1.

Element inostranosti u privatnopravnim

odnosima i relevantnost elementa inostranosti
Predmet MPPa predstavljaju privatnopravni odnosi sa elementom
inostranosti tj građansko pravni, porodično pravni, privredno pravni i radno
pravni odnosi koji se preko svojih elemenata vezuju za više suvereniteta.

Element inostranosti se može javiti u 3 osnovna oblika na bazi određenih

tipičnih činjenica:

A) Strani element u ​SUBJEKTU​koji je javlja kao :

*državljanstvo
*prebivalište
*boravište

B)Strani element u ​OBJEKTU​koji se javlja na bazi:

*mesta nalaženja​stvari koja je predme transakcije ili na bazi

​*mesta registracije​kada su predmet transakcije osnovna sredstva

prevoza

C) Strani element u PRAVIMA I OBAVEZAMA javlja se ako postoji u nastanku

ili ispunjenju prava i obaveza

Npr : ​Ugovor zaključen u inostranstvu, delikt učinjen u inostranstvu

Da bi se govorilo o pojavi stranog elementa nije neophodno da subjekt,

objekt ili prava i obaveze u jednom privatno pravnom odnosu budu u
potpunosti strano izraženi, ​dovoljno je da jedan od subjekata​ima
državljanstvo ili prebivalište u stranoj državi ili ​da samo nastanak prava i
obaveza se vezuje za jednu državu, ne i njihov prestanak​.

ZNAČAJ ELEMENTA INOSTRANOSTI :

Element inostranosti jedan privatnopravni odnos prestvara u odnos koji
reguliše MPP i to tako ​što daje odgovor – pravo koje države je
merodavno za rešavanje tog spornog odnosa​.

RELEVANTNOST!

Ukoliko se detektuje strani elemet u jednom privatnopravnom odnosu i

ukoliko je taj strani element u našoj kolizionoj normi priznat kao TAČKA
VEZIVANJA pa vodi do primene stranog prava, reč je o relevantnom
elementu!

2. NAČIN (METOD) REGULISANJA MPPa

Privatnopravni odnosi sa elementom inostranosti mogu biti regulisani na dva
načina :

a) DIREKTNO

b) INDIREKTNO

Idealan način bi bilo njihovo regulisanje neposredno na međunarodnom

nivou tj ako bi međunarodnom konvencijom svih država sveta bila stvorena
jedinstvena prava u pogledu uslova za zaključenje braka, ugovore..., ali
ovakav način predstavlja utopiju zbog pravnih, nacionalnih i kulturoloških
razlika.

Ali postoje i određeni uspesi u smislu što se pojedini međunarodni sporazumi

prihvaćeni od velikog broja zemalja bave pojedinim pitanjima iz oblasti npr
građanskog privrednog prava (Bečka konvencija iz 1980. O međunarodnoj
prodaji robe).

Što se MPPa tiče on privatnopravne odnose reguliše na direktan ​i indirektan

način.

DIREKTNO:
1
​ . Imperativnim normama

Neposredno uređuje koja su prava dostupna strancima i pod kojim uslovima.

-​ ​Apsolutno rezervisana samo za domaće državljane

-->Relativno rezervisana tj ona koja stranci mogu sticati pod određenim

uslovima

​Opšta prava, kao i domaći državljani bez ikakvih uslova

2. Uslovi za priznanje stranih sudskih odluka

3. Pravila o međunarodnoj nadležnosti​koja daju odgovor na pitanje da li će

suditi domaći sud.

INDIREKTNO:

Tipičan način MPPa. To su ​kolizione norme​ koje ukazuju na to koje će pravo

biti merodavno za rešenje jednog odnosa.

Zakonodavac polazeći od pravnep olitike svoje države vrednuje sve moguće

veze jednog pravnog poretka sa određenim suverenitetima i izdvaja jednu
od njih kao najjaču tj odlučujuću za taj pravni odnos!

4. IZVORI MPPa
Postoje različiti izvori MPPa :

a) Unutrašnji

b) Međunarodni

1. UNUTRAŠNJI:

Osnovni izvor jesu zakoni i to :

*Postojanje posebnog zakonika u kome su u potpunosti ili najvećim delom

sadržana pravila mppa

*Zakoni materijalnog karaktera u kojima se nalaze i norme koje rešavaju

probleme koji se javljaju usled pojave elementa inostranosti (npr. Kolizione
norme za nasledopravne odnose se nalaze u ZON)

*Da u jednom zakoniku koji nije posvećen MPPu bude koncentrisan najveći
broj normi iz oblasti MPPa (npr u uvodnom ili završnom delu građanskog
zakonika)

2. MEĐUNARODNI:

*Multilateralne konvencije

Veoma je značajna aktivnost Haške konferencije za Mpp koja je doprinela

unifikaciji pravila mppa. Najznačajnije su:

■ Konvencija o sukobu zakona u pogledu oblika testamenta

■ K o gr/pr aspektima međ. Otmice dece
■ K o saobraćajnim/drumskim nezgodama
■ Njujorška K o priznanju stranih arbitražnih odluka

*Bilateralni sporazumi tj ugovori između dve države

IZVORI PRAVA SRBIJE :

1. Unutrašnji izvori :
->Ustav – na neposredan način reguliše pitanja mppa, a češće posredno
postavljajući samo osnovna načela i norme (npr ne bi se mogle donositi KN
koje bi bile diskriminatorne)

->ZMPP

->Zakoni – npr ZOM, ZOPUP, ZOA, ZIO, ZPP, ZOK, ZOS...

->Podzakonski akti (uredbe)

2. Međunarodni izvori :

->Ugovori – bilateralne i multilateralne konvencije

HIJERARHIJA!!!

1. Ustav

2. Bilateralna konvencija

3. MK

4. L. Specialis

5. L. Generalis

6. ZMPP

*nekad i običaji.

Popunjavanje pravnih praznina u našem pravu :

Pri traženju rešenja treba primeniti analogiju i ektenzivno tumačenje kao i

primenom :

● Odredaba i načela ZMPPa

● Načela pravnog poretka RS
● Načela MPPa

Za razliku od nas zemlje Common law sistema tj SAD i GB kao osnovni izvor
poznaju sudsku prasu i doktrinu. GB se u tom smislu pomera ka zakonskom
smeru a SAD su specifične po tome što predviđa mogućnost da članice samo
urede nadležnost u oblasti MPPa. Kod njih postoje tzv Zbornici prava (
Restatement 1 i 2) – nezvanična kodifikacija MPPa. S druge strane
ratifiikovane konvencije koje je sama SAD ratifikovala ne odnose se pak na
države članice već se posredno primenjuju ukoliko se pojavi problem sa el
inostranosti i samo ukoliko on postoji.

5. KOLIZIONE NORME
Predstavljaju tipičan način regulisanja privatnopravnih odnosa sa elementom
inostranosti.

Zakonodavac, imajući u vidu kakve veze jedna kategorija odnosa može imati
sa razliičitim suverenitetima IZDVAJA JEDNO VEZIVANJE KAO
NAJRELEVANTNIJE, NAJJAČE I ODLUČUJUĆE. Pri tom se vodi merilima
pravne politike svoje države.

STRUKTURA KN :

1. PRAVNA KATEGORIJA​– To može biti :

a) jedan tip pravnog odnosa (porodično pravni odnos)

b) jedan pravni institut (brak, ugovor)

c)jedno pravno pitanje u vezi sa tim pravnim odnosom ili institutom (forma
ugovora)

Podvođenjem činjenica u konkretnom slučaju pod pravnu kategoriju stvara

se preduslov za dejstvo te norme tj da nas preko tačke vezivanja dovede do
merodavnog prava.

2. TAČKA VEZIVANJA​– To je jedna od mogućih veza koju zakonodavac

izdvaja kao najjaču i koja određuje koje pravo treba primeniti kao
merodavno​. Primena merodavnog prava je posledica kn.

Postoje TV koje su tipične za pojedine odnose :

a) za statusne i porodične odnose​:

->lex nationalis

->lex domicilii

b)za stvarnopravne odnose :

->lex rei sitae

c)za građanskopravne delikte​:

-> lex loci delicti comissi

d)za ugovorne odnose

->autonomija volje

->lex contractus

->lex loci solutionis (zakon mesta ispunjenja)

->lex loci venditoris (zakon mesta dužnika karakteristične prestacije)

->princip najbliže veze

U raznim situacijama se koristi i lex fori tj pravo organa koji postupa u

datom slučaju.

U ove latinske sintagme je uključen i njihov efekat tj pravo do kojeg one

vode.

KLASIFIKACIJA TV :

1. Prema tome kakva ovlašćenja daju organu koji primenjuje KN dele se na:

a) Neposredno vezujuće – zdavac izvršio vrednovanje mogućih veza jedne

PK sa raznim suverenitetima i izdvojio jednu kao najbližu tako da organ
nema nikakvu mogućnost da procenjuje da li je to pravo do koga vodi zaista
u najbližoj vezi sa datim odnosom, njegov zadatak je samo da PRIMENI tako
određeno merodavno pravo.

-> Takve su gotovo sve TV osim principa najbliže veze.

b) Okvirne – zdavac postavlja okvire i smernice.

Takva je TV princip najbliže veze ​koja organu daje uputstvo da kao mp

primeni ono pravo koje je u najbližoj vezi sa konkretnim odnosom.

Osnovni cilj je da TV zaista odvedu do mp koje je u najbližoj vezi sa datim

odnosom.

S tim u vezi postoji tzv KLAUZULA IZUZETKA koja može biti :

Opšta – k
​ ada se npr u ZMPPu neke države predvidi da se neće
primeniti pravo određeno na osnovu zakona, ako je prema okolnostima
očigledno da spor ima slabu vezu s njim i da se nalazi u mnogo jačem
odnosu sa nekim dr pravom.
Posebna-​ vezuje se za određenu fiksnu TV i koriguje je i može biti :

a)Otvorena – koja predviđa da se primeni pravo koje je u najbližoj vezi

b)Zatvorena – koja predviđa da npr ako su štetnik i oštećeni iz iste

zemlje, da se primeni pravo njihovog državljanstva

2. Prema tome da li nas vode do jednog ili više mp :

a) Proste – one koje vode samo do jednog mp

b) Kompleksne – one koje nas vode do više mp i mogu biti :

Kumulativne
Alternativne – Daje mogućnost primene više prava ali će se
primeniti samo jedno pravo (punovažnost testamenta u obliiku
forme). Cilj je da se dođe do ​određenog rezultata.
Supsidijarne – Takođe je navedeno više tačaka vezivanja ali s
ciljem ​da bi se uopšte došlo do rezulatata.

3. Prema tome da li su činjenice na kojima se zanivaju vremenski ili

prostorno fiksirane dele se na :

a) Stalne – mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja delikta, mesto

nalaženja nepokretnosti..

b) Promenljive – Nisu vremenski i prostorno fiksirane kao mpr domicil ili

državljanstvo

U vezi sa promenljivim tačkama javlja se problem tzv Mobilnog sukoba

zakona, tj jedna TV se suukcesivno u vremenu vezala za više suvereniteta.
Načini rešavanja mobilnog sukoba zakona je ili teorija stečenih prava ili
postavljanje vremenske koordinate tj fiksiranje TV.

VRSTE KN:

A)

1) Višestrane – Ukazuju na pravo bilo koje države sveta (pravo mesta

nalaženja stvari)
2) Jednostrane – Doovode do primene jednog i to domaćeg prava (za
stvarna prava na nepokretnostima koje se nalaze u RS merodavno je pravo
RS

B)

1) Samostalne – One koje ukazuju na mp bez obzira na to kakvu tv sadrže

(za naslednopravne odnose merodavno je pravo ostavioca u vreme smrti)

2) Nesamostalne – One dopunjuju samostalne kn, sadrže objašnjenja i

uputstva i sadržane su pretežno u opštim institutima (npr, norme JP ili FL)

3. PRIMENA I SAZNANJE STRANOG PRAVA

Primena stranog prava koje vrše domaći organi je izraz međunarodne
pravne saradnje. Opravdanost i korisnost primene stranog prava danas nije
sporna ali je sporna pravna priroda stranog prava.

Postoje različite kategorije :

1) Stav da je strano pravo ​činjenica

2) Stav da je strano pravo ​pravo

Način saznanja stranog prava zavisi od toga kako se tretira strano pravo.
Ako se ono tretira kao činjenica onda je teret dokazivanja na stranci u
pogledu bilo koje činjenice na koju se poziva. Ako stranka koja se poziva na
normu stranog prava ne uspe da dokaže njegovu sadržinu onda će npr u
Engleskoj važiti pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem i
primeniće se domaće pravo.

Ako se ono tretira kao pravo, sudovi treba da ga saznaju po službenoj

dužnosti ali se svakako mogu obratiti za pomoć strankama, drž. Organima i
naučnim ustanovama.
U našem pravu strano pravo se tretira kao PRAVO što znači da ga naši
organi primenjuju ex offo. Nadležni organ može zatražiti obaveštenj od MP
ali ono nije obavezujuće. Takođe, on može prihvatiti javnu ispravu stranaka
o sadržini stranog prava.

Srbija je članica Konvencije o informisanju o stranom pravu, koja predviđa

formiranje organa koji će primati i otpravljati zahteve međutim taj organ kod
nas još uvek nije registrovan.

Kod nas je zastupljeno stanovište da postupajući organ uvek mora saznati

strano pravo te naš zakon ne daje organu mogućnost da u nedostatku
mogućnosti saznanja stranog prava primeni naše pravo ali običajno je
pravilo da u tom slučaju organ može da primeni domaće pravo.

7. KVALIFIKACIJA – PROBLEM ILI SUKOB

KN regulišu privatnopravne odnose sa el inostranosti posredno – ukazujući
na merodavno pravo.

Moguće je da se pre nego što je poznato merodavno pravo postavi određeno

pravno pitanje koje potencijalna mp rešavaju na različite načine, tj javlja se
sukob kvalifikacije.
Sukob kvalifikacije se javlja u dva osnovna vida :

A) Kvalifikacija PK – kada se problem javlja u pitanju pod koju KN uopšte

podvesti konkretan pravni odnos?

Postoje određene granične oblasti naslednog i obligacionog prava

/porodičnog i imovinskog/materijalnog i procesnog/formee i sadržine
pravnog posla.

Još je veći problem ukoliko je reč o nekoj ustanovi koju domaće pravo ne
poznaje pa samim tim nema ni KN za nju (trust!)

B) Kvalifikacija TV – Znamo koju ćemo KN primeniti ali ne znamo gde nas

ona vodi.

Npr. Mesto zaključenja ugovora između odsutnih lica, a jedna država

prihvata teoriju prihvata a dr teoriju prijema

REŠENJE!

1. kvalifikacija po lex fori – tj treba kvalifikovati prema pravu države gde se

sudi jer su u pitanju njene kn i treba ih shvatiti prema smislu i pojmovima
onog prava kome pripadaju

2. Kvalifikacija po lex causae – tj prema pravu merodavnom za odnos koji se

raspravlja ali je problem u tome što mi u datom momentu još ne znamo koje
je merodavno pravo

3. Dvostepena/stepenasta kvalifikacija – pri izboru i tumačenju KN se polazi

od lex fori kao prve stepenice pa ako je merodavno strano pravo ono se
tumači prema smislu i pojmovima koje sadrži (RS)

4. Funkcionalna kvalifikacija – ona je pogodna ako domaće pravo ne poznaje

tu ustanovu i tada treba videti kakvu fju ta ustanova ima u stranom pravu a
kakvu u domaćem te pronaći ustanovu koja vrši istu ili sličnu fju.

8. PRETHODNO PITANJE
To je pitanje postojanja nekog prava ili pravnog odnosa od koga zavisi
rešenje glavnog pitanja.

Reč je o PRAVNOM, SAMOSTALNOM I USLOVLJAVAJUĆEM pitanju.

Dilema je da li će sud mp za prethodno pitanje odrediti polazeći od

sopstvenih KN, dakle od lex fori, ili pak od KN onog prava koje je merodavno
za glavno pitanje.

Uslovi za postavljanje prethodnog pitanja su :

1. Da je na osnovu domaće KN za glavno pitanje merodavno strano pravo

2. Da prethodno pitanje u činjeničnom sklopu, sadrži strani el, da je

samostalna pravna celina, da može biti glavno pitanje u nekom dr postupku i
da za njega postoji posebna KN

3. Da materijalnopravni rezultat od kog se polazi, polazeći od KN L. Fori

bude različit od rezultata do kog se dolazi primenom KN L. Causae koje je
merodavno za glavno pitanje.

Što se tiče rešavanja problema prethodnog pitanja postoje sledeći pristupi :

A) Zavisno povezivanje – da se mp za prethodno pitanje odredi primenom

KN onog prava koje je merodavno za glavno pitanje a osnovni argument je
međunarodna harmonizacija rešenja.

B) Nezavisno povezivanje – mp za pp se odredi primenom kn zemlje suda, a

argument je unutrašnja harmonizacija rešenja jer u protivnom jedno isto
pravno pitanje može biti različito rešeno ako se prd domaćim sudom to
pitanje postavi dva puta.

9. RENVOI – UZVRAĆANJE I PREUPUĆIVANJE

KN na indirektan način regulišu privatnopravne odnose sa el inostranosti ako
što nas upućuju na mp.

Upućivanje može biti :

1. SUPSTANCIJALNO – KN nas upućuju na materijalno pravo neke države
koje treba meritorno da reši slučaj (porodični zakon)

2. KOLIZIONO – KN nas upućuju na pravo određene države u celini dakle

uključujući i njene kn.

One mogu onda da :

I. Potvrde izbor polaznih kn

II. Uzvrate na polazno pravo
III. Preupute na treće pravo

Uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo se označava terminom Renvoi i u

pitanju ​je misaona operacija sudije polazne države t​j države u kojoj se sudi.

Da bi u jednom slučaju došlo do Renvoi potrebne su 3 pretpostavke :

❖ Da polazna država prihvata koliziono upućivanje tj da njene kn upućuju

na neko pravo u celini
❖ Da kn države suda i države na koju su uputile budu različite
❖ Da je raspored činjenica takav da te različite kn zaista i dovode do dve
različite države

Ovaj lanac može da ide u beskonačnost te se postavlja pitanje gde treba

stati.

1. Jednostruki Ranvoa – treba primeniti materijalne norme onog prava na

koje ukažu norme prvoupućenog prava i tu treba stati.

2. Dvostruki/Dupli Ranvoa/FCT – Treba pogledati ne samo kn prvoupućene

države već i njen stav prema Ranvoa tj da li ta država prihvata Ranvoa ili
ne. Ako prihvata tu nastaje drugi skok, dakle bitan je STAV suda! Sudija
treba da sudi onako kako bi sudio sudija te strane države.

RENVOI U SRBIJI:
 I. Primenjuje se u oblastima koje nisu regulisane ZMPPom, tj kada kn
norma ZMPPa upućuje na strano pravo reč je o kolizionom upućivanju
tj gledaju se i kn norme te strane države.
II. Ako kn norme te strane države uzvrate na srpsko pravo, primeniće se
pravo RS kao merodavno (član 6. ZMPPa)
III. Ako se ne radi o uzvraćanju onda treba primeniti DUPLI RANVOA tj
gledati osim kn i stav te države ka Ranvoa.
IV. Ako nije izričito rečeno u zakonu, Ranvoa se ne primenjuje na :
a)ako su mp izabrale same stranke tj autonomija volje
b)ako je tačka vezivanja princip najbliže veze
c)kod alternativno određenih tačaka vezivanja
d)kod forme testamenta – određenje mp za formu testamenta – zbog HK
koju smo ratifikovali

10. JAVNI POREDAK

Osnovni tj tipičan način regulisanja privatnopravnih odnosa sa el inostranosti
jeste regulisanje pomoću kn čime se otvara mogućnost da domaći sudovi
primenjuju samo pravo domaće države već i strano pravo. To je značajan
korak u pravcu međunarodne saradnje ali time se stvaraju i značajni rizici za
interese domaćeg poretka tj stvara se mogućnost da domaći sudovi i drugi
organi primenjuju norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na
kojima se temelji naše pravo.

Postoje određene vrednosti tj osnovna načela koja se ne mogu žrtvovati i

ona predstavljaju javni poredak RS.

JP ima dva značaja :

1. Podrazumeva same osnovne NORME domaćeg prava koje se u svakom
slučaju moraju zaštititi

2. USTANOVU Mppa koja omogućava da domaći organ ne postupi po

uputstvu domaće kn ili ne prizna stranu sudsku odluku

Šta čini JP?

Pri određivanju sadržine i granice JP moguća su dva pristupa :

Da se jednom OPŠTOM KLAUZULOM tj apstraktnom definicijom

obuhvate osnovna obeležja normi koje čine jp
ENUMERACIJA NORMI prema kojima imperativne norme predstavljaju
automatski deo jp

JP je svakako uža kategorija od zbira imperativnih normi i obuhvata sa mo

one norme koje štite najosnovnije vrednosti našeg poretka.

Da bi se primenila ustanova JP potrebno je da strana norma dovodi do

takvog meritornog rezultata (DEJSTVO) koji je nespojiv sa osnovnim
principima na kojima se temelji domaći poredak! Dakle, ne vređa
strananorma domaći JP sama po sebi već to zavisi od konkretne situacije.
Npr, za naslednopravne odnose mp je pravo državljanstva ostavioca
(Francuski državljanin) a FR pravo kaže da vanbračna deca nemaju pravo
nasleđa. Ukoliko ostavilac ima npr 3 bračna deteta ta norma ne dira u naš JP
koji izjednačava bračnu i vanbračnu decu.

Ukoliko se uu određenom periodu menjaju norme koje čin naš javni poredak
(conflit mobile) relevantan je onaj JP koji postoji u momentu donošenja
odluke dakle, važi zabrana retroaktivnosti.

POSLEDICA primene ustanove JP je :

✔ NEPRIMENA STRANOG PRAVA i rešavanje problema primenom principa

lex fori
✔ NEPRIZNANJE STRANE SUDSKE ODLUKE

Pravo RS : Neće se primeniti pravo strane države ako bi njegovo DEJSTVO

bilo u suprotnosti sa „USTAVOM UTVRĐENIM OSNOVAMA DRUŠTVENOG
UREĐENJA“ , kao ni što se neće priznati strana sudska odluka koja je u
suprotnosti sa Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja -> Ovde
je pak otvorena mogućnost da ne samo dejstvo odluke već i ​procesni
nedostaci​kvalifikuju kao suprotni JP.

11. NORME NEPOSREDNE PRIMENE

To su norme koje se primenjuju u privatnopravnim odnosima sa el
inostranosti i to MIMO KN, tj bez obzira šta kn kaže. U tome je sličnost
između njih i JP ali razlike su :

1. Do intervencije JP dolazi nakon što je utvrđeno merodavno pavo, iako je

ono po svom dejstvu protivno JP, a NNP se primenjuju bez prethodne
konsultacije kn, tj i pre nego što je određeno merodavno pravo.

2. Jedini relevantan JP pred domaćim sudom je domaći JP, a što se tiče NNP
mogu se primeniti ne samo one koje su deo lex fori već i one koje su deo lex
causae pa i nekog trećeg prava.

B. Bordaš : „NNP same određuju oblast svoje sopstvene primene tj same

određuju svoju merodavnost.“

Predmet ovih nosrmi nisu samo interesi pojedinca i već i interesi društvene
zajednice.

Tu spadaju norme koje čine tzv ekonomsko zakonodavstvo kao što su norme
o uvozu i izvozu, zaštiti životne sredine, devizni propisi, antimonopolsko
zakonodavstvo...

PRIMENA:

I. Ako je deo LEX FORI treba je primeniti ako je identifikuje kao takvu i
konstatuje da ona pretenduje da bude primenjena u konkretnom
slučaju.
II. Ako je deo LEX CAUSAE treba je primeniti, jer je deo prava koje je
merodavno, osim ako vređa naš JP
III. Ako je deo TREĆEG PRAVA, radije se uzimaju u obzir i kao takve
predstavljaju osnov za odabir norme merodavnog prava.

Ipak Rim I Regulativa u pravu merodavnom za ugovorne odnose predviđa

mnogo uže postavljenu ulogu za nnp TREĆIH DRŽAVA :
● Može se priznati dejstvo nnp (prećutno čitanje a i ne mora,
ocena je samo na zdavcu u konkretnom slučaju), države u kojoj
 treba ispuniti obaveze nastale iz ugovora, u meri u kojoj te nnp
čine ispunjenje ugovora protivzakonitim. Pri razmatranju da li da
se tim normama prizna dejstvo, uzima se u obzir njihova
priroda, svrha kao i posledice njihove primene ili neprimene.

Formulacija Rim I Regulative predstavlja uzmicanje evropske pozicije

od mogućnosti da se potencijalno daju efekti bilo kojoj normi np
treće države – krug se svodi na norme zemlje ispunjenja te
obaveze, i to samo one koje ispunjenje čine protivzakonitim.

Postoje dva osnovna preduslova da bi nnp bila primenjena :

a) Da ona sama pretenduje na primenu, bez obzira na kn.

b) Traži se značajna povezanost spornog odnosa sa pravnim poretkom o

čijoj nnp je reč.

13. IZIGRAVANJE ZAKONA (FRAUS LEGIS)

Pošto su TV na osnovu kojih se određuje merodavno pravo najčešće
činjenice koje subjekti pravnog odnosa mogu da utiču, stvara se mogućnost
za fenomen poznat pod nazivom fraus legis. Npr, strane ugovornice same
odluče gde će da zaključe ugovor ili gde će biti mesto izvršenja ugovora.
Moguće je i to da subjekti jednog već stvorenog pravnog odnosa podešavaju
činjenice baš zato da bi ishodile primenu povoljnijeg prava.

Ako se veštačkim stvaranjem ili menjanjem činjenice koja je TV postiže

primena nekog drugog prava a ne onog koje bi bilo merodavno da promene
nije ni bilo, reč je o izigravanju zakona u mppu.

Subjekti pravnog odnosa preduzimaju takve akcije obično zbog toga da

ishode primenu povoljnijeg prava za njih. Svrha FL je da se umesto prava
koje bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja činjenicom koja
predstavlja TV, ishodi primena dr prava čije će norme dopustiti postizanje
efekta koji je različit ili nije dopušten pravilima redovno mp.

Materijalno pravni efekat kojem teži FL postiže se osloncem na samu KN ali

protivno ratio legis te KN!!!

Postoje tri osnovna elementa FL :

I. Veštačko stvaranje TV
Nije isto što i simulovanje TV! Ako se činjenica samo simmuluje nije reč o FL
u mppu jer ta tačka vezivanja nije ni stvorena. Sud će u tom slučaju,
uzeti u obzir TV koja stvarno postoji, te ne mora doći do korekcije
dejstva KN kao što je to slučaj sa FL. Prilikom izigravanja činjenica u
mppu tačka vezivanja je realna i postoji ali sa frauduloznim ciljem.
II. Namera izigravanja
III. Izbegavanje ​materijalnih domaćih imperativnih normi​-
Ali to ne treba da budu istovremeno i norme JP

Postoje dva osnovna oblika FL u mppu :

1. Da se pred domaćim organom nameć primena stranog prava umesto

domaćeg

2. Da se pred stranim pravom izigravaju srpske imperativne norme

U drugom slučaju sankcionisanje FL treba da se odigra u sferi priznanja

stranih sudskih odluka što naravno pospešuje pravnu nesigurnost jer je
jedan akt već stvoren i proizvodi određene posledice i stoji na snazi jedno
određeno vreme.

Kad je reč o veštačkom stvaranju TV da bi se nametnula primena stranog

prava pred domaćim organom, sankcionisanje FL se sastoji u tome da se ne
uzima u obzir fraudulozno stvorena TV već se primenjuje ONO PRAVO KOJE
BI BILO MERODAVNO DA DO FL NIJE DOŠLO. Npr, ne ništi se stečeno strano
državljanstvo samo se odbija primena stranog prava koje je fraudulozno
stvoreno.

Prilikom preispitivanja stranih odluka koje su donete na bazi FL, ne može se

govoriti o manipulisanju domaćim KN jer strani organ njih ne primenjuje već
primenjuje svoja koliziona pravila.
NAŠ ZMPP :

Regulisano članom 5 ZMPP :

„Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po

odredbama ovog ili dr zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za
cilj izbegavanje primenjivanja prava RS.“​.

Bitno je da postoji :

A) Namera izigravanja DOMAĆEG MATERIJALNOG PRAVA

B) Domaći sud će otkloniti strano pravo samo ako ono ima za cilj
izbegavanje DOMAĆEG PRAVA

C) Primena stranog prava pred DOMAĆIM ORGANOM

D) Domaći organ neće primeniti to strano pravo već DOMAĆE PRAVO KOJE
BI BILO I MERODAVNO DA DO FL NIJE DOŠLO.

13. VREMENSKI FAKTOR U MPPU

MPP reguliše koje će pravo biti primenjeno na određeni životni odnos ako jeo
n svojim el vezan za više suvereniteta. Unutar samog privatnog prava javlja
se takođe i sukob zakona u vremenu ​ ​DA LI PRIMENITI STARU ILI NOVU
KN?

I. UPOREDNO JAVLJANJE PROSTORNOG I VREMENSKOG SUKOBA

ZAKONA​je pojava sukoba zakona na specifičnom terenu mppa.
Do njega dolazi :
❖ Kada se menjaju KN lex fori – i tada se rešenje nalazi u
prelaznim i završnim odredbama koje su donete prilikom
primene KN ili opštim pravilima o vremenskom važenju pravnih
normi pri čemu postoji opšta zabrana retroaktivnosti.
Naš Zmpp sadrži odredbu po kojoj se odredbe ovog zakona neće
primenjivati na odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na
snagu. Problem ove odredbe je što ne predviđa i kolizioni i
procesni deo zakona. Jasno je da se kolizioni deo ima primeniti
samo na materijalno pravne odnose koji su se desili posle
 stupanja na snagu zakona a ako se isti princip prihvati i za
procesni deo, narušiće se opšte pravilo GPPa koje načaže da se
procesni zakoni primenjuju neposredno na sve procesne odnose
koji su u toku u momentu njihovog donošenja.
❖ Kada se menjaju norme lex causae, tj onog prava na koje KN
upućuju kao na merodavno. Pitanje da li će se primeniti stara ili
nova KN rešavaju pravila o VREMENSKOM SUKOBU ZAKONA
TOG MERODAVNOG PRAVA.
❖ Kada se menjaju norme JP jasno je da će uvek da se primeni nov
JP, dakle postoji opšta zabrana retroaktivnosti.
❖ Kada se menja suverenitet nad jednom geografski definisanom
teritorijom, to dovodi do primene karaktera zakona tj do pojave
da jedan stari zakon postaje strani zakon. U ovakvoj situaciji
treba videsti ŠTA KAŽE ONO PRAVO KOJE VAŽI NA TERITORIJI
KOJA JE SA DATIM ODNOSOM U NAJBLIŽOJ VEZI, TJ ONO DAJE
ODG NA TO TREBA LI PRIMENITI STARO ILI NOVO PRAVO.

II. KOMBINACIJA PROSTORNOG I VREMENSKOG SUKOBA ZAKONA je odnos

koji se naziva MOBILNI SUKOB ZAKONA!!!! (14. PITANJE)

Mobilni sukob zakona predstavlja kombinaciju prostornog i vremenskog

sukoba zakona. Javlja se kod PROMENLJIVIH TV kada se ona sukcesivno u
vremenu vezuje za više pravnih poredaka tj potencijalno merodavnih prava.

Poređenje sa FL :

Kod CM nedostaje fraudulozna namera koja postoji u FL.

FL se sankcioniše tako što se primenjuje domaće pravo a CM se rešava kako

bi se uopšte došlo do prava koje je merodavno.

CM treba razlikovati od situacije kada se menjaju neke norme lex fori npr,
uslovi za sticanje ili gubljenje državljanstva, tako se zapravo menja KN.

To se rešava primenom pravila o vremenskom važenju pravnih normi. Za

razliku od vremenskog važenja gde je pitanje da li primeniti staru ili novu
KN, kod CM je pitanje koje od dva ili više paralelno važećih prava u državi
treba primeniti?
NAČIN REŠAVANJA CONFLIT MOBILE :

1. TEORIJA STEČENIH PRAVA

Prava koja su pravilno stečena u jednoj državi se moraju poštovati u dr

državama

2. VREMENSKO FIKSIRANJE TV

Npr (u vreme zaključenja ugovora, u vreme sastavljanja testamenta...)

Kad je reč o STVARNOPRAVNIM ODNOSIMA NA POKRETNIM STVARIMA

POSTOJE POSEBNA PRAVILA :

a) Ako se stvar premešta iz države u kojoj postoje uslovi u državu u kojoj

nisu ispunjeni uslovi merodavno je prvo pravo

b) Ako se stvar premešta u državu u kojoj nisu ipunjeni uslovi u državu u

kojoj jesu ispunjeni uslovi bitno je da je u toj prvoj državi makar postojala
tzv pravna nada. Ako je postojala, važi to drugo pravo,

c) Ako se stvar premešta u državu u kojoj postoje stroži uslovi a nije

stvorena pr nada ne može nastati nikakav stvarnopravni odnos.

15. NEJEDINSTVENI PRAVNI POREDAK U MPPu

KN može da uputi na pravo države koju karakteriše nejedinstveni pravni
poredak (SAD).
Ovde se javlja dilema koju članicu izabrati i odrediti mp na osnovu koga će
se rešiti dati problem.

Takav je bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji i sukobi zakona između federalnih

jedinica.

Nema sumnje da u slučaju kad se jedan odnos vezuje za više suvereniteta

najpre treba konsultovati medjunarodne privatnopravne norme. Ako one
ukažu na državu koja npr federalna ali se i relevantne norme nalaze na
federalnom nivou neće biti problema. Međutim ako je za dati problem
predviđena nadležnost federalnih jedinica javlja se pitanje kako utvrditi
pravno područje čije će KN biti nadležne.

Postoje dva osnovna rešenja problema određivanja merodavnog prava

unutar nejedinstvenog pravnog poretka. KN mogu neposredno da bitaju
između:

1. Merodavih pravila, kao jedno rešenje

2. Unutrašnjim KN države sa složenim pravnim sistemom.

U novijim konvencijama koji se zaključuju u okvirima HK po pravilu, postoji

eksplicitno rešenje : Prihvata se stav prema kojem norme mppa neposredno
čine konačan izbor, tj propisuju JEDNOSTEPENOST. Posebno rešenje se
predviđa samo u pogledu nex nationalis.

Prepuštanjem rešenja unutrašnjim KN MPPa najčešće će se ostati bez

rešenja jer postoji jako mali br država koje imaju jedinstvene unutrašnje KN.

Naš zakon kao i HK predviđa sistem jednostepenosti tj smatramo da je

celishodnije da NORME mppa neposredno biraju merodavna pravila i u
slučaju kada to nisu jedinstvene norme neke države, već norme federalne
jedinice. Ako MPP vodi npr do SAD, jer se tamo nalazi mesto izvršenja
delikta, treba primeniti pravo one federalne jedinice u SAD u kojoj je izvšen
delikt. Ovo rešenje je jedino neadekvatno ako je reč o lex nationalis jer ona
nije podobna da bude lokalizovana na jednom užem području.

Što se konkretno lex nationalisa tiče kao izuzetka, osnovna razlika između
njega i ostalih TV je u tome što se lex nationalis neposredno zasniva na el
koji se vezuje za državu dok ostale TV poput lex loci constractus,
solutionis... imaju kao činjeničku osnovu povezanost sa jednim mestom.
NORME ZMPPa:

Član 10 ZMPPa glasi :

„Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven,

a pravila ovog zakona ne upućuju na određeno pravno područje u toj
državi, merodavno pravo određuju se po pravilima tog pravnog
poretka.

Ako se mp ne može odrediti prema stavu 1. Merodavno je pravo

područja u toj državi sa kojim postoji najbliža veza. „

Iz navedene zakonske formulacije vidimo kombinovano rešenje, tj princip

jednostepenosti kombinovana sa jednom dopunskom TV (princip najbliže
veze) koja može samo da precizira, a ne i da menja izbor, tj pravo u
najbližoj vezi može biti samo jedno od prava us loženoj državi.

Član 10 postavlja dve hipoteze :

1) Ako je koliziono pravilo PODOBNO da izvrši neposredno užu lokalizaciju

pravnog odnosa, konačan izbor prava čini sama KN našeg mppa.

2) Ako TV koja nas vodi do mp NIJE PODOBNA da neposredno uputi na

jedno pravno područje unutar tog prava, tada ovaj član predviđa dva
rešenja:

■ Solucija će se prvo tražiti u unutrašnjim KN te zemlje sa

nejedinstvenim pravnim poretkom. Ako ta država nema KN na
saveznom nivou, ili ih ima ali one u datom slučaju ne upućuju ni na
jedno pravno područje unutar date države prelazi se na dr rešenje.
■ Ako je slučaj naveden prethodno, rešenje će se tražiti tako što će sud
utvrditi sa kojim pravnim područjem unutar te države postoji najbliža
veza.

16. RECIPROCITET I RETORZIJA

Reciprocitet kao načelo predstavlja izraz težnje da se osigura ravnopravna
saradnja među suverenitetima i treba ga razlikovati od USLOVA
RECIPROCITETA u pravnotehničkom smislu koji znači konkretno
uslovljavanje (Zakonska floskula „pod uslovom“).

Faktični to predstavlja instrument usaglašavanja pravnog sistema bez

neposrednog dogovora.

Reciprocitet i retorzija mogu da se jave u oblasti :

a) Jurisdikcije tj priznanja strane odluke

b) U pravima stranaca

Kada je reč o jurisdikciji RIR se pre svega javljaju u ​priznanju​i ​izvršenju

stranih sudskih odluka a neka prava poznaju i tzv ​retorzionu nadležnost​.

Naše pravo to čini tako što propisuje zakonski uslov reciprociteta a sadrži i
ekplicitnu normu za retorzionu nadležnost. Osnovna ideja je svakako u tome
da domaći organ priznaje strane odluke samo onda ako i dati strani organ
priznaje naše odluke.

Što se tiče RIR u pogledu prava stranaca , naše je mišljenje da ne bi bilo

opravdano da se uslov reciprociteta postavllja kao opšte pravilo u pogledu
privatnopravnih prava stranaca, bez obzira na to kako se postupa u
strančevoj državi. Takođe, treba uzeti u obzir da reciprocitetom nisu
uslovljena sva prava stranaca, već samo ona koja zdavac tako odredi.

Naš ZMPP :

Reciprocitet je :

1. PRETPOSTAVLJENI

2. FAKTIČKI

3. MATERIJALNI

4. NEDELJIV

1. Reciprocitet nije kod nas uslov uživanja svih prava stranaca iz čeka sledi
da ga treba dokazivati samo ukoliko se to zakonskom odredbom zahteva. U
odnosu na apatride ovaj uslov se ne zahteva, ukoliko apatridi imaju
prebivalište u nekoj stranoj državi, postojanje reciprociteta se utvrđuje u
odnosu na zemlju njihovog prebivališta. Teret postojanja reciprociteta zavisi
od zakonske formulacije. U nekim slučajevima, sud mora ex offo dokazivati
njegovo postojanje, naročito ako se on javlja kao uslov uživanja prava. Ako
postupajući organ nikako ne može, ni po načelu ofizioznosti, a ni na osnovu
dokaza koje podnesu stranke, saznati nešto o postojanju reciprociteta, IMA
SE SMATRATI DA RECIPROCITET POSTOJI.

2. Što se tiče faktičkog reciprociteta –

On je jedna od tri vrste reciprociteta prema načinu nastanka (pored

diplomatskog i zakonskog). O faktičkom reciprocitetu govorimo kada sticanje
određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni u međunarodnom
sporazumu niti zakonima, ali se on FAKTIČKI OBEZBEĐUJE U PRAKSI.

Postojanje diplomatskog reciprociteta isključuje potrebu za istraživanjem

zakonskog ili faktičkog reciprociteta te on nastaje neposrednim
sporazumevanjem država na bilateralnom ili multilateralnom nivou.
Diplomatski reciprocitet za razliku od zakonskog se ne može korigovati.
Složena situacija nastaje kada postoji zagarantovana uzajamnost, tj kad je
regulisana u ugovoru ili konvenciji ali se ne sprovodi u praksi, kada npr
organi jedne zemlje ne priznaju određena prava našim državljanima iako su
na to obavezana ugovorom. Pravi se razlika šta je osnov uzajamnosti :

a) Ako je osnov međunarodni ugovor tj diplomatski reciprocitet, tada se

retorzija ne bi smela preduzeti sve dok se ugovor ne otkaže zbog postojanja
principa pacta sund servanda. Tek ukoliko dipl inicijativa ostane bez
rezulatata i ugovor se otkaže, moguće je uskraćivati prava strancima, i to na
osnovu činjenice da je ugovor raskinut sa njihovom zemljom kojim su im bila
zagarandtovana određena prava.

b) Ako je osnov zakon, tj zakonski reciprocitet, a strana država uskraćuje

neko pravo građanima RS, i mi bismo trebali uskratiti prava strancima kod
nas. Teret dokazivanja nije na strancu, nego na našim organima. To se
pretpostavlja, a naši organi treba da dokažu suprotno tj da stranci krše
prava predviđena zakonom. Ukoliko se i to dokaže, državljanima te strane
države, biće pro futuro uskraćena prava ALI NE NA BAZI RETORZIJE, VEĆ
ZBOG NEDOSTATKA RECIPROCITETA KOJI JE USLOV NJEGOVOG UŽIVANJA.

3. Materijalni reciprocitet je onaj koji pored formalnog reciprociteta čini

podelu po pravnoj sadržini. MR znači da mi strancima dajemo ona prava koji
oni daju svojim državljanima u svojoj državi i mi im garantujemo ta prava.
Ova vrsta reciprociteta bitna je pri PRIZNANJU I IZVRŠENJU STRANIH
SUDSKIH ODLUKA.

Formalni reciprocitet u principu znači obostrani nacionalni tretman. Npr, naš

državljanin u Italiji ima ista prava kao i Italijan kod nas i nije bitno da li jeu
jednoj ili dr državi veći ili manji broj prava. Postavljamo pitanje šta nam je
zajedničko, nalazimo presjek skupova prava i taj corpus prava im pružamo.
Ova vrsta reciprociteta je bitna kod prava stranaca da stupaju u
privatnopravne odnose i da budu nosioci tih prava.

4. Nedeljiv je onaj reciprocitet koji izvire iz činjenice da postojanje raznih

pravnih područja još nije činjenica koja deli građane na različite kategorije,
uzajamnost je ipak odnos između država.

20. PRAVO MERODAVNO ZA PRAVNU I POSLOVNU

SPOSOBNOST
Pod pravnom sposobnošću podrazumevamo svojstvo jednog lica na osnovu
kog ono moće biti nosilac prava i obaveza dok pod poslovnom sposobnošću
podrazumevamo svojstvo jednog lica da svojim radnjama stiče određena
prava i obaveze.

Pri određivanju merodavnog prava uporedno pravo poznaje tri osnovna

koliziona rešenja : državljanstvo, domicil i pravo mesta nastanka obaveze.

Kada je u pitanju pravna sposobnost ona se ceni po ptavu državljanstva lica

o čijoj je sposobnosti reč. Poseban problem predstavljaju komorijenti,
ukoliko ne postoji spec KN, treba primeniti pravo državljanstva a ako su
strani državljani treba primeniti domaće pravo.

Kada je u pitanju poslovna sposobnost mp je pravo državljanstva ali ako lice

ne bi bilo poslovno sposobno prema pravu svog državljanstva onda će se
gledati da li je sposobno prema pravu one države u kojoj je nastala obaveza.
Tek ako ne bi bio sposoban ni po jednom pravu smatraće se potpuno
poslovno nesposobnim. Ovo dopunsko rešenje se primenjuje samo u
ugovornim odnosima, ne i u porodičnim ili naslednim odnosima.

Kod apatrida (čl 12) merodavno je pravo domicila a ako ga nema lex fori.
Kod bipatrida (čl 11) merodavno je pravo državljanstva, a ako lice ima više
državljanstava merodavno je pravo prebivališta, a ako se mp ne može
utvrditi tako, merodavno je ono pravo sa kojim je državljanin u najbližoj vezi
(tzv princip efektivnog državljanstva).

Mp za proglašenje nestalog lica za umrlim merodavno je ono pravo čiji je

državljanin bilo to lice u vreme nestanka.

21. DRŽAVLJANSTVO KAO PR USTANOVA I KAO TV

To je bitna veza na osnovu koje se određuje pripadnost jednog lica jednoj
državi. To je javnopravni odnos između države i lica i kojem lice, državljanin,
stiče najšiti statu, tj dostupna su mu sva prava i obaveze koje pravni sistem
dotične države obezbeđuje za svoje građane.

Postoje dva osnovna principa sticanja državljanstva :

1. Ius sanguinis

Ex lege dete stiče državljanstvo rođenjem na datoj teritoriji ako :

I. Ako su mu oba roditelja državljani RS bez obzira na mesto rođenja

II. Ako je jedan od roditelja državljanin RS, a dete je rođeno u RS, bez
obzira na državljanstvo dr roditelja
III. Ako je jedan od roditelja državljanin RS, a dr nepoznat ili apatrid, čak i
ako je dete rođeno u inostranstvu.
Dete rođeno u inostranstvu čiji je jedan od roditelja državljanin RS, može
steći državljanstvo po poreklu i ukoliko do navršene 18. Godine bude
prijavljeno kao srpski državljanin u dipl-konz predstavništvu Srbije i
podnese zahtev za upis u matičnu knjigu. Zahtev podnosi roditelj koji
je srpski državljanin a uz zahtev prilaže saglasnost deteta ako je ono
starije od 14 godina. Ako propusti da detetu ovako pribavi srpsko
državljanstvo, dete ima naknadni rok od 5 godina da to sam uradi, sve
do navršene 23 godine života.

2. Ius soli

Da bi se predupredila pojava apatida od rođenja, ZOD uvodi korektivni

princip ius soli. Dete stiče državljanstvo samim rođenjem na teritoriji RS.
Detetu koji je na ovaj način steklo državljanstvo ono prestaje, na zahtev
roditelja, kad dete navrši 18 godina života, ukoliko se utvrdi da su oba
roditelja stranci. Ako je dete starije od 14 godina, za ovakav zahtev
potrebna je i njegova saglasnost. Državljanstvo u tom slučaju prestaje
danom dostavljanja rešenja.

■ Dopunski načini sticanja :

✔ Prijem ( naturalizacija)
✔ Sticanje na bazi međunarodnih ugovora

Prijem (naturalizacija) -> ZOD razlikuje 3 oblika

a) Obična n. Dostupnu svim strancima

b) N. U specijalnim okolnostima dostupnu srpskim emigrantima
(iseljenicima) kao i naturalizaciju po etničkom principu
c) Izuzetnu n. Dostupnu samo licima čija je naturalizacija od izuzetnog
interesa za zemlju

Obična naturalizacija :

Omogućava sticanje državljanstva svim strancima koji to žele i podnesu odg

zahtev. Prijem može podneti : a) punoletni

b) poslovnosposobni stranac/apatrid

c) koji ima 3 god neprekidno prijavljeno

prebivalište
d) dozvola za stalno nastanjenje
e) odricanje od prethodnog državljanstva

​Olakšana naturalizacija predviđena je samo za bračne drugove naših

državljana. Potrebno je da imaju odobren stalni boravak i nije potrebno
odricanje od svog državljanstva niti prethodni boravak na našoj teritoriji.

N. u specijalnim okolnostima :

a) Punoletstvo

b) Poslovna sposobnost
c) Podnošenje izjave da RS smatraju svojom državom

Izuzetna n. :

a) Punoletstvo

b) Poslovna sposobnost

Nije potrebna izjava da se RS smatra svojom zemljom. O prijemu odlučuje

Vlada na predlog nadlenog ministra.

TRANZITORNE ODREDBE ZOD :

Regulišu dva pitanja :

1. Ko je danas državljanin RS?

Državljaninom RS smatra se lice koje je steklo državljanstvo RS u skladu sa

propisima koji su važili do stupanja na snagu ZOD. Našim državljaninom
smatra se i crnogorski državljanin koji je na dan 3. Juna 2006. Godine imao
prijavljeno prebivalište na teritoriji RS. Uslov je da podnese odg izjavu i
zahtev.

2. Šta se događa sa licima koja su imala državljanstvo SFRJ tj nek druge

republike, a ne RS?

Lica koja su imala državljanstvo SFRJ a koja su na dan 27. Februara 2005.
God imala državljanstvo neke dr bivše članice SFRJ, mogla su, u periodu od
pet godina nakon stupanja na snagu ZOD steći srpsko državljanstvo. Uslov
je bio da imaju 9 godina neprekidnog prebivališta kao i da podnesu odg
izjavu i zahtev.

Drugi dopunski način sticanja državljanstva jeste sticanje na bazi međ

ugovora. RS je zaključila ugovor o dvojnom državljanstvu sa BiH. Građani te
zemlje se po principu „povoljnijeg prava“ mogu koristiti kako odredbama
ZOD za prijem u državljanstvo tako i odredbama obog ugovora. U praksi će
se odredbe ovog ugovora koristiti sam o onda kad se državljanin BiH ne
može okoristiti specijalnom etničkom naturalizacijom. Potrebno je :
punoletstvo / 3. God prebivališta / neosuđivanost za kd, kazna preko 3 god /
nije proterivan sa teritorije RS u određenom periodu koji prethodi donošenju
zahteva.

DRŽAVLJANSTVO KAO TAČKA VEZIVANJA

Posebne teškoće predstavljaju lica koja su apatridi ili bipatridi.

Apatridi, član 12 ZMPP :

Lex nationalis se automatski zamenjuje lex domicilii. Ako lice ne bi imalo ni

prebivalište, ili mu se isto ne može utvrditi primenjuje se zakon mesta
boravišta. Ako ne bi imao ni boravište primenjuje se lex fori.

Bipatridi, član 11 ZMPP :

Bipatrid će se smatrati našim državljaninom ako mu je jedno od

državljanstava naše. Ako neko ima višestranih državljana, smatraće se da je
državljanin one države u kojoj ima prebivalište. Ako lice nema ni
prebivalište, primenjuje se princip najbliže veze. (tzv efektivno
državljanstvo)

22. DOMICIL KAO PRAVNA USTANOVA I KAO TAČKA

VEZIVANJA
U našem pravu prebivalište je definisano kao mesto u kom se građanin
nastanio u nameri da u njemu trajno živi tj mesto u kom se nalazi centar
njegovih životnih aktivnosti.

Domicil ima dva elementa :

a) Faktički

b) Voljni koji se manifestuje pre svega preko konkludentnih radnji.

U našoj teoriji ne postoji saglasnost o tome kad prestaje domicil tj da li tek

preseljenjem ili je pak gubitak samo jednog od dva konstitutivna el dovoljan
osnov za prestanak? Naše mišljenje je da dommicil prestaje tek gubitkom
oba el, ne samo jednog. Ova dilema je naročito prisutna u pogledi naših
državljana koja su otišla na rad u inostranstvo i iz razloga celishodnosti
smatramo da ne bi bilo pravičko kada bi se domicil izgubio gubitkom jednog
od elemenata.

Domicil stranaca u RS se regulise ZOS iz 2008. Zakon predviđa da je

strančevo prebivalište ono mesto u kom je „odobreno stalno nastanjenje“ i u
kom ima nameru da živi.

Prema ZOS, stalno nastanjenje se može odobriti strancu :

1. Koji je do dana podnošenja zahteva za stalno nastanjenje u RS boravio

neprekidno duže od 5 godina na osnovu odobrenja za privremeni
boravak
2. Koji je min 3 godine u braku sa državljanskom RS ili strancem koji ima
stalno nastanjenje
3. Maloletniku na privremenom boravku u RS ako je jedan od roditelja
državljanin RS ili stranac koji ima odobbreno stalno nastanjenje, uz
saglasnost dr roditelja
4. Koji je poreklom sa teritorije RS

Uz zahtev stranac mora podneti i dokaze o tome da ima obezbeđena

sredstva za izdržavanje, zdravstveno osiguranje i da ima mesto stanovanja.

DOMICIL KAO TV U ZMPP :

Supsidijarna TV!!! To je slučaj kad su posredi neka pitanja porodičnog prava

kao i ug odnosi sa el inostranosti. Domicil ima ulogu i pri određivanju mp za
formu testamenta kao alternativna TV.
23. UOBIČAJENO (REDOVNO) BORAVIŠTE i
BORAVIŠTE
I domicil i uobičajeno boravište imaju jedan zajednički konstitutivni el –
boravak na određenoj teritoriji. On mora biti konstantan / znatnije dužine ali
ne i neprekidan.

Moguće je uspostavljanje boravišta, VAN MESTA UOBIČAJENOG BORAVIŠTA

(UB je npr BG ali moje trenutno boravište je Kopaonik)

Dok kod domicila mora postojati animus semper vivendi, za UB ona ne

postoji ali zato postoji navika, regularnost, pravilnost boravka – tzv. Animus
residendi. Za UB nije potrebna poslovna sposobnost ( po Jezdićevom
shvatanju za domicil je potrebna).

Boravište jedno licei ma u mesto gde faktički boravi. U smislu ZOSa, stranac
kome je odobren boravak u RS ima boravište u mestu u kome ima nameru
da boravi duže od 24h. Sam ZOS ne razlikuje boravište od uobičajenog
boravišta ali razlikuje :

a) Boravak do 90 dana

b) Privremeni boravak, tj boravak stariji od 90 dana za koji je potrebna

saglasnost i podnošenje dokaza o sredstvima za izdržavanje kao i
zdravstvenom osiguranju. Dozvola se izdaje na mx 1 godi može da se
obnavlja ali na max toliko.

25. SPOSOBNOST PRAVNIH LICA

Za određivanje mp u pogledu sposobnosti PL, TV je pripadnost tog PL.
Pripadnost PL predstavlja pravnu vezu između jednog PL i određene države
preko koje to lice postaje titular određenih prava i obaveza i potpada pod
njenu jurisdikciju.
Za razliku od FL koja pravnu sposobnost dobijaju rođenjem, različitim
oblicima udruživanja ona može biti pridodata tek UKOLIKO IH DRŽAVA
PRIZNA ZA PL.

Dva su gl oblika povezivanja države sa udruženjima :

1) SISTEM INKORPORACIJE TJ OSNOVANJA

2) SISTEM STVARNOG SEDIŠTA

Danas je najteže odrediti pripadnost multinacionalnih kompanija. Teorija i

praksa nude različita rešenja među kojima su :

A. PL pripada onoj državi čiji su državljani članovi gl organa

B. Onoj državi u kojoj je registrovano tj po čijem je pravu osnovano
C. U kojoj se nalazi stvarno sedište
D. U kojoj se nalazi centar privredne aktivnosti
E. Čiji državljani to pravno lice efektivno kontrolišu u vanrednih prilikama
npr rat – sistem kontrole

NAŠE PRAVO (ZMPP):

Pripadnost PL se određuje po pravu države gde je ono osnovano, ali ako to

pravno lice ima stvarno sedište u nekoj dr državi, moraju se pogledati norme
te dr države, pa ako po njima to PL ima njenu pripadnost, smatraće se PL te
države, a ako ne, pripadnost se određuje po pravu one države gde je
osnovano.

Dakle, prioritet je inkorporacija ali zdavac uvodi nov kriterijum a to je

stvarno sedište tog PL.

25. MP ZA MATERIJALNE USLOVE ZA ZAKLJUČENJE

BRAKA I FORMU BRAKA
I. U pogledu MATERIJALNIH uslova za zaključenje braka u našem mppu važe
dva osnovna principa :

A. Pravo mesta zaključenja braka – čija je dobra strana u tome da

nadležni organ primenjuje domaće pravo koje najbolje poznaje.
Osnovna zamerka je što otvara mogućnost FL.
 B. Personalno pravo budućih supružnika – Ovde je javljaju dve dileme.
❖ Da li se opredeliti za državljanstvo ili domicil
❖ Da li personalna prava budućih partnera treba primeniti
kumulativno ili za svakog pojedinačno tj po pravu države
kojoj pripada jedan ili dr bračni partner.

Prema našem ZMPPu, u pogledu materijalnih uslova za zaključenje primeniće

se KUMULATIVNO pravo državljanstva budućih partnera, pri čemu se radi o
distributivnoj kumulaciji, tj svaki od partnera treba da ispuni samo one
uslove koji se zahtevaju u njegovom pravu (obrnuto je obična kumulacija
koja važi samo kod usvojenja i ravoda braka kada partneri imaju različito
državljanstvo). Pored toga ne sme da postoji neka od smetnji prema pravu
RS :

1) Postojanje ranijeg braka

2) Srodstvo
3) Nesposobnost za rasuđivanje

Zakonodavac takođe vodi računa o mobilnom sukobu zakona pa fiksira tačku

vezivanja i kaže da je mp u mo mentu sklapanja braka!!!

II. U pogledu FORME braka mp je lex loci celebrationis tj pravo mesta

zaključenja braka, tako da će nadležni organ postupiti na isti način bez
obzira da li se pred njim zasniva domaći ili strani brak.

Ukoliko partneri odluče da zaključe brak u inostranstvu to moraju da urade u

formi koja važi u toj državi, kao mestu zaključenja braka. Ako je npr u datoj
državi propisana verska forma, oni će morati da zaključe brak u toj formi. U
svakom slučaju brak će biti punovažan bilo gde u svetu i naš organ u
pogledu toga ne može da odbije priznanje braka na našoj teritoriji, tj brak
zaljučen bilo gde u svetu, u ma kojoj formi biće punovažan u dr državama.

Ovde se postavlja pitanje primene FL. Pri tom treba da imamo u vidu daFL
prema članu 5 ZMPP mogu da sankcionišu domaći organi samo ukoliko
strane putem veštački stvorene tačke vezivanja nametnu primenu stranog
prava pred domaćim organom.

Nadležni organ prvi put dolazi u kontakt sa tim prilikom priznanja radi
registracije u matičnim knjigama koja se sastoji u priznanju dokazne snage
tih isprava. Prema K o izdavanju nekih izvoda iz MK namenjenih inostranstvu
i K o izdavanju izvoda iz MK na više jezika ti izvodi imaju ISTU dokaznu
snagu kao i domaći. Ako nema mesta primeni ovih Konvencija, ni tada
inostrani brak ne podleže postupku egzekvature, već njegovo priznanje
zavisi od priznanja dokazne snage stranih javnih isprava što domaći organ
obavlja po propisima o legalizaciji stranih javnih isprava u međunarodnom
prometu. Nadležni organ ne može da se izjašnjava o izigravanju javnih
propisa pred inostranim organom niti to može da bude razlog za
uskraćivanje dejstva braka u našoj državi. Jedino bi moglo ukoliko bi to
vređalo JP RS!

26. DIPLOMATSKO KONZULARNI BRAKOVI

Smatraju se domaćim brakovima pošto se zaključuju pred ovlašćenim
organima domaće države i na eksteritorijalnom delu domaće države. MPP
dipl/konz brakovima prilazi kao pitanju FORME braka.

Postoje dve grupe uslova koje moraju da se ispune.

1) Tiče se predstavništva za zaključenje braka

2) Samih lica koja žele da zaključe brak

Uslovi su :

I. Da je konzularno predstavništvo ovlašćeno da zaključuje brakove

II. Da država u kojoj se nalazi DK predstavništvo (država prijema) ne
protivi da predstavništva obavljaju tu aktivnost
III. Verenik i verenica treba da budu državljani RS
IV. IZUZETNO, može biti jedan državljanin RS a drugi državljanin neke dr
države, ali ne države prijema pod uslovom da je to regulisano mp
sporazumom.
U ex YU su važila dva takva sporazuma :
■ Sporazum YU i Norveške o priznanju DK brakova
■ Razmena nota SFRJ i Sri Lanke o recipročnom ovl konzula da
zaključuju brakove
Isključena je mogućnost da državljani Yu zaključuju brakove sa državljanima
Norveške u Norveškoj, kao i sa državljanima Sri Lanke u Sri Lanci.
27. PRAVO MERODAVNO ZA NEVAŽNOST BRAKA
Brak će se poništiti upravo zbog toga što u vreme njegovog zaključenja nije
ispunjen neki od razloga za punovažnost. MP za poništaj braka sa el
inostranosti je ono koje je u vreme zaključenja braka bilo merodavno za
formu i za materijalne uslove. Shodno tome, formalna punovažnost se ceni
prema lex loci celebrationis a materijalna prema lex nationalis. Bitno je da je
uslov poništaja postojao u vreme zaključenja braka i po pravu koje je bilo
merodavno za njegovo zaljučivanje – dakle prava lex causae. I dejstva
nevažećih brakova potpadaju pod lex causae tj pod pravo koje je merodavno
za uzroke nevažnosti zbog tesne veze između uzroka i pravnih posledica
koje ta nevažnost izaziva.

ZMPP :

„ Za nevažnost braka merodavno ​je bilo koje pravo po kome je brak

zaljučen!“

Postavlja se pitanje da li će se brak poništiti ako su za zaključenje braka bila

merodavna dva ili više prava od kojih neka prava poznaju a dr ne poznaju
uzrok po kome se traži poništaj? Odgovor je da se svaki razlog ceni upravo
prema onom pravu prema kojem je cenjen i pri zaključenju braka!!! Ako se
poništaj braka traži iz razloga forme nedostaci treba da se traže u lex loci
celebrationis.U datom zakonskom članu može da se pojavi pravna praznina,
budući da naš ZMPP reguliše samo one brakove koji su zaključeni na našoj
teritoriji, ne i inostrane. Stoga, rešenje treba potražiti u članu 2. ZMPPa koji
kaže da „Ako u ovom zakonu nema odredbe o merodavnom pravu
primenjuju se odredbe i načela ovog zakona, načela pravnog poretka RS i
načela MPPa“. Može se zaključiti da je merodavno pravo za razvod braka
pred inostranim organom, ono pravo koje je kao takvo određeno KN države
kojoj pripada dotični organ!

Što se tiče vremenskog sukoba zakona, on može da se javi na dva načina :

a) do promene mp može doći tako što bi bračni partneri promenili svoje

državljanstvo ili domicil – zdavac rešava tako što fiksira TV „u vreme ostaje
ono pravo koje je postojalo u vreme zaključenja braka.

b) do promene mp može doći tako što se menjaju norme istog mp – i u

ovom slučaju favorizuje se prethodno pravo, tj ostaju na snazi one norme
koje su važile u momentu sklapanja braka, izuzev u slučaju favor matrimonii
kada norme donete nakon zaključenja braka ne poznaju razlog za poništaj
koji je postojao u normama u vreme zaključenja braka.

29. PRAVO MERODAVNO ZA RAZVOD BRAKA

Za razliku od nevažnosti braka do koje dolazi tako što, u vreme njegovog
zaključenja, nisu bili ispunjeni neki od uslova za punovažnost, do razvoda
braka dolazi iz razloga koji nastanu nakon njegovog zaključenja.

U uporednom mpp postoje tri različita rešenja u pogledu prava merodavnog

za razvod braka i to su : Lex fori / Lex domicilii / Lex nationalis.

Prema pravu RS mp je :

1) Pravo države čiji su supružnici državljani u vreme podnošenja

tužbe

2) Ako su državljani različitih država onda su merodavna

kumulativno prava obe države, pri čemu se radi o OBIČNOJ
kumulaciji što odi primeni strožeg prava

3) Ako se brak ne može razvesti primenom prethodnog prava a

jedan od supružnika u tom trenutku ima prebivalište u RS ili je
državljanin RS, za razvod je merodavno pravo RS

29. PRAVO MERODAVNO ZA IMOVINSKA DEJSTVA

BRAKA
Brak kao trajna zajednica donosi razlike u odnosu na njihov prethodni
položaj i to proizvodi :

1) Imovinska dejstva koja mogu biti zakonska i ugovorna i ona obuhvataju

sa jedne strane režim imovine i sa druge strane upravljanje imovinom

■ Zakonska -> Ima različite varijante koje se kreću od zajednice dobara

sa jedne strane i odvojene imovine sa druge strane. Sistem zajednice
dobara zavisi od tog koja imovina ulazi u zajednicu dobara i da li
partneri imaju odvojenu imovinu.
2) Lična dejstva koja se u našem pravu definišu na negativa nnačin tj, to su
sva ona prava idužnosti koji imaju osnov u braku, a ne spadaju u bračno
imovinske odnose, u razvod, odnose roditelja i dece niti u opšta pitanja
statusa.

Prema ZMPPu ISTA je KN i za lična i za imovinska dejstva braka i za dejstva

tokom trajanja i po prestanku braka, tj merodavno je :

A. Lex nationalis supružnika, a ukoliko su državljani različitih država

B. Lex Domicilii, ukoliko nemaju prebivalište u istoj državi, onda je mp
C. Poslednjeg zajedničkog prebivališta, a ako nikad nisu imali
D. Lex Fori i to ono pravo koje je važivo u vreme kada se problem
postavlja, kada je reč o ličnim i zakonskim imovinskim odnosima.

Kada je reč o ugovornim imovinskim odnosima, biće merodavno ono pravo

koje su supružnici izabrali, ali pod uslovom da takav izbor dozvoljava ono
pravo koje je po prethodnim pravilima merodavno, a merodavno pravo je
ono koje je važilo u vreme zaključenja bračno imovinskog ugovora –
IZVEDENA AUTONOMIJA VOLJE.

Granice izvedene autonomije volje ne cene se prema pravu suda, već prema
onom pravu koje pravo države suda propisuje kao merodavno za lična i
zakonska imovinska dejstva braka tj prema lex cause.

Lex Fori ---​​ispituje dozvoljenost Lex Causae => Pa ako je

✔ Onda se primenjuje lex causae

Onda se primenjuje lex fori

ZMPP zauzima stav i u pogledu mobilnih sukoba zakona.

1) Kad je reč o ugovornim imovinskim odnosima – mp je ono koje je bilo

merodavno „u vreme zaključenja bračno imovinskog ugovora“.

2) Kad je reč o ličnim i zakonskim imovinskim odnosima – rešenje je

suprotno i relevantno je ono državljanstvo / domicil koje partneri imaju „u
vreme kad se problem postavlja“.
30. IMOVINSKI ODNOSI U VANBRAČNOJ
ZAJEDNICI
Teorija MPPa razlikuje dva pristupa kolizionom regulisanju vanbračne
zajednice sa el inostranosti.

1) Teorija analogije – KN bi trebalo da bude konstituisana analogno braku :

a) Za konstituisanje zajednice kumulativno državljanstvo

b) Za licna i imovinska dejstva – lex nationalis / lex domicilii / lex fori
c) Ugovorni imovinski odnosi – Lex contractus ili izvedena autonomija
volje

2) Konstruktivna teorija – Zasniva se na saglasnosti partnera te se shodno

tome predlaže direktna primena prava države u kojoj partneri žive dakle
lokalnog prava, a ne personalnog.

ODREDBE ​ZMPPa​:

I. Imovinski odnosi – Merodavan je ​Lex nationalis​a ako nisu državljani

iste države ​lex domicilii
II. Ugovorni imovinski odnosi – ​Lex nationalis ili lex domicilii​s tim što
zakon fiksira TV „u vreme zaključenja bračno imovinskog ugovora“.

Razlika između rešenja u VZ i u braku je u tome što ovde zdavac postavlja

samo JEDNU supsidijarnu TV a to je zajedničko prebivalište, dakle ne
postoji merodavnost lex fori. Međutim sasvim je moguće da partneri
nemaju zajedničko prebivalište u vreme kad jedan ka drugom postavljaju
imovinsko pravni zahtev i tu postoji pravna praznina! Ta praznina ne bi
postojala kada bi zdavac uveo još jednu supsidijarnu TV a to je
„poslednje zajedničko prebivalište“ vanbračnih partnera.

31. PRAVO MERODAVNO ZA STATUS DECE

I. Merodavno prako u pogledu BRAČNOG porekla deteta

Bračno dete je ono koje je rođeno u vreme trajanja bračne zajednice

njegovih roditelja. Ako je brak punovažan, bračnost deteta se javlja kao
LIČNO DEJSTVO BRAKA i važi pretpostavka da je muž majke otac deteta.
Punovažnost braka predstavlja prethodno pitanje, u odnosu na glavno
ptanje bračnosti deteta!

ZMPP ne sarži posebnu kolizionu normu za ustanovljenje bračnog porekla

deteta. Poguća su tri rešenja :

1) Da mp za bračno poreklo deteta bude ono pravo koje određuje lična

dejstva braka
2) Ono pravo koje je merodavno za odnos roditelja i dece
3) Ono pravo koje je merodavno za priznanje ili osporavanje očinstva

Najprihvatljivije rešenje je da mp za bračno poreklo deteta bude ono pravo

koje određuje lična dejstva braka.

Za osporavanje bračnog porekla merodavno je pravo države čiji je

državljanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo osporava!!!

II. Merodavno pravo za VANBRAČNO POREKLO

Proklamovani princip jednakosti za bračnu i vanbračnu decu može se

sprovesti u stvarnom životu samo ako je pravno ustanovljeno poreklo deteta
i to prema oba roditelja! Ustanovljenje vanbračnog materinstva dešava se
samom činjenicom da je ona rodila dete, što je daleko manji problem od
ustanovljavanja vanbračnog očinstva. ​Prema ZMPPu za priznanje,
utvrđivanje ili osporavanje očinstva tj materinstva merodavno je pravo
države čiji je državljanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo tj
materinstvo osporava.

Mana ovog rešenja je što se za centralnog subjekta uzima roditelj a ne dete,

te bi u skladu sa savremenim tendencijama više odgovaralo da se uzme u
obzir državljanastvo deteta.

III. Merodavno pravo POZAKONJENJA

Vanbračno dete može da stekne status bračnog deteta putem pozakonjenja.
Ono obično nastupa naknadnim zaključenjem braka između roditelja
vanbračnog deteta. Pozakonjenje bi trebalo danas da gubi na značaju zbog
jednakosti bračne i vanbračne dece.

ZMPP :

1) Ako roditelji maloletnog deteta imaju ZAJEDNIČKO DRŽAVLJANSTVO

onda će se pozakonjenje ceniti po tom pravu.
2) Ako su državljani RAZLIČITIH država primeniće se obična kumulacija
pravanjihovog državljanstva, ali ako bi po pravu jednog roditelja bilo
punovažno a po pravu dr ne, važiće ono pravo koje je punovažno za
tog jednog roditelja.
3) Ukoliko u prethodnim situacijama NEMA NIKAKVIH USLOVA, a i
roditelji i dete imaju PREBIVALIŠTE U RS, merodavno je pravo RS.

32. MERODAVNO PRAVO ZA ODNOSE IZMEĐU

RODITELJA I DECE I HK O GRAĐANSKOPRAVNIM
ASPEKTIMA MEĐUNARODNE OTMICE DECE
Ovi odnosi podrazumevaju skup dužnosti i prava koje roditelji imaju u
odnosu na ličnost i imovinu deteta – roditeljsko pravo.

Prema ZMPPu merodavno pravo je :

1) Zajedničko DRŽAVLJANSTVO roditelja i dece, bez obzira na prebivalište

2) Ako su državljani različitih država, onda pravo zajedničkog
PREBIVALIŠTA
 3) Ukoliko nemaju zajedničko prebivalište, a ni prebivalište u istoj državi,
a dete ili jedan od roditelja je državljanin RS, primeniće se LEX FORI
4) Ako ne može ni po jednom prethodnom osnovu, primeniće se PRAVO
DRŽAVLJANSTVA DETETA.

Merodavno je ono pravo koje važi u trenutku postavljanja spornog pitanja.

Merodavno pravo za čuvanje i poveravanje dece na čuvanje ili vaspitavanje,

naše pravo nema posebnu KN već se primenjuje prethodna (1-4!)

HAŠKA KONVENCIJA O GRAĐANSKOPRAVNIM ASPETKIMA MEĐUNARODNE

OTMICE DECE

Ova konvencija je ponudila mehanizam pravne pomoći državama članicama

koji treba da obezbeni sledeće :

a) HITAN POVRATAK dece koja su protivpravno odvedena ili zadržana u bilo

kojoj državi ugovornici

b) Poštovanje u dr državama ugovornicama PRAVA NA STARANJE I PRAVA

NA VIĐENJE koja su ustanovljena u dr državi ugovornici

U ovom cilju svaka država treba da formira centralni izvršni organ koji kod
nas predstavlja ministarstvo pravde koji bi ostvarivao fju naložene
Konvencije.

Domen primene konvencije čine slučajevi u kojima je dete neposredno pre

bilo kakve povrede prava na staranje ili viđenje imalo ​UOBIČAJENO
BORAVIŠTE ​u državi ugovornici i ako je odvedeno i zadržano u dr
ugovornici. Konvencija će prestati da se primenjuje kad dete napuni 16
godina.

Nadležni organ države u koju je dete odvedeno, naložiće u roku od 6

NEDELJA od dana pokretanja postupka, hitan povratak deteta u zemlju
njegovog uobičajenog boravišta. Odvođenje ili zadržavanje je protivpravno
ako je njime povređeno pravo na staranje ili pravo na viđenje tj ako je taj
akt protivan prema pravu države u kojoj je neposredno pre odvođenja ili
zadržavanja dete imalo uobičajeno boravište.
Ova HK se primenjuje DIREKTNO, bez obzira na to da li se zvanično priznaju
ili ne u državi u kojoj se nalazi uobičajeno boravište deteta, bez sprovođenja
posebnih postupaka za dokazivanje tog prava ili za priznanje odluka koji bi
inače bili sprovedeni.

Nadležni organ će naložiti HITAN povratak tj bez odlaganja ako je od

momenta podnošenja molbe organima države u kojoj se dete nalazi protekl
manje od godinu dana. Posle istek aovog perioda povratak će se naložiti
samo u onm slučajevima u kojima se dete nije integrisalo u novu sredinu.
Vraćanje deteta se može odbiti ako ne postoji pravo na staranje u državi iz
koje je dete odvedeno te ako bi dete doživelo fizičku ili psihičku traummu
povratkom u zemlju iz koje je prvobitno odvedeno.

Organi države u koju je dete preseljeno neće moći da rešavaju o meritumu

prava na staranje posle prijema obaveštenja o nezakonitom odvođenju, sve
dok se ne utvrdi da su ispunjeni uslovi za povratak deteta po HK ili sve dok
ne protekne razuman period posle prijema obaveštenja da nije podneta
molba za prmenu HK.

33. PRAVO MERODAVNO U POGLEDU OBAVEZE

IZDRŽAVANJA
Značajan izvor je Njujorška konvencija o ostvarivanju alimentacionih
zahteva koja postavlja višestrani mehanizam međunarodne pravne pomoći
koji putem ustanovljenja odgovarajućih organa na nacionalnom nivou, treba
da olakša i ubrza ostvarivanje izdržavanja između dužnika i poverilaca
država ugovornica.

Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog prava –braka,

roditeljstva, srodstva i cilj joj je davanje jednog lica (dužnika), drugom licu
(poveriocu) radi podmirivanja potrebe za život ovog drugog.
Prvo relevantno pitanje jeste utvrđivanje pravnih kategorija čije bi se veze
sa pojedinim pravnim područjima posmatrale da bi se jedna izabrala kao TV
za putokaz do mp. To su :

1) Izdržavanje među BRAČNIM PARTNERIMA

2) Izdržavanje u VANBRAČNOJ ZAJEDNICI
3) Izdržavanje između RODITELJA I DECE
4) Izdržavanje između USVOJIOCA I USVOJENIKA
5) Izdržavanje između OSTALIH SRODNIKA

Izdržavanje između roditelja i dece :

Favorizovanje deteta na kolizionom planu ogleda se u:

KN može da da prednost detetu na taj način što ukazuje na pravo koje je

kategorijalno i apstraktno najbliže detetu, kao što bi bili lex nationalis deteta
ili lex domicilii deteta (bez obzira na to da li je to pravo in concreto povoljno
za dete). Ne bi bilo opravdano niti celishodno da se favorizuje dete u onom
slučaju kada je dete poverilac izdržavanja ostarelog roditelja.

Prema ZMPP primeniće se ono pravo KOJE JE KATEGORIJALNO BLIŽE

DETETU I U ONIM SLUČAJEVIMA KADA JE DETE DUŽNIK A NE POVERILAC
OBAVEZE IZDRŽAVANJA.

Koliziono rešenje člana 40 ZMPPa koji govori o ​odnosima roditelja i dece ​a

obuhvata i pitanja izdržavanja jeste :

„Prva TV je ZAJEDNIČKI LEX NATIONALIS roditelja i dece. Ako nisu

državljani iste države onda je ZAJEDNIČKI LEX DOMICILII roditelja i
dece. Ako nemaju ni zajednički domicil onda je merodavno LEX FORI.
Ako ne može da se reši u prethodno naprojanim TV merodavno će
biti LEX NATIONALIS DETETA.“

Izdržavanje između ​usvojilaca i usvojenika ​:

Rešenje ZMPPa :
„Primarna TV je LEX NATIONALIS usvojioca i usvojenika. Ako nisu
državljani iste države, merodavan je LEX DOMICILII. Ako nemaju
zajedničko prebivalište, merodavno je LEX FORI pod pretpostavkom
da je ili usvojilac ili usvojenik državljanin RS. Ako se ne može rešiti
po prethodnim stavovima, merodavno je LEX NATIONALIS
USVOJENIKA.“

Izdržavanje među ​ostalim srodnicima ​:

Rešenje ZMPPa :

„TV je LEX NATIONALIS DUŽNIKA karakteristične prestacije tj

izdržavanja.“

34. MERODAVNO PRAVO ZA USVOJENJE

I. Merodavno pravo za zasnivanje i prestanak usvojenja

Prema ZMPP :

1) Ako su usvojilac i usvojenik državljani iste države, merodavno je pravo

njihovog ZAJEDNIČKOG DRŽAVLJANSTVA
2) Ako su državljani različitih država, bilo da usvaja jedno lice ili oba
bračna partnera, merodavno je kumulativno pravo njihovih
državljanstava. Pri tom se radi o OBIČNOJ KUMULACIJI što otežava
usvojenje.

Mana je što se ne pravi razlika između poništaja i raskida usvojenja.

Merodavno pravo se određuje prema državljanstvu u vreme kada se
usvojenje zasniva ( bilo za zasnivanje ili poništaj), a kod raskida u vreme
kada se raskid zahteva.

Forma usvojenja se ceni prema pravu gde se usvojenje sazniva.

II. Merodavno pravo za dejstvo usvojenja

Zasnivanje usvojenja ima za cilj da se između usvojioca i usvojenika

uspostavi odnos roditelja i deteta. Da li će taj odnos biti izjednačen sa
odnosom roditelja i deteta ili će pak postojati neka ograničenja, zavisi od
dejstva usvojitelja koja zavise od tipa usvojenja (potpuno ili nepotpuno).

Naš ZMPP :

1) Pravo zajedničkog DRŽAVLJANSTVA usvojioca i usvojenika u vreme

zasnivanja usvojenja
2) Ako su državljani različitih država – PREBIVALIŠTE
3) Ako u vreme zasnivanja nemaju ni zajedničko državljanstvo ni
prebivalište, a jedno od njih je državljanin RS, merodavno je LEX FORI
4) Ako nemaju ni državljanstvo ni prebivalište, niti je RS merodavna,
merodavno je pravo DRŽAVLJANSTVA USVOJENIKA.

35. MERODAVNO PRAVO ZA NASLEĐIVANJE

U uporednom mppu postoje dva koncepta pri određivanju merodavnog prava
za naslednopravne odnose. To su :

a) Jedinstvena zaostavština – Pristalice ovog shvatanja da na raspravljanje

zaostavštine treba da se primeni jedno pravo i to PERSONALNO pravo
ostavioca (državljanstvo ili domicil) bez obzira na to da li se razni delovi
zaostavštine nalaze u različitiim državama i bez obzira na to da li
zaostavštinu čine pokretne ili nepokretne stvari.

b) Podeljena zaostavština – Pristalice ovog shvatanja ne teže ka tome da se

različiti delovi zaostavštine podvrgavaju različitim pravima, ali prihvataju
takvu podelu da bi se mogao uvažiti princip da se na NEKRETNINE
PRIMENJUJE PRAVO ONE ZEMLJE U KOJOJ SE ONE NALAZE.

Pravo RS stoji na poziciji jedinstvene zaostavštine ali postoje određeni

izuzeci predviđeni bilateralnim konvencijama. Izuzetno odstupanje od ovog
principa predviđa se u pogledu jednog specifičnog pitanja a to je
ZAOSTAVŠTINA BEZ NASLEDNIKA. Postoji široka saglasnost da zaostavština
bez naslednika pripada državi, ali su prisutne i kontroverze o tome da li
država ta prava stiče po osnovu nasleđivanja ili pak po osnovu okupacije.
Nova pojava je i autonomija volje tj mogućnost izbora merodavnog prava za
zakonsko i testamentarno nasleđivanje sa el inostranosti. Mogućnost izbora
pripada ostaviocu ali je ta mogućnost ograničena. Mogućnost prava se
propisuje i za zakonsko nasleđivanje pod uslovom da je ostavilac zadržao
vezu sa državom za čije se pravo opredelio. Izbor se ograničava na taj način
što se izbor mp ne prostire na imperativne norme prava koje bi bilo
merodavno u nedostatku izbora. Npr : „Ostavilac može, outem izričite izjave
u testamentarnoj formi, podvrgnuti celu zaostavštinu pravu države u kojoj je
nastanjen. Ovaj izbor pak ostaje bez dejstva ukoliko u vreme smrti davalac
izjave više nije nastanjen u toj državi.“

Značajna je HK o merodavnom pravu za sleđivanje imovine umrlih lica koja

propisuje :

„Ostavilac može putem izričite izjave date u formi koja važi za formu
rapsolaganja imovinom za slučaj smrti, odrediti mp za nasleđivanje. Ovakva
izjava će imati dejstvo samo ukoliko je dotično lice za vreme davanja izjave
ili u vreme smrti, BILO DRŽAVLJANIN ILI JE IMALO UOBIČAJENO BORAVIŠTE
u državi izabranog prava.

Naš ZMPP (član 30.) :

„ Za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac

u vreme smrti.

Za sposobnost pravljenja testamenta merodavno je pravo države čije je

državljanstvo zaveštalac imao u momentu smrti.“
Testamentarnu sposobnost treba razlikovati od forme testamenta koja je
regulisana članom 31. ZMPPa :

„ Testament je punovažan u pogledu forme ako je punovažan po jednom od

sl prava –

1. Po pravu MESTA gde je sastavljen

2. Po pravu države čiji je DRŽAVLJANIN BIO ZAVEŠTALAC bilo u vreme
rapsolaganja testamentom, bilo u vreme smrti
3. Po pravu zaveštaočevog PREBIVALIŠTA bilo u vreme raspolaganja
testamentom, bilo u vreme smrti
4. Po pravu zaveštaočevog BORAVIŠTA bilo u vreme raspolaganja
testamentom, bilo u vreme smrti
5. Po pravu LEX FORI
6. Nepokretnost – PRAVO MESTA NALAŽENJA
Opoziv testamenta je punovažan u pogledu forme ako je forma punovažna
po bilo kom pravu prema kom je, u skladu sa prethodnim odredbama
testament mogao biti sastavljen.

Merodavno pravo za ZAKONSKO nasleđivanje :

To je pravo one države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu smrti. Ako
je on bio državljanin VIŠE država :

a) ako je jedno od njih SRPSKO merodavno je srpsko pravo

b) ako NIJEDNO NIJE SRPSKO merodavno je pravo države u kojoj on ima

domicil

c) ako NI U JEDNOJ NEMA DOMICIL merodavno će biti ono od tih prava sa

kojim je ono u najbližoj vezi
Ako je lice apatrid, državljanstvo se automatski zamenjuje sa domicilom, a
ako ga nema onda se primenjuje pravo boravišta, a ako nema ni boravište
onda lex fori.

Postoje određena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavka za

nasleđivanje, a koja po svojoj prirodi spaadaju pod lex causae ili u pogledu
kojih je sporno da li spadaju pod lex causae za nasleđivanje.

Smrt fizičkog lica i postojanje njegove imovine su činjenice na osnovu kojih

se postavlja pitanje nasleđivanja. To ima poseban značaj u slučaju nestalog
lica kao i proglašenje nestalog lica za umrlo. Da li će proglašenje nestalog
lica za umrlo dovesti do otvaranja nasleđa, o tome ne odlučuje pravo
merodavno za nasleđivanje, već PRAVO MERODAVNO ZA PRAVNU
SPOSOBNOST. Još jedna situacija koja može da izazove dileme jeste pitanje
komorijenata. Za utvrđivanje vremena smrti kao bitne činjenice za nasledno
pravo merodavno je pravo koje uređuje lični status tog lica. Na ovo pitanje
odg daje član 16. ZMPPa „Za proglašenje nestalog lica za umrlo, merodavno
je pravo državljanstva tog lic u vreme nestanka.“

Lex causae određuje osnov pozivanja na nasleđivanje, krug lica koja mogu
biti pozvana na nasleđivanje, zakonski nasledni red, veličinu delova...

Merodavno pravo za TESTAMENTARNO nasleđivanje :

Član 30 Zmppa kaže da je u pogledu testamentarne sposobnosti merodavno

pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja
testamenta.

Ukoliko je u momentu sastavljanja testamenta, ostavilac bio ograničeno

poslovno sposoban ili nije bio sposoban za rasuđivanje, njegovo kasnije
stanje neće uticati na punovažnost testamenta kao što ni promena
državljanstva nema uticaja na punovažnost testamenta jer zdavac postavlja
fiksne TV.
Član 31. ZMPP :

„ Testament je punovažan u pogledu forme ako je punovažan po jednom od

sl prava –

1. Po pravu MESTA gde je sastavljen

2. Po pravu države čiji je DRŽAVLJANIN BIO ZAVEŠTALAC
bilo u vreme rapsolaganja testamentom, bilo u vreme
smrti
3. Po pravu zaveštaočevog PREBIVALIŠTA bilo u vreme
raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti
4. Po pravu zaveštaočevog BORAVIŠTA bilo u vreme
raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti
5. Po pravu LEX FORI
6. Nepokretnost – PRAVO MESTA NALAŽENJA

Opoziv testamenta je punovažan u pogledu forme ako je forma

punovažna po bilo kom pravu prema kom je, u skladu sa
prethodnim odredbama testament mogao biti sastavljen.

NE MOŽE SE PRIMENITI UZVRAĆANJE NI UPUĆIVANJE NA DALJE

PRAVO PRILIKOM ODREĐIVANJA MERODAVNOG PRAVA ZA
FORMU TESTAMENTA (ISKLJUČENA PRIMENA RANVOA!!!)

36. KN ZA STVARNOPRAVNE ODNOSE NA

NEKRETNINAMA I POKRETNIM STVARIMA
Kada se jedan stvarnopravni odnos vezuje za više zemalja, osnovno pravilo
je da je mp MESTO NALAŽENJA STVARI, a izvesna odstupanja i dopunska
pravila postoje ako je reč o pokretnim stvarima. Kao alternativa javlja se
princip „pokretnosti prate ličnost“ koji dovodi do primene personalnog prava
(državljanstva ili domicila) vlasnika pokretne stvari. Takođe, dolazi u obzir i
lex loci actus tj pravo zemlje u kojoj se preduzima posao koji se odnosi na
pokretnost ili princip najtešnje povezanosti. Sama kvalifikacija nekog prava
da li je jedno pravo stvarno ili obligaciono i da li jeodređena stvar pokretna
ili nepokretna, u prometu ili van prometa vrši se po pravu mesta gde se ona
nalazi, a ne kao što je običaj, po lex fori.

Značaj određivanja mp vidi se u tome što države propisuju različita pravila

kad je reč o derivativnom sticanju, npr :

■ Pored osnova, potrebna je i predaja tj upis u zemljišne knjige (RS)

■ Sam ugovor proizvodi pravo svojine (FR)
■ Sama predaja kao samostalan pravni posao kojim se prenosi svojina
(GER)
■ Sporazumom stranaka se postiže dejstvo prenosa svojine (GB)

Takođe, različita su pravila u pogledu sticanja od nevlasnika, tj da li uopšte

postoji mogućost i ako postoji, pod kojim uslovima. Razlike takođe postoje i
u pogledu sticanja svojine održajem kako po pitanju tipova održaja, tako i po
pitanju pretpostavki održaja (kada se ceni savesnost itd..)

Nepokretnosti :

Mp za stvarnopravne odnose na nepokretnosti je lex rei sitae tj mesto gde se

ona nalazi. Ovakvo rešenje je opravdano s obzirom da su nepokretnosti deo
suverene države, njihov značaj za domaću privredu je veliki a i sticanje i
gubitak nepokretnosti se vezuje za radnje službenih organa date države.

Ako se neko stvarno pravo vezuje za VIŠE nepokretnosti (stvarne

službenosti, susedska prava), a te nepokretnosti se nalaze u različitim
državama (npr, državna granica prolazi između zemljišnih parcela), tada
pravilo lex rei sitae ukazuje na dva prava pa se javlja pitanje kako izvršiti
izbor : MERODAVNO ĆE BITI PRAVO ONE DRŽAVE U KOJOJ SE NALAZI
NEKRETNINA ČIJI VLASNIK TRPI ODREĐENA OGRANIČENJA (kod stvarnih
službenosti, to bi bilo pravo države gde se nalazi poslužno dobro)

Pokretne stvari :

Osnovno tj vladajuće rešenje je da je merodavno ono pravo gde se stvar

nalazi ali za pokretne stvari, mesto nalaženja je promenljiva TV što daje
prostora za pojavu mobilnog sukoba zakona, tj javlja se problem koji je
momenat nalaženja stvari merodavan – raniji ili kasniji?

Jedna od osnovih situacija gde se javlja CM je kada se stvar prmešta sa

područja na kom postoje uslovi za oformljenje prava na područje na kom ne
postoje. Tada će važiti to prvo prava. Ako se pak, stvar premešta sa
područja na kom nisu ispunjeni uslovi na područje na kom jesu, postavlja se
pitanje da li je na tom prvom području makar stvorena „pravna nada“. Ako
jeste, važiće pravo na kom postoje uslovi, tj docnije pravo. A ako pravna
nada ne postoji, važiće prvo pravo, dakle ono po kom nema uzlova za
zasnivanje stvarno prava. Ako se stvar premešta iz zemlje u kojoj postoje
stroži uslovi u onu u kojoj postoje blaži a u prvoj zemlji ne postoji ta pravna
nada stvarnopravni efekat ne može nastati premeštanjem stvari. Naš ZMPP
ne sadrži posebnu KN o mogućnosti CM ali bi se mogla primeniti ova rešenja.

Ista situacija je i za održaj.

37. RES IN TRANSITU

Pod stvarima u prevozu podrazumeva se roba koje je u prevozu i koja se
nalazi na teritoriji držve koja NIJE NI ZEMLJA ODAŠILJANJA (IZVOZNA), NITI
ZEMLJA OPREDELJENJA (UVOZNA), ILI SE NALAZI U NIČIJEM PROSTORU TJ
NA OTVORENOM MORU ILI VAZDUŠNOM PROSTORU IZNAD NJEGA.

Npr, roba poslata iz RS u GER, bila bi u prolazu kroz Mađarsku i Austriju u

položaju res in transitu.

NEOPHODNO JE DA PREVOZNI LANAC OBUHVATA MIN TRI ZEMLJE TJ

IZVOZNA, TRANZITNA I UVOZNA​da bi se robau putu smatrala res in
transitu.
Problem stvari u prevozu nastaje u onom periodu IZMEĐU ZEMLJE
ODAŠILJANJA I ZEMLJE OPREDELJENJA i to samo ukoliko se U TOM
VREMENU ZAKLJUČI ODREĐEN PRAVNI POSAO ČIJI JE CILJ
KONSTITUISANJE NEKOG STVARNOG PRAVA NA TOJ STVARI (prodaja,
zaloga itd). Ako je ovo slučaj, odstupa se od pravila lex rei sitae tj prava
mesta nalaženja stvari jer je veza sa tranzitnom državom trenutna i prolazna
a ako je u ničijem prostoru vodi nemogućoj situaciji.

Rešenja su :

1) Da mp bude pravo one države IZ KOJE JE STVAR POSLATA

2) Da mp bude ona država U KOJU SE STVAR ŠALJE TJ LEX LOCI

DESTINATIONIS.

Drugo rešenje prihvata naš ZMPP.

U slučaju da se tranzit iz nekog razloga prekine (npr zaplena robe), tada će

se primeniti lex rei sitae tj pravo tranzitne države.

38. OSNOVNA SREDSTVA PREVOZA

U KN pravnu kategoriju osnovnih sredstava prevoza spadaju van svake
sumnje brodovi i vazduhoplovi a blizu toj kategoriji su i železnice. ZMPP
govori o sredstvima prevoza koji imaju državnu pripadnost.

Brodovi i vazduhoplovi imaju državnu pripadnost koja se formira upisom u

upisnik brodova odnosno registar vazduhoplova. Oni iako su pokretne stvari,
zbog značaja koji imaju za državu oni se SMATRAJU NEPOKRETNOSTIMA i
sledstveno tome upisuju se u odgovarajući registar. Pošto oni svakodnevno
prelaze preko teritorije više država ili iznad otvorenog mora, bilo bi
neopravdano a često inemoguće vezati stvarnopravna dejstva za lex rei
sitae, pa je zato mp za stvarna prava na brodovima i vazduhoplovima
PRAVO DRŽAVE ČIJU PRIPADNOST BROD TJ VAZDUHOPLOV IMA (​ZAKON
ZASTAVE TJ LEX BANDERAE),​ A PRIPADNOST SE ODREĐUJE PO
REGISTRACIJI.

Kad je u pitanju zaplena broda radi osiguranja potraživanja, zakon zastave

se ne primenjuje, već se primenjuje pravo one države u čijoj je luci došlo do
zaplene.

39. MP ZA STVARNA PRAVA NA I IZ HOV

HoV mogu biti obligacione (menica i ček) i stvarnopravne (konosman,
skladišnica).

Kada su u pitanju HoV razlikujemo :

1. Stvarno pravo NA hartiji (svojina)

2. Stvarno pravo IZ hartije

A) MP za stvarna prava NA hartiji je ​LEC CARTAE SITAE ​tj pravo mesta

nalaženja hartije.

B) Mp za stvarna prava IZ hartije :

■ Za formiranje stvarnog prava iz hartije prilikom izdavanja merodavno

je pravo mesta nalaženja stvari u vreme izdavanja hartije

■ Za sticanje stvarnih prava prilikom prenosa HoV među kojima poseban

značaj imaju konosman i skladišnica, dilema je da li se opredeliti za lex
rei sitae (mesto nalaženja stvari) ili lex cartae sitae ( mesto nalaženja
hartije)

U našoj teoriji je prihvaćeno stanovište da je merodavno lex rei sitae koje bi

valjalo dopuniti posebnim pravilima za CM i za res in transitu naročito ako je
reč o konosmanu (jer prati brodara i često se nalazi na otvorenom moru).
40. PRAVA MERODAVNA ZA UGOVORE
Merodavno pravo za ugovorne odnose je ono pravo koje su ogovarači
svojojm voljom izdabrali za regulisanje svojih prava i obaveza. U nedostatku
izabranog prava mp će se utvrditi pomoću supsidijarnih TV sadržanih u KN
zemlje suda.

U uporednom MPPu javljaju se različita rešenja :

1) LEX LOCI CONTRACTUS tj pravo mesta zaključenja ugovora. To je

najstarija tačka vezivanja. Bila je posebno opravdana kada je transport bio
nerazvijen, ali danas usled razvoja saobraćaja i sredstava komunikacije,
dolazi do toga da mesto zaključenja ugovora bude sasvim slučajno (npr,
stranke su na proputovanju), kao i da su ugovori zaključeni među odsutnim
licima, pa se javlja problem pri utvrđivanju gde je mesto zaključenja
ugovora, tako da ova TV sve više gubi značaj.

2) LEX LOCI SOLUTIONIS tj pravo mesta ispunjenja ugovora. Ova TV se

javlja kasnije. Mesto ispunjenja je lako utvrditi ko je do ispunjenja već došlo
ili ako je u ugovoru označeno mesto ispunjenja, i tad ne postoji problem.
Međutim, problem nastaje ako do ispunjenja nije došlo, a u samom ugovoru
nije označeno mesto ispunjenja.

3) PRAVO DRŽAVE U KOJOJ SE NALAZI DOMICIL ILI SEDIŠTE DUŽNIKA

KARAKTERISTIČNE PRESTACIJE – Karakteristična obaveza nije novčana.
Npr, kod ugovora o kupoprodaji to bi bilo pravo države u kojoj se nalazi
sedište prodavca.

4) PRINCIP NAJBLIŽE VEZE – Sud u konkretnom slučaju vrednuje koje je

pravo najjače povezano sa datim ugovornim odnosom. Međutim, ovde se
mogu javiti teškoće ako su veze jednog ugovora sa više država anje više
ekonomski povezane.

41. AUTONOMIJA VOLJE

Autonomija volje je TV koja ovlašćuje stranke da izaberu merodavno pravo
koje će se primeniti na njihov ugovorni odnos.

Najvažniji razlog za prihvatanje AV jesi teškoće koje se javljaju prilikom

utvrđivanja mp za ugovorne odnose. Međutim, na terenu MPPa postoji
mogućnost zloupotrebe prava, tj pojave FL ali to se koriguje putem već
pomenute ustanove kao i ustanove JP.

Granice AV :

Načelno, AV se može koristiti u svim građansko pravnim i privredno pravnim

ugovorima, međunarodnim konvencijama, zakonima i dr izvorima MPPa ali
se postavljaju i određena ograničenja kao npr :

a) U oblasti međunarodnog drumskog transporta – ugovora o prevozu

robe
b) Kod cesije, zastupništva i posredništva – u pogledu efekata ka trećim
licima
c) Ugovori koji se odnose na nekretnine – jer tu važi lex rei sitae tj mesto
nalaženja stvari

Pravna priroda AV :

Postoje dva shvatanja

1. Po KOLIZIONOPRAVNOM SHVATANJU av ima isto dejstvo kao i dr

tačke vezivanja, što znači da se primenjuju ne samo dispozitivne već i
imperativne norme izabranog prava, tj bira se pravo u celini
2. Po MATERIJALNOPRAVNOM SHVATANJU stranke biraju samo
dispozitivne norme i time praktično menjaju ili dopunjuju dispozitivne
norme onog prava koje bi u odsustvu izabranog bilo merodavno tj
onda se radi o inkorporaciji stranog prava koje postaje sastavni deo
ugovora. Ne mogu se menjati imperativne norme onog prava koje bi
bilo merodavno na osnovu KN.
Razumna ograničenja postavljaju sa druge strane i same stranke jer savesna
i pažljiva stranka neće prihvatiti izbor koji bi je stavio u nerasvnopravan
položaj, zatim ustanova JP kao i zabrana FL. Ostaje složen zadatak da se
odredi mp čije će se imperativne norme primeniti i čije se dispozitivne norme
mogu zameniti.

Razlike između ova dva shvatanja postoje i na nekom dr planu :

I. Samo u slučaju da je AV koliziona, izbor prava bi se mogao

ograničavati tj mogao bi se postaviti uslov da izabrano pravo bude u
nekoj vezi sa ugovorom. Prilikom inkorporacije takvih ograničenja ne
bi moglo biti sve dok se ugovarači kreću u okviru dispozitivnih propisa.
II. AV se bira „živo pravo“. Ono se primenjuje prema svojoj sadržini u
momentu primene bez obzira na prethodna stanja i izmene.
III. Primena ranvoa je moguća samo u slučaju usvajanja kolizione tehnike
jer se samo tada ona smatra TV.
IV. Stranke mogu da biraju merodavno pravo pri zaključenju samo onih
ugovora koji sadrže strani element.

Drugo pitanje koje izaziva kontroverze jeste pitanje KONEKSITETA tj veze

imeđu izabranog prava i ugovornog odnosa. Pitanje je naime, da li su
saugovarači, prilikom izbora merodavnog prava, potpuno slobodni, ili im je
polje izbora suženo na određeni krug zakona koji su sa ugovornim odnosom
u nekooj vezi? Postoje pristalice i ograničenog i neograničenog shvatanja.

Pristalice ograničenog shvatanja kažu da je neophodan koneksitet između

dva prava, koji se može javiti u dva vida. Prema strožem shvatanju zdavac
nabraja veze pa stranka može da koristi taj sistem enumeracije, a pema
drugom postoji tzv opšta formulacija kojom je postavljen malo blaži uslov, tj
veza nije neophodna ali zdavac postavlja da izabrano pravo treba da bude u
vezi sa ugovorom.

Vremenski momenat do kog se može koristiti AV :

Može li se mp birati samo u vreme zaključenja ugovora ili je to moguće

uraditi i docnije? Mogu li stranke da izmene svoj ranije učinjen izbor tj mogu
li se naknadno opredeliti za neko dr pravo?

Iako je najpoželjnije da stranke biraju pravo prilikom zaključenja ugovora, u

našoj arbitražnoj praksi je prihvaćeno i stanovište da stranke mogu menjati
izbor, nakon zaključenja ugovora! Ovo pitanje dobilo je izričito rešenje u Rim
I Regulativi :

„​Stranke se mogu u svakom trenutku sporazumeti da se ugovor prosuđuje

prema pravu RAZLIČITOM od onog koje je bilo merodavno, bilo na osnovu
ranije izabranog prava, bilo na osnovu dr odredaba ove Regulative. Promena
sporazuma o mp, nakon zaključenja ugovora, NEĆE PREJUDICIRATI
FORMALNU PUNOVAŽNOST UGOVORA NITI ĆE IMATI NEGATIVAN EFEKAT
NA PRAVA TREĆIH LICA.“

Pravna osnova AV :

Postojanje i granice AV će se određivati prema pravu države čije se mpp

primenjuje, a to je država suda – LEX FORI. Prema tome, osnova AV je u
pravu zemlje čiji će sud biti nadležan za budući spor. Ako to pravo NE
POZNAJE AV kao TV, on neće primeniti izabrano pravo, što se najverovatnije
neće dogoditi je je AV opšteprihvaćena TV. Prirodu i domašaj AV određuje
Lex Fori.

Prethodno opisana AV je IZRIČITA tj ona kada strane izričito odrede mp.

Pored nje, postoji i PREĆUTNA AV kada stranke nisu izričito odredile mp ali
se iz ​ugovora i okolnosti slučaja​vidi da su imale u vidu jedno određeno
pravo i da su htele da primene to pravo. Traži se da indicije, iz kojih
proizilazi zaključak o prećutnoj AV, budu iznad svake sumnje, da dovedu sud
do ubeđenja o saglasnosti. Ti dokazi su :

■ Izbor tj prorogiranje suda određene zemlje

■ Okolnosti da se stranke u svom ugovoru pozivaju na zakonske odredbe
određenog prava ili koriste neke karakteristične termine koje
potpadaju pod određeno pravo
■ Korišćenje tipskih ugovora ili opštih uslova poslovanja određene zemlje
■ Izbog jezika ugovora
■ Izbor valute ugovora
■ Zajedničko ugovaranje mesta ispunjenja ili zaključenja ugovora

Bitno je dakle, da te indicije budu snažne, nedvosmislene te da ne pružaju

lako osnova interpretacijama.

U literaturi se pominje još jedna vrsta AV a to je tzv HIPOTETIČKA AV koja

predstavlja zapravo nikakvu stvarnu volju niti stvarni izbor stranaka. Nije reč
o pravu čiju su primenu stranke htele, već o pravu za koje bi bilo logično da
su ga stranke htele, čiju su primenu stranke „želele“. Sud koji je istražuje
uopšte ne polazi od volje stranaka, jer te volje ni nema, već TRAŽI ONO
PRAVO KOJE JE NAJLOGIČNIJE TJ NAJČVRŠĆE POVEZANO SA UGOVOROM. U
suštini je ono identično sa principom najtešnje povezanosti.

Voljna multiplikacija mp (statuta) :

Postavlja se pitanje mogu li se saugovarači, prilikom izbora mp, dogovoriti

da se na njihov ugovor istovremeno primeni više nacionalnih prava, od kojih
svako pravo na određeno pitanje ili krug pitanja. Ugovarači, pošto mogu
isključiti in toto zakon koji je izabro zdavac, mogu isključiti i samo neke
odredbe prava koje su sami izabrali, i na njihovo mesto ugraditi neko dr
pravo. Naš ZMPP nema izričitu odredbu o tome niti se iz zakona može išta
zaključiti, međutim u skladu sa savremenim tendencijama, valjalo bi
dozvoliti primenu više prava.

Što se tiče prava meordavnog za ocenu punovažnosti ugovora o izboru prava

najviše pristalica ima shvatanje po kojoj se sporazum o izboru mp ima ceniti
po pravu koje je u ugovoru izabrano kao merodavno i koje će to i biti,
ukoliko je učinjeni izbor valjan (PRIMENA PUTATIVNOG LEX CAUSAE).
Pitanje sposobnosti pak ostaje van domačaja izabranog lex contractus što
znači da se svaka stana može pozivati na svoje pravo da bi dokazala da je
imala prava da zaključi pogodbu o izboru mp.

42. KN ZA UGOVORE U ODSUSTVU AV

U odsustvu AV KN se određuje pomoću supsidijarnih TV koje su predviđenje
u KN lex fori. U ovom slučaju su u opticaju neposredno vezujuće TV (domicil,
lex nationalis, mesto nalaženja stvari, zaključenja ugovora itd), i okvirne TV
(princip najbliže veze)

1. LEX LOCI CONTRACTUS – Neposredno vezujuća, tradicionalna TV. Javlja

se i u našem novom pravu tj u ZPUP, ali samo kao pomoćna TV ali u
ograničenom domenu.

2. LEX LOCI SOLUTIONIS – Za razliku od prethodne, ovde nema slučajnosti i

mesto ispunjenja je uvek u vezi sa ugovorom. ZPUP prihvata ovu TV kao
pomoćnu

3. DOMICIL/SEDIŠTE DUŽNIKA KARAKTERISTIČNE PRESTACIJE​– Za razliku

od prethodnih nema latinski nazi, izuzev u slučaju ug o kupoprodaji gde se
za obavezu prodavca koristi naziv lex loci venditoris (pravo mesta
prodavca).

4. PRINCIP NAJTEŠNJE POVEZANOSTI ​– Sudiji se nalaže da ispita sve veze i

da utvrdi sa kojim je pravom dati ugovorni odnos najtešnje povezan. Npr :
Ugovor je zaključen u HR / Roba se nalazi u BG / Prodavac je u BG. Može da
se odredi da mp bude srpsko zato što je za sam ugovor olakšano ispunjenje
ako je merodavno pravo RS. ​OVAJ PRINCIP PRIHVATA I ZMPP, UZ
DOMICIL DUŽNIKA KARAKTERISTIČNE PRESTACIJE.

5. KOMBINACIJA PRINCIPA NAJTEŠNJE POVEZANOSTI I NEKE NEPOSREDNO

VEZUJUĆE TV – Osnovna svrha ovoga je da se istakne u prvi plan jedno
vezivanje kao pretpostavljeno koje će sud najčešće primeniti. Ostavlja se,
istovremeno, mogućnost sudu da odstupi od pretpostavljenog rešenja ako je
u datom slučaju jasno da ova veza nije dovoljno reprezentativna i kada se
vidi da je slučaj sa nekim dr pravom tešnje povezan.

ZMPP je takođe zauzeo stanovište da ​u odsustvu AV rešenje treba tražiti

u kombinaciji principa najtešnje povezanosti i neposrednovezujuće
TV (domicil ili sedište dužnika karakteristične prestacije). Član 20.
ZMPP kaže :

„Primeniće se ono pravo domicila / sedišta dužnika karakteristične

prestacije, ako posebne okolnosti slučaja ne ukazuju na neko drugo
pravo.“

43. PRAVO MERODAVNO ZA FORMU UGOVORA /

LOCUS REGIT ACTUM
Osnovna TV kada je reč o pravu koje je merodavno za formu ugovora je
Locus regit actum tj mesto vlada činom.
Poseban problem kod ove TV javlja se kod ugovora zaključenim između
odsutnih lica (npr putem e maila), tj javlja se problem mesta zaključenja
ugovora. Kvalifikacija se vrši prema lex fori, tj primenom TEORIJE PRIJEMA –
ugovor je zaključen gde je primljen prihvat ponude! Izuzeci od ovog pravila
su :

1. Kada je reč o ugovorima koji se odnose na nepokretnosti – za formu je

merodavno Lex rei sitae
2. U slučaju da domaća norma za formu ugovora predstavlja normu
neposredne primene kao npr kod ugovora o koncesiji koji mora biti u
pismenoj formi.

Ukoliko ugovor u pogledu forme, ne bi bio punovažan po pravu gde je

zaključen, forma će se ceniti :

a) Prema srpskom pravu – ukoliko su dužnik i poverilac srpski državljani

(Zakon o menici i čeku)
b) Prema pravu merodavnom za sadržinu ugovora (ZMPP)

Autonomija volje u pogledu forme :

I. Posredno – Ako stranke izaberu merodavno pravo za sadržinu

ugovora, a prema pravu gde je zaključen nije punovažan u pogledu
forme, jedina šansa da opstane jeste izabrano pravo.
II. Neposredno – Kada stranke izaberu merodavno pravo baš za formu
ugovora. To mogu učiniti ali :
a) Ne mogu kod onih ugovora kod kojih ne važi locus regit actum
(npr nepokretnost)
b) Izabrano pravo nije dopuna, već zamena locus regit actum, tako
da će samo ono biti merodavno

44. PITANJE CEPANJA UGOVORA

Cepanje ugovra znači mogućnost da se na isti ugovor primeni više prava. Do
toga može da dođe na dva načina :

I. Kad sam zakon postavi različite TV za različita pitanja, jednu za pravai

obaveze, a drugu za formu.
II. Stranke mogu :
 a) Izabrati različita prava u pogledu različitih delova ugovora
b) Izabrati jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja pa time postoji
mogućnost da se u pogledu onih pitanja primeni neko drugo
pravo na koje ukaže koliziona norma

Cepanje se javlja u dva vida :

1. VERTIKALNO (VELIKO CEPANJE) – Kada se različita prava primenjuju

na razne delove ugovora, počevši od njegovog nastanka pa do
prestanka.
2. HORIZONTALNO (MALO CEPANJE) – Kada se jedno pravo vezuje za
prava i obaveze jednog ugovarača, a drugo pravo za prava i obaveze
drugog ugovarača. Npr, jedno pravo se primenjuje na firmu iz RS, a
drugo pravo na firmu iz GER.

Moguće je govoriti i o problemskom cepanju, kada se različita prava

primenjuju na pojedina ugovorna pitanja.

Osnovni prigovor cepanja ugovora je da je ugovor pravno i ekonomsko

jedinstvo koje se narušava primenom više merodavnih prava. U našem
pravu je moguće cepanje ugovora i to kako na osnovu zakona koji predviđa
različite TV za formu i za sadržinu, tako i na osnovu volje stranaka koje
mogu izabrati više merodavnih prava.

46. RIMSKA KONVENCIJA

Svaka država donosi svoje KN prema merilima sopstvene pravne politike,
birajući određenu TV koja po njoj predstavlja najjaču vezu sa određenom
kategorijom privatno pravnog odnosa. Na teritoriji EU doneta je Rimska
konvencija u cilju UNIFIKACIJE KN DRŽAVA ČLANICA. Ova konvencija se
primenjuje na ugovorne odnose kod kojih postoji el inostranosti, tj njegova
povezanost sa min dve države, ali su neka pitanja isključena iz polja njene
primene, npr ugovor o osiguranju, obaveze koje nastaju iz menica, ceka i dr
HoV, arbitražni i prorogacioni sporazumi.

Ova konvencija s primenjuje BEZ USLOVA RECIPROCITETA tj bez obzira da li

KN vodi do prava zemlje članice EU ili neke treće zemlje.

Konvencija kao primarnu TV postavlja autonomiju volje, pri čemu je reč o

kolizionopravnom shvatanju autonomije volje, tj bira se pravo u CELINI
(kako dispozitivne, tako i imerativne norme). AV može biti izražena izričito ili
prećutno.

DEPESAŽ -> Moguće je izabrati više prava za pojedine delove ugovora (tj
izvršiti tzv problemsko cepanje), ako to ne vodi kontradiktornosti.

Moguć je i naknadan izbor merodavnog prava ali to ne može ići na štetu u

međuvremenu stečenih prava trećih lica kao ni na štetu formalne
punovažnosti ugovora.

Ako su ugovarači izabrali merodavno pravo, a svi mogući elementi odnosa su

bili u momentu izbora prava, vezani za neku dr zemlju, imperativne norme
te zemlje, ne mogu se derogirati. Ako se veštački pokuša stvoriti
međunarodna situacija, to neće sprečiti primenu imperativnih odredaba one
zemlje za koju su vezane praktično sve okolnosti slučaja.

Za materijalnu punovažnost ugovora biće merodavno PUTATIVNO LEX

CAUSAE tj merodavno je ono pravo koje je u ugovoru označeno kao
merodavno i koje će ti biti ako je izbor valjan. Ukoliko ugovarači nisu izabrali
merodavno pravo, biće merodavno ono pravo koje je u najbližoj vezi sa
ugovornim odnosom, što vrednuje sud. Da bi mu se zadatak olakšao uvodi
se pretpostavka, da je to pravo one države gde se nalazi sedište tj
uobičajeno boravište dužnika karakteristične prestacije.

Konvencija propisuje fiksne tačke za neke tipične situacije :

1. Za ugovor o prodaji robe – redovno boravište prodavca

2. Za ugovor o pružanju usluga – redovno boravište pružaoca usluge
3. Za ugovore čiji su predmet stvarna prava na nepokretnostima ili zakup
nepokretnosti – lex rei sitae, osim u slučaju kratkoročnog zakupa u
kome i zakupodavac i zakupac imaju redovno boravište u istoj zemlji i
u tom će se slučaju primeniti pravo te zemlje.
4. Za ugovor o franšizingu – pravo zemlje sedišta davaoca franšize
5. Za ugovor o prodaji putem aukcije – gde je aukcija održana
6. Za ugovore koji se zaključuju na organizovanom finansijskom tržištu –
pravo one države po čijim je pravilima dotično tržište organizovano

Međutim, zdavac nije vezan ovim fiksnim TV. Ako ugovor za koji treba
odrediti mp nije među gore pobrojanim, ili je mešovitog karaktera i
sadrži elemente već pobrojanih ugovora, primeniće se pravo redovnog
 boravišta nosioca karakteristične obaveze. Dodatno, može da se
odstupi i u koris one države sa kojom dotična država ima „očigledno
bližu vezu“. Takođe, ako fiksne TV i princip sedišta nosioca
karakteristične prestacije, ne mogu da se primene, primeniće se pravo
najbliže veze.
Primena više zakona na jedan te isti ugovorni odnos moguća je sam okad to
izričito odrede stranke, ili ako odaberu mp sa moza deo ugovora.

Konvencija predviđa posebna pravila radi zaštite slabije strane u ugovoru, i

to kod :

I. Potrošačkih ugovora – a to su ugovori u kojima neko (kupac), pribavlja

robu radi sopstvene upotrebe, a ne za delatnost koju obavlja. Po
konvenciji, zaštitu uživaju samo oni potrošači koji su bili relativno
pasivni i koji su zaključili ugovore usled značajnijih napora prodavca
da ga za njega zainteresuje. Zaštita se ogleda u tome što iako su
izabrale mp stranke u celini, takav izbbor ne može potrošača lišiti
zaštite koju mu pružaju imperativne norme države u kojoj ima
uobičajeno boravište.
II. Ugovora o radu – Ako je mp, takav izbor ne može lišiti zaposlenog
zaštite koju mu pružaju imperativne norme prava koje bi bilo
merodavno da nije izvršen izbor, a to je pravo države u kojoj zaposleni
obavlja svoj rad.

Pravo merodavno za formu ugovora :

a) Ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koje se nalaze u

istoj državi, forma se ceni po pravu mesta zaključenja ugovora ili
pravu merodavnom za sadržinu ugovora.
b) Ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koji se ne nalaze u
istoj državi, merodavno je alternativno, lex causae ili pravo jedne od
zemalja u kojoj se, u momentu zaključenja ugovora, nalazio neki od
ugovarača, ili zemlja redovnog boravišta jednog od ugovarača u
momentu zaključenja ugovora.

Jedan od najkontroverznijih članova RK bio je član 7. Njime je bila

regulisana primena normi neposredne primene, kako zemlje foruma,
 tako i normi tzv trećih zemalja. Dok primena NNP zemlje foruma nije bila
sporna, nnp trećih zemalja bilo je toliko problematično da su neke članice
stavile rezervu na taj član, kojim je to pitanje uređeno. Naime, sužen je
krug nnp trećih zemalja koje se smatraju relevantnim. NNP su one
norme koje neka zemlja smatra toliko ključnim za zaštitu svojih javnim
interesa, kao što su politička, društvena ili ekonomska organizacija, te ih
smatra merodavnim za sve situacije koje potpadaju pod polje njegove
primene, bez obzira na to koje je pravo inače merodavno po Regulativi.
Dejstvo NNP trećih zemalja ograničeno je na više načina :

1. Sud „može“ dati dejstvo (zavisi od diskrecione odluke suda)

2. NNP se ne mogu pozajmiti iz bilo kog prava, već sam oiz prava
zemlje u kojoj treba ispuniti ugovornu obavezu
3. Dejstvo će se dati samo onoj normi koja čini izvršenje ugovora
protivzakonitim.

47. BEČKA KONVENCIJA

Za razliku od Rimske Konvencije koja unifikuje KN u ugovornim odnosima,
BK unifikuje materijalne norme ali ne za sve ugovorne odnose, već samo u
slučaju međunarodne prodaje robe.

BK se ne primenjuje na sve situacije prodaje robe tj po njoj, prodajom robe

se NE smatraju :

1. Potrošački ugovori – motiv za kupovinu (kupovina za sopstvene

potrebe neće biti izuzeta iz BK ako prodavac u momentu prodaje, nije
mogao, niti morao da pretpostavi, takvu svrhu korišćenja, npr fotograf
– amater kupuje aparat, prodavac ne mora da zna da se ovaj bavi
profesionalno fotografijom)
2. Prodaja brodova/vazduhopolova i el energije – predmet kupovine
3. Prodaje na javnoj aukciji ili prinudoj prodaji – način kupovine
 4. Kada se pored robe prodaje i usluga koja je značajniji deo obaveze
prodavca (kvalitativni kriterijum – 50%+ / kvantitativni kr vredan
materijal)

Konvencija se primenjuje ukoliko ugovorne strane imaju svoje sedište na

teritorijama različitih država i to :

a) Kada su te države, države ugovornice konvencije

b) Kada KN države suda upute na primenu prava države ugovornice
konvencije.

Stranke mogu ugovorom isključiti primenu BK, i to :

a) Tako što će izričito isključiti njenu primenu (npr na ugovor se neće

primeniti odredbe BK). Tj mi izborom merodavnog prava biramo
konvenciju. To se naziva OPTING OUT
b) Tako što će izričito izabrati nacionalno pravo (npr merodavno pravo će
biti SAD, isključujući odredbe BK)

U praksi naših sudova, iako smo mi ratifikovali BK, vrlo često će se umesto
konvencije, primenjivati ZOO. Takve odluke u žalbenom postupku imaju
različitu sudbinu – pogrešna primena materijalnog prava.

Rezerva iz člana 95. :

„Prilikom deponovanja svojih instrumenata ratifikacije, prihvatanja,

odobravanja ili pristupanja, svaka država može izjaviti da neće biti vezana
odredbama tačke b. Stana 1, čl 1 ove konvencije.“

Ako spor povedu RS i SAD, i spor se rešava u SAD, BK će se uvek

primenjivati, zato što je SAD članica BK (ako je jedna država od dve, članica
BK, BK se uvek primenjuje). Ako se spor vodi između SAD i GB, BK se nikad
neće primeniti jer su je obe ratifikovale, i odlučiće se za primenu svog
merodavnog prava. ​PRIMENI REZERVE ČLANA 95. IMA MESTA
SAMO AKO BAREM JEDNA STRANA UGOVORNICA NIJE IZ
DRŽAVE ČLANICE BK. U OSTALIM SLUČAJEVIMA, ČAK I
EKSPLICITNI IZBOR MP DRŽAVE KOJA JE ČLANICA BK
VODI PRIMENI BK.
Član 1. BK kaže da je državljanstvo nevažno, važno je mesto poslovanja
koje je u najtešnjoj vezi sa ugovorom.

TV : 1. Sedište -> više sedišta = p. Najtešnje veze

2. Ako nema sedište -> boravište

Član 4. BK :

BK se ne odnosi na : 1. MATERIJALNU punovažnost ugovora npr mane volje,

formalnu reguliše

2. Dejstvo koje ugovor ima na svojimu prodate robe jer je za to

merodavno nacionalno pravo.

Član 5. BK :

BK se ne primenjuje na odgovornost prodavca za smrt / telesnu

povredu koje bi roba prouzrokovala bilo kom licu.

49. MERODAVNO PRAVO ZA KVAZIKONTRAKTE

ZMPP ne koristi termin kvazikontrakti, već nabraja 4 kategorije odnosa na
koje se odnosi :

1. Sticanje bez osnova – kondikcijski zahtevi

Jedna od mogućnosti je da mp bude ono koje je bilo merodavno za neku
vrstu „osnove“ za neosnovano pravno obogaćenje (npr, za odnos iz
koga je dug nastao) tako da se pravila imaju potražiti u ZOO zemlje do
koje se dođe primenom poveznica.
Druga mogućnost je da merodavno bude pravo mesta gde je nastalo
obogaćenje
2. Upotreba stvari bez poslovodstva – verzioni zahtevi
Ovde se radi o upotrebi tuđe stvari u svoju korist ili u korist trećeg od lica
koje nije njen vlasnik pri čemu se ona pretvara u nešto drugo, gubi
vrednost ili prestaje da postoji (građenje na tuđem zemljištu,
neosnovano korišćenje tuđih prava). Merodavno je pravo zemlje na
 čijoj su se teritoriji dogodile činjenice koje su dovele do nastanka
obaveze
3. Poslovodstvo bez naloga
Ovde se radi o tome da jedno lice tj poslovođa obavlja poslove drugog lica tj
gospodara posla, radi zaštite njegovih moralnih i materijalnih interesa i
to bez ovlašćenja tog lica (npr popravak krova komšiji pred nevreme
jer on nije tu). U tom slučaju merodavno je pravo zemlje u kojoj je
radnja poslovođe izvršena.
4. Sve druge vanugovorne obaveze koje ne proizilaze iz odgovornosti za
štetu.
Merodavno je pravo zemlje u kojoj su se dogodile činjenice koje su
prouzrokovale obavezu.

Klizav je teren razlikovanja kondikcijskih od verzionih zahteva. Npr. Ako je

do zamen poverioca došlo greškom banka – pogrešna isplata na račun lica
koje nije označeno kao primalac – zahtev za restituciju je verzioni, a ne
kondikcijski. Ili, ukoliko naslednik ispuni legat, a kasnije se testament u
celosti poništi, osnov obogaćenja je u nasalednom odnosu, ali zahtev
oštećenog treba smatrati verzionim!

50. PRAVO MERODAVNO ZA DELIKTE

Danas vladajuće rešenje kada je reč o građanskopravnim deliktima je da je
merodavno lex loci delicti comissi tj pravo države u kojoj je delikt izvršen,
što podrazumeva kako mesto radnje tako i mesto posledice. U novije vreme
ovaj princip trpi kritike i javljaju se neke njegove alternative, pogotovo kada
se radi o saobraćajnim deliktima jer danas, kada je zbog razvoja saobraćaja
vrlo česta pojava udesa, ova TV gubi svoj odlučujući značaj, a naročito ako
su i žrtva i štetnik iz neke druge države. Zbog toga se javljaju nove ideje
prema kojima bi pravo trebalo primeniti i posebno su izražene u pravu SAD.

Slučaj Bebkok vs Džekson :

Supružnici su pošli na vikend u Kanadu. Tamo je došlo do nesreće u kojoj je

žena povređena. U NY je podnela tužbu za naknadu štete protiv supruga.
Prema pravu mesta gde je delikt izvršenpostojalo je pravilo da putnik ne
može tražiti naknadu štete ako je besplatno prevožen, dakle, u datoj situaciji
nije postojao osnov za naknadu štete. Sud je primenio pravo NY ističući da
je ono više povezano sa spornim odnosom. Ova odluka predstavlja
prekretnicu, te je bilo merodavno ono pravo koje je u najznačajnijoj vezi sa
štetnim događajem i sa strankama, a sud prilikom utvrđivanja te
najznačajnije veze, mora da vodi računa o mestu gde je šteta nastala, mestu
gde se dogodila deliktna radnja, državljanstvu, domicilu, mestu
registracije... Kejvers ističe da se pri određivanju merodavnog prava ima
gledati i sadžaj prava koja su potencijalno merodavna i predlaže načela
preferencije (npr, da se primeni ono pravo koje predviđa viši iznos
naknade). Nove koncepcije prava SAD imale su veliki odjek u teoriji.

Slučaj Čaplin vs Bojs :

Dva britanska vojnika, privremeno stacionirana na Malti – udes. Lex loci

delicti comissi je ukazivao na pravo Malte, ali je sud primenio britansko
pravo, imajući u vidu da su i tužilac i tuženi britanci, da se spor vodi u
britaniji, i da Malta nema nikakvog interesa da se primeni njeno pravo.

Za razliku od prava SAD, evropska prava do sad nisu napustila koncept lex
loci delicti comissi kao osnovno rešenje za građanskopravne delikte, tj ova
TV nije zamenjena principom najbliže veze, ali se javljaju određene klauzule
(štetnik i oštećeni imaju domicil u istoj državi i primeniće se pravo te
države).

Naše pravo :

Zadržan je osnovni princip lex loci delicti comissi koje obuhvata kako mesto
gde je radnja preduzeta ili je trebalo da se preduzme, tako i mesto gde je
posledica nastupila. Ako se radnja desila u jednoj, a posledica nastupila u dr
državi, primeniće se TEORIJA ŽRTVE, tj ono pravo koje je za oštećenog
najpovoljnije. Naše pravo dozvoljava odstupanja od lex loci delicti comissi,
onda kad je njegova primena praktično nemoguća tj ako se delikt dogodi u
„ničijem prostoru“ (otvoreno more, prostor i vazduh iznad njega). U tom
slučaju merodavno će biti pravo one države kojoj pripada brod ili
vazduhoplov tj zakon zastave (lex banderae).

U pogledu štete zbog sudara brodova, ZPUP, predviđa sledeća koliziona

rešenja :

1. Ako se sudar dogodio u obalnom moru ili u unutrašnjim vodama neke

države tj ako je lex loci delicti comissi primenljiv, primenjuje se pravo
mesta delikta tj pravo one države u kojoj je delikt učinjen. Od tog
pravila postoje dva izuzetka u korist „zajedničkog prava“ dve strane :
■ Ako brodovi imaju istu državnu pripadnost
 ■ Ako brodovi ne pripadaju istoj državi ali prava brodova su ista
- U takvim situacijama primeniće se prava države kojoj oba
brod pripadaju tj istovetna rešenja iz prava država kojoj
brodovi pripadaju
2. Ako se sudar dogodio na otvorenom moru merodavno je pravo mesta
suda.
3. ZPUP predviđa da će za naknadu štete uvek biti merodavno domaće
pravo, bez obzira na to što odredbe tog zakona upućuju na primenu
stranog prava.

51. HAŠKA KONVENCIJA O MP ZA DRUMSKE I

SAOBRAĆAJNE NEZGODE
Rešenje HK nalazi se u sledećem : lex loci delicti comissi je sadržano kao
osnovno rešenje ali je predviđen veliki broj izuzetaka. Princip koji zamenjuje
lex loci delicti je MESTO REGISTRACIJE VOZILA. Ova konvencija se
primenjuje na građansku, ugovornu i vanugovornu odg koja proistekne iz
saobraćajne nezgode.

Saobraćajna nezgoda podrazumeva kako nezgodu koju prouzrokuju

motorna, tako i nemotorna vozila (bicikl), pri čemu je potrebno da se
dogodila na javnim drumovima, površinama otvorenim za javnost ili na
privatnim prostorima kojima određena lica imaju pristup.

Primenjuje se bez obzira na reciprocitet, tj bez obzira da li je merodavno

pravo ugovornice ili neugovornice.

MERODAVNO PRAMO PREMA KONVENCIJI :

Lex loci delicti comissi + mesto registracije vozila!

Da bi došlo do primene mesta registracije vozila treba da se ispune dve
grupe uslova :

1. Tiče se vozila i aktera nezgode

2. Tiče se podnosioca zahteva tj lica prema kojem se javlja odg

Da bi došlo do odstupanja od lex loci delicti comissi, treba da postoji jasna

veza između aktera i države čije bi pravo bilo merodavno umesto lex loci
delicti, a istovremeno zahtev treba da bude usmeren na jedan od tri
alternativno postavljena načina :

1. Da zahtev postavlja vozač, držalac ili vlasnik vozila

2. Žrtva koja je bila putnik ali pod uslovom da ima redovno boravište van
zemlje u kojoj se dogodila nesreća
3. Žrtva koja nije bila putnik a nalazila se van vozkoje se nalazilo van
vozila (pešak)

Uslov koji se tiče vozila i aktera nezgode, postavljen je tako što se traži da
vozilo, tj vozila budu registrovana u istoj zemlji. Ako u nezgodi učestvuje i
lice koje se nalazilo van vozila, ovaj uslov se širi tako što se traži da to lice
ima redovno boravište u istoj zemlji u kojoj je registrovano vozilo ili vozila
koja su učestvovala u nezgodi.

U slučaju da u nezgodi ima više žrtava, mp se određuje posebno za svakog

od njih.

Do teškoća dolazi kada vozilo ili nije registrovano, ili je registrovano u više
država. Kako je ovaj kriterijum tad neprimenljiv, primenjuje se PRAVO
ZEMLJE REDOVNOG SMEŠTAJA VOZILA, A AKO SE MESTO REGISTRACIJE NE
POKLAPA SA REDOVNIM BORAVIŠTEM NI VOZAČA, NI DRŽAOCA VOZILA,
TADA POŠTO OVAJ KRITERIJUM NIJE POGODAN, PRIMENJUJE SE MESTO
STACIONIRANJA VOZILA!

Iz polja dejstva konvencije isključena su neka pitanja oko kojih se nije

mogao postaviti konsenzus. To su :

1. HK se ne primenjuje na odgovornost proizvođača, prodavca i servisera

vozila
2. Odgovornost vlasnika puta ili lica čiji je zadatak održavanje puta
3. Odgovornost za postupke drugih lica, izuzev ako se radi o odg vl vozila
ili nalogodavca
 4. Regresne zahteve između lica odgovornih za štetu
5. Regresne zahteve i subrogaciju u pogledu osiguravajućih društava.
Međutim, ostaje u sferi konvencije pitanje da li oštećeni ima pravo na
postupak direktno protiv osiguravaoca lica odg za štetu.
6. Na zahteve, ili regresne zahteve koje postavljaju ustanove socijalnog
osiguranja ili javni fondovi koji daju garantije u pogledu automobilskih
šteta, niti na zahteve i regresn zahteve uperene protiv ustanova i
javnih fondova. Ona se takođe ne primenjuje u pogledu isključenja
odgovornosti utvrđene zakonom koja se odnosi na ustanove socijalnog
osiguranja i pomenute javne fondove

Kada je reč o stvarima koje su se nalazile u vozilu, tako i u stvarima koja su

se nalazila van vozila, primenjuje se sledeće :

a) U pogledu štete na stvarima koja su se nalazila u vozilu a koje

pripadaju putniku, niti su mu bile poverene – primenjuje se pravo koje
je merodavno za odg prema putniku
b) U pogledu štete na stvarima u vozilu koje ne pripadaju putniku, niti su
mu bile poverene – pravo merodavno za odg ka vlasniku vozila tj ono
u slučaju da zahtev postavlja vlasnik vozila
c) U pogledu štete u stvarima van vozila – pravo mesta nezgode, izuzev
ako je reč o ličnim stvarima žrtve koja se našla van vozila. Ako je reč o
ovome, merodavno je ono pravo koje se primenjuje na odg ka žrtvi

Konvencija alternativno određuje mp po kom će se ceniti mogućnost

postavljanja direktnog zahteva prema osiguravaocu odgovornog lica i to su
ili pravo mesta nezgode, ili pravo merodavno za ugovor o osiguranju ili
pravo mesta registracije vozila.
52. PRAVA STRANACA DA STUPAJU U PORODIČNO
PRAVNE ODNOSE U RS
Problemi što se tiče stranaca, počinju već na graničnom prelazu, ulaskom u
državu, i u njih ne računamo zabranu unošenja veće količine alkohola i
cigareta. U pitanju je jedno pravo administrativne prirode, pravo na ulazak u
jednu stranu zemlju, što se može vezati za dodatne uslove. U slučaju
tranzita ili kratkog turističkog boravka (do tri meseca), stranac bi morao
nadležnim državnim organima da prijavi svoj boravak. Ako planira da ostane
duže od 3 meseca, morao bi da ima i dozvolu privremenog boravka.

Postavlja se pitanje, da li stranac, s obzirom na to svojstvo, može na

domaćoj teritoriji ostvariti sva privatna prava, ili može samo pojedina, i ako
može, da li bezuslovno, ili mu se postavljaju dodatni uslovi koji se ne
postavljaju državljanima RS?

Stranci su definisani i na negativan i na pozitivan način.

Negativna definicija – Stranac je svako fizičko lice koje nema srpsko

državljanstvo.

Pozitivna – Stranac je svako fizičko lice koje ima strano državljanstvo ili je
apatrid.

Što se tiče pravnih lica, definisani su ZMPPom (sistem inkorporacije – sistem

stvarnog sedišta).

Pored ovog opšteg pojma, postoji i posebna definicija stranca koje najčešće
nalazimo u poreskim i carinskim propisima, u kojima se pojam stranca
vezuje za prebivalište, odnosno uobičajeno boravište lica, pa se domaćim
državljaninom smatra lice koje određeni period boravi na domaćoj teritoriji.

Prisutan je i pojam „neprijateljski stranac“ pod kojim se podrazumeva lice

nastanjeno na teritoriji neprijatelja, ili teritoriji okupiranoj od neprijatelja.

Postoji i „namenska definicija stranca“ koje nalazimo u propisima o stranim

ulaganjima u kojima se pod pojmom stranac podrazumeva i naš državljanin
koji boravi u inostranstvu ili u deviznim propisima, pod kojima se pod
„deviznim“ strancem podrazumeva lice koje nema prebivalište u RS.

Razlikujemo više klasifikacija prava stranaca :

1. Priroda prava – privatna / javna

 2. Da li u konstituisanju nekog prava učestvuje državni organ – uz
učešće / bez učešća
3. Dostupnost prava –
■ Opšta
■ Relativna
■ Apsolutna

Prava stranaca na brak :

To je opšte pravo, dostupno je strancima kao domaćim državljanima i ne

postavlja se nikakav poseban uslov. Sasvim drugo pitanje je kakve uslove
propisuje njegovo pravo za sklapanje braka.

Pravo da bude usvojitelj ili usvojenik :

a) Ako stranac želi da pred srpskim sudom usvoji dete sa stranim

državljanstvom to je opšte pravo
b) Kada usvojitelj, domaći državljanin želi da usvoji stranca pred
domaćim organom – i to je opšte pravo
c) Kada stranac želi da usvoji dete domaćeg državljanina – tada se
zbrinjavanje deteta u državi porekla smatra prioritetnim pa tek ako
dete ne može da se smesti na domaćoj teritoriji postoji mogućnost
usvojenja os strane stranca ali PZ postavlja dva dodatna uslova koji
moraju kumulativno da se ispune :
■ Da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima
■ Da se saglasi sa tim ministar nadležan za porodičnu zaštitu

Pravo da bude staralac ili štićenik :

Ako stranac želi da bude staralac licu stranog državljanstva, ne postoji

problem. Problemi postoje kada stranac želi da bude staralac ili štićenik licu
koje ima naše državljanstvo. Kod nas se smatra da je to relativno
rezervisano pravo koje bi pod dopunskim uslovima trebalo dozvoliti.

53. PRAVA STRANACA – NASLEĐIVANJE, STVARNA

PRAVA, OBLIGACIONA PRAVA I RADNI ODNOS
NASLEDJIVANJE :
Prema ZON, strani državljani imaju u RS, pod uslovom reciprociteta, ista
nasledna prava kao i domaći državljani. Prema ZOSPO (zakon o osnovama
sv.pr. odnosa stranci mogu, pod uslovom reciprociteta, nasleđivanjem sticati
nepokretnosti na teritoriji RS. Prema sadržini, u pitanju je formalni
reciprocitet. Prema nastanku može da bude kako diplomatski, zakonski, tako
i faktički. U slučaju diplomatskog reciprociteta, on se pretpostavlja, sve dok
se ne dokaže suprotno i ovo je način da se olakša pravni saobraćaj i
uspostavi uzajamnost sa onim državama u kojima do tada državljani RS nisu
se pojavljivali kao potencijalni državljani. Dakle, ovo pravo je za strance
RELATIVNO RZERVISANO, a za apatride OPŠTE pravo.

STVARNO-PRAVNI ODNOSI :

Postoje dva načina u zavisnosti od toga da li je reč o pokretnim ili

nepokretnim stvarima :

1. Sticanje stvarnih prava na pokretnim stvarima je opšte pravo, stranci

su izjednačeni sa domaćim državljanima i ne postavljaju se nikakvi
uslovi
2. Nepokretnosti – U brojnim državama ono je podvrgnuto raznim
ograničenjima iz ekonomskih i dr razloga. Ta ograničenja su npr :
a) Da ne mogu sticati nepokretnosti u pograničnim zonama
b) Potrebno odobrenje

Prema našem ZOSPO opšti uslov za sticanje svojine na nepokretnostima je

USLOV RECIPROCITETA!!!

Stranac koji obavlja delatnost kod nas može sticati svojinu na nepokretnosti
pravnim poslovima inter vivos (kupoprodaja), samo u namenske svrhe, tj
ako mu je ista neophodna za obavljanje delatnosti.

Stranac, fizičko lice, može steći svojinu nad stanom ili stambenom zgradom,
kao i putem nasleđivanja može sticati svojinu na nepokretnosti.

Strana konzularna i diplomatska predstavništva i specijalizovane agencije

UN, mogu sticati nepokretnosti samo u službene svrhe ako za to dobiju
odobrenje MP!

Dakle, pravo je RELATIVNO REZERVISANO!

OBLIGACIONA PRAVA :
Stranac može da zasnuje ugovorni odnos i da stiče potraživanja, može steći
prava i na osnovu prouzrokovanja štete isto kao i domaći državljanin, tako
da ovo pravo je OPŠTE PRAVO!

Zakonom su predviđeni izuzeci kao što je npr zaključenje ugovora čiji su

predmet nepokretnosti.

Strana lica su na tržištu izjednačena sa domaćim. Ovaj jednak tretman

primenjuje se na sve strance kojima je već dozvoljeno da se bave
određenom delatnošću ali u pogledu pristupa tržištu postoje određena
ograničenja kao što je npr u RS arhitektonske i građevinske usluge mogu da
pružaju samo registrovana domaća preduzeća, a licencu za rad mogu dobiti
samo osobe koje imaju srpsko državljanstvo i prebivalište u RS.

RADNI ODNOS :

Reč je o relativno rezervisanom pravu gde se strancu postavljaju dodatni

uslovi :

a) Da ima odobrenje za stalno nastanjenje ili odobrenje za privremeni

boravak u RS – Ovo odobrenje mogu dobiti kad je reč o stalnom
nastanjenju, samo pojedinci jugoslovenskog porekla ili lica čiji su
članovi užeg domaćinstva naši državljani. Kad je reč o odobrenju za
privremeni boravak, ako ispunjavaju propisane uslove, mogu da dobiju
i dr lica.
b) Da dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa koje izdaje
republička tj pokrajinska organizacija nadležna za poslove
zapošljavanja. Kada stranac ima odobrenje za stalno nastanjenje,
zahtev za odobrenje zasnivanja radnog odnosa važi za period stalnog
nastanjenja, a ako pak, ima odobrenje za privremeni boravak, zahtev
podnosi organizacija tj poslodavac najduže do isteka odobrenja za
privremeni boravak.Odobrenje za stalno nastanjenje se ne traži ako se
radni odnos zasniva radi obavljanja stručnih poslova utvrđenih
ugovorom o ulaganju sredstava straih lica ili ugovorom o dugoročnoj
 kooperaciji. Tada se zasnivanje radnog odnosa može uspostaviti kako
bez odobrenja tako i bez javnog oglašavanja. Radni odnos traje dok
traje i ugovor.
c) Da je reč o radnom mestu koje je opštim aktom organizacije u kojoj se
stranac zapošljava, predviđeno da ga mogu obavljati i stranci, dakle da
nije reč o apsolutnom pravu domaćih državljana.

Stranac mora u tom slučaju, dati pismenu izjavu, kojom prihvata nadležnost
našeg suda u slučaju spora.

54. PRAVA STRANIH ULAGAČA

Postoje četiri načina na koja se mogu sprovesti strana ulaganja :

1. Osnovanje novog preduzeća

2. Kupovina udela ili akcija postojećeg srpskog preduzeća
3. Sticanje svakog dr imovinskog prava kojim strani ulagač ostvaruje
svoje interese
4. Ugovor o koncesiji sa BOT aranžmanom ( BOT = izdradi / koristi /
prenesi)

Na ovakav način mogu i ulagati domaći državljani ali je razlika u tome što
strani ulagači imaju određena ograničenja i povlastice.

Stranim ulagačem se smatra :

1. Strano fizičko lice (strani državljanin ili apatrid koji nema prebivalište u
RS)
2. Državljanin RS koji ima prebivalište tj boravište u inostranstvu u
trajanju od min 1 godinu
 3. Strano pravno lice koje ima sedište u inostranstvu

Na teritoriji RS primenjuje se srpsko pravo ( na strana ulaganja! ), a ukoliko

između naše zemlje i zemlje u kojoj postoji ulaganje postoji međunarodni
sporazum primenjuju se one odredbe koje su povoljnije za stranog ulagača.

Obaveze i prava stranih ulagača :

Osnovna obaveza je UNOŠENJE ODREĐENOG ULOGA koji može biti u

dinarima ili nekoj važećoj valuti, stvarima, pravima.. Ono što stekne, može
da konvertuje u stranu valutu i profit prebaciti gde smatra da je potrebno
(repatrijacija profita ili uloga)

U slučaju ekproprijacije, ona je moguća samo ako je na osnovu zakona

utvrđen javni interes. Stranom ulagaču se daju određene garancije u
pogledu eksproprijacije, kompenzacija mora biti adekvatna, brza i pravedna i
mora odgovarati tržišnoj vrednosti ekspropriatisanog predmeta. Isplata se
mora izvršiti bez odlaganja, u konvertibilnoj valuti i može se slobodno izneti
iz zemlje.

Postoji tzv „klauzula zamrzavanja“ tj stabilizaciona klauzula po kojoj prava

stranog ulagača stečena u momentu upisa stranog ulaganja u registar, ne
mogu biti sužena naknadnom promenom propisa.

ZOSU(zakon o stranim ulaganjima) predviđa još neke olakšice. To su

određena carinska oslobađanja tako da se bez plaćanja carine može uvesti
oprema po osnovu uloga stranog ulagača (osim putničkih motornih vozila,
automata za zabavu i igre na sreću). Evidencija se vodi pri ministarstvu
ekonomije i regionalnog razvoja.

KONCESIJE I BOT :

Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara (dtrano ili domaće lice)

PRENOSI PRAVO KORIŠĆENJA prirodnog bogatstva ili mu se DAJE DOZVOLA
ZA OBAVLJANJE DELATNOSTI koje je od opšteg interesa od strane
koncedenta pod posebno propisanim uslovima i uz naknadu.

Poseban oblik koncesije je koncesija po BOT sistemu (Build, Operate,

Transfer) kada investitor ima obavezu da ozgradi određeni objekat (npr
autoput) a zatim taj objekat može da eksploatiše određeni period. Taj period
ne može biti kraći od 5 god niti duži od 50 god.
Davalac koncesije može biti Vlada RS, pokrajinska vlada, skupština jedinice
lokalne samouprave kao i javno preduzeće koje je ovlašćeno za davanje
koncesije. Predlog se podnosi datim organima, u zavisnosti u čiju nadležnost
dati slučaj spada. Na bazi predloga donosi se koncesioni akt, a sama
koncesija se dodeljuje nakon javnog poziva za dodelu ugovora. Obavezna
pismena forma!!!

Sporovi se rešavaju pred domaćim sudovima ili arbitražama te se nadležnost

stranih sudova ne može ugovarati – Relativna isključiva nadležnost naših
sudova. Ako su pak, predmet koncesije nepokretnosti – Isključiva nadležnost
našeg pravosuđa.

PREDSTAVNIŠTVA I OGRANCI :

Dok predstavništvo može samo da obavlja prethodn i pripremne radnje u

vezi sa zaključenjem ugovora, ogranak kao neka vrsta „ekstenzije“ stranog
pravnog lica, može obavljati i neke poslove za koje nije registrovan kao
njihov osnivač. Ovo pitanje uređeno je ZOPD i Zakonom o
spoljnotrgovinskim poslovima.

Predstavništvo nema svojstvo pravnog lica, ne može da obavlja delatnost

osnivača niti da ostvaruje sopstvene prihode, a pretežni cilj mu je ispitivanje
tržišta i uspostavljanje poslovne saradnje.

Registracija ogranaka i predstavništava se obavlja pri APRu!

55. POJAM I ZNAČAJ PRAVILA O MEĐUNARODNOJ

NADLEŽNOSTI
Pod nadležnošću, u nauci GPPa podrazmeva se krug poslova jednog suda,
koja se prema strankama ispoljava kao dužnost suda da postupa u jednoj
stvari. Nadležnost može biti stvarna a sastoji se u raasapodeli sporova na
razne prvostepene sudove iste vrste, zatim funcionalna kojom se određuje
krug poslova sudova raznih stepena, teritorijalna nadležnost koja odražava
osnovni princip važenja prava (procesni zakoni važe samo unutar jedne
države) iz čega proizilazi :

A) Pravo države na poštovanje njenog prava

B) Zabranja mešanja
Izuzetno, može da postoji i eksteritorijalno (npr, fje koje vrši konzulat RS u
inostranstvu)

Predavanja : Lotus ICS – Sudar dva broda u Grčkoj, jedan Francuski, dr

Turski gde se osam turskih državljana utopilo kada je u njih udario francuski
brod Lotus. Francuska je tvrdila da po njihovom pravu,kako je do sudara
došlo na otvorenom moru, osnov za zasnivanje nadležnosti se nalazi u
njihovom pravu i predviđao je nadležnost zastave broda, onog koji je udario,
a ne udarnenog, dakle predviđala je svoju nadležnost. Slučaj je iznesen pred
MSP. Tako se formirao tzv Lotus princip koji je postao osnov Konvencije o
otvorenim morima donetoj u Ženevi koji postavlja temelje lex banderae kao
i prava državljanstva oštećenika uzima kao merodavno za zasnivanje
nadležnosti. Tako da, u ovom slučaju MSP je ukazao na to da teritorijalni
princip NIJE APSOLUTAN – MEĐUNARODNO PRAVO NE SADRŽI OPŠTU
ZABRANU ZA ZEMLJE DA PRIMEN SVOJE ZAKONE VAN NJENE TERITORIJE
(NADLEŽNOST FR U OVOM SLUČAJU)!

I na kraju, postoji i tzv međunarodna nadležnost tj njena pravila postavljanu

krug pitanja u kojima pravosuđe jedne države ima dužnos ti obevezu da
postupa.

Kada bi ce osvet bio organizovan kao jedna država, ne bi postojala potreba

za primenom međunarodne nadležnosti, ali i tad bi moglo da dođe do pojave
sukoba nadležnosti koji može da bude pozitivan (ako bi više sudova smatralo
da su dužni da postupaju u datoj stvari) i negativan (ako nijedan sud ne bi
smatrao da je nadležan da postupa o datoj stvari). Do pozitivnog sukoba, po
pravilu ne dolazi, zbog pravilao međunarodnoj litispendenciji kojom se
isključuje mogućnost vođenja dve parnice o istoj stvari između istih
stranaka. Ponekad se donošenje pravila o ovoj nadležnosti podiže sa nivoa
državnog zdavca na viši nivo pa se zaključuju ugovori na nivou „evropskog#
zdavca, kao što je Brisel I Regulativa ili se to rešava putem dvostranih i
višestranih međunarodnih ugovora. Ovde može da se javi jedan specifičan
problem, budući da „Viši“ sud ovde ne postoji. Može da se javi problem
„DENIE DU JUSTICE“, tj stvara se vakuum nadležnosti u kome sudovi svih
zemalja odbijaju da orihvate sopstvenu nadležnost, oglašavajući se
nenadležnim. Zato pojedine zemlje uspostavljaju tzv „nadležnost u slučaju
nužde“ koji se rešavaju negativni sukobi, eliminišući time denie du justice.
Čak iako postoji negativni sukob zakona, tužilac nikad ne bi smeo da ostavi
lice bez prava na zaštitu. Ako bi mu ovo pravo bilo povređeno, upućuje se na
ustavnu odredbi s pozivom na član 23 Ustava – „ SVAKO IMA PRAVO DA
NEZAVISTAN, NEPRISTRASAN I ZAKONOM VEĆ USTANOVLJEN SUD,
PRAVIČNO I U RAZUMNOM ROKU, ODLUČI O NJEGOVIM PRAVIMA I
OBAVEZAMA, OSNOVANOSTI SUMNJE ITD...“

Jedan od značajnih napredaka kroz praksu, vezan za ovaj institut jeste

slučaj GOLDER 1975. Koji kaže da je sud počeo da garantuje i PRAVO NA
TUŽBU pored prava na pravično suđenje. To pravo može da se ograniči ako
je ono ili predviđeno zakonom / sledi legitiman cilj (s tim u vezi i ograničenje
aktorske kaucije) / ograničenja moraju da budu proporcionalna cilju.

Postavlja se i pitanje tzv „minimum contact“ tj da li postoji, da li zdavac

može da propiše nadležnost svog suda?

Npr : Samo uručenje tužbe, ne mora da postoji bilo kakav dr uslov (SAD),
na primer, Filipinac dođe u SAD na konjske trke.

SLUČAJ KARADŽIĆ VS KADIĆ – SAD uspostavio jurisdikciju samo na osnovu

učešća Karadžića na Mirovnim pregovorima u Dejtonu! Naše pravo pak nema
ovaj problem, mi imamo jasne kriterijume kao što su državljanstvo
/domicil/prebivalište/redovno boravšte/mesto nalaženja stvari/mesto
izvršenja delikta​... Kod nas, za razliku od KN koje mogu biti i ijednostrane i
višestrane, norme o MN su uvek JEDNOSTRANE. Naime, naše norme
odgovaraju samo na pitanje da li je nadležan domaći sud, ako je odg
negativan one NE UKAZUJU na to čiji je sud nadležan, već staju
nakonstataciji nenadležnosti domaćeg pravosuđa!

Sud na svoju MN pazi ex offo u toku celog postupka, a o mesnoj samo po

prigovoru stranke i to do određenog roka. Ako je dakle u pitanju
Beograd-Pančevo, odlučiće se po prigovoru do određene faze u postupku, a
ako je u pitanju Beograd – Budimpešta, sud pazi tokom celog postupka, ex
offo.

Osnovna sličnost između međunarodne i mesne nadležnosti je u tome što je

u oba slučaja reč o teritorijalnom razgraničenju kompetencijaa osnovna
razlika je u tome što pravila o MN vrše razgraničenje kompetencija
pravosuđa država, a pravilao mesnom određuju koji će stvarno nadležan sud
biti teritorijalno nadležan unutar iste države. ​Član 26. ZPPa -> Sve do
1992. Godine, norme o mesnoj nadležnosti su se primenjivale kao
norme o direktnoj nadležnosti. Putem ovog člana mogu i dalje da se
koriste norme o mesnoj radi zasnivanja normi o direktnoj MN, osim
ako nije zakonom drugačij propisano!!!!
56. KLASIFIKACIJA PRAVILA O MN
DIREKTNA I INDIREKTNA MN

Kriterijum prema kojem se pravi ova podela jeste procesni momenat u kome
se ocenjuje nadležnost, kao i svrha ocene nadležnosti.

Direktna MN rešava pitanje da li je jedno pravosuđe uopšte nadležno, ima li

prava i dužnosti da postupa u jednoj stvari. Rešava se u momentu
zasnivanja nadležnosti za odlučivanje.4

Indirektna nadležnost se primenjuje u jednom kasnijem momentu, nakon

donošenja pravnosnažne odluke. Kada se postavlja pitanje DEJSTVA te
odluke u nekoj dr državi. Tada će se primeniti norm o indirektnoj nadležnosti
te druge države u kojoj se traži priznanje sudske odluke da bi se utvrdilo da
li je pravosuđe koje je donelo odluku, bilo nadležno za donošenje iste.

Dakle, pravila o direktnoj nadležnosti govore mogu li srpski sudovi da

postupaju u datoj stvari, a pravila o indirektnoj nadležnosti određuju
možemo li prihvatiti nadležnost stranog suda koji je već doneo odluku a koju
treba prihvatiti kod nas.

Član 16. ZPPa kaže :

Član 16

Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku
nadležnost.

Sud će da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u
toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ.

Sud će da se po službenoj dužnosti oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i

odbaci tužbu ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike
Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), osim ako nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka
tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak.

Dakle, sud pazi na nadležnost ex offo čak i posle pravnosnažnosti presude.

Ako ustanovi nenadležnost u toku postupka, odbaciće tužbu.

Za razliku od ZPPa, ZMPP u članu 81. Predviđa pojavu tzv perpetuatio

iurisdictionis tj ustavljivanje nadležnosti, kada čak i ako sud ustanovi da nije
nadležan, nastavlja sa sporom kao da je nadležan. Argumentum a contrario,
stvara se fikcija nadležnosti.

Takođe, ZPP u članu 26. St 2. Reguliše da mogu i dalje da se koriste norme

o mesnoj nadležnosti za zasnivanje direktne međunarodne nadležnosti, osim
ako zakonom nije određeno drugačije.

Ostale klasifikacije nadležnosti idu u sl pitanjima!

57. OPŠTI FORUM, RETORZIONA NADLEŽNOST I

FORUM NON CONVENIENS
OPŠTA NADLEŽNOST je nadležnost jednog pravosuđa za sve vrste sporova i
dr postupaka. Ako postoji baza za opštu međunarodnu nadležnostu u RS,
naši će organi moći da postupaju, bez obzira na to da li je on tužen za
naknadu štete, ispunjenja ugovora, razvoda braka, ometanja poseda ili
nečeg drugog.

Uporednopravno posmatrano, najčešći osnov za zasnivanje ove nadležnosti

jeste prebivalište tuženog na određenoj teritoriji. Međutim, postoje neke
zemlje koje poznaju i tzv egzorbitantni osnov nadležnosti, kao što je npr
SAD gde je sam boravak na teritoriji, bez obzira da li je lice u tranzitu ili ima
nameru zadržavanja, osnov za zasnivanje nadležnosti (primeri gore
navedeni, konjske trke / Karadžić vs Kadić). Oni se zadovoljavaju tzv
principom „minimum contact“ sa forumom, plus se taži da je tuženi „mogao
da anticipira da će u tom forumu biti tužen“.

GER – Nadležnost se zasniva nad tuženim koji na teritoriji GER ima bilo
kakvu imovinu (makar kišobran, šešir itd)

Dakle, oslonac za opštu nadležnost jeste veza sa tuženim ostvarena preko

njegovog prebivališta / sedišta / boravišta.
 1. Prebivalište tuženog biće uvek dovoljan osnov za nadležnost
pravosuđa. Ako su u pitanju suparničari, dovoljno je da jedan od njih
ima prebivalište na teritoriji RS i to se naziva atrakcija nadležnosti za
materijalne suparničare. Osnovu za ocenu, da li je reč o
suparničarima, daju navodi tužbe, a za to pitanje je merodavno lex
causae za osnovno pitanje u vezi sa kojim se suparničari pojavljuju.
Kada je reč o pravnim licima, nadležnost se zasniva prema njihovom
sedištu. Vanparnični postupak, gde nema tuženog, relevantno je
prebivalište lica, čija je uloga bliža tuženom a to je lice ka kome je
podnet zahtev- Ako u VPP učestvuje samo jedno lice, opšta nadležnost
se zasniva prema prebivalištu tog lica.
2. Ako je reč o boravištu ono će se javiti kao osnova za zasnivanje opšte
nadležnosti ako tuženi nema prebivalište i ako tuženeni ima
prebivalište negde, ali se tada postavlja dodatni uslov koji odražava
potrebu da obe parnične stranke budu državljani RS.

RETORZIONA MN – Član 48. ZMPPa

„Za nadležnost našeg suda u sporu protiv stranca, dovoljno je ,d apo pravu
države čiji je stanac državljanin, protiv državljanina RS postoji nadležnost
njenog suda koja je napoznata našem pravu.“

Reč je dakle o SISTEMU OGLEDALA – preslikavamo kriterijume zasnivanja

međunarodne nadležnosti u stranim pravima.

POSEBNA MN - O njoj govorimo kada se nad tuženim, nadležnost nekog

pravosuđa zasniva za raspravljanje jedne posebne kategorije odnosa tj
sporova. Zasniva se van njegovog opšteg foruma, na osnovu nekih dr
kontakata koje je ostvario sa forumom posebne nadležnosti. Ako takav
kontakt postoji, zasnivanje je opravdano, ali samo u odr vezi ili srazmeri sa
kontaktom koji tuženi ima u tom forumu. Npr, ako je osnov nadležnosti
imovina, ona to treba da bude samo u pogledu koji se tiču imovine ili do
visine njenog iznosa! Ako se pak nadležnost zasniva samo u pogledu foruma
Delicti comissi, ona to treba da bude samo povodom zahteva za naknadu
štete pričinjenje tim deliktom. Tu su još i sporovi o vanugovornoj
odgovornosti za štetu ako je istanastala na teritoriji RS, imovinskopravni
zahtevi ako se imovina nalazi na teritoriji RS ili predmet tuženika koji se
traži tužbom.
Posebna međunarodna sudska nadležnost postoji npr u bračnim sporovima
gde ZMPP traži da pored državljanstva jedne stranke, ispune još neke
dodatne pretpostavke. To su :

1. Oba bračna druga imaju naše državljanstvo

2. Ako je samo tužilac naš državljanin, ali ima prebivalište u RS
3. Bez obzira na to kojeg su državljanstva partneri, ako su imali svoje
poslednje zajedničko prebivalište u RS, i ako u vrem podnošenja tužbe
tužilac ima prebivalište ili maka boravište u RS

Postoji jedan slučaj u kome su obziri međunarodn saradnje potisnuti. U

sporovima za razvod braka, dovoljno je za nadlenost našeg pravosuđa da
samo tužilac bude naš državljanin i to BEZ OBZIRA NA TO DA LI NEKO
STRANO PRAVO DOZVOLJAVA NADLEŽNOST NAŠEG SUDA. Ovo je
dozvoljeno samo ako sud koji bi inače bio nadležan poznaje ustanovu
razvoda braka.

FORUM NON CONVENIENS :

Forum shopping predstavlja podsticaj za tužioca gde on ima pravo da bira

one procesne i kolizione norme koje mu najviše odgovaraju. Što je više
elektivnih osnova nadležnosti to su veće mogućnosti tužioca da koristi ovaj
institut.

Slučaj Union Carbide u indijskom gradu Bopalu! – Multinacionalna američka

kompanija Union Carbide bila je stacionirana u Bopalu. Došlo je do prirodne
katastrofe kada je 40 tona metil-izocinata iscurilo iz fabrike i naširilo se nad
celim gradom Bopalom. Oko 4000 žtava je bilo i još najmanje toliko je
zdravstveno ugroženo. Američki advokati su pokušali da spor prenesu na
američku teritoriju kako bi izdejstvovali veće naknade štete. Sud SAD se
međutim oglasio nenadležnim i prepustio spor indijskim sudovima. Evropska
prava, kao ni naše pravo, ne poznaje FNC, dok anglosaksonske zemlje
poznaju i koriste ga ako neka druga jurisdikcija suda predstavlja mnogo
prikladnije i prirodnije mesto da se spor raspravi.

58. ISKLJUČIVA I KONKURENTNA MN

Isključiva nadležnost isključuje pravosuđe bilo koje dr države. U slučajevima
kada je po našim propisima isključivo nadležno naše pravosuđe, ne
dozvoljavamo da strano pravosuđe postupa, a ako bi ipak postupalo, takva
odluka u RS ostaje bez dejstva, tj ne može se priznati. Takođe, ako je
isključivo predviđeno domaće pravosuđe, stranke ne mogu ugovarati
nadležnost sudova neke dr države. Takođe, odbiće se i prigovor
međunarodne litispendencije i kao veoma jaka veza države i pravosuđa, ako
je predviđena isključiva nadležnost, najčeešće se kao merodavno uzima
srpsko pravo. Isključiva nadležnost se izuzetno predviđa kada jedan pravni
odnos ima veoma snažne kontakte sa domaćim pravosuđem i ako postoji
izrazit interes da se raspravljanje tih odnosa rezerviše za domaće sudove.

U našem pravu, pravila o isključivoj nadležnosti su opšta što znači da se

primenjuje nezavisno od vrste postupka, te se nadežnost pravosuđa RS
predviđa u sl slučajevima :

1. Stvarnopravni sporovi na nekretninama ako se nekretnina nalazi u RS

2. Bračni sporovi pod uslovom da tuženik je srpski državljanin i da ima

domicil u RS

3. U sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva

4. Raspravljanje nepokretne zaostavštine koja se nalazi u RS

5. Sporovi o čuvanju, podizanju i vaspitanju deteta ako su i tuženi i dete

naši državljani i imaju domicil u RS

6. Dozvola maloletniku da stupi u brak

7. Proglašenje nestalog lica za umrlo

Pored suda, postoji isključiva nadležnost i DRUGIH ORGANA

U postupku u kome se odlučuje o usvojenju ili prestanku

usvojenja lica koje je državljanin RS i ovde ima domicil

U postupku u vezi sa starateljstvom nad srpskim državljaninom

Za određenu vrstu normi može biti sporno da li su to pravila o isključivoj

nadležnosti. Odnosi se pre svega na Zakon o stranim ulaganjima prema
kome sporove koje proističu iz stranih ulaganja, može da rešava samo
domaći sud – ali se stranke mogu dogovoriti da spor poveredomaćoj ili
stranoj arbitraži. Govori se o tzv RELATIVNOJ ISKLJUČIVOJ NADLEŽNOSTI
jer je ipak ostavljen prioritetan način postupanja srpskih sudskih i
ne-sudskih organa (arbitraža).

Kada je reč pak, o konkurentnoj nadležnosti tj elektivnoj, znači da postoji

osnova za nadležnost domaćeg pravosuđa, ali se time ne isključuje
nadležnost drugog pravosuđa što praktično znači da se neće odbiti priznanje
odluke stranog suda / moguća je prorogacija nadležnosti / usvojiće se
prigovor međunarodne litispendencije.

Npr : Dva državljana RS imaju prebivalište u GER i hoće da se razvedu.

Mogu da biraju između prava RS i prava GER.

Ova nadležnost vodi pojavi FORUM SHOPPINGa tj stvara podsticaj za

tužioca da, među konkurentnim forumima može da izabere onaj čija mu
procesna i koliziona pravila najviše odgovaraju.

59. PROROGACIJA NADLEŽNOSTI

Osnov nadležnosti može da predstavlja i sporazum stranaka tj prorogatio fori
u vidu prorogatio iurisdictionis.

U našem pravu postoje odredbe kako o sporazumu kojim stranke utvrđuju

nadležnost stranog suda (PROROGACIJA STRANOG SUDA PRAĆENA
DEROGACIJOM DOMAĆEG SUDA!!!), tako i sporazum o nadležnosti srpskog
suda (PROROGACIJA DOMAĆEG PRAĆENA DEORGACIJOM STRANOG
SUDA!!!).

Prorogacija nadležnosti je sporazum stranaka kojim one određuju sud neke

zemlje koji će odlučivati o nekoj njihovoj pravnoj stvari. Oni time ispoljavaju
procesnu autonomiju volje.

Sporazum će biti valjan :

1. Ako je makar jedna strana državljanin RS (druga mora biti stranac /

apatrid),​​a contrario ako je barem jedan od ugovarača strano fizičko
lice ili pravno lice sa sedištem u inostranstvu tj mora biti u pitanju
meštovit spor
2. Ako nije posredi pravna stvar koja se tiče bračnih, porodičnih i
statusnih odnosa
3. Ako ne postoji isključiva nadležnost domaćih sudova
Sporazum može biti izričit i prećutan. Prećutan postoji ako se tuženi upusti u
spor, PODNOSEĆI ODGOVOR NA TUŽBU ILI PRIGOVOR NA PLATNI NALOG,
BEZ ISPITANJA PRIGOVORA NENADLEŽNOSTI ILI SE UPUSTI U MERITORNU
USMENU RASPRAVU!!!

Sporazum može biti zaključen posle nastanka spora – PROROGACIONI

UGOVOR

Sporazum može biti zaključen pre nastanka spora, još u toku zaključenja
ugovora – PROROGACIONA KLAUZULA

Forma – pismena i ad solemnitatem!

Ovaj sporazum bi mogao predviđati nadležnost suda određene zemlje za već

nsatali spor, ili za sve buduće sporove koji nastanu iz određenog pravnog
odnosa. Generalna prorogaciona klauzula tj ona kojom se svi sporovi koju
mogu nastati iz poslovnih odnosa stavljaju u nadležnost suda određene
države – nije dopuštena!

PS je samostalan i ne deli sudbinu glavnog ugovora, on ima procesnu

prirodu, a pravo merodavno za njegovu punovažnost je lex fori prorogati
(pravo zemlje prorogiranog suda). U slučaju derogacije srpske nadležnosti,
naš sud bi njenu sadržinsku valjanost, osim po lex fori prorogati, mogao da
ceni i po lex fori derogati, i tek ako su ispunjeni zahtevi obeju prava, naš sud
bi se mogao oglasiti nenadležnim!

Treba napomeenuti da je prećutna prorogacija, starija od izričite : I pored

postojanja PS, ukoliko se tuženi upusti u raspravljanje pred nadležnim
sudom, bez isticanja prigovora nenadležnosti, ima se smatrati da je izričito
prorogiran sud, DEROGIRAN KASNIJOM PREĆUTNOM PROROGACIJOM
.Moguća je nova prećutna prorogacija isključive prorogirane nadčežnosti,
dok je u zakonskoj isključivoj nadležnosti isključena svaka prorogacija.

O PS sud vodi računa samo po prigovoru stranaka, dok o oisključivoj

nadležnosti ex offo tokom celog postupka!

60. POSEBNA DIREKTNA NADLEŽNOST NAŠIH

SUDOVA
1. STVARNOPRAVNI ODNOSI
Tzv, forum kišobrana! EGZORBITANTNI FORUM!

Gde se nalazi imovina tuženog – tu možemo da podignemo tužbu.

Vindikacioni forum – forum rei sitae ->Za reivindikaciju i dr svojinske tužbe ,

kao i za tužbe povodom smetanja poseda na nepokretnostima koje se nalaze
u RS, nadležnost srpskog suda je isključiva, čime je isključena nadležnost
sudova dr zemalja. Sa dr strane, za sporove zbog ometanja poseda na
pokretnostima, nadležnost srpskog suda je konkurentna tj elektivna, on
može biti nadležan po opštem forumu (ako tuženi ima domicil u RS), na
osnovu prećutne prorogacije, a i u slučaju kada je na teritoriji RS nastalo
smetanje.

2. BRAČNOIMOVINSKI ODNOSI

Ukoliko se sporna imovina bračnih drugova nalazi u RS i sastoji se od

nepokretnosti, nadležnost domaćeg suda je isključiva. Ako se imovina sastoji
od pokretnosti lociranih u RS nadležnost je konkurentna i postoji ili ukoliko
je opšti forum vezan za Srbiju, ili ako je u Srbiji prebivalište ili boravište
tužioca u vreme podnošenja tužbe. Ako se imovina nalazi u više zemalja a
delom i u RS, domaći sud će biti nadležan u pogledu imovine koja se nalazi u
inostranstvu samo ukoliko odlučuje istovremeno o imovini koja se nalazi u
RS + dodatni uslov a to je da tuženi pristane na ovo proširenje nadležnosti
srpskog suda.

3. SPOROVI O ZAKONSKOM IZDRŽAVANJU

Nadležnost je konkurentna i postoji po opštem forumu ali i u još nekim

slučajevima : kad tužbu podnosi dete koje ima prebivalište u RS kao i u
slučaju kada tužilac i tuženi imaju srpsko državljanstvo. Sko se nadležnost
ne može zasnovati na ovih nekoliko načina, ona će ispak postojati ako je
tužilac naš državljanin i ima prebivalište u RS, kao i u slučajevima posebnog
foruma imovine – ako tuženi ima imovinu u RS iz koje može da naplati
izdržavanje.

4. RASPRAVA ZAOSTAVŠTINE

VPP u kome se raspravlja zaostavština, vodiće se isključivo u RS, ako se

ostavinska masa sastoji iz nepokretnosti kod nas lociranih, bez obzira na
držvljanstvo ostavioca ili potencijalnih naslednika. Ako je ostavilac
državljanin RS koji je umro ostavivši nepokretnu imovinu u inostranstvu, naš
sud može da raspravlja o njoj, ako se strani sud smatra po svom pravu
nenadležnim

Za pokretne stvari koje se nalaze u RS, nadležnost domaćeg suda je

elektivna. Ako je ostavilac bio državljanin RS, nadležnost postoji za imovimu
u RS, a u pogledu pokretnih stvari koje se nalaze u inostranstvu, ako se po
stranom pravu njihov sud ne smatra nadležnim tj ukoliko odbije da
raspravlja. Ako je ostavilac bio stranac, nadležnost srpskog suda za pokretnu
imovinu postoji, ali će se naš sud oglasiti nenadležnim ukoliko u državi čije
državljanstvo ima ostavilac, njen sud nije nadležan da raspravlja tamo
pokretne zaostavštine našeg državljanina (postojanje reciprociteta). Ovaj
specifičan forum, pošto se zasniva na samom faktičkom reciprocitetu naziva
se Forum reciprocum.

5. DELIKTI

Nadležnost je elektivna i zasniva se na domicilu tuženog ili je pak prorogatio

tacita tj prećutna prorogacija ili se bazira na poznatom pravilu forum delicti
comissi tj mesto nastanka štete.

6. UGOVORNI ODNOSI

Dozvoljeno je ugovaranje nadležnosti. Ako nema sporazuma o nadležnosti ili

je on nepunovažan, nadležnost je elektivna jer se može zasnovati po više
osnova :

1. Opšti forum tj forum domicilii

2. Forum imovine – smatraće se da je isti u RS ako se na našoj teritoriji
nalazi prebivalište ili sedište onog lica koje je dužnik našem dužniku
(princip dužnik mog dužika je i moj dužnik), pri čemu je irelevantno
kolika je vrednost imovine
3. Forum rei sitae tj mesta nalaženja imovine
4. Forum contractus
5. Forum solutionis za spoljnotrgovinske odnose, tj forum zastupništva ili
predstavništva – strano F/P lice može u RS biti tuženo, ako je reč o
tužbi za obaveze koje su nastale ili se imaju izvršiti u RS, pod uslovom
da to strano lice ima na našoj teritoriji predstavništvo ili zastupništvo,
ali ne i ogranak! Izuzezno, međunarodna nadležnost našeg suda, može
da se zasnuje i preko ogranka preko člana 54. ZPPa koji kaže :“Za
suđenje u sporovima protiv PL koje ima jedinicu van svog sedišta, ako
spor proizilazi iz pravnog odnosa te jedinice, pored suda opšte mesne
 nadležnosti, nadležan je i sud na čijoj se teritoriji nalazi ta jedinica.“
(elektivna nadležnost!)

61. MEĐUNARODNA LITISPENDENCIJA

Svaka država po svom pravilu donosi propise o direktnoj međunaronoj
nadležnosti, pa je moguće da u istoj pravnoj stvari budu ispunjeni uslovi za
nadležnost više država i tada govorimo o konkurenciji nadležnosti. To otvara
prostor za tzv forum shopping, tj da tužilac izabere sud bilo koje države
kome će se obratiti, a moguće je i da se paralelno vode postupci u dve
različite države o istoj stvari između istih stranaka. Tada je reč o pozitivnom
sukobu nadležnosti.

Na području istog pravosuđa dve pravnosnažne odluke donete u istoj stvari,

automatski se isključuju. Čim je jedan sud doneo pravnosnažnu odluku, ona
je res iudicata na prostoru celog pravosuđa.

ZPP je postavio pravilo da sud pred kojim je parnica kasnije počela da teče
odbacuje tužbu koja je pokrenuta o istoj stvari. Nasuprot tome ZMPP kaže
da, da bi strana odluka proizvodila dejstvo u domaćoj državi, ona mora da
prođe postupak egzekvature, i prema tome postavlja se pitanje dali je
moguće i da li je celishodno odbaciti tužbu u stvari na odnosu koje je već
pokrenuta parnica u inostranstvu, ako je neizvesno da li će ta ista sudska
odluka da prođe sam postupak egzekvature i da li će imati dejstva kod nas!

VAŽNO!!!

Nadležnost se zasniva momentom podnošenja tužbe sudu. Potrebno je da se

razdvoje rešenja iz ZPP i ZMPPa.

ZMPP​propisuje da je relevantan momenat za zasnivanje nadležnosti –

POČETAK PARNICE​tj podnosi se tužba sudu, zatim se dostavlja tužba
tuženom na odgovor, i tada parnica počinje!!!
ZPP​sa druge strane, zasnivanje nadležnosti vezuje za ​POČETAK TOKA
POSTUPKA​(tužilac dostavlja tužbu sudu i u tom momentu već kreće
postupak, on je počeo da štiti svoje pravo!). Dakle, nema dostavljanja
tuženom na odgovor, samo relacija tužolilac i sud!

Domaći sud ex offo ne pazi da li je već pokrenut postupak u stranoj državi,

već samo po intervenciji stranke i usvojiće ga ako su ispunjeni sl uslovi :

1. Da je ranije pred stranim sudom pokrenut postupak ( ne i parnica!!!)

2. Da je u pitanju spor za koji ne postoji isključiva nadležnost srpskih
sudova
3. Da između naše zemlje i te zemlje u kojoj je pokrenut postupak,
postoji reciprocitet!

Razlike između međunarodne i unutrašnje litispendencije :

1. Na unutrašnju sud pazi ex offo, a na međunarodnu po prigovoru

stranaka
2. U slučaju unutrašnje litispendencije sud ODBACUJE tužbu, a u slučaju
međunarodne on PREKIDA postupak

62. BRISEL I REGULATIVA

Postupak unifikacije GPPa počeo je donošenjem Briselske konvencije
onadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim i
trgovačkim stvarima 1968. Danas je ta konvencija pretočena u Brisel I
Regulativu.

Za razliku od tada tradicionalnih „jednostrukih“ tj single konvencija, čiji je

cilj samo da olakšaju međusobno priznanje odluka, Briselska konvencija je
predstavljala „dvostruku“ tj double konvenciju. To znači da se ona bavila ne
samo režimom priznanja odluka, već je vršila i distribuciju nadležnosti
između članica, dakle, krug delatnosti nacionalnih pravosuđa bio je
ograničen režimom ove konvencije.
BR počiva na tri osnovne ideje :

1. Olakšanje, liberalizacija prometa odluka zemalj članica EU, na teritoriji

EU u građanskoj i trgovačkoj materiji.
2. Uvođenje tzv dvostruke konvencije kojom se postiže kontrola
zasnivanja međunarodne nadležnosti dr država. Ako se taksativno
propišu kriterijumi na osnovu kojih sudovi zemalja članica smeju da
zasnivaju nadležnost, nestaće potreba za kontrolom tako zasnovane
nadležnosti i postiće se dalje obaranje barijera ulaska stranih sudskih
odluka. Stoga se režimom BR direktno raspodeljuje nadležnost
članicama EU.
3. Jačanje pravne zaštite lica domiciliranih u EU.

BR predviđa tzv crne i bele liste.

Bela lista se primenjuje prema licima domiciliranim u EU (bez obzira čiji su

državljani) i nadležnost nad njima se može zasnovati samo po režimu BR.
Dakle, BR daje „belu“ listu osnova nadležnosti i jedino se oni mogu koristiti
kad neko živi i radi u EU.

Crna lista znači da tužioci i dalje mogu koristiti egzorbitantnu nadležnost iz

osnova nadležnosti sadržanih u crnoj listi, kada tuže one tuženike koji
nemaju domicil u EU.

Osnovno i glavno pravilo je da tuženi koji je domiciliran u nekoj od zemalja

EU treba da bude tužen u zemlji u kojoj ima domicil. Dakle, onaj ko ima
prebivalište u EU treba da bude tužen u zemlji koja mu je opšti forum. On
može biti tužen i van zemlje svog domicila, ali samo na osnovu taksativno
pobrojanih osnova nadležnosti sadržanih u BR. Pored opšte nadležnosti
zemlje u kojoj lice ima domicil, BR predviđa i osnove posebne nadležnosti tj
forume u kojima neko može biti tužen i van zemlje svog domicila. Npr:

U sporovima iz ugovornih obaveza - može se tužiti u forum lex loci

solutionis sporne obaveze, prilikom prodaje robe to će biti mesto gde je roba
isporučena ili trebalo da bude isporučena, a prilikom pružanja usluga, mesto
gde je usluga pružena ili je trebalo da bude pružena.

U sporovima iz izdržavanja – nadležan će biti sud prebivališta ili

uobičajenog boravišta POVERIOCA izdržavanja.
 Za delikte i kvazikontrakte – forum lex delicti comissi, što obuhvata i
mesto ranje i mesto posledice.

Do proširenja nadležnosti može doći i atrakcijom, za suparničare,

intervenijente i protivtužbu.

BR poklanja pažnju i propisima o zaštiti slabije strane. Kao slabije strane

identifikovani su :

a) Potrošači
b) Zaposleni
c) Osiguranici, korisnici ili držaoci polise osiguranja

Zaštita je dvojaka – slabija strana (potrošač, zaposleni, osiguranik), mogu

jaču stranu tužiti i u ZEMLJI SOPSTVENOG DOMICILA + jača strana protiv
slabije NE MOŽE KORISTITI POSEBNE OSNOVE NADLEŽNOSTI već je mora
tužiti u njenom opštem forumu, tj zemlji domicila.

Isključiva MN do BR :

1. U postupku povodom stvarnih prava na nepokretnostima uključujući i

zakup, isključivo je nadležan forum rei sitae. Međutim, ako je zakupac
FL, domicilirano u EU min 6 meseci, alternativno može biti nadležan i
njegov opšti forum.
2. U postupcima koji se odnose na punovažnost konstituisanja, ništavost
ili prestanak postojanja pravnih lica, nadležan je forum mesta sedišta
pravnog lica
3. Upis u javne knjige, forum zemlje u kojoj se knj vodi
4. Registracija raznim oblika industrijske svojine, sud zemlje registracije
5. Postupci koji se tiču izvršenja presude, sud zemlje izvršenja.

U režimu BR dozvoljava se i prorogacija nadležnosti, ali se prorogacioni

sporazum mora odnositi na sporove iz određenog odnosa. Generalna
prorogaciona klauzula je zabranjena.Forma može biti pismena ili usmena a
pismeno potvrđena.
 Ako je barem jedna strana prorogacionog sporazuma domicilirana u
EU, prema BR, prorogirani sud automatski postaje nadležan i svi ostali
sudovi moraju da se oglase nenadležnim.

Ako su obe ugovornice domicilirane van EU, a ugovore nadležnost

nekog suda u EU, punovažnost takvog sporazuma neće se ceniti prema
normama BR, već prema lex fori prorogati.

Pored izričite moguća je i prećutna prorogacija. Ako se tuženi upusti u spor

bez isticanja prigovora nenadležnosti, smatraće se da su stranke automatski
prorogirale nadležnost suda. Međutim, prećutnom prorogacijom ne može se
derogirati nadležnost suda koji je isključivo predviđen po BR.

Pravila o litispendenciji BR se primenjuju na sve slučajeve litispendencije

između sudova razlilitih država EU te je i ovde cilj sprečiti više paralelnih
postupaka pred sudovima država članica o istoj stvari između istih stranaka.
Prednost ima sud pred kojim je ranije počeo postupak. Ako se taj sud
oglasio nadležnim, svi ostali sudovi će odbaciti tužbu i oglaasiti se
nenadležniim. Ako prvi sud još nije odlučio o svojoj nadležnosti, sudovi pred
kojima je postupak kasnije otpočeo će prekinuti postupak i sačekati da
prvopostupajući utvrdi da li je nadležan ili ne. Ako prvopostupajući odluči da
je nadležan, svi ostali že odbaciti tužbu.

BR razlikuje litispendenciju od slučajeva u kojima se pred sudovima različitih

članica EU vode postupci o POVEZANIM ali ne i istim pitanjima. Ovde nema
identiteta tužbenih zahteva niti stranaka, ali su pitanja u tako bliskoj vezi da
je bolje da o njima odluči jedan sud. Tada, sud pred kojim je postupak prvo
počeo da teče nastavlja sa postupkom, a svi ostali mogu da ih prekinu​. Ako
je postupak u prvom stepenu, sud pred kojim je postupak kasnije počeo da
teče može na predlog jedne od stranaka da se oglasi nenadležnim ali samo
ako je prvopostupajući nadležan za oba pitanja i ako je po pravu
prvopostupajućeg moguće spajanje postupaka.

63. USTALJIVANJE NADLEŽNOSTI – PERPETUATIO

FORI
Osnovno je načelo da se potpupak vodi prema proceduralnim pravilim lex
fori tj da se pri raspravljanju odnosa koji sadrže element inostranosti
postupa po istim procesnim normama koje važe i za raspravljanje domaćih
odnosa.

Član 15 ZPPa kaže da sud ocenjuje sopstvenu nadležnost MOMENTOM

DOSTAVLJANJA TUŽBE SUDU te se predviđa da bilo kakve naknadne
promene neće dovesti do promene nadležnosti – nadležnost se zamrzava,
kao i činjenično stanje i ta pojava se zove perpetuatio fori.

S druge strane, član 81. ZMPPa, predviđa da je zaocenu nadležnosti

merodavan POČETAK TOKA PARNICE tj momenat dostavljanja tužbe
tuženom na odgovor. Naš zakon ne kaže ništa eksplicitno o ustaljivanju
međunarodne nadležnosti, sadrži propise samo za domaću nadležnost
sudova i vezuje je za početak toka parnice. Sud ex offo ocenjuje da li je
međunarodno nadležan a na osnovu činjeničnog stanja koje je postojalo u
momentu dostavljanja tužbe tuženome.

Ukoliko bi npr lice bilo tuženo na jednom domicilu, pa potom ga promeni,

naš sud je i dalje nadležan, bez obzira ako se on nalazi van nadležnosti
našeg suda, dakle, nadležnost se okamenjuje!

64. STRANCI I GP SA EL INOSTRANOSTI

(STRANAČKA I PARNIČNA SPOSOBNOST,
AKTORSKA KAUCIJA I SIROMAŠKO PRAVO)
Stranačka sposobnost – svojstvo nekog subjekta da može biti stranka u
postupku tj da može biti nosilac procesnih prava i dužnosti.

Parnična sposobnost – sposobnost stranke da preduzima punovažne

procesne radnje u parnici, kao i da prema njoj budu preduzete punovažne
parnične radnje koje imaju procesnopravna dejstva.

Pitanje da li jedno lice ima stranačku sposobnost treba razumeti u smislu da

li to lice UOPŠTE može da bude stranka u postupku. Ako pravo merodavno
za to pitanje da pozitivan odgovor, odgovor na pitanje o sadržini i obimu te
sposobnosti daje lex fori, a ne pravo merodavno za stranačku sposobnost.

Po pravilima sadržanim u čl 79. ZMPPa stranačka i parnična sposobnost lica

se ceni prema lex nationalis za fizička lica, kao i teorija inkorporacije
korigovana sa stvarnim sedištem za pravna lica. ​Moguće je tako, da neko
lice bude parnično sposobno prema svom pravu a pred našim sudom
parnično nesposobno, a može da se desi i obrnuta situacija, kada lice nije
sposobno prema svom lex nationalis a sposobno prema našem pravu To je
jedan od retkih izuzetaka kada je moguće pred našim sudovima primeniti
strana procesna pravila, pa se to razmimoilaženje propisa rešava in favorem
stranaca!

Stranac je u principu, pred našim sudom izjednačen sa domaćim

državljaninom i takav način je zastupljen u većini prava, pa i našem. Razliku
donosi samo jedna specifična ustanova koja se naziva AKTORSKA KAUCIJA
TJ CAUTIO IUDICATUM SOLVI kao i nedostupnost strancima jedne dr
ustanove koja je dostupna samo našim državljanima a to je BESPLATNA
SUDSKA POMOĆ.

Aktorska kaucija :

Obaveza polaganja aktorske kaucije je obaveza stranca koji se javlja u

sporu kao tužilac da položi određen iznos kao kauciju za obezbeđenje
parničnih troškova dr strane, tuženog. Razlog postavljanja ovog pravila je da
se spreče zloupotrebe. Da bi došlo do polaganja kaucije treba da se ispune
dva uslova :

1. Da je tužilac STRANAC/LICE BEZ DRŽAVLJANSTVA KOJI NEMA

PREBIVALIŠTE U RS
2. Da TUŽENI ISTAKNE ZAHTEV za polaganje obezbeđenja

Što se tiče umešača, kao fakultativnih strana u sporu, svaki bi mogao tražiti
kauciju za sebe i za stranku kojoj se pridružio, a umešač sa položajem
jedinstvenog suparničara, mogao bi zahtevati kauciju za sve.

Zahtev se može postaviti samo na PRIPREMNOM ROČIŠTU, ili ako se

pripremno ročište ne održava NA PRVOM ROČIŠTU ZA GLAVNU RASPRAVU
PRE NEGO ŠTO SE TUŽENI UPUSTI U RASPRAVLJANJE O MERITUMU. Postoji
jedan izuzetak kada kaucija može da se postavi i kasnije, a to je slučaj kada
tuženi TEK NAKNADNO SAZNA ZA TRAŽENJE KAUCIJE. U tom slučaju, zahtev
se mora podneti odmah, a najkasnije do okončanja prvostepenog postupka.
U ostalim fazama, zahtev se odbacuje, zbog nedostatka pravnog interesa.

Nepolaganje aktorske kaucije od strane tužioca sankcionisano ili:

A) prezumpcijom o povlačenju tužbe

B) prezumpcijom o odustanku od pravnog leka

Rokovi su prekluzivni a teret dokazivanja je na tuženome!

Kaucija se daje u depozit suda i njome mogu biti obuhvaćeni samo troškovi
postupka DO PRAVNOSNAŽNOSTI, ne i o vanrednim pravnim lekovima.

O zahtevu se odlučuje rešenjem!

Postoje dva osnova izuzetaka za polaganje aktorske kaucije :

Neće biti obaveze polaganja AK :

A) Prema vrsti spora

1. O bračnom sporu / utvrđivanju ili osporavanju očinstva ili materinstva

2. Spor koji se odnosi na zakonsko izdržavanje
3. Tužbeni zahtev koji se odnosi na potraživanje tužioca iz radnog odnosa
u RS
4. O protivtužbi
5. Izdavanje platnog naloga
6. Meničnoj ili čekovnoj tužbi

B) Prema državama odakle je stranac

1. Postojanje faktičnog reciprociteta

2. Ne moraju da polažu kauciju oni stranci koji u našoj zemlji uživaju
pravo azila

Besplatna sudska pomoć :

Stranka ima pravo da bude oslobođena parničnih troškova, ako ne bi bila u

mogućnosti da snosi te troškove bez štete po svoje nužno izdržavanje ili
nužno izdržavanje članova svoje porodice.

Ovo siromaško pravo znači da se stranka oslobađa od PREDJMLIVANJA

TROŠKOVA, ali ne i od eventualne dužnosti naknade istih koje je izazvala.

Siromaško pravo priznaje se i strancima koji imaju domicil u RS, a onima

koji nemaju domicil samo uz uslov reciprociteta.
Da bi stranac bio oslobođen od predujmlivanja troškova mora podneti
domaćem sudu, uverenje svo nadležnog organa o svom imovnom stanju tj
poresku prijavu i uverenje o dr izvorima prihoda. Idaje je organ zemlje u
kojoj stranac ima prebivalište, a ne one državenjegovog državljanstva!

65. MEĐUNARODNA PRAVNA POMOĆ

Sve procesne radnje se rade prema lex fori i to je osnovni princip. Postavlja
se pitanje šta ako treba preduzeti procesnu radnju u inostranstvu? U
uslovima razvijenog mp saobraćaja ovakva saradnja država je svakako u
interesu svih država. Radnja koja se najčešće obavlja putem pravne pomoći
je najčešće dostavljanje (tužbe, platnog naloga)... Tužba se dostavlja u
inostranstvo kada tuženi ima prebivalište/uobičajeno boravište u
inostranstvu. Posebni načini dostavljanja se predviđaju ka onim licima koji
uživaju imunitet. Međunarodna pravna pomoć počiva na tri osnovna principa
: Suverenost / ravnopravnost /efikasnost.

Značajni izvori su HK iz 1965. o dostavljanju i HK 1970. o izvođenju dokaza.

Sve konvencije predviđaju :

1. Diplomatski način dostavljanja

2. Konzularni
3. Neposredni

DOSTAVLJANJE :

Država moljilja (naš Osnovni sud) piše zamolnicu zamoljenoj državi na

jeziku zamoljene države. Zamolnicu upućuje u MP a potom ono dostavlja
zamolnicu MIP (ministarstvo inostranih poslova) strane države.

Pretpostavka je diplomatski način dostavljanja. To znači da će naš OS poslati

zamolnicu MP a ono proslediti MIP da bi ono dalje prosledilo u ambasadu
strane države.

OS​ ​MP​ ​MIP​ ​ambasada strane države

HK iz 1954. Predviđa konzularni način dostavljanja – Naš OS šalje zamolnicu
konzulu u inostranstvu a ono dostavlja MIP. Prema ZPPu, domaćem
državljaninu koji ima prebivalište u inostranstvu dostavljanje se može izvršiti
preko konzula.

OS​ ​konzulat u inostranstvu​ ​dostavlja našem MIP

HK iz 1965. Predviđa neposredni način dostavljanja . Naš OS šalje zamolnicu

CENTRALNOM ORGANU (koji je kod nas uvek MP)a ono šalje MP strane
države.

OS​ ​CO(MP)​ ​MP strane države

Stranom pravnom licu se dostavlja putem predstavništva u RS.

Bitno je samo da je tuženi EFEKTIVNO saznao jer u protivnom sledi povreda

prava na pravično suđenje. Prema ZPPu – postoji pravilo da se dostavljanje
uvek vrši lično. Može da se postavi i lice koje ima fju „PRIVREMENOG
ZASTUPNIKA“ kada :

a) Prebivalište ili boravište tuženog nepoznato – dostavljanje se vrši

privremenom zastupniku i parnica počinje da teče
b) Poznato prebivalište ili boravište tuženog, ali je on u inostranstvu,
dostavljanje je pokušano ali neuspelo

Može da se postavi i tzv ZASTUPNIK ZA PRIJEM PISMENA ako se stranka ili

privremeni zastupnik nalazi u inostranstvu tj tamo imaju prebivalište ili
uobičajeno boravište.

Kod međunarodne pravne pomoći uvek se primenjuje lex fori. Odbiće se

pružanje pravne pomoći kada se ugrožava bezbednost ili se vređa JP.

Sam svedok ne mora lično doći na sud, već može dati i pismenu izjavu –
„affidavit“ koja ima snagu javne isprave te važi pretpostavka tačnosti ako su
ispunjena dva uslova :

a) Postojanje reciprociteta
b) Isprava mora biti legalizovana (overa potpisa i pečata)

HK iz 1961. Godine je propisa no ukidanje legalizacije stranih javnih isprava

pa tako OS stavlja pečat i JEMČI da je isprava tačna, to prosleđuje MP, ono
dalje prosleđuje MIP, te ono dalje do AMBASADE strane države.
66. i 67. POJAM STRANE SUDSKE
ODLUKE/PRIZNANJE I IZVRŠENJE
Šta znači strana sudska odluka?

To je svaki pojedinačni akt izdat u ime suvereniteta te države

To je isključivo pravo države donošenja.

1957. godine doneta je NY konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva

u inostranstvu što je u mono čemu značajno za ovaj deo mppa. Formira
se jedan Centralni organ (po ovoj konenciji kod nas bi to trebalo da bude
ministarstvo finansija). Alimentacioni zahtevi se ne ispituju već se
DIREKTNO IZVRŠAVAJU na bazi ove konvencije. Takođe, prema HK iz
1954. Godine deo presude koji se inače smatra rešenjem se izvršava bez
postupka egzekvature s pozivom na ovu HK.

Stranu sudsku odluku možemo da definišemo preko ptri kriterijuma :

1. Da taj pojedinačni akt ima svojstvo sudske odluke prema pravu

države u ime čijeg suvereniteta je doneta tj pravu države porekla
odluke. Nebitan je naziv organa koji je donosi (sud, vrhovni organ)
kao i vrsta postupka (parnični, krivični) i naziv (presuda, rešenje).
2. Da je doneta u građanskoj ili trgovačkoj oblasti
3. Da po pravu države porekla odluke proizvodi dejstvo materijalne
pravnosnažnosti, negativno dejstvo ne bis in idem, pozitivno
dejstvo res iudicata ili drugo obavezujuće dejstvo.

Za priznanje je podobno i SUDSKO PORAVNANJE, ako je u državi porekla

odluke, ono izjednačeno sa dejstvima sa sudskom odlukom. Za podobnost za
priznanje nije dale bitan ni naziv ni vrsta spora u kojoj je doneta. Za
priznanje su podobne i kondemnatorne, deklaratorne i konstitutivne
presude, kao i delimične,dopunske i presude na osnovu priznanja.

MEĐUPRESUDA ( presuda kojom je rešen osnovni tužbeni zahtev o visini

iznosa troškova) je podobna za priznanje, ali NE i za izvršenje.

PRIVREMENE MERE – ni za priznanje ni za izvršenje

Priznati stranu sudsku odluku znači izjednačiti je u dejstvima sa domaćom

pravnosnažnom sudskom odlukom (dejstvo materijalne pravnosnažnosti,
preobražajno, činjenično i integrisano dejstvo) – SISTEM UPODOBLJAVANJA

Dakle, prema ovom sistemu, strana sudska odluka, ne može da proizvodi

ona dejstva koja su nepoznata pravu države priznanja.

68. SISTEMI PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH

SUDSKIH ODLUKA
Postoji pet osnovnih sistema :

1. SISTEM OGRANIČENE KONTROLE – Sud države priznanja ispituje samo

formalnu stranu inostrane odluke i njenu kompatibilnost sa domaćim
JP. Dakle ovaj sistem se ogleda u tome da se strana odluka ne priznaje
bezuslovno ali da sud ispituje samo taksativno navedena pitanja koja
su uglavnom procesnog značaja. U ovom sistemu odluka se ne može
niti preinačiti niti ukinuti, već samo priznati ili joj se uskratiti priznanje.
Dakle postupak bi išao ovako : Podnosi se predlog stvarno nadležnom
sudu (Viši sud ili Privredni sud), nema usmene rasprave, odlučuje re
rešenjem protiv koga postoji mogućnost žalbe Apelacionom sudu.
Sudija pojedinac odlučuje o priznanju. Jedino pravno sredstvo protiv
rešenja o izvršenju je prigovor koji ne odlaže izvršenje rešenja. Ne
postoji niti prekid niti zastoj.
2. SISTEM NEOGRANIČENE KONTROLE – Sud države priznanja pored
formalne strane, ispituje i da li je strani sud dobro utvrdio činjenično
stanje i pravilno primenio materijalno pravo.
3. SISTEM REVIZIJE IZ OSNOVA, PO MERITUMU – Sud države priznanja
vrši neograničenu kontrolu, ako utvrdi da sud države porekla nije
pravilno primenio materijalno pravo ili pogrešno utvrdio činjenično
stanje. Sud može izmeniti izreku te odluke, što praktično znači
stvaranje fikcije da je on drugostepeni organ u odnosu na sud države
porekla odluke i zato je ovaj sistem danas napušten!
 4. SISTEM PRIMA FACIE EVIDENCE – Pri kom se strana odluka tretira kao
solidan dokaz na prvi pogled u parnici koja se pokreće pred sudom
države priznanja
5. SISTEM NEPRIZNAVANJA ILI NEIZVRŠAVANJA – Ovde se ne mogu
priznati ili izvršiti strane odluke osim ako to nije međunarodnim
ugovorom predviđeno.

Kod nas, sistem priznanja i izvršenja sudskih odluka je jedinstven. Veoma

važan izvor predstavlja i Brisel I Regulativa o nadležnosti i priznanju odluka
u građanskoj i trgovačkoj materiji.

69. SMETNJE ZA PRIZNANJE ODLUKA U SRBIJI

To su smetnje koje se tiču nadležnosti stranog suda, pravnosnažnosti tj

izvršnosti odluke, prava odbrane, odsustva pravnosnažne domaće odluke ili
ranije započetog postupka u istoj stvari, javnog poretka i reciprociteta. Kad
je reč o statusnim odlukama, opšti uslovi se modifikuju nekim posebnim.

Skoro svi uslovi su formulisani negativno u formulacijama „Strana sudska

odluka seneće priznati ukoliko ne postoji...“. Ovakvom formulacijom je teret
dokazivanja prebačen sa lica koje pokreće postupk na lice protiv kog je
odluka doneta tj na dužnika jer njemu ide u prilog da dokaže postojanje
smetnji. Ako ih ne dokaže, sud će uzeti u obzir kao da one ne postoje i
usvojiće zahtev za priznanje odluke. Ovo pak ne oslobađa sud da ex offo
utvrđuje postojanje smetnji, čak suprotno, on to mora činiti, ali samo za one
smetnje o kojima on vodi računa ex offo.

A. MEĐUNARODNA NADLEŽNOST SUDA KOJI JE DONEO ODLUKU

Opšte prihvaćeno je da se standardi za priznanje imaju tražiti u zemlji
priznanja odluke. Ti standardi su zaspravo norme o INDIREKTNOJ
nadležnosti tog suda. Prema jednoj varijanti, strani sud ne može da
bude nadležan ako u datom sporu može da sudi i domaći sud. A prema
drugoj varijanti, pravila o direktnoj nadležnosti su izjednačena sa
pravilima o indirektnoj što se naziva koncept bilateralizacije, i znači da
će se priznati nadležnost stranog suda u svim onim slučajevima u
kojima je ta nadležnost bazirana na okolnostima koje bi opravdale i
nadležnost domaćeg suda. Naš ZMPP stoji na trećem stanovištu,
prema kom će se priznati nadležnost stranog suda u svakom slučaju
sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je ISKLJUČIVO nadležan
 domaći sud. O sporovima o obligacionopravnim zahtevima o naknadi
štete, nikada se neće moći odbiti priznanje strane odluke sa pozivom
na nepostojanje nadležnosti, jer u ovoj oblasti ZMPP NEMA NORME O
ISKLJUČIVOJ NADLEŽNOSTI!!! ZMPP postavlja pravilo i da u bračnim
sporovima pod određenim uslovima ni isključiva nadležnost domaćeg
suda ne predstavlja prepreku za priznanje odluke stranog suda. Prema
čl 89 st 2 ZMPP – isključiva nadležnost našeg pravosuđa nije smetnja
za priznanje strane sudske odluke donete u bračnom sporu, ako sam
tuženi traži priznanje odluke, ili ako to traži tužilac a tuženi se tome ne
protivi. Razvod izrečen u inostranstvu, može se priznati i kod nas, bez
obzira na to dali tuženi još uvek ima domicil u RS i da li su se time
stekli uslovi za našu nadležnost.
B. PRIZNANJE / IZVRŠNOST STRANE SUDSKE ODLUKE – Strana sudska
odluka koja pretenduje da bude priznata kod nas treba da bude
pravnosnažna, a ako se postavlja pitanje njenog izvršenja i izvršna. Da
li je jedna odluka pravnosnažna i izvršna, ceni se prema pravu zemlje
u kojoj je odluka doneta. Pravnosnažnost i izvršnost se dokazuju
potvrdom stranog suda.
C. POŠTOVANJE PRAVA ODBRANE – to znači proveru da li je dato lice
uopšte dobilo šansu da aktivno učestvuje u postupku. Prema ZMPPu,
poštovanje prava na odbranu može da dovede do odbijanja priznanja
sam o po prigovoru lica protiv koga je odluka doneta, a norme koje
spadaju u domen JP paze se ex offo. Postoje dva osnovna el prava na
odbranu i to su ISPRAVNO DOSTAVLJANJE KAO I OSTAVLJANJE
DOVOLJNO DUGOG ROKA ZA PRIPREMU ODBRANE.
D. ODSUSTVO PRAVNOSNAŽNE DOMAĆE ODLUKE O ISTOJ STVARI –
DEJSTVO RES IUDICATA – plus princip ne bis in idem.
E. ZABRANA LITISPENDENCIJE
F. UZAJAMNOST – reciprocitet koji se taži treba da je materijalni po
svojoj sadržini, nikako formalni jer bi to značilo automatsko
izjednačavanje sa domaćim odlukama. To znači da će se u RS priznati
one strane sudske odluke koje pripadaju zemlji u kojoj se priznaju
srpske odluke pod uslovima koji nisu bitno stroži od uslova sadržanih u
srpskom pravu, a ako su bitno blaži, pod dodatnim uslovom da u toj
stranoj zemlji reciprocitet nije jedan od uslova!! Dovoljan je faktički
reciprocitet, kao i pretpostavljeni. Pavilo pretpostavljenog reciprociteta
ne znači da se sud oslanja samo na dokaze koje prezentira protivnik
predlagača. Ako postoji sumnja sud moće da uzme u obzir i dr
informacije, a posebno objašnjenje nadležnog ministarstva. Priznanje
 se može uskratiti samo ako je DOKAZANO da se u toj stranoj zemlji
odbija priznanje one vrste srpskih odluka koja je predmet postupk z
priznanje pred našim sudom. Dodatno, postavlja se pravilo o deljivosti
reciprociteta. Npr, prilikom priznavanja jedne brakorazvodne odluke,
postavlja se pitanje da li je za reciprocitet relevantan tretman srpskih
odluka uopšte u zemlji priznanja ili je od značaja tretman samo naših
porodičnopravnih odluka, ili još uže, brakorazvodnih odluka. Naše
pravo se zadovoljava tzv deljivim reciprocitetom tj potrebno je da on
postoji u pogledu jedne kategorije odluka, a ne mora da postoji za
odluke u dr materiji.
Postoje, takođe, izuzeci od uslova reciprociteta :
1. Nepostojanje reciprociteta nije smetnja za priznaanje ako je reč
o odluci donetoj u BRAČNOM SPORU, ili u sporu radi
UTVRĐIVANJA/OSPORAVANJA MATERINSTVA
2. Ako priznanje traži SRPSKI DRŽAVLJANIN
3. Ako se odluka odnosi na LIČNO STANJE DRŽAVLJANINA
POREKLA ODLUKE
G. POŠTOVANJE JP
U proccesni aspekt JP nesporno spadaju sledeća procesna načela : načelo
saslušanja stranaka, nezavisnosti i nepristrasnosti, zabrana
donnošenja odluka na prevaran način, upotreba sopstvenog jezika itd..
Pismena se moraju dostaviti sudu na njegovom službenom jeziku, ali
usmeno izlaganje može da se izvrši na sopstvenom jeziku stranke.

70. PRIZNANJE ODLUKA KOJE SE TIČU STATUSA

Ova provera je po pravilu stroša i ne zadržava se samo na pitanjima
procedure. ZMPP postavlja posebne uslove koji se tiču priznanja statusnih
odluka :

1. Posebni uslovi koji se tiču priznanja statusnih odluka državljanina RSa

Ostaje kontrola koju su uveli raniji propisi u pogledu saglasnosti dtrane
odluke sa srpskim pravom, ali uz dva bitna ograničenja :
a) Pojačan vid kontrole dolazi u obzir samo u onim lsučajevima u
kojim bi, prema KN ZMPPa, merodavno bilo srpsko materijalno
pravo
b) Princip ekvivalencije – strana odluka se može priznati i ako pri
njenom donošenju nije primenjeno srpsko, već strano pravo „ako
ta odluka bitno ne odstupa od prava RS koje se primenjuje na
 takav odnos.“ Dakle bitno je da rešenje stranog prava, bitno ne
odstupa od domaćeg.
2. Posebni uslovi koji se tiču državljana porekla odluke
Srpski sud, pred kojim se traži priznanje, samo proverava da li su ipunjeni
uslovi koji se tiču PRAVNOSNAŽNOSTI/PRAVA ODBRANE/I ZABRANE
LITISPENDENCIJE. Smatra se da je zemlja kojoj pripadaju strani
državljani najpozvanija da reši pitanje njihovog statusa i zato se ne
dejstvuje čak ni preko javnog poretka, jer je naš zdavac procenio da
ne postoji dovoljno jaka unutrašnja veza!
3. Posebni uslovi koji se tiču statusa državljana treće države
Strana odluka će se moći priznati samo ako ispunjava uslove za priznanje
koji se postavljaju u pravu države o čijim se državljanima radi. ZMPP
ovde traži kumulaciju uslova te treće države kao i uslova ZMPPa.

71. POSTUPAK PRIZNANJA I IZVRŠENJA SUDSKIH

ODLUKA
O priznanju sud može raspravljati na dva osnovna načina :

1. Kao o glavnoj stvari i prejudicijalno

2. Kao o prethodnom pitanju u dr sudskim postupcima

a) Za raspravljanje pitanja priznanja stranih sudskih odluka, u prvom

stepenu nadležni su viši ili privredni sudovi. Po standardima VPP o zahtevu
odlučuje sudija pojedinac. Postupak se pokreće ZAHTEVOM za priznanje, a
ne zahtevom za priznanje i izvršenje. Okončava se REŠENJEM o priznanju a
ne o priznanju i izvršenju! Postupak se pokreće prema načelu dispozitivnosti
a za njegovo pokretanje su nadležne stranke pred sudom. Predlagač mora
uz zahtev da podnese ugovor/sudsku odluku u originalu ili overenom
prepisu, sa odg prevodom, ako ona nije na jeziku koji je u službenoj
upotrebi suda. U postupku dolazi do izražaja sistem ograničene kontrole
sudske odluke, u materijalnopravnu stranu odluke se ne ulazi osim kada to
zahtevaju smetnje priznanja na koje sud pazi ex offo. Rešenje deluje erga
omnes i mora biti obrazloženo. Moguće je ulaganje žalbe u roku od 15 dana
od dostavljanja. Žalba ima devolutivno dejstvo i o njoj odlučuje Apelacioni ili
Privredni apelacioni sud. Kada se strana odluka pravnosnažno prizna,
eventualni postupak izvršenja vodi se po ZIO, kao da je u pitanju domaća
odluka!
b) Priznanje kao prethodno pitanje

Ako je o priznanju stran sudske odluke rešavano kao o glavnoj stvari, odluka
suda obavezuje sve dr organe. A ako to nije slučaj svaki sud može o
priznanju rešavati kao o prthodnom pitanju, sa dejstvom samo za taj
postupak iz čega sledi da se ne isključuje podnošenje zahteva naknadno za
priznanje kao glavne stvari u VPP. U praksi će se najčešće raspravljati o
priznanju kao o prethodnom pitanju u IZVRŠNOM POSTUPKU, u povodu
predloga za izvršenje u kome je strana sudska odluka izvršna isprava. Ako je
o priznanju odlučeno kao o glavnom pitanju i o tome doneto posebno
rešenje, strana kondemn. Odluka se u potpunosti rešava po pravilima ZIO,
kao da je domaća – bez mogućnosti ponovnog ispitivanja pretpostavki za
priznanje. Međutim, poverilac iz te presude, može se bez prethodnog
pokretanja posebnog postupk priznanja, direktno obratiti izvršnom sudu, sa
predlogom za izvršenje na bazi strane izvršne isprave. Dužan je da sudu
dostavi i dokaz o izvršnosti. Stvarno je nadležan sud za sprovođenje
postupka, a mesna nadležnost se određuje po ZIO. Raspravlja sudija
pojedinac. Nema usmenog saslušanja, već samo na osnovu pismenih
dokaza.

Postoje dve razlike u odnosu na izvršni postupak domaće odluke :

1. Pri izvršenju na bazi strane nepriznate isprave, sud mora osim

pretpostavki o izvršenju na bazi domaće odluke, da kontroliše i da li su
ispunjeni uslovi za priznanje strane sudske odluke ex offo.

2. Za donošenje rešenja o ozvršenju, sud ima 30 dana, umesto 5

PRAVILA BRISEL I REGULATIVE O PRIZNANJU I IZVRŠENJU SSO

Princip slobode kretanja svih odluka. Da bi jedna odluka potpala pod režim
priznanj BR, bitna je njena nacionalna pripadnost, a ne činjenica da je
doneta na osnovu pravila predviđenih BR.

U režimu BR, sud zemlje priznanja nema prava da preispituje nadležnost

suda koji je doneo odluku. Od ovog pravila postoje tri izuzetka : Sporovi iz
oblasti osiguranja, potrošačkih ugovora kao i isključive nadležnosti.

Odluka doneta u jednoj članici, važi u svim članicama bez bilo kakvih uslova.
Kako pravnosnažnost nije jedan od uslova, režimom BR su obuhvaćene i
privremene mere.
Smetnje priznanju se svode na :

1. Povredu JP zemlje priznanja

2. Efekar res iudicata
3. Nepoštovanje prava na odbranu
4. Povredu odredaba BR o isključivoj nadležnosti, nadležnosti u
potrošačkim sporovima kao i oblasti osiguranja

72. IMUNITET
Imunitet može da bude JURISDIKCIONI I IZVRŠNI.

Bitno je razlikovati akte Iure imperii i akte Iure gestionis u kojima država
nastupa kao subjekt privatnog prava i ne uživa imunitet.

Kriterijum razlikovanja jeste nekada cilj, a sada PRIRODA pravnog posla.

Ako je priroda pravnog posla privatnog karaktera (npr ugovor), država ne
uživa imunitet. Država uživa imunitet samo sa aktima ex iure imperii! Što se
izvršnog imuniteta tiče naš izvor je ZIO koji postavlja princip da se na
imovini strane države, ne može odrediti izvršenje ili obezbeđenje, uz dva
izuzetka :

1. Ako strana država da pristanak

2. Ako saglasnost da nadležni organ tj MP

Tendencija danas, je ka restrikciji a ne proširenju uslova imuniteta.

Takođe, moguće je i odricanje od imuniteta :

1. Prorogacioni sporazum – to je procesnopravni ugovor stranaka kojim

se ugovara nadležnost pravosuđa jedne zemlje i derogira se primena
pravila o nadležnosti kako domaćeg tako i stranog suda
2. Arbitražni sporazum – ugovaranje arbitraže jedne države

Odricanje od jurisdikcionog imuniteta ne znači odricanje od izvršnog! Izvršni

imunitet je uvek PUN (izvor ZIO).
Najčešći problem predstavljaju radni sporovi u međunarodnim
organizacijama (npr radnik OEBSa dobije otkaz). ESLJP kaže da nijedan
organ ne može, osim kad su akti iure imperii da se oglasi nenadležnim i da
odbaci tužbu. Tada postupa ili zemlja foruma ili pomoćno telo koje treba da
formira svaka država u tim slučajevima. Dakle postoji apsolutna zabrana
DENIE DU JUSTICE!

SLUČAJ CUDAC 2013 :

Lica koja uzivaju jurisdikcioni imunitet su :

1. Diplomate i administrativno/tehničko i pomoćno osoblje– personalni, a

ovi drugi uživaju samo onaj imunitet koji spada u službene radnje.
Diplomate uživaju imunitet osim u tri slučaja :
a) Stvarnopravna tužba koja se odnosi na privatne nepokretnosti
koje se nalaze na teritoriji države prijema, osim ako ih on nije
stekao za obavljanje svoje fje
b) Nesleđe, ako se diplomata pojavlje kao legatar ili naslednik
c) Obavljanje profesionalne ili trgovačke delatnosti na teritoriji
države prijema u lične svrhe
2. Konzuli – funkcionalni (ne uživaju imunitet u deliktnim situacijama)
Izuzeci :
a) Ako je zaključio ugovor a nije postupio izričito ili prećutno kao
punomoćnik svoje matične države
b) Postupci povodom deliktnih radnji (npr saobraćajka)
c) Ako obavlja privatno zanimanje lukrativnog karaktera
3. Šefovi država – funkcionalni (izuzetak su stvarnopravni odnosi – tj
imovina stečena u ime i za račun države ulazi u imunitet)

Izvor – BK o imunitetu stranih diplomatskih predstavnika iz 1963. Kao i BK o

im.stranih konzularnih predstavnika iz 1968.

U MŽPPu vazi princip MPP pravičnosti.

U statusnim i bračnim stvarima moramo imati u vidu :

1. Interese obeju stranaka

2. Interesi pr. Prometa tj pravne sigurnosti (delikti – nadležan sud na
čijoj se teritoriji dogodio događaj)
3. Interesi države (nepokretnosti od izričitog značaja)
 4. Interesi MPP predvidivosti

73. POJAM, ODLIKE I VRSTE MEĐUNARODNIH

TRGOVINSKIH ARBITRAŽA
Arbitraža je nedržavna institucija za rešavanje sporova koje im povere same
stranke. Ona prethodi sudovima, a danas, postoji paralelno sa njima. One
mogu da odlučuju o imovinskim sporovima, kojima stranke mogu slobodno
raspolagati, kakvi su npr sporovi o međunarodnoj trgovini.

Prednosti arbitraže u odnosu na sudsko rešenje sporova su :

1. Elakstični procesni okviri na koje mogu uticati same stranke, dok

pravila imperativne prirode kod sudskog postupka, stranke ne mogu
da menjaju.
2. Brže rešavanje sporova u odnosu na sud
3. Niži troškovi
4. Nepristrasnost (umesto da sudi sud jedne ili dr države, odlučuje
nedržavna institucija)
5. Zbog velike prihvaćenosti NY konvencije veće su šanse da se prizna i
izvrši arbitražna, nego strana sudska odluka

Nedostaci arbitraže su:

1. Pošto same stranke mogu uticati na procesna pravilai merodavno

pravo po kome će se rešiti spor, postoji mogućnost zloupotrebe, tj da
se nametne nepravično rešenje ekonomski slabijoj strani.
2. Ne postoji drugostepenost u odlučivanju

Postoje dve osnovne vrste arbitraže :

I. AD HOC arbitraže
Njih stvaranju same stranke radi rešavanja spora, imenujući jednog ili
trojicu arbitara iz reda pravnika stručnjaka za spoljnu trgovinu, i
sastaju se u mestu koje same stranke odrede, a ako one to ne učine,
onda će sami arbitri odrediti to mesto. Specifičnost je ta što, kada ova
arbitraža donese odluku, ona prestaje da postoji.
 II. INSTITUCIONALNE (STALNE) arbitraže
One imaju stranu organizaciju, tehničke uslove i pravila postupka sadržana u
njihovom pravilniku i nakon donošenja odluke u sporu koji su joj
poverile stranke, za razliku od ad hoc arbitraže, one nastavljaju da
postoje. Ova arbitraže imaju prednosti u odnosu na ad hoc arbitraže
jer oslobađaju kako arbitre tako i stranke, brojnih pravno
organizacionih i tehničkih poslova, ali u novije vreme dolazi do
institucionalizacije ad hoc arbitraža jer se događa vrlo često da
ugledna udruženja i organizacije, kao što je Komisija UN,
međunarodna trgovinska komora, UNCITRAL, ugovarajau primenu tzv
MODEL PRAVILA o ustrojstvu i pravilima postupka arbitraže, koja stoje
na raspolaganju strankama. Posebno su značajna model pravila
UNCITRALA iz 1976. Godine.
Institucionalne tj stalne arbitraže, mogu biti:
a) Zatvorene – one rešavaju samo sporove u kojima je jedna od
stranaka članica udruženja koje je osnovalo tu arbitražu (npr,
privredne komore ili berze)
b) Otvorene – one rešavaju sporove u kojima ni jedna od stranaka
nije članica udruženja koje je osnovalo tu arbitražu. Ovakav je
najčešći broj arbitraža.

RS ima jednu institucionalnu arbitražu za rešavanje međuunarodnih sporova

– SPOLJNOTRGOVINSKA ARBITRAŽA PRI PRIVREDNOJ KOMORI SRBIJE

Postoje mnoge ustanove slične arbitraži jer se često dešava da stranke

iznesu sporna pitanja pred ustanovu koja je samo slična sarbitraži. Ove
ustanove, tela, umesto ODLUKE, donose, MIŠLJENJE/STAVOVE/PREDLOGE
za rešenje spora. U svim ovim slučajevima, isto rade stručnjaci, ali je
problem koji se iznosi pred njih često tehničke prirode (pr arbitražni sud za
pamuk u FR koji je nadležan za ispitivanje kvaliteta). Postoje razne ustanove
za koncilijaciju i medijaciju gde se posreduje među strankama da bi se u
jednom kooperativnom kontekstu one upoznale sa suprostavljenim
stavovima u cilju da se lakše nađe kompromis. Uloga koncilijatora tj
medijatora je da tumači i objašnjava statove a ponekad i da iznalazi i
kompromise. Osnovna razlika između koncijlijacije i medijacije je u tome da
se koncijlijacija ili medijacija završava sugestijama ili predlozima. Sudbina
spora ostaje u rukama stranaka dok za razliku od njih arbitraže donose
odluke koje obavezuju stranke. Stranke obično prvo pokušavaju da dobiju
pomoć koncilijatora/medijatora, a ako to ne uspe sledi arbitraža.
74. IZVORI PROCESNIH NORMI PRED
ARBITRAŽAMA

Arbitražni postupak uređuju sl norme :

A) Autonomija volje stranaka

B) Institucionalna pravila nedržavnog porekla – sadržani u pravilnicima

i model pravilima koja predviđaju alternativna rešenja za slučaj da stranke
propuste da se dogovore o nekom elementu. Stranke mogu i da dopunjavaju
i da menjaju institucionalna i model pravila ali nije preporučljivo, jer prilikom
takvih izmena mogu da nastaju procesne smetnje. Prema Pravilniku
arbitraže, ona može da odbije da rešava spor i kada je njena nadležnost
ugovorena, ako arbitražni sporazum ili sporazum o osnovnom poslu sadrže
pravila koja nisu u skladu na načelima arbitraže.

C) Državne procesne norme – Mora da se poštuje princip jednakosti

stranak kao i princip prava odbrane. Ove norme su sadržane u posebnim
zakonima o arbitraži, ZPPu ili pak ZMPPu. RS je 2006. donela ZOA kojim su
stavljane van snage odredbe ZMPPa i ZPPa. Pod okriljem UNCITRALa,
izrađen je jedan Model zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži.
Procesna pravila koja se primenjuju su: na priznanje i izvršenje stranih
arbitražnih odluka se primenjuju norme zemlje u kojoj se traži priznanje, u
pogledu arbitražnog postupka – mesto sedišta arbitraže.

D) Međunarodni sporazumi – najznačajnija je NY o ptiznanju i

izvršenju stranih arbitražnih odluka

E) Pitanje hijerarhije raznih normi – ZOA, govoreći o poništaju

predviđa hijerarhiju i kaže da postupak koji ne bi bio u saglasnosti sa
sporazumom stranaka, neće predstavljati razlog za poništaj, ako je u datom
slučaju sporazum stranaka u suprotnosti sa imperativnim normama RS.
Dakle, ako arbitri previde sporazum koji je suprotan normama RS, odluka se
neće poništiti, iako je postupak suprotan sporazumu stranaka + poštovanje
JP!
75. NADLEŽNOST ARBITRAŽE
Arbitraže mogu da budu nadležne za rešenje slučaja samo po sporazumu
stranaka tj arbitražnog sporazuma. Na arbitražni sporazum sud ne pazi ex
offo. Postoje dve vrste arbitražnog sporazuma :

I. KOMPROMIS – Jedna varijanta kompromisa je arbitražni sporazum koji

se zasniva na pismenim konkludentnim radnjama. ZOA je preuzeo od
UNCITRALovih model pravila rešenje koje kaže da „​postoji arbitražni
sporazum i ako je tužilac pismenim putem pokrenuo spor, a tuženi
izričitim putem pokrenuo arbitražu, i s tim se saglasi u pismenoj formi
ili izjavi na zapisnik na ročištu, kao i ako uzme učešće u arbitražnom
postupku i do upuštanja u raspravljanje o predmetu sporane istakne
progovor nepostojanja sporazuma o arbitraži, odnosno ne ospori
nadležnost arbitražnog sporazuma.“
Kompromis jeste sporazum stranaka da podvrgnu arbitraži jedan spor koji je
već nastao.
II. KOMPROMISNA KLAUZULA – je deo (jedna klauzula glavnog ugovora)
koji se zaključuje među strankama. Ta klauzula se ne odnosi na jedan
konkretan spor, već na sve sporove koji mogu proizaći iz tog
ugovornog odnosa. Stranke se sporazumevaju da će sve buduće
sporove poveriti jednoj arbitraži.

76. AUTONOMIJA ARBITRAŽNOG SPORAZUMA I

PRINCIP KOMPETENZ KOMPETENZ
U savremenoj teoriji se smatra da arbitražna klauzula predstavlja jednu
posebnu pravnu celinu čija je sudbina nezavisna od glavnog ugovora.
Eventualna ništavost glavnog ugovora ne pogađa arbitražnu klauzulu.
Arbitraža može da odlučuje na bazi kompromisorne klauzule i o punovažnosti
glavnog ugovora – to je princip AUTONOMIJE ARBITRAŽNOG UGOVORA

Ovaj princip je najčešće spas za arbitražnu klauzulu, jer omogućava

arbitražno odlučivanje i u slučaju kada je glavni ugovor ništav. Moguća je i
obrnuta situacija tj da glavni ugovor bude punovažan a arbitražna klauzula
ništava. Najčešće je to slučaj sa pismenom formom koja je uslov postojanja
arbitražnog sporazuma ali nije uslov punovažnosti glavnog ugovora.

Sa principom autonomije povezan je i princip KOMPENTENZ KOMPETENZ

(kompenzacija za kompenzaciju) čija je suština da su arbitri sami
kompetentni da odluče o svojoj kompetentnosti. Arbitri sami mogu da odluče
o tome da li je arbitražni sporazum punovažan ili nije. Ako stanu na
stanovište da su nadležni, oni donose odluku, međutim stav arbitara nije
poslednja reč. Pred sudom se može postaviti pitanje nadležnosti u procesu
sudske kontrole arbitražne odluke.

Model zakon UNCITRALa na koncizan način postulira principe Kompetenz

Kompetenz i autonomiju arbitražne klauzule :

„Arbitražna klauzula koja čini deo ugovora smatraće se kao sporazum koji je
nezavistan od dr odredaba ugovora. Odluka arbitraže o tome da je ugovor
ništav, ne povlači ipso iure nevažnost arbitražnog sporazuma.“

Uslovi za punovažnost arbitražnog sporazuma :

1. Treba da je reč o međunarodnoj arbitraži – reč je o odnosima u kojima

stranke u vreme zaključenja arbitražnosg sporazuma imaju sedišta /
boravišta u raznim državama.
2. Uslov ARBITRABILITETA – prema ZOA, arbitraži se mogu podvrgnuti
imovinski sporovi o pravima sa kojima stranke slobodno raspolažu,
OSIM onoh za koje postoji isključiva nadležnost suda. Arbitražu može
da ugovori svako lice koje ima sposobnost da bude stranka u
postupku. Ne bi se mogli izneti sporovi vezani za izvozne dozvole niti
bilo koji spor koji sadrži antimonopolističke norme
3. Isključiva nadležnost našeg pravosuđa
4. Izbor arbitara treba da je neparan – neispunjenje ovog uslova ne
povlači ništavost!
5. Pismena forma – pismenoj formi je udovoljeno ukoliko je ona sadržana
u opštim uslovima poslovanja, ako oni čine sastavni deo ugovora. Ako
zastupnik zaključuje sporazum, treba da ima pismenu punomoć. ZOA
sledi savremene tendencije i predviđa i tzv ublaženu pismenu formu tj
mogućnost zaključenja ugovora razmenom e mailova, telegrafa ili dr
sredstava komunikacije, koji postoje kao dokaz o zaključenju, iako ga
stranke nisu potpisale.
 6. Pitanje domašaja arbitražnog sporazuma – Arbitraža raspravlja samo
one sporove koje su joj stranke poverile – ni manje ni više!

77. ARBITRAŽNI POSTUPAK

Ne postoji jedinstven arbitražni postupak, a postupci se pogotovo razlikuju
kada su u pitanju ad hoc arbitraže, mada u novije vreme postoje tendencije
da se ujednače pravila arbitražnosg postupka. Kada je reč o institucionalnim
arbitražama, one vode postupak na OSNOVU SVOG PRAVILNIKA, pa ako oni
ne sadrže neko rešenje, onda se mogu dopuniti na neka od sl tri načina :

1. Da pravila odrede same stranke

2. Da to učine arbitri
3. Pravila parničnog postupka države u kojoj se ovdi arbitražni postupak

Procesne norme države u kojoj se vodi postupak imaju ulogu pomoći ili
kontrole arbitražnog postupka.

Kada je u pitanju konstituisanje arbitraže, stranke retko određuju arbitra u

samom sporazumu, već će svaka stranka imenovati po jednog arbitra, a oni
će da izaberu trećeg. Broj arbitara mora da bude neparan, iako paran broj
arbitara ne povlači ništavost AS. Arbitri se biraju sa liste koju utvrđuje
Skupština Privredne komore Srbije. U tu listu su uključeni i strani državljani.
Predsednik veća i arbitar pojedinac može biti samo arbitar koji se nalazi na
listi. Međutim, ako jedna ne imenuje ili pak dva arbitra ne mogu da se slože
oko izbora trećeg :

a) ako je u pitanju INSTITUCIONALNA arbitraža – onda njeni pravilnici

predviđaju mehanizam za konstituisanje arbitara

b) ako je u pitanju AD HOC – ili tako što će odrediti organ imenovanja

i to pod uslovom da je ugovorena primena pravila UNCITRALA, ili će na
zahtev stranke, arbitra će izabrati sud

Postupak pred STA (spoljnotrgovinska arbitraza Srbije) :

Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori RS je institucionalna
arbitraža i im avoj pravilnik i nastavlja tradicije Spoljjnotrgovinske arbitraže
pri Privrednoj komori Jugoslavije.

Pri rešenju spora priopritet ima Pravilnik STA, ako on ne sadrži rešenja,
primeniće se ona pravila koje stranke same postave ali one ne mogu da
postavljaju ona pravila koja ne bi bila spojiva sa pricipima STA, a ako one to
nisu očinile, spor će da reše arbitri. Pravilnik STA izričito predviđa mogućnost
da se postupa kpred sTA vodi prema Model-pravilima UNCITRALa!!!

78. PRIMENA MATERIJALNOG PRAVA OD STRANE

ARBITRAŽA
Po pravilu će stranke izabrati merodavno pravo po kom stranka treba da reši
spor. Međutim, ako to stranke nisu uradile, postavlja se pitanj po kom će se
pravu rešiti spor?

Postoji nekoliko tipova rešenja :

1. Da se pođe od KN države gde je sedište arbitraže i da se primmeni

materijalno pravo na koje one ukazuju
2. Da se pođe od nenacionalnih KN, tj onih koje nisu uzete iz MPPa
određene države. Međutim, kako nema jedinstvenih svetskih KN, to bi
značilo da oni primene KN koju smatraju prikladnom u tom sporu ili
čak da primene pravna pravila koja smatraju prikladnim bez ikakvog
kolizionog obrazloženja.
3. Pošto au srbitraže nedržavne institucije, spor se ne treba rešavati
primenom prava neke države, već na bazi opštih pravila PRINCIPA
PRAVIČNOSTI. Naš Pravilnik predviđa ovakvu mogućnost, samo ako su
se stranke sporazumele da se spor reši po pravičnosti i u tom slučaju
bi merodavno pravo bilo pravo RS.
4. Odlučivanje na osnovu lex mercatoria – autonomnog prava
međunarodne trgovine)

U najvišem broju odluka, arbitri se pozivaju ne samo na određeno

nacionalno pravo, već i na lex mercatoria, što utiče na međunarodni ugled
odluke.

PRIMENA MATERIJALNOG PRAVA PRED STA:

I. Može odlučivati po pravičnosti, ako ima ovlašćenje stranaka

II. Ako tog ovlašćenja nema, odlučuju primenom pravnim normi, a to su :
a) One koje sadrži sam ugovor
b) Lex mercatoria (norme koje sadrže trgovinski odnosi)

POSTUPAK PRED STA (PRIVREDNOM KOMOROM RS)

Reč je o institucionalnoj arbitraži, koja ima svoj Pravilnik, a u slučaju da ne

sadrži određene odredbe, primeniće se pravila koja odrede stranke, a ako su
i one propustile to da učiine, primeniće se odredbe ZPPa, ako su u skladu sa
načelim arbitražnog postupka.

Spoljnotrgovinska arbitraža može odbiti da rešava spor, ako stranke postave

pravila koja su nespojiva sa načelima po kojima ona funkcioniše.

STA može odluku doneti i bez održavanja usmene rasprave, ako se može
sagledati iz pismenih podnesaka, a ni jedna stranka ne zahteva usmenu
raspravu. Rokovi nisu prekluzivni i na zahtev stranke, mogu se produžiti.
Arbitri se biraju sa liste koju određuje Skupština Privredne komore RS. U
sastav mogu da ulaze i stranci.

79. PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE

Pravna sredstva koja se mogu koristiti protiv arbitražnih odluka jesu :

A. Žalba – višoj arbitražnoj instanci ili sudu

B. Tužba za poništaj
C. Kontrola strane arbitražne odluke u postupku priznanja i izvršenja

Domaća arbitražna odluka može se napadati TUŽBOM ZA PONIŠTAJ u

parničnom postupku i to u roku od 3 meseca od dana kada je tužilac primio
arbitražnu odluku. Ako je stranka podnela zahtev za ispravku, tumačenje ili
dopunu odluke, tužba može da se podnese u roku od 3 meseca od dana
kada je takva odluka dostavljena strankama. Sud pred kojim je podneta
tužba za poništaj može da, na zahtev stranaka, zastane za postupkom, da bi
omogućio arbitražnom sudu da preduzme radnje koje oceni kao potrebne da
bi se otklonili razlozi za poništaj. Stranke se ne mogu napred odreći ovog
prava. Ako je sud poništio arbitražnu odluku iz razloga koji se ne odnose na
postojanje i punovažnost sporazuma o arbitraži u kome nisu bila navedena
imena arbitara, a taj sporazum i dalje obavezuje stranke, dok se one
drukčije ne sporazumeju. Novi arbitražni postupak između istih stranaka i u
vezi sa istom stvari, može se voditi samo na osnovu novog sporazuma o
arbitraži. Ako među strankama postoji sumnja o razlogu poništaja arbitražne
odluke, sud o tome može da odluči na zahtev stranke.

USLOVI : Svrstavamo ih u dve grupe

I. Koji se uzimaju u obzir po zahtevu STRANKE koja traži poništaj :

1. Da arbitražni sporazum nije punovažan
2. Da stranci nije pružena mogućnost da iznese svoje stavove
3. Da su arbitri prekoračili ovlašćenja
4. Ako su povreenje odredbe arbitražnog sporazuma u pogledu
sastava arbitraže ili arbitražnog postupla. Izuzetno, neće se
poništiti, ako se od te odredbe odstupilo jer je bila protivna
imperativnim propisim ZOA
5. Ako se odluka zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka,
falsifikovanoj ispravi, krivičnom delu stranke ili arbitra

II. Oni koje sud ceni EX OFFo :

1. Spor nije arbitrabilan
2. Odluka protivna JP RS

80. PRIZNANJE I IZVRŠENJE ARBITRAŽNIH

ODLUKA
Jedan od najznačajnijih izvora je NY o priznanju i izvršenju stranih sudskih
odluka. Postavlja se pitanje – koje su to strane sudske odluke?

Prema ZOA to su :

a) Odluke donete van teritorije RS

b) Odluke koje su donete na teritoriji RS, ali pri čijem je donošenju
primenjeno pravo strane države (reč je o PROCESNOM pravu strane
države)

NY konvencija propisuje da će strane arbitražne odluke praktično imati isti

tretman, bez obzira da li potiču iz potpisnice NY konvencije ili ne.

Problem izvršenja je potenciran time što arbitraže nisu neposredno vezane

za državni aparat koji se javlja kao aparat za prinudo izvršenje onih odluka
koje se ne izvršavaju dobrovoljno.
Postoje dve grupe uslova zbog kojih se može odbiti priznanje :

I. Razlozi koji se cene PO ZAHTEVU STRANKE koja se protivi priznanju :

1. Ako je arbitraža bila nenadležna tj ako nije bio punovažan
arbitražni sporazum
2. Ako nije poštovano pravo odbrane
3. Ako arbitri prekorače svoja ovlašćenja, pri čemu će se ODLUKA
PRIZNATI U ONOM DELU U KOM NEMA PREKORAČENJA,
UKOLIKO SE ON MOŽE ODVOJITI
4. Povređena pravila arbitražnog sporazuma u pogledu sastava
arbitraže ili arbitražnog postupka
5. Ako odluka nije konačna, tj ako je poništena u zemlji porekla,
odnosno, one zemlje po čijem je procesnom pravu doneta
II. Razlozi koji se cene EX OFFo :
1. Predmet spora nije arbitrabilan
2. Odluka protivna našem JP

USLOV RECIPROCITETA SE, ZA RAZLIKU OD SUDSKIH ODLUKA, NE

POSTAVLJA.

O samom priznanju i izvršenju se može odlučivati kao o glavnom pitanju u

VPP i kao o prethodnom pitanju u IZVRŠNOM postupku. Stranka koja traži
priznanje mora podneti izvornu odluku ili njen overen prepis i izvorni
arbitražni sporazum i njegov overen prepis.