Pred vama se nalazi dokument sa dodatnim razjašnjenjima i smernicama, a u vezi sa pitanjima

iz oblasti koja su, ispostavilo se, izazivala najviše dilema.

Ono što je primećeno, a što je i razumljivo, poseban problem predstavljaju pitanja sa više
ponuđenih odgovora u kojima vi treba da prepoznate koji su tačni (ređe koji su netačni). Kod
takvih pitanja potrebno je da dobro razmislite o svakom ponuđenom odgovoru i da vidite da li
on treba biti obeležen ili ne. Tokom vežbanja sa Socrative platformi često upravo takva pitanja
su bila najveći problem.

Ponovnim pregledom odgovora koje ste davali na kvizovima održavanim svake nedelje putem
Socrative aplikacije, došli smo do zaključka da treba da se pruže dodatna objašnjenja određenih
pitanja.

1. Pitanja u vezi sa određenom kolizionom normom, gde se od vas traži da ocenite o

kakvoj kolizionoj normi i tačkama vezivanja je reč su uobičajna. U tom smislu je važno
da razlikujete alternativne od supsidijarnih tačaka vezivanja. U oba slučaja je reč o
kompleksnim (složenim) tačkama vezivanja (ima ih više). Međutim, njihova svrha nije
ista. Zakonodavac je postavio alternativne tačke vezivanja za one situacije kada je želeo
da se postigne tačno određeni cilj, koji možda ne bi mogao da se postigne postavljanjem
samo jedne tačke vezivanja. Pogledajte čl. 31 ZMPP – zakonodavac daje testament više
šansi da opstane, da ,,preživi”. Isto je i sa članom 7 ZMPP – pravni posao (ili pravna
radnja) je punovažan u pogledu oblika ako je punovažan BILO PO pravu mesta gde
je pravni posao zaključen, BILO PO pravu koje je merodavno za sadržinu pravnog
posla. Iz ovog člana vidimo da nije bitno kojim će se redom ići prilikom provere da li
je pravni posao punovažan u pogledu oblika, važno je da je punovažan po pravilima
nekog od navedenih prava. Pogledajte u ovom smislu i stav 1 člana 28. ZMPP. Kod
supsidijarnih tačaka vezivanja je stvar malo drugačije postavljena. Cilj organa primene
prava jeste da konkretno činjenično stanje podvede pod neku od ponuđenih tačaka
vezivanja, počevši od prvonavedene – pogledajte npr. član 36. ZMPP. Cilj je, dakle,
dolazak do nekog merodavnog prava. Ako je činjenično stanje takvo da bračni drugovi
nisu državljani iste države, zakonodavac organ primene prava upućuje na sledeću tačku
vezivanja – prava zajedničkog prebivališta, dalje poslednje zajedničko prebivalište, i
kao poslednje supsidijarno rešenje pravo Srbije (lex fori).
2. Hijerarhijska lestvica izvora MPP izgleda ovako: Na prvom mestu je Ustav RS kao
najviši opšti pravni akt u jednom pravnom sistemu s kojim svi ostali pravni akti moraju
biti usaglašeni. U članu 194. Ustava RS iz 2006. ćete naići na odredbu koja se tiče
hijerarhije domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata iz koje možemo izvesti
zaključak da međunarodni ugovori (multilateralni i bilateralni) slede Ustav RS na ovoj
lestvici. Oni, dakle, moraju biti u saglasju sa našim Ustavom ne bi li bili ratifikovani.
Nakon međunarodnih ugovora dolaze leges speciales, a zatim i ZMPP na samom kraju
kao opšti Zakon. O ovome ovako ZMPP u čl. 3. Bečka konvencija o ugovornom pravu
vam može pomoći pri dolasku do zaključka u vezi sa odnosom konvencija koje imaju
isti predmet regulisanja - http://www.pf.uns.ac.rs/materijali/send/4-materijali-
medjunarodno/123-2010-11-11-15-27-06 - pogledajte čl. 30 (naročito obratite pažnju
na stav 3 – lex posterior derogat legi priori – bez obzira na to da li je ranija konvencija
bilateralna ili multilateralna).
3. Često su se javljale greške u vezi sa ustanovom izigravanja zakona. Zapamtite da će
naš organ sankcionisati fraudolozno ponašanje stranaka, a sankcija se sastoji u primeni
DOMAĆEG SUPSTANCIJALNOG PRAVA samo onda kada stranke pred našim
organom (on primenjuje domaće kolizione norme), naše (domaće) propise probaju da
izigraju – samo ovakvo ponašanje naš zakonodavac u čl. 5 ZMPP i karakteriše kao
fraus legis. Bitno je da je došlo do stvarne promene činjenica (lica su npr. stvarno
promenila državljanstvo) te da je ta promena izazvala situaciju u kojoj tačka vezivanja
više ne vodi pravu RS (domaćem pravu) već nekom drugom pravu kao merodavnom.
4. Obratite pažnju na to šta RENVOI jeste (šta stoji u nazivu same lekcije). Ranvoa je
uzvraćanje i preupućivanje (upućivanje na treće pravo, upućivanje na dalje pravo). Nije
reč o ranvoa u sledećem lancu upućivanja: A – B – B – jer se ovde ostalo u
prvoupućenom pravu (kao što vidite, niti je reč o uzvraćanju – A – B – A, niti o
preupućivanju A – B – C).
5. Podsetite se u kojim oblastima se postavlja uslov reciprociteta – definitivno to nije
slučaj u oblasti određivanja merodavnog prava! Organi primene prava su u obavezi da
primene kolizione norme u situacijama sa relevantnim elementom inostranosti, te da
primene to pravo na koje su upućeni od strane domaćih kolizionih normi (uvek se kreće
od kolizionih normi lex fori) te da to pravo (ukoliko je reč o stranom pravu) i saznaju
kako bi mogli da ga primene. Međutim, prilikom primene stranog prava na koje je
domaća koliziona norma uputila postoje određeni korektivi kolizione tehnike (ustanova
javnog poretka, izigravanja zakona i normi neposredne primene).
6. Ukoliko organ primene prava objektivno nije u mogućnosti da sazna pravo (šta je
njegova obaveza na osnovu člana 13 ZMPP) na koje upućuje domaća koliziona norma
(šta je sve ređe realan scenario; pre će biti da je reč o preprekama subjektivnog karaktera
koje ga sprečavaju da ispuni svoju zakonsku obavezu) u konkretnom slučaju, on može
(i uglavnom će) primeniti domaće pravo (imajte na umu da ovo nije ovlašćenje suda ili
drugog nadležnog organa koje proističe iz zakona već je praksa ovakvo pravilo
ustanovila).
7. Oblici reciprociteta o kojima je reč u udžbeniku jesu, dakle, oblici uzajamnosti
jednakog postupanja, a ne uslova reciprociteta! Razlikujte uslov reciprociteta u
pravnotehničkom smislu i reciprocitet kao nešto šta se teži uspostaviti.
8. Jedna od tema koju smo dosta vežbali, a koja je ipak predstavljala problem bila je ona
vezana za međunarodnu litispendenciju. Vodite računa o uslovima koji su potrebni da
budu ispunjeni kako bi sud uvažio prigovor međunarodne litispendencije. Pogotovo
obratite pažnju na uslov uzajamnosti između Srbije i zemlje u kojoj je ranije pokrenut
postupak jer se on odnosi kako na pitanje da li se u toj drugoj zemlji takođe prekida
postupak (ili se daje neko jače procesno dejstvo) ako bi u istoj stvari postojala ranije
započeta parnica, kako i na to da postoji reciprocitet u pogledu priznanja stranih
odluka (jer u suprotnom strana odluka se neće priznati kod nas, te nema razloga da se
prekida postupak pred srpskim sudom kada strana odluka neće postati presuđena stvar
u Srbiji).
Dalje, važno je da znate da sud ne vodi računa o međunarodnoj litispendenciji po
službenoj dužnosti, već odlučuje da li postoji osnov za prekid postupka po zahtevu
stranke (po formulaciji člana 80. ZMPP po zahtevu bilo koje stranke). Ista situacija je i
sa postojanjem prorogacionog sporazuma na koji sud pazi, takođe, samo po zahtevu
stranke.
9. Obratite pažnju i na to koji momenat smatramo momentom početka toka postupka.
Primećujemo da ZMPP kao jedan od uslova za međunarodnu litispendenciju predviđa
da je prvo pred stranim sudom pokrenut postupak. Zakon o parničnom postupku za
unutrašnju litispendenciju predviđa početak toka parnice (momenat kada je dostavljena
tužba tuženom na odgovor). Postavlja se pitanje da li momenat početka toka postupka
u smislu člana 80. ZMPP treba tumačiti kao momenat dostavljanje tužbe tuženom na
odgovor (početak toka parnice) ili kao dostavljanje tužbe sudu (čistim jezičkim
tumačenjem). U vezi sa tom dilemom pogledajte prezantaciju sa predavanja prof.
Marka Jovanovića od 19. 03. 2020. godine.
10. Retorziona nadležnost podrazumeva da srpski sud može zasnovati svoju nadležnost
prema kriterijumu koji ne poznaje srpsko pravo, prema tuženom koji je državljanin
neke strane države gde postoji nadležnost stranog suda u sporovima protiv srpskih
državljana po kriterijumima o nadležnosti kojih nema u odredbama o nadležnosti
srpskog suda. To su kriterijumi koje srpsko pravo ne poznaje, na primer: državljanstvo
tužioca ili sedište tuženog koji je pravno lice za zasnivanje opšteg foruma.
11. Sledeće na šta treba obratiti pažnju jesu pitanja priznanja i izvršenja stranih arbitražnih
odluka, kao i pravila koja se odnose na poništaj domaćih arbitražnih odluka. Kao što
vidite u prethodnoj rečenici, ključno je prepoznati da se priznaju i izvršavaju samo
strane arbitražne odluke. Naime, domaće arbitražne odluke (podsetite se šta su u članu
57. Zakona o arbitraži) su izjednačene sa domaćim pravnosnažnim sudskim odlukama.
Strane odluke postaju izjednačene tek kada budu priznate od strane suda u Srbiji (sud
jedini može sprovoditi postupak priznanja i odlučivati o tome). Ipak, domaće arbitražne
odluke su jedine podobne da se protiv njih podnese tužba za poništaj u Srbiji. Srpski
sud odlučuje o tužbi za poništaj domaće arbitražne odluke. Obratite pažnju na razloge
za poništaj kao i na razloge za odbijanje priznanja i izvršenja arbitražnih odluka,
videćete da se uslov reciprociteta ne postavlja.
12. Pravila Brisel I Regulative su predstavljala poseban problem prilikom vežbanja. Jako
je važno da prepoznate koje se odluke mogu služiti olakšanim režinom priznanja
odluka, kao i ko taj režim može uopšte da primenjuje. Brisel I Regulativa pripada pravu
Evropske unije, samim tim jedino su države EU obavezne da je primenjuju. Ostale
države ne samo da nisu obavezne, već to ni ne mogu da rade, jer se radi o uredbi, a ne
o konvenciji (što jeste bila prethodnica BR). Konvencije su instrumenti međunarodnog
javnog prava koje mogu imati otvoreni ili zatvoreni pristup, podležu potpisivanju i
ratifikaciji zainteresovanih država, ali uredbe su deo prava EU koji se primenjuje na
neposredno na teritoriji svih država članica. Zaključujemo, srpski sud ne primenjuje
BR! Odluke koje podležu olakšanom režimu su odluke sudova država članica,
nevezano za način zasnivanja nadležnosti (crna, bela lista), koje se priznaju u drugim
zemljama EU (ipak kontroli nadležnosti podležu sporovi iz oblasti osiguranja ili
potrošačkih ugovora, kao i oni koji su u režimu isključive nadležnosti).
13. Smetnje priznaju (i izvršenju) odluke prema BR su:
 Javni poredak
 Res iudicata
 Nepoštovanje prava na odbranu
 Povreda zaštitne ili isključive nadležnosti
Ne traži se reciprocitet (on svakako postoji jer sve države EU primenjuju BR), niti je
potrebno da je nadležnost zasnovana prema pravilima tzv. bele liste, već se priznaju i one
odluke koje su zasnovane prema drugim kriterijumima (čak i sa crne liste) prema licima
koja nisu domicilirana u EU.
14. Ono što je više puta naglašavano, ali i dalje postoji veliki broj pogrešnih odgovora
prilikom vežbanja, tiče se određivanja merodavnog prava za lica sa više državljanstava
ili lica bez državljanstva. Članovi 11. i 12. ZMPP moraju dobro da se nauče, kako biste
znali da odredite efektivno državljanstvo lica koje ima više od jednog onda kada je
tačka vezivanja koja vas vodi do merodavnog prava upravo pravo države čije je lice
državljanin (doduše ovaj član se primenjuje i u MGPP). Takođe, kada je poveznica
državljanstvo, a lice preko kojeg određujemo merodavno pravo je apatrid (lice bez
državljanstva), član 12 daje rešenja. Krajnje rešenje za lice koje je apatrid (ako nema ni
prebivalište, ni boravište) je pravo Srbije (lex fori). Obratite pažnju da lex fori nije
krajnje rešenje za lica sa više državljanstva (kako su neki studenti odgovorili).
15. Dalje, u vezi sa odnosom članova 34 i 32, 33 ZMPP-a:
Vidimo da se čl. 34 odnosi na nevažnost braka. Šta je međutim problem s ovim članom?
Formulacija.
- Referiše samo na čl. 32. a brak može biti nepunovažan i zato što nije zaključen u valjanoj
formi (čl. 33). Ovo se smatra propustom zakonodavca. Svakako, smatramo da brak treba
da bude formalno punovažan po pravu po čijim pravilima se zaključuje, te ukoliko to nije
slučaj, neće biti punovažan.
- To što čl. 34. referiše samo na čl. 32. ,,po kome je brak zaključen u smislu čl. 32"
tumačimo na sledeći način:
S obzirom na to da naš Zakon primenjuju naši organi - čl. 34 se odnosi samo na slučaj kad
je brak zaključen pred našim organima. Ovako tumačimo da se ne bi došlo do zaključka da
svaki brak koji se želi pred našim organima poništiti, može poništiti po pravima koja su
merodavna po našoj kolizionoj normi iz čl. 32. Zašto? Zato što bi onda i brak koji je
punovažno zaključen u recimo Rusiji (koja koristi neke druge tačke vezivanja da dođe do
merodavnog prava za materijalne uslove zaključenja braka) mogao biti potencijalno
nevažeći jer nije u skladu s pravima na koja upućuje naša koliziona norma iz čl. 32. Tako
čl. 34. tumačimo da važi samo u onim slučajevima kada je brak zaključen pred našim
 matičarom. Koja je sledeća dilema koja se javlja? Nemamo onda kolizionu normu koja se
odnosi na slučajeve u kojima se traži poništaj braka pred našim organom koji je zaključen
u inostranstvu. U tom slučaju se koristimo članom 2 ZMPP-a i popunjavamo pravnu
prazninu. Kako je popunjavamo? Tako što smatramo da brak mora biti materijalno
punovažan po onim pravima po kojima se inicijalno (prilikom zaključenja braka) cenilo da
li su uslovi za materijalnu punovažnost ispunjeni. Dakle, koristimo kolizione norme one
zemlje gde je brak zaključen jer se organ koji je brak zaključivao, tim kolizionim normama
služio.

Za sva dodatna pitanja obratite se kao i do sada na poznate mejl adrese.

Želimo vam sreću u narednim rokovima!

Rukovodioci vežbi iz Međunarodnog privatnog prava