СРЕМСКИ БРАНКОВИЋИ – световни и духовни предводници Срба у јужној

Угарској*

Сажетак: Историјску позорницу јужне Угарске (територија данашњег Срема), крајем XV и

почетком XVI века, обележили су синови Стефана Слепо г, унуци деспота Ђурђа Вуковића (Бранковића) и
прауници Вука Бранковића. Они су били политички, културни и ду ховни предводници Срба, на нареченој
територији. Српски народ их вековима прославља. Деценијама се Бранковићи из Срема налазе у корпусу
интересовања историографије, лигвистике, палеографије и теорије књижевности, историје уметности,
архитектуре и теологије. Го тово све научне дисциплине, из објективних разлога, повезују култ Немањића и
Бранковића. Црква је величала породицу чији су скоро сви чланови постали свеци, а српски народ
брижљиво чувао успомену на њих, истичући братску љубав и родољубље Ангелининих синова . Ликови
Сремских Бранковића налазе се на многобројним иконама, фрескама и бакрорезима. Често су приказани
заједно са Немањићима. Народна традиција је по д својим окриљем неговала успомену на последње
Бранковиће. Опевани су у многим епским народним песмама. Састављене су им Службе и Житија. На свим
местима настоји да се прикаже повезаност Бранковића из Срема са Немњићима, те политички и ду ховни
континуитет народа .

Кључне речи: деспо т Ђорђе (владика Максим), деспо т Јован, Ангелина Бранковић, Немањићи,
историја, епска народна традиција, ду ховност

Историјску позорницу јужне Угарске (територија данашњег Срема) крајем XV и

почетком XVI века обележили су синови Стефана Слепог, унуци деспота Ђурђа Вуковића
(Бранковића) и прауници Вука Бранковића. Они су били политички, културни и духовни
предводници Срба, на нареченој територији. Српски народ их вековима прославља.
Деценијама се Бранковићи из Срема налазе у корпусу интересовања историографије,
лигвистике, палеографије и теорије књижевности, историје уметности, архитектуре и
теологије. Готово све научне дисциплине, из објективних разлога, повезуј у култ
Немањића и Бранковића. Црква је величала породицу чији су скоро сви чланови постали
свеци, а српски народ их прославља до данашњих дана. У делима се истиче родољубље и
братска љубава, код Ангелининих синова.
После 1459. године српски народ је остао без државе, инстутица и предводника.1
Ускоро крећу лагане миграције на простор јужне Угарске. Трајно се наш народ насељава
на простору Срема и Баната. Међу првима, Стефан и Дмитар Јакшић, током друге

*
Овај рад је део Републичког пројекта Министарствa просвете и науке: ВОЈВОЂАНСКИ ПРОСТОР У
ЕВРОПСКОЈ ИСТОРИЈИ.
1
Погледати опширније: Н. Лемајић, Српска елита на прелому епоха, С. Митровица–Источно Сарајево 2006.
1
половине 1464. године, су дошли у Угарску. 2 Почетком осамдесетих година XV века,
великаш Милош Белмужевић, који ће веома брзо добити племићку титулу за своје заслуге,
је прешао у Угарску. 3
Први деспот Срба у јужној Угарској постао је Вук Гргуревић, унук Ђурђа
Бранковића и ванбрачни син слепог Гргура (потоњи монах Герман). Највероватније је
титулу и поседе, добио у другој половини 1464. године. 4 Био је ожењен са Барбаром
Франкопан, ћерком хрватског великаша Сигисмунда Франкопана. Нису имали деце.
Опеван је у многим народним песмама. Упамћен је као Змај Огњени Вук. Упокојио се 16.
априла 1485. године.
Угарски краљ је тада упутио позив синовима слепог Стефана и Ангелине
Бранковић. Они су кренули преко Будима за Беч, где је Ђорђе добио деспотско
достојанство.5 Стигли у Срем средином фебруара 1486. године. Мошти слепот Стефана

2
Од угарског краља Матије Корван (1458–1490) добили су властелинство у Чанадској жупанији и град
Нађлак. Истакли су се током рата Угарске против По љске (1473-1474), учествовали су у борбама око
Нађмихаља и Хумење, у биткама код Пожежене и на Хлебном пољу, те у похо ду на Србију 148 0-1481.
године. Погледати опширније: Samu Borovszky, A nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti
tudományok körébol 19 (1900), 519-564; Станојевић, С., Нешто о Јакшићима, Нова искра 3 (1901), 164-165;
A. Ивић, Из историје Срба у Уграрској, Од пада Смедерева до смрти деспота Вука (1459-1485), ЛМС 260,
св. VIII (1909), 23; Ј. Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик СКА 59, Београд 1923, 61-76;
А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско -Поморишке границе
(1703), Нови Сад 1929 (репринт 1996) 18, nap. 2.
3
Н. Лемајић, Белмужевићи, Истраживања ХIII (1991), 73-80; Н. Лемајић, О неким нејасним питањима из
историје породице Белмужевић, Međunarodni naučni skup Balkan i Panonija kroz istoriju , Novi Sad 2006, 115-
122; N. Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država , Novi Sad 1999,
32-33, 76, 153-154; Н. Лемајић, Српска елита на прелому епоха, 38, 64-65, 89-90, 181-182, 196-206, 226.
4
,,Despotus Rasciae” из писма краља Матије млетачком дужду Христифору Мауру од 18. фебруара 1465.
године и деспо т ,,ко ји ужива велики углед код краља Матије” према казивању италијанског хуманисте
Бонфинија је Вук Гргуревић. Од тог тренутка па све до краја живо та, успешно је ратовао против Турака,
Чеха и По љака. Због храброг држања у рату против чешког краља Ђорђа Пођебрада (Юрий Подебрад, 1458-
1471), добио је Белу Стену у Славонији (Крижевач ка жупанија). Нешто касније, 1482. даровао му је каштеле
и тврђаве Комагојно и Градису. У његовом поседу се налазила и Костајница на Уни. Учествовао је у опсади
Шапца, који је пао 15. II 1476. године. Ређали су се потом његови ратни успеси. Љ. Стојановић, Стари
српски родослови и летописи, Београд–Ср. Карловци 1927, 250, № 771, 254, № 792; К. Јиречек, Историја
Срба I, Београд 1952, 388, 410-412; Ф. Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968, 243-244,
297; С. Ћир ковић, О деспоту Вуку Гргуревићу, Зборник МС за ЛУ 6 (1970), 286-287; A. Bonfinis, Rerum
Ungaricarum Decades, tomus IV – pars II, ed iderunt: Margarita Kulcsar et Petrus Kulcsar, Akademiai Kiado,
Budapest 1976, 9, 27; Историја српског народа II, Београд 1982, 374, 376-377, 379, 382, 384, 386-389, 432-433,
445-447, 449, 451, 454-454, 460, 543; С. Божанић, Срем у рано м средњем веку, РАД Музеја Во јво дине 49
(2007), 69-77; S. Božan ić, O ratu između Matije Korvina i Đorđa Pođebrada u svetlosti kazivanja Bonfinija ,
God išnjak FF u Novom Sadu (2012), 415-425.
5
С. Божанић, Политичка и култур на делатност деспота Ђорђа Бранковића у Срему , Нови Сад 2012, 117,
нап. 26.
2
положили су 15. фебруара 1486. у цркву св. Луке, у Купинику. 6 Од тог времена Купиник
постаје духовни и културни центар Бранковића у Срему.
Од угарског краља Матије Корвина добили су Купиник, Јарак (castellum Arky) 7 ,
Ириг 8 , Беркасово 9 и нека друга места у Срему, о којима нема документарних потврда.
Били су у обавези да учествују у војним походима угарског краља, односно да бране
границу, а деспот Ђорђе је морао да предводио одред од 1 000 ратника.10 Уклопљени су у
угарски феудални поредак. 11
Још за живота, краљ Матија Корвин је покушао да ожени деспота Ђорђа са
Изабелом, рођаком краљице Беатриче. 12 У историографији, постоји неслагање по овом
питању да ли је до брака дошло или не.13
Највероватније, до 1490. године деспот Ђорђе је извесно време провео на ратишту
у Аустрији. Није искључена могућност, да се током 1487. налазио под Бечким Новим
Местом. 14 Постоји претпоставка да се у време смрти угарског краља налазио у близини
Линца, са војском. Након смрти Матије Корвина (Велики уторак, 6. април 1490. године),
поставило се питање избора новог владара. За круну св. Стефана, се отимало ,,пет
различитих струја и свака је вукла на своју страну”, приповеда Бонфини.15 Бранковићи из
Срема, најпре су подржали Иваниша Корвина, ванбрачног сина покојног краља, потом су

6
Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 255; О цркви свето г Луке у Купинику погледати
опширније рад: В. Матић, Црква светог Луке у Купинову, Грађа за проучавање споменика културе
Војводине X (1980-1981), 41-54.
7
Д. Динић-Кнежевић, Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне јужне Угарске , ЗМС за
историју 37 (1988), 20.
8
Н. Лемајић, Српска елита на прелому епоха, 43, 82.
9
J. Teleki, Hunyadiak kora Magyarországon XII, Pesten 1857, 303-304; G. Pray, Annales rerum Hungariae IV,
Vindobonae 1767, 185-186; К. Јиречек, Историја Срба I, 354.
10
F. Rački, Odnošaj srbskih despota i doselica nasprama kruni i kraljevini hrvatskoj i ugarskoj g. 1426 -1505,
Književnik II, Zagreb 1865, 477.
11
D. Din ić-Knežev ić, Sremski Brankovići, Istraživanja (1975), 5-6; Сима Ћирковић, Поствизантијски деспоти,
ЗРВИ XXXVIII (1999-2000), 399-400.
12
А. Berzeviczy, Aragoniai Beatrix magyar kiralyné életére vonatkozó okiratok , Budapest 1914.
13
И. Руварац, О роду деспотице србске Анђелине и срећи Деспине Марије, 40, наводи да је до склапања овог
брака могло доћи између 1486. и 1490. године; К. Јиречек, Историја Срба I, 412, пише да ,,тај брак не беше
сретан и супрузи се убрзо разведоше”; Војводина I, од најстаријих врема до велике сеобе, Нови Сад 1939,
170 (Д. Ј. Поповић), ,,брак између Ђорђа и Изабеле није био срећан и супрузи су се убрзо разишли; Са друге
стране постоје супротна мишљења, да до брака није дошло: А. Ивић, Историја Срба у Војводини, од
најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), 32, нап. 4, 352; М. Спремић, Деспот
Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 555; М. Спремић, Српски деспоти у Угарској, 56.
14
A. Bonfinis, Rerum Ungaricarum Decades, tomus IV , lib. VIII, 153.
15
A. Bonfinis, Rerum Ungaricarum Decades, tomus IV, lib. IX, 171.
3
стали уз Максимилијана, сина римско-немачког цара Фридриха III, и тек у пролеће 1491.
године пристали су уз Владислава II.
Деведесетих година XV века, браћа су се у више наврата сукобљавала са
славонским великашима. Током 1491. били су у лошим осносима са моћним херцегом
Ловром Илочким. 16 Учествовали су 1493. године у нападу на поседе породице Геребових
од Винтгарта. Заједно са другим великашима, напали су градове Иванку, Свети Ђурађ и
Осијек, затим Сотин у Срему и Сомбатхељ у западној Угарској. 17 Истовремено, против
деспота Ђорђа је вођена истрага због преотимања Борова од Николе Банфиа од Линдаве.18
Крајем 1494. браћа су поново на страни краља Владислава II ушла у обрачун са Ловром
Илочким. 19 Претпели су значајне материјалне штете.
По угледу на Св. Саву, деспот Ђорђе је одлучио да се замонаши и посвети
духовном животу. То се највероватније догодило ,,крајем 1497. или током 1498. године”. 20
После братовог повлачења, Јован је постао деспот Срба, мада се први пут са том
титулом јавља 27. априла. 1495. године. Дакле извесно време, оба брата су носила
деспотску титулу. Био је ожењен са ћерком Стефана и Милице Јакшић, Јеленом. Тим
браком су повезане две најмоћније породице тога времена, Јакшићи из Баната и
Бранковићи из Срема. До склапања овог брака дошло, је највероватније, након именовања
Јована Бранковића за деспота. У Бранковићевом летопису стоји да је Јован који је живео
побожним животом био ожењен са ћерком Стефана Јакшића, и да је након кратког
времена преминуо -,,Igitur frater Joannes, dominus Sirmii, existens et accipiens in conjugem
filiam Stephani Jaxich Helenam, vivens admodum pie, parvum post tempus obiit”. 21 Овај
краткотрајни брак у којем није било мушке деце представља уједно и гашење владарске
лозе Бранковића.
Њихова снаја Јелена се преудала за, католика, Иваниша Бериславића који је понео
титулу деспота. Српски родослови и летописи као и Житије архиепископа Максима

16
ИСН II, 452-453 (С. Ћирковић ).
17
M. Mesić, Pleme Berislavića, 75; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања
потиско-поморишке границе (1703), 38; D. Dinić-Knežev ić, Sremski Brankovići, 31; М. Спремић, Српски
деспоти у Угарској, 58.
18
D. Dinić -Knežević, Sremski Brankovići, 32, нап. 138.
19
L. Thallóczy -A. Áldásy, Magyarorsyág melléktartományainak oklevéltára (1198-1526), Budapest 1907, 284-288;
ИСН II, 453 (С. Ћир ковић).
20
D. Dinić -Knežević, Sremski Brankovići, 35; ИСН II, 455, 447, нап. 8 (С. Ћирковић ).
21
Љ. Сто јановић, С тари српски родослови и летописи, 297, № 1237.
4
прећуткују овај брак. Њен бивши девер и свекрва, како казује Житије архиепископа
Максима, оставши без пространих имања јер је у њихов ,,дом и отачаство” дошао
,,иноплеменик” напустили су Срем. То је свакако изазвало одређено огорчење код српског
становништва, а сама Јелена није била у позицији да утиче на њихову одлуку. Владика
Максим и његова мајка Ангелина су се 1508. године вратили у Срем, после смрти влашког
војводе Радула IV. Максим се 1505. помиње као влашки, а од 1513. као београдски
митрополит.
*
Ангелина (Ангелија, Анђелина, Angela) је била кћи Аријанита Комнина, албанског
господара Коњуха (Елбасана) у области Шкумбе, и Марије Мусаки, кћери Андрије III.22
,,Блажена Госпођа” је кроз цео живот тешко патила. Најпре, треба изнети чињеницу да се
удала 1460. године, за слепог деспота Стефана Бранковића. 23 Скромно су живели у
Фурланији, код Удина. Борила се након супругове смрти (упкојио се 9. октобра 1476.
године) за бољи живот своје деце.24 Затражила је помоћ у Бечу, од римско-немачког цара
Фридриха III. Ускоро су добили замак Вајтерсфелд у Штајерској. 25 Њена једина ћерка,
Марија (Мара) се 1485. удала се за Бонифација IV, маркгрофа од Монферата. Венчању је
поред породице присуствовао и цар Фридрих III. Носећи супругове мошти, заједно са
синовима обрела се на територији данашњег Срема, почетком 1486. године. Живели су у
Купинику. Услед преудаје снаје Јелене за католика и појаве новог деспота Срба у јужној
Угарској, она и Максим су отишли у Влашку, код војводе Радула IV (1495–1508). Поново
је носила мошти најближих, сада супруга и сина. Ускоро се вратила у Срем. У потпуности
се посветила духовности. Била је изузетно образована, мудра, и бистра, сведочи Житије
свете мајке Ангелине. Намеравала је да подигне манастир посвећен Св. Јовану
Златоустом. Чак је по том питању развила дипломатске везе и контакте са великим

22
O Ангелини Бранковић погледати опширније: F. Miklosich, Marija kći Angelina i Konstantin Arijanit, Rad
JAZU 12 (1870), 1-9; Жити је деспотице Ангелине, изд. Д. Руварац, Српски Сион 15 (1905), 552-553; И.
Руварац, О роду деспотице србске Анђелине и срећи Деспине Марије, Зборник Илариона Руварца I, Београд
1934, 36-40; Ђ. Сп. Радо јчић, Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима, Гласник ИД НС 12 (1939),
285-312.
23
К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952, 408.
24
Љ. Сто јановић, С тари српски родослови и летописи, 251.
25
F. M iklosich, Marija kći Angelina i Konstantin Arijanit, 1-9; К. Јиречек, Историја Срба I, 408.
5
московским кнезом Василијем Ивановичем. 26 Пошто је из објективних разлога одустала,
подигла је храм посвећену Сретењу у селу Крушедолу, при којем је основан женски
манастир.
Изузетно је важна за историју српске средњовековне примењене умености.
Приложила је фелон за мошти Св. Јована Милостивог у Пожуну (Братислава). 27 Он је
одавно привукао пажњу истраживача. 28 Претпоставља се да је покров проткан бисерима
извезла и за мошти Светог Симеона Богопримца у Задру.
Велику пажњу је посветила очувању породичне библиотеке Бранковића. Ту су се
налазили и рукописи ,,који су преписани или преведени старањем деспота Ђурђа и
његових потомака”. 29
,,Српска Госпођа” односно ,,Преподобна мати Ангелина” надживела је и сина
Ђорђа (владика Максим) и ћерку Марију. Утеху је пронашла у молитвама, а за кивоте
најближих везла је покриваче. Била је истрајна у вери, стрпљива и смерна. Достојно је
подносила тугу, и бол за преминулим члановима порродице.
Служба Светој мајки Ангелини Бранковић, рано је састављена.30 Она се ословљава
као ,,мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена”.31
Спомиње се и у Заједничкој служби светим деспотима Бранковићима.
Њен култ је вековима брижљиво негован, након њене смрти. Нарочито је био
изражен током XIX века. Чувени Тома Вучић Перишић, подигао је 1858. године у селу
Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини. Године 1898. у Будимпешти је основана
установа ,,Ангелијанум”, женска задруга са циљем да се негује образовање у духу српске
цркве.32
Преставила се између 1516/1517. и 30. јула 1520. године. СПЦ је прославља 12.
августа (30. јул) и 23. децембра (10. децембар).

26
Ст. Димитријевић, Документи ко ји се тичу одноца између српске цркве и Русије у XVI веку, Споменик
СКА XXXIX (1903), 18.
27
Ђ. Сп. Радојичић, Један извезен натпис деспотице Ангелине, ГИД у Новом Саду XIII (1940), 126-130.
28
F. M iklosich, Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosna e, Ragusii, Vienne 1858 (репринт
Београд 2006³), 572, № CDXCV; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902, 114, № 363.
29
С. Томин, Деспотица и монахиња Ангелина Бранковић-света мајка Ангелина, Нови Сад 2009, 15.
30
Ђ. Сп. Радојчић, Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима, 301-302.
31
С. Милеуснић, Култови Срба светитеља у Срему , Срем кроз векове, Слојеви ку лтура Фрушке горе и
Срема, Београд-Беочин 2007, 239.
32
С. Томин, Деспотица и монахиња Ангелина Бранковић-света мајка Ангелина, 31.
6
 Култ њеног супруга, Стефана Слепог, се брзо ширио међу Србима, пошто су
његове мошти положене у цркву Св. Луке. Пролошко Житије светог Стефана је настало
после 1486, а Служба у периоду до 1605. године. СПЦ га прославља 22/9. октобра.
*
По повратку из Влашке у Срем, према Житију архиепископа Максима, владика
Максим је ,,испросивши” од својих сродника Марка и Стефана Јакшића ,,место добро”, а
уз финансијску помоћ влашког војводе Јована Њагоја подигао манастир посвећен
Благовештењу у Крушедолу. 33 Владика Максим је лично узео учешћа у надгледању
радова, баш као што је то некад чинио архиепископ Данило II. Највероватније је и Јелена
Jaкшић на неки начин пружила помоћ бишој свекрви и деверу у њиховим напорима око
подизања новог манастира, али о томе не постоје конкретни историјски подаци. Овај
манастир ће постати породични маузолеј Бранковића, и велико стециште духовности до
најновијег доба.
Њему се приписује подизање манастира Старо Хопово.34 Оснивање манастира
Обеда, који је посвећен Благовештењу, везује се за владику Максима. 35
Поред тога, настојао је да одржи контакте са светогорским манастирима. Ђорђе
(Максим), Јован и Ангелина су на тај начин успостављали духовну везу са својим
,,родитељима и прародитељима”, Немањићима и Бранковићима. У Купинику је 20. марта
1486. године деспот Ђорђе саставио повељу. Заједно са братом и мајком прихватио је
ктиторства над Хиландаром.36 Молитвама Богородице и уз помоћ ,,Сина и Бога”, те
,,силом часног Крста и светих сила небеских и Светог великомученика Георгија и светих
ктитора Симеона и светитеља Саве”, те молитвама њиховог ,,светог оца” деспота Стефана,
пожелели су да буду ктитори над Хиландаром, истиче се у повељи. Они ће давати ,,колико
је у њиховој моћи”, што најбоље илуструје да су се налазили у тешкој материјалној
ситуацији.

33
Опширније погледати: Крушедол, Уметнички споменици у Југославији, Београд 1964, II-III; М.
Тимотијевић, Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Крушедола , Зборник МС за ликовне
уметности 27-28 (1991-1992), 127-150.
34
И. Руварац, Православни српски манастири у Срему, Нови Сад 1892, 5; О. Зиројевић, Цркве и манастири
на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 200.
35
О. Зиројевић, Цркве и ма настири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, 117.
36
К. Митровић, Повеља деспота Ђорђа о прихватању ктиторства над Хиландаром, ССА 5 (2006), 229-239.
7
 Деспоти, Ђорђе и Јован, заједно са мајком, издали су 3. новембра 1495. године
повељу манастиру Св. Павла.37 Обавезали су се да ће годишње помагати манастир са 500
златника. У аренги повеље се позивају на ,,благочестивог деспота Георгија”, који је
обновио и подигао манастир Светог Павла, ,,храм светог великомученика и победоносца
Георгија у славу и на почаст светом великомученику”. ,,Из поштовања”, одлучили су да
следе ,,добре обичаје према својој снази” и дарују манастир. Наглашава се у тексту: ,,Тако
и нас учврсти, свече Божији, да будемо у могућности да помажемо светим храмовима
твојим, и другим божанским храмовима, у којима се име Господа прославља”. На крају
повеље се налази потпис: ,,У Христа бога благочастиви и христољубиви госпођа
деспотица Ангелина, деспот Георгије и деспот Јован”.
Друга Хиландарска повеља настала је 1496. у Купинику. 38 Бранковићи из Срема су
се обавезали да ће годишње даривати манастир са 1 000 златника о Никољдану. Повељу је
саставио деспот Ђорђе, а преписао деспот Јован. Уколико их Бог награди да буду
,,наследники отечству нашему” они ће повећати свој прилог.
Пролошко житије светог Максима Бранковића, настало је у периоду између 1523.
и 1526. године, од стране непознатог Крушедолца. 39 Служба Светом архиепископу
Максиму Бранковићу написана је највероватније 1523. године.40 У њима се често Максим
доводи у везу и пореди са Стефаном Немањом и Светим Савом. Попут Немањића, Максим
је радио на подизању нових, обнављању и даривању тада постојећих цркава и манастира.
Неки историчари, пореде чин монашења деспота Ђорђа и Св. Саве.41 Попут Саве, који је
неуморно радио на организовању цркве, владика Максим је чинио максималне напоре да у
тешким временима шири духовност и окупља народ.

37
F. M iklosich, Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, 539-541, № CDLXII; С.
Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912 (репринт 2005²), 533; К.
Митровић, Повеља деспота Ђорђа, Јована и Ангелине Бранковић манастиру Светог Павла , ССА 6 (2007),
209-217.
38
К. Невострујев, Три хрисовуље у Хиландару, Гласник СУД 25 (1869), 274-277
39
Ђ. Сп. Радојчић, Политичке тежње у српској средњовековној историографији, Творци и дела старе
српске књижевности, Титоград 1963, 331.
40
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 558.
41
Војводина I, од на јастријих времена до Велике сеобе, 171 (Д. Поповић); С. Ћирковић, Срби у средњем
веку, Београд 2005³, 252.
8
 Веома рано је проглашен за светитеља. Седам година након смрти установљен је
култ Максима Бранковића. 42 Његове мошти су нађене целе, и о томе постоје бројна
сведочанства.43 СПЦ га прославља 31/18. јануара.

*
Према предању, деспоти Ђорђе и Јован са мајком су основали манастир Фенек.44
Максим и Јован Бранковић су обновили манастир Прибина Глава. 45 Деспоту Јовану се
приписује ктиторство манастира Дивоша. 46
Есфигменску повељу, 23. јула 1499. издали су деспот Јован и мајка му Ангелина,
што значи да се Ђорђе у том периоду већ био закалуђерио и узео име Максим. 47 Игуман
Герасим се обратио ,,благоверном и христољубивом деспоту Јовану” да буде ктитор
манастира. У повељи се помиње његов деда ,,господин деспот Ђурађ”. Д. Д. Кнежевић је
констатовала да је ,,црква признавала само Ђурђеве законите наследнике”, јер се нису
обраћали деспоту Вуку Гргуревићу. 48
Смрћу Јована Бранковића 10. децембра 1502. нестао је последњи српски деспот из
династије Бранковић. СПЦ га прославља 23/10. децембра.

*
Ликови Сремских Бранковића налазе се на многобројним иконама, фрескама и
бакрорезима. Најстарија заједничка икона настала је у другој половини XVI века.49 Током
XVIII века настало је више икона, на којима су приказани слепи Стефан и Ангелина са
синовима. Приказани су на два трона настала за манастир Крушедол, на икони
крушедолског иконостаса, на зидној слици која се налази на првом спрату конака

42
Војводина I, од најастријих времена до Велике сеобе, 378-379 (Р. Грујић); Л. Павловић, Култови лица код
Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 151.
43
Љ. Сто јановић, С тари српски родослови и летописи, VIII.
44
Д. Руварац, Споменици о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914, 167.
45
Т. Суботин-Голубовић, Српско рукописно наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд 1999, 167.
46
С. Милеуснић, Култови Срба светитеља у Срему, 246.
47
F. M iklosich, Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, 542-543, № CDLXV.
48
D. Dinić -Knežević, Sremski Brankovići, 41.
49
На њо ј су приказани слепи Стефан (са круном на глави, у левој руци држи слепачки штап а у десно ј
бројанице), деспот Јован (са златноцрвеном круном, у десној руци држи крст) , деспо тица Ангелина у
схимничкој о дећи са крстому десној руци и деспот Ђорђе (Максим) у епископско ј одежди са Јеванђељем у
рукама. Ова икона се данас налази у Музеју СПЦ. Погледати детаљније: Ј. Радовановић, Прилог
иконографији светих сремских деспота Бранковића, Зборник за ЛУМ С 7 (1971), 296-298.
9
манастира Крушедол. 50 Мајка Ангелина је приказана на зидним сликама у Ривцу,
Нередину, Буковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у
Београду, припрати Саборне цркве у Шапцу и Пећке патријаршије, манастиру Клисури и
Хиландару. Максим Бранковић се налази на шест икона, заједно са осталим
Бранковићима, које се чувају у Музеју СПЦ. Његове иконе се налазе у Великим Бастајама,
Јаску и многим манастирима. Деспот Јован заједно са оцем, налази се на икони,
Сретењске цркве у Крушедолу. Приказани су на бакрорезима које су приредили
Христофор Жефаровић и Захарије Орфелин. 51 Многобројни су примери, на којима су
Бранковићи из Срема, представљени заједно или самостално, у оквиру ликовне уметности.
Занимљиво је да су на бројним иконама, бакрорезима и медаљама, Бранковићи приказани
са Немањићима, како би се истакла њихова повезаност. 52
*
Епска народна традиција је брижљиво неговала успомену на последње Бранковиће.
Деспот Јован, његов брат владика Максим, мајка Анђелија и Јелена Бранковић, јунаци су
песме ,,Смрт Јова Деспотовића”, која има више варијанти.53 У једној од њих се говори да
се ,,Јово разбољео” у Купинову. Послао је верног слугу Милутина, да позове му брата
Максима:
,,И кажи му, ништа не затаји,
,,Да сам се ја на смрт разбољео”.
Затражио је да се позове и његова мајка, под изговором да се спрема на ратиште, те
треба да га благосиља. Кад је мајка пристигла, затекла је сина на самртничкој постељи:
,,Јао Јово, моје ране грдне!
,,Што ће, Јово, Сријем, земља равна?
,,Што ће, Јово, твоји б’јели двори?
,,Што ће, Јово, твоји врани коњи,

50
Погледати опширније: О. Милановић-Јовић – П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Београд 1963, 10;
П. Васић, Димитри је Бачевић, иконописац карловачки, Гласник СПЦ 9 (1969),234-235
51
Д. Давидов, Христофор Жефаровић, први српски бакрорезац, Дело Христофора Жефаровића, Нови Сад
1961, 49, 108; Д. Медаковић, Српски сликари XVIII-XX века, Нови Сад 1968, 17.
52
С. Томин С, Владика Максим Бранковић, Нови Сад 2007, 176-183.
53
У збирци народних песама из необјављених рукописа В. Стефановића Караџића погледати песме: ,,Смрт
деспота Јована” и ,,Опет смрт деспота Јована”. Српске народне пјесме, из необјављених рукописа Вука
Стефановића Караџића II, Пјесме јуначке најстарије, Београд 1974, бр. 87, 273-279; бр. 88, стр. 279-284; бр.
89, стр. 284-285.
10
 ,,Врани коњи и сиви соколи?
,,Што ће, Јово, твоје пусто благо?
,,Што ће, Јово, твој вјерна љуба?”
На то јој син одговара:
,,Сријем земља стећ’ће господара
,,Ил’ бољега, или ће горега”,
док за своју супругу говори:
,,Моја љуба, ал’је рода туђа,
,,Она ме је често опадала,
,,Моме брату Максиму владици...”. 54
Одредница ,,туђи род” одавно је привукла пажњу истраживача. Јелена је потицала
из чувене српске властеоске породице Јакшић, веома угледне и богате. Чињеница да се
после супругове смрти преудала за католика, на којег је пренето деспотско достојанство,
те му родила два сина, допринела је појави одреднице ,,туђи род”. Ову проблематику,
између осталих, детано је анализирала Мирјана Бошков. Наречена ауторка са разлогом
констатује да се ова ознака можда ,, деспотичином лику прикључила и за њега кроз усмену
традицију учврстила у оној средини, хрватској, католичкој, у којој су Јелену с разлогом
сматрали за туђи род”. 55 Са друге стране, у свим варијантама ове песме истакнута је јака
братска повезаност и љубав између браће.
Песма ,,Змај Огњени Вук и цар од Стамбола” доноси податак да су Јово и Максим
били близанци, што је нетачно. Међутим, у њој је нагласак на њиховом образовању, јер су
послати:
,,Да науче велике науке”.
У наставку се додаје:
,,За владике оба учинише,
,,Поживјеше и владиковаше”. 56

54
В. Стефановић Караџић, Српске народне пјесме II, Бео град 1985, песма бр. 91, стр. 406-408.
55
М. Бошков, Јелена Бранковић у књижевној традицији, Зборник МС за књижевност и језик 43/1 (1995), 30.
56
Б. Петрановић, Српске народне п јесме из Босне и Херцеговине II, Београд 1867, песма бр. 40, стр. 483-506.
11
 И песма ,,Два деспотовића” доноси податак да су Јован и Максим били близанци.57
Нејаки Максим је главни јунак песме ,,Ђурђева Јерина”, у којој Јерина тражи савет од
унука поводом удаје своје ћерке:
,,Троји су је просци запросили:
,,Једно проси Вилип Маџарине,
,,Од Маџарске од земље богате;
,,Друго проси од Москова краљу;
,,Треће проси цар Отомановићу
,,Од Стамбола града Цариграда;”.
Уник Максим је саветује да не удаје ћерку за Турчина јер :
,,Турчин хоће земљу од мираза,
,,Хоће земљу, хоће и градове”.
Пошто га је страховито ударила, Максим говори:
,,Бог т’ убио, моја стара бако!
,,Куд је дала, уз’о час је дала!
,,С њом дала земљу и градове!“. 58
Када је реч о женидби деспота Ђорђа, неки истраживачи су песму ,,Женидба
Максима Црнојевића” довели у везу са Максимом Бранковићем, због неких сличних
мотива и подударности имена.59 Са друге стране, постоје сасвим опречна мишљења. 60
Иако, веома често, на погрешан начин интепретира историјске податке, народна
традиција није заборавила Бранковиће из Срема. Пева о њима и прослава их као веома
умне и образоване људе, са посебним нагласком на међусобној привржености.
Интересантно је да се Ђорђе у њима, углавном помиње под именом Максим.

57
Б. Сто јадиновић, Српске народне песме I, Београд 1869, 143-192.
58
В. Стефановић Караџић, Српске народне пјесме II, песма бр. 80, стр. 341-342.
59
В. Стефановић Караџић, Српске народне пјесме II, песма бр. 89, стр. 373-402.
60
С. Томин С, Владика Максим Бранковић, 194-196.
12
 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Berzeviczy, A. Aragoniai Beatrix magyar kiralyné életére vonatkozó okiratok , Budapest 1914.
Бабингер Ф., Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968.
Božanić, S., O ratu između Matije Korvina i Đorđa Pođebrada u svetlosti kazivanja Bonfinija,
Godišnjak FF u Novom Sadu (2012), 415-425.
Божанић, С., Политичка и културна делатност деспота Ђорђа Бранковића у Срему,
Војвођански простор у контексту европске историје, Нови Сад 2012, 115-128.
Божанић, С., Срем у периоду од 1502. до 1526. године, Споменица ИА ,,Срем” 6 (2007), 72-
90.
Bonfinis, A., Rerum Ungaricarum Decades, tomus IV, ediderunt: Margarita Kulcsar et Petrus
Kulcsar, Akademiai Kiado, Budapest 1976.
Borovszky, S., A nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol 19
(1900), 519-564.
Бошков, М., Јелена Бранковић у књижевној традицији, Зборник МС за књижевност и
језик 43/1 (1995), 17-62.
Васић, П., Димитрије Бачевић, иконописац карловачки, Гласник СПЦ 9 (1969), 234-235.
Војводина I, од најстаријих времена до велике сеобе, Нови Сад 1939.
Давидов, Д., Христофор Жефаровић, први српски бакрорезац, Дело Христофора
Жефаровића, Нови Сад 1961.
Димитријевић, Ст., Документи који се тичу одноца између српске цркве и Русије у XVI
веку, Споменик СКА XXXIX (1903).
Динић-Кнежевић, Д., Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне јужне
Угарске, ЗМСИ 37 (1988), 7-42.
Dinić-Knežević, D., Sremski Brankovići, Istraživanja 4 (1975), 5-47.
Животъ архиепископа Максима, приредио А. Вукомановићъ, Гласник ДСС XI (1859),
125–129.
Житије деспотице Ангелине, изд. Д. Руварац, Српски Сион 15 (1905), 552-553.
Зиројевић, О., Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године,
Београд 1984.
Ивић, A., Из историје Срба у Уграрској, Од пада Смедерева до смрти деспота Вука
(1459-1485), ЛМС 260, св. VIII (1909), 20-43.
Ивић, A., Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-
Поморишке границе (1703), Нови Сад 1929 (репринт 1996).
Историја српског народа II, Београд 1982.
Јиречек, K., Историја Срба I–II, Београд 1952.
Вук Сте. Караџић, Српске народне пјесме II, Београд 1985.
Крушедол, Уметнички споменици у Југославији, Београд 1964.
Лемајић, Н., Белмужевићи, Истраживања ХIII (1991), 73-80.
Лемајић, Н., О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Međunarodni
naučni skup Balkan i Panonija kroz istoriju, Novi Sad 2006, 115-122.
Лемајић, Н., Српска елита на прелому епоха, С. Митровица–Источно Сарајево 2006.
Lemajić, N., Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država,
Novi Sad 1999.

13
Матић, В., Црква светог Луке у Купинову, Грађа за проучавање споменика културе
Војводине X (1980-1981), 41-54.
Медаковић, Д., Српски сликари XVIII-XX века, Нови Сад 1968.
Mesić, М., Pleme Berislavića, Rad JAZU 8 (1869), 53–63.
Miklosich, F., Marija kći Angelina i Konstantin Arijanit, Rad JAZU 12 (1870), 1-9.
Miklosich, F., Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Vienne 1858
(репринт Београд 2006³).
Милеуснић, С., Култови Срба светитеља у Срему, in Срем кроз векове, Слојеви култура
Фрушке горе и Срема, Београд-Беочин 2007, 227-250.
Милановић-Јовић, О.,–Момировић, П., Фрушкогорски манастири, Београд 1963.
Митровић, К., Повеља деспота Ђорђа, Јована и Ангелине Бранковић манастиру Светог
Павла, Стари српски архив 6 (2007), 209-217.
Митровић, К., Повеља деспота Ђорђа о прихватању ктиторства над Хиландаром, Стари
српски архив 5 (2006), 229-239.
Невострујев, К., Три хрисовуље у Хиландару, Гласник СУД 25 (1869), 274-277.
Новаковић, С., Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912 (репринт
2005²).
Павловић, Л., Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965.
Петрановић, Б., Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине II, Београд 1867.
Радовановић, Ј., Прилог иконографији светих сремских деспота Бранковића, Зборник за
ЛУМС 7 (1971), 296-298.
Радонић, Ј., Прилози за историју браће Јакшића, Споменик СКА 59, Београд 1923, 61-76.
Радојчић, Сп. Ђ., Један извезен натпис деспотице Ангелине, ГИД у Новом Саду XIII
(1940), 126-130.
Радојчић, Сп. Ђ., Политичке тежње у српској средњовековној историографији, Творци
и дела старе српске књижевности, Титоград 1963.
Радојчић, Сп. Ђ., Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима, Гласник ИД НС 12
(1939), 285-312.
Rački, F., Odnošaj srbskih despota i doselica nasprama kruni i kraljevini hrvatskoj i ugarskoj g.
1426-1505, Književnik II, Zagreb 1865.
Руварац, Д. Споменици о манастиру Фенеку, Сремски Карловци 1914.
Руварац, И., Православни српски манастири у Срему, Нови Сад 1892.
Руварац, И., О роду деспотице србске Анђелине и срећи Деспине Марије, Зборник
Илариона Руварца I, Београд 1934, 36-40.
Спремић, М., Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994.
Спремић, М., Српски деспоти у Срему, in Срем кроз векове-Слојеви култура Фрушке горе
и Срема, Београд-Беочин2007, 45-73.
Српске народне пјесме, из необјављених рукописа Вука Стефановића Караџића II, Пјесме
јуначке најстарије, Београд 1974.
Станојевић, С., Нешто о Јакшићима, Нова искра 3 (1901), 164-165.
Стојадиновић, Б., Српске народне песме I, Београд 1869.
Стојановић Љ., Стари српски записи и натписи I, Београд 1902.
Стојановић, Љ. , Стари српски родослови и летописи, Београд–Ср. Карловци 1927.
Суботин-Голубовић, Т., Српско рукописно наслеђе од 1557. године до средине XVII века,
Београд 1999.

14
Teleki, J., Hunyadiak kora Magyarországon XII, Pesten 1857.
Тимотијевић, М., Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Крушедола,
Зборник МС за ликовне уметности 27-28 (1991-1992), 127-150.
Томин С., Владика Максим Бранковић, Нови Сад 2007.
Томин, С., Деспотица и монахиња Ангелина Бранковић-света мајка Ангелина, Нови Сад
2009.
Thallóczy L., Áldásy, A., Magyarország melléktartományainak oklevéltára (1198-1526),
Budapest 1907.
Ћирковић, С., О деспоту Вуку Гргуревићу, Зборник МС за ЛУ 6 (1970), 286-287.
Ћирковић, С., Поствизантијски деспоти, ЗРВИ XXXVIII (1999-2000), 399-400.
Ћирковић, С., Срби у средњем веку, Београд 2005³.

РЕЗИМЕ:

Историјску позорницу јужне Угарске (територија данашњег Срема), крајем XV и

почетком XVI века, обележили су синови Стефана Слепог, унуци деспота Ђурђа Вуковића
(Бранковића) и прауници Вука Бранковића. Они су били политички, културни и духовни
предводници Срба, на нареченој територији. Српски народ их вековима прославља.
Деценијама се Бранковићи из Срема налазе у корпусу интересовања историографије,
лигвистике, палеографије и теорије књижевности, историје уметности, архитектуре и
теологије. Готово све научне дисциплине, из објективних разлога, повезуј у култ
Немањића и Бранковића. Црква је величала породицу чији су скоро сви чланови постали
свеци, а српски народ брижљиво чувао успомену на њих, истичући братску љубав и
родољубље Ангелининих синова. Ликови Сремских Бранковића налазе се на
многобројним иконама, фрескама и бакрорезима. Често су приказани заједно са
Немањићима. Народна традиција је под својим окриљем неговала успомену на последње
Бранковиће. Опевани су у многим епским народним песмама. Састављене су им Службе и
Житија. На свим местима настоји да се прикаже повезаност Бранковића из Срема са
Немњићима, те политички и духовни континуитет српског народа.

15