Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за историју

Историјски извори о Југославији

УГОВОР О ПРИЈАТЕЉСТВУ И САРАДЊИ

ИЗМЕЂУ ФНРЈ, КРАЉЕВИНЕ ГРЧКЕ И
РЕПУБЛИКЕ ТУРСКЕ

Ментор: Студент:

Проф. др Биљана Шимуновић - Бешлин Димитрије Јокић

Нови Сад, 2020.

 Уговор је потписан 28. фебруара 1953. у Анкари са циљем узајамне помоћи,
подршке и сарадње ове три државе у одржавању међународног мира, као и стабилности у
њиховом региону, пријатељских односа држава потписница и њиховог заједничког
привредног и културног прожимања. Састављен је на временски период од минимум пет
година. Уговор је настао на основу начела из Повеље Уједињених нација од 26. јуна 1945.

Уговор су потписали: Константин Коча Поповић, државни секретар ФНРЈ по

пуномоћју председника Јосипа Броза; Стефанос Стефанопулос, министар иностраних
послова Краљевине Грчке по пуномоћју краља Павла; професор Фуад Кеприли, министар
иностраних послова Републике Турске по пуномоћју председника Џелала Бајера.

Уговор о пријатељству и сарадњи садржи десет чланова:

По првом државе се обавезују на саветовање о заједничким проблемима, и у ту

сврху се одређује да се њихови министри иностраних послова састају на конференцији
минимум једном годишње где ће разматрати тренутну међународну политичку ситуацију
и актуелне проблеме.

Други и трећи члан баве се питањима одбране и безбедности држава потписница и

одређују сарадњу њихових Генералштабова у циљу координисаног деловања и
усклађивања одлука које се тичу одбране.

Члан четири предвиђа културну, привредну и етничку сарадњу између држава

потписница, чиме је требало подстаћи трговину, туризам и заједничко деловање у
уметности.

Пети члан их обавезује да све потенцијалне међусобне несугласице решавају

мирним путем, по одредбама Повеље Уједнињених нација, као и да се једна другој неће
мешати у унутрашње послове, тј. да ће узајамно поштовати суверенитет и територијални
интегритет једна друге.

Шестим чланом државе потписнице обавезале су се да неће закључити никакав

споразум који може бити на штету друге две потписнице.
 У седмом члану потписнице изјављују да ни једна међународна обавеза коју
тренутно имају није у супротности са одредбама Уговора о пријатељству и сарадњи, као и
да потенцијално такве обавезе ни у будућности неће преузимати на себе.

Осми члан односи се искључиво на Грчку и Турску. У овом члану наведено је да

Уговор о пријатељству и сарадњи не утиче, нити ће у будућности утицати на права и
обавезе Грчке и Турске које имају по Северноатланском споразуму потписаном у
Вашингтону 04. априла 1949. а коме су се оне придружиле 1952.

Деветим чланом остављена је могућност проширења овог споразума са другим

државама које би желеле њему приступити, али тај приступ би морале потврдити три
првобитне потписнице. Уколико би нека држава приступила, добила би иста права и
сматрала би се равноправном са првим потписницама.

Последњи, десети члан одређује да ће се уговор сматрати важећим када га

ратификују све три потписнице, као и да се меродавним сматра уговор састављен на
француском језику. Овим чланом се, такође, одређује да после пет година од ступања
Уговора на снагу, државе имају право да престану бити уговорене стране, али само уз
обавештење владама осталих држава годину дана унапред.

Уговор је прво ратификовала ФНРЈ 06. априла, потом Краљевина Грчка 21. маја, и
последња је то урадила Република Турска 29. маја 1953. године, после чега је, према
десетом члану Уговор ступио на снагу.