Гимназија ,,Бора Станковић“

Београд

Матурски рад из историје

КОСОВСКА БИТКА

Ментор: Ученик:
Велимир Пејчић Никола Младеновић

Бор, мај 2023. год.

 САДРЖАЈ
Страна
1. Увод........................................................................................................................................3
2. Продор Турака на Балканско полуострво...........................................................................4
2.1. Турци Османлије............................................................................................................4
2.2. Разједињене хришћанске државе..................................................................................4
2.3. Освајање Србије.............................................................................................................7
3. Моравска Србија у борби против Турака...........................................................................9
3.1. Кнез Лазар.......................................................................................................................9
3.2. Моравска Србија..........................................................................................................10
4. Косовски бој........................................................................................................................11
4.1. Кнежева вечера.............................................................................................................12
4.2. Газиместан....................................................................................................................13
5. Косовски мит и легенда......................................................................................................18
5.1. Марко Краљевић..........................................................................................................21
6. Закључак..............................................................................................................................23
Литература...............................................................................................................................24

2
УВОД

Бој на Косову спада у један од најсудбоноснијих догађаја српске средњовековне

историје. У једном дану народ је остао сам, изгубили су све - и битку и рат, и владара и
државу; уништена им је и младост и будућност. У једном дану народ је остао сам,
насупрот мрачним временима која су надолазила. Зато није никакво чудо што је бој на
Косову временом уздигнут до ступња националне легенде која је чувана и негована кроз
усмену традицију и овековечена у циклусу епских народних песама. Бој на Косову у
овој поезији и предањима добија тонове опште националне трагедије - слома пред
турским освајачима. Историјски гледано, била је то битка између турске војске коју је
предводио султан Мурат с једне стране, и неравноправних снага српског кнеза Лазара
Хребељановића и Вука Бранковића с друге стране. До битке је дошло на Косову пољу,
недалеко од Приштине, између реке Ситнице и њене десне притоке Лабе, на дан светог
Вида илити на Видовдан, 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна 1389. године по
јулијанском календару. У жестоком судару српске и турске војске животе су изгубили
оба владара - и турски султан Мурат и српски кнез Лазар, чија држава након овог
догађаја губи независност. Сукоб је надалеко одјекнуо и снажно деловао на
савременике. Ипак, о њему је до данас допрло мало оновремених података. Преживели
сведоци давали су своје верзије које су по правилу биле само делимично виђење
догађаја. Таква непотпуна и нејасна сазнања преточена су у легенду и мит која се
временом даље ширила освежена новим мотивима. Разрађену косовску легенду записао
је Дубровчанин Мавро Орбини у делу ''Краљевство Срба'' које је објављено 1601.
године на италијанском језику. Све у свему, српски, турски, византијски и остали
извори о овом догађају чине само сплет контрадикторних одломака маште и истине.
Тамо где је историја ишчезла, надоместила је машта. Српски легендарни јунаци,
Милош Обилић, Страхиња Бановић, Југ-Богдан и девет Југовића, Иван Косанчић,
Милан Топлица и многи други, добили су статус историјских личности, иако доказа о
постојању и учешћу о боју на Косову има само за кнеза Лазара Хребељановића, за
његовог зета Вука Бранковића и за још неколико мање важних личности.
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Продор Турака на балканско полуострво

Турци Османлије

Средином века балканским државама запретила је опасност од Турака Османлија. Они

воде порекло од Турака Селџука. Османлије су прешле на Балканско полуострво,
освојили Галипоље, а затим су се учврстили у долини реке Марице. Из Мале Азије
пренели су своју престоницу у Једрене. Турски феудални поредак имао је изразито
војно обележје. Он се изграђивао за потребе сталног ратовања. Зато су освојене земље
углавном дељене ратницима - спахијама. За војну службу спахија је условно добијао
феудално добро - спахилук. Сељаци су остали власници својих имања, али су, као
кметови, десетину прихода од земље морали давати спахији. За спахију су обављали и
друге послове. Та радна обавеза називала се кулук. Турци су поседе додељивали и
хришћанима који су их у ратовима помагали, па се у почетку турске управе у нашим
земљама јавио известан број хришћана спахија. Поред спахија - феудалне коњице,
Турци су увели и плаћеничку пешадију - јаничаре. Тај род војске није потицао од
муслиманског живља. Османлије су од покореног становништва повремено одузимали
децу, одводили их и школовали за војни позив. Био је то данак у крви који су султани
наметнули хришћанима. Снага Османског царства заснивала се на добро изграђеној
војној организацији и снажној централној власти. Државом је управљао султан, монарх
неограниченог права. Султан је био и верски поглавар. Сматрало се да је султан божји
намесник. Турска је била војно-феудална монархија. На челу управних јединица, које
су обухватале мање или веће области Царства, налазили су се војни заповедници, а
њима је била поверена и цивилна власт.1

Разједињене хришћанске државе

Насупрот расцепканим и несложним балканским земљама, Турци Османлије имали су

добро организовану државу. Док се у хришћанским државама феудално имање
најчешће наслеђивало, султан је турским феудалцима, спахијама, делио земљу према
заслугама. Земљу су добијали најспособнији ратници. Спахије су зависиле од султана,
Увек су били верни своме господару. Прве на удару Турака биле су Византија, Бугарска
и Србија. Те хришћанске државе често су међусобно ратовале знатно пре доласка
Турака, Византију, Бугарску и Србију захватили су унутрашњи нереди.

Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бигз, Београд, 1989

1

4
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

5
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

После смрти цара Душана, његов син, цар Урош, није успео да сачува власт, а царство
је било подељено на мање области којима су управљали великаши. Најпре је Душанов
полубрат Синиша (Симеон Палеолог Немањић), након неуспелог покушаја да свом
синовцу Урошу преотме царску круну, отргнуо из склопа српске државе Епир и
Тесалију, чија даља судбина није имала више никаквог утицаја на судбину остатка
царства. Следећи његов пример, ускоро су и други моћнији феудалци кренули путем
осамостаљивања. Тако се 1360. године у области Скадарског језера и Зетског приморја
отцепио до тада непознати властелин Балша и његови синови Страцимир, Ђурађ и
Балша II. Они су настојали да завладају целом Зетом и да своју власт прошире у област
Захумља и Боке Которске. Веома моћан постао је и Вукашин Мрњавчевић који је
завладао северозападним деловима Македоније са градовима Прилепом, Скопљем и
Призреном. Он се по својој прилици 1365. године наметнуо младом цару Урошу као
сувладар и издејствовао од њега титулу краља. (Отуда се и раширила легенда, која је
све до друге половине XIX века била историјска полуистина - да је Вукашин подмукло
убио цара Уроша.) У југоисточним македонским земљама осилио се Вукашинов брат -
деспот Јован Угљеша са седиштем у Серу. Душанови сестрићи Јован Драгаш и
Константин Дејановић завладали су областима око Штипа, Кратова и Велбужда. У
североисточним деловима српске државе истакао се веома агресивни жупан Никола
Алтомановић. Његова земља простирала се од дубровничког приморја, преко Травуније
и Подриња, све до Рудника. У сливу трију Морава ( у Моравској Србији), тачније од
извора Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине, са престоницом у Крушевцу,
осамосталио се кнез Лазар Хребељановић, а област Дренице и Косова са Приштином
запосео је његов зет Вук Бранковић.2

Тако раздељено царство, у којем због властитих интереса изгубио смисао за државну
целину, није се могло успешно супротставити продору Турака Османлија на Балкан.

2
http://forum.arheo-amateri.rs/legende/istina-i-legenda-o-boju-na-kosovu/

6
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Освајање Србије

Пошто је царство Немањића било међу завађеним великашима (обласним

господарима), то је Турцима олакшало освајање. На удару турске војске прво су се
нашле области којима су владала браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић (данашња
Македонија). Они су сакупили бројну војску са циљем да отерају Турке са Балкана, али
су их Турци 1371. године потпуно поразили на реци Марици ( Маричка битка) и
заузели њихове територије. Марко Краљевић, син Вукашина Мрњавчевића, морао је да
призна турску власт и постао је турски вазал.3 Последица пораза у битки на реци
Марици је био вазални и положај византијског цара Јована V, као и других
хришћанских владара, деспота Јована Драгаша и његовог брата Константина, према
турском султану Мурату. На другој страни, децембра 1371. године умро је и цар Урош,
те се угасила главна мушка грана Немањића. Јован Урош Палеолог, потомак цара
Симеона Палеолога, владао је неко време у Тесалији, али се потом замонашио и не
оставивши иза себе наследника, повукао у тамошњи манастир Велики Метеор, чији је
постао ктитор. С њим је нестао и последњи мушки припадник лозе Немањића.4

река Марица

Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бигз, Београд, 1989

3

4
С. Пириватрић, Историја II, Уџбеник за други разред гимназије друштвено-језичког смера и општег
типа и средњих стручних школа за образовне профиле правни техничар и биротехничар, Клет, Београд,
2014

7
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Цар Урош V Немањић

Краљ Вукашин Мрњавчевић

8
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Моравска Србија у борби против Турака

Кнез Лазар
Кнез Лазар Хребељановић се родио око 1329. године у месту Прилепац поред чувеног
рударског града Ново Брдо који се налази на Косову. Око 1353. године жени се
Милицом, ћерком кнеза Вратка који је био од лозе Немањића. Први пут се помиње као
ставилац на царском двору. Са овим најнижим дворским звањем верно је служио цара
Уроша. Када је противник рашке властеле, Вукашин Мрњавћевић, крунисан за краља и
савладара цара Уроша, Лазар више није имао места на српском двору. Напустио је
дворску службу и почео постепено да шири област којом је управљао. Погодовале су
му политичке прилике. Мрњавчевичи су доживели слом на Марици, умро је цар Урош.
Централна власт практично није постојала ни пре смрти последњег Немањића. У то
доба Лазар Хребељановић јавља се са титулом кнеза.5 Лазар и Милица су имали два
сина: Стефана и Вука, и пет кћери око чијих имена влада велика збрка, јер
Хребељановићи нису, бар у једној од својих задужбина, направили родословно стабло.
Помињу се имена: Марија-Мара, Видосава, Драгана, Јелисавка, Јелена-Јела, Теодора,
Вукосава, Милева, Миља, Деспина, Оливера. Четири кћери је удао за обласне
господаре, с намером да тако створи неку врсту породичног савеза, па је тако муж
најстарије Маре (Вукосаве по некима) био Вук Бранковић, господар Косова, а средње
Јелене - Ђурађ II, син Страцимира Балшића, док је Теодора била прва супруга
мачванског бана Николе II Горјанског. Једино најмлађа Оливера није била удата пре
судбоносне битке на Косову. Њу је касније, у циљу ''учвршћивања мира'', кнегиња
Милица дала у харем Муратовог сина Бајазита.

кнез Лазар Хребељановић

Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Бигз, Београд , 1989

5

9
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Моравска Србија

Кнеза Лазар једино је угрожавао ратоборни жупан Никола Алтомановић, које је

управљао пространом области од Рудника до мора. Жупан Никола је озбиљно претио и
босанском бану Твртку I Котроманићу. Против ратоборног жупана удружили су се кнез
Лазар и бан Твртко. Савезници су за кратко време скршили отпор Николе
Алтомановића који је био заробљен и ослепљен. Победници су поделили његову
област.
Кнез Лазар је потиснуо властелу и на северу некада јединствене Српске државе и избио
на обале Саве и Дунава. Његова држава захватала је слив три Мораве. Моравска Србија
простирала се од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. У њеним
оквирима налазили су се Ново Брдо и Рудник, два најзначајнија рударска средишта
средњовековне Србије. Иако је захватала само северни део некадашњег царства,
Моравска Србија била је снажна, чврсто повезана и уређена држава. Лазар је подигао
град Крушевац, који је постао његова престоница, са двором и придворном црквом,
познатом као Лазарица.
Кнез Лазар, господар Моравске, стекао је наклоност и подршку српске цркве. Он је
штитио њене интересе. Подигао је више задужбина, а богато је даровао и светогорске
манастире. Као оснивач светих здања могао се мерити с истакнутим Немањићима. Зато
је и постао изабраник српске цркве која га је сматрала и уздизала као водећу политичку
личност. Уживао је велико поверење тадашњег пећког патријарха и управо захваљујући
кнежевој подршци, а на подстицај једног посланства које је дошло са Свете Горе,
године 1375. престао је раскол и настало измирење Пећке и Цариградске патријаршије,
када су укинуте и казне изопштења својевремено изречене цару Душану, патријарху
Јоаникују и тадашњим владикама. Српска црква је управо у кнезу Лазару видела
јединог државника који би могао да обједини раскомадано царство. Међу српским
обласним господарима једино је кнез Лазар могао да окупи властелу за одлучан отпор
Турцима.6

Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Бигз, Београд, 1989

6

10
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Косовски бој
Уследила су турска освајања. Између 1383. и 1387. године пали су важни градови Сер,
Софија, Ниш и Солун. Македонија је прва од српских земаља доспела под турску власт.
Турцима је тиме био отворен пут за даља освајања. На правцу даљег ширења
Османског царства стајале су државе кнеза Лазара и Вука Бранковића. Моравска
Србија представљала је чврст бедем освајачима са Истока. Кнез Лазар им се неколико
година успешно супротстављао и 1386. године на Плочнику, у Топлици, задао им тежак
пораз. Сам султан Мурат повукао се после неуспешног напада на државу кнеза Лазара.
Тај пораз је Турцима био опомена, па су почели темљне припреме за обрачун са
Србијом.7

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о

великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и
оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат. Султан Мурат сакупио је одреде из
азијских и европских делова Османског царства. Уз искусне војсковође султан је повео
синове Бајазита и Јакуба. За одлучан сукоб са Турцима припремао се и српски кнез
Лазар. Освајач са Истока није га изненадио иако је одсудна битка дошла преурарањено,
пре него што је кнез створио већу и снажнију државу. Моравска Србија била је знатно
мања од европског дела Османског царства. Кнез Лазар није успео да окупи сву српску
властелу, ни све српске ратнике. Кнежевом позиву нису се одазвали ни сви сродници.
Од обласних господара кнезу се придружио Вук Бранковић, господар Косова, који је
водио једно крило, а друго крило су сачињавали босански одреди под заповедништвом
победника код Билећа, војводе Влатка Вуковића, које је послао босански владар Твртко
I Котроманић. Са Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и
хрватски ''крсташи'', под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под
собом крсташе витезове Ивановце. Српски династи с југа нису смели да се у овом
одлучном часу определе за Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из
оскудица свести о потреби националне солидарности, а нешто и из себичних интереса,
не увиђајући да ће слом Лазарев само отежати и њихов положај. Константин Дејановић
је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је
и своје помоћне чете. Не знамо ништа поздано о том како се у овој прилици држао
краљ Марко.8
Све у свему, турска војска је била знатно надмоћнија - бројала је око 40.000 људи, док
су српске снаге биле знатно слабије - око 25.000 људи. Центром турске војске
заповедао је сам султан, десним крилом његов старији син Бајазит, а левим млађи
Јакуб. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Српским десним
крилом, наспрам Јакуба, командовао је Вук Бранковић, а левим, наспрам Бајазита,
Влатко Вуковић са Босанцима. ''Испред сваког одељења биле су развијене заставе са
великим коњским реповима, са вучјим и бивољим главама на копљима. У средини,
поред султана Мурата, стајале су стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат
против Срба за Турке био свети, као сваки рат против хришћана.''

7
С. Пириватрић, Историја II, Уџбеник за други разред гимназије друштвено-језичког смера и општег
типа и средњих стручних школа за образовне профиле правни техничар и биротехничар, Клет, Београд,
2014
8
Владимир Ћоровић, Историја српског народа I, Арс Либри, Београд, 1997

11
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Кнежева вечера

Дан уочи битке кнез Лазар је окупио српску војску на Косово, а потом увече приредио
вечеру за све племиће и војне заповеднике. О вечери код кнеза, о здравици и Лазаревом
говору и одговору његових војсковођа, о којима постоје записи у чак четири косовска
списа, не зна се поуздано ништа. Многи сматрају да вечера код кнеза и превише
алудира на Тајну вечеру ''Новог завета'' на којој је Христ оптужио Јуду за издају.
Наиме, народно предање казује да је вечера протекла у сумњичењу Милоша Обилића за
издају, а као могући неверници поменути су и његови побратими - Иван Косанчић и
Милан Топлица. Сплетке Вука Бранковића уродиле су плодом. Кнез Лазар је наивно и
слепо поверовао неуверљивој клетви, иако је имао довољно разлога да посумња у
истинитост Вукових оптужби. Међутим, неки кажу да је Милоша Обилића ''храброг и
срчаног човека да равног тада ниси могао на свету наћи'', турски султан више пута
покушавао да придобије. Верни витез је сва султанова писма достављао на увид свом
господару, а овај му је чак наредио да ''претварајући се одговори Мурату да је вољан
његову жељу испунити''. Ипак, српски кнез је на крају посумњао у Милошеву верност,
што је, наздрављајући му, и јавно рекао. На то је овај, одбацујући оптужбе као
неистините, затим именовао стварног издајника, Вука Бранковића, и замерио кнезу што
не види да му издајник ''сједи уз кољено''. На крају се заветовао да ће лично убити
освајачког цара.9

9
http://forum.arheo-amateri.rs/legende/istina-i-legenda-o-boju-na-kosovu/

12
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Газиместан

28. јуна 1389. године на Косову пољу око осам сати ујутру састале су се турска и српска
војска. Турска војска је била знатно надмоћнија - бројала је око 40.000 људи, док су
српске снаге биле знатно слабије - око 25.000 људи. Неки историјски извори кажу да је
Турака било чак око 180.000, а Срба око 60.000. Центром турске војске заповедао је сам
султан, десним крилом његов старији син Бајазит, а левим млађи Јакуб. Према Мурату
налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Српским десним крилом, наспрам
Јакуба, командовао је Вук Бранковић, а левим, наспрам Бајазита, Влатко Вуковић са
Босанцима. ''Испред сваког одељења биле су развијене заставе са великим коњским
реповима, са вучјим и бивољим главама на копљима. У средини, поред султана Мурата,
стајале су стегоноше са зеленом пророковом заставом, јер је рат против Срба за Турке
био свети, као сваки рат против хришћана.''10

10
http://forum.arheo-amateri.rs/legende/istina-i-legenda-o-boju-na-kosovu/

13
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Историјски гледано о самом току борбе знамо да су Срби из почетка напредовали и да

су потисли одред султановог сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико
успеха, да је свом краљу, Твртку I Котроманићу, у два маха, слао вести о хришћанској
победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је
Бајазит, брз и одлучан, с тога и прозван Илдерим (муња), који се са свом снагом оборио
на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Газиместана. Најважнији наш
писац, Константин Филозоф, казује, да је Милош, у згодном часу потрчао је Турцима
претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао
до султана Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени,
сасекли на месту. Други наш стари спомени, Похвала кнезу Лазару, писана на самом
почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло
живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка
борбе. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове
погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијена главна снага
коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској
војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и
био посечен у одмазди за Муратову главу. Одреди и Вука Бранковића и Влатка
Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било
прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као
супарника, и да одмах потом крене кући и да би осигурао свој престо. Народно предање
осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића као да је он издао на Косову. Он је,
зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а
од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет
каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много
каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову није нашао
смрт и он уз толике друге витезове ''кнеза честитога''. Погибија оба владара, дотле
нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да
искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна.
Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи
хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се
није знао прави исход обрачуна турске и српске војске. Срби су га, међутим, осетили
одмах. С Лазарем је изгинуо цвет моравских јунака; земља је остала обезглављена са
једном женском главом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.
Осећало се да за поновљени турски, или ма чији други, налет не би било довољно
отпорне снаге. Удар је био и сувише тежак и чинило се да цела земља страховито
крвари.11

Непознату писац монах из Равнице крај 14. века - описује последице битке на Косову:

,,Богомрски они Измаиљћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву
земљу нашу протрчаше, јер не би више онога који ће забранити тима... И не само што
оскврнуше свете цркве, но огња делу твораху од њих... И би да се види плач и ридање...
Јер ове клаху, а оне који остадоше живи одвођаху у своју земљу... И мати због чеда
плакаше и отац горко ридаше и брат брата обухвативши сузе љуте проливаше и сестре
браћу и браћа сестре, гледајући где другога другде одводе... О земљо, раствори се, живи
прими све нас!''

11
Владимир Ћоровић, Историја српског народа I, Арс Либри, Београд, 1997

14
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

султан Мурат II

Бајазит Први

15
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се
његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је
посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и
уцену кнежеве породице. У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи
косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици и она га је
сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.

Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува
народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан
наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена
списитељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му
је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за
учињену жртву. У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века,
дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији
XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег
века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: "Боља нам је у подвигу смрт него ли са
стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа
непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да
поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима". А његови су му
људи одговарали: "За оточаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо, да
свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да
живописан образ после овог будемо другима".12

манастир Раваница

12
Владимир Ћоровић, Историја српског народа I, Арс Либри, Београд, 1997

16
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Последице Косовског боја

Последице боја на Косову су биле јако поразне за Србију. Тачне цифре о броју
погинулих је немогуће изнети, али се може претпоставити да су српски губици били
већи, по општем правилу које једва да зна за изузетке - да је данак пораженог крвавији.
Епска песма то лепо илуструје: „Од Турака нешто и остало, а од Срба и што је остало
све рањено и искрвављено.“. Ипак, Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску.
По свему судећи, страдао је највише српски центар који је предводио кнез Лазар. У
неким изворима се тврди да је Влатко Вуковић напустио бојиште због тога што је био
заваран да су неки великаши издали кнеза Лазара или је једноставно сматрао да је
битка изгубљена, па се најкраћим путем упутио ка Босни и тако сачувао већину војске.
О Вуку Бранковићу се у почетку причало да се вероватно због безизлазног положаја
повукао преко реке Ситнице у Дреницу, чиме је сачувао већи део војске.
После Косовског боја стање у Србији је било веома тешко. Кнегиња Милица остала је
сама са малолетним синовима. Земљом су харали Турци, а са севера су надирали Угари.
У таквој ситуацији, Лазарева удовица и наследница Милица, била је приморана да
прихвати вазални однос према Турцима, као и остали најистакнутији српски
властелини. А Вук Бранковић је остао један од ретких који су наставили да пружају
Турцима отпор. Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру.
Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист
Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. бици код Ангоре
између Бајазита и Тамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и
заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот
Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање
битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије...

17
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

кнегиња Милица

деспот Стефан Лазаревић

18
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Косовски мит и легенда

О видовданском сукобу рано су се почеле испредати приче и певати песме које су се
преносиле с колена на колено. Вест о српско-турском сукобу из кога живу главу није
извукао владар моћног Османског царства, брзо се проширила у најудаљеније крајеве
света. Ипак, о догађају који је потресао савременике, остало је мало поузданих
сведочења. Много шта остало је незабележено и нејасно. Због непотпуног сазнања бој
на Косову брзо је преточен у легенду. Косовска легенда се током времена освежавала
новим садржајима, новим маштовитим појединостима и даље ширила. Косовска
легенда се разликује од обичне приче. Она је заснована на истинском сукобу. На овој
легенди изграђивала се народна историјска свест. Њено језгро је стварни, историјски
догађај. Исто тако, кнез Лазар, кнегиња Милица, Вук Бранковић и српски ратник
Милош Обилић историјске су личности. Њима је предање придодало измишљене,
неисторијске ликове, као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Милан
Топлица и Иван Косанчић. Од стварних и измишљених косовских јунака предање је
створило породицу по угледу на велике сеоске породичне задруге. Девет Југовића и
десети стари Југ Богдан је наводно био отац кнегиње Милице и таст кнеза Лазара. Кнез
је, поред стварног зета Вука Бранковића, у легенди добио и другог зета Милоша
Обилића. Пре одсудног боја, између зетова почело је љуто надметање. Вук је у легенди
приказан као клеветник и издајник. Народ је подједнако веровао у историјски потврђен
подвиг Милоша Обилића и у измишљену издају Вука Бранковића. На Вука, који је
преживео косовску погибију, сручило се народно незадовољство због стварне издаје
других великаша пре и после Косовског боја. Стварно јунаштво Милоша Обилића и
измишљена издаја је опомињала колебљиве и малодушне, а јунаштво је још више
подстицало храбре. Они су се угледали на косовске јунаке, пре свега на Милоша и
његове побратиме који су изишли на мегдан надмоћном освајачу. Њих није заплашила
силна војска којој нема краја ни рачуна:
све је турска војска притиснула:
коњ до коња, јунак до јунака,
бојна копља као чарна гора,
све барјаци као и облаци,
а чадори као и сњегови:
да из неба плаха киша падне,
ниђе не би на земљици пала,
већ на добре коње и јунаке.
Јунаштво Југовића издваја се због породичне трагедије. Ниједан Југовић није хтео да
изостане с бојног поља. Сви су изгинули. Кнегиња Милица остала је без брата од
заклетве, а њеном оцу, старом Југ Богдану, који је имао девет синова, угасио се род.
Преко Југовића, ликова из предања, опеван је трагичан крај многих младих ратника
чији се род затро на Косову.13

13
Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Бигз, Београд, 1989

19
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Југ Богдан и девет Југовића

20
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Након Косовског боја, вековима настајале су разне епске песме. Нарочито у време
Првог српског устанка, време револуција и романтизма, као подстицај народу који
треба да крене у борбу против Турака, причале су се и певале песме о јунаштву јунака
Косовске битке. Нема ништа песнички лепше и осећаније несто што је то циклус о
Косовској погибији. И управо косовски циклус чини основу косовског мита. У нашем
косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини.
Кад је "царица" Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој
од деветоро браће остави бар једнога, "сестри од заклетве", он јој дозвољава да заустави
кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка
Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек
један исти јуначки одговор:
Иди,, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се јунак повратио
Ни цареве једеке пустио
Да бих знао да бих погинуо
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Тако схватају своју дужност сви из реда. И Васојевић Стево, који жури да не одоцни на
борбу; и ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да на њему и његову господару
остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и кнежев слуга Голубан, који добија
господарев благослов да остане у Крушевцу, али који "своме срцу одољет не може",
него иде тамо, у борбу, да се нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина
Србије. Моралом тих јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у
својим најцрњим данима, живео цео народ. Косовска етика била је једна врста
националног еванђеља. Оно, што је говорио Мустај-Кадија из Горског Вијенца на
адресу Срба: "Крсту служиш, а Милошем живиш", било је сасвим тачно. Колико је
уметнички био још увек жив и снажан делотворан утицај косовске легенде све до
наших дана најбољи су доказ, поред многих других дела, Мештровићев ''Косовски
храм'', Војиновићева ''Смрт мајке Југовића'', Ракићев ''Гази Местан''.14

Косовка девојка

14
Владимир Ћоровић, Историја српског народа I, Арс Либри, Београд, 1997

21
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Марко Краљевић

Јунак који је народ највише опевао је управо чувени Марко Краљевић. Неколико
стотина народних песама приказује Марка Краљевића као ненадмашеног јунака, борца
против Турака. Јунак са златним шестоперцем на коњу Шарцу крстари царским
друмовима, дели мегдане, штити немоћне, укида намете освајача. Марко је постао
најпопуларнији епски јунак Јужних Словена. Слава Маркова засенила је његовог оца
краља Вукашина и стрица деспота Јована Угљешу. Марко дели правду ''ни по бабу ни
по стричевима''. Предање је осудило краља Вукашина и деспота Јована Угљешу као
подмукле убице нејаког цара Уроша. Стварност је била другачија. Цар Урош је
надживео Вукашина и Угљешу. Они су били истакнути државници који су покренули
војску да истерају Турке с Балканског полуострва. Међутим, њихов поход завршио се
сломом на Марици и погибијом Вукашина и Угљеше. Марко је наследио титулу краља,
али без подршке моћног оца и стрица изгубио је територију у западној Македонији, са
Прилепом као јединим већим градом , делио је власт с краљицом мајком и братом
Андријашом. Иако су му млађа браћа отишла у Угарску и служила угарског краља,
противника султана, Марко је до краја живота остао веран султанов поданик. Погинуо
је 1395. године на Ровинама борећи се на турској страни против влашког војводе
Мирче. Иако је стварност била другачија, народни певачи су овог човека уобличили у
легенду и симбол српског херојства. Наклоност народних певача према овом лику је
огромна: све позитивне особине српског народа слиле су се у Марков лик. Из тог
разлога ова историјска личност прераста у легенду живећи неколико векова и штитећи
свој народ од турског насиља. Постоји посебан циклус песама о Краљевићу Марку. У
њему опевани су многи неисторијски и историјски ликови и догађаји. Па тако у том
циклусу можемо наћи песме као што су: ''Марко Краљевић укида свадбарину'', ''Марко
Краљевић и Муса Кесеџија'', ''Орање Марка Краљевића'', ''Смрт Марка Краљевића'' и
многе друге.15

Марко Краљевић

15
Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Бигз, Београд, 1989

22
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Закључак

На Косову је изгинула цела једна генерација, сви ратници на које је владар могао да
рачуна. Тактички гледано, можда су Срби и добили битку, међутим, временом се
показало да је то ипак била победа економски и бројно снажнијег противника, а слом
српске стране која је све ставила на коцку да би само закратко зауставила, односно
успорила, напредовање освајача. А последице битке на Косову, како ближе тако и
даље, биле су поразне за Србе и Србију. Уследио је период од вишевековног ропства
под Турцима.

23
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Литература

- Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бигз, Београд, 1989

- http://forum.arheo-amateri.rs/legende/istina-i-legenda-o-boju-na-kosovu/
- С. Пириватрић, Историја II, Уџбеник за други разред гимназије друштвено-језичког
смера и општег типа и средњих стручних школа за образовне профиле правни техничар
и биротехничар, Клет, Београд, 2014
- Владимир Ћоровић, Историја српског народа I, Арс Либри, Београд, 1997
- Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Бигз, Београд, 1989
- Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Бигз, Београд, 1989

24
Бој на Косову: историја, мит, легенда Катарина Максимовић, IV6

Датум предаје: ______________

Комисија:
Председник _______________
Испитивач _______________
Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________

Оцена рада : _____________ (___)

Оцена на одбрани рада : ____________ (___ )
Коначна оцена : _____________ (___)

25