Данак у крви

Данак у крви (тур. devşirme — „сакупљање“) је био систем прикупљања мушке деце из
освојених хришћанских земаља у Османском царству, као вид редовног опорезивања са
циљем да се направи верна робовска војска (коју су раније чинили ратни заробљеници) —
Аџеми оџак односно јањичари, и класа (војних) администратора.
Данак у крви је увео султан Мурат II 1420. године после битке код Ангоре (1402),
династијских ратова и сељачког устанка, услед брзог раста потреба за војно способним
мушкарцима, као и лојалним административним радницима у Османском царству које се
развијало муњевитом брзином.
Систем је смишљен тако да се не створи наследна аристократија која би могла да угрози
положај султана и његове породице, дакле само немуслимани су могли да буду
„сакупљени“. Ако би се „сакупљени“ по завршетку своје службе, оженили и имали децу,
њихова деца би била муслимани и самим тим ни она, ни њихови потомци, не би могли
бити „сакупљени“.

Данак се сакупљао у балканским хришћанским земљама које су биле под турском влашћу.
Отприлике сваке четири године, дечаци између 8 и 10 година старости били су одвођени
од својих породица. Иако су углавном то били млађи дечаци, понекад би одводили и
младиће до 20 година старости. Одвођен је између сваког десетог и четрнаестог дечака у
одређеној заједници.

Сакупљање данка је обављао виши јањичараски официр (који је такође био исто тако
одведен) заједно са својим војницима и секретарем. Дечаци који су сакупљани звали су се
кул, гилман или оглан. Дељени су у две групе. Они који су били у одличној физичкој
форми, слати су у султанову палату, а остали су слати турским породицама у Анадолији и
Румелији. Обука је трајала од 3 до 7 година током које су се дечаци учили турском и
османском начину живота.

Након тог првог периода обуке, дечаци су добијали име аџами огланлар што на турском
значи „страни дечаци“, иако су већ попримили османски начин живота, и слати су у
престоницу, да раде у неком од султанових бродоградилишта или вртова.

Када би дечаци напунили 20 година, били би распоређени у јањичарске војне јединице.

Ово се дефинисало као „ослобађење“, али та слобода јањичара се састојала у томе да више
нису могли да буду продати или поклоњени.

Од почетка 17. века, систем данка у крви је почео полако да се губи. Како су само
јањичари, који су практично били робови, могли да дођу до највиших положаја у
Османском царству, а њихови синови нису могли да наставе традицију својих очева јер су
били муслимани, промену су морали да унесу они сами, тако да је било дозвољено и
муслиманима да дођу на административне положаје сличним путем како се то радило у
већини других земаља тог времена. Међутим, ропство је и даље опстајало.
Турска војска, од хришћанске деце, није одводила синове јединце, близанце, ни децу са
физичким манама. Једина два града где је вршен њихов преодгој у правцу турске политике
били су Цариград и Једрене.