Јесен српског усменог средњег века

И после Косова – Косово

Епоху после Косовског боја народни певач памти у веома тамним бојама. Отуда
потреба да се на различите начине повежу актери преломних историјских догађаја. У том
светлу посебно је занимљиво предање које говори о Сибињанин Јанку као сину деспота
Стефана Лазаревића. Културноисторијско предање о рођењу Сибињанин Јанка, које је Вук
забележио у Српском рјечнику под одредницом „Сибињанин Јанко―, повезује измишље-
ним сродничким везама два велика имена забележена у српској епској традицији, али и
две епохе, два историјска раздобља (Вук, Рјечник, 925).
Историјска предања имају важну улогу у обликовању усмене епске историје зато
што „поседују једну врсту колективне емотивности― (Милошевић-Ђорђевић 1998: 199). У
бугарштици „Деспот Стјепан Лазаревић и Сибињка дјевојка, родитељи Сибињанин Јанка―
(Богишић 1878: 25-28) Стефан одлази у битку на Косово, што нам говори о томе да се за
народног певача све одсудне битке одигравају на Косову пољу.

Орао се вијаше

Најстарију познату бугарштицу или део бугарштице о тамновању Сибињанин Јанка

у смедеревској тамници деспота Ђурађа Бранковића забележио је 1. јуна 1497. године
напуљски дворски песник Рођери де Пачијенца, родом из градића Нардо (Rogeri de
Pacienza di Nardo). Пачијенца се, у пратњи напуљске краљице Изабеле дел Балцо (del
Balco), тога дана обрео у градићу Ђоја дел Коле (Gioia del Colle), у покрајини Бари, на југу
Италије. Ту је Изабела дел Балцо преноћила, да би је сутрадан у дворишту дворца,
забављали, на гозби приређеној у њену част, некакви Словени (Scavoni), који су, како
наводи Пачијенца, поступали попут становништва латинског порекла – гласно су викали
„на свом језику―, а онда је сваки од њих „пио по свом обичају―, и то „мушкарци, жене,
одрасли и они који су још деца― (Пантић 1977: 425–431).
 Омеђена историјском причом у вези са догађајима око Другог косовског боја (17–
19. октобар 1448), односно временом бележења (1. јуни 1497), песма је имала кратак век
усменог преношења. Тим пре су чудесне одлике ове песме, складне и отмене, рукотворене
са стилом и укусом, показатељ однеговане епске традиције и велике распрострањености
усменог песништва код јужних Словена. Све особине ове песме, њена формулативност,
њен стил, њена лексика и њен тон, као и историјски подтекст, у потпуном су складу са
епском традицијом, нарочито оном традицијом везаном за бугарштице (Сувајџић 2014:
12–13).
У песми се тематизује касније у традицији омиљен и често опеван однос између
српског владара Ђурађа Бранковића, смедеревског деспота, и Мађара Сибињанин Јанка
(Хуњади Јанош), великог борца против Турака и предводника хришћанске коалиције у
битки на Косову пољу која је у историји остала забележена као Други косовски бој (1448).
У том боју Ђурађ није учествовао већ је, када се поражени Хуњади повлачио са својом
војском преко Бранковићевих територија, утамничио Хуњадија и за његово ослобађање
тражио откуп. Заробљавање Хуњадија било је кулминација све лошијих односа између
Српске деспотовине и Угарске и освета за штету коју је Хуњадијева војска нанела
српским територијама на свом пролазу до Косова.
„Орао се вијаше― говори о једној, колико митској причи, о односу човека и више
силе, о ропству и о слободи, колико и историјској, о Другом косовском боју, о поразу,
подвижништву и издаји.
Обраћање орлу као витешком гласнику честа је слика у српској усменој епици. У
Вуковој збирци срећемо две варијанте песме са мотивом „захвалних животиња― (СНП II ,
54; 55). У првој песми, соко заклања Марка од сунца и доноси му воду у кљуну, враћајући
јунаку добрим што га је изнео са бојног поља, и што га је „јуначка меса наранио / И
црвене крви напојио―.
У првој бугарштици у 15. веку смедеревски владар је представљен као „славни
деспот―. Веома брзо у вековима који долазе, он ће, посебно у бугарштицама, бити
представљен као „стари―, „неверни―, немоћни и поводљиви деспот, склон најгорим мо-
ралним поступцима, упереним против српске државе и народа, али и сопствене породице.

Последњи Бранковићи у историји и поезији

 Бранковићи су „последња српска средњовековна династија― (Спремић 1994: 16).
Били су угледна породица још за време последњих Немањића. Родоначелником Бранкови-
ћа сматра се Младен, који је имао звање жупана за време краља Милутина, а потом и вој-
воде, током владавине Стефана Дечанског. Његов син Бранко носио је титулу великог се-
вастократора. „Последње Бранковиће― тумачимо у светлу атмосфере „последњег времена―
које је завладало у Србији после Косовског боја. Предање је окривило моћног Вука Бра-
нковића за издају на Косову тек почетком 17. века (Мавро Орбин, Краљевство Словена,
1601). Али као да се сенка тог издајства протеже на све припаднике ове моћне и трагичне
средњовековне српске породице, како међу Вуковим потомцима, почев од деспота Ђура-
ђа, Вуковог сина, тако и међу свим претходницима и родоначелницима лозе. Неће заобићи
сенка издајства ни Ђурађеву жену, византијску принцезу Ирину, охолу и племениту Грки-
њу, али ни њихово потомство. Чак ће и славни ратник и дипломата, Змај-Оњени Вук, у
својој изузетној епској биографији, бити окрзнут овим страшним проклетством па ће бити
оптужен да је био неверан своме сизерену, мађарскоме краљу, где друго, него на митском
пољу Косову.
Деспот Ђурађ Бранковић био је син Вука Бранковића и наследник деспота Стефана
Лазаревића, сина кнеза Лазара. Ђурађ Бранковић владао је Српском деспотовином од
1427. године до своје смрти 1456. године, у тешком времену, притиснут угарским и тур-
ским претњама. У историји је упаћен као последњи значајан српски самостални владар,
који је, у страшном загрљају Угарске и Турске, успео да очува Српску деспотовину до
своје смрти 1456. године. Сматра се последњим великим владаром српских средњовеко-
вних држава. Будући да је, након смрти деспота Стефана Лазаревића, морао да преда Бео-
град Угарима, Ђурађ Бранковић је саградио нову престоницу – Смедерево; градња је тра-
јала до 1430. године. Зато је Ђурађ Бранковић у народној традицији познат и као „Ђурађ
Смедеревац‖. Управо ће падом Смедерева 1459. године коначно пасти и Србија у вишеве-
ковно турско ропство. Усмена традиција запамтила је и деспотову жену Ирину Кантаку-
зин под именом „Проклета Јерина‖. Тај надимак највероватније је настао и био пренесен у
дела народне књижевности због мукотрпне изградње Смедеревске тврђаве.
Савремени историјски извори су забележили да је деспот Ђурађ Бранковић био
„веома леп владар и крупан човек, стасит и лепа и достојанствена изгледа―. Још се пише о
њему као о „човеку лепе спољашњости и паметне беседе― (Јиречек 1923: 129). Дубровчани
су записивали и да Ђурађ изузетно лепо поступа према својим поданицима. (Спремић
1994: 371)
Падом Смедерева 20. јуна 1459. године престаје да постоји српска средњовековна
држава. Политичке интриге, размирице обласних господара, ратови, пљачке, разарања, не-
престане миграције, све је то допринело слабљењу политичког и економског организма
државе, коју је једино политичка генијалност и државничка мудрост деспота Ђурађа Бран-
ковића одржавала у животу у смртоносном загрљају Турске и Угарске.
Судбина последњих Бранковића била је трагична. Било је то време заласка, јесен
српске државе. Прва Ђурђева кћер Мара послата је у харем Мурату II 1435. године, као
веома млада, и тамо провела велики део свога живота. Одређени извори наводе и да је
Јерина извршила велики утицај на ову одлуку, о чему постоје трагови и у традицији
(Спремић 1994: 192). Занимљиво је да је врло вероватно Мара током боравка у Турској
имала известан утицај на Мурата II и његове одлуке, да би након његове смрти Мехмед II
одлучио да је врати оцу, са одређеним поседима.
Синови Стефан и Гргур су ослепљени на Порти, у знак турске одмазде деспоту
Ђурђу Бранковићу приликом првог освајања Србије. Султанија Мара је наводно је успела
да одговори султана од те одлуке, али гласник није успео на време да јави одлуку извр-
шиоцима, те Бранковићима није било спаса. У Троношком родослову чак можемо прочита-
ти и да су Бранковићи заправо били осуђени на смрт, али је Марин утицај допринео да ка-
зна буде сведена на ослепљење (Спремић 1994: 364).
Када је реч о народној поезији, песма памти већину чланова „последњих―
Бранковића: Ђурађа и Јерину, султанију Мару, слепог Стефана и Гргура. Веома позитивно
је представљена Стефанова жена Анђелија, преподобна мати Ангелина, која се често у
усменој традицији помиње и као жена слепог Гргура. Светитељски култ мајке Ангелине и
њених потомака Максима и Јована посебно је развијен у сремском манастиру Крушедолу.
Од Ђурађевих потомака најдубљи траг је оставио његов унук Вук, по свему судећи,
ванбрачни син Слепога Гргура. Сремски титуларни деспот Вук Гргуревић Бранковић до-
био је посебан статус у традицији и истакао се као изузетан епски јунак, са веома богатом
биографијом. Након што се његов отац замонашио, Вук је прешао у табор Матије Корви-
на, који га је именовао за српског деспота и дао му значајне територије (Спремић 1994:
547). У традицији је остао упамћен као Змај Огњени Вук, највероватније и због тога што је
био истакнути члану чувеног витешког реда змаја (Ћоровић 2010: 347).

Градозиданије

Историја Смедерева започиње непосредно пре почетка његове изградње. Још за

живота деспота Стефана, договорено је са угарским краљем Жигмундом да Угрима буду
враћени Београд и Мачва. Примопредаја је вероватно извршена крајем октобра 1427.
године (Спремић 1994: 96). Након Београда, Ђурађ се суочио и са губитком Голупца, који
је војвода Јеремија, заповедник града, предао Турцима, након што Мађари нису исплатили
суму коју је тражио (Ћоровић 2010: 293). Узимајући у обзир и то што је султан на промену
на српском престолу реаговао освајањем Ниша и Крушевца, те опседањем Новог Брда,
Ђурађ Бранковић практично је остао без утврђеног града, па се јавила и потреба за
његовом изградњом. Сматра се да је Смедерево грађено од 1428. до 1439. године, и то у
две фазе. У прве две године изграђен је Мали град, док је за Велики било потребно пуних
једанаест година (Спремић 1994: 130).
Подизање смедеревске тврђаве, „градозиданије―, изискивало је огромне напоре ста-
новништва, радну обавезу и кулуке. Као грађевински материјал служиле су надгробне
плоче и делови саркофага. У народном предању, пад Смедерева доводио се у везу са глађу
која је завладала у тврђави током тромесечне турске опсаде. Кривац је нађен у „прокле-
тој― Јерини која је, нешто пре опсаде Смедерева ускладиштено жито продала Мађарима.
Главни надзорник градње Смедеревске тврђаве био је Јеринин млађи брат Тома. И у наро-
дној епској песми „Старина Новак и кнез Богосав― пресудни мотив за Новаково одметање
у хајдуке јесу намети која Јерина удара на народ приликом зидања Смедерева.
Током изградње, камен за зидине смедеревске тврђаве довожен је и из некропола из
остатака античких градова Винимацијум и Ауреус Монса што је, по народном веровању,
донело проклетство његовим градитељима. Народ је сматрао да је статуа Хестије, римске
богиње огњишта и слоге, која је у смедеревске зидине била уграђена изнад улаза (а која се
ту и налазила све до Првог светског рата, до 1916. године, када су је Аустријанци као и ос-
тале украсе са тврђаве, потоварили на лађе и однели уз Дунав), представљала „проклету―
Јерину, па су је у тешким историјским тренуцима каменовали изражавајући тиме колекти-
вно мишљење о Јерини.

Од принцезе Ирине до „проклете“ Јерине

Ирина Кантакузина била је унука византијског цара Јована VI Кантакузина. Деспот

Ђурађ и Ирина (Јерина) Кантакузина вероватно су се венчали 26. децембра 1414. године.
Није сигурно колико година је имала у тренутку удаје, али се поуздано зна да је деспот
био од ње знатно старији. Изградњом Смедерева посебно се распламсало негативно распо-
ложење народа према охолој грчкој принцези, која је окривљена за тежак положај народа
и многе недаће приликом подизања нове престонице. Жена деспота Ђурађа постаје један
од најизразитијих типских ликова зле жене у усменој традицији (Сувајџић 2014: 246).
Византијска принцеза Ирина од господских Кантакузина постала је у српској
усменој традицији тип негативне владарке. Народни певач је у њеном лику сјединио све
најгоре људске особине, од вероломне прељубнице преко охоле деспотице која ради о
глави српским војводама, од мајке крвнице до националног издајника који предаје земљу
и градове Турцима.
Карактеризација лика „проклете Јерине― одређена је историјским контекстом про-
пасти Српске деспотовине (1459) и „последњим временима― српске државности. Јерина је
странкиња која ради о глави земљи, народу, својим ближњима. Не поштује мужа, понижа-
ва га и омаловажава пред велможама. Самовољна је и неразумна. Убија прве српске вој-
воде или их баца у тамницу, удара беспоштедне намете на народ, спроводи кулук и разли-
чите зулуме. Она је и национални издајник – предаје земљу Турцима, шаље ћерку у турски
харем. Ради о глави своме унуку. Усмена традиција памти да је Ђурђева жена господског
рода. У вези са њеним пореклом у усменој традицији помиње се Дубровник и етноним Ла-
тини. Јерина је омиљен лик историјских предања.
Изузев бугарштица о Сибињанин Јанку и деспоту Ђурађ које је карактеришу као
брижну и забринуту жену, у епским песмама Јерина је углавном окарактерисана као де-
монска, осветољубива, покварена, пакосна и неморална жена. Од Јеринина се зулума про-
топопа „у лијепу месту Смедереву― потурчио те постао паша Папас паша (ЕР, бр. 70). Ста-
рина Новак је из истих разлога побегао у хајдуке (Вук, СНП III, бр. 1). У песми о женидби
деспота Ђурађа Јерина је афирмативно представљена јер сам сижејни модел захтева да ис-
прошена девојка обавља улогу помоћника јунака (Вук, СНП II, бр. 78). Јерина је најнега-
тивнији лик у песмама у којима се представља као национални издајник: „Даде ћерку за
Отмановића,/ И с њом даде земљу и градове‖ („Ђурђева Јерина―, Вук, СНП II, бр. 79). Ди-
ректне покуде на најбољи начин манифестују став колектива према византијској принце-
зи: „О Јерина, луда женска главо!‖ „Женидба Тодора од Сталаћа―, Вук, СНП II, бр. 81).
У песми „Облак Радосав― (Вук, СНП II, бр. 82) симболика имена јунака почива на
контрасту соларног (Бијелић и Златокосић) и демонског („проклета‖ Јерина) принципа. У
Јеринином надимку као да осећамо мемлу смедеревских тамница, у коју она баца
најпробраније српске војводе. То је повод да народни певач упути оштар прекор деспоту
Ђурађу: „Што с’ Јерини, Ђурђе, допустио/ те погуби толике војводе/ И поломи крила од
крајине!‖
Неки од разлога због којих је Јерина тако негативно представљена у српској усме-
ној традицији леже у томе што је она била жена. Жена је у патријархалној култури и у
„мушком свету‖ епске песме, јавних послова и државних интереса била више него
погодна да понесе терет колективне кривице. Јерина је уз то била и странкиња, охола
туђинка. У складу са својим пореклом и византијском традицијом, Ирина се више него
што је то било умесно уплитала у државне послове. Међу градитељима Смедерева
уочљиво је водеће присуство Јерининих сродника, Грка (Вукчевић 1934: 21).
Сама тематика подизања града универзална је. Од Епа о Гилгамешу, преко Илијаде
и Одисеје, све до библијских легенди, испредају се митови и легенде о подизању градова и
жртвама неопходним да би се грађевине обдржале. Од првих градова, које су зидали диво-
ви (вавилонски Урук), до људских насеобина, причала се ова прича у безбројним варија-
цијама и са најразноврснијим актерима, а увек једнако потресна у својој основи.
Према народним предањима, широм Србије налазе се остаци средњовековних
тврђава и градова које је, све без изузетка, подигла „проклета‖ Јерина. Уз најмаштовитије
приче које говоре о тим славним и страшним временима.
Атрибут „проклета― уз име Јерина дозива у времену и у традицији „проклетство―
Вука Бранковића, Кнежеву (за)клетву те сплет најнегативнијих људских особина које при-
ближавају људско биће демонском. Да су Јерини приписивана демонска својства види се и
из једног од многобројних локалних предања, које каже да је народ још за време настајања
града приметио „да је Јерина приликом зидања имала снагу која је зрачила, па, кад је
седала на траву, она је увек испод ње била изгорена―.

Смрт војводе Кајице

Деспот Ђурађ Бранковић је последњи епски јунак који може бити окарактерисан
као владар Старе Србије. У песми „Смрт војводе Каjице― (Вук, СНП II, бр. 81) Ђурађ је
представљен као владар у духу средњовековног поимања владарског достојанства. Отуда
се у песми он титулише као краљ. Епитет „маћедонски― такође упућује на времена старе
српске државе у епоси Немањића, и том асоцијацијом даје на значају старом српском де-
споту. Истовремено, ова врста епске титулације ће наговестити и позитивну карактериза-
цију у традицији најчешће негативно представљеног „старог― и „неверног― српског деспо-
та.
Песма говори о надметању српских јунака и мађарских катана у витешким играма
и о убијању најбољег српског јунака на превару и из потаје. У средишту пажње је војвода
Кајица, чија је лепота и наочитост посебно издвојена и истакнута изванредним описом
народног певача. Истовремено, војвода Кајица је и јунак који се издваја по снази и
вештини у витешким играма. Племенит, частан и достојанствен, он плени укупношћу
своје епске појаве.
У песми је дат каталог (списак) српских војвода, у односу на централну фигуру,
краља Ђурђа, у коме се, красном фигуром и племенитим држањем, посебно издваја војво-
да Кајица Радоња.
Опис војводе Кајице један је од најлепших описа ратника у српској епској поезији.
Опис се креће од спољашњег изгледа, одела и ратничке опреме, до телесних особина (ви-
сина, снага, наочитост, достојанствено држање), све до етичко-психолошке карактериза-
ције. Часност, племенитост и изузетно јунаштво војводе Кајице истакнути су већ поједи-
ностима његовог руха и опреме, златом, сребром, скупоценошћу његове одоре. Однос
„краља од Маћедоније― према војводи Кајици је очински брижан, топао, дирљиво присан,
Војвода Кајица се према владару односи са дужним поштовањем, али и синовљевском љу-
бављу.
 Кајица Радоња се, у улози заточника, односно представника краља Ђурђа, огледа у
витешким играма с мађарским катанама које води Сибињанин Јанко. Војвода Кајица
суверено и надмоћно надмашује све воје противнике. Сибињанин Јанко, поражен и
понижен на епском плану, не може витешки да поднесе пораз па ће на превару, подмукло
ранити највећег српског јунака. Краљ од Маћедоније прима ову вест са праведном срџбом,
искреном тугом и осећањем ненадокнадивог губитка.
Тужбалица краља Ђурђа над Кајицом Радоњом иде у ред најлепших и најпотресни-
јих тужбалица у нашој усменој књижевности. Она почива на узвишеном лирском тону.
Поистовећивањем ратничке опреме са небеским телима, упућивањем на његову мудрост и
разборитост, племенитост и витешку одважност, краљ од Маћедоније обликује нека од
најпотреснијих места и најдубљих осећања наше епике.
Подмукла смрт на превару најбољег српског витеза у епском свету изискује неод-
ложну освету. На моралном плану, вероломни и кривоклетни Мађари морају бити најош-
трије кажњени. Отуда следи епска слика беспоштедног, крвавог, али и праведног боја.
Сибињанин Јанко, као представник „туђег― етнокултурног пространства, носилац је
најнижних и најпогубнијих људских особина, као што су: злоба, завист, охолост, кукави-
члук, лаж, превртљивост, издаја.
Храброст, достојанство, племенитост и част су особине које су стално на удару
оних који нису ни храбри ни достојанствени, а за племенитост и част не маре. Ипак, овим
одликама човек мора да стреми у животу како би задржао основне принципе људскости, у
свим временима и приликама. Песма „Смрт војводе Кајице― најбољи је показатељ колико
су ове особине у животу важне.

Тужбалица - лирска песма која се изводи у склопу погребног обреда. Користи се експресивним
поетским језиком, ретким метафорама и симболима, реторичким питањима, клетвама, афектацијама. У
тесној вези са култом предака. У великој мери плод усмене импровизације.

Змај и деспот

Српски деспоти у Срему представљали су само титуларне владаре који су се као

вазали обрели у угарској служби. И поред несумњиве личне храбрости, они нису били у
позицији да се изборе за државну и политичку самосталност. Отуда је Змај Огњени Вук у
епској поезији дат превасходно у својству верног витеза, нипошто са владарским
обележјима. Вук Гргуревић Бранковић је први од сремских Бранковића, који је понео
„титулу деспота без деспотовине‖ (Димић-Кнежевић, 1975).
Зна се да је Вук рођен најкасније 1439. године. У свом бурном животу, био је у
служби султана Мехмеда II, заузимао је утицајан дипломатски положај у служби
румелијског беглербега Иса-бега, а године 1465. помиње се служби угарског краља Матије
Корвина носећи титулу деспота Рашке, коју је, по свему судећи, узео након Гргуреве
смрти (октобар 1459). Посредовао је у преговорима између Турске и Угарске. Био је
угледни ратник, дипломата, политичар, један од највиђенијих Срба свога доба. За заслуге
у ратовима добио је од краља Матије Корвина низ поседа, међу којима су Беркасово,
Купиник, Ириг, Сланкамен. Краљ Матија му је званично доделио титулу деспота 1471. го-
дине. Био је изузетан војсковођа. У историји су остали забележени Вукови походи на
Шабац (1476), на Сребреницу, Зворник, Смедерево, Јајце, Врхбосну, Травник и др. Умро
је под непознатим околностима 1485. године. Сахрањен је у Купинову, у Срему. Био је
ожењен Барбаром, ћерком хрватског великаша Жигмунда Франкопана, са којом није имао
порода.
Вук је у традицији змајевити јунак. У Вуковом Српском рјечнику (1818) о змају се
каже следеће: ,,За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ од-
скаче и свијетли‖ (Српски рјечник, 1818, 45). Змај има низ позитивних одлика у традицији,
за разлику од але или аждаје: „По веровању, важна функција змајева била је борба са ала-
ма, које воде градоносне облаке и изазивају непогоду‖ (Зечевић, 1981, 66).
Деспот Вук се јавља и у песмама с темом змајеборства, у којима је наглашена веза
са змајем, при чему улога змајеборца захтева сличност у погледу природе између јунака и
његовог непријатеља, односно јунак, противик змаја, најчешће је и сам змај или змајски
син. Његова змајевитост се најчешће описује индиректно, као у песми ,,Царица Милица и
змај од Јастрепца’’ (Вук, СНП II, 43).
У традицији, обележје змајевитог јунака понео је још рођењем. Отац му је био
слеп, што је у митском кључу такође ишло у прилог традицији о изабраном потомству
које је посебно обележено неким физичким белегом. Марко Краљевић му је ујак у
традицији, и по женској линији, од њега наслеђује епске атрибуте. Питање змајског
порекла враћа на остатке веома старих народних веровања.
 Сеновите животиње, вук и змија, спадају у посреднике (медијаторе) између два
света (Пешикан Љуштановић 40). Јунака карактеришу тзв. „помични белези―, какви су
„моћи од помоћи―, златна амајлија на руци, „драг камен из прчина св'јетла― (Богишић бр.
99), бојно копље у облику Вука (Вук, СНП VI, бр. 45). Белези долазе до изражаја у
граничним позицијама: при рођењу, мегданима, смрти наговештавајући змајевиту природу
јунака.
Један од начина како се разрешавао проблем неизвесности око Вуковог порекла је
матрилинерано, анахроно везивање за најзначајнијег епског лика Марка Краљевића. Као
што је неисторијска личност, војвода Момчило, Марков ујак, тако и Вук, у кругу песама
новијег постанка, постаје Марков сестрић (Лома 1998: 206).
Прву песму, бугарштицу о смрти Змај деспота Вука, забележио је Дубровчанин
Никола Охмућевић уз препис чувеног барокног епа Осман Џива Гундулића 1651, 1653. и
1654. године („Смрт деспота Вука,― в. М. Пантић, Народне песме у записима XV-XVIII
века, 61–64).
Коњ и оружје представљају „ознаке положаја и старешинства―, стога су битни
јунакови атрибути. Коњ деспота Вука је обележен „крилатошћу, огњевитошћу, живо
тињским белезима или натприродним својствима. И ови на коња пренети белези могу се
сматрати знаком јунакове змајевитости, пошто се на њих може применити специфична,
широкозасведочена прабилност начина на који, према веровањима, човеку надмоћна бића,
богови и демони, прелазе од архаичног териоморфизма ка каснијем антропоморфизму‖
(Пешикан Љуштановић 2002: 45).
Најчешће се за деспотовог коња каже да је „велики―, „јуначки― (Богишић, 14) и
„добри― (Богишић, 13; ЕР, 59). Коњ са белегом на њушци, Брња/Брњица, у песмама (ЕР,
59, 83) је пореклом од Бали-бегове бедевије Шаре, као и Марков Шарац, која може пре-
пливати Саву, преносећи преко реке и натраг јунака под оружјем (ЕР, 83).
За име деспота Вука везује се интернационални мотив оклеветаног јунака. У песми
из Богишићевог зборника (Богишић, бр. 14) на Вука два пута пада љага: први пут га је
оклеветао бан Павле Стријемљанин, а други пут – будимска господа. На безочну клевету
да му је био неверан, те да је одсецао непријатељске мртве главе на Косову, будимски
краљ обећава за трпезом Огњен Вуку да ће га „худом смрти уморити― (Богишић, бр. 14).
Захваљујући веродостојном сведочењу заробљеног Хасан-паше Предојевића, истина први
пут излази на видело за краљевом трпезом. Довођењем робља и доношењем ратног плена
са ,,размјерне покрајине’’, Вук се лично опрадава и по други пут. Везивање мотива издаје
за последње Бранковиће могло је настати услед ширења легенде о издаји Вука Бранковића
у Косовском боју на његове потомке, али је и на развој ове косовске легенде могла
посредно утицати негативна карактеризација Вуковог сина, деспота Ђурађа Бранковића, у
односу на Јаноша Хуњадија и питање издајства у Другом косовском боју (в. Пешикан
Љуштановић 2002: 127).
Када је реч о Вуковим противницима у епској поезији, најзпознатији су: Али-бег,
Алија Ђерзелез, Порча од Авале и др. (Вук, СНП II, бр. 93). У песми о женидби Змај
Огњеног Вука, описује се напад на сватове из заседе, где младожења Вук убије отмичара
Ђерзелеза штитећи сватове и невесту (Вук, СНП II, бр. 92).
У улози заточника будимскога краља Змај Огњени Вук ће се суочити са страшним
мегданџијом, Николом Протопопићем. У варијантном кругу песама мењаће се име
Вуковог противника (Злота Протопопа, ЕР, бр. 59; Вук, СНП II, бр. 79), као и место
сукоба, Сплит или Беч. Модел, међутим, остаје исти. Будимски краљ уз помоћ истакнутог
мегданџије осваја утврђени град.
У кључним тренуцима мегана активирају се Вукови, али и противникови митски
атрибути. Никола пушта из копља „љуту змију крилатицу―. Очигледно је реч о митском
двојнику, чији се атрибути активирају посредством епске формулативности,
разоткривајући запретени змајевити потенцијал његовог противника, чије име скрива
митску парадигму:

Пружи копје Никола пут његове русе главе,

У копју му стајаше љута змија крилатица,
На Вука је из копја љута змија полећела.

Змајско оружје, одапето из копља, осујетиће Вуков епски побратим, Митар Јакшић,
а не јунак сам, што додатно учвршћује уверење да је у лику Николе Протопопића садржа-
на идеја о митском дублеру, двојнику Змај Огњеног Вука:

А Митар ти замахну десницом и сабљом бритком,

На двоје је присјек'о љуту змију крилатицу.
 Кад видио Никола да је змија погинула,
Пође тада бјежати пут тврдога Беча града,
А за њиме на коњим Огњен Вук и Митар Јакшић.

Начин погубљења заробљеног јунака је такође индикативан. Николу Протопопића

ће дати до појаса укопати „у црну земљу―, и тамо га „брзијем стр'јелам устр'јељати―.
Наратор експлицитно наводи да су на тај начин епског јунака уморили митском (худом)
смрћу:

И они га пођоше брзијем стр'јелам устр'јељати,

И њега ти бијаху худом смрти уморили.

(„Кад је Вук огњени одмијенио од копја краља босанскога и кад је убио његoва заточника―,
Богишић, бр. 15)

Змајевити јунаци су, по правилу, изложени худој смрти. У народним епским

песмама змај је већ потпуно антропоморфизован, и од старог змајског облика остали су
само атрибути („Вучја шапа и орлово крило,/ И змајево коло под пазухом./ Из уста му
модар пламен бије― – Вук, Рјечник, под Змајогњени). Ипак, као бићима која равноправно
припадају и „оној страни―, (полу)демонима следује и демонска смрт.
„Помични белези―, којима су змајевити јунаци маркирани, представљају стожер
њихове епске снаге: „Најопштије узев, обележја змајевитости могу бити одвојена од
јунака или, пак, део његове телесности. То важи за песме о змајевитим јунацима уопште.
Помични белези могу бити различите 'моћи од помоћи', које се носе у коси (на капи), на
телу (на десној руци, рамену или под пазухом), или о пасу― (Пешикан Љуштановић 2002:
38)
Једна од кључних тема у епској биографији је женидба. Зависно од епохе у којој
јунак живи свој историјски или епски живот, разликују се три типа женидби: женидба са
препрекама, женидба са отмицом и женидба која опева боравак младожење у девојчиној
кући, са новелистичким детаљима и живописношћу (Пешић, Милошевић-Ђорђевић 1994:
108–109). Деспот Вук је један од јунака чија женидба припада првом типу, што
подразумева и одређену композициону схему. У епској поезији се Вукова љуба најчешће
зове Барбара (Богишић, бр. 12, 13), али и Росанда (Вук, СНП II, бр. 92), Анђелија (ЕР, бр.
59) и др.
За деспота Вука везује се у бугарштицама витешка представа умирања као чињења
неверства земаљском господару и ступања у службу оностраног врховног космичког
законодавца – бога истинога. Овај мотив је најчешће повезан са, такође стандардним,
мотивом о заветним порукама јунака на самрти којима се задовољава витешки кодекс и,
учињеним доброчинствима на овом, заслужује заметно место на оном свету. У бугар-
штици из Дубровачког рукописа („Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на самрти―,
Богишић, бр. 16), Вук Гргуревић преко побратима Митра Јакшића поручује своме
господару угарском краљу:

„Вјерно сам те дворио од дјетета малахнога,

Од дјетета малахнога до јунака великога,
И нјесам ти издаје никадара учинио,
Ма ћу теби садара ја издају учинити,
Ер ћу поћи дворити побољега господара,
Побољега, свјетли краљу, и од мене и од тебе.‖

Старија варијанта („Смрт деспота Вука―, Пантић: 61–64) представља естетски

најснажнију обраду овог мотива. Разделивши претходно благо светогорским калуђерима,
„небозијем дјевојкам‖ и љуби Барбари, Вук врши предсмртно ритуално причешћивање у
доброј традицији витешко-феудалног ратничког кодекса понашања:

„На коња ми постави пусто копје наопако,

О седлу му објеси бат буздохан шестоперац
Јуначе Јакшићу,
Тере њега ти покри црном свитом до копита.‖

Само обраћање господару, краљу Матијашу, истоветно је као и у претходној

варијанти:

„Ово ти сам, тужан деспот, рад невјеру учинио,

 Матијашу краљу,
Ер сам пошо служити ја бољега господара,
Побољега господара, Бога мога великога
Драги господару!‖

У драматичним тренуцима мегдана и предсмртних завета, као и у историјској

збиљи, Вукови најближи пријатељи и побратими су Јакшићи. Митар Јакшић га тако
спасава од сигурне смрти на мегдану с Николом Протопопићем.

Јакшићи

Браћа Јакшићи су јунаци епских песама „старијих времена―, али и познате историј-
ске личности. Стефан и Дмитар Јакшић су историјски потомци војводе Јакше, који је слу-
жио деспота Ђурђа Бранковића. По пропасти Српске деспотовине Јакшићи су, као и
толики други српски племићи, прешли у Угарску. Од мађарског краља Матије добили су у
Банату поседе Нађлак и Арад. Били су у вези са последњим Бранковићима у Срему, пре
свега са деспотом Вуком Гргуревићем Бранковићем (Змај Огњени Вук српских народних
епских песама). Обојица су погинули у биткама против Турака: Дмитар код Смедерева
1486. године, а Стефан код Беча 1489. године.
Епска биографија јунака у усменој поезији обликује се на темељу моралних норми,
правила понашања, обичајног правног кодекса заједнице, усвојених патријархалних
начела. Национални епски хероји психолошку и моралну карактеризацију добијају тек у
склопу развијених породичних односа. Управо су теме о породичним односима
карактеристичне за круг песама о Јакшићима: кушање верности љубе, завада браће и
братоубиство, неверство љубе. Епска традиција их по правилу смешта у Београд.
Песма о завади браће приликом деобе очевине представља један тип интер-
националне теме о завади браће и братоубиству. Широко је распрострањен мотив виле
осваднице, која завади два брата у лову тако што узима обличје девојке. Позната је и
подгрупа песама у којима љуба завађа браћу. До братоубиства може доћи и услед не-
препознавања, као у песмама типа „Предраг и Ненад―. У бугарштици „Марко Краљевић и
брат му Андријаш― до заваде браће и братоубиства долази приликом поделе плена.
Завада браће је мотив који сусрећемо у свим културама света, од античких митова
до библијске приче о Каину и Авељу. Песма коју је Вук Караџић забележио од свог оца
Стефана спада у ред најлепших епских народних песама. Посебну вредност тој песми даје
високоморални лик племените љубе Анђелије, која мири завађену браћу. Претпоставља се
да наведена песма садржи сећање на историјску деобу суседа Радула и Богдана, који су
управљали Влашком и Молдавијом, а измирио их је наш владика Максим 1505. године. У
Троношком родослову таква деоба приписује се синовима кнеза Лазара, Стефану и Вуку
Лазаревићу.

„Анђелија је често женско име у народној поезији: у епским песмама за племениту

супругу (љуба Дмитра Јакшића), или за сестру јунака (нпр. Стојана Јанковића); у лирским песмама
име лепе, младе девојке.‖ (Радмила Пешић, Народна књижевност, стр. 15)

Песма почиње ноћним дијалогом Месеца и звезде Данице, на небу:

„Ђе си била, звијездо Данице?

Ђе си била, ђе си дангубила,
дангубила три бијела дана?‖

Акценат је на дужини временске секвенце („три бијела дана―), која је формула-

тивна у народној поезији, али је дужина процеса додатно истакнута глаголом
„дангубити― који се два пута понавља у стилском поступку анадиплозе. Активирање ле-
ксеме „дан― у овој сложеници („дан― + „губити―) не означава само улудо протраћено
време већ суптилно асоцира и на страшан заплет песме – (по)губљење људскости у
човеку.
У одговору звезда Даница преузима улогу наратора и објашњава узроке свог не-
појављивања на небу. Уочљива је космичка перспектива оквира песме – небеска тела
разговарају о „чуду великом‖ (Диздаревић Крњевић 1977: 88). „Чудо‖ је нешто не-
замисливо, неочекивано, натприродно. Овакав почетак треба да заинтересује слушаоце за
догађаје о којима ће се у песми певати, али и да прида тим догађајима нарочиту важност.
Спомињање „чуда великога‖ на почетку епске песме врста је уводне формуле. Можемо се
запитати зашто би два завађена брата, без обзира на број територија којим управљају или
благо које поседују, привукла позорност небеских тела. Ипак, у контексту система
народног веровања и обичаја, убиство ближњих, односно растурање породице, породичне
заједнице и задруге, изузетно је тежак преступ, који је посредно и у песми морао
доживети осуду колектива. Стога су се за судбину два брата и Дмитрове жене Анђелије
заинтересовала чак и небеска тела. Како се у народним епским песмама лични и
колективни план (историјски план) лако преплићу, у теми заваде браће око наследства
можемо пронаћи одјек смутног времена у ком је неслога последњих српских
средњовековних великаша допринела коначном паду под турску власт, као и прекор
заједнице у којој је песма настајала упућен тим великашима.
Приликом деобе очевине, један од браће присваја знаке старешинства (коњ, соко).
Он одлази у лов, а љуби наређује да му отрује брата док је он одсутан. Љуба дарује
деверу молитвену чашу и тако помири браћу. Догађаји у лову наведу неправедног брата да
се предомисли (соко пребије крила, коњ ломи ноге). Брат хита у дом да спречи убиство,
али га тамо дочекује мудра љуба која је већ изгладила сукоб.
О сукобу међу браћом сазнајемо на основу разговора небеских тела, Месеца и
звезде Данице у уводу песме, чиме се сукобу даје универзални значај. Милостива снаха
деверу дарује највредније што је понела из родитељског дома и залог браћне среће –
молитвену чашу, у замену за коња и сокола. Тиме се активира врло сложен комплекс
традиције (однос између снахе и девера), а самом поступку племените жене придаје
посебан значај. Мотив лова има важну улогу да укаже на чудовишност идеје
братоубиства. Брат не треба само да одустане од намере да убије брата већ и да се искрено
покаје.

Добра молитва
„Кад сватови с дјевојком већ хоће да полазе, онда, у Рисну, брат и један од дјевера изведу
дјевојку на молитву, држећи је брат за десну, и дјевер за лијеву руку: сватови сазову дјевојачке
родитеље (или оне од укућана који су мјесто њих) и осталу родбину да јој даду добру молитву, па
узевши велики колач, или, као што ондје кажу самун и на њему на мјесту у мијешењу за то
начињеноме сребрну чашицу вина, даду га најприје оцу, који сједавши на столицу зовне дјевере и
запита их: 'Шта иштете од мене грјешника?' А они му одговоре: 'Ми иштемо од такога бана да
речеш своме дјетету добру ријеч, тако и тебе бог дао сваку добру срећу!' Онда он држећи у руци
колач с чашом рече овако: 'Шћерце! Да ти Бог да сваку добру срећу и свако добро, како бих и сам
себе рад!'― (Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, одломак)

Молитвена чаша
„Кад сватови дођу ђевојачкој кући и сједу за сто онда (по обичају) отац ђевојачки донесе
нову чашу, те из ње пију у здравље. Потом ту чашу спреме уз ђевојку и на вјенчању запоје из ње
вином момка и ђевојку, и то се зове молитвена чаша. Послије вјенчања млада остави молитвену
чашу и чува је (спомена ради) до смрти: 'Те узима чашу молитвену'.― (Вук Стефановић Караџић,
Српски рјечник, одломак)

„Дмитар иште коња старешинство“

„Кад је краљ Драгутин предавао престо и власт брату Милутину 1381. године, предао му
је, између осталога, и 'коња свога и оружје своје, које је сам на себи, на своме телу, носио'. У овом
случају мислим да су коњ и оружје представљали знаке краљевскога положаја. – У Душанову
законику наређује се да 'кад умре властелин, коњ добри и оружје да се даду цару', што држим да
значи да се коњ и оружје, као знаци властелинског положаја, врате ономе у чије су име држани.
(...) Као знаци положаја и старешинства коњ и оружје су у исто време и знаци части. Ко дирне у
њих, дирнуо је у част њиховог притежаоца. Кад је Краљевић Марко видео да ће умрети побринуо
се да знаци његове части, после његове смрти не буду осрамоћени.―
(Тихомир Ђорђевић, Коњ и оружје као знаци положаја и старешинства, одломак)

У бројним варијантама, једино експозиција у песми „Диоба Јакшића― спада у тип

продужене експозиције. У склопу разговора небеских тела врши се локализовање радње,
даје се опсежан попис добара која представљају предмет деобе (епски каталог) и наводе
узроци конфликта. Изричу се и одређени вредносни судови.

Експозиција је „уводни део у књижевном делу у којем се излажу мотиви и догађаји који
претходе почетку радње и мотивишу даљи заплет. У експозицији се читаоци упознају с ликовима,
њиховим међусобним односима и догађајима који покрећу развој радње, сазнају основне
информације о времену и месту радње.‖ 1

1
Наташа Станковић Шошо, Мали речник књижевних термина за основну школу, Нови Логос,
Београд, 2010, стр. 80.
 Управо захваљујући експозицији у песми „Диоба Јакшића― ми као слушаоци/чи-
таови постајемо свесни ко су главни ликови у песми, шта мотивише њихов сукоб и
наставак фабуле. Одредница „чудо велико‖ одређује наш став према заплету. У
експозицији се такође прецизира место одвијања радње – Београд, што одговара епском
обликовању породице Јакшић у народној традицији као великашке породице из Београда.
Важно је нагласити да и каталог територија које су браћа делила има своју
значењску и уметничку функцију: најпре да обележи богатство и моћ породице Јакшић, а
потом и да изазове запрепашћење слушаоца/читаоца када се открије да су се браћа
сложила око толиких поседа, а крвнички завадила око коња и сокола. Ипак, ни та реакција
није немотивисана када се познаје јуначки епски кодекс наших народних песама. Коњ и
соко су јуначки атрибути, ознаке херојског статуса лика, а у овом конкретном случају и
показатељи „старешинства‖ – епског престижа и јуначког првенства над сопственим
братом.
Подела поседа породице Јакшић језгровито је представљена епским каталогом
територија које је добио сваки од браће. Употребом каталога се у песми уједно обезбеђују:
максимална информативност и сажимање радње; нарочита ритмичност; могућност
градативног ефекта низања и употребе паралелизма по сличности и контрасту.
Најпознатији списак/каталог у светској књижевности свакако јесте списак ахејских
бродова и војсковођа у Илијади. Можемо се сетити примера каталога из трећег дела
„Комада од различнијег косовскијех пјесама―, из тематског круга песама о Косовском
боју.

Каталог је поступак епске приповедне технике – узастопно набрајање и описивање

ликова, предмета или појава.

Према народним обичајима, девер има нарочиту улогу у свадбеном обреду; он је

тај који „преводи‖ невесту из једне куће (једног рода) у другу, који обезбеђује интеграцију
у нову породицу и гарантује срећан брак. Зато се Анђелија налази пред немогућим
избором између сопственог мужа и брака и убиства девера. Стога се, штавише, Дмитров
налог карактерише као „[о]д бога [...] велика гриота‖ и „ од људи покор и срамота‖ – нити
би се пред богом нити пред људима могао оправдати такав чин. Оваква оштра процена
свакако је представљала став самог певача и заједнице у којој је песма настајала, мењала
се и ширила. С друге стране, Анђелијин ужас пред задатком који јој је додељен враћа нас
у тумачењу на увод песме „Диоба Јакшића―, у ком се изражава чуђење небеских тела над
догађајима у Београду. Певач уводи мотив братоубиства као „велико чудо‖, а затим на
кључним местима у песми, на посредан начин (кроз монолог лика, алегоричну епизоду
несреће у лову) показује да је тај поступак недопустив и из аспекта религије (грех) и
моралних, етичких начела друштва у ком Јакшићи живе (срамота).
Од тренутка када неправедни брат изда наређење љуби да му отрује брата, отвара
се нови план радње између снахе и девера. Најпре пратимо догађаје у двору и помирење
браће, а затим низ епизода у лову које треба да доведу до покајања суровог брата. Тако се
показује да је паралелизам у равни композиције основни вид повезивања догађаја у овој
песми.
Јунаци се у „Диоби Јакшића― карактеришу поступцима, али и дијалогом и
монологом, као и коментарима приповедача. Монолог исказује психолошка и
емоционална стања ликова. Дмитар је неправедан, непромишљен и нагао. Богдан је
позитиван лик, он прихвата Анђелијину молбу и поклања јој коња и сокола. Анђелијина
основна особина је племенитост која не тражи никакве награде, која је сама себи покретач
и циљ.
Симболички слој у епској народној песми открива се већ у поступцима именовања
јунака. Тако је Богдан праведан јунак (добија горњи крај од града са црквом), а Дмитар
неправедан (добија доњи крај); Анђелија је високоморални јунак, у складу са именом које
упућује на особу анђеоске природе. Симболички слој је посебно истакнут у месту и
улогама животиња које су узрок заваде (коњ, соко), као и у функцијама које има утва
златокрила у традицији. Може се говорити и о симболици лова, као и разговора небеских
тела у уводу. Најкомплекснија је обредна симболика молитвене чаше којом се разрешава
конфликт.
Када Анђелија својевољно дарује оно што јој је најдрагоценије зарад породичне
слоге, она показује ванредну племенитост, пожртвованост и храброст. Фактор помирења у
песми јесте Анђелијино деловање, али и њене мудре, пробране, дирљиве речи: „На част
теби, мој мили ђевере! // На част теби и чаша и вино, // поклони ми коња и сокола!‖ У
светлу такве понуде и жртве, певач не мора навести Богданову реакцију, довољно је да
нагласи да „Богдану се на то ражалило, // поклони јој коња и сокола.‖
Фантастични слој се преплиће са симболичким елементима. То су: разговор
небеских тела, животиње које говоре и осећају, утва златокрила као митска птица која се
не може уловити.
Посебна лепота епизоде лова постиже се динамичношћу епизоде; она сменом
драматичних догађаја парира емотивном набоју Анђелијиног монолога. Поред тога,
пажљив одабир сталних епитета („сиви соко‖, „господско од’јело‖, „тихо језеро‖)
доприноси сликовитости епизоде у песми у којој нема превише дескрипције. Удвајање
предлога („на зелено у гори језеро‖) ствара нарочиту ритмичност у песми. Присан однос
између господара и сокола наглашава трагичност соколовог рањавања.
Епизода лова и удеса у лову обликована је као алегорија чији кључ за тумачење
открива дијалог рањеног сокола и Дмитра:

„Како ти је, мој сиви соколе,

Како ти је без крила твојега?‖
Соко њему писком одговара:
„Мени јесте без крила мојега
Као брату једном без другога.‖

Алегорија је „стилска фигура којом се мисли и појмови исказују речима које имају
пренесено (скривено) значење. За алегорију се каже да је проширена метафора. Настаје када се
метафора развије на већи број стихова или строфа у песничкој слици или у целовитом књижевном
тексту (нпр. у баснама се говори о манама животиња, а мисли се на људске мане). Смисао
алегорије открива се тек пошто се протумачи значење сваке метафоре понаособ.‖ 2

Тумачење метафоре рањавања сокола и коња експлицитно се нуди у самом тексту –

како је соколу без крила, тако ће Дмитру бити без брата. На тај начин певач маестралним
умећем успева да разјасни мотив Дмитровог повратка у Београд, да на делу покаже да је
сукоб браће око јуначких атрибута апсурдан (коњ и соко остају осакаћени и заборављени),

2
Мали речник књижевних термина за основну школу, стр. 10.
али и да нам пружи песничке слике чије значењско богатство и изражајна лепота
умногоме доприносе уметничкој вредности песме Диоба Јакшића.
Упоређујући песму „Диоба Јакшића‖ и бугарштицу „Свађа браће Јакшића на
дјелидби‖, Валтазар Богишић је написао: „Каква је грдна даљина у том обзиру измеђ
наведене двије врсте пјесама, нек се прочита бугарштица о диоби Јакшића (44), а послије
тога, о томе истом догађају, десетерац у Вуковој збирци (II 98)...‖3 Бугарштица „Свађа
браће Јакшића на дјелидби‖ најављује исти сукоб, само што је заповест коју Митар казује
жени изречена блажим тоном.

„Отруј, Јеле, Стојана у обједу господскому,

нека д’јела не иште од зелењка коња добра,
Од коњица зелењка, од сокола тишњићара.‖4

Пoнављањем мужевљевих речи Јела храбро суочава девера са смртном пресудом. У

Јелином говору има храбрости да се откаже послушност мужу, баш као што је има и у
Анђелијиној одлуци. Јела каже да ће пре коњ ноге поломити и соко одлетети — побећи у
планину, него што ће она девера отровати.
Међу најважнијим порукама песме свакако би се издвојила она о значају породичне
слоге, о породичном јединству као највећој, незаменљивој драгоцености. Ту можемо
споменути и идеју да се треба борити за сопствене ставове када смо сигурни у њихову
исправност, али и тезу да се људи могу покајати и увидети своје грешке и да тада
заслужују опрост и прихватање свог окружења.

Расап Црнојевића

Током три генерације Црнојевића, „господара Зете―, односно Црне Горе, како се
земља сада најчешће назива, понешто се и мењало: долазили би у судар с Венецијом,
признавали султанову врховну власт и у дворском уређењу, праву, симболима, односу
према цркви настављали традиције српских владара. Иван Црнојевић (1465-1490) био је
после турског освајања Скадра присиљен да напусти земљу и оде у Италију, али је успео
3
Валтазар Богишић, наведено дело, стр. 61.
4
Исто, стр. 116.
да се врати и обнови државу 1481. после смрти Мехмеда II. Столовао је у Ободу (Ријечки
град) и Жабљаку, а код села Цетиња, где су биле старе баштине Црнојевића, подигао је
Богородичин манастир и у њему ће зетски митрополит имати своје седиште.
Ивана је последње године живота замењивао син Ђурађ, који је важио као добар
ратник. Пошто је наследио оца, владао је као вазал султана Бајазита II, коме је плаћао
1.000 дуката годишњег харача. Због спорних питања око граница, био је у затегнутим
односима с млетачким Котором, али је пратио припреме за покретање крсташког рата како
у Венецији тако и у осталим градовима Италије. Код потоњих нараштаја стекао је славу не
само радом на политичком пољу већ и као љубитељ књиге. Основао је прву ћириличку
штампарију Јужних Словена. Било је то свега педесетак година пошто је Јохан Гутемберг
пронашао штампарску вештину.
Вук Стефановић Караџић је од старца Милије у Крагујевцу 1822. године забележио
четири песме: „Женидба Максима Црнојевића―, „Бановић Страхиња―, „Сестра Леке
капетана― и „Гавран харамбаша и Лимо―5.
У антологијској песми „Женидба Максима Црнојевића― Старац Милија је генијално
представио сумрак епског универзума (Љубинковић 1987/8). Певао је о свету који га је
окруживао да би дошао до спознаје да у њему идеализовани епски свет суштински више
не пребива. И та спознаја довела је до функционалне примене кондензованог животног ис-
куства о универзалним категоријама људске природе, као што су пролазност, сујета, охо-
лост или кукавичлук, које су у епском амбијенту обликоване сведеним гномским исказом.
Песма „Женидба Максима Црнојевића―, са преко 1000 стихова, представља
најдужу песму у Вуковој збирци. Епска тематика женидбе са препрекама представља се у
психолошко-етичку студију о људској кривици, лажи, охолости, превари, трагедији.
Женидба са препрекама се у „Женидби Максима Црнојевића― изокреће у певање о препре-
кама које остају несавладане, јер се не могу превладати, јер се налазе у људској природи и

5
У предговору четвртој књизи лајпцишког издања Вук оставља драгоцен запис о сусрету са старцем
Милијом: „Чувши ја 1820. године у Крагујевцу да Милија особито зна песму о женидби Максима
Црнојевића и о Бановићу Страињи (које сам ја обе песме још од детињства којекако знао и по том од
млого људи слушао и преписане имао, али ми ни једна није била са свим по вољи), замолим се
неколика пута Њиовој Светлости, Господару Милошу Обреновићу, да би ми га у Крагујевац добавио,
или мене у наију Пожешку к њему послао…‖ (Вук, СНП IV, стр. 396)
коби. Реч је о „трансформацији епског модела― (С. Самарџија) у трагедију и о универзал-
ној причи о човековом паду и о трагици његова постојања.
Изокретање модела јуначке женидбе значи релативизовање појмова. Нема јуначке
женидбе без јунака, а самим тим и женидба губи своје изворно значење. Један од преду-
слова пропасти је и начин окупљања сватова. У неким тумачењима песме указано је на од-
суство кума као симболичког преводника из једног света у други, који је неопходан при
обреду иницијације. Уместо тријумфа живота, свадба се завршава као покољ међу припа-
дницима истог племена. Каталог сватова, изнет кроз Ивино позивање представника разли-
читих области, има непримерену функцију јер је мотивација у епском смислу погрешна.
Сватови нису ту да буду подршка јунаку, већ служе да се покаже дужду обећана сила.
Окупљени јунаци су позвани да одрже привид, потврде „луду― реч свог вође. Потврђујући
бесмисао, и њихова улога постаје бесмислена.
Утврђено је да је једна од најчешћих речи којом се Милија служи реч „јад― и овде
почиње низање јада. Јован полази од Ивиног јада који је потреба да се покаже и потврди
своју сујету дизањем „земље у сватове―. Иво замењује стабилност за привид, чиме ствара
окидач за јад међу сватовима који ће уследити у туђини. Јован потом прелази на свој
лични јад због сна који је уснио, а не слути на добро. Овај онирички елемент заправо је
антиципација будућих дешавања. Завршава се са јадом „ђеце пет стотина―, што их капетан
води са собом и који ће након његове могуће погибије изазвати јад као осветници.
У сну нема могућности за превазилажење несреће, јад је неминован. Несрећа у сну
симболички долази са небеса и погађа Ива, који је као владар, центар Жабљака. „Огањ―
руши град до темеља, уништење Жабљака у Јовановом сну наликује Божјој казни. Њу
преживљава једино Максим, који је на крају „здраво изашао―. Јован не прича до краја свој
сан, јер се плаши. Сан је не само предсказање његове сопствене смрти, већ и показатељ
крвопролића што ће уследити међу сватовима. На тај начин сан се јавља као непремостива
препрека. Трагедија се може заобићи само ако се Иво „прође ђевојке―. Тријумф живота до
кога би свадба морала одвести у склопу традиционалне јуначке женидбе може бити
остварен само ако до свадбе не дође.
 Морава нас вода отхранила

Песма о смрти војводе Пријезде посебно је лепа по узвишеном и трагичком лику

Пријездине љубе Јелице, која надмашује мужа храброшћу и племенитошћу. Песму о
смрти војводе Пријезде испевала је слепа певачица Јеца, која је живела у Земуну.
Шта захтева турски султан од војводе Пријезде? Какав је значај епских атрибута у
животу једног средњовековног јунака? Епски атрибути чине суштину постојања епског
јунака. Они су део његовог епског бића. Омогућавају идентификацију јунака. Страхиња
има «ђога од мегдана» и «жутога хрта Карамана»; Марко има живописног Шарца; Милош
Војиновић јаше на Војиновом Кулашу; Момчилови атрибути су крилати Јабучило и сабља
са очима. Бошко је на алату, Војин на кулашу, Дамјанов коњ је зеленко, Тодор Јакшић
јаше вранца, Дмитар и Богдана заваде се око врана коња и сива сокола. Доро чува Иву
Сенковића на мегдану. Пријезда одбија да преда три добра (сабља, ждрал коњиц и верна
љуба). У народној епској песми Смрт војводе Пријезде захтеви које турски султан упућује
војводи Пријезди указују на то да он жели поступно да му одузме епске атрибуте
(обележја једног јунака): оружје, коња и верну љубу. Њиховим губитком војвода Пријезда
не би имао права да се назове јунаком.
Племенита и мудра „госпођа Јелица― представља један од најлепших ликова у
нашој народној традицији. Она саветује свога мужа, стрепи за његов и свој живот, брижна
је и пажљива. Ипак, када се испостави да је пад града и понижавајуће ропство под
Турцима неминовност, она показује сву своју племениту узвишеност и бира да скоком у
хучну Мораву очува своју и Пријездину част. Однос војводе Пријезде и његове жене
Јелице складан је, узвишен и пун узајамног разумевања. Пријезда не наређује својој жени,
он јој препушта последњу одлуку. Народна певачица Слепа Јеца изводи своју јунакињу на
градске бедеме као античку хероину, и начином њене карактеризације, поставља је у први
план, као главног јунака ове изузетне песме.
Турски султан хоће да освоји и покори Сталаћ, али и да, одузимањем епских
атрибута, понизи његове житеље. Он тражи оно што частан човек не може дати. Пред
храброшћу, племенитошћу и узвишеношћу војводе Пријезде и његове љубе Јелице он је
немоћан. Његово освајање Сталаћа представља пуки насилнички и кукавички чин. Његова
победа, херојским гестом војводе Пријезде и Јелице, претвара се у његов пораз.
 Међу Вуковим репрезентативним певачима издвајају се изузетно даровите слепе
песникиње, као што су Слепа Јеца или Слепа Живана из Земуна. Занимљиво је да се њи-
хов репертоар добрим делом састоји од старинске грађе. Међу укупно тринаест варијаната
песма о смрти војводе Пријезде Слепе Јеце несумњиво „представља врх―. Јеца је
изоставила призор о турском цару који на крају обљуби мртву Пријездину жену, као и
епизоду о потурчењаку који има функцију да Турцима покаже улаз у град. И један и други
мотив очувани су у другим варијантама.
У осталим варијантама љуба се зове Видосава, Иконија, Анђелија, Мара. Једино у
варијанти Слепе Јеце љуба се назива Јелицом. Иако је и ово име у народној поезији
стајаће, по свему судећи, Слепа Јеца је с лирским сензибилитетом намерно племенитој и
херојској жени подарила своје име и тиме показала степен уметничке уживљености и
саображености са њеним ликом.
На старију грађу из Ерлангенског рукописа упућују и географске појединости у
песмама слепе Живане. Уочљиве су и аналогије у номенклатури. Из биографских података
о слепицама Живани и Јеци не можемо ни да наслутимо на који су начин ове певачице
просјакиње дошле до песама, од кога је баба Живана учила песме и преносила их својој
слепој ученици Јеци. Остаје чињеница да су земунске певачице располагале старинском
грађом, која је очигледно живела на том простору вековима, а у једном свом облику
остала као писано сведочанство и у Ерлангенском рукопису.

Болани Дојчин

Тема о болесном јунаку у народној поезији развија се од баладе о грешном јунаку

који болест прима као праведну божју казну, преко тематског круга о предсмртним
заветима рањеног/болесног јунака, баладе о трагичним љубавницима, новелистичког
модела о умишљеном болеснику, све до изузетно популарне песме о Болани Дојчину у
јужнословенском и балканском фолклору.
Песме о болесном јунаку најчешће почињу формулом „болан лежи―. Тако у балади
о несрећним љубавницима срећемо стереотипни почетак: „Болан лежи Ибро младо му-
мче― (ЕР, бр. 108). Некада је судбинска коб потцртана и уводном формулом свитања („Ни
зорице ни бијела данка,/ болан лежи Даничићу Ђуро―, ЕР, бр. 89). Формулу болести
(„боловао―, „болан лежи―, „разбоље се―) срећемо и у првом полустиху сижејног модела са
интернационалним мотивом захвалних животиња: „Разбоље се Краљевићу Марко―
(„Марко Краљевић и соко―, Вук, СНП II, бр. 54).
Име Дојчин се ван сижеа о „боланом― јунаку среће сразмерно ретко у јужнослове-
нској усменој поезији. Најстарија варијанта о Боланом Дојчину је песма из Ерлангенског
рукописа („Паде Арап под бијели Солин―, ЕР бр. 110). И овде се јавља формула болести
(„али Иво врло оболио―), као и епизода са ковачем „набандом―, те опасивање свиленим
појасом „од свитњака до бијела грла―.
О историјским акцентима обликовања сижеа усмене епске песме о Боланом
Дојчину расправљано је посебно у вези са предањем о једном изгубљеном летопису
хиландарских монаха, који је сведочио о преносу Дојчинових костију из Солуна у
Хиландар. Од могућих историјских трагова знатно су упечатљивија историјска и култур-
но-историјска предања, посебно у вези са прећутаним огрешењем „војводе― Дојчина.
Низ је примера из бурне историје Солуна у време опадања грчког царства, који би
се могли довести у везу са песмом о Боланом Дојчину: „Две најтипичније карактеристике
лика војводе Дојчина јесу његова тешка болест и то да је једини јунак чије се име везује за
одбрану Солуна. Примере за те мотиве можемо наћи у историји. [...] Судбине два
команданта Солуна, деспота Јована (1402–1409) и деспота Андроника (1409–1423) могле
су допринети формирању лика војводе Дојчина. Деспот Јован је дуго боловао, па се у
белешци о његовој смрти каже да је 'најзад, од многих разних болести нашао утеху у
Богу', а деспот Андроник је боловао током целе владавине. И Јован и Андроник су
личности које представљају управу и одбрану града. Због тога, а и због њихове болести не
можемо а да не видимо велику сличност са војводом Дојчином― (Сич 2003: 15–16).
Од могућих историјских трагова знатно су упечатљивија историјска и културно-
историјска предања, посебно у вези са прећутаним огрешењем „војводе― Дојчина: „Уколи-
ко је датог огрешења одиста било, оно је морало бити познато Дојчиновим савременицима
и усменим бардима који су поменутог јунака укључили у епску традицију и 'пустили' низ
епску матицу и лако је могло иницирати певање о великој и дугогодишњој јунаковој
болести, чак и ако те болести није било― (Делић 2011: 107).
Сиже епске песме о Дојчину исказује се кроз три складне композиционе целине:
привремена смрт – епски живот у подвигу – дефинитивна смрт и живот у усменом
памћењу. Полужив/полумртав јунак из стања привремене/привидне смрти прелази у своје
природно епско стање, побеђује на мегдану полуљудско/полумитско биће и враћа се у
смрт, као основно полазиште песме.
Дојчиново посредовање између реалног и оностраног посебно се истиче у неким
варијантама песме („ни умира Дојчин, ни стануе―). Привременост боравка с друге стране
епске егзистенције потврђује се и реакцијом околине када дође до његовог изненадног
„повратка― из вишегодишњег болесничког азила.
Надневши се над руб смрти, јунак својим подвигом тај руб претвара у праг. Јунак
не умире будући да остаје жив у сећањима потомака посредством подвига који је
извршио.
Опремање Боланог Дојчина за мегдан представља варијацију опремања за смрт.
Најпре, јунак захтева од ковача да му искује/ наоштри сабљу, оружје које ће у пламену ма-
гијскога кова бити обредно очишћено од рђе заборава. Други захтев налбантину јесте да
поткује Дојчиновог коња, као митског посредника између светова. Са трећом епизодом,
утезањем костију ланеним платном, довршава се веза са погребним церемонијалом. У
ливењу мача, кову потковица, ритуалном утезању костију и демонстративном поигравању
коња, евидентно је да се јунак не опрема за бој већ за одлазак на онај свет. Процеси који
су видљиви на његовом телу упућују на мртваца. Лице му тамни, удови окоштавају, очи
гасну. Све су ово показатељи да је јунак у сенци смрти.
Сасвим умесна је паралела епске песме о Болани Дојчину са легендом о светом
Димитрију Солунском, посебно у мотиву из црквене литературе у којој, приликом одбране
Солуна од Арапа, Св. Димитрије устаје из ћивота како би пресрео анђеле који су хтели да
га одведу из града, будући да је Бог решио да преда град Арапима. Запажено је и да иконе
по правилу приказују св. Димитрија са копљем, што је оружје којим војвода Дојчин убија
Арапина: „Па потеже копље убојито.―
На манастирски импулс у Вуковој варијанти упућује и употреба глагола
„преминути―:

Боловао за девет година;

Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле да је преминуо...
 Болани Дојчин се, према Ван Генеповој теорији „обреда прелаза―, налази у ли-
минарној („пражној―) фази обреда. Он је у лимбу, у предворју, испред врата. Међутим,
овог „предворника―, након одређеног стадијума изолације и издвајања из људске
заједнице, не очекује било каква „реинкорпорација у стару или пријем у нову друштвену
средину― (Лома: 2005: XXI). Јунак остаје на маргини на којој је и био. Надневши се иза
руба смрти, јунак се враћа у стадијум епске дејствености, тако што побеђује насилнике и
убија невернике, а затим руб преиначује у праг. Прекорачивши тај праг, он не умире
будући да остаје жив у сећањима потомака посредством подвига који је извршио.
Опремање Боланог Дојчина за мегдан представља варијацију поновљене епске
иницијације у три основна вида. Најпре, јунак захтева од ковача да му искује/ наоштри
сабљу, оружје које ће у пламену магијскога кова бити обредно очишћено од рђе заборава.
Други захтев налбантину јесте да поткује Дојчиновог коња, као митског посредника
између светова. Са трећом епизодом, утезањем костију ланеним платном, довршава се
веза са погребним церемонијалом. У ливењу мача, кову потковица, ритуалном утезању
костију и демонстративном поигравању коња, евидентно је да се јунак не опрема за бој
већ за одлазак на онај свет. Процеси који су видљиви на његовом телу упућују на мрца.
Лице му тамни, удови окоштавају, очи гасну, зглобови шкрипе, ребра штрче, нокти
ђикљају, кукови клопарају. Све су ово показатељи да је јунак у сенци смрти.
Смршао и потамнелог лица, Болани Дојчин је живи мртвац, налик на оне које би
зороастријски Персијанци остављали на војном походу зверима и птичуринама. јер:
„...тако изложени, једни би подлегли болести и не могавши више да се бране постали још
полуживи плен дивљих звери: други би се опоравили и вратили међу своје, смршали и
промењене боје лица, тако да би их се ко год их сретне плашио; такве би сви избегавали
као нечисте, сматрајући да су већ постали поданици царства смрти, и не би им било
дозвољено да узму учешћа у животу заједнице док их маги не би очистили од те 'љаге' и
омогућили им да (у друштвеном смислу) 'поново оживе'― (Лома 2005: XXV)
Привидна смрт Боланог Дојчина подсећа на привидну смрт Малог Радојице, у си-
жеу која такође представља једну врсту погребне иницијације (Клеут 2005: 13). И Болани
Дојчин и Мали Радојица кроз пламен и огањ потражују приступницу за онај свет. Мехови
које распирују неверни Дојчинови налбантини у варијантама песме код Срба и Бугара, и
ломача на прсима привидно упокојеног хајдука, део су древних погребних ритуала којима
се ватром врши очишћење покојника од греха.
Својеврсни реквијем за српски усмени средњи век, за јуначке песме „старијих
времена― представља песма „Маргита дјевојка и Рајко војвода― (Вук, СНП III, бр. ). Песма
представља потресни епски каталог, у оквиру којега Рајко Маргити набраја велике војводе
и јунаке који су некада живели и владали српским територијама.