти који нуде могућности забаве (Станковић и Војчић, 2007; Joksi-
mović et al., 2014). Поред бројних туристичких вредности, разлози за
доминантну улогу Београда у туристичком промету Србије везују се за
полифункционалност града и његов повољан географски положај, односно
за чињеницу да је Београд важан пословни, културни и саобраћајни центар
великог транзитног значаја (Јовичић, 2009). Захваљујући аеродрому
„Никола Тесла“ представља значајно чвориште за долазак и одлазак стра-
них туриста, а захваљујући копненим и воденим саобраћајницама предста-
вља транзитни центар, али и регионални центар из којег се туристи упу-
ћују ка мањим дестинацијама (Joksimović et al., 2014).
Положај, природне и културне вредности и смештајни капацитети су
основа за развој неколико облика туризма у Београду. Приоритетни тури-
стички производи које Београд као дестинација нуди издвојени су у
Стратегији развоја туризма Града Београда (2008). То су пословни туризам
и MICE (састанци, подстицајна путовања, конвенције и изложбе), дога-
ђаји, градски одмори, наутика, специјални интереси и кружне туре.
Туристички промет у периоду 1970–2014. године
Захваљујући општем социо-економском развоју и расту куповне

моћи становништва у Југославији, туризам у Београду је од 70-их година
XX века почео интензивније да се развија (Јоксимовић и Станковић, 2012).
У периоду 1970–1980. године укупан број туриста у Београду се повећао
за готово 55%, док је број домаћих туриста порастао за готово 87%. Раст је
забележен и у категорији иностраних туриста, али на знатно нижем нивоу.
Табела 1. – Туристи у Београду (статистички годишњак Београда, 2014)

Година 1970. 1980. 1985. 1990.
Број 300.831 342.775 405.000 426.109
Страни
% 44,36% 32,74% 24,03% 31,00%
Број 376.332 704.186 1.280.000 948.424
Домаћи
% 55,64% 67,26% 75,96% 69,00%
Укупно 677.163 1.046.961 1.685.000 1.374.533
Више од милион туриста је посетило Београд сваке године у

периоду 1980–1990, при чему је врхунац туристичког промета забележен
104
1985. године, како у погледу укупног броја туриста, тако и у погледу

ноћења. У периоду 1985–1990. под утицајем економских фактора долази
до значајног пада броја домаћих туриста (смањење од 330.000), што је
довело до пада укупног броја туриста и њихових ноћења.
Табела 2. – Ноћења туриста у Београду (статистички годишњак Београда, 2014)

Година 1970. 1980. 1985. 1990.
Број 599.399 704.667 750.000 704.126
Страни
% 44,95% 34,41% 30,28% 32,48%
Број 734.093 1.343.396 1.727.000 1.463.539
Домаћи
% 55,05% 65,59% 69,72% 67,52%
Укупно 1.333.492 2.048.063 2.477.000 2.167.665
Табела 3. – Просечан број ноћења страних и домаћих туриста у Београду

(статистички годишњак Београда, 2014)
Година 1970. 1980. 1985. 1990.
Страни 1,99 2,05 1,85 1,65
Домаћи 1,95 1,91 1,35 1,54
Укупно 1,97 1,96 1,47 1,58
Комбинација неколико неповољних фактора довела је до великог

пада свих показатеља туристичког промета у периоду после 1990. године.
Међународне санкције којима је Савезна Република Југославија била
изложена, пад привреде и ратови на подручју бивше СФРЈ условили су
континуирани пад туристичког промета до 1993, када је укупан број
туриста био готово двоструко мањи у односу на 1990. годину (Јоксимовић
и Станковић, 2012).
Табела 4. – Промет туриста у Београду (Јоксимовић и Станковић, 2012)

Година 1991. 1992. 1993. 1994. 1995.
n 185.168 87.837 39.483 46.336 56.692
Страни
% 21% 10,58% 5,30% 6,04% 6,53%
n 696.556 742.274 705.329 721.337 811.181
Домаћи
% 79% 89,42% 94,70% 93,96% 93,47%
Укупно 881.724 830.111 744.812 767.673 867.873
Пад туристичког промета посебно долази до изражаја код категорије

страних туриста, чији се број у периоду 1990–1993. године смањио за
готово 90%. У наведеној години, учешће страних туриста у укупном броју
туриста износило је свега 5,30%.
105
Табела 5. – Промет туриста у Београду (Јоксимовић и Станковић, 2012)

Година 1996. 1997. 1998. 1999. 2000.
Број 144.959 140.386 136.439 75.288 88.477
Страни
% 18,42% 17,66% 15,51% 16,30% 11,12%
Домаћ Број 642.036 654.396 742.987 386.590 707.340
и % 81,58% 82,34% 84,49% 83,70% 88,88%
Укупно 786.995 794.782 879.426 461.878 795.817
Године 1994. забележено је благо повећање броја туриста, али је

тренд смањења укупног броја ноћења настављен. Наредне године,
првенствено захваљујући домаћим туристима, долази до значајног раста
укупног броја туриста и, по први пут од 1990. године, раста укупног броја
ноћења. Године 1996. број страних туриста порастао је 2,5 пута, али је
упркос позитивним показатељима у домену иностраног туризма, услед
смањења броја домаћих туриста за 20% забележен велики пад укупног
броја туриста. Наредне две године обележио је раст броја домаћих туриста
и укупног броја туриста, праћен благим падом броја страних туриста.
Услед рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања 1999. године
укупан број туриста се смањује за 47%, а број остварених ноћења први пут
износи мање од милион.
Табела 6. – Ноћења туриста у Београду у хиљадама

(Јоксимовић и Станковић, 2012)
Година 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999.
Страни 355 223 115 126 166 395 311 307 180
Домаћи 1.267 1.379 1.337 1.281 1.426 921 894 1.007 649
Укупно 1.622 1.602 1.452 1.407 1.592 1.316 1.205 1.314 829

Година 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999.
Страни 1,92 2,54 2,91 2,72 2,93 2,72 2,21 2,25 2,39
Домаћи 1,82 1,86 1,89 1,77 1,76 1,43 1,37 1,35 1,68
Укупно 1,84 1,93 1,95 1,83 1,83 1,67 1,52 1,49 1,79
Године 2000. забележен је раст броја домаћих туриста (83%), уку-

пног броја туриста (72%) и броја остварених ноћења (49%), као и скроман,
али приметан раст броја страних туриста и ноћења која су они остварили.
Наредне године је забележен пад туристичког промета, који је настао као
резултат пада броја домаћих туриста услед неповољне економске ситуа-
106
ције. Укупан пад је донекле ублажен повећањем броја страних туриста од

70%. Тренд раста броја страних туриста и њихових ноћења настављен је
до 2008. године, када је због глобалне економске кризе забележен осетан
пад. Број домаћих туриста и њихових ноћења континуирано опада до 2006.
године, када се бележи благи раст, а затим се наставља негативан тренд.
Табела 8. – Промет туриста у Београду (Статистички годишњак Београда, 2004)

Година 2001. 2002. 2003. 2004.
Број 150.382 190.880 214.109 243.239
Страни
% 80,48% 75,80% 70,59% 64,90%
Број 620.055 598.024 513.978 449.694
Домаћи
% 19,52% 24,20% 29,41% 35,10%
Укупно 770.437 788.904 728.087 692.933
Табела 9. – Промет туриста у Београду (Статистички годишњак Београда, 2008)

Година 2005. 2006. 2007. 2008.
Број 277.108 280.968 435.938 376.917
Страни
% 58,93% 60,17% 42,97% 46,58%
Број 397.677 424.471 328.528 328.657
Домаћи
% 41,07% 39,83% 57,03% 53,42%
Укупно 674.785 705.439 764.446 705.574
Табела 10. – Ноћења туриста у Београду у хиљадама

(Статистички годишњак Београда, 2002–2008)
Година 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.
Страни 214 349 436 469 513 590 572 862 760
Домаћи 1.019 1.053 974 892 871 776 794 701 671
Укупно 1.233 1.402 1.410 1.361 1.384 1.366 1.366 1.563 1.431

Година 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.
Страни 2,42 2,32 2,28 2,19 2,11 2,13 2,03 1,98 2,02
Домаћи 1,44 1,70 1,63 1,73 1,94 1,95 1,87 2,13 2,04
Укупно 1,55 1,82 1,79 1,87 2,00 2,02 1,94 2,04 2,03
Под утицајем неповољне привредне ситуације у Србији, пад броја

домаћих туриста и њихових ноћења се наставља и, са изузетком 2012. у
којој је забележен благи раст, траје до краја посматраног периода, односно
2014. године. У односу на 2009. годину, број домаћих туриста у Београду
107
је опао за 33%, а број њихових ноћења за 27%. Пад промета страних

туриста из 2008. наставио се и у 2009. години, али је од 2010. године почео
тренд раста броја страних туриста и њихових ноћења. У односу на 2009.
годину, број страних туриста који су 2014. године посетили Београд се
повећао за 62%, а број њихових ноћења за 38%. Поређењем укупног броја
туриста и њихових ноћења у 2014. години са истим показатељима из 2009.
године, уочава се да је дошло до раста броја туриста од 25%, односно
раста укупног броја ноћења од 12%. Последњи петогодишњи период кара-
ктерише раст укупног туристичког промета и раст иностраног туристичког
промета. Чињеница да унутрашњи туристички промет бележи пад је у
складу са растом учешћа страних туриста у укупном броју долазака и са
нешто блажим растом учешћа њихових ноћења у укупном броју ноћења.
Табела 12. – Промет туриста у Београду ( Београд у бројкама, 2015)

Година 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014.
Број 369.577 395.408 440.337 471.299 536.937 597.765
Страни
% 38,61% 63,93% 71,12% 71,34% 74,68% 79,31%
Број 232.457 223.046 178.777 189.375 182.006 155.977
Домаћи
% 61,39% 36,07% 28,88% 28,66% 25,32% 20,69%
Укупно 602.034 618.454 619.124 660.674 718.943 753.742
Табела 13. – Ноћења туриста у Београду (Београд у бројкама, 2015)

Година 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014.
Број 828.730 809.822 870.972 937.853 1.036.275 1.142.185
Страни
% 60,54% 61,37% 65,13% 65,52% 69,56% 74,39%
Број 540.112 509.807 466.227 493.531 453.526 393.156
Домаћи
% 39,46% 38,63% 34,87% 34,48% 30,44% 25,61%
Укупно у хиљ. 1.368,84 1.319,62 1.337,19 1.431,38 1.489,80 1.535,34

(Београд у бројкама, 2015)
Година 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014.
Страни 2,24 2,05 1,98 1,99 1,93 1,91
Домаћи 2,32 2,28 2,61 2,61 2,49 2,52
Укупно 2,27 2,13 2,16 2,17 2,07 2,04
Посматрањем географске структуре страних туриста у Београду,

уочава се изражена доминација туриста из европских држава. Туристи из
Европе чине 88% свих страних туриста у Београду, односно 70% од
укупног броја туриста. Према подацима за 2013. годину, највећи број
туриста дошао је из Словеније (68.000), Немачке (61.000), Хрватске и
108
Црне Горе (по 55.000), Русије (50.000), Босне и Херцеговине (48.000) и

Италије (46.000) (Статистички годишњак Београда, 2014).
3% Европска унија
9%
БиХ, Црна Гора и
Македонија
17%
Остале европске
57% државе
САД и Канада
14%
Остале ваневропске
државе
График 1. – Географска структура страних туриста у Београду 2014. године

(према, Београд у бројкама, 2015)
Табела 15. – Промет туриста по градским општинама Града Београда 2013. године
(општине и региони у Републици Србији, 2014)
Градска Број туриста
општина Укупно % Домаћи % Страни %
Савски венац 172.231 23,96 85.369 46,90 86.862 16,18
Стари град 141.605 19,70 17.546 9,64 124.059 23,10
Нови Београд 118.566 16,49 11.360 6,24 107.206 19,97
Врачар 85.073 11,83 14.312 7,86 70.761 13,18
Вождовац 52.687 7,33 13.657 7,50 39.030 7,27
Палилула 49.702 6,91 6.153 3,38 43.549 8,11
Земун 36.852 5,13 6.681 3,67 30.171 5,62
Чукарица 20.197 2,81 3.621 1,99 16.576 3,09
Раковица 19.837 2,76 8.373 4,60 11.464 2,14
Младеновац 7.561 1,05 7.057 3,88 504 0,09
Звездара 3.890 0,54 830 0,46 3.060 0,57
Обреновац 3.304 0,46 2.387 1,31 917 0,17
Сопот 2.674 0,37 2.045 1,12 629 0,12
Сурчин 2.225 0,31 1.363 0,75 862 0,16
Барајево 1.073 0,15 532 0,29 541 0,10
Лазаревац 746 0,10 462 0,25 284 0,05
Гроцка 720 0,10 258 0,14 462 0,09
Укупно 718.943 100 182.006 100 536.937 100
109
У вези са просечним бројем ноћења које туристи остварују у

Београду, може се уочити неколико трендова. Домаћи туристи од 2007.
године у просеку остварују већи број ноћења од страних туриста, што се
може довести у везу са чињеницом да се туристи из Црне Горе од дате
године по први пут региструју као инострани туристи. Од 2004. године,
изузев 2006. године, просечан број ноћења туриста у Београду већи је од 2,
при чему је максимална вредност забележена 2009. године (2,27), након
чега је започео благи пад.
Преглед броја туриста по градским општинама Београда указује на
просторни размештај хотела и других објеката за смештај. Уочава се доми-
нантна улога општина које се налазе у оквиру урбане целине Београда у
односу на приградске општине. Учешће туриста који су приликом посете
Београду боравили у самом граду износи 93,70%, док је у смештајном
објекту који се налази на територији неке приградске општине боравило
свега 6,30% туриста. Већи број страних у односу на домаће туристе
забележен је у готово свим општинама које се налазе у оквиру урбане
целине Београда, при чему је у општини Савски венац забележен готово
исти број домаћих и страних туриста. Доминација страних туриста наји-
зраженија је у општини Нови Београд, где је забележен готово 9,5 пута
већи број странаца у односу на посетиоце из Србије. Звездара је једина
општина у оквиру урбане целине Београда у којој је регистровано мање од
10.000 туриста, док је више од 100.000 туриста регистровано на Савском
венцу, у Старом граду и на Новом Београду. У три поменуте општине
2013. године је боравило више од половине свих туриста.
Закључак
У овом раду су анализиране одлике туристичког промета у Београду

од 1970. до 2014. године, при чему је посебан акценат стављен на период
након 1990. године. Представљени су број туриста, остварених ноћења,
просечна дужина боравка, географска структура посетилаца и просторна
концентрација промета унутар Београда. Анализом броја туриста и њихо-
вих ноћења указано је на кључне године и периоде у кретању туристичког
промета. Након врхунца средином 1980-их, колапса током и посебно
крајем 1990-их, опоравак је започео након 2000. године. Ипак, показатељи
туристичког промета се и даље налазе знатно испод показатеља из реко-
рдне 1985. године.
Просечан број остварених ноћења је током анализираног периода
варирао, али се данас приближно налази на нивоу из 1970. године. Највећи
просечан број ноћења је забележен 2009. године (2,27), а најмањи 1985.
110
године (1,47). Домаћи туристи су се до 2007. године одликовали краћом

просечном дужином боравка.
У географској структури посетилаца доминирају посетиоци из Евро-
пе, а посебан значај имају државе чланице Европске уније са учешћем од
57% у 2014. години, при чему највеће појединачно учешће имају туристи
из Словеније и Немачке. У погледу просторне концентрације туристичког
промета унутар града, запажа се доминантна улога централних делова
града, при чему је у општинама Савски венац, Стари град и Нови Београд
2013. године остварена половина укупног туристичког промета Београда.
Јовичић, Д. (2009). Туристичка географија Србије. Београд: Географски факултет.

Joksimović, M., Golić, R., Vujadinović, S., Šabić, D., Jovanović Popović, D. & Barn-
field, G. (2014). Restoring tourist flows and regenerating city's image: the case of
Belgrade. Current Issues in Tourism, 17(3), 220–233.
Јоксимовић М. и Станковић М. С. (2012). Особености савременог туристичког
промета у Београду. У Шећеров В., Радосављевић З., Ђорђевић А. и Марић
М. (Ур.), Локална самоуправа у планирању и уређењу простора и насеља,
Златибор, 2012, 649–655.
Станковић, С. М. и Војчић, В. (2007). Место туризма у привреди Београда.
Гласник Српског географског друштва, 55, 95–104.
Стратегија развоја туризма Града Београда. (2008). Београд: Институт
економских наука.
*** (2014). Општине и региони у Републици Србији. Београд: Републички завод за
статистику.
*** (2002). Статистички годишњак Београда. Београд: Завод за информатику и
*** (2014). Статистички годишњак Републике Србије. Београд: Републички
завод за статистику.
*** (2015). Београд у бројкама. Београд: Завод за информатику и статистику.
111
Nikola Todorović
TOURIST FLOW IN BELGRADE

Summary
This paper analysed the characteristics of Belgrade's tourist flow from 1970 to
2014, whereby special attention was directed at the period after the 1990. The number
of tourists, overnight stays, average duration of stay, geographical structure of visitors
and spatial concentration of the flow within Belgrade were presented. In the analysis of
number of tourists and their overnight stays, key years and periods in the development
of the tourist flow were pointed out. After peaking in the middle of 1980s, collapsing
during and particularly at the end of 1990s, the recovery of the tourist flow has started
after the 2000. However, the values of the indicators of tourist flow are still significantly
below the values of the record-breaking 1985.
Average number of overnight stays varied during the analysed period, but today
it is approximately at the levels of 1970. The biggest average number of overnight stays
was recorded in 2009 (2.27), while the smallest was recorded in 1985 (1.47). Domestic
tourists were characterised by shorter duration of stay until 2007.
In the geographical structure of visitors, those from Europe dominate with
particular importance of the member states of the European Union with share of 57% in
2014, whereby Slovenians and Germans have the largest individual share. Regarding
the spatial concentration of the tourist flow within the city, the dominant role of city's
central parts is noticed, whereby the urban municipalities of Savski venac, Stari grad
and Novi Beograd accounted for half of Belgrade's overall tourist flow in 2013.
112
______________________________________________________________________
УДК 502.51(497.5)
НАЦИОНАЛНИ ПАРК „ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА“ –

ПРИРОДНЕ ОДЛИКЕ И РЕЖИМИ ЗАШТИТЕ
Милица Цветановић1*
* Универзитет у Београду - Географски факултет
Извод: Национални парк „Плитвичка језера“ простире се између Лике и Кордуна

у Републици Хрватској. Због својих јединствених природних карактеристика,
1979. године уврштен је на листу Светске природне баштине. Овај простор одли-
кује се богатом хидрографијом коју чини шеснаест природних језера распоре-
ђeних на различитим надморским висинама, као и бројним спелеолошким обје-
ктима и богатом флором и фауном. Заштита животне средине налази се на најви-
шем нивоу и урађено је зонирање парка. Управо због тога одрживи развој Нацио-
налног парка „Плитвичка језера“ успешно опстаје.
Кључне речи: природне одлике, језера, национални парк, заштита животне
средине
Abstract: National park „Plitvice lakes“ spreads between Lika and Kordun in Republic
of Croatia. Because of its unique natural characteristics, in 1979 was included on the list
of World Natural Heritage. This area is characterized by rich hydrography, consisting of
sixteen natural lakes troops stationed at different altitudes, as well as numerous
speleological objects and rich flora and fauna. Environmental protection is at the highest
level and the zoning of the park has been done. That is why the sustainable development
of the National Park "Plitvice Lakes" successfully survive.
Key words: natural features, lakes, national park, protection of environment
Увод
Република Хрватска истиче сe већим бројем заштићених подручја

јединствене природне средине, нарочито националним парковима. Најпо-
знатији међу њима је Национални парк „Плитвичка језера“ који се налази
и на листи Светске природне баштине. Језера се простиру у горњем току
реке Коране, између високих планинских гребена Мала Капела (Селишки
врх – 1.279 m) на западу и Пљешевице (Озеблин –1.657 m) на истоку.
Предео припада динарском ободу Панонског басена. Налази се
између долина Купе и Уне и одликује се пространим језерским површи-
нама које су се, услед кречњачког састава, дуго одржале и добро очувале
1
mimacvetanovic@gmail.com
113
Mилица Цветановић
од разарања спољних природних сила. Корана и друге реке, које теку

преко ових површи, усекле су долине и рашчланиле их на мање делове са
којих се дижу нижа узвишења (Марковић, 1980).
Површина Националог парка износи 29.685,15 ha и деле га две жупа-
није - Личко-сењска (којој припада 90,7% од укупне површине парка) и
Карловачка жупанија (9,3% територије). Од укупне територије, језера
заузимају 200 ha, шуме 1113,200 ha, док остатак територије чине остале
површине.2
Претпоставља се да назив Плитвице потиче од плитких базена које
је стварала вода таложењем кречњака или од истоимене речице која се у
њих улива на њиховом најнижем делу. Плитвице су проглашене за први
национални парк у Хрватској далеке 1949. године, а од 1979. године нала-
зе се на листи Светске природне баштине.
Брига о заштити овог простора датира још од 1893. године када је у
Загребу основано Друштво за уређење и улепшавање Плитвичких језера и
околине (Станковић, 2008). Шире посматрано, Република Хрватска води
рачуна о својим заштићеним просторима на изузетно високом нивоу. Ова
држава је потписница свих важнијих међународних уговора на подручју
заштите природе од којих је најзначајнија Конвенција о биолошкој разно-
ликости (потписана 1996. године) којом се Хрватска обавезала на очување
постојеће биолошке разноликости и одрживо коришћење њених саставних
делова (Ружић, 2013). Управо због јединствене лепоте и значаја, циљ рада
је представити природне одлике Националног парка „Плитвичка језера“ са
посебним освртом на хидрографскa обележја, као и режиме заштите
животне средине који доприносе одрживом развоју овог простора.
Природне одлике простора
У рељефу Парка постоји изразита разлика у надморској висини

између северног и јужног дела. Најнижа тачка је на Коранском мосту на
северу (367 m), а највиша Селишки врх (1.279 m) на југу. Рељеф овог про-
стора чине три планине - Мала Капела, Медвеђак и Пљешевица, затим
долина реке Коране и мањи водотокови Бијела и Црна ријека које стварају
реку Матицу, шеснаест Плитвичких језера, као и острво Штефанија на
језеру Козјак. Такође, туристички су значајни и геоморфолошки објекти
попут пећина и предео Карловци, познат по стенама необичних обликa.
Мала Капела је планински ланац на северу Лике. Припада запа-
дним Динаридима и састоји се од низа планинских врхова међусобно
спојених издуженим планинским ланцем у смеру исток-запад. Налази се у
2
http://www.np-plitvicka-jezera.hr
114
НАЦИОНАЛНИ ПАРК „ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА“...
границама Парка и пружа се његовим западним делом. Два највиша врха

су Селишки врх (1.279 m) и Мрсињ (1.269 m).3
Пљешевица налази се на истоку Лике. Простире се на територији
Личко-сењске и Задарске жупаније и Унско-санског кантона у Босни и
Херцеговини. Представља наставак планине Мала Капела. Пружа се у
смеру северозапад-југоисток од Плитвичких језера до реке Зрмање и дели
Лику од Поуња. Највиши врхови налазе се на почетку и на крају плани-
нског ланца, а то су: Озеблин (1657 m), Гола Пљешевица (1649 m), Пље-
шевички камен (1616 m) и Кремен (1591 m) (Марковић, 1980).
Медвеђак је шумовита планинска коса дуга 8 km, која се пружа као
северозападни наставак Пљешевице издиже се изнад Горњих језера. Са
Медђевака видљив је панорамски поглед на језера и читав простор између
Мале Капеле и Личке Пљешевице. На Медвеђаку се налазе три врха:
Оштри Медвеђак (889 m), Тупи Медвеђак (868 m) и Турчић (801 m).4
Пећина Шупљара име је добила по отвореној дворани са две стране.
Налази се покрај језера Калуђеровац, а до ње пут води стрмом стазом.
Температура ваздуха у овој пећини је стална и износи 10,5ºС. Заштићена је
као геоморфолошки споменик 1964. године.
Предео Карловци налази се у северозападном делу Парка, а чине га
површински крашки облици монолити, блокови и ступови који настају
услед селективног трошења. Ово подручје изграђено је од седиментних
карбонатних стена, кречњачких доломита, таложених током раздобља
горње јуре, пре отприлике 200 милиона година.
Територија на којој се простире Национални парк „Плитвичка језе-
ра“ припада динарском делу Хрватске, тако да се одликује умерено конти-
ненталном климом. Падавине су готово равномерно распоређене, али
нешто више их има у хладнијој половини године. Честа је велика обла-
чност, релативна влажност ваздуха је висока, а магле су редовна појава.
Најпогоднији период за посету Плитвичким језерима је лето, нарочито
август када просечна температура износи око 27°С, док је најхладније у
јануару.
Вода као основни покретач свих живих и неживих облика и процеса
у овом националном парку, најбитнији је фактор његовог функционисања
и одрживог развоја. То само по себи даје значај најразличитијим аспе-
ктима парка, а пре свега хидрологији водотока и језера. Њихово функцио-
нисање у простору и времену битно је за све остале процесе и интера-
кцију сложених компоненти овог непроцењиво вредног система у еколо-
шком смислу (Bonacci, 2013).
3
http://www.np-plitivcka-jezera.hr
4
http://www.geografija.hr
115
Шеснаест језера распоређених на различитим надморским висинама

чине јединствену лимнолошку целину која се деценијама уназад сврстава
у најлепше пределе света. Према својим карактеристикама, језера су
груписана у Горња и Доња језера.
Табела 1. Морфометрија Плитвичких језера (Станковић, 2008)

Висина Површина Дужина Ширина Дубина
Назив језера
m m² m m m
Прошћанско 636 682.700 2.700 450 37,4
Цигиновац 620 75.800 460 350 11,1
Округљак 613 41.320 270 200 15,3
Батиновац 610 15.800 200 80 5,5
Велико 607 16.920 220 90 8,1
Мало 605 10.420 160 70 10,0
Вир 598 6.000 90 90 4,4
Галовац 584 124.540 580 350 24,4
Милино 576 1.300 100 90 10,0
Градинско 553 80.940 450 220 10,0
Бук 545 6.700 100 80 4,4
Козјак 535 815.060 2.500 600 45,4
Милановац 523 32.520 450 70 18,4
Гавановац 519 6.560 180 70 10,2
Калуђеровац 505 21.000 270 80 13,4
Новаковића Брод 503 4.040 140 80 3,8
Долина Коране у којој су Горња језера састоји се из два уздужна

дела и између њих једног попречног дела. У уздужним деловима се налазе
језера Прошћанско и Козјак, која су и највећа језера, а у попречном делу,
који је услед неједнаке отпорности наслага условио стрмији нагиб речног
тока и у вези са тим постанак бигрених пречага, налази се више мањих
језера (Вујадиновић, 1989). Горња су настала у доломиту, доста су већих
површина и дубина и има их дванаест (Прошћанско, Цигиновац, Окру-
гљак, Батиновац, Велико, Мало, Вир, Галовац, Милино, Градинско, Бук и
Козјак). Доња језера формирана су у кречњаку, мањих су површина и има
их четири (Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод).
За почетак Плитвичких језера узима се место на којем се у Прошћа-
нско језеро улива водоток Матица као уједињени ток Црне и Бијеле
ријеке, које се спајају код Плитвичког Љесковца (Franić, 1910). Језера су
настала у већ постојећој речној долини, чији је горњи ток степенасто
раседнут. Roglić (1951) наводи да су језера тектонског постанка и додаје
116
да су водене површине настале на синклиналама, а бигрене баријере на

антиклиналама. Исти аутор сматра да је и клима имала утицаја на
постанак Плитвичких језера. Истиче да је долина Коране у току глаци-
јације била без брана и језера и континуално нагнута, а да су се биљке које
издвајају бигар и условљавају стварање брана и језера, настаниле у реци
када је клима перманентно отоплила, тј. када су наступили повољни
услови за њихов живот. Биогенетски процес који је настао постглација-
лним променама, морфолошки је изменио развој долине, односно њен
континуални пад је претворио у низ језера. Дукић и Гавриловић (2008)
објашњавају да су ово речна акумулациона језера настала таложењем
калцијум карбоната у речном кориту, на местима са већом аерацијом воде,
па се због тога називају и бигрена језера.
Бигрене баријере Горњих језера старије су од оних на Доњим језе-
рима. То се може закључити по томе што су у већој мери обрасла вишим
биљкама и имају јаче развијене микрооблике, док се код Доњих језера они
тек сад стварају. То потврђује чињеницу да процес формирања Плитви-
чких језера још није завршен (Станковић, 2006). Истраживањима спрове-
деним испод површине најнижег језера (Новаковића Брод) уочено је да се
ново језеро полако формира (Markowska, 2004). Плитвице се непрекидно
мењају, па посетиоци који поново дођу после неког времена сасвим друга-
чије доживе Парк. Призор који су запамтили након одређеног периода
може бити другачији. Кретање воде може да изазове одређене промене у
облику неких језера, као и слапова (Нојберт, Мас, 2009).
Језера су спојена бројним водопадима и слаповима, па се виша језе-
ра преливају у нижа. Слап Галовац (на Горњим језерима) висок је 28 m, а
широк 5 m. Водопади и слапови при јачим зимама су замрзнути. Марковић
(1980) наводи да су Доња језера првобитно била пећинска језера подзе-
мног тока у кречњацима (због тога је ужа и краћа долина), док је долина
Горњих језера издубљена у доломитима и због тога су шира.
Десетак метара низводно од Великог слапа – највишег у Хрватској
(78 m) низ који се спушта вода Плитвичког потока, прелива се и вода из
језера Новаковића брод. На том месту почиње ток крашке реке Коране.
Дуга 134 km, десна је притока Купе у коју се улива мало пре Карловца.
Простор Националног парка „Плитвичка језера“ станиште је врло
ретких или ендемичних врста биљака. Познат је по великим шумским
површинама, необичним врстама лептира, разноврсној ихтиофауни и
орнитофауни, као и по дивљим животињама међу којима је најпознатији
смеђи медвед, заштитни знак Плитвица.
На простору Плитвичких језера је регистровано 1.146 врста биљака,
од којих је 70 ендемичних, а неке су и законом заштићене. Božičević (2007)
наводи да међу најзанимљивије биљне врсте спада златна језичница која
117
расте само на једном месту, на мочварном травњаку уз поток и грмље и

сматра се раритетом на простору југоисточне Европе. На Плитвицама је
пронађена 1989. године. Међу ендеме Хрватске и неких делова Балкана
убраја се и усколисно звонце, жабљак коловрц и ливадни процјепак.
Унутар граница националног парка, шуме покривају 79% површине.
Доминирају шуме брдске букве, мешовите шуме букве и јеле и више од
десетак шумских заједница што указује на њихову разноликост.5 Прашума
Чоркова увала налази се у северозападном делу Парка. Проглашена је спе-
цијалним разерватом природе 1965. године. Спада међу најлепше прашуме
букве и јеле на простору Динарида. Највеће је вегетацијско богатство
Плитвица. Приступ њој, осим у истраживачке сврхе, је забрањен.
Када је реч о птицама, орнитолози су на територији Парка забеле-
жили око 150 врста. Најбројније врсте су сова и воденкос. Међу ретке
врсте убрајају се: планински детлић, тропски детлић, као и најмања евро-
пска врста – мали ћук. Многе врсте живе на рубу језера, док се друге
налазе само у шумама (Božičević, 2007).
У области ихтиофауне регистроване су: поточна, језерска и дужи-
часта пастрва, језерска златовчица и златни пијор, клен и црвенперка.
Након дуго времена поново је уочена појава поточног рака.
Вук је на Плитвичким језерима заштићена врста. У Парку је забеле-
жено неколико чопора. Срећу се и дивља мачка, рис, дивља свиња, јелен и
срна. Смеђи медвед крије се у шумама Мале Капеле и Пљешевице. Медве-
ди су регистровани и у кањону Коране, на Прекој коси и западним
падинама Селишког врха. Праћење и посматрање медведа на простору
Плитвичких језера почело је 1981. године. То је био једини такав пројекат
у Европи који је активно спроведен на читавом простору. Подразумевао је
праћење јединки уз помоћ радиоодашиљача стављеног у огрлицу око
врата. На тај начин утврђено је да Национални парк настањује од 40 до 50
јединки медведа (Božičević, 2007).
Режими заштите животне средине
Заштита животне средине кључна је тема када се говори о одрживом

развоју овог простора. Да не постоје одговарајући режими заштите при-
роде, Плитвичка језера и њихова околина не би били простор јединствене
лепоте јер би вероватно били деградирани на различите начине. Да до тога
не би дошло, строго је забрањено купање и риболов у језерима. Такође су
забрањене и подводне активности попут роњења и снимања без одобрења
Државне управе за заштиту културне и природне баштине, а уз дозволу
5
http://www.np-pliticka-jezera.hr
118
плаћа се и новчана накнада. Строго је забрањено узнемиравање животиња,

камповање, као и било каква трансформација простора. Градња у оквиру
граница Националног парка дозвољена је само уз специјално одобрење.6
Планом управљања Националним парком „Плитвичка језера“ који је
донет од стране Министарства културе Републике Хрватске у октобру
2007. године, утврђено је да је Парк подељен на три основне зоне упра-
вљања и заштите и шест подзона.
Čaklović и Posavec (2010) наводе какве су врсте активности дозво-
љене у којој зони, односно у којим зонама је посета забрањена.
I Зона строге заштите - површине 19.761 ha (66,8% од укупне површине
НП) дели се на подзоне:
1. Зона најстрожије заштите (2.840 ha) – у овој зони нису
дозвољене посете (посебни шумски резерват у Чорковој
ували, Селишки врх, Црни Врх, Клик, Прошћански врх,
Медвеђак);
2. Зона врло строге заштите (17.281 ha) – обухвата шумски
комплекс око језера.
II Зона активне заштите – површине 9.348 ha (31,5% укупне површине
НП) има следеће подзоне:
1. Зона активне заштите станишта (6.729 ha) –активна заштита
травњака и ревитализација;
2. Зона активне заштите шумских еколошких заједница (2.619
ha), подељена је на подручја Коса и Брезовачко поље.
III Зона коришћења – заузима 503 ha (1,7% од укупне површине НП). У
оквиру ове зоне постоје:
1. Зона насеља (226 ha) – простор села и засеока, као и
простор који их непосредно окружује;
2. Зона рекреације и туристичке инфраструктуре (227 ha) –
подручје намењено туристима.
У оквиру Парка одређене су четири еколошке стазе за посетиоце. То
су: две планинарске стазе (означене као стазе 1 и 2) и две образовно-рекре-
ативне стазе (стаза „Чоркова увала“ и стаза „Плитвице“). Док прве две
стазе иду преко планина, друге две пролазе кроз насеља у Парку и спу-
штају се до језера. Туристи се најчешће крећу правцем стазе „Плитвице“
која иде поред језера.
6
119
Закључак
Национални парк „Плитвичка језера“ представља најбољи пример

земљама у свом окружењу по питању одрживог развоја већег заштићеног
простора. Конкретно, Србија такође има националне паркове, паркове
природе и специјалне резервате природе са комплементарним мотивима
(најпре хидрографским и геоморфолошким), али не и довољно развијене
планове развоја тих подручја који би Србији донео већи финансијски
суфицит и одрживи развој.
Због својих природних карактеристика, Плитвичка језера идеална су
за развој одрживог туризма и самим тим одрживог развоја простора.
Интересантна је чињеница да их највише посећују посетиоци из развије-
них земаља (првенствено из Западне Еворпе и Азије). Такви посетиоци
врло су едуковани о заштити животне средине и самим тим опрезни у
свом кретању кроз сва, а не само заштићена природна подручја.
У границама Парка и даље постоји неколико мањих сеоских насеља,
али због малог броја становника и њихове одговорности према овој једи-
нствености и лепоти, та насеља немају већих негативних ефеката по живо-
тну средину Плитвичких језера и околине.
Са аспекта науке, ова област сакривена међу динарским планинама
између Лике и Кордуна представља посебну сатисфакцију и велики значај
свима који одлуче да је истраже – географима, хидрогеолзима, онима који
се баве заштитом екосистема, али и свима који једноставно желе да упоз-
нају ретку лепоту добро препознату у свету, а опет очувану и самим тим
дуговечну.
Анкетом једног од светских портала (womanitely.com) која је спро-
ведена током 2014. године на глобалном нивоу, Плитвичка језера ста-
вљена су на седмо место најлепших националних паркова у свету. То је
још један доказ због којег велики број посетилица Плитвичких језера
одлучи да им се макар још једном врати.
120
Božičević, S. (2007). Plitvička jezera. Turistička naklada, Zagreb.

Bonacci, O. (2013). Zabrinjavajući hidrološki trendovi na slivu Plitvičkih jezera.
Hrvatske vode, 21, 137-146.
Вујадиновић, С. (1989). Плитвичка језера. Земља и људи, 39, 74-80.
Дукић, Д., Гавриловић, Љ. (2008). Хидрологија. Завод за уџбенике, Београд.
Марковић, Ј. (1980). Регионална географија СФР Југославије. Грађевинска књига,
Београд.
Markowska, J. (2004). The origins of the Plitvice lakes (Croatia). Miscellanea Geogra-
phica, vol.11, 93-99.
Нојберт, Х. Ј, Мас, В. (2009). 100 најлепших националних паркова света. Млади-
нска књига, Београд.
План управљања Националним парком „Плитвичка језера“, Министарство
културе Републике Хрватске, октобар 2007.
Roglić, J. (1951). Unsko-koranska zaravan i Plitvička jezera – geomorfološka
promatranja. Geografski glasnik, 13, 49-68.
Ружић, В. (2013). Утицај политичког одлучивања на управљање заштићеним под-
ручјем: на примеру јавне установе Национални парк „Плитвичка језера“.
Докторска дисертације. Универзитет у Београду - Факултет политичких
наука.
Станковић, С. (2006). Језера света. Завод за уџбенике, Београд.
Станковић, С. (2008). Туристичка географија. Завод за уџбенике, Београд.
Fogarty, K., Oliver, S., Lowne, C., Birdsall, J., Buckle, E., Barran, M. (2013). Europe
and The Middle East - The Plitvice Lakes. At 501 must visit natural wonders.
Bounty Books, London.
Franić, D. (1910). Plitvička jezera i njihova okolica. Tisak kraljevske zemaljske tiskare,
Zagreb.
Čaklović, L., Posavec, S. (2010). Rangiranje zona upravljanja u Nacionalnom parku
Plitvička jezera – Izveštaj o projektu. PMF, Matematički odjel, Šumarski fakultet,
Sveučilište u Zagrebu.
http://www.geografija.hr
121
Milica Cvetanović
PLITVICE LAKES NATIONAL PARK - NATURAL

CHARACTERISTICS AND REGIMES OF PROTECTION
Summary
Due to its natural characteristics, Plitvice lakes are ideal for the development of sustain-
able tourism and therefore sustainable development of the area. An interesting fact is
that most of them visit the visitors from developed countries (primarily from Western
Europe nations and Asia). Such visitors are very educated about environmental protec-
tion and thus cautious in his movement through all, and not only protected natural areas.
From the standpoint of science, the area hidden among the Dinaric mountains between
Lika and Kordun is a special satisfaction and significance to all who decide to investi-
gate it - geographers, hydrologeologists, those involved in the protection of ecosystems,
but also to all those who simply want to explore the beauty of well-recognized line in
the world, and yet preserved and therefore lasting. The survey of one of the world's por-
tal (womanitely.com) which was conducted in 2014 at the global level, the Plitvice
lakes were placed on the seventh place of the most beautiful national parks in the world.
This is another proof of why a large number of visitors want to return at least once
more.
122
______________________________________________________________________
Приказ књиге Book review
Проф. др Стеван М. Станковић
СРБИЈА – ГРАДОВИ, ОПШТИНЕ, НАСЕЉА

SERBIA – CITIES, MUNICIPALITIES, SETTLEMENTS
Издавачи: Православна реч, Нови Сад и

Службени гласник, Београд,
Београд, 2016.
Јована Бранков1*
* Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ
Издавачки подухват 2016. године у Србији
На Међународном сајму књига, који је крајем октобра 2016. одржан

у Београду, књига професора емеритуса Географског факултета Униве-
рзитета у Београду, др Стевана М. Станковића Србија – градови, општине,
насеља, проглашена је издавачким подухватом године. Ово јединствено
признање, за дело из домена географије и неколико њој сродних дисци-
плина, чини се вишеструко значајним не само за аутора и издавача, већ за
оперативу, науку и наставу.
Књига великог формата, штампана на 920 страна, по оцени жирија,
јединствена је код нас и може служити као узор, како и на који начин
треба писати и приказивати насеља Србије, широког дијапазона по разли-
читим показатељима, од милионског Београда, до сеоских насеља, од
којих су нека већ годинама без становника. Текст се одликује узлазном
линијом презентоване материје. Конкретан је и јасан. Подстиче и поду-
чава. Инспирише и упознаје читаоце са бројним аспектима наших насеље-
них места, од којих многа имају дугу и интересантну историјску прошло-
ст, а данас значајне демографске, друштвене, економске и политичке
функције.
Књига је написана под мотом Градови, као и људи, имају своје лице
и своју судбину. Градови Србије су огледало времена прошлог и времена
садашњег, а књига неисцрпна хронологија о људима и догађајима. Изуча-
вањем градова откривамо и пратимо одважност, умешност, недостижну
градитељску вештину архитеката и грађевинара, као и непогрешивост у
1
j.brankov@gi.sanu.ac.rs
123
Јована Бранков
избору локација. Континуитет насељености многих локација у нашој

земљи, потврда је да су услови за живот и стваралаштво људи, били оду-
век повољни, те су се насеља оснивала, развијала, територијално ширила и
урбано обликовала у препознативе целине.
Обимна статистичка документација, којој су основу поставиле мр
Љиљана Ђорђевић и Снежана Лакчевћ, чини књигу веродостојном, јер
пратећи податке сагледавамо појаве и процесе у времену и простору. Бога-
тство текста на себи посебан начин обогаћују и илуструју, фотографије
Драгана Боснића. За обиман резиме на енглеском језику, заслужна је Анге-
лина Чанковић Поповић, а за графичку опрему и дизајн Александар
Петровић. Уредници Станоје Јовановић и Петар Арбутина, на прави начин
су исказали сва своја умећа, искуства и знања. За издаваче књигу потпи-
сују Зоран Гутовић, Православна реч, Нови Сад и Јелена Триван, Слу-
жбени гласник, Београд.
Предговор за књигу Србија – градови, општине, насеља, дат под нас-
ловом Србија као обавеза – будућност као шанса, написао је Александар
Вучић, Председник Владе Републике Србије. Цитирамо: „Велики истори-
чар градова Луис Мамфорд подсећа нас да се град, урбани простор уоп-
ште, обликује у процесу вертикалне диференцијације знања, имагинације
и друштвене моћи. Тамо где се сусрећу људи, знање, моћ и имагинација
ствара се простор за друге животне могућности. Ова књига, студи-озно,
научно и културолошки прецизно, указује нам на такве просторе – наше
градове, општине, села, насеља..., али нас истовремено и опомиње на бога-
тство и наслеђе према којем морамо да изградимо однос поштовања, дома-
ћинског пословања и унапређивања и да оно што стварамо у актуелном
тренутку предамо сутра боље и богатије неким будућим генерацијама.
Ова књига, обимна и вишезначајна студија, може се сматрати и
специфичном енциклопедијом Србије на почетку XXI века, неопходним
уџбеником за нову врсту завичајности која превазилази границе места у
којем живимо, стварајући мисао о јединственом простору којег морамо
бити свесни и којем, у сваком смислу, пословном и културолошком, мора-
мо да приступимо с највећом посвећеношћу и обавезом.
Књига Србија – градови, општине, насеља, сликовита у причама и
наративна у илустрацијама, обједињује те просторе и гради симбиотички
дух научног погледа и животног искуства, дијаграм трајања, нерв времена,
слику интелектуалне моћи која се црпи из богате традиције, комплексне и
динамичне, и нашег учешћа у вечној причи трајања и грађења живота на
овим просторима. Ова књига је доказ, утемељен на научним истражи-
вањима и чињеницама, колико је богатство Србије, историјско, културно и
привредно. И то не само Београда, Новог Сада или Ниша већ сваког града,
градског насеља и општине.
124
ПРИКАЗ КЊИГЕ - СРБИЈА – ГРАДОВИ, ОПШТИНЕ, НАСЕЉА
Стога је она својеврсна енциклопедија Србије, водич сваком њеном

грађанину шта Србија има и шта може до понуди, а странцу – који су
туристички и привредни потенцијали сваког места у Србији.
Србија овакву врсту публикације није до сада имала. И тај немар
који имамо према ономе што имамо и чиме треба да се поносимо често је
и одговор на питање зашто нисмо развојно на месту које нам припада
имајући у виду све наше потенцијале. Они који воде Србију и који ће је у
будућности водити имају задатак да свако место у Србији, сваки заселак,
добије исте шансе да опстане и да се развија.
Ова књига о варошкој и сеоској Србији најбоље осликава мултику-
лтуралност и културолошку, географску, привредну и социо-антрополо-
шку комплексност Србије као целине. Довољно да будемо задовољни, али
недовољно да будемо спокојни и успавани, јер труд да се створи ова књига
јесте општа парадигма труда који треба да испуни сваки радни дан да
Србија буде боља.“
Материја изложена у књизи професора Стевана М. Станковића,
заснована је на вишедеценијским теренским истраживањима аутора, који
је обишао готово све делове Србије и у литератури пронашао обиље
података о нашим насељима. Излагање почива на више од једног века
дубоко укорењеној методологији Јована Цвијића и његових сарадника,
која пледира јасно, језгровито, документовано казивање кабинетских
знања, проверених на конкретном терену. Из таквих основа израсла је
књига која има узлазну линију саопштавања истина о нашим градовима,
општинама и насељима, којих је 6.158.
Аутор полази од општег и долази до конкретног. Реч је, најпре, о
Србији и њеним бројним географским, демографским, привредним и
насеобинским појавама, објектима и процесима, који обухватају дуг исто-
ријски период, све до наших дана. Такав приступ омогућио је писцу да у
наставку прикаже административно-територијалну поделу Србије, поте-
нцира извесне нелогичности у томе и критички се осврне на недовољну
бригу надлежних о пограничним и привредно заосталим насељима,
општинама и окрузима. Конкретним статистичким подацима, посебно
оним о демографском пражњењу већег броја насеља, то потврђује. Реч је о
неким насељима Војводине, већини насеља источне Србије, насељима на
југозападу Србије, планинском простору Шумадије, делу Подриња, Хомо-
љу и Старој планини.
Материја која је презентирана на страницама књиге концептирана је
тако да подржава административно-политичку поделу Србије, онако како
је представљена у службеним публикацијама Републичког завода за стати-
стику. Богатством статистичких података не одликује се ни једна, сада
постојећа књига о Србији.
125
После приказа Београда и његовог региона, као централног дела

Србије, аутор се веома детаљно бави окрузима Војводине. Текст почиње
приказом Новог Сада и његовог непосредног окружења у функцији сагле-
давања целине и вековног значаја града на Дунаву, као првом по низу
показатеља у пространој војвођанској равници. У наставку је реч о широ-
ким пространствима Србије, окрузима и насељима у њима. Географија,
историја, људи и догађаји, споменици културе, објекти сакралног значаја,
заштићена добра, археолошки локалитети, привреда и привредни објекти,
школе, факултети, културне институције, туризам, манифестације, тради-
ционално и савремено, чине складну целину обрађених насеља. Спајање и
прожимање, директне, индиректне и повратне везе и међусобне условље-
ности, прошлост и савременост, природа и људи, чине такво казивање, из
којег се, као из личне карте, сазнају бројне особености градова, општина и
насељених места Србије. Комплементарност и колизије насеља са непо-
средним и посредним окружењем, од интереса су за локалну, регионалну,
републичку, али и прекограничну плодоносну привредну сарадњу и инве-
стирање у нове објекте.
Аутор, цитира проверене ставове савремених просторних планера,
који се баве градовима, тј, насељима у целини. Речи Велимира Шећерова
уважава као јасну основну поставку своје књиге, јер, „...град као јединка
никада није могао да се развија самостално без свог регионалног залеђа.
Органска повезаност са окружењем створила је урбано-рурални систем
(нуклеус), у којем се успостављају нераскидиве везе. Често су оне нера-
вномерне, једносмерне или унутар себе неповезане, али с тенденцијом да
се у градском центру сусретну. Везе између града и насеља која га окру-
жују су обостране. Магнетизам чворишта (центра) изазива у простору
ситуацију да су оне интензивније у смеру ка граду, али без обзира на јачи-
ну утицаја не би могле да функционишу аутономно.“ У наведеном смислу
у књизи о градовима, општинама и насељима Србије, поклања се одгова-
рајућа пажња сваком насељу, сразмено величини утицаја на окружење, али
и на историјску прошлост, традицију и савремене функције.
Висок научни ниво и јасна конкретност текста, чине књигу оригина-
лном. Постанак насеља, њихова саобрађајна повезаност, привредне, дру-
штвене, културне, образовне, туристичке и друге функције, дочаране су
конкретним ставовима, при чему је указано на стагнацију неких делатно-
сти, обимне миграције становништва и бројне промене у простору, посе-
бно на релацији село – град.
Значајан део књиге посвећен је насељима АП Косова и Метохије.
Овај део Србије приказан је у склопу некадашњег и данашњег стања. Из
историјске прошлости, ка српским средњовековним сакралним објектима,
126
ПРИКАЗ КЊИГЕ - СРБИЈА – ГРАДОВИ, ОПШТИНЕ, НАСЕЉА
активним манастирима, градовима који су остали без српског становни-

штва, проблемима изгнанства и рушилачких акција екстремних Албанаца.
Књига Србија – градови, општине, насеља, најобимнија је те врсте

код нас. На себи својствен начин, захваљујући великом искуству и умећу
аутора, заслужила је епитет издавачки подухват 2016. године. Намењена
географима, историчарима, демографима, просторним планерима, култу-
рним, политичким и привредним посленицима, подстиче на размишљање,
које проистиче из веродостојног текста, и реалних, бираних колор фото-
графија. Уз богату статистичку грађу и обимну коришћену литературу, као
и значајан део објављен на енглеском језику, наћи ће пут до интересената
и бити им од користи.
127
Листајући и читајући ову обимну монографију, заинтересовани

читаоци крећу на виртуално путовање нашим насељима, да би их упо-
знали и сами донели суд о перспективи неких од њих и свих заједно.
Градови, општине и насеља Србије један су од елемената препознавања
времена, простора и догађаја, који нису увек били најповољнији за њихов
раст, урбано обликовање, економски напредак и пораст броја становника.
Уз све то, ратови, страдања и рушења, из давне прошлости до наших дана,
нису их мимоилазили, али су увек после немилих догађаја, насеља поново
израстала и умножавала значај и функције. У том смислу, савремено
планирање урбаних и руралних простора мора позитивно одговорити на
више захтева, који су у складу са нашом традицијом, али и европским и
светским изазовима.
Писац књиге, професор емеритус др Стеван М. Станковић, на стра-
ницама књиге исписује најразличитије податке о градовима, општинама и
насељима Србије, без претензије да о свима каже све, јер то нити жели,
нити може. Како градови не могу без свог непосредног окружења, указује
и на насеља која им административно припадају, на она која имају више
становника од општинских центара, али и на она која имају веома мали
број становника, или су без њих.
Цитирајући речи знаменитог географа и академика Јована Цвијића,
написане пре више од једног века, потенцира да „Свака варош привлачи
својим занатима и трговином околно сеоско становништво, које опет са
своје стране има у њој пијацу за своје привредне производе; круг ових
узајамних утицаја управља се унеколико по томе да ли је могућно варош у
току једног дана посетити. Отуда је утицај вароши на околно
становништво ограничен, и у временима скромних саобраћајних средстава
морао је бити већи број вароши. Такве вароши држе се и у доцнијим
временима, ако се у њима створе нови извори рада и живота; одрже се
кашто у истом стању кроз векове.“
Држава, пише аутор, мора подстицати развој насеља, старати се о
рационалном коришћењу њихових привредних и антропогених поте-
нцијала, унапређивати постојеће привредне и друштвене делатности на
добробит становништва, добробит локалне заједнице и земље у целини,
јер је степен развијености насеља огледало развијености земље и њене
спремности да иде даље.
128
______________________________________________________________________
Проф. др. Мирко Грчић
ГЕОГРАФИЈА КУЛТУРА И ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Издавач: Универзитет у Београду – Географски факултет
Милован Р. Пецељ1*
ТЕМЕЉИТА СТУДИЈA О КУЛТУРАМА И ЦИВИЛИЗАЦИЈАМА
Позната је прича како је богати митски фризијски краљ Мида поседо-

вао „моћ“ да претвара у злато све чега се дотакне. Са овим делом о култура-
ма и цивилизацијама Мирку Грчићу се догодио краљ Мида. Угледни гео-
граф, професор Географског факултета у Београду, Мирко Грчић даровао
нам је студију Географија култура и цивилизација (2014), која је по опсегу,
ширини и свеобухвату право издавачко и културно благо. Језик, стил и фак-
тура дела су приступачни најширим круговима, чак просечног знања и обра-
зовања, а да се притом од научности ништа није изгубило. Студија Геогра-
фија култура и цивилизација појавила се на географском издавачком хори-
зонту, само три године након изласка из штампе значајне књиге Географије
религије (2011). Обе књиге су ретког наслова у географској литератури.
Овај истраживачки подухват је ауторово мукотрпно и упорно траг-
ање за одговорима, на ову, недовољно истражену и сложену научну темат-
ику. И сам Грчић наводи де је књигу Географија култура и цивилизација
радио са пуном концентрацијом „дуго и стрпљиво без нервозе... мрављом
упорношћу“. Зато је пут до коначне редакције овог дела био дуг и мукот-
рпан. Грчић заслужује честитке за успешност у повезивању огромног мат-
еријала из природних наука, географије, етнологије, историје, археологије,
социологије, религије, уметности, литературе у једну целину. Дакле,
књигу је требало увести у методолошки склоп, што је било одвећ тешко и
компликовано. У томе је Грчић успео и заслужује све похвале за креацију
и композицију дела као и признање за аналитичку разраду кардиналних
поглавља ове оригиналне и слојевите научне студије. Требало је понирати
у деликатне и сложене односе природе, човека и друштва кроз класичне и
савремене представе о времену и простору. Ово није књига о написаним
књигама које су настале из пера познатих научника, него покушај да се,
1
j.brankov@gi.sanu.ac.rs
129
Пецељ Милован
како то аутор сматра, положи у раван просторна еволуционо-еколошка

синтеза цивилизација.
Књига је складно методолошки структуирана и подељена у четири

главна делȃ, 35 глава са 224 поднаслова првог и 58 другог реда који су
мајсторски уклопљени, тако да читалац може прегледно пратити разнов-
рстан и сложен глосаријум, у коме се преплићу бројни подаци и чињенице
које засецају у географију, историју, религију, етнологију, геополитику,
археологију, филозофију, социологију... Методолошки склоп студије плод
је врхунске систематичности професора Грчића који је успешно модел-
овао дело које броји чак око 1.000 страна. Књига Географија култура и
цивилизација представља озбиљну студију о културама и цивилизацијама
које су настајале, развијале се и нестајале на светској географској позо-
130
ПРИКАЗ КЊИГЕ – ГЕОГРАФИЈА КУЛТУРА И ЦИВИЛИЗАЦИЈА
рници. Проф. др Мирко Грчић је показао, наизглед на једноставан начин,

да географска наука може окупити и увезати бројне науке које се са разл-
ичитих аспеката баве планетарном културом, цивилизацијом и религијом.
Подробна анализа књиге Географија култура и цивилизација захтев-
ала би једну књигу озбиљног садржаја. Због тога, указујемо само на главна
поглавља, која ћемо освежити занимљивим записима, тек да би упутили и
заинтересовали читаоце на значај и суштину дела.
Први део књиге (Теоријске основе географије култура и цивилиз-
ација) садржи три главе које обрађују културно цивилизацијске појмове
типове и просторе, са освртом на култутурне центре и регионе, симболе,
границе и културну конвергенцију као пример плодотворне културне си-
нтезе оријашких култура и цивилизација Кине, Русије, САД-а и Индије.
Као добар познавалац културне географије Грчић полази од древних врем-
ена тражећи одговоре на питање, шта покреће културно-цивилизацијски
процес као историјски процес. Сву замршеност и проблеме са којима се
Грчић суочио приликом израде ове књиге можемо запазити у разради
критерија и приступу поимања типова цивилизација. Мишљења знамен-
итих филозофа, историчара и географа (Данилевскиј, Мечњиков, Шпе-
нглер, Конечни, Тојнби, Гумиљов, Леви-Штрос, Јасперс, Хангтингтон),
помогла су му да се одреди према цивилизацијама као културним простор-
има. Полазећи од генезе Грчић залази у деликатна прожимања цивилизац-
ија и даје одговоре, због чега се тај процес дешавао различито, у различита
времена на различитим местима. У том делу је Грчић поставио теоријски и
методолошки темељ „цивилизациолоигији“, што је била полазна претп-
оставка у даљој разради култура и цивилизација.
Други део студије садржи сериозну анализу антропогеографских фа-
ктора и културно-цивилизацијских процеса који су, уз демографско разм-
атрање, угаони камен културне еволуције човечанства. Ово поглавље сад-
ржи готово 350 страна и само је за себе, једна опширна књига о геогра-
фским факторима антропогенезе и генезе људских раса, о њиховим култу-
рно-цивилизацијским процесима, распрострањености и размештају на
Земљи. Као наследник великих српских анторопогеографа и водећи прота-
гониста српске антропогеографске школе, професор Грчић дубински сни-
ма процес културногенезе и обрађује га уважавајући утицај привреде на
еколошке кризе. Грчић се потом осврће на географски аспект значаја јези-
ка као етнолингвистичког геодиверзитета у свету. Након одличне књиге
Географија религије (2011), Грчић је поново зашао у аналитику проблема
светских религија као важног фактора диференцијације цивилизације. Ан-
ализирајући суштину, узроке, генезу и размештај религија, Грчић нас
потсећа на значај географских фактора у планетарном размештају религ-
ија, што је добра подлога за теолошка и филозофска научна разматрања.
131
Трећи део ове студије садржи осам глава које третирају анализу пре-
дела и културно-цивилизацијске процесе који се одвијају на њима. Ово је
географски доминантно поглавље у коме нам Грчић дочарава сво овозема-
љско шаренило древних цивилизација које су настајале уз речне долине,
алувијалне равни, затим нам приближава поморске и острвске цивилизац-
ије, степске цивилизације, пустињске културе, а онда нас уводи у бореалне
пределе и осврће се на номадске ловце арктичких и субарктичких предела,
све до цивилизације шумских предела те високих планина и заравни.
Грчић не дели цивилизације на заостале и напредне, напротив он
нарочито инсистира на специфичностима развоја појединих географских
простора - предела. Антидисктиминацијски ракурс Грчића према цивилиз-
ацијама је његов категоричан став. Он је сасвим исправан, тачан и преци-
зан, јер наша Планета је један мали свет у Сунчевом систему, ушушкана
на ободу једне силне галаксије, каквих је безброј у васиони. На сликама из
свемира Земља оставља утисак једне светле усамљене обојене лопте која
лебди у сивом пространству. Из те перспективе јасно се назиру плава океа-
нска пространства, копнене масе и зелене површине прекривене вегетаци-
јом, али и простране неплодне стеновите и песковите површине, као и
беле капе вечитог снега и леда, у хладним поларним областима, док зелени
отисци са плаветнилом вода и стеновитим сивилом, употпуњују слику и
саздају јединствен планетарни предеони мозаик. Предели су сваки на свој
начин разноврсни и непоновљиви. Од оних топлих предела, који су пуни
добрих трава, добрих вода и шума са питорескним детаљима, на Планети
срећемо суве вреле пустињске, затим горске, долинске, планинске... све до
оних хладних предела, где ледени кристали претварају предео у светлуц-
аву позорницу. Цвијићева сјајна метафора о пределу који је „сликан чајем”
била је најбоља слика Шумадије која је књижевнику Милораду Павићу
измамила наслов за његов познати роман. На таквом планетарном геогра-
фском простору, од древних времена до данас, настајале су, развијале се и
нестајале различите културе и цивилизације.
Реке су од античких времена биле цивилизацијске тачке које су
заокупљале, поред научника, бројне писце и уметнике који су им поклањ-
али значајна и незаборавна дела указујући на њихов доживљај и култу-
рно-цивилизацијски значај. Да би освежили овај оглед, који је посвећен
Грчићевој студији о културама и цивилизацијама и заинтересовали чита-
оце, упустићемо се у још једну авантуру и изнети неколико занимљивих
доживљаја о рекама и њиховим грађевинама које су описани у делима
познатих књижевника.
Дрина је са старом ћупријом била књижевна инспирација са којом
се прославио наш нобеловац Ива Андрић. Сан генија Николе Тесле је
везан за реку Нијагару коју је укротио саградивши хидроцентралу и
132
обасјао свет магичном светлошћу. Велика река Мисисипи је родни крај

Марка Твена, који је на њој био бродар, пловио и свашта доживео па није
морао много да измишља док је реку и доживљаје на њој упечатљиво
приказивао у незаобилазном роману Живот на Мисиспију. Михаел Шол-
охов (Тихи Дон) је посебну пажњу посветио описима природе – тихог Дона
и мирне степе, који су безмало били равнодушни над тешком козачком
судбином. Нико до сада као што је то учинио Шолохов нијe развио причу
у којој је спојио реку, степу и алувијалну раван које су биле поприште
животних судбина, историје и цивилизације на руској степи. Метју Нил је
свој роман Слатка Темза посветио једном од најпознатијих новинара
викторијанског доба у Енглеској, Хенрију Мејхју чије је текстове, као
инспирацију, користио и велики писац Чарлс Дикенс. Да није реке Сене
одакле би краљ Луј XIV Марлијевом машином црпео воду за фонтане и
базене Версаја. А тек Дунав, та граница Римске империје, који пролази
кроз 10 држава и од античких времена спаја народе културе, цивилизације
и религије, па Волга, Нил, Арно, Тибар, Еуфрат, Рајна, Амазон, Јангце, Ко-
нго, Тахо, Ла Плата... Замислите поетске замахе древних култура и цивил-
изација Средоземља, од Месопотамије, преко Египта, Феникије, Грчке, до
Римске империје па све до непоновљиве ренесансе.
Мами нас и једна поучна прича Мома Капора о рекама – „Кроз мене
теку многе реке; љупка, женствена Сава, потуљени господар Дунав. Ваља
се троми Мисисипи Марка Твена..., лукава блудница Сена која уме да изм-
ами човеку и последњу пару, огрће се сивим пењоаром мутна Темза, шуми
Миљацка испод мостова промењених назива, злати се и блиста света река
Крка, газим Купу, Цетину и Зрмању – Ој, Мораво, моје село равно…“ Зар
и то нису културно-цивилизацијска попришта.
Колико би само занимљивих примера било када би овакву причу
проширили на планине, заравни, саване, шуме, бореалне пределе... Нека
ових неколико записа унесу свежину у ову Грчићеву предилакцију.
Четврти део књиге аутор је резервисао за светске цивилизацијске
системе. На око 280 страница и у 13 глава Грчић је изнео карактеристике
савремених цивилизацијских система света који се у модерно време прож-
имају и стапају у једну глобалну цивилизацију. Он нам је представио
индијску, кинеску, јапанску цивилизацију, затим цивилизацију југоисто-
чне Азије, Аустралије, Океаније, потом Арапско-исламску цивилизацију,
европску цивилизацију и цивилизације Балкана, те руску, англоамеричку,
латиноамеричку цивилизацију и на крају цивилизацију субсахарске Афр-
ике. Пролазећи кроз светски цивилизацијски систем Грчић нас подучава о
географској средини, становништву, насељима и привреди, да би нас након
тога увео у религије и културно-географске пределе ових геопростора. Не
133
ослањајући се на шематизам, Грчић је код појединих цивилизација истицао

специфичности, како би нам пластично изнео представу о тим пределима.
Задржимо се укратко на примерима руске и англоамеричке цивилиз-
ације. Код руске цивилизације интонација је на географским условима ра-
звоја, затим на руској земљи и менталитету, панправослављу, па предст-
авом о „Трећем Риму“, те успону и паду совјетске идеје, затим незаобил-
азна перестројка и ново време. Код англоамеричке цивилизације Грчић је
обрадио, поред географских карактеристика, имиграцију, „meling pot”,
етничко порекло становништва, амерички менталитет, традицију и нови
светски поредак.
Указујући на значај географских знања за разумевање данашње
глобалне цивилизације Грчић наводи - „Свака цивилизација је свет за себе,
повезана са географском средином и укорењена у култури.“ Дакле, свака
култура има свој развојни пут који садржи генезу, еволуцију и трансформ-
ацију, али и свој „сумрак“.
До сада нико од наших географа није поставио географију у центар
размишљања о цивилизацијама и културама, а недавно и о религијама, као
што је то у два последња дела учинио Мирко Грчић. За њега је географија
култура и цивилизација „мултипарадигмална“ наука. На тај начин нас је
подсетио на различите научне теорије и друштвене идеологије. Са Грчић-
евим делом културна географија је дубоко укоренила свој систем у српској
географији. Захваљујући новим парадигмама (хоролошка, хуманистичка,
бихејвиористичка, системска) културна географија доживљава истински
препород. Централно питање је, да ли је могуће у друштвеној еволуцији
запоставити географски фактор? Засигурно не. Картагина је била житница
Римске империје. Данас је тамо пустиња. Дакле, неке цивилизације су
нестале због недостатка познавања географских знања, од којих је зависио
њихов развој и опстанак. Картагина није једини пример.
Коначно, професор Грчић нас на крају доводи до „сукоба цивилиз-
ација“ и глобализације, или боље рећи сливања цивилизација у једну цел-
ину. Заправо, он указује на једно ново доба када ће планетом владати
„једна једина цивилизација... индустријске и постиндустријске технолог-
ије“, где је у центру географске теорије, „савремени светски поредак који
тежи формирању јединственог глобалног простора“ у коме влада дубока
поларизација и конфликти на релацији - глобализација и екологизација.
Грчићева филозофија размишљања, на тему цивилизација и култура света,
може се најбоље разумети кроз историјски интермецо. У том контексту он
прати, како су се од древних времена племена интегрисала у народе, а
затим народи у нације и цивилизације да би смо данас били сведоци инт-
еграције цивилизације у глобално човечанство, где је неопходан општи
циљ који ће прихватити сви народи на принципу „одрживи развој за све“.
134
Књига је пропраћена са 125 слика, карата, картограма, картодијагр-

ама који нам дају представу о географском распореду древних цивилизац-
ија, најважнијих светских религија, затим демографских и етнодемогра-
фских дијаграма и линијских графика, 59 табеларних приказа и преко 800
библиографских јединица. Онај који буде имао у руци ову књигу, одмах ће
приметити да аутор није на крају књиге приложио индекс и регистар
географских појмова. Да ли је то потребно критиковати. Наравно не, јер би
сам регистар географских и историјских појмова захтевао напор и додатне
странице у овој и онако гломазној књизи. Ипак, би са регистром Грчић
комплетирао научно дело, а читаоцима омогућио да зачас у њој нађу пре-
дмет интересовања и олакшао им да се снађу у шуми појмова.
Књига Географија цивилизације и културе писана је јасно и
прецизно са разговетним стилом. Крцата је бројним подацима из културне
географије, историје, филозофије, религије, археологије, етнологије, антр-
опологије... које Грчић износи у обради најважнијих цивилизација, култу-
рних простора, распрострањености људских раса, размештају човечанства,
екумени, културој револуцији човечанства, етносима, народима и нациј-
ама, геолингвистичком диверзитету, географским пределима, културно-
цивилизацијским процесима и светским цивилизацијским системима. Тај
планетарни културно-цивилизацијски мозаик на географски разноврсном
простору показује да се свет развијао различито, у зависности од природне
средине и географског положаја, где га је религија окупљала у религиозне
заједнице, све до времена када је она постала основа великих цивилизација
и, како то Грчић закључује, постала „кохезиона снага великих империја“.
Држећи се чврсто интердисциплинарног, темељно географског
приступа и системске логике Грчић се, као водећи познавалац култура и
цивилизација међу географима, успешно посветио веома компликованим
анализама које повезују географију, историју, културу, филозофију, религ-
ију, етнологију, социологију... У овакве сложене и широке научне анализе
може да улази само онај научник који поседује одлично географско образ-
овање, познавање планетарних културно-цивилизацијских и религијских
токова, који има интелектуалну снагу, изванредан осећај систематичности
и врхунску способност генерализације, а то Грчић несумњиво има, тако да
се могао одважно ухватио у коштац са сложеним мултидисциплинарним
проблемима и храбро поставити у центар историјских збивања значај
географије и географских предеоних целина у развоју култура и цивилизац-
ија. Грчић је показао снажну географску личност, ерудицију, дарован
таленат лепог исказа али и страст, без које не би могло настати једно овакво,
слободни смо казати, волуминозно дело које би требало бити доступно
свима.
135
Овим делом Грчић је остварио своје научне амбиције. Подарио нам

је врхунско научно дело које може написати само један широко образован
географ, научник од угледа и ерудита заправо, добар познавалац географ-
ије, историје цивилизације, филозофије, али и човек који је блиско богољ-
убив или пак, личност коме нису непознати есхатолошки принципи. Ова
књига је утемељена на императивима јасноће, до сада његово најзначајн-
ије дело, пропраћено оригиналним замислима, фактима, интересантним
запажањима, занимљивим страницама... засигурно, дело које је надмашило
његово претходно о географији религије. Следствено томе, књига Геогра-
фија цивилизације и културе је Грчићев акредитив и његова аналитичка
интелигенција. Одиста, Грчићу се догодио митски краљ Мида.
136
______________________________________________________________________
ЕКОЛОШКИ ЛИСТ
Часопис предшколских установа и школа са територије Града Чачка
Катарина Чутовић1*, Биљана Михаиловић*, Ана Петковић*

* ОШ „Танаско Рајић“ Чачак
„Читајте, учите и делујте еколошки!“
Еколошки лист настао је као израз потребе да представи све оно што
се из области екологије урадило у предшколским и школским установама
на територији Града Чачка. Примерима добре праксе подстакнути су сви
чланови друштва, од најмлађих до најстаријих, да размишљају, говоре,
делују, стварају и на друге утичу ЕКОЛОШКИ!
Удружене су све снаге из свих вртића и школа Града Чачка и одго-
ворено је на питања како се све може ЕКОЛОШКИ деловати. Тако је
настао лист који је прави колаж еколошких мисли, порука, идеја, активно-
сти, занимљивости и малих уметничких дела које подстичу да живимо и
делујемо у складу са природом. Живот и рад у складу са природом имају
велику улогу у формирању здраве и позитивне личности детета и човека и
велики утицај на постизање добрих резултата у свим сферама живота и
зато је дат допринос промовисању оваквог начина живота и рада. Свесни
да је развијање еколошке свести и усвајање еколошких принципа живота
процес који почиње од најранијег узраста, овај лист је посвећен младим
снагама нашег друштва и њиховом еколошком размишљању и деловању.
Међутим, живот у хармонији са природом је концепт који се негује кроз
читав живот и зато еколошка едукација и деловање треба да буде
доживотно.
Из одлуке стручног жирија Петог сајма издаваштва образовно-вас-
питних установа Моравичког округа издвајамо: „На овогодишњем Сајму
издаваштва издвојио се „Еколошки лист“ ОШ „Танаско Рајић“ из Чачка
по актуелној тематици коју обрађује, будући да су екологија и одрживи
развој приоритети савременог друштва. Лист је објединио све еколошке
тимове установа са територије Града Чачка, па својим приступом може
да послужи као пример другим општинама нашег округа. Богатог садр-
жаја, он може да буде и наставни материјал, посебно у реализацији про-
грама еколошких секција.“ Због свог квалитета и подстицајног приступа
„Еколошки лист“ је освојио специјалну похвалу жирија.
1
cutovickatarina@gmail.com
137
Катарина Чутовић, Биљана Михајловић, Ана Петковић
a) б)
Насловне стране првог (а) и другог (б) броја Еколошког листа
Текстове у листу пишу ученици, васпитачи и наставници, тако да

лист представља богату ризницу идеја и активности које развијају позити-
ван став према еколошкој свести читалаца. Након само девет месеци иза-
шао је други број Еколошког листа, што сведочи о томе да се у васпитно-
образовним установама на територији Града Чачка озбиљно и предано
еколошки мисли и делује. У другом броју подршку су дали и нови сара-
дници: Друштво љубитеља птица и природе „Сове на опрезу“, ЈУ „Тури-
стичка организација Чачка“, ЈКП „Комуналац“ Чачак и Географско-еколо-
шко друштво Чачак. Они су своје активности у циљу очувања природе
допунили у ризницу еколошких идеја и дела, чију су базу поставили сара-
дници који већ другу годину учествују у креирању „Еколошког листа“.
Поред еколошких порука које лист настоји да пошаље веома је
важан квалитет овог листа заједништво пре свега људи, а затим и установа
чије је размишљање и чињење усмерено ка једном великом циљу-очувању
и спасавању јединог места на којем за људе има живота, а то је планета
Земља. Екологија је важна и велика сфера деловања. Екологија је својеврсна
мисија и зато захваљујемо свима који учествују у тако великом делу.
138
______________________________________________________________________
Садржај
Стеван М. Станковић
КОРЕНИ ЗА НЕЗАБОРАВ НАШЕ НАУКЕ .................................................... 1
ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ КОРЕНИ
РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРАФИЈЕ У СРБИЈИ ..................................................... 43
Mирољуб А. Милинчић, Миодраг Томић,
Наташа Станковић, Милица Ружић
AНТИЧКИ КОРЕНИ РАЗВОЈA ЕКОЛОШКE МИСЛИ ....................................... 55
ИНДИВИДУАЛНИ ОБРАЗОВНИ ПЛАН У НАСТАВИ ГЕОГРАФИЈЕ …......… 69
Милован Р. Пецељ, Милица Пецељ
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ДЕДИЈЕРОВА АНТРОПОГЕОГРАФСКА
СТУДИЈА ХЕРЦЕГОВИНА ......................................................................... 85
МОГУЋНОСТ ПРИМЕНЕ ПРОБЛЕМСКЕ НАСТАВЕ
У ИЗУЧАВАЊУ ГЕОГРАФСКИХ САДРЖАЈА ............................................... 95
ТУРИСТИЧКИ ПРОМЕТ У БЕОГРАДУ ........................................................ 103
Милица Цветановић
НАЦИОНАЛНИ ПАРК „ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА“ – ПРИРОДНЕ
ОДЛИКЕ И РЕЖИМИ ЗАШТИТЕ ............................................................... 113
ПРИКАЗ КЊИГА И ЧАСОПИСА
СРБИЈА – ГРАДОВИ, ОПШТИНЕ, НАСЕЉА ............................................... 123
Милован Р. Пецељ
ГЕОГРАФИЈА КУЛТУРА И ЦИВИЛИЗАЦИЈА ............................................ 129
Катарина Чутовић, Биљана Михаиловић, Ана Петковић
ЕКОЛОШКИ ЛИСТ - Часопис предшколских
установа и школа са територије Града Чачка .................................... 137
139

Globus Broj 41

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Globus Broj 41

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Стеван M.

„Глобус“ – Часопис за методолошка и дидактичка питања географије

Др Ненад Живковић Др Јован Плавша (Нови Сад)

Технички уредник: мср Тијана Ђорђевић

CIP – Каталогизација у публикацији

КОРЕНИ ЗА НЕЗАБОРАВ НАШЕ НАУКЕ

Човјек образован школом,

Године 1902. у Српском етнографском зборнику, у серији Насеља

и антропогеографских радова мојих ученика ово: испитују се проблеми,

Преданост теренским истраживањима

Проучавања градских, посебно сеоских насеља, и порекла њиховог

ономе што је доцније названо Цвијићева антропогеографска школа.“ Из

Књиге значајне библиотеке

Пошто су добро анализирали и упознали значај дела географског и ет-

насеља, порекло становништва и обичаји, а који данас припада темељима

Антропогеографски проблеми Балканског полуострва

Књига 1, Насеља српских земаља. Прва књига едиције Корени штам-

Насељавање, земља, народ, живот, обичаји

Књига 2, Насељавање Србије. Публикована 2011. године има 924

Књига Петра Влаховића, са којим је писац ових редова повремено

Гружа, Лепеница и Таково – централни крајеви Србије

Књига 4, Гружа, антропогеографска испитивања. Штампана 2010.

становништва, везани су интересантни догађаји. Истиче да је општи део о

ђење општих закључака. Наиме, у времену од педесет година настале су

Ужички крај и Драгачево

Књига 7, Ужички крај – насеља, порекло становништва, обичаји.

ној помоћи из Географског Института Универзитета у Београду за овај

наговештају г. Цвијића мало више разрадио економски одељак (особито о

Књига 9, Качер – насеља, порекло становништва, обичаји. Штам-

је по Цвијићевим упутствима податке на терену сакупљао 1903. и 1904. го-

облике рељефа, језерске површи. Границе Јасенице је тешко одредити, јер

Околина Београда и Смедерева

Књига 11, Околина Београда и Смедерева. Обимна књига (1.000

ствен простор североисточне Шумадије, заједничких антропогеографских

Рудник, Шумадија и Колубара

Књига 12, Руднички округ, Рудничка Морава. Ово дело се појавило

сам месту обавезан захвалити се моме поштованом професору г. Цвијићу,

и југозападне територије надомак Београда. „Сва ова моја путовања по-

Ваљевска Тамнава, Колубара и Подгорина

вотамнава су географски и етнографски целина. Нема области, у којој се

зичке одлике, Насеља и Неколике етничке особине. Прве реченице обимне

Средње Подриње, Јадар и Рађевина

Књига 16, Средње Подриње, Јадар и Рађевина. Штампана 2011. го-

лови рукописне грађе Цвијићевих сарадника и савременика, просветних и

Јагодински округ, Белица, Левач и Темнић

Књига 17, Јагодински округ и Белица. Штампана 2012. године на 535

врсте, те има не само научни већ и историјски значај. Карактерише га ши-

Велико Поморавље, Ресава и Кучај

Књига 19, Поморавље Велике Мораве, Ресава и Кучај. Штампана

Остали радови објављени у књизи о Поморављу, Ресави и Кучају су:

Лутовац (1901-1988), дочарао је некада веома актуелну проблематику о

Млава, Хомоље, Звижд

Књига 20, Млава, Хомоље, Звижд. Убраја се у обимније у едицији

рад био потпунији, ја сам се трудио, колико је то било могуће, да исказима

Пореч, Крајина и Кључ

Књига 21, Пореч, Крајина и Кључ. Обимом (1.003 стране) и садржа-

вредно-географске одлике и саобраћајне везе (1962, стр. 69); Видосава

је умеће дунавских аласа са којима се дружио и о риболову писао. У раду

Црна река, Црни или Кривовирски Тимок

гледно је сматрао да Маринко Станојевић, који се прихватио рада на проу-

Тимок, Заглавак, Буџак и Сврљиг

Књига 23, Тимок, Заглавак, Буџак, Сврљиг. Дело о четири предеоне

јићевих упутстава и ставова који су изложени у Антропогеографским про-

Ивана Ђорђевић1, Љиљана Живковић