СПОРАЗУМНИ РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Димитрије Ћеранић, мр

Милица Драгичевић, мр

Апстракт: Споразумни раскид уговора о доживотном издржавању, и у

теорији, и у пракси изазива мноштво недоумица. У раду су изложена
најзначајнија теоријска схватања о овом проблему. Анализирано је позитивно
право држава насталих на простору СФРЈ. Потреба за обрадом ове теме постоји и
због предстојеће реформе облигационог права у Републици Српској и Федерацији
БиХ, тако да се радом жели допринијети бољем позитивноправном регулисању
овог питања. Аутори су се служили историјским, нормативним и компаративним
методом. На почетку рада, обрађени су појам и врсте уговора о доживотном
издржавању, извори права и уопште споразумни раскид. Посебно је анализирано
законско нормирање ове области, форма и правне посљедице споразумног
раскида, као и специфичности које постоје код уговора о доживотном издржавању
у корист трећег лица.
Кључне ријечи: уговор о доживотном издржавању, споразумни раскид, форма,
правне посљедице раскида.

УВОД

Уговор којим се један уговорник (прималац издржавања) обавезује да се послије

његове смрти на другог уговорника (даваоца издржавања) пренесе својина тачно
одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као
накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га послије
смрти сахрани, представља најчешћи облик уговора о доживотном издржавању. Ова
врста уговора била је регулисана Савезним Законом о насљеђивању из 1955. год. 1
Идентична нормативна рјешења постојала су у законима република и покрајина у
СФРЈ, а постоје и у позитивном праву држава насталих на простору некадашње
Југославије.


Димитрије Ћеранић, мр, виши асистент Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Милица Драгичевић, мр, виши асистент Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

1
Закон о насљеђивању од 11. маја 1955. год. – Савезни ЗОН, Сл. лист СФРЈ, бр. 42/65, пречишћени
текст.

1
 Поред овог облика, уговор о доживотном издржавању се може закључити и у
форми која није регулисана законима о насљеђивању, него општим правилима
имовинског права. Код ове врсте доживотног издржавања, до преноса права са
примаоца на даваоца издржавања долази још за живота уговорних страна. Овај облик
споразума у пракси се рјеђе закључује. У већини права насталих на простору СФРЈ, ова
врста уговора и даље је уређена општим правилима имовинског права. У хрватском
праву изричито се регулише “уговор о доживотном уздржавању“ (пренос права по
смрти примаоца издржавања) и “уговор о досмртном уздржавању“ (пренос права за
живота страна уговорница).2 На досмртно издржавање на одговарајући начин
примјењују се одредбе којима се регулише доживотно издржавање. У Нацрту Закона о
облигационим односима Републике Српске / Федерације БиХ из 2003. год. 3, као и у
Приједлогу Закона о облигационим односима БиХ 4, такође су предвиђене обје врсте
споразума, с тим да нормативна рјешења нису идентична. 5

Као подврста и једног и другог облика уговора о доживотном издржавању, може

се јавити и споразум у корист трећег лица. Код овог споразума, давалац издржавања
(промитент), обавезује се другој страни (стипуланту) да ће доживотно издржавати неко
треће лице (бенефицијара), док се, на другој страни, стипулант обавезује промитенту да
ће на њега пренијети својину на одређеним стварима и/или каква друга права одређена
уговором.6

ИЗВОРИ ПРАВА

Савезним Законом о насљеђивању први пут је свеобухватно регулисана једна

грађанскоправна област па су се у њему нашле и неке одредбе чије је природно мјесто у
закону којим се регулишу облигациони односи. Ту, прије свега, мислимо на одредбе
којима је регулисан уговор о уступању и расподјели имовине за живота и уговор о
доживотном издржавању. У Закону о облигационим односима из 1978. год. 7 нису

2
Zakon o obveznim odnosima Republike Hrvatske – ЗОО Хрватске, Narodne novine RH, бр. 35/05, 41/08. –
В. чл. 579–589 ЗОО-а Хрватске.
3
Нацрт Закона о облигационим односима Републике Српске / Федерације БиХ – Нацрт ЗОО РС/ФБиХ.
Доступно на: (http://www.ruessmann.jura.uni-sb.de/BiH-Project/Data/Obligacije.pdf).
4
Приједлог Закона о облигационим односима БиХ – Приједлог ЗОО БиХ. Доступно на:
(http://www.mpr.gov.ba/userfiles/file/Javne%konsultacije/ZoO_final. pdf).
5
В. чл. 1024 ст. 2 и 4 и чл. 1026 ст. 2 Нацрта ЗОО-а РС/ФБиХ, односно чл. 1079 ст. 4, чл. 1087 и чл. 1089
Приједлога ЗОО-а БиХ.
6
Овај облик уговора о доживотном издржавању треба разликовати од уговора код којих се на страни
примаоца издржавања јавља више лица (нпр., супружници). Такви споразуми не представљају уговоре у
корист трећег лица јер уговарачи уговарају права за себе, с тим да се на једној страни јавља множина
субјеката.
7
Закон о облигационим односима – ЗОО, Сл. лист СФРЈ, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89.

2
преузете ове норме из Савезног ЗОН-а нити су уређени многи други уговори. До овога
је дошло због прерасподјеле надлежности између федерације и република чланица.
Све државе настале на простору СФРЈ, са изузетком Србије и БиХ, законима о
облигационим односима8 регулисале су и уговор о доживотном издржавању. У праву
Србије9, као и у праву законодавних ентитета унутар БиХ, ова област и даље је уређена
законима о насљеђивању.
Почетком 2009. године, у Републици Српској усвојен је Закон о насљеђивању
којим је регулисан и уговор о доживотном издржавању. 10 У овом ентитету, примјењује
се југословенски Закон о облигационим односима. 11 У Федерацији БиХ и Брчко
Дистрикту БиХ, такође се примјењује ЗОО. 12 У овим законодавним ентитетима још
увијек се примјењује и Закон о насљеђивању СР БиХ 13, с тим да се у Федерацији у
парламентарној процедури налази Закон о насљеђивању ФБиХ. 14

У Босни и Херцеговини тренутно је у току процес реформе облигационог права. 15

Нацртом Закона о облигационим односима Федерације БиХ / Републике Српске био је
предвиђен и уговор о доживотном издржавању. Такво нормативно рјешење постојало је
и у Приједлогу Закона о облигационим односима који је био упућен у парламентарну
процедуру на нивоу БиХ.16 Новим законским нацртима полазни основ чини
југословенски ЗОО. Поред тога, уврштене су и одредбе о заштити потрошача садржане
у директивама ЕУ, као и одредбе којима се регулишу именовани уговори који су били
предвиђени у Скици за законик о облигацијама и уговорима 17, као и норме о неким
уговорима трговинског права. С обзиром на тему овог рада и на политичку позадину
8
Закон о облигационим односима Републике Црне Горе – ЗОО Црне Горе, Сл. лист РЦГ, бр. 47/08;
Obligacijski zakonik Republike Slovenije – ЗОО Словеније, Uradni list RS, бр. 83/01, 32/04, 28/06 Одл. УСРС
U-I-300/04-25, 29/07 Одл. УСРС У-И-267/06-41, 40/07, 97/07 – пречишћени текст; Закон за облигационите
односе Републике Македоније – ЗОО Македоније, Службени весник на РМ, бр. 18/01, 78/01, 04/02, 59/02,
59/03; ЗОО Хрватске.
9
Закон о наслеђивању Републике Србије – ЗОН Србије, Сл. гласник Р. Србије, бр. 46/95, 101/03.
10
Закон о насљеђивању Републике Српске – ЗОН РС, Сл. гласник РС, бр. 1/09.
11
ЗОО, са измјенама и допунама, Сл. гласник РС, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04.
12
ЗОО, са измјенама и допунама, Сл. лист Р БиХ, бр. 2/92, 13/93, 13/94 и Сл. новине ФБиХ, бр. 29/03.
13
Закон о насљеђивању СР БиХ – ЗОН СР БиХ, Сл. лист СР БиХ, бр. 7/80, пречишћени текст и исправка,
бр. 15/80.
14
Представнички дом Парламента ФБиХ је 20.10.2009. год. усвојо Нацрт Закона о насљеђивању ФБиХ.
На 28. сједници Дома народа Парламента ФБиХ, 28.1.2010. год. потврђен је овај Нацрт и упућен у даљу
парламентарну процедуру.
15
У БиХ се већ одавно приступило реформи грађанског права у области облигационих односа и
стварних права. Носилац пројекта за израду нових прописа била је њемачка Фондација за техничку
сарадњу GTZ (Deutsche Gesellschat für Technische Zusammenarbeit GTZ GmbH). Више о пројекту GTZ-a под
називом Assistance in Commercial Law Reform in Bosnia and Hercegovina видјети на Интернет страници
www.gtz.de.
16
Неки од представника заједничких институција БиХ сматрају да је опортуније имати ЗОО на нивоу
Босне и Херцеговине, иако је питање уставне надлежности БиХ и ентитета о овом питању веома спорно.
Овакав став, они правдају садржином документа Министарства иностраних послова БиХ под називом
White paper – Извод из Бијеле књиге Европске уније (Припреме придружених земаља централне и источне
Европе за интеграцију у унутрашње тржиште Уније).
17
У Скици је регулисан и уговор о доживотном издржавању у чл. 943–955, а била је предвиђена и
доживотна рента у чл. 956–968. – В.: М. Константиновић, Облигације и уговори, Скица за законик о
облигацијама и уговорима, Београд 1996, стр. 316–323.

3
која прати овај проблем, овдје се нећемо изјашњавати о предностима и недостацима
позитивноправног регулисања ове области на нивоу БиХ, односно на нивоу ентитета.

СПОРАЗУМНИ РАСКИД УГОВОРА

Уговор је извор облигација и дефинише се као сагласност изјављених воља двају

или више лица, која производи одређено правно дејство. То дејство се састоји у
настанку, измјени или престанку облигационих односа. Облигација је правни однос
између двије одређене стране, на основу кога је једна страна (повјерилац) овлашћена да
захтијева од друге стране (дужника) одређено давање, чињење или уздржавање од
нечега што би иначе имала права да чини, а друга страна је дужна да то испуни. 18

Уговор као извор облигација може престати на више начина. Уговор се може
поништити, може доћи до његовог раскида 19 (било споразумног или једностраног), а
може престати и усљед смрти неке од страна уговорница, као и усљед немогућности
испуњења.20 Сви ови начини престанка уговора односе се и на уговор о доживотном
издржавању, уз поштовање његових специфичности.

Споразумни раскид представља посљедицу поштовања начела аутономије воље

(приватне аутономије) која је присутна, како код настанка, тако и код престанка
уговора. Споразумним раскидом уговорници изражавају сагласност воља да одустану
од раније закљученог уговора. Предмет тог споразума је раскид првобитног уговора.
Споразумни раскид је могућ све док првобитни уговор није потпуно извршен. Ако је
извршен до краја, тада настаје потпуно нови споразум чији је предмет исти као код

18
Између осталих, в.: С. Перовић, Облигационо право, Београд 1990, стр. 7; О. Антић, Облигационо
право, Београд 2007, стр. 50–51; Ж. С. Ђорђевић, В. С. Станковић, Облигационо право, општи део, Београд
1987, стр. 86.
19
Данас, могућност измјене и раскида уговора постоји у свим савременим правима, мада је дуго, под
утицајем правила pacta sunt servanda, ово било незамисливо. Према класичном схватању, уколико једна
страна не изврши своју обавезу или је не изврши онако како је требало да је изврши, друга страна нема
право да раскине уговор, већ само може да захтијева принундно извршење уговора и накнаду штете ако су
за то испуњени услови. Временом, начело савјесности и поштења, као основно уговорно начело,
превладало је догматску примјену принципа pacta sunt servanda па се дошло и до могућности раскида и
измјене уговора.
20
В.: Перовић: нав. дјело, стр. 447; Љ. Милошевић, Облигационо право, Београд 1972, стр. 116–117.
У ЗОО-у се не говори о престанку уговора већ о престанку облигација. Мада се аутори углавном слажу
око тога да уговор као извор настанка облигационог односа престаје на све оне начине на које престаје и
облигација, у теорији су заступљена различита мишљења која се тичу начина престанка уговора.
Тако, на примјер, поред ових наведених разлога, професор Ј. Радишић наводи као начин престанка
уговора протек времена и отказ, професор Б. Мораит поред ових начина не наводи смрт као начин
престанка уговора већ престанак уговора испуњењем или без испуњења, док су према професору Б. Лози
позната три начина престанка уговора, а то су поништење уговора, раскид уговора и неизвршење уговора у
строгом року. Према професору С. Јакшићу, уговор престаје поништењем, споразумним и једностраним
раскидањем. – В.: Ј. Радишић, Облигационо право, Београд 2004, стр. 163-164; Б. Лоза, Облигационо право,
Београд 2000, стр. 151; С. Јакшић, Облигационо право, Сарајево 1960, стр. 200; Б. Мораит, Облигационо
право, Бања Лука 2007, стр. 278.

4
првог уговора, али у коме стране имају супротне улоге од оних које су првобитно
имале, и не можемо stricto sensu говорити о споразумном раскиду.

Самим тим, можемо закључити да је споразумни раскид могућ само у случају

неизвршеног или дјелимично извршеног уговора. 21 Овом констатацијом не задиремо у
уговорну природу споразумног раскида. Он јесте нови уговор. Њиме стране одустају од
раније закљученог, а неизвршеног односно дјелимично извршеног уговора. Предмет
споразумног раскида се разликује од предмета новог уговора са замијењеним странама
који постоји у случају да је првобитни уговор извршен до краја.

Материјалноправни услови који су били потребни за настанак уговора, морају

бити испуњени и приликом његовог престанка путем споразумног раскида. Потребно је
постојање општих услова који су потребни за постојање било ког уговора, па тако и
споразума којим се раскида ранији уговор. То су: способност уговарања, сагласност
изјављених воља, предмет и основ (кауза).22

Ако је у питању формални уговор, поставља се питање да ли је за његов

споразумни раскид потребна иста форма која је потребна и за закључење. Одговор на
ово питање даћемо касније. Овдје ћемо само констатовати, да форма може бити
предвиђена законом, или споразумом страна уговорница.

СПОРАЗУМНИ РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

У већини права насталих на тлу СФРЈ, постоји посебна одредба по којој уговорне
стране споразумно могу раскинути уговор о доживотном издржавању и пошто је
почело његово извршење.23 Идентично нормативно рјешење, предложено је и у Нацрту
ЗОО-а РС/ФБиХ, односно Приједлогу ЗОО-а БиХ.24

У ЗОН-у Србије, ово право се нигдје изричито не помиње. То зато, јер

споразумни раскид није ништа друго до нови уговор којим се раскида ранији уговор
(mutuus dissensus), а аутономија воље (приватна аутономија) је недвосмислено законски
гарантована.25 На споразумни раскид уговора о доживотном издржавању примјењују се
општа правила предвиђена ЗОО-ом, невезано за то да ли је овај споразум настао по
нормама уговорног права или одредбама ЗОН-а.
21
В.: Перовић, нав. дјело, стр. 487; Ђорђевић–Станковић, нав. дјело, стр. 309; Лоза, стр. 49; Мораит, стр.
280; Антић, стр. 394; Ј. Салма, Облигационо право, Нови Сад 2004, стр. 417.
22
В.: Перовић, нав. дјело, стр. 245; Радишић, нав. дјело, стр. 78; Јакшић, нав. дјело, стр. 97; Лоза, нав.
дјело, стр. 99; Салма, нав. дјело, стр. 226; Милошевић, нав. дјело, стр. 35.
23
В. чл. 1082 ст. 1 ЗОО-а Црне Горе; чл. 583 ст. 1 ЗОО-а Хрватске; чл. 561 ст. 1 ЗОО-а Словеније; чл.
1033 ст. 1 ЗОО-а Македоније; чл. 142 ст. 1 ЗОН-а РС; чл. 123 ст. 1 ЗОН-а СР БиХ.
24
В. чл. 1210 ст. 1 Нацрта ЗОО-а РС/ФБиХ, као и чл. 1083 ст. 1 Приједлога ЗОО-а БиХ.
25
В. чл. 10 у вези са чл. 26 ЗОО-а.

5
 Поједини аутори су критиковали овакво законско рјешење. 26 По њима, и даље
постоји потреба за изричитим регулисањем споразумног раскида. Мислимо, да ови
теоретичари нису у праву. Ако бисмо се водили оваквим резоном, онда би код сваког
именованог уговора требало регулисати и његов споразумни раскид, што је потпуно
бесмислено. У Савезном Закону о насљеђивању из 1955. год., као и у другим
покрајинским и републичким законима о насљеђивању из СФРЈ, постојала је оваква
одредба јер тада није био усвојен ЗОО. Оваква одредба данас је сувишна јер је
замјењују општа правила предвиђена ЗОО-ом.

Спорно питање представља и завршетак поменуте норме, гдје се каже да се

уговор о доживотном издржавању споразумно може раскинути и „након што је почело
његово испуњење“. Да ли је почело извршење уговорних обавеза или није, уопште није
битно за споразумни раскид, важно је да је уговор настао. 27 По закључењу уговора, све
до његовог потпуног извршења, могућ је споразумни раскид. Једина релевантна
чињеница у погледу извршења, а у вези са споразумним раскидом, јесте то да ли је
уговор у потпуности извршен. У случају да јесте, није више у питању споразумни
раскид него потпуно нови уговор са замијењеним улогама. Међутим, код уговора о
доживотном издржавању, након потпуног извршења уговорних обавеза (обавеза
издржавања престаје јер је прималац издржавања умро), ни теоријски ни практично
није могуће закључити нови уговор са замијењеним странама. Нешто другачије је код
уговора о доживотном издржавању код којих се на страни примаоца издржавања јавља
више лица. У случају смрти једног од њих, надживјели прималац издржавања 28 може
споразумно раскинути уговор са даваоцем издржавања јер уговор није до краја
извршен.29

Због свега горе наведеног, мислимо да у предстојећој реформи облигационог

права у Републици Српској и Федерацији БиХ, треба брисати постојећу одредбу о
споразумном раскиду уговора о доживотном издржавању. Такође, сматрамо да нема
потребе ни за одредбом којом се регулише раскид уговора због неиспуњења. И у овом
случају раскида, довољне су опште одредбе Закона о облигационим односима. Добар

26
Свој став, ови теоретичари бране чињеницом да је „уговор о доживотном издржавању уговор sui
generis, као и да се оваква одредба већ дуго налазила у правним прописима па није било потребе да се она
избацује“. – В.: М. Албијанић, Уговор о доживотном издржавању, Правни живот, бр. 10/1996, стр. 509.
27
Неки аутори истичу да ако је уговор о доживотном издржавању раскинут споразумно или по одлуци
суда, а стране га нису почеле испуњавати, тада он не производи дејства и сматра се као да није ни био
закључен. – В.: Б. Благојевић, В. Круљ, Коментар Закона о облигационим односима, том I, Београд 1980,
стр. 345.
28
Обавеза даваоца према примаоцима издржавања је недјељива – јединствена.
29
Слично, в. у: Љ. Прокић, Уговор о доживотном издржавању, магистарски рад, одбрањен на Правном
факултету Универзитета у Београду, стр. 124. Примјере за ово имамо и у судској пракси. – В. пресуду ВСС,
Рев. 959/2000, Збирка судских одлука, књ. 26, св. 1 за 2000, стр. 55, одл. бр. 56.

6
примјер нормативне усклађености постоји у позитивном праву Србије, за који мислимо
да би могао послужити као узор за реформу позитивног права код нас.

ФОРМА СПОРАЗУМНОГ РАСКИДА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ

ИЗДРЖАВАЊУ

Прије него што почнемо расправљати о форми споразумног раскида уговора о

доживотном издржавању, треба да напоменемо да је у правима из окружења углавном
предвиђена нотарска форма као услов пуноважног закључења овог споразума. Додуше,
у појединим законодавствима предвиђена је и судска надлежност, односно могућност
да се уговор закључи како пред судијом, тако и пред јавним биљежником. 30

Што се тиче форме споразумног раскида формалних уговора, у теорији су

присутна два супротстављена схватања. По једном мишљењу, за споразумни раскид
формалног уговора потребно је испунити исту форму која се захтијева и за његов
настанак.31 С друге стране, неки тврде да се формални уговор може раскинути и
неформалним споразумом.32

Законом о облигационим односима предвиђена је начелна могућност раскида

формалних уговора и неформалним споразумом, изузев ако је за одређени случај
законом предвиђено шта друго, или ако циљ због кога је прописана форма за
закључење уговора захтијева да раскидање уговора буде обављено у истој форми. 33
Није спорно да законом нису предвиђена никаква специфична правила за форму
споразумног раскида уговора о доживотном издржавању. Међутим, поставља се
питање домашаја циља прописане форме за закључење и његовог утицаја на
споразумни раскид.

Циљ прописане форме закључења уговора о доживотном издржавању није

заштита друштвених интереса већ заштита интереса уговарача, и то, прије свега,
заштита интереса примаоца издржавања. Формом се желе спријечити непромишљена
располагања и случајеви злоупотребе повјерења, односно злоупотребе незнања и
30
В. чл. 139 ст. 2 ЗОН-а РС; чл. 558 ЗОО-а Словеније; чл. 1076 ЗОО-а Црне Горе. Према чл. 580 ЗОО-а
Хрватске, предвиђено је да уговор о доживотном издржавању мора бити састављен у писаном облику те
овјерен од суца надлежног суда, или потврђен (солемнизиран) по јавном биљежнику, или састављен у
облику јавнобиљежничког акта. У чл. 1030 ЗОО-а Македоније, прописано је да се уговор о доживотном
издржавању мора саставити у писменој форми, а мора бити и овјерен од надлежног суда.
31
Између осталих, в.: С. Сворцан, Раскид уговора о доживотном издржавању, докторска дисертација,
одбрањена на Правном факултету у Београду 1987, стр. 387–388; И. Бабић, З. Петровић, Облигационо
право, посебни дио, Београд 2004, стр. 142.
32
,,... Формални уговори се начелно могу раскинути и неформалним споразумом, па је то могућно и код
уговора о доживотном издржавању.” – В.: О. Антић: Наследно право, Београд 2007, стр. 338. Исто, в. у: К.
Месаровић, О раскиду уговора о доживотном издржавању и његовим правним последицама, Гласник
АКВ, бр. 2/1962, стр. 12.
33
В. чл. 68 ЗОО-а.

7
тешких прилика јер овакве споразуме најчешће закључују стара и немоћна лица.
Такође, чести су и уговори у којима се на страни даваоца појављују неки, али не и сви
најближи законски насљедници примаоца издржавања. У том случају, остали законски
насљедници губе право насљеђивања ствари и права чија је предаја предмет таквих
уговора, па се на ову чињеницу мора скренути пажња примаоцу издржавања. О значају
упозоравања на правна дејства уговора приликом његовог закључења довољно нам
говори податак да је непоштовање овог захтјева форме санкционисано апсолутном
ништавошћу.34

С обзиром на то да је циљ формалности закључења уговора спречавање

непромишљеног располагања и заштита старих и слабих лица, као и посредна заштита
примаочевих законских насљедника, онда овај циљ не може имати утицаја на форму
споразумног раскида. Формалност закључења уговора је једно питање, а формалност
његовог споразумног раскида друго. Поред овог разлога, морамо истаћи и један разлог
принципијелне природе. У нашем праву доминира консенсуализам односно начелна
неформалност уговора па је инсистирање на паралелизму форми код настанка и
престанка уговора по природи ствари неодрживо. 35 Стога, сматрамо да у нашем праву
учешће суда, односно нотара није неопходно приликом споразумног раскида уговора о
доживотном издржавању и он се може учинити неформалним споразумом страна
уговорница.36

Ипак, овдје треба истаћи још неколико напомена. Према мишљењу неких аутора,
а с чиме се у потпуности слажемо, у случају спора, ако нема одлучних доказа о
споразумном раскиду, треба се држати претпоставке да формални уговор није раскинут
неформалним путем. То зато, јер је наведена претпоставка у функцији начела правне
сигурности, чиме се штите интереси и примаоца и даваоца издржавања. Али, ако
споразумни неформални раскид није споран међу уговарачима, тада саме странке,
користећи приватну аутономију (аутономију воље), одустају од позивања на форму. 37

34
Више о овоме, в. у: Антић, Наследно право, стр. 340–342; B. Hrvatin, Nasljednopravni ugovori, стр. 133–
134 у: Novo nasljednopravno uređenje, редактор M. Dika, Narodne novine, Zagreb 2003. Супротно, в. у: Kreč–
Pavić, Komentar Zakona o nasljeđivanju, Narodne novine, Zagreb 1964, стр. 335.
35
Слично, в. у: Перовић, нав. дјело, стр. 490.
36
Поједини аутори који се опредјељују за формални споразумни раскид, поред формалног уговора о
споразумном раскиду бране и „споразумни раскид који се врши у парничном поступку, када би одлука о
раскиду могла бити донета или у форми поравнања или у форми пресуде“. – Сворцан, нав. дјело, стр. 387–
388. Ови теоретичари се позивају и на судску праксу, која је по њиховим ријечима „готово без изузетака“
потврдила овакво њихово схватање, притом наводећи и неке од судских одлука, нпр.: Одл. ВС СР БиХ,
Рев. 140/79; Одл. Оп. суда у Краљеву, П. 1538/76, П. 1226/76, П. 883/76, П. 1830/76 и сл.
Чини нам се, да је покретање парничног поступка потпуно беспотребно за споразумни раскид уговора о
доживотном издржавању, што због природе парнице као начина за рјешавање спора који у овом случају не
постоји, то и због трошкова и спорости које доноси такав поступак.
37
В.: О. Антић, Облигационо право, Београд 2007, стр. 396.

8
 Међутим, постоје теоретичари који се не слажу са оваквим ставовима. Према
овим правним писцима, споразумни раскид уговора о доживотном издржавању обавља
се у истој форми која је предвиђена за закључење тог уговора. 38 Овај уговор не може
бити пуноважно раскинут неформалним споразумом пошто циљ због кога је прописана
форма за закључење уговора захтијева да раскидање буде обављено у истој форми. 39 Тај
уговор је основ за брисање забиљежбе извршене у земљишним књигама, ако су
предмет уговора биле непокретне ствари примаоца издржавања. 40 Споразумно се може
раскинути уговор о доживотном издржавању чије је извршење започето, али и уговор
чије испуњење није почело.41

Неки аутори прилично аргументовано бране свој став да је циљ због кога је
прописана форма закључења уговора о доживотном издржавању такав да захтијева да
раскидање уговора буде обављено у истој форми. 42 Они сматрају да чињеница да се
стране уговорнице не враћају у положај у коме су се налазиле прије закључења уговора
(јер постоји питање накнаде за дато издржавање), говори у прилог закључку да је
потребан формални споразумни раскид. 43 Такође, они истичу да је код уговора о
доживотном издржавању поред функције упозорења наглашена и доказна функција
форме (обезбјеђење доказа постојања уговора одређене садржине јер дејства која се
тичу стицања својине на примаочевим стварима наступају тек у тренутку његове
смрти), што за посљедицу има паралелизам форми и код споразумног раскида. 44
Немамо намјеру да шире расправљамо о наведеним аргументима јер мислимо да смо у
претходним излагањима довољно аргументовали наше схватање, али осврнућемо се на
изнесене тврдње.

Поменути теоретичари, анализирајући ставове других правних писаца, истичу да

аргумент по коме је форма потребна код закључења уговора због спречавања
пренагљеног одлучивања, али не и код споразумног раскида јер тада долази до враћања
у положај у коме су уговарачи били прије обавезивања, није прецизан и потпун. То
зато, јер ово важи само у случају да претходно није започело извршење уговорних
38
Иако смо поборници става да се уговор о доживотном издржавању може споразумно раскинути и
неформалним путем, није спорно да се то може учинити и на начин као што се тај уговор и закључује.
Такође, потпуно смо свјесни чињенице да оваквих случајева има у пракси, а што показују и поједина
истраживања. – В.: Ј. Видић, Уговор о доживотном издржавању у судској пракси, Правни живот, бр.
10/2003, стр. 198.
39
Нека истраживања показују да је број формалних споразумних раскида изузетно мали у пракси, чак
испод 3 % у односу на број закључених уговора о доживотном издржавању. – В.: Видић, нав. дјело, стр.
198. Мишљења смо, да је број споразумно раскинутих уговора о доживотном издржавању далеко већи, из
простог разлога што неформални споразумни раскиди остају статистички незабиљежени.
40
У том случају, јесте потребан формални раскид, али напомињемо да упис забиљежбе у земљишним
књигама није обавеза страна уговорница него само једна од могућности обезбјеђења права даваоца
издржавања.
41
В.: Бабић–Петровић, нав. дјело, стр. 142; Лоза, нав. дјело, стр. 224.
42
В.: Д. Ђурђевић, Основи наследног права Црне Горе, Подгорица 2010, стр. 312–313.
43
Ibid.
44
Ibid.

9
обавеза.45 У супротном, што је најчешћи случај код уговора о доживотном издржавању,
приликом споразумног раскида поставља се питање накнаде за дато издржавање. 46

Без намјере да тумачимо било чије ријечи и да бранимо било чије ставове, чини
нам се да се под „враћањем у положај у коме се било прије закључења уговора“
подразумијева и реституција у пуном смислу тог појма, а која је могућа и код раскида
уговора, било споразумног или једностраног, као и код неважећих уговора. 47 Самим
тим, „стављање у положај у коме се било прије настанка уговора“ могуће је и као
посљедица пуког споразумног раскида, али и као посљедица акта реституције.

Иза расправе о значењу појединих синтагми крије се једно занимљиво питање. У

анализи ставова других аутора, поменути правни писци нису се прецизно изјаснили о
томе да ли сматрају да је неформалан споразумни раскид уговора о доживотном
издржавању могућ само ако није почело извршење уговорних обавеза, под условом да
заборавимо на мишљење неких теоретичара да у том случају уговор не производи
правна дејства и сматра се да није ни настао 48. Из контекста који је присутан код
поменутих писаца, тенденциозно бисмо могли закључити да они ипак дијеле такво
мишљење, те бисмо тиме довели у методолошки несклад аргументе којима се они
служе. Ипак, мислимо да то није тако и да ови аутори методолошки коректно бране
своје ставове.

Позивајући се на наглашену доказну функцију форме, ови аутори истичу да је то

циљ због кога је форма успостављена и због које је обавезан формалан споразумни
раскид уговора. Притом, ови теоретичари напомињу на могућност честих спорова у
вези са споразумним раскидом који не би био документован. Мислимо, да захтијевање
формалног споразумног раскида неће умногоме смањити број спорова који се могу
јавити у пракси поводом овог питања. Парничари се увијек могу позивати на
непостојање неког од материјалноправних услова, како за закључење, тако и за
споразумни раскид овог уговора уколико им је циљ да се споре. Чињеница да је раскид
документован може само помоћи суду у рјешавању спора, али спор ће постојати
уколико то стране буду хтјеле. Чини нам се, да је за разрјешење ове недоумице
најприхватљивије мишљење које смо већ истакли – у случају постојања спора око
постојања споразумног раскида, треба се држати претпоставке да формални уговор није
раскинут неформалним путем. Овим бисмо постигли склад између начела правне
сигурности и начела приватне аутономије.
45
В.: Ђурђевић, нав. дјело, стр. 312. Супротно, в. у: С. Перовић, Формални уговори у грађанском праву,
Београд 1964, стр. 109.
46
Ibid.
47
Између осталих, о реституцији в. у: Лексикон грађанског права, Номос, Београд 1996, стр. 625–626.
48
В.: Благојевић–Круљ, нав. дјело, стр. 345.

10
 Ипак, постоје облици уговора о доживотном издржавању код којих је обавезан
формалан споразумни раскид. Формални захтјеви морају бити испоштовани код
уговора код којих је пренос права својине на непокретним стварима учињен за живота
страна уговорница. То зато, јер је за пренос ових права потребна писмена форма и
овјера код суда, односно нотарска форма.49 Ипак, формалност споразумног раскида у
овом случају није посљедица формалности уговора о доживотном издржавању, него
посљедица формалности уговора којим се врши пренос права својине на
непокретностима. Ово је очигледно јер су у питању потпуно различите форме и
поступци. У првом случају, ријеч је о ванпарничном поступку потврђивања садржине
уговора, док је у другом случају ријеч о поступку овјере потписа од стране суда
односно поступку састављања нотарски обрађене исправе. 50

Не можемо, а да не поменемо и нека оригинална схватања о овом проблему.

Поједини аутори сматрали су да је неформалан раскид могућ и код уговорâ о
доживотном издржавању код којих је до преноса права својине на непокретностима
дошло још за живота страна уговорница. По њима, пресуда којом се утврђује постојање
неформалног споразумног раскида довољна је исправа за брисање права у јавном
регистру.51

Овдје би се могло поставити неколико начелних питања. Прво, којом врстом

тужбе би се захтијевало доношење овакве пресуде и да ли је она уопште допуштена. Да
ли је то кондемнаторна52, декларативна53 или пак конститутивна 54 тужба. Друго, под
условом да заборавимо на процесноправну димензију проблема, да ли циљ прописане
форме за закључење уговора о промету непокретности захтијева исту формалност и за
споразумни раскид оваквих уговора.55 И, ако све претходно изоставимо, какав
практични домашај има овај став када узмемо у обзир да се за овакав споразумни
раскид захтијева скупо, споро и компликовано парничење.

49
Слично, в. у: Kreč–Pavić, нав. дјело, стр. 384.
50
О овоме више видјети у: Г. Станковић, Поступак за потврђивање садржине уговора о доживотном
издржавању, стр. 58–67, у: Уговор о доживотном издржавању, Ниш 1997.
51
В.: Прокић, нав. дјело, стр. 127.
52
Питање је у чему би се састојала захтијевана чинидба.
53
Овим тужбама се не може тражити утврђење постојања чињенице, него утврђење постојања неког
права или правног односа, односно истинитости или неистинитости неке исправе.
54
Конститутивне тужбе су посљедица постојања и вршења преображајних права. Инструменти правне
технике који се превасходно користе за вршење преображајних права су правни послови. Изузетно,
законом су предвиђени случајеви у којима до правних промјена долази правноснажношћу судских пресуда.
55
О овоме, више видјети у: Перовић, нав. дјело, стр. 490–492.

11
 ПРАВНA ДЕЈСТВA СПОРАЗУМНОГ РАСКИДА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ
ИЗДРЖАВАЊУ

Законима из окружења различито су регулисана правна дејства споразумног

раскида уговора о доживотном издржавању. У некима, уопште не постоје одредбе о
дејствима раскида овог уговора, него је то питање уређено општим нормама уговорног
права.56 Неким законима изричито се предвиђају дејства једностраних раскида оваквих
уговора,57 док се у другима прописују посебне одредбе о појединим врстама
једностраног раскида.58

У праву РС, ФБиХ и Брчко Дистрикта БиХ, постоји уопштена одредба у којој се
каже да у случају раскида уговора о доживотном издржавању свака страна задржава
право да од друге стране тражи накнаду која јој припада по општим правилима
имовинског права. Ова одредба се односи и на споразумни раскид и на једностране
раскиде.59 У Нацрту ЗОО-а РС/ФБиХ, предвиђено је идентично нормативно рјешење, 60
док се Приједлогом ЗОО-а БиХ ово питање уопште не регулише.

Чини нам се, да би у праву Републике Српске и Федерације БиХ, требало

прихватити законско рјешење по коме се не би посебно нормирала правна дејства
споразумног раскида уговора о доживотном издржавању. Разлоге за овакав став
проналазимо у чињеници да је ова област регулисана општим правилима предвиђеним
у ЗОО-у и нема потребе за понављањем.

Споразумни раскид у принципу нема ретроактивно дејство. 61 Ако је уговор

дјелимично извршен, раскид дјелује еx nunc. Ипак, стране се могу споразумјети да
раскид има повратно дејство. У том случају, долази до реституције примљеног, при
чему трећа савјесна лица која су стекла неко право по основу тога уговора не могу бити
оштећена. Код уговора са трајним извршењем обавеза, код којих су обавезе дјелимично
испуњене, реституција није увијек у потпуности могућа, нпр. код уговора о закупу.
56
У хрватском и словеначком праву не постоје посебне одредбе о правним дејствима раскида уговора о
доживотном издржавању.
57
У македонском праву уређен је једнострани раскид уговора о доживотном издржавању и његове
правне посљедице, док је споразумни раскид регулисан општим одредбама ЗОО-а. Такође, предвиђено је
да право на накнаду штете има лице које није криво за раскид уговора. Зо значи, да се ова норма не односи
на споразумни раскид. – Чл. 1033 ст. 4 ЗОО-а Македоније.
58
У српском праву нису нормиране посљедице споразумног раскида уговора о доживотном издржавању,
али су регулисана дејстава раскида због поремећених односа. Споразумни раскид уређен је општим
правилима ЗОО-а. – В. чл. 201 ст. 2 и 3 ЗОН-а Србије.
59
В. чл. 142 ст. 4 ЗОН-а РС, чл. 123 ст. 4 ЗОН-а СР БиХ. У црногорском праву постоји слично рјешење, с
тим да је одговарајућа норма грешком наведена под маргиналним насловом „Раскид уговора због
поремећених односа“. – В. чл. 1082 ст. 4 ЗОО-а Црне Горе.
60
В. чл. 1210 ст. 4 Нацрта ЗОО-а РС/ФБиХ.
61
В.: M. Kонстантиновић, Облигационо право, (према биљешкама са предавања средио В. Капор),
Београд 1956, стр. 80–81, Перовић, нав. дјело, стр. 487; Радишић, нав. дјело, стр. 164; Антић, нав. дјело, стр.
394; Мораит, нав. дјело, стр. 280.

12
 Опште је правило, у случају престанка уговора са дејством еx tunc, да она страна
која је уговор испунила потпуно или дјелимично, има право да јој се врати оно што је
дала односно учинила. Стране дугују једна другој накнаду за користи које су у
међувремену имале од онога што су дужне вратити односно надокнадити. 62 Уколико је
једна страна вршила исплату новчаних износа, овлашћена је да захтијева враћање
плаћеног. Страна која враћа новац дужна је, да поред главнице, плати затезну камату од
дана када је исплату примила. 63 Стопа затезне камате је одређена законом о висини
стопе затезне камате.

Поред изјаве о сагласном раскидању уговора о доживотном издржавању, стране

уговорнице најчешће ће у споразуму о раскиду уредити и правне посљедице таквог
раскида.64 Оне ће одредити шта ће бити са обострано или једнострано извршеним
уговорним обавезама. Међутим, може се десити да се уговарачи приликом споразумног
раскида, нису ништа договорили у вези са већ испуњеним обавезама.65 У том случају,
поставља се питање правног дејства – да ли ће раскид дјеловати ex nunc или ex tunc.

Поједини правни писци истичу да су уговори о доживотном издржавању такве

природе (двострано су обавезни и теретни) и имају специфичан циљ и специфичне
обавезе, па споразумни раскид ових уговора увијек производи ретроактивно дејство.
Наравно, под условом да шта друго није уговорено. 66 Неки теоретичари, пак, сматрају
да споразумни раскид уговора о доживотном издржавању који је једно вријеме
извршаван нема ретроактивно дејство. По њиховом мишљењу, раскид дјелује за
будућност. То зато, јер по правилу није могуће извршити враћање датог (примаоцу
издржавања пружене су услуге његе, лијечења, припремања хране, купована му је
одјећа, обућа и сл.).67

Према нашем мишљењу, споразумни раскид ипак дјелује еx tunc уколико

другачије није уговорено. Мислимо, да су природа и циљ уговора о доживотном
издржавању до те мјере специфични да изазивају овакву правну посљедицу. То, што у
принципу није могућа натурална реституција не може бити довољан разлог за закључак

62
В. чл. 132 ст. 2 и ст. 4 ЗОО-а.
63
В. чл. 132 ст. 5 ЗОО-а.
64
Уређење овог питања, у начелу, нема ограничења изузев општег правила предвиђеног ЗОО-ом –
поштовање принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја.
65
О правним дејствима споразумног раскида можемо говорити само у случају да је претходно дошло до
испуњавања уговорних обавеза. Ако стране уговорнице нису почеле испуњавати уговорене престације,
онда се не поставља питање реституције примљеног као правне посљедице раскида, него се дејство
раскида своди на престанак облигације.
66
В.: Сворцан, нав. дјело, стр. 370; Ђурђевић, нав. дјело, стр. 312.
67
В.: Бабић–Петровић, нав. дјело, стр. 142; Н. Суботић-Константиновић, Уговор о доживотном
издржавању, стр. 116. Слично, в. у: Д. Баго, Н. Траљић, З. Петровић, М. Повлакић, Основи насљедног
права, Сарајево 1991, стр. 37.

13
да споразумни раскид дјелује pro futuro. И у том случају, могућа је новчана накнада
учињеног односно датог.

Код уговорâ о доживотном издржавању код којих је пренос права био одгођен за
тренутак смрти примаоца издржавања, прималац издржавања ће бити дужан да врати
све што је примио на име издржавања. Он ће бити дужан да дâ новчану накнаду за до
тада пружено издржавање уколико натурална реституција није могућа. Уједно, мораће
да надокнади и користи које је имао од примљеног. 68 Наравно, и овдје су могућа
обострана давања, односно користи. У том случају, узајамна давања ће се вратити по
правилима за извршење двостраних уговора. На примјер, давалац издржавања је могао
имати користи из споразума код кога је уговорена заједница живота и имања. 69

Код уговорâ код којих је пренос права са примаоца на даваоца издржавања

учињен још за живота страна уговорница, врши се обострана реституција. Након
споразумног раскида, долази до обавезе преноса односно враћања права, како са
примаоца на даваоца издржавања, тако и обрнуто. У случају да није могућа натурална
реституција, стране су дужне да дају новчану накнаду. Уговарачи су дужни да дају
накнаду и за користи које су у међувремену имали од престација друге стране.

СПОРАЗУМНИ РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ У

КОРИСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

Код уговора у корист трећег лица, опште је правило да уговарач може опозвати
или измијенити оно што је уговорио у корист трећег само док бенефицијар не дâ изјаву
да прихвата оно што је за њега уговорено. С обзиром на то, за споразумни раскид
уговора о доживотном издржавању у корист трећег лица (а по изричитом или
прећутном прихватању од стране корисника), потребна је и сагласност бенефицијара.70
Уколико је уговор произвео нека правна дејства према кориснику, та дејства остаће
пуноважна и послије споразумног раскида. Упркос раскиду уговора између промитента
и стипуланта, бенефицијар задржава корист коју је на основу тог уговора стекао. 71

Када је ријеч о овој врсти уговора, можемо поставити једно занимљиво питање. –
Да ли бенефицијар након стипулантове смрти може постићи споразум са промитентом

68
Неки аутори су истицали да „у научно-истраживачком раду нису наилазили на захтјеве за накнадом
штете код споразумних раскида уговора о доживотном издржавању“. – В.: Видић, нав. дјело, стр. 198.
Мислимо, да овакве констатације нису баш прецизне. Накнада штете код споразумног раскида није
могућа јер не постоји кривица ни на једној страни. Ови теоретичари су под „накнадом штете“ вјероватно
мислили на накнаду за користи које су уговорне стране имале од учињених престација.
69
В. чл. 132 ст. 3 ЗОО-а.
70
Слично, в. у: О. Антић, З. Балиновац, Коментар Закона о наслеђивању, Номос, Београд 1996, стр. 526.
71
Ђорђевић–Станковић, нав. дјело, стр. 311.

14
о престанку уговора о доживотном издржавању, с обзиром на то да уговор још није
извршен у цјелости? Обавеза издржавања још увијек постоји, а и пренос права са
стипуланта на промитента може бити уговорен за тренутак корисникове, а не
стипулантове смрти. Одговор на ово питање није једноставан јер тражи прецизну
теоријску расправу о правној природи уговора у корист трећег лица.

Уговор у корист трећег лица је уговорна облигација код које постоји двострукост
каузе и двострукост повјерилачког односа. Ту, истовремено постоје два повјериоца и
један дужник.72 Примарни повјерилац је обећајник, а секундарни корисник. У овом
уговору, долази до „позајмљивања“ каузе у односима бенефицијара, као секундарног
повјериоца, и промитента.73 Бенефицијар се користи каузом која постоји између њега и
стипуланта.74 Овом врстом споразума начелно се доводи у питање принцип дејства inter
partes.75 Тек, уз овакву претходну анализу и објашњење правне природе уговора у
корист трећег лица теоријом каузалног обећања, можемо доћи до одговора на
постављено питање. – Корисник у уговору у корист трећег лица није страна
уговорница, али пристајањем на такав уговор он стиче својство секундарног
повјериоца. Зато, између осталог, бенефицијар има и право да након стипулантове
смрти располаже уговореним обавезама, што значи да може са промитентом
договорити и престанак испуњења уговорних обавеза. Зависно од тога, да ли је до
преноса права са обећајника на обећаоца дошло за стипулантова живота, или је пренос
одгођен за тренутак промисарове смрти, односно тренутак смрти трећег лица,
различите су и форма и правне посљедице оваквог споразума. Упориште за овакав став,
проналазимо у правилу по коме корисник стиче сопствено и непосредно право према
дужнику76, као и у начелу приватне аутономије (аутономије воље) 77.

Поред овог теоријског, поставићемо и једно практично питање. – Којим правима

располаже бенефицијар за случај стипулантове смрти? Законима о облигационим
односима предвиђено је да треће лице стиче сопствено и непосредно право према
дужнику – даваоцу издржавања. По смрти обећајника 78, корисник може уписати своје
право у јавне регистре. 79 Такође, он може једнострано раскинути уговор. До раскида
може доћи због неиспуњења обавеза, због неподношљивих односа, као и због

72
О. Антић, Правна природа уговора у корист трећег лица, Правни живот, бр. 11/2007, стр. 751.
73
Ibid.
74
Ibid.
75
Ibid.
76
В. чл. 149 ст. 1 ЗОО-а.
77
В. чл. 3 ЗОО-а.
78
О правима трећег лица за живота стипуланта, због природе и обима рада, овдје нећемо говорити.
79
Ово је предвиђено само за случај да је до преноса права са стипуланта на промитента дошло у
тренутку стипулантове смрти. Уколико је пренос права уговорен за тренутак корисникове смрти, онда
оваква забиљежба нема никаквог смисла.

15
промијењених околности.80 Наравно, све ово под условом да је треће лице уједно и
насљедник оставиоца, јер оно мора имати имовински, а не само морални интерес. Нека
од ових права изричито су нормирана у српским и црногорским прописима. 81 У
осталим законодавствима из региона ова права гарантована су општим правилима
уговорног права.

Мислимо, да би било добро када би се ова права изричито предвидјела и у

законодавству Републике Српске и Федерације БиХ. Једина дилема у том погледу,
може бити да ли ова права треба регулисати чланом закона у коме се на општи начин
уређује уговор о доживотном издржавању у корист трећег лица, или их треба посебно
нормирати у члановима којима се прописују појединачна права. Уосталом, то и није
толико важно и питање је номотехнике.82

ЗАКЉУЧАК

Споразумни раскид уговора о доживотном издржавању представља једно од

спорнијих питања када је ријеч о овом именованом уговору. Већина недоумица плод је
системске неусклађености правних прописа којима се ова област регулише. Мислимо,
да би се овом правном институту требало више пажње посветити у предстојећој
реформи облигационог права у Републици Српској и Федерацији БиХ.

Између осталог, сматрамо да би требало брисати одредбу о споразумном раскиду

уговора о доживотном издржавању, а која је предвиђена у насљедноправним
прописима. Такође, мислимо да не треба посебно регулисати раскид уговора због
неиспуњења, као ни правна дејства споразумног раскида уговора о доживотном
издржавању. Ова питања већ су уређена општим одредбама уговорног права па би
додатно нормирање представљало беспотребно законско понављање.

Када је ријеч о форми, чини нам се да се споразумни раскид може учинити и

неформалним споразумом страна уговорница. Наравно, под условом да уговором није
шта друго предвиђено и да раскид није споран међу уговарачима. Ако је пренос права
са примаоца на даваоца издржавања учињен одмах након закључења уговора у складу
са законом предвиђеном формом за пренос права својине на непокретностима, онда је и

80
Право на раскид уговора због промијењених околности, треће лице има само ако је уговорена
заједница живота између корисника и промитента. Само у том случају, бенефицијар има обавезу на
вршење одговарајућих престација. – Више о овоме, в. у: Антић–Балиновац, нав. дјело, стр. 527–528.
81
Чл. 198, чл. 199 ст. 2, чл. 201 ст. 4, чл. 202 ст. 3 ЗОН-а Србије; чл. 1079, чл. 1080 ст. 2, чл. 1082 ст. 4,
1083 ст. 3 ЗОО-а Црне Горе.
82
Неки аутори сматрају да је регулисање једним чланом боља варијанта. – Албијанић, нав. дјело, стр.
503–504.

16
за враћање тих права потребна истовјетна форма. Према нашем мишљењу, споразумни
раскид ових уговора дјелује еx tunc уколико другачије није уговорено.

Примјеном теорије каузалног обећања, дошли смо до закључка да бенефицијар у

уговору у корист трећег лица, након стипулантове смрти, иако није страна уговорница
може са промитентом договорити престанак испуњења уговорних обавеза. Уједно,
корисник може уписати своје право у јавне регистре, а може и једнострано раскинути
уговор. Иако ова корисникова права нису у пракси довођена у питање, мислимо, да би
било добро када би се она изричито предвидјела и у законодавству Републике Српске и
Федерације БиХ.

Dimitrije Ćeranić, LL.M.

Milica Dragičević, LL.M.

Assistants, Faculty of Law

University of East Sarajevo

CONSENSUAL TERMINATION OF AGREEMENT TO PROVIDE LIFELONG

CARE

Summary

Consensual termination of agreement to provide lifelong care in theory and in practice

makes a lot of questions.
In this paper, the authors analyzed the most important theories of attitudes on this issue.
The present-day Law of Contract and Torts in the Republic of Srpska and Bosnia and
Hercegovina is compared with legal systems in the states of former Yugoslavia.
We summarize the following:
Consensual termination of agreement to provide lifelong care can not be specifically
regulated, because this area enough to regulate the general norms of mutual termination of
contract.
We think, that the agreement to provide lifelong care can terminate without a form.
Consensual termination of agreement to provide lifelong care operates ex tunc.
Legal consequences of consensual termination of agreement to provide lifelong care,
also should not be specifically regulated.
Key words: agreement to provide lifelong care, consensual termination, form, legal
consequences of consensual termination.

17