MPP

1. Pojam, predmet i naziv MPP

Predmet
Postoji više shvatanja o tome šta je predmet međunarodnog privatnog prava.
Predmet mogu biti sami pravni odnosi ili pravne norme. Kako? Ako
posmatramo mpp kao granu prava onda je njegov predmet pravni odnosi. Ako
posmatramo mpp kao disciplinu koja izučava tu granu prava onda je predmet
mpp-a same pravne norme.
Koji su to pravni odnosi koji predstavljaju predmet ove grane prava? Reč je o
privatnopravnim odnosima. Ali samo onda kada ti odnosi sadrže element
inostranosti.
Veće dileme postoje kada govorimo o pravnim normama kao predmetu
discipline mpp. Te norme regulišu pomenute privatnopravne odnose sa
elementom inostranosti. Oblast koja nesporno spada u mpp je oblast sukoba
zakona i obuhvata kolizione norme. Predmetom se smatraju i norme o sukobu
jurisdikcija, tj pravila koja regulišu građanskoprocesne odnose sa elementom
inostranosti. Predmet čine i pravila o privatnim pravima stranaca.
Pojam međunarodnog privatnog prava
Mpp je grana unutrašnjeg prava kojom se regulišu pravna pitanja iz oblasti
privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti. Njegova pravila dakle nisu
međunarodna, već samo odnosi koje reguliše imaju međunarodno obeležje jer
su vezani za više suvereniteta.
Naziv mpp
Međunarodno privatno pravo, kao što smo već rekli, nije „međunarodno“ jer
je ono grana unutrašnjeg prava. Naziv nije do kraja logički konstruisan, ali je
najšire prihvaćen i za najširi krug ljudi označava uglavnom istu stvar. Pokušaji
da se naziv zameni nisu uspeli čak ni u nekoj postojbini gde su novi nazivi
nastali
2. Element inostranosti u privatnopravnim odnosima i relevantnost elementa
inostranosti
Element inostranosti
Za pojavu međunarodno-privatnopravne problematike nije dovoljno da postoji
samo privatnopravni odnos, već je potrebno da se u tom odnosu pojavi i jedno
ključno obeležje da bi taj odnos postao predmet mpp. Reč je o elementu
inostranosti („strani element“, „međunarodni element“). On pretvara
privatnopravne odnose u odnose međunarodnog privatnog prava. Pošto je
mpp unutrašnje pravo i organi zato uvek polaze od međunarodnog privatnog
prava svoje države, kada posmatramo jedan privatnopravni odnos vezan za
više država, iz gledišta organa jedne države se primećuje da u tom odnosu
pored domaće izraženih elemenata pojavljuju i strani element(i).
Postoje tri pojavna oblika elementa inostranosti: u subjektu , objektu i u
pravima i obavezama.
- U subjektu se javlja na bazi činjenice državljanstva , domicila i boravišta lica
koja stupaju u određeni privatnopravni odnos.
- U objektu se strani element javlja na bazi mesta nalaženja stvari i na bazi
pripadnosti stvari (pripadnost osnovnih sredstava prevoza) koja su predmet
transakcije.
- Strani element u pravima i obavezama nastaje ako su nastanak ili ispunjenje
prava i obaveza inostrano obeleženi. Npr: ako je pravni postao nastao u
inostranstvu ili je delikt učinjen u inostranstvu, ili je mesto ispunjenja obaveze
u inostranstvu..
Postavlja se pitanje da li je svaki strani element relevantan tj bitan razlog da se
razmotri i sa stanovišta mpp. Relevantan je onaj strani element koji je u
kolizionoj normi od strane zakonodavca određen kao tačka vezivanja, i koji vodi
do primene stranog prava.
4.HIJERARHIJA IZVORA MPP ?
Ustav–osnovni unutrašnji izvor,zakoni i podzakonski akti(dopune),Zakon o
mpp,Zakon o unutr. i
pomorskoj plovidbi,Zakon o menici i čeku,ratifikovane međunarodne
konvencije(bilateralne i
multilateralne).Na prvom mestu u primeni su međunarodni ugovori bilateralni
pa multilateralni–
konvencije,pa onda unutrašnji zakonski propisi.
5. Kolizione norme
Suština kolizionih normi
Zadatak kolizionih normi je da odrede, u odnosu sa elementom inostranosti,
odlučujuću tačku vezivanja i upute organ na merodavno pravo. Među svim
kontaktima nekog odnosa sa stranom državom zakonodavac će se opredeliti za
jedan koji smatra najjačom vezom, što je stvar zakonodavne politike svake
zemlje, tj njenih interesa. Zakonodavac prilikom uređivanja polazi od jedne
kategorije pravnih odnosa i pravnih pitanja (npr. ugovori).
Struktura kolizionih normi
Kolizione norme imaju dva osnovna elementa:
1. U kolizionoj normi se imenuje prvo pravna kategorija pod koju se podvodi
konkretno pravno pitanje;
2. A zatim se određuje tačka vezivanja , tj izdvaja se jedna odlučujuća veza koja
će dovesti do merodavnog prava. (npr. „Za pravnu i posl. sposobnost fizičkog
lica merodavno je pravo države čiji je ono državljanin.“ Tu je pravna kategorija-
pravna i poslovna sposobnost fiz.lica , a tačka vezivanja je državljanstvo.)

a)- Pravna kategorija Pravna kategorija kao element kolizione norme može da
bude jedan društveni odnos,jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili
jedno pravno pitanje. U savremenom međunarodnom privatnom pravu postoji
tendencija sužavanja pravnih kategorija, čime one postaju brojnije ali
nijansiranije tj bliže stvarnim problemima.
b)-Tačka vezivanja Je onaj element u kome zakonodavac vidi odlučujuću vezu
koja nas vodi do jednog prava. Ona neposredno određuje pravo koje države
treba da se primeni kao merodavno. Postoje tipične tačke vezivanja u
uporednom pravu za pojedine pravne oblasti.
Podela prema širini ovlašćenja foruma: -Neposredno vezujuće tj čvrste i brze,
forumu ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li je pravo na koje
ukazuju zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je u pitanju. Takve su gotovo sve
tačke vezivanja. -Okvirne su one tačke vezivanja kod kojih je procena toga da li
je pravo na koje ukazuju zaista u najbližoj vezi prepuštena sudiji. Zakonodavac
tu samo postavlja okvire i smernice, ali ne utvrđuje najbližu vezu. Takva tačka
vezivanja je princip najtešnje povezanosti, koja daje samo uputstvo sudiji da
kao merodavno izabere ono pravo koje je najtešnje povezano sa datim
odnosom. Podela na proste i kompleksne: -Proste – koje nas vode do jednog
merodavnog prava. (npr. mesto zaključenja ugovora, lex loci contractus, vodi
samo do prava zemlje gde je ugovor zaključen) -Kompleksne – su one koje nas
vode do više merodavnih prava. (npr. Za materijalne uslove zaključenja braka
merodavno je pravo državljanstva partnera i zakon mesta zaključenja, što može
dovesti čak do primene tri prava) Mogu biti kumulativno, alternativno i
supsidijarno postavljene. Podela na stalne i promenljive: -Stalne - su one koje
su vremenski i prostorno fiksirane, čija je činjenična podloga jedan događaj.
(npr. izvršenje delikta, mesto nalaženja nepokretnosti) -Promenljive - Koje nisu
trajno fiksirane u jednom konkretnom slučaju jer se zasnivaju na činjenici koja
se može menjati i pri tome mogu da ukazuju na razna prava kao merodavna.
(npr. mesto nalaženja nepokretnosti, državljanstvo, domicil, boravište.
Poželjno bi bilo da postoji što manje promenljivih tačaka vezivanja tako što bi
se one uz odgovarajuća preciziranja pretvorila u stalne.
6.Vrste kolizionih normi -Jednostrane i višestrane Višestrane su apstraktne i
ukazuju na pravo bilo koje države sveta u zavisnosti od okolnosti. Jednostrane
u svakom slučaju vode primeni domaćeg prava. (npr.za stvarna prava na
nepokretnosti koje se nalaze u Srbiji primeniće se srpsko pravo.) One treba da
budu u razumnim i opravdanim granicama, kao što je to u ovom primeru jer se
radi o nepokretnosti koja se nalazi u Srbiji. -Samostalne i nesamostalne
Samostalne su norme koje ukazuju na merodavno pravo. Koje primenom na
konkretne okolnosti slučaja dovode do konkretnog merodavnog prava.
Nesamostalne su one kolizione norme koje nisu dovoljne da se pomoću njih
odredi merodavno pravo. One dopunjuju samostalne kolizione norme tako što
sadrže objašnjenja, uputstva koja utiču na utvrđivanje konkretnog merodavnog
prava. (npr. „Odredbu stranog prava ne treba primenjivati ukoliko bi ona
dovela do rezultata nespojivog sa vrednostima javnog poretka“). Pravna
priroda kolizionih normi Dilema je jesu li kolizione norme imperativne ili
dispozitivne? Da li je sud obavezan da primenjuje ova pravila ex officio čim se u
pravnom odnosu javi relevantan strani element? Ako su kolizione norme
imperativne njih treba uvek primeniti, i onda kada stranka to ne traži. Ako su
dispozitivne prirode onda ponašanje stranaka, predlozi, mogu da utiču na to da
li će sud primeniti svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti. U
nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne, pa će ih sud primeniti samo
ako stranka to traži. U najvećem broju prava , kontinentalnih, kolizione norme
 su imperativne prirode. Sudije ne treba da brinu imaju li stranke interes za
primenu stranog prava. Norme domaćeg ZMPP su imperativne, sudovi su dužni
da primene kolizione norme po službenog dužnosti, i dužni su da primene
strano pravo ako na to ukazuje tačka vezivanja. Međutim praksa u tome nije
dosledna, jer sudovi najradije izbegavaju primenu osim ako ih stranka
zahtevom ne dovede u situaciju.
KVALIFIKACIJA ?
Kvalifikacija predstavlja specifično tumačenje kolizione norme,odnosno njenih
sastavnih
delova,od kojeg zavisi određivanje merodavnog prava.Kod kvalifikacije
odgovaramo na
pitanje,kako će se primeniti strano pravo,da li su instituti stranog prava poznati
i u domaćem
pravu i kakav uticaj će sve to imati na primenu domaće kolizione
norme.Primena koalizione
norme će predstavljati veliki problem,kada se radi o rešavanju jednog
građanskopravnog
odnosa sa elementom inostranosti,ako sadrži određene pojmove ili
institute,koji su nepoznati
našem pravu ili se ne mogu definisati po našem pravu.Tada je potrebno vršiti
specifično
tumačenje koalizione norme,odnosno klasifikaciju.Klasifikacijom se bira
pomoću nje se
opredeljuje za jedan između više pojmova ili članova.Pojmovi,ustanove,instituti
i činjenice iz
kojih se sastoji jedan građaskopravni odnosa,različito se shvataju i tumače u
raznim
pravilima.Zbog toga je potrebno pravilno utvrđivanje njihovog smisla u skladu
sa domaćim
pravom i mestom kojima pripadaju.Kvalifikacija je svaka primena pravnih
pojmova na činjenice
unutar jednog određenog merodavnog prava,određivanje pravog smisla
KN,podvođenje
činjenica pod pravne pojmove,vrsta tumačenja.Kvalif.pravne kategorije je
utvrđivanje pravog
smisla kategorije koja se nalazi u KN,dilema koju ćemo od 2 ili više KN
primeniti.Kvalifikacija po
lex fori ili lege fori predstavlja pravo države gde se pitanje raspravlja i sudi i od
čijih se KN
polazi prilikom rešavanja spora.Kvalifikacija po lex causae(alternativna)prema
pravu koje je
merodavno za odnos koji se raspravlja–već određeno kao merodavno
pravo,stepenasta
kvalifikacija.Kvalifikaciju pomoću autonomnih pojmova ne bi trebalo vršiti sa
oslonom na jedno
nacionalno pravo,bilo lex fori ili lex causae,već se treba služiti autonomnim
pojmovima,nezavisnim od nacionalnih prava.Ti aut.pojmovi bi se stvarali u
međunarodnim
sporazumima ili bi ih sud pronalazio putem komparativnih istraživanja.
Državljanstvo kao tačka vezivanja
Jugoslovensko zakonodavstvo se opredelilo za državljanstvo kao tačku
vezivanja za statusna, porodična i naslednopravna pitanja. Ovo je normalno
opredeljenje jedne emigrantske zemlje, jer želi da zadrži kontrolu nad svojim
državljanima kada nisu u zemlji, osim ako steknu državljanstvo zemlje u koju su
imigrirali. U slučaju apatrida ili bipatrida, ZMPP rešava pitanje po kom se pravu
određuje državljanstvo jednog lica (?), tako što će se bipatrid smatrati našim
državljaninom ako mu je jedno državljanstvo naše, a ako ima više stranih
državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima
prebivalište. Ako nema ni u jednoj prebivalište onda će biti državljanin one
države sa kojom je u najbližoj vezi. Mpp by Uroš Topić 23 Apatridi- Ako neka
odredba zmpp upućuje na lex nationalis, a to lice nema državljanstvo,
automatski će se tražiti tačka vezivanja lex domicilii, ako nema domicil, tražiće
se tačka vezivanja zakon boravišta, a ako se ne može utvrditi ni boravište,
primeniće se pravo lex fori.
22. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja
Pod domicilom se najprostije rečeno podrazumeva „stalni dom“. Po shvatanju
našeg prava pojam domicila oduhvata dva osnovna konstitutivna
elementafaktički element, koji se sastoji u prisustvu na jednom mestu, dok je
voljni element sadržan u nameri lica da trajno ostane u tom mestu. Jezdić
dodaje i treći element (ispravno) a to je poslovna sposobnost, (jer u suprotnom
takva lica bez posl. sposobnosti imaju zakonski domicil u mestu prebivališta
svojih roditelja). Domicil ne prestaje odmah gubitkom jednog od elemenata,
naročito ako je to voljni element, jer bi u suprotnom dolazilo do nesigurnosti,
jer je voljni element teško utvrditi a takođe bi nesigurnost nastala što bi time
jedan domicil prestao pre nego što nastane drugi. U pogledu naših državljana
koji duše borave i rade u inostranstvu, naša pravna politika je smatrala da su
oni i dalje vezani za jugoslovenski domicil jer nemaju nameru da tamo trajno
ostanu, a da u inostranstvu imaju samo boravište. Tako je nastajala
mulitdomicijalnost jer je zemlja njihovog boravka smatrala da oni imaju domicil
u njoj. Domicil stranaca u Srbiji je uređen tako da stranci moraju da ispune
dodatne uslove da bi stekli domicil (prebivalište). Mora imati odobreno stalno
nastanjenje u Srbiji. Stalno nastanjenje može se odobriti: nekome kome je član
uže porodice naš državljanin ili stranac koji već ima dozvolu za stalno
nastanjenje, osoba koja je našeg porekla, neko ko je zaključio brak sa našim
državljaninom, stranac koji je uložio sredstva u našu privredu, i „izuzetno drugi
stranci“.

DRZAVLJANSTVO,DOMICIL I BORAVISTE KA O TACKE VEZIVANJA

Državljanstvo je bitna veza na osnovu koje određuje pripadnost jednog lica jednoj državi.To
je
javno pravni odnos između države i lica u kojem lice državljanin stiče status da su mu
dostupna
sva prava privatna politička ekonomska idr. koja obezbeđuje pravni sistem dotične države za
svoje građane.Prava kojma je osnov državljanstvo ne gube se samim tim što lice boravi van
zemlje čiji je državljanin.Državljanstvo se stiče na dva osnovna načina rođenjenm i
prirođenjem
naturalizacijom.Prirođenje ili naturalizacija znači nakandno sticanje našeg državljanstva od
strane lica koja su imala neko drugo državljanstvo.Uslove za naturalizaciju propisuje takođe
zakon.apatridi lica bez državljanstva ili bipatridi lica sa više državljanstava. Ako se radi o
bipatridima i jedno od državljanstava tog lica je domaće,domaći organi će ga po pravilu
tretirati
kao da ima samo domaće državljanstvo.Ako je državljanin više država potrebno je da utvrditi
tzv.efektivno državljanstvo a to je državljanstvo kojima se dotično lice u stvarnosti služi.Ako
je
reč o apartidridima državljanstvo kao tačka vezivanja mora se zameniti nekom
supsidijernom
tačkom vezivanja.Po pravilu prebivalište domicil a ako lice ne bi imalo ni prebivalište onda
boravište.O apartidima.ako neka dodredba ZMPP upućuje na lex nacionaliss,a radi se o licu
koje nema nijedno državljanstvo,lex nacionals zamenjuje se automatski sa drugom tačkom
vezivanja.lex domicilii.Ako je u pitanju ne bi imalo nigde prebivalište,ili se pak njegovo
prebivalište može utvrditi dolazi druga supsidijarna tačka vezivanja zakon mesta
boravišta.Predviđena je i treća alternativna solucija za mogućnost koja je više teoretska da
lice
u pitanju nema nigde ni boravište,odnosno da se ne može utvrditi da bi igde imalo boravište
u
takvom slučaju primenilo bi se lex fori.Domicil-ima dva osnovna elementa:faktički i
voljni.Faktički elemenat se u suštini sastoji u prisustvu na jednom mestu dok voljni elemenat
u
nameri lica da trajno ostane u tom mestu.Jezdić dodaje i treci elemenat:poslovnu
sposobnost.Smatra se naime da lica koja nemaju poslovnu sposobnost imaju tzv.zakonski
domicil prema mestu prebivališta njihovih roditelja ili stratelja.Faktičii objektivni elemenat
ima tri
komponente mesto stanovanja protek vremena i odnos lica prema društvenoj sredini.U
pogledu
subektivnog elementa namere da se u jednom mestu trajno ostane u našoj teritoriji je
izraženo
mišljenje da se on manifestuje pre svega putem konkludentnih radnji kao što su
npr.kupovina
kuće otvaranje zanatske radnje dovođenje porodice u mestu stanovanja.Da domicil ne
prestaje
gubitkom jednog elementa naročito ne ako je voljni elemenat taj koji prvi nestaje.a to je i
češći
slučaj jer je teže zamisliti da se neko odseli a tek posle gubi nameru da trajno živi u ranijem
prebivalištu.Boravište–ima jedno lice u mestu gde faktički boravi.Ovde nestaje voljni
elemenat
trajna namera da lice tamo trajno ostane.Moguće je da jedno lice ima boravište u jednom
mestu
a prebivalište u drugo.Pomenućemo i pojam redovnog boravišta.Redovno boravište
podrazumeva boravljenje na određenoj teritoriji i određeno stalonosti tog
boravka,tj.efektivno
središte života i rada.Imigracione su one države u koje tradicionalno dolaze doseljenici i
radnici
iz drugih zemalja,emigracione su one zemlje iz kojih ljudi dolaze da bi postali ekonomski
emigranti.Imigracionim državama više odgovara domicil kao tačka vezivanja jer im
omogućuje
kontrolu nad statusom doseljenika koji su zadržali svoje ranije državljanstvo. Emigracionim
državama više odgovara princip državljanstva jer preko te veze zadržavaju merodavnost
svoji
normi nad onim pripadnicima koji žive i rade u nekoj drugoj državi.Naše pravo prihvata lex
nacionalis kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i poslovne sposobnosti fizičkih
lica.Lex nacionalis dopunjuje sa lex loci actus.Rezultat te dopune je sledeći:poslovna
sposobnost jednog lica ceniće se po normama prava zemlje čije je državljanin ako po tim
pravilima to lice ne bi bilo poslovno sposobno smatraće se ipak poslovno sposobnim ako bi
bilo
sposobno po pravu zemlje gde je nastala sporna veza.Lex loci actus kao dopunsko rešenje
5

dolazi u obzir samo ako je reč o porodičnim ili naslednim odnosima.Ako je reč o pravnoj
sposobnosti lex nationalis ostaje kao jedino rešenje.Takodje se ostaje na lex nationalis bez
dopune kada je reč o određivanju merodavnog prava u pogledu lišenja ili ograničenja
poslovne
sposobnosti.Na kraju treba još istači da ZMPP postavlja posebno koaliziona pravilo za
proglašenje nestalog lica umrlim.Merodavno je pravo države čiji je državljanin bilo to lice
uvreme nestanka.
Merodavno pravo za građanskopravne delikte
Prvo koliziono rešenje za delikte, zadržalo se veoma dugo i bilo je opšte prihvaćeno u teoriji i
praksi. To je princip Lex loci delicti commissi-zakon mesta izvršenja delikta. Ova tačka
vezivanja je i danas vladajuća, ali uz određene izuzetke. Sve do pre neku deceniju ovo
rešenje nema ozbiljnu alternativu. Međutim postojali su neki dopunski principi: Lex fori kao
dopunski princip- javilo se shvatanje da treba pravo suda postaviti kao dopunski princip
pravilu LLDC, i to samo za pitanje protivpravnosti , a ne za celu problematiku delikata.
Suština je da će se radnja smatrati protivpravnom ako je protivpravna po LLDC i LF. Za ostala
pitanja primenjuje se samo LLDC. Teškoće u primeni principa LLDC se javljaju u slučaju
dislokacije radnje i posledice kada se ne može odrediti mesto izvršenja delikta jer su radnja i
posledica na različitim mestima. Posebno snažna kritika principa LLDC je u oblasti
saobraćajnih delikata, gde mesto udesa gubi značaj u savremenim uslovima saobraćaja kada
je moguće preći granice nekoliko država za za Mpp by Uroš Topić 39 jedan dan, mesto udesa
time postaje potpuno slučajno, pa bi relevantost toga prava mesta udesa bila nelogična.
Nova stanovišta se javljaju u američkoj teoriji i praksi povodom toga. Javlja se mišljenje da je
novo rešenje PNP, dakle ostavljeno je sudu da proceni koje je pravo u najbližoj vezi sa
deliktnim odnosom. Dalje preciziranje predviđa Ristejtment II: merodavno je pravo za
delikte koje je u najznačajnijoj vezi sa štetnim događajem i sa strankama. Sud će posebno
voditi računa o mestu gde je nastupila šteta, mestu deliktne radnje, domicilu, državljnstvu,
mestu registracije, sedištu, središtu odnosa stranaka..itd Kajvers uvodi jednu malu revoluciju
u teoriju sa svojim „sistemom preferencija“, gde kaže da ako pravila države gde je nastupila
šteta predviđaju viši standard ponašanja i višu naknadu štete nego mesto izvršenja delikta
onda će se primeniti pravo zemlje u kojo je šteta nastupila. Vodi se dakle po Kajversu računa
i o sadržini propisa.

Stvarna prava na pokretnim stvarima

LRS je vladajuće ali ne i jedino rešenje.
Alternative: -Kao alternativno javlja se rešenje mobila personam sequuntur („pokretnosti
prate ličnost“). To znači da se primenjuje personalno pravo (LN ili LD) vlasnika pokretne
stvari. -U nekim pravima je LRS zamenjem principom lex loci actus ( pravo zemlje
preduzimanja pravnog posla) međutim to rešenje nije nikada postalo vladajuće, već je često
bilo upravo u slučajevima kada je bio primenjljiv i princip LRS, tj kada se posao preduzimao u
mestu gde se stvar nalazila. -U anglo-američkom pravu javila se ideja o primeni principa
najtešnje povezanost (PNP). -Postoji i mišljenje da bi autonomija volje znatno doprinela
efikasnijem rešavanju nekih problema, kao što su res in transitu (stvari u prevozu) i moblini
sukob zakona. U većini prava u teoriji i praksi prihvaćeno je rešenje LRS kako za nepokretne
tako i pokretne stvari. I ZMPP prihvata LRS.