MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO

Dc.Dr. Vladimir Leposavić

1. SVOJSTVO I POSLEDICE SVOJSTVA NORME NEPOSREDNE PRIMENE

Prema Franseskakisu, norme neposredne primene predstavljaju one propise prava za koje je
interes francuske državne zajednice odviše velik da bi mogli ući u konkurenciju sa inostranim
zakonima. Ističe da norme neposredne primene opredeljuje, pre svega, njihov objekat. Predmet
ovih normi su zajednički interesi o kojima je brigu preuzela državna zajednica.
Prema Majeru: „Norma neposredne ili neophodne primene je svako pravilo koje se, po državi
koja ga je donela, mora primeniti na sve pravne odnose koji su povezani sa tom državom, i koja
zbog toga daje nadležnost pravnom poretku kojem pripada, ako takva nadležnost, inače, ne
proizlazi iz kolizione norme".
Kod nas je definiciju dala dr. Bordaš: „Norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila
koja na eksplicitan ili implicitan način određuju oblast svoje sopstvene obavezne primene,
odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi.
Norma neposredne primene je deo pravnog sistema države foruma i prava koje je u datom
slučaju merodavno i ona pripada nekom trećem pravu.
Pri razmatranju da li da se normama prizna dejstvo, uzima se u obzir njihova priroda, svrha, kao i
posledice njihove primene ili neprimene.
Kada se ne primenjuje tretira se kao činjenica, postajući tako operativni element na osnovu
koga se slučaj rešava po normama prava koje je određeno kao merodavno. Njima se utiče na
odabir odgovarajuće norme merodavnog prava koja će biti primenjena. Norma neposredne
primene često postaje osnov za primenu neke od generalnih klauzula sadržanih u normama lex
causae.

2.POJAM IZGRADNJE ZAKONA U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU

Svaki zakonodavac postavlja kolizione norme na osnovu kriterijuma koji izražavaju najbližu,
najtešnju vezu sa jednim pravnim odnosom.
Ta veza se određuje na osnovu apstraktnog vrednovanja pojedinih mogućih veza jednog
pravnog odnosa (pravne kategorije) sa pravnim porecima različitih država.
Za brak sa elementom inostranosti za materijalne uslove punovažnosti kao relevantne veze
mogu doći u obzir državljanstvo budućih bračnih partnera, domicil istih lica, mesto zaključenja
braka, a u ugovoru o kupoprodaji državljanstvo, domicil kupca i prodavca, mesto zaključenja
ugovora, mesto isporuke robe, mesto plaćanja robe.
Zakonodavac se opredeljuje za veza prema koju smatra najvažnijom, vodeći računa o ciljevima i
načelima sopstvene zakonodavne politike.
U praksi primena merodavnog prava na osnovu apstraktno određene najtešnje veze ne mora
uvek da se poklopi sa rešenjima koja priželjkuju subjekti konkretnih pravnih odnosa.
Pošto su tačke vezivanja na osnovu kojih se određuje merodavno pravo najčešće činjenice na
koje subjekti pravnog odnosa mogu da utiču, stvara se mogućnost za fenomen poznat pod
nazivom izigravanje zakona.
Ako se veštačkim stvaranjem ili menjanjem činjenice koja je tačka vezivanja neke kolizione
norme postiže primena nekog drugog prava, a ne onog koje bi bilo merodavno da do promene nije
došlo, reč je o izigravanju zakona u međunarodnom privatnom pravu.
Subjekti pravnog odnosa preduzimaju takve akcije obično radi toga da postignu primenu prava
koje je u pogledu njih povoljnije, umesto prava koje je manje povoljno.
Materijalnopravni efekat kojem teži fraus legis postiže se oslonom na slovo kolizione norme, ali
protivno ratio legis te norme. Sankcionisanje fraus legis može da se shvati kao odstupanje od
merodavnog prava, pošto se otklanja primena normi onog prava do kojeg koliziona norma
normalno vodi, ali se može shvatiti i kao zaštita principa na kojima su građena domaća koliziona
pravila.

3. ELEMENTI O OBLICI IZIGRAVANJA ZAKONA U MEĐUNARODNOM

PRIVATNOM PRAVU.
a) Veštačko stvaranje tačke vezivanja
Osnovni elemenat kroz koji se ostvaruje fraus legis je promena činjenice koja predstavlja tačku
vezivanja kolizione norme koja treba da usledi na način koji je sam po sebi dozvoljen. U slučaju da
se činjenica simuluje onda nije reč o fraus legis u međunarodnom privatnom pravu.
Prilikom izigravanja zakona tačka vezivanja realno je stvorena sa frauduloznim ciljem, pa se
postavlja pitanje da li će se smatrati merodavnim pravo na koje novostvorena činjenica kroz tačku
vezivanja ukazuje, ili će se otkloniti primena tog prava kao sankcija zbog frauduloznog
manipulisanja kolizionim instrumentima.
b) Namera izigravanja
U teoriji i praksi je sporno da li se fraudulozna namera smatra elementom izigravanja zakona. Više
je prihvaćeno stanovište da namera jeste konstitutivni elemenat fraus legis.
Batifol ističe da je namera „karakterističan elemenat" fraus legis; merodavnost određenog
prava treba da je cilj, a ne samo prosta posledica promene državljanstva, domicila ili sličnog
stvaranja nove tačke vezivanja.
Prema objektivističkom shvatanju namera nije nužan konstitutivni elemenat fraus legis.
c) Izbegavanje domaćih imperativnih normi
Izigravanje zakona se postiže manipulacijom u kolizionom domenu. Veštačka tačka vezivanja, se
stvara radi izbegavanja određenih materijalnih normi.
Izigravanje zakona u međunarodnom privatnom pravu podrazumeva dva osnovna tipa:
Prvi tip podrazumeva da se pred domaćim organom nameće primena stranog prava umesto
domaćeg, skrećući normalan pravac dejstva domaće kolizione norme putem veštački stvorene
tačke vezivanja.
Drugi tip označava fraudulozno izbegavanje srpskih imperativnih propisa pred stranim organom.
Sankcionisanje fraus legis od domaćeg organa treba da se odigra u sferi priznanja ili nepriznanja
dejstva jedne strane odluke, a time je ugrožena pravna sigurnost, jer je reč o aktu koji koji
proizvodi određene posledice i uživa određeno poverenje.

4. IZIGRAVANJE ZAKONA U NAŠEM MEĐUNARODNOM PRAVU

Odredba člana 5. ZMPP glasi:
Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili
drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje
primenjivanja prava SRJ.
Izigravanje zakona se posebno sankcioniše u međunarodnom privatnom pravu Srbije.
Sankcionisanje fraus legis proteže i na odnose sa stranim elementom koji nisu regulisani u
ZMPP, već u drugom zakonu. Član 5. ZMPP precizira u pogledu dejstva i obima sankcionisanja
fraus legis.
a) Izigravanje valja sankcionisati samo ako je putem veštački stvorene tačke vezivanja izbegnuta
primena domaćeg materijalnog prava.
b) Domaći sud će otkloniti strano pravo, samo ako je merodavnost stranog prava uspostavljena
u cilju izbegavanja primene našeg prava.
c) Pitanje fraus legis kod nas ne može postaviti u postupku priznanja i izvršenja strane sudske ili
arbitražne odluke.
Uslovi za priznanje stranih odluka, koje zakon taksativno nabraja, uključuju i ustanovu javnog
poretka, te su oni sasvim adekvatna zaštita od neželjenih efekata koje mogu doneti inostrane
odluke.

5.GRANICE VAŽENJA NORMI I VREMENSKO RAZGRANIČENJE NORMI U

MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU
Granice domašaja pravnih normi su: prostorne, vremenske i personalne prirode.
Granice važenja opštih akata su pre svega prostorne (teritorijaine). Do prostorog sukoba
zakona dolazi zbog toga što se u jednom činjeničnom stanju pojavljuju elementi koji to stanje
vezuju za više od jednog suvereniteta.
Vremenski sukob zakona izazvan je činjenicom što se, tokom vremena, najčešće voljom
legislativne vlasti određene države, menja sadržina prava te se postavlja pitanje odnosa u
primeni novog i starog opšteg akta.
Norme čije je važenje personalno su plemenska i verska pravila, kao i pravila koja se odnose na
određene manjine ili nacionalne zajednice. Ove norme nalaze oslonac u državi, a granice
njihovom važenju postavljene su pomoću kriterijuma lične pripadnosti nacionalnoj ili verskoj
zajednici, odnosno plemenu .

Javlja se vremensko razgraničavanje dejstva normi na uporedo ili kombinovano sa prostornim
razgraničavanjem.
Pod uporednim javljanjem prostornog i vremenskog sukoba zakona podrazumeva se pojava
vremenskog sukoba zakona na specifičnom terenu međunarodnog privatnog prava.
Pod kombinacijom se podrazumeva fenomen kome se ne može pristupiti jednostavno sa pozicija
pravila o vremenskom ili pravila o prostornom važenju normi. To je slučaj tzv. „mobilnih sukoba
zakona".
Na terenu međunarodnog privatnog prava intertemporalni sukob zakona ima sledeće vidove:
a) Problem je istovetan sa problemom vremenskog važenja ostalih normi, samo što se javlja u
specifičnoj oblasti. Rešenje se traži u opštim pravilima o vremenskom važenju pravnih normi ili u
posebnim prelaznim odredbama koje se mogu doneti pri promeni kolizionih normi, jednako kao i
pri promeni materijalnih normi.
b) Treba prepustiti pravilima o razrešavanju vremenskog sukoba zakona lex causae da odredi
da li će se primeniti stara ili nova norma stranog merodavnog prava.
c) Promena javnog poretka je promena domaćih materijalnih normi. Norme koje čine javni
poredak postavljaju granice dejstvu pravila o sukobima zakona.
Neće se primeniti norma stranog prava - na koju inače ukazuje domaća koliziona norma - ako bi
se na taj način povredio domaći javni poredak.

6. MOBILNI SUKOB ZAKONA (CONFLICT MOBILE ) U MEĐUNARODNOM

PRIVATNOM PRAVU
Pod conflit mobile je svojevrsna kombinacija vremenskih i prostornih sukoba zakona, do koje
dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja, i to na
taj način što se vezuju za više pravnih poredaka, potencijalno merodavnih prava.
1* Osnovna sličnost između conflit mobile i fraus legis je u tome što, i u jednom i u drugom
slučaju, problem nastaje promenom činjenice koje tačka vezivanja smatra relevantnim, i njihovim
vezivanjem za drugo pravo.
Da bi takva promena predstavljala izigravanje zakona treba da postoji fraudulozna namera na
strani lica koje stvara nove činjenice. Cilj izigravanja je izbegavanje domaćih imperativnih
materijalnih normi .
Fraus legis se razlikuje od mobilnog sukoba zakona i po posebnim posledicama. Ako su prisutni
svi elementi izigravanja zakona, dolazi do sankcionisanja te pojave tako što se primenjuju
materijalne norme domaćeg prava koje su se htele izbeći.
Da bi nastao ,,mobilni sukob zakona" treba da postoje minimalni uslovi za primenu više prava za
koje se sukcesivno vezuje tačka vezivanja.
2* U conflit mobile menja se jedna kolizionopravno relevantna činjenica koja se pri tom
sukcesivno vezuje za više prava i time stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i
prostoru.
Postoje dva osnovna pristupa rešavanju problema „mobilnog sukoba zakona" u teoriji i praksi.
Po jednom stanovištu, traži se jedinstvena i opšta solucija za probleme conflit mobile, koja bi bila
primenjiva u svim konkretnim slučajevima;
Po drugom shvatanju, nema jedinstvenog rešenja, već ga treba tražiti od slučaja do slučaja.

7. KOLIZIONE NORME PRED NEJEDINSTVENIM PRAVNIM POREDKOM

Pravila međunarodnog privatnog prava mogu neposredno da biraju između: merodavna pravila,
kao jedno rešenje, ili se konačan izbor prepušta unutrašnjim kolizionim normama države sa
složenim pravnim sistemima, kao drugo rešenje. Barten smatra da je kategorija suverenosti
merilo koje razdvaja međunarodne i unutrašnje sukobe zakona, da samo kolizije međunarodnog
karaktera čine predmet međunarodnog privatnog prava i da izbor prava unutar granica jedne
države treba prepustiti zakonodavstvu te države.
Nasuprot tome Armenžon smatra da je u načelu nekorisno i štetno poći od suverenosti u
objašnjavanju međunarodnih i unutrašnjih kolizionih normi.
 Autori u anglosaksonskim zemljama su skoro jedinstveni u stavu protiv „dvostepenosti" u izboru
pravila jedne federalne jedinice. Smatraju da norme međunarodnog privatnog prava neposredno
biraju merodavna pravila, a ne samo državu unutar koje bi se utvrdila ta pravila.
Postoje snažni praktični razlozi koji nameću jednostepenost kao rešenje. Prepuštanjem rešenja
unutrašnjim kolizionim normama države na koju je ukazala norma međunarodnog privatnog prava,
ostaće se najčešće bez rešenja, jer je veoma mali broj država sa složenim pravnim sistemom koje
imaju jedinstvene unutrašnje kolizione norme.
Veliki broj federalnih država takve norme uopšte nema, ili - kao što je slučaj s anglosaksonskim
državama - nema jedinstvene unutrašnje kolizione norme, već svaka federalna jedinica ima svoj
kolizioni sistem.
Celishodnije je da norme međunarodnog privatnog prava neposredno biraju merodavna pravila i
u slučaju kada to nisu jedinstvene norme jedne države, već norme jedne federalne jedinice. Ovo
rešenje je neadekvatno jedino ako je reč o lex nationalis, jer ova tačka vezivanja nije podobna da
bude lokalizovana na užem području.

8. LEX NATIONALIS PRED NEJEDINSTVENIM PRAVNIM PORETKOM

Leх nationalis se zasniva na elementu koji se neposredno vezuje za državu, dok ostale tačke
vezivanja imaju kao činjeničnu osnovu povezanost sa jednim mestom.
Preko tog mesta moguće je vezivanje za jednu državu, ali je isto tako moguće i vezivanje za užu
teritorijalnu jedinicu. Za razliku od ostalih tački vezivanja, lex nationalis nije podoban da bude
lokalizovan na užem području.
Svojevrstan položaj lex nationalis-а pred nejedinstvenim pravnim poretkom zapazio je još
Mančini koji kao predsednik Instituta za međunarodno pravo na sesiji u Ženevi 1874. godine
predlaže ođređena rešenja. Institut je ovo pitanje dugo držao na dnevnom redu i predlagana su
različita rešenja: primena domicila kao supsidijarne tačke vezivanja prepuštanje odluke
unutrašnjim kolizionim normama složene države, domicil porekla kao supsidijarna tačka vezivanja.
Najprihvatljivije je izgleda kombinovano rešenje, koje prihvata i Haška konvencija o sukobima
zakona u pogledu oblika testamentarnih odredaba iz 1961. godine. Prema tome, ako je pravo
državljanstva pravo složene države, merodavno pravo unutar te države odrediće njene unutrašnje
kolizione norme.
Ako složena država nema jedinstvene unutrašnje kolizione norme, primeniće se pravo
teritorijalne jedinice sa kojim je lice - državljanin složene države — u najbližoj vezi.
Princip najtešnje povezanosti u ovom sklopu nije supsidijarna tačka vezivanja koja zamenjuje lex
nationalis, već dopunska tačka vezivanja koja može samo da precizira, ali ne i da menja izbor.
Izbor učinjen od strane kolizione norme koja usvaja lex nationalis kao tačku vezivanja je konačan,
on se samo dopunjuje.

9. POJAM I USLOVI ZA PRIMENU RECIPROCITETA I RETORZIJA U

MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU
Reciprocitet je izraz težnje da se osigura ravnopravna saradnja među suverenitetima. Njegova
suština sadržana je u maksimi do ut des - koja znači ,,daj da bi dobio". Reciprocitet omogućava
slabjim državama da sarađuju sa jakim očuvavši jednu meru dostojanstva koja je suverenitetu
neophodna jer se saradnja obavlja na ravnopravnim osnovama.
Reciprocitet je izvor zaštite slabijih koji takvu saradnju teže da sačuvaju i pretnjom retorzionim
merama. Sama primena retorzione mere znači i napuštanje saradnje.
Ustupci koje čine države na račun svoje teritorijalne suverenosti, a u cilju međunarodne saradnje,
u načelu treba da budu uravnoteženi. Kroz uslov uzajamnosti stvara se i određena međuzavisnost
prava pojedinih država.
Jedan od motiva primene stranog prava, priznavanja prava stranaca, kao i priznanja i izvršenja
stranih odluka je izgradnja jednog mehanizma međunarodne saradnje u čijim okvirima možemo
da očekujemo sličan tretman naših građana, našeg prava i naših odluka u inostranstvu.
Od načela reciprociteta, kao temeljnog postulata međunarodnog privatnog prava razlikuju se
uslovi reciprociteta u pravnotehničkom smislu.
Uslov reciprociteta u pravnotehničkom smislu znači konkretno uslovljavanje primene stranog
prava, priznanja strane odluke, ili nekog prava stranaca, istim postupanjem tangirane strane
države prema našim građanima, našem pravu i našim odlukama.
10. RECIPROCITET I RETORZIJA U ODREĐIVANJU MERODAVNOG PRAVA
Strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona norma primeniće se samo u slučaju ako se u
dotičnoj stranoj zemlji u simetričnom slučaju primenjuje pravo Srbije. U našem kolizionom pravu
retorzionu meru su predviđali naslednopravni propisi - član 155. bivšeg Zakona o nasleđivanju iz
1965. godine. Bilo je predviđeno da se zaostavština stranog državljanina raspravlja prema pravu
države čiji je državljanin ostavilac. U slučaju da se u dotičnoj zemlji zaostavština jugoslovenskog
državljanina nije raspravljala po jugoslovenskom pravu već prema tamošnjem lex fori, bila je
predviđena retorziona mera. To znači da ni jugoslovenski sud nije više bio dužan da zaostavštinu
stranog državljanina raspravi prema Iex nationalis ostavioca, već je imao da primeni
jugoslovensko nasledno pravo.
Svaka država sama odlučuje do koje će mere i u kojim će situacijama da uvaži strano pravo,
strane odluke, odnosno koja će prava učiniti dostupnim strancima
Logična i opravdana težnja za uravnoteženošću ustupaka ne znači da bi bio opravdan zahtev da
ti ustupci budu simetrični. Nerealno je zahtevati da sve zemlje imaju ista koliziona rešenja koja ima
i domaća država.
Insistiranjem na identičnim kolizionim rešenjima i na primeni retorzionih mera u slučaju kada
koliziona rešenja nisu identična, očito bi se rušila umesto da se gradi, međunarodna saradnja.
ZMPP ne poznaje uslov reciprociteta i retorziju u oblasti određivanja merodavnog prava.

11. RECIPROCITET I RETORZIJA U OBLASTI SUKOBA JERISDIKCIJA

U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija javljaju se pre svega u vezi sa priznanjem i
izvršenjem stranih odluka.
Najveći broj prava postavlja uslov reciprociteta u pogledu priznanja i izvršenja stranih odluka.
Naš zakonodavac je posvetio eksplicitnu normu i retorzionoj nadležnosti.
Pri postavljanju pravila o uslovu reciprociteta u oblasti sukoba jurisdikcija a posebno povodom
priznanja stranih odluka javlja se niz pitanja na koje se retko nalazi direktan odgovor u
zakonodavstvima.
Osnovna ideja je u tome da domaći organi priznaju strane odluke samo u slučaju ako se u zemlji
porekla odluke takođe priznaju naše odluke. Pitanje je, međutim, na kom nivou konkretnosti treba
tražiti paralelno priznanje odluka . Na pr. ako se kod nas traži priznanje jedne Norveške odluke
kojom se dosuđuje alimentacija ostavlja se niz ptanja kao:
- da li uslov reciprociteta znači da ćemo posmatrati postupanje norveških organa prema našim
odlukama o alimentaciji, ili će biti relevantno postupanje norveških organa prema našim odlukama
iz porodičnog prava, ili uopšte prema našim odlukama
- Postoji li reciprocitet između Srbije i Norveše, ako je Norveška uopšte spremna da izvršava naše
odluke, ili ako je spremna da izvršava naše odluke pod istim uslovima pod kojima Srbija izvršava
norveške odluke, ili pak, ako izvršava odluke Srbije pod sličnim uslovima?
- da li se reciprocitet pretpostavlja, ili ga treba dokazivati?
Na neka od ovih pitanja dat je odgovor u normama našeg važećeg međunarodnog privatnog
prava.

12. RECIPROCITET I RETORZIJA U POGLEDU PRAVA STRANACA

U uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom. Nešto slično
opštoj klauzuli reciprociteta u pogledu prava stranaca imalo je u čehoslovačkom Zakonu o
međunarodnom privatnom pravu i postupku iz 1963. godine. Prema članu 32. Zakona, stranci su
izjednačeni su sa domaćim državljanima, ali od toga se moglo odstupiti i mogle su se primeniti
retorzione mere, ako u posmatranoj stranoj državi građani bivše ČSSR nisu imali nacionalni
tretman. Uslov reciprociteta nije bio ograničen na određena prava, no ipak, nije se primenjivala
retorziona mera u svakom slučaju kada izostane nacionalni tretman državljanina bivše ČSSR u
stranoj državi. O tome da li treba primeniti retorziju odlučivalo je Ministarstvo inostranih poslova.
U mnogim pravima ne postoji opšte pravilo o reciprocitetu u vezi sa pravima stranaca, već se
samo određena prava uslovljavaju reciprocitetom. Ne bi bilo opravdano da se uslov reciprociteta
postavi kao opšte pravilo u oblasti privatnih prava stranaca jer treba voditi računa i o tome da
pojedina prava spadaju među opšta prava čoveka bez obzira na to kako se postupa u državi
dotičnog stranca.
 Zakonodavac bi trebao da odredi krug slučajeva u kojima se prava stranaca uslovljavaju
reciprocitetom. Treba uzeti u obzir da reciprocitetom nisu uslovljena sva prava stranaca, već samo
ona koja zakonodavac tako odredi.

13. OBLICI REPRICOTITETA U MMP-u

Prema načinu nastanka, razlikujemo tri vrste reciprociteta: diplomatski, zakonski i faktički.
Diplomatski reciprocitet nastaje neposrednim sporazumevanjem država na bilateralnom ili
multilateralnom planu.
Prava se mogu garantovati opštim klauzulama i to:
(1) klauzula nacinalnog tretmana,
(2) klauzula materijalne uzajamnosti
(3) klauzula neposredne uzajamnosti
(4) klauzula najpovlašćenije nacije.
Zakonski reciprocitet nastaje kada se jednakost uspostavlja na zakonskom nivou. Ako je u
nekoj državi dostupnost određenih prava strancima garantovana u domaćem zakonu, a
istovremeno su u stranoj državi zakonom strancima garantovana ta ista prava, ravnoteža i samim
tim uzajamnost uspostavljena je zakonom.
Ako je priznanje stranih odluka uslovljeno reciprocitetom, konstatovaće se da zakonski
reciprocitet postoji ako zemlja porekla odluke i zemlja priznanja predviđaju iste ili slične uslove za
priznanje strane sudske odluke.
Faktički reciprocitet je kada sticanje određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni
međunarodnim sporazumom, niti zakonima, ali se faktički obezbeđuje u praksi.

Prema pravnoj sadržini, razlikuju se dva osnovna tipa reciprociteta i to: formalni i materijalni.
Formalni reciprocitet je kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim državljanima, a
istovremeno su naši državljani u istoj stranoj državi izjednačeni sa državljanima te države.
Formalni reciprocitet garantuje ravnopravnost u tretmanu.
Materijalni reciprocitet znači pružiti strancu ona prava koja naš državljanin ima u strančevoj
državi. U sistemu materijalnog-reciprociteta, proizlazi, tretman stranaca može biti i bolji i gori od
tretmana domaćih državljana.
Reciprocitet koji tražimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatno- pravne odnose i da
budu nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet. Prilikom priznanja i izvršenja stranih
odluka traži se, međutim, materijalni reciprocitet.

14. PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA I KOLIZIONE NORME

ZA PRAVNU I POSLOVNU SPOSOBNOST U NAŠEM PRAVU
Pravna sposobnost je svojstvo jednog lica na osnovu kojeg ono može biti nosilac prava i obaveza.
Smatra se da je svaki čovek subjekat prava i da ima pravnu sposobnost. Civilna smrt, ili stupanje
u monaške redove, kao razlozi prestanka pravne sposobnosti, sporadične su pojave na koje se
uvek može reagovati primenom ustanove javnog poretka.
U većini zemalja pravna sposobnost nastaje rođenjem, ali se negde zahtevaju i dodatni uslovi
sticanja ( da je dete rođeno živo, zahtevaju i sposobnost za život, zahteva i 24 časa života deteta
da bi steklo sposobnost) .
Velika je neujednačenost u pogledu uzrasta koji dovodi do punoletstva. U najbrojnijoj grupi
zakonodavstava odgovarajući uzrast za sticanje poslovne sposobnosti je 18 godina u drugima 19.
U Japanu i Tajlandu se punoletstvo stiče sa 20, a u nekim državama npr. Argentini sa 21 godinom.
Razmimoilaženja postoje i po tome da li udata žena ima punu poslovnu sposobnost. Sve to
ukazuje na značaj kolizione odluke, određivanja merodavnog prava u pogledu pravne i poslovne
sposobnosti fizičkih lica.
U pogledu određivanja merodavnog prava za sposobnost fizičkih lica, u uporednom pravu javljaju
se tri osnovna koliziona rešenja: primena prava državljanstva, prava domicila i prava mesta
nastanka obaveze.

15.KOLIZIONE NORME ZA PRAVNU I POSLOVNU SPOSOBNOST U NAŠEM

PRAVU
Naše pravo prihvata lex nationalis kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i poslovne
sposobnosti fizičkih lica.
1. Kada je u pitanju pravna sposobnost, državljanstvo je jedina tačka vezivanja. Teškoće nastaju
kada se pita važi li lex nationalis i za komorijente. Teškoće nastaju ukoliko su komorijenti
različitog državljanstva, a prava zemalja čijeg su oni državljanstva sadrže inkompatibilna rešenja:
na primer - oba lica nadživljavaju jedno drugo.
Kada ne postoji specijalna koliziona norma za pitanje komorijenata u domaćem pravu, smatra se
da bi i ovo pitanje trebalo rešavati po lex nationalis. Ukoliko su oni državljani raziičitih država, čija
prava, svojim rešenjem, dovode u ćorsokak primenjivača u pitanjima naslednog prava, trebalo bi,
kao jedini izlaz, primeniti rešenje domaćeg prava.
2. Drugo je pitanje opšte poslovne sposobnosti koje je rešeno u članu 14. ZMPP. U uporednom
pravu ovo pitanje se tretira ili kao ili u kontekstu transakcije u povodu koje se postavlja, kao
akcesorijum, kada je za njega merodavno pravo koje je merodavno za sadržinu posla u povodu
koga se postavlja pitanje poslovne sposobnosti nekog od učesnika. Znači da je merodavno lex
nationalis dopunjeno sa lex loci actus. Sposobnost jednog lica ceniće se po normama prava
zemlje čiji je državljanin. Ako po tim pravilima to lice ne bi bilo poslovno sposobno, smatraće se
ipak poslovno sposobnim, ako bi bilo sposobno po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza.
Lex loci actus kao dopunsko rešenje dolazi u obzir samo ako je reč o utvrđivanju nečije
poslovne sposobnosti u ugovornim odnosima, a ne ako je reč o porodičnim ili naslednim
odnosima. Na Iex nationalis se ostaje kada je reč o određivanju merodavnog prava u pogledu
lišenja ili ograničenja poslovne sposobnosti.

16. POJAM DRŽAVLJANSTVA I STICANJE DRŽAVLJANSTVA PO ZAKONU

SRBIJE
Državljanstvo je odnos na osnovu koje se određuje pripadnost jednog lica jednoj državi. To je
javnopravni odnos izmedu države i lica u kojem lice, državljanin stiče sva prava koja obezbeđuje
pravni sistem dotične države za svoje građane.
Samo domaća država može dati svoje državljanstvo pojedincu, ili mu ga oduzeti.
a) Osnovni nacini sticanja po Zakon o državljanstvu Republike Srbije iz 2004.godine su:
1. sticanje državljanstva po poreklu (ius sanguinis) i
2. sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji Srbije.
Po sili zakona dete stiče srpsko državljanstvo poreklom:
1. ako su mu oba roditelja državljani Srbije, bez obzira na mesto rođenja;
2. ako je jedan od roditelja državljanin Srbije, a dete je rođeno u Srbiji, bez obzira na
državljanstvo drugog roditelja;
3. ako je jedan od roditelja državljanin Srbije, a drugi nepoznat ili apatrid i ako je dete
rođeno u inostranstvu.
Sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji Srbije (ius soli). — Prema ZOD, ius sanguinis
predstavlja osnovni način sticanja državljanstva. To može dovesti do situacije u kojoj dete rođeno
ili nađeno na teritoriji Srbije, ako su mu roditelji nepoznati ili apatridi, ostaje bez državljanstva.

b) Dopunski načini sticanja državljanstva Srbije su prijem i sticanje na bazi međunarodnih

ugovora.
Prijem (naturalizacija) ima po ZOD tri oblika:
1. „običnu" naturalizaciju dostupnu svim strancima - omogućava sticanje državljanstva svim
strancima koji to žele i podnesu odgovarajući zahtev.
2. naturalizaciju u specijalnim okolnostima, dostupnu srpskim emigrantima (iseljenicima) i
članovima njihovih porodica, kao i naturalizaciju po etničkom principu

17. DRŽAVLJANSTVO KAO TAČKA VEZIVANJA U MPP-u

U vezi sa korišćenjem državljanstva kao tačke vezivanja posebne teškoće predstavljaju lica koja
su apatridi ili bipatridi.
Ukoliko zemlja X usvaja sistem sticanja državljanstva isključivo po ius sanguinis, a zemlja Y
isključivo po ius soli, dete rođeno na teritoriji zemlje X, od roditelja koji imaju državljanstvo države
Y, postaće apatrid od rođenja zato što mu nijedna od zemalja neće dati svoje državljanstvo..
Zemlja X jer smatra da mu taj status ima dati zemlja Y, i obrnuto.
Ukoliko se dete državljana zemlje X rodi na teritoriji zemlje Y - postaje bipatrid od rođenja. Obe
zemlje će mu dati svoje državljanstvo - zemlja X jer su mu roditelji njeni državIjani, zemlja Y jer se
rodio na njenoj teritoriji.
 Ako je reč o bipatridima i jedno od državljanstava tog lica je domaće, domaći organi će ga po
pravilu tretirati kao da ima samo domaće državljanstvo. Ako je državljanin više stranih država,
potrebno je utvrditi državljanstvo kojim se dotično iice u stvarnosti služi.
ZMPP postavlja eksplicitna pravila za rešavanje problema bipatridai apatrida.
Bipatrid će se smatrati našim državljaninom ako mu je jedno od državljanstava naše. Ako neko
ima više stranih državljanstava, smatraće se da je državljanin one od tih država u kojoj ima
prebivalište. U slučaju da to lice nema prebivalište ni u jednoj od država čiji je državljanin: tada će
se smatrati državIjaninom one države sa kojom je u najbližoj vezi.
O apatridima govori član 12. Ako neka odredba ZMPP upućuje na lex nationalis, a reč je o licu
koje nema nijedno državljanstvo, lex nationalis se automatski zamenjuje drugom tačkom
vezivanja - Iex domicili. Ako lice u pitanju ne bi imalo nigde ni prebivalište, ili se njegovo
prebivalište ne može utvrditi, dolazi druga supsidijarna tačka vezivanja - zakon mesta boravišta.
Treća alternativna solucija je mogućnost da se za lice ne može utvrditi da bi igde imalo boravište -
u takvom slučaju primenio bi se lex fori.

18. DOMICIL KAO PRAVNA USTANOVA I TAČKA VEZIVANJA U MPP-u

U našem pravu prebivalište je definisano kao „mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da
u njemu stalno živi.
Pojam prebivališta u sebi sadrži dva osnovna konstitutivna elementa: faktički i voljni. Faktički
elemenat se sastoji u prisustvu na jednom mestu - boravak , dok je voljni elemenat u nameri lica
da trajno ostane u tom mestu.
Dodaje se i treći elemenat: poslovnu sposobnost . Smatra se da lica koja nemaju poslovnu
sposobnost imaju tzv. zakonski domicil u mestu prebivališta svojih roditelja ili staratelja .
Faktički elemenat ima tri komponente: mesto stanovanja, protok vremena i odnos lica prema
društvenoj sredini. Subjektivni element se manifestuje putem konkludentnih radnji kao što su, na
primer, kupovina kuće, otvaranje zanatske radnje itd.
Stranci moraju da ispune određene dodatne uslove da bi stekli prebivalište izvan države čije
državljanstvo imaju. U Srbiji ovo pitanje uređuje Zakon o strancima iz 2008. Godine.
Davanje odobrenja za stalno nastanjenje je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova
Srbije, ali ono nije formulisano kao obaveza več kao mogućnost. Prema odredbama Zakona o
strancima, stalno nastanjenje se može odobriti strancu:
1) koji je do dana podnošenja zahteva za stalno nastanjenje u Republici Srbiji boravio
neprekidno duže od pet godina na osnovu odobrenja za privremeni boravak;
2) koji je najmanje tri godine u braku sa državljaninom Republike Srbije, ili strancem koji ima
stalno nastanjenje;
3) maloletniku na privremenom boravku u Republici Srbiji ako je jedan od roditelja državljanin
Republike Srbije ili stranac koji ima odobreno stalno nastanjenje, uz saglasnost drugog
roditelja;
4) koji je poreklom sa teritorije Republike Srbije.
Zakon predviđa da se stalno nastanjenje može odobriti izuzetno i drugom strancu koji ima
odobren privremeni boravak ako to „nalažu interesi humanosti ili interesi Republike Srbije".

19. DILEMA IZMEĐU DRŽAVLJANSTVA I DOMICILA KAO TAČKE VEZIVANJA

Dilema između državljanstva i domicila kao mogućih tačaka vezivanja u statusnim odnosima daje
povoda jednoj od najdužih kontroverzi u međunarodnom privatnom pravu.
Pristalice državljanstva ističu da je to jača veza, da je manje podložna promenama, da se
znatno lakše utvrđuje nego što je to slučaj sa domicilom.
Pristalice domicila ističu da je prebivalište mnogo realnija veza sa jednom teritorijom, da je
logičnije da se nečija sposobnost ravna prema pravu sredine u kojoj živi.
Iza opredeljenja za jedno ili drugo rešenje stoje veoma značajni interesi dveju grapa država:
imigracionih i emigracionih.
Imigracione su one države u koje tradicionalno dolaze doseljenici i radnici iz drugih zemalja.
Njima više odgovara domicil kao tačka vezivanja, jer im omogućuje kontrolu nad statusom
doseljenika koji su zadržali svoje ranije državljanstvo.
Emigracione su one zemlje iz kojih ljudi odlaze da bi postali ekonomski emigranti. Njima više
odgovara princip državljanstva, jer preko te veze zadržavaju merodavnost svojih normi nad onim
pripadnicima koji žive i rade u nekoj dragoj državi.
 Formiranje stava i promena stava zakonodavstava po ovim pitanjaima je dugotrajan i nimalo
jednostavan proces. Svaka država koja je danas emigraciona ne prihvata lex nationalis, као što
svaka državakoja je danas imigraciona ne prihvata lex domicilii.

20. SPOSOBNOST PRAVNIH LICA

Pripadnost pravnog lica predstavlja pravnu vezu između jednog pravnog lica i određene
države, preko koje to lice postaje titular određenih prava i potpada pod jurisdikciju odnosne države
Danas postoje dva glavna oblika povezivanja države sa udruženjem: 1. sistem osnivanja i 2.
sistem stvarnog sedišta.
Države postavljaju kriterijume na osnovu kojih izražavaju svoj stav prema pitanju koja je država
imala pravni interes da nekom kolektivitetu da pravni subjektivitet.
Teorija i praksa nude razna merila u određivanju pripadnosti jednog pravnog lica i to:
1. Da se pripadnost pravnog lica utvrdi prema državljanstvu članova glavnog organa.
2. Pravno lice pripada onoj državi u kojoj je registrovano.
3. Stvamo sedište pravnog lica, prihvaćeno je na pr. u Austriji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj.
4. Centar privredne aktivnosti pravnog lica. U privrednoj aktivnosti koja je razgranata u više
zemalja teško je utvrditi u kojoj zemlji je centar ekonomske delatnosti.
5. Posebno merilo se predviđa za vanredne prilike, Prvo u Engleskoj za vreme I svetskog
rata, pa zatim za vreme II svetskog rata i u Francuskoj, SAD i drugim državama postavljeno
je merilo kontrole
Naše pravo prihvata državljanstvo pravnih lica kao tačku vezivanja za određivanje merodavnog
prava u pogledu sposobnosti pravnih iica.
U nekim našim bilateralnim konvencijama postavlja se kao kriterijum da pravno iice pripada
državi po čijem je pravu osnovano. U sporazumima o pravnom saobraćaju sa Mađarskom i
Poljskom merilo pripadnosti pravnih lica je mesto njihovog sedišta. Kada problem nije rešen
međusobnim sporazumom relevantna su dva pokazatelja pripadnosti pravnog lica:
- pravo po kojem je pravno lice osnovano
- i stvamo sedište pravnog lica.
Ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano i po pravu te
druge države ima njenu pripadnost, smatraće se pravnim licem te države.

21. MEĐUNARODNO PORODIČNO PRAVO I IZVORI MEĐUNARODNOG

PORODIČNOG PRAVA U SRBIJI
U regulisanju porodičnopravnih odnosa u pojedinim zemljama kulturno nasleđe i verska shvatanja
veoma snažno dolaze do izražaja, što ima za posledicu značajne razlike u porodičnopravnim
normama. Do približavanja normi dolazi po pitanjima koja su regulisana u Povelji OUN, u
Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka, u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim
pravima, u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Dolazi do smanjivanja broja normi čiji su rezultat neravnopravni odnosi polova ili diskriminacija
prema deci rođenoj van braka.
Veliki značaj ima usvajanje Haške konferencije za međunarodno privatno pravo - Konvenciju o
građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980. Godine, kao i Regulativa Saveta
Evropske zajednice o nadležnosti i priznanju i izvršenju presuda u bračnim stvarima i stvarima
roditeljske odgovornosti koja je usvojena 2003. godine.

Norme iz oblasti porodičnog prava bile su među prvim normama donetim u Jugoslaviji posle II
svetskog rata i one su sadržavale i odredbe u vezi sa porodičnopravnih odnosa sa elementom
inostranosti. Od posebnog su značaja bile odredbe Osnovnog zakona o braku iz 1946.godine.
Osnovni zakon o starateljstvu iz 1947. godine je sadržavao dva člana koji su uredivali odnose sa
elementom inostranosti.
Nakon donošenja ustavnih amandmana iz 1971. godine, propušteno je da se kolizione norme
OZB i Osnovnog zakona o starateljstvu zadrže na snazi.
Kolizione norme ZMPP u oblasti porodičnog prava su brojnije i kompletnije nego kolizione norme
ZMPP u nekim diugim oblastima.
Značajan izvor kolizionih normi su i bilateralne konvencije koje regulišu uzajamne pravne
odnose u građanskim, porodičnim i krivičnim stvarima.
Naša zemlja je potpisala i tri multilateralne konvencije i to :
 - Njujorška konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranstvu iz 1956.
- Haška konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980.
godine,
- Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom
uspostavljanju odnosa staranja.

22. MATERIJALNI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE BRAKA U MPP-u

U brakovima sa elementom inostranosti neminovne razlike u nacionalnim pravima, različite
koncepcije braka, različito državljanstvo ili domicil verenice i verenika - okolnosti su koje daju
povoda sukobu zakona.
Razlike između pojedinih zakonodavstava javljaju se i u proceni da li duševna bolest predstavlja
apsolutnu smetnju za zaključenje punovažnog braka, koji je uzrast neophodan da bi se brak
mogao zaključiti; koji stepen pobočnog krvnog srodstva predstavlja bračnu smetnju.
U pogledu materijainih uslova za zaključenje braka uporedno međunarodno privatno pravo
poznaje dva osnovna pristupa pri postavljanju kolizionih normi.
Prvi pristup određuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zaključuje, a drugi personalno
pravo budućih bračnih partnera. Pravo mesta zaključenja braka kao merodavno pravo za
materijalne uslove zaključenja braka predstavlja jednostavno koliziono rešenje, čija je dobra strana
u tome da nadležni organ primenjuje domaće pravo koje najbolje poznaje. Glavna zamerka ovog
rešenja je da ono širom otvara vrata izigravanju zakona i tako omogućuje zaključivanje brakova
protivno uslovima koje propisuju personalna prava budućih bračnih partnera. Zbog toga prigovor
javnog poretka prilikom priznavanja ovakvih brakova u drugim državama može igrati značajnu
ulogu .
Drugi pristup je prihvaćen znatno šire i više odgovara načelu da se poštuje pravo država da vode
brigu o ličnim i porodičnim odnosima ljudi koji imaju pripadnost te države.
Prema rešenju Osnovnog zakona o braku koje su preuzele i sve bilateralne konvencije ex-
Jugoslavije koje sadrže normu u pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka i koje je preuzeo
i ZMPP - pred domaćim matičarem će moći da se zaključi brak sa elementom inostranosti samo
ako je udovoljeno uslovima prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri, kao i
osnovnim uslovima domaćeg prava.

23. MERODAVNO PRAVO ZA FORMU BRAKA ZAKLJUČENOG NA TERITORIJI

DOMAĆE DRŽAVE I ZA PRIZNANJE BRAKA ZAKLJUČENOG U
INOSTRANSTVU
Osnovno koliziono rešenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je mesto zaključenja
braka izraženo kao lex loci celebrationis (pravo mesta svečanosti). Pravna sigurnost je
obezbeđena učešćem ovlašćenog organa. Nadležni organ pri zaključivanju brakova postupa po
pravu svoje države i na isti način bez obzira na to da li se pred njim nalaze verenici koji su domaći
ili strani državljani.
Zakon mesta zaključenja braka je u većini zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka
zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao alternativno rešenje za slučaj brakova stranih
državljana koji se zaključuju na teritoriji domaće države.
ZMPP postavlja pravilo lex loci celebrationis - Za formu braka merodavno je pravo mesta gde
se brak zaključuje.
Ono važi za sve slučajeve zaključivanja brakova na teritoriji Srbije i pred njenim organima.

Ukoliko budući bračni partneri odluče da zaključe brak u inostranstvu, oni će to, po pravilu, morati
da urade u formi koja je propisana u toj državi, kao mestu zaključenja brakaMerodavno pravo za
priznanje brakova zaključenih u inostranstvu određuje se na osnovu maksime „brak punovažan u
mestu zaključenja, punovažan je svuda".
Pravilo lex loci celebrationis važi kao osnovno pravilo i za priznanje brakova zaključenih u
inostranstvu. Države koje pravo mesta zaključenja braka propisuju kao osnovno i jedino pravilo za
određivanje merodavnog prava za formu braka sa elementom inostranosti, primenjuju ovo rešenje
i u slučajevima priznanja inostranih brakova. Kod inostranih brakova, nadležni organ treba da se
izjasni o pravnom odnosu koji je nastao u inostranstvu i da na osnovu prava koje je merodavno po
domaćoj kolizionoj normi prizna brak za punovažan ili da odbije da ga prizna, sa svim posledicama
koje iz takve situacije proizlaze.

24. DIPLOMATSKO KONZULARNI BRAKOVI

Diplomatsko-konzularni brakovi se zaključuju u inostranstvu, u prostorijama diplomatskog ili
konzularnog predstavništva domaće države koje na osnovu diplomatskog, odnosno konzulamog
prava uživaju eksteritorijalnost i u kojima predstavnici države imenovanja primenjuju pravo države
imenovanja, uključujući i kolizione norme.
Ako bi, verenici želeli da zaključe brak u inostranstvu, oni bi to mogli da učine i u domaćoj formi,
po domaćem pravu, pred diplomatskim ili konzularnim predstavništvom svoje države, ali samo ako
bi bili ispunjeni određeni uslovi i to:
1) Da bi diplomatsko, odnosno konzulamo predstavništvo moglo uopšte pristupiti obavljanju
zaključivanja brakova, mora ga za to ovlastiti funkcioner koji rukovodi organom uprave
nadležnim za inostrane poslove, što propisuje član 102. ZMPP. Ukoliko postoji ovakvo
ovlašćenje, a ispunjeni su i uslovi koji se tiču državljanstva verenika, takav brak bi bio
punovažan u Srbiji.
2) Da bi brakovi zaključeni pred ovlašćenim diplomatsko-konzulamim predstavništvima bili
punovažni i u državi u kojoj se nalazi dotično predstavništvo, potrebno je da se ta država ne
protivi tome da strana predstavništva na njenoj teritoriji obavljaju aktivnost koja ne spada u
redovnu nadležnost tih organa.
3) Prema stavu 1. člana 102. ZMPP, i verenica i verenik treba da budu srpski državljani.
4) Pozitivno pravo Srbije daje mogućnost da lica koja imaju državljanstvo Srbije mogu pred
domaćim predstavništvima zaključiti brak sa licima koja imaju strano državljanstvo neke druge
države, a ne države prijema, ukoliko je to pitanje regulisano međunarodnim sporazumom.

25. DEJSTVO BRAKA SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI

Određivanje merodavnog prava za dejstva braka spada u izuzemo složene probleme
međunarodnog bračnog prava.
U uporednom pravu postoje prilične razlike već i u samom određivanju pojma ličnih i imovinskih
dejstava braka. Pri njihovom određivanju se može poći od negativne definicije, i reći da su lična
dejstva braka sva ona prava i dužnosti koji imaju osnov u braku, a ne spadaju u bračno-imovinske
odnose, u razvod, odnose roditelja i dece, ni u opšta pitanja statusa .
U domenu imovinskih dejstava braka uporedno pravo pokazuje veliko bogatstvo: s jedne strane
je zakonski, a s druge ugovorni režim imovinskih odnosa u braku.
Zakonski režim ima različite varijante koje se kreću od zajednice dobara, s jedne, i odvojene
imovine, s druge strane.
Pozitivno pravo Srbije u ovom domenu čine ZMPP i bilateralne konvencije .
ZMPP dejstvima braka posvečuje tri člana: član 36. određuje merodavno pravo za lične i zakonske
imovinske odnose, član 37. za ugovorne imovinske odnose bračnih partnera, a član 38. za lične i
imovinske odnose bračnih partnera po prestanku braka.
Pravo koje je merodavno za sva navedena pitanja određeno je u ZMPP na sledeći način.
Prvo koliziono rešenje je zajednički lex nationalis bračnih partnera. Ako su oni državljani različitih
država, merodavno je pravo države u kojoj oboje imaju prebivalište. Za slučaj da nemaju ni
prebivalište u istoj državi, predviđeno je i drugo supsidijarno rešenje - primeniće se pravo države u
kojoj su bračni partneri imali poslednje zajedničko prebivalište. Ako u datom slučaju ni ovo merilo
ne donosi rešenje primeniće se kao poslednja mogućnost lex fori.
Posebnu pažnju zaslužuje odredba člana 37. ZMPP koja se odnosi na ugovorna imovinska
dejstva braka. Stav 1. ovog člana ugovorne imovinske odnose bračnih partnera podvrgava istom
onom pravu koje je u članu 36. određeno kao merodavno za lična i zakonska imovinska dejstva. Iz
odredbe stava 2. člana 37. proizlazi, medutim, da će za bračno-imovinske ugovore biti merodavno
pravo koje su bračni partneri izabrali, ali samo ukoliko takav izbor dozvoljava pravo koje je
merodavno po odredbama ZMPP za lična i zakonska imovinska dejstva.

26. RAZVOD BRAKA SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI

Uporedno koliziono pravo poznaje tri osnovna rešenja, s tim što je osnovna dilema u tome da li
ići u korak sa tendencijama olakšanja razvoda, ili, pak, tražiti kumulativnu primenu personalnih
prava, što može da oteža razvod.
 Države common law sistema primenjuju lex fori, bez obzira na to da li su oba bračna partnera
strani državljani ili je jedan domaći. Lex fori opredeljuje da li je razvod uopšte dozvoljen i da li je
osnov na kome je zasnovan zahtev dovoljan da bi se razvod izrekao.
Lex domicilii je drugo osnovno rešenje koje je u skladu sa shvatanjem da je poželjno da se
statusna pitanja uređuju po po personalnom pravu bračnih partnera. Prebivalište je i moderno
rešenje, koje afirmiše primenu prava društvenog centra života bračnih partnera.
Lex nationalis kao koliziona norma za razvod braka u odnosu na Iex domicilii uživa prednost
zbog veće stalnosti i pravne sigurnosti koja iz toga sledi. Otežava i izigravanje zakona, a zbog
toga i nastanak šepajućih odnosa kako u pogledu samog razvoda, tako i prethodnih i naknadnih
brakova i sa njima povezanih pitanja, kao što su, na primer, status i poreklo dece. Glavna mana je
ista kao i u siučaju prebivališta kao tačke vezivanja. Državljanstvo kao tačka vezivanja ne stvara
teškoće ukoliko bračni partneri imaju zajedničko državljanstvo. U suprotnom, sledi ili kumulativna
primena prava dveju država, ili alternativna rešenja koja ne bi otežavala razvod i ne bi išla na uštrb
mogućeg razvoda braka.
Rešenja ZMPP. - Koliziono pravo Srbije u pogledu razvoda braka sa elementom inostranosti čini
ZMPP i bilateralne konvencije. ZMPP odražava težnju da se u prvi plan istakne načelo slobode
ličnosti, i sledstveno tome, načelo razrešivosti braka. ZMPP u članu 35. određuje merodavno
pravo oslonom na državljanstvo kao osnovnu tačku vezivanja, s tim što propisuje supsidijarna
rešenja za slučaj da se brak ne može razvesti po merodavnom nacionalnom zakonu jednog
bračna partnera.

27. IMOVINSKI ODNOSI U VANBRAČNOJ ZAJEDNICI

Vanbračne zajednice, slobodne zajednice, neformalni brakovi, divlji brakovi, izvanbračne
zajednice života su izrazi koji se upotrebljavaju za označavanje parova koji žive zajedno, a da nisu
prošli ceremoniju zaključenja braka.
To je društvena pojava koja može da ima posledice kako na lične, tako i na imovinske odnose
partnera među sobom, ali i u odnosu na treća lica.
Supstancijalna prava mogu da ne regulišu posebno ovu pojavu, i tada se posledice između
partnera u slučaju spora podvode pod postojeće norme jednog pravnog sistema u zavisnosti od
prirode spomog pitanja.
Ako vanbračni partneri imaju zajedničko državljanstvo ali žive u nekoj drugoj državi, ili ako su
partneri državljani različitih država, međunarodno privatno pravo treba da odredi merodavno pravo
za njihove međusobne odnose za vreme trajanja te zajednice, kao i po njenom okončanju, a
trebalo bi da odredi i merodavno pravo za odnose između partnera i trećih lica .
Prema teoriji analogije, koliziona norma bi trebalo da bude postavljena na istim principima kao
i za brak - za konstituisanje zajednice merodavno bi bilo pravo državljanstva kumulativno, za lična
i imovinska dejstva supsidijarno postavljene tačke vezivanja od zajedničkog državljanstva, preko
zajedničkog prebivališta do prava mesta suda. Ugovorni imovinski odnosi potpadali bi pod lex loci
contractus ili pod pravo koje partneri izaberu, ako je izbor dopušten po pravu mesta zaključenja
ugovora.
Konstruktivna teorija naglašava činjeničnu prirodu zajednice koja se ogleda u maksimalnoj
slobodi od zakonskih ograničenja, a zasniva se na saglasnosti partnera. U skladu sa tim, predlaže
se direktna primena prava države u kojoj partneri žive.
Odredbe ZMMP. - Prema članu 39, za imovinske odnose partnera merodavan je, pre svega,
zajednički lex nationalis lica koja žive u vanbračnoj zajednici. Ako nisu državljani iste države,
merodavno je pravo države u kojoj imaju zajedničko prebivalište. Kada je reč o ugovornim
imovinskim odnosima, merodavno je isto pravo, s tim što ZMPP precizira da je reč o državljanstvu,
odnosno prebivalištu u vreme zaključenja ugovora.

28. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU STATUSA DECE

Kolizionopravna pitanja ove oblasti porodičnih odnosa sa elementom inostranosti obuhvataju
određivanje merodavnog prava u pogledu bračnog porekla deteta, u pogledu vanbračnog porekla
deteta i u pogledu pozakonjenja .
a) Merodavno pravo u pogledu bračnog porekla deteta
Bračno dete je ono koje je rođeno za vreme trajanja bračne zajednice njegovih roditelja. Ako je
brak punovažan, bračnost deteta se javlja kao lično dejstvo braka i važi pretpostavka da je muž
majke otac deteta. Za merodavno pravo se uzima pravo one države koje uređuje i lična dejstva
braka. Uporednopravni pregled pokazuje da pitanje bračnog porekla deteta u prisustvu elementa
inostranosti može da bude podvrgnuto i drugim pravima kao merodavnim .
Može se predvideti merodavnost prava zajedničkog državljanstva ili domicila radi favorizovanja
materijalnopravnog rešenja koje obezbeđuje status bračnosti, može da bude propisana primena
prava koje je povoljnije za dete, kao što se može naložiti i merodavnost onog prava sa kojim
postoji najbliža veza, što se tretira kao prilagođavanje pravnog rešenja društvenoj realnosti .
b) Merodavno pravo za vanbračno poreklo
Član 41. ZMPP glasi: ,,Za priznanje, utvrđivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva
merodavno je pravo dižave čiji je državljanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo,
odnosno materinstvo priznaje, utvrđuje ili osporava."
ZMPP Srbije određuje merodavno pravo za vanbračno poreklo u članu 41: Za priznanje,
utvrđivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva, merodavno je pravo države čiji je
državjanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo, odnosno materinstvo priznaje, utvrđuje
ili osporava.

29. MERODAVNO PRAVO ZA ODNOSE RODITELJA I DECE U MPP-u

Načela uređenja odnosa između roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih
nacija koja je usvojena 1989. godine i stupila na snagu 2. septembra 1990. godine.
Roditeljsko pravo obuhvata prava i dužnosti roditelja u odnosu na ličnost deteta i u odnosu na
imovinu deteta. Roditeljsko pravo pripada oba roditeljai oni ga vrše zajednički ili samostalno jedan
od roditeija.
Karakteristika kolizionog regulisanja problematike odnosa roditelja i dece je da ono ne prati ni
brojnost ni složenost pitanja koja se u ovom domenu javljaju i koja pojedina supstancijalna prava
uređuju. Izdvaja se pitanje zakonskog izdržavanja, a ostali problemi iz odnosa roditelja i dece se
najčešće podvode pod jednu opštu kolizionu normu, iako se mogu naći i primeri posebnih
kolizionih normi za neko posebno pitanje, poput poveravanja dece na čuvanje i vaspitanje .
ZMPP Srbije u pogledu odnosa između roditelja i dece usvaja koliziono rešenje koje polazi od toga
da su subjekti tog odnosa kako roditelji, tako i dete, i uz svest da odnos treba regulisati na
koherentan način.
Odredba člana 40. koja određuje merodavno pravo za odnose između roditelja i dece obuhvata
sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo: prava i dužnosti koji se tiču ličnosti i imovine
deteta, ostvarivanje roditeljskog prava, u pogledu poveravanja deteta na čuvanje i vaspitanje, u
pogledu ograničavarija, lišavanja i prestanka roditeljskog prava.
Red supsidijarnih tačaka vezivanja počinje zajedničkim državljanstvom roditelja i dece, bez
obzira na njihovo prebivalište (stav 1).
Ukoliko su oni državljani različitih država, tačka vezivanja za merodavno pravo koje će urediti
njihove međusobne odnose je zajedničko prebivalište koje treba da bude u granicama jedne
države, a ne u istom mestu ili na istoj adresi(stav 2).
Ukoliko roditelji i deca nemaju zajedničko državljanstvo, niti prebivalište u istoj državi, primeniće
se pravo Srbije ako je dete ili jedan od roditelja državljanin Srbije (stav 3).
Ukoliko roditelji i dete nemaju zajedničko državljanstvo, a nemaju ni prebivalište u istoj državi, niti
je dete ili koji od roditelja državljanin Srbije, merodavno će biti pravo državljanstva deteta (stav 4).

30. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU OBAVEZE IZDRŽAVANJA U MPP-u

Materiju zakonskog izdržavanja uređuju multilateralne konvencije, kao što su: Haška konvencija o
pravu koje se primenjuje na obaveze izdržavanja prema deci iz 1956. godine, Haška konvencija o
pravu koje se primenjuje na obaveze izdržavanja iz 1973. godine, Haška konvencija o priznanju i
izvršenju odluka u materiji alimentacionih obaveza prema deci iz 1958. Godine i dr.
Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog odnosa - braka, roditeljstva, srodstva, i
cilj joj je davanje jednog lica drugom licu radi podmirivanja potreba za život ovog drugog.
Može se razlikovati pet pravnih kategorija koje uključuju određene vidove obaveze izdržavanja i
koje imaju zaseban kolizioni tretman i to:
- izdržavanje među bračnim partnerima,
- izdržavanje u vanbračnoj zajednici,
- izdržavanje između roditelja i dece,
- izdržavanje između usvojioca i usvojenika, i
 - izdržavanje između ostalih srodnika
Koliziono rešenje člana 40. ZMPP regulše odnose roditelja i dece, a i pitanja izdržavanja:
Prva tačka vezivanja je zajednički lex nationalis roditelja i deteta (dece). Ako oni ne bi bili
državljani iste države, slede tri supsidijame tačke vezivanja.
Najpre, zajednički domicil roditelja i dece, zatim, ako ne bi imali ni zajednički domicil, pravo Srbije -
ali pod pretpostavkom da bilo dete, bilo neki od rodite- lja ima državljanstvo Srbije i, konačno, ako
se nijedna od ovih tačaka vezivanja ne bi mogla primeniti, merodavan je leх nationalis deteta.
Do favorizovanja deteta dolazi samo u slučaju da roditelji i deca nisu državljani iste države, da
nemaju domicil u istoj državi, niti je bilo ko od njih državljanin Srbije.
Obaveza izdržavanja među srodnicima.Jedino bilateralni ugovor sa Mađarskom obuhvata ovu
oblas koji predviđa kao tačku vezivanja zakon državljanstva poverioca izdržavanja.
ZMPP prihvata rešenje da merodavno bude pravo državljanstva dužnika i postavlja kao tačku
vezivanja lex nationalis dužnika tzdržavanja.
Obaveza izdržavanja između usvojilaca i usvojenika . Izvori prava Srbije po ovom pitanju su
ZMPP, a od bilateralnih konvencija samo ona zaključena sa Francuskom gde je merodavan je lex
nationalis usvojioca.

31. MERODAVNO PRAVO ZA USVOJENJE SA ELEMENTOM INOSTRANOSTI

Supstancijalno uporedno pravo u materiji usvojenja daje povoda sukobu zakona zbog razlika koje
postoje po pitanjima pravne prirode usvojenja.
Poseban značaj imaju dejstva usvojenja, povodom kojih se postavljaju pitanja odnosa
usvojenika sa svojom prirodnom porodicom i odnosa usvojenika sa usvojiocem ili usvojiocima.
а) Merodavno pravo u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja
U uporednom kolizionom pravu su primetne dve tendencije to : lex fori i personalno pravo.
Lex fori je tradicionalno rešenje država common law sistema.
Personalno pravo opravdano je statusnom prirodom usvojenja, dejstvima koja nastaju za
usvojioca i usvojenika, važnošću priznanja odluke o usvojenju u drugim državama. Konkretna
rešenja se mogu svesti na ona koja predviđaju merodavnost prava državljanstva usvojioca ili
usvojilaca uz primenu prava državljanstva usvojenika u pogledu saglasnosti za usvojenje i na ona
koja propisuju kumulativnu primenu prava državljanstva usvojioca i usvojenika.
MPP Srbije predviđa merodavnost prava državljanstva usvojioca i usvojenika u vreme
zasnivanja, odnosno prestanka usvojenja gde daje koliziona rešenja za sledeće situacije:
(1) ako su usvojilac i usvojenik državljani iste države, merodavno je pravo njihovog zajedničkog
državljanstva;
(2) ako su usvojilac i usvojenik državljani različitih država, merodavna su kumulativno prava obeju
država;
(3) ako bračni partneri zajednički usvajaju, merodavna su kumulativno prava država čiji je
državljanin usvojenik i prava država čiji su državljani i jedan i drugi bračni partner.
b) Merodavno pravo za dejstva usvojenja
ZMPP merodavno pravo za dejstva usvojenja određuje u članu 45. Iz istih razloga kao i u
slučajevima dejstava drugih trajnih porodičnopravnih odnosa, tačka vezivanja je činjenica koja je
zajednička za usvojioca i usvojenika. Supsidijarna rešenja su:
(1) pravo zajedničkog državljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja;
(2) pravo države zajedničkog prebivališta usvojioca i usvojenika, ukoliko su državljani različitih
država u vreme zasnivanja usvojenja;
(3) pravo Srbije, ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojenik i usvojilac nisu državljani iste države,
niti imaju prebivalište u istoj državi, a jedan od njih je državljanin Srbije;
(4) pravo države čiji je državljanin usvojenik, ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojilac i
usvojenik nemaju zajedničko državljanstvo, ni prebivalište u istoj državi, niti je iko od njih
državljanin Srbije .

32. NASLEĐIVANJE SA STRANIM ELEMENTOM

Sukobi zakona koji nastaju iz razloga što prava različitih država na različite načine odreduju krug
naslednika, i što na različite načine ograničavaju slobodu raspolaganja imovinom za slučaj smrti,
veoma su učestani u međunarodnom naslednom pravu.
Različita prava na različite načine uređuju pitanje momenta prelaska zaostavštine na naslednike.
Krupne razlike postoje i u pogledu ustanove nužnog dela. U nekim pravima nužni deo i ne postoji,
te sloboda testatora nije u tom pogledu podvrgnuta nikakvim ograničenjima. U većini prava postoji
ustanova nužnog dela, ali se različito shvata priroda te ustanove, različito se određuje krug lica
koja imaju pravo na nužni deo, i različito se određuje obim nužnog dela.
Čest izvor sukoba zakona predstavlja i uzrast koji je potreban za sastavljanje testamenta. Neka
prava izjednačavaju godine potrebne za sastavljanje testamenta sa godinama za koje se vezuje
sticanje opšte poslovne sposobnosti, dok se u dragim pravima postavlja niža granica.
Statusna i naslednopravna pitanja su često povezana i uslovljavaju jedna draga, pa se javlja
dilema da li jedan problem valja shvatiti kao naslednopravno ili kao statusno, odnosno kao
porodičnopravno pitanje.
Sporno je i to da li se u pogledu sposobnosti za nasleđivanje primenjuje pravo koje je merodavno
za lični status, ili, pak, pravo koje je merodavno za nasleđivanje.
Problem kvalifikacije se često javlja i u vezi sa nužnim delom koji se u nekim
pravima tretira kao naslednopravna, a u drugim kao obligacionopravna kategorija.

33. KOLIZIONE NORME ZA NASLEĐIVANJE PO PRAVU SRBIJE

ZMPP kao opšti izvor merodavnog prava za nasleđivanje sa elementom inostranosti ovu oblast
reguliše odredbama čl. 30. i 31.
Član 30. ZMPP sadrži dve kolizione norme:
Za nasledivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti.
Za sposobnost za pravljerje testamenta merodavno je pravo države čije je državljanstvo
zavešlalac imao u momentu sastavljanja testamenta.
Norma iz stava 1. podjednako se odnosi na zakonsko nasleđivanje i na raspolaganje imovinom
za slučaj smrti putem testamenta. Testamentama sposobnost se određuje na osnovu norme iz
stava 2. člana 30, dok je forma testamenta i forma opoziva testamenta regulisana članom 31.

34. MERODAVNO PRAVO ZA ZAKONSKO NASLEĐIVANJE U MPP-u

Koliziona norma za zakonsko nasleđivanje u Srbiji je, lex nationalis ostavioca u vreme smrti. U
slučaju da je ostavilac u momentu smrti imao više državljanstava, relevantno državljanstvo se
određuje prema ZMPP gde će se srpskim državljaninom smatrati onaj bipatrid koji ima, pored
nekog stranog državljanstva, i državljanstvo Srbije.
Bipatrid koji ima dva ili više stranih državljanstava smatraće se da je državijanin one države u
kojoj ima prebivalište, a ako ne bi imao prebivalište ni u jednoj od zemalja čije državljanstvo ima,
smatraće se da je državljanin one države sa kojom je u najbližoj vezi.
Lica koja nemaju državljanstvo lex nationalis kao tačka vezivanja zamenjuje sa lex domicilii, a
ako to lice nema ni domicil, merodavno je pravo njegovog boravišta a ako nema ni boravište,
merodavno će biti pravo Srbije.
Do uzvraćanja i upućivanja će uvek doći, kada propisi strane zemlje čiji je državljanin ostaviiac
predviđaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil, a ostavilac je imao u
vreme smrti domicil u Srbiji, ili u nekoj trećoj zemlji.
Pravo državljanstva ostavioca u vreme smrti je lex causae za naslednopravna pitanja .
Lex causae za nasleđivanje određuje sledeća pitanja: krug lica koja mogu biti pozvana na
nasleđe, zakonski nasledni red, veličina delova, trenutak sticanja nasledstva, isključenje od
nasleđivanja, odricanje od nasleđa, odnosi sanaslednika, odgovomost za dugove ostavioca, da li
je imovinska masa zaostavština bez naslednika itd.
U pogledu pitanja kao što su: sposobnost da se bude naslednik, dostojnosti za nasleđivanje -
mišljenja su podeljena između merodavnosti prava koje uređuje status i prava koje uređuje
nasleđivanje.

35. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU TESTAMENTARNOG NASLEĐIVANJA

Testamentamo nasleđivanje sa stranim elementom obuhvata određivanje merodavnog prava za
testamentarnu sposobnost, određivanje merodavnog prava za sadržinska pitanja testamenta i
određivanje merodavnog prava za formu testamenta.
a) Merodavno pravo u pogledu testamentarne sposobnosti
Prema ZMPP merodavno je pravo države čiji je državljanin bio zavešlalac u momentu saslavljanja
testamenta. Pitanja koja se odnose na minimalnu starosnu granicu za raspolaganje imovinom za
slučaj smrti i na sposobnost za rasuđivanje zaveštaoca.
 Sudbina raspolaganja imovinom za slučaj smrti, kao trenutnog akta testatora, zavisiće od
vremena u kome je raspolaganje učinjeno. Testamentarna sposobnost se postavlja kao kolizioni
problem ne samo u trenutku sastavljanja već i u momentu modifikacije ili opoziva testamenta.
b) Merođavno pravo u pogleđu sadržaja testamenta
Sadržinska pitanja i punovažnost testamenta procenjuju se prema pravu državljanstva testatora u
vreme njegove smrti. Sadržinska punovažnost se ceni pema državljanstvu testatora u momentu
smrti. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti određuje: slobodu raspolaganja i oblike
raspolaganja imovinom zа slučaj smrti, ograničenja kruga lica koja mogu biti univerzalni ili
singularni sukcesori, određivanje kruga lica koja su nužni naslednici i veličina nužnog dela,
odgovornost za zaveštaočeve dugove, isključenje i lišenje nužnih nasiednika i td.
c) Merodavno pravo u pogledu forme testamenta
Pravo Srbije preuzelo pravila Haške konvencije o sukobima zakona u pogledu testamentarnih
odredaba iz 1961. godine.
Prema važećem pravu Srbije, prema Haškoj konvenciji, i ZMPP, testament će u pogledu forme
biti punovažan ukoliko ispunjava sledeće uslove:
1) pravo mesta gde je testament sastavljen,
2) pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja testamenta,
3) pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu smrti,
4) pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme sastavljanja testamenta,
5) pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme smrti,
6) pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme sastavljanja testamenta,
7) pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme smrti.
Pored ovih sedam altemativa, predviđena je i osma, kad su u pitanju nekretnine - a to je mesto
nalaženja nekretnina. Član 31. ZMPP dodaje preuzetim pravilima Haške konvencije još jednu,
devetu, altemativu - a to je lex fori, odnosno pravo Srbije.

36. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU STVARNIH PRAVA NA

NEKRETNINAMA
Opšte je prihvaćena tačka vezivanja Iex rei sitae. Ističe se da su nekretnine deo suverene države,
te se ne može dozvoliti da se njihov status procenjuje prema nekom drugom pravu, a ne prema
pravu suvereniteta čiji su deo. Stvarna prava na nekretninama cene se prema pravu zemlje gde se
nepokretnost nalazi. Načelno, taj zakon odlučuje o tome koja se stvama prava mogu konstituisati
na predmetnoj nekretnini i koji uslovi moraju biti ispunjeni za sticanje prava, prenos i njegov
prestanak.
Problem se javlja kada se nekretnine nalaze u različitim zemljama. Tada pravilo lex rei sitae
istovremeno ukazuje na dve države, dva prava. Ako su u pitanju stvame službenosti pod
„zakonom mesta nalaženja stvari" može se podrazumevati i zakon države gde se nalazi poslužno
dobro, ali i zakoni države gde leži povlasno dobro.
Države u kojima se nalaze nekretnine mogu imati različita pravila koja dovode do različitih rešenja
postavljenog stvarnopravnog pitanja. Neka prava роznaju а neka ne određene oblike susedskog
prava.
Smatra se da bi bilo logično da se da primat pravu države gde se nalazi ona nekretnina koja trpi
izvesna ograničenja. To bi u stvamim službenostima bilo pravo države u kojoj se nalazi poslužno
dobro. Iz principa restrikcije službenosti može se izvesti argumenat u prilog shvatanju da se pod
lex rei sitae u pitanju stvarnih službenosti podrazumeva mesto nalaženja poslužnog dobra.
Okolnost da nekretnine predstavljaju deo državne teritorije takođe sugeriše ovakvu soluciju.

37. STVARNA PRAVA NA POKRETNIM STVARIMA U MPP-u

Lex rei sitae je vladajuće koliziono rešenje. Kao alternativa, javlja se princip mobilia personam
sequuntur koji dovodi do primene prava državljanstva ili prava domicila vlasnika pokretne stvari.
Princip mobilia personam sequuntur je najranija alternativa za lex rei sitae. Javlja se u
srednjem veku i u početku se primenjuje na veće imovinske mase a zatim i na pojedinačne
pokretne stvari.
Ovaj princip dobija autoritativnu podršku od poznatog američkog pravnog pisca i sudije Vrhovnog
suda SAD Storija. Prihvaćen je i u nekoliko engleskih odluka krajem XVIII i početkom XIX veka ali
nije uspeo i da se duže zadrži u angloameričkom pravu.
Veoma je oštro kritikovan od Vehtera i Savinjija ali je prodrla u neke pozitivne zakonske tekstove
kao što je austrijski Opšti građanski zakonik iz 1811. godine. Pravo državljanstva vlasnika
pokretne stvari primenjivalo se i u Španiji do izmena Građanskog zakonika iz 1974. godine. U
anglo-američkom pravu podršku dobija i lex loci actus kao tačka vezivanja za stvarna prava na
pokretnostima ali nikada nje bila vladajuća.
Izraženo je mišljenje da bi korišćenje autonomije volje u ograničeniin okvirima moglo da doprinese
efilkasnijem rešavanju nekih problema, kao što su teškoće u vezi sa res in transitu ili „mobilni
sukob zakona".
lex rei sitae nije bez alternative u uporednoj teoriji, praksi i zakonodavstvu kada su u pitanju
stvama prava na pokretnim stvarima. Ova tačka vezivanja je vladajuća u svim evropskim pravima,
kao i u velikoj većini ostalih prava sveta. Ona je prihvaćena i u srpskom međunarodnom privatnom
pravu. Opšti imovinski zakonik za Cmu Goru predviđa lex rei sitae kako za nepokretne, tako i za
pokretne stvari. U posleratnom pravu se zalažu za lex rei sitae ne samo za nepokretne već i za
pokretne stvari. Ovo rešenje prihvata i ZMPP u članu 18.

38. STVARI U TRANZITU I MPP- u

Stvari u tranzitu je robu koja je u prevozu i nalazi se na teritoriji države koja nije ni izvozna zemlja,
ni uvozna zemlja, ili se nalazi u ničijem prostoru. Neophodno je da prevozni lanac obuhvata
najmanje tri zemlje i to izvoznu, tranzitnu i uvoznu da bi se roba na putu smatrala kao stvar u
prevozu, u smislu člana 18. stav 2. ZMPP.
Problem stvari u prevozu nastaje kada se stvar nalazi između zemlje odašiljanja i zemlje
opredeljenja, i to samo ukoliko se, u tom vremenu, zaključi određeni pravni posao čiji je cilj
konstituisanje nekog stvarnog prava na toj stvari. Pošto se stvarnopravna dejstva jednog ugovora
procenjuju po lex rei sitae, s jedne strane, i da je kontakt res in transitu sa teritorijom države
kroz koju proiazi sasvim privremen i površan, s druge strane pitanje je ima li i dalje opravdanja da
se ostane pri tom kolizionom rešenju.
Među zakonskim tekstovima u uporednom pravu koji eksplicitno predviđaju posebno rešenje za
res in transitu je su na pr. Zakon o međunarodnom privatnom i procesnom pravu Češke, Zakon
o primeni prava na međunarodne građanske, porodične i radne odnose, kao i na medunarodne
privredne ugovore DRNemačke iz 1975. Godine, Haška konvencija o merodavnom pravu za
prenos svojine kod međunarodne kupoprodaje telesnih pokretnih stvari iz 1958. godine, Građanski
zakonik Portugala iz 1966. Godine, Uredba sa zakonskom snagom o međunarodnom privatnom
pravu Mađarske iz 1979. godine
U teoriji najviše pristalica ima opredeljenje za lex loci deslinationis što prihvata i ZMPP.

39. STVARNA PRAVA NA HARTIJAMA OD VREDNOSTI I STVARNA PRAVA IZ

HARTIJE O VREDNOSTI U MPP-u
Stvarna prava na hartiji - Postoji široka saglasnost da je merodavno pravo mesto nalaženja
hartije - lex cartae sitae. Lex cartae sitae je poseban izraz za lex rei sitae u pogledu hartija od
vrednosti.
Pravilo lex cartae sitae valja dopuniti posebnim normama koje važe za slučaj „mobilnog sukoba",
kao i za res in transitu, da bi se dobilo adekvatno rešenje za stituacije u kojima se menja mesto
nalaženja hartije od vrednosti u toku procesa sticanja ili gubljenja stvarnog prava na hartiji.
Stvarna prava iz hartije
- Formiranje stvarnog prava iz hartije prilikom izdavanja hartije od vrednosti
Prvo pitanje u vezi sa stvarnim pravima iz hartije koje može dati povoda sukobima zakona je: da li
hartija od vrednosti sadrži stvarno pravo i kakva je sadržina tog stvarnog prava. Prema američkom
pravu i pravnoj teoriji merodavno pravo je pravo mesta nalaženja stvari u vreme izdavanja hartije.
Ovo rešenje se nameće jer mesto gde se nalaze stvari u vreme izdavanja hartije po pravilu
koincidira sa mestom izdavanja hartije od vrednosti koja inkorporiše stvamo pravo na tim stvarima.
- Sticanje stvarnih prava iz hartije od vrednosti prilikom prenosa hartije od vrednosti
Prilikom određivanja merodavnog prava za prenos stvarnih prava iz hartije - među kojima poseban
značaj imaju konosman i skladišnica - teške dileme nameće razdvajanje mesta nalaženja stvari i
mesta nalaženja hartije. Postavlja se pitanje kojem mestu nalaženja valja dati primat: lex rei sitae,
ili lex cartae sitael
U našoj teoriji je istaknuto mišljenje da bi trebalo primeniti lex rei sitae, kao tačku vezivanja . Ako
se primeni valjalo bi ga dopuniti posebnim pravilima za konfli mobil i za res in transitu, naročito
ako je reč o konosmanu.
40. ZNAČAJ ODREĐIVANJA MERODAVNOG PRAVA ZA UGOVORE
Pojedina prava poznaju odgovornost za prekid pregovora, ali se razlikuju kako u pogledu osnova
odgovornosti, tako i u pogledu uslova za njeno nastupanje.
Na nivou zaključenja ugovora razlikuju se razne vrste ponuda - ponuda na obećanje i ponuda
na radnju (common law). Mogući izvori sukoba zakona su i bitni elementi ponude i stepen njihove
određenosti, obaveznost ponude i vreme njene obaveznosti, mogućnost njenog opoziva, te uticaj
stečaja (smrti) na ponudu.
Kod prihvata, različito su regulisani uslovi, tj. stepen njihove saglasnosti sa ponudom i stepen
razlikovanja, opoziv prihvata i način njegovog komuniciranja.
Dok u većini prava ugovori mogu biti, načelno, neformalni, dotle neka prava zahtevaju pismenu
formu čim vrednost pređe određeni iznos, ili se pismena forma traži za određene vrste ugovora.
Tumačenje ugovora podleže raznim metodama (subjektivno i objektivno), a pojedine zemlje
prihvataju i različita pravila tumačenja.
Švajcarsko pravo vezuju prelaz rizika za momenat zaključenja ugovora, a Nemačko za prenos
svojine
Ugovori su osnovni instrument pravnog uobličenja prometa robe i usluga kako unutar iste
države, tako i na međunarodnom planu. Za učesnike u jednoj međunarodnoj transakciji značajno
je da im budu do detalja poznata prava i obaveze, kao i moguće posledice pojedinih radnji. To će
ostvariti samo ako je poznato koje će pravo biti merodavno za ocenu punovažnosti ugovora, kao i
za interpretaciju i dopunu njegovih klauzula.
Sigurnost i predvidljivost se može postići na dva načina:
- međunarodnom unifikacijom materijalnih pravila koja bi regulisala međunarodni promet
robe i usluga; ili
- preciziranjem i razradom, pa i unifikacijom kolizionih normi koje će ukazati na merodavno
nacionalno ugovorno pravo.
Sudovi svih zemalja čije je materijalno pravo unifikovano morali bi, u istoj pravnoj stvari donositi
ista rešenja.

41. AUTONOMIJA VOLJE I GRANICA AUTONOMIJE VOLJE SA STANOVIŠTA

MPP-a
Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava koje
će se primeniti za regulisanje njihovog ugovomog odnosa.
Kant smatra da je izvršenje preuzetih obaveza najviša moralna dužnost . Kuran je na stanovištu
da je preuzimanje obaveza u jednom sporazumu ujedno i preuzimanje obaveze prema Bogu.
Najvažniji praktični razlog za prihvatanje autonomije volje u međunarodnom privatnom pravu leži
u posebnim teškoćama pri utvrđivanju merodavnog prava za ugovore. Prihvatanje izbora koji su
učinile same stranke u ovakvoj situaciji predstavlja relativno lako i jednostavno rešenje, čvrstu
tačku na koju se sud može osloniti.
Autonomija volje je od ključnog značaja pri određivanju merodavnog prava za ugovore.
U načelu, autonomija volje se može koristiti u svim građanskopravnim i privrednopravnim
ugovorima. Mogu se stavljati a i stavljaju se određena ograničenja koja postoje u oblasti
međunarodnog transporta kao Konvencija o ugovorima o međunarodnom prevozu robe drumom
sklopljena u Ženevi 1955. godine po kojoj stranke ne mogu da ugovore primenu pravila drugačijih
od normi koje postavlja Konvencija.
Iz načina kako su formulisane kolizione norme ZMPP o ugovorima nameće se zaključak da je
autonomija volje isključena u onim ugovorima koji se odnose na nekretnine. U članu 20 koji
postavlja tačke vezivanja za 19 vrsta ugovora naglašeno je da postavljene tačke vezivanja dolaze
u obzir samo ako stranke nisu same izabrale merodavno pravo. Takvo pravilo nije, međutim,
postavljeno u vezi sa ugovorima čiji su predmet nekretnine. Ti ugovori su izdvojeni u poseban član
i za njih je predviđeno samo jedno koliziono rešenje - primena lex rei sitae.
Prema kolizionopravnom stanovištu, autonomija volje je svojevrsna tačka vezivanja koja
određuje merodavno pravo čije će se relevantne norme primeniti in toto, kako dispozitivne, tako i
imperativne norme toga prava.
Prema materijalnopravnom shvatanju autonomija volje podrazumeva, u suštini, istu širinu izbora
koju stranke imaju i u unutrašnjem materijalnom pravu.
42. PRAVNA OSNOVA AUTONOMIJE VOLJE I IZRIČITA I PREĆUTNA
AUTONOMIJA VOLJE U MPP-u.
Autonomija volje je ustanova pozitivnih međunarodnih privatnih prava. Njeno postojanje i granice
utvrđuju pravom države čije se međunarodno privatno pravo primenjuje.č
Ako se autonomija volje smatra tačkom vezivanja, okolnost preko koje koliziona norma foruma
određuje merodavno pravo za ugovorni odnos, onda ne može istovremeno postojati i neko drugo
merodavno pravo. Ako se merodavnim smatra neko drugo pravo, a ne ono koje su stranke
izabrale, onda u datom slučaju autonomija volje ne predstavlja koliziono resenje. Pravo ne deluje
na ljudske radnje u momentu kada se one preduzimaju, već u momentu kada se neki sud o njima
izjašnjava mada ima i drugačijih mišljenja. Osnov autonomije je u pravu zemlje čiji će sud biti
nadležan za budući spor. Prirodu i domašaj autonomije volje određuje lex fori.
 Izričita i prećutna autonomija volje
Izričita autonomija voIje postoji kada stranke izričito odrede koje će pravo biti merodavno.
U teorija i praksi se javlja i prećutna autonomija volje. To je kada se stranke nisu izričito
odredile koje će pravo biti merodavno, ali se iz ugovora i okolnosti slučaja vidi da su imale u vidu
jedno određeno pravo kao merodavno, da su htele da se primeni to pravo.
Dokazi prećutno izražene volje su:
1. izbor suda određene zemlje
2.okolnost da se stranke u svom ugovoru pozivaju na zakonske odredbe iz određenog prava ili
koriste neke karakteristične termine koji su osobenost nekog određenog prava,
3. korišćenje tipskih ugovora ili opštih uslova poslovanja zašnovanih na pravu određene zemlje,
4. izbor jezika ugovora,
5. izbor valute ugovora,
6. zajedničko ugovaranje mesta ispunjenja ili zaključenja ugovora,
7. zajednička nacionalnost ili sedište ugovarača itd.

43. PRAVO MERODAVNO ZA OCENU PUNOVAŽNIH UGOVOR

Svaki sporazum o izboru merodavnog prava i sam je ugovor, koji ne deli sudbinu glavnog ugovora
i kao takav, on mora biti rezultat slobodne volje ugovarača.
U novije vreme najveći broj pristalica među pravnim piscima ima tendencija po kojoj se sporazum
o izboru merodavnog prava ima ceniti po pravu koje je u ugovoru izabrano kao merodavno, i koje
će to i biti ukoliko je učinjeni izbor valjan .
Primena putativnog lex causae nosi u sebi jednu logičku nedoslednost zbog koje se često
napada . Kaže se da je ugovor o izboru merodavnog prava nelogično ocenjivati po pravu koje će
biti merodavno tek ukoliko je izbor valjan.
Tome se odgovara da je putativni lex causae jedan pozitivnopravni sistem čije postojanje ne
zavisi od preciznosti sporazuma stranaka. On objektivno postoji i ukoliko njegov izbor nije
punovažan. Prednost tog rešenjau tome što omogućava da se sva pitanja punovažnosti ugovora
podvedu pod jedno te isto pravo - ono koje je poznato još u momentu nastanka ugovora.
Međutim, ovakvo rešenje prati jedna napomena. Pitanje sposobnosti ostaje van domašaja
izabranog lex contractus. Prema tome, svaka od ugovornih strana, da bi dokazala da je imala
pravo da zaključi pogodbu o izboru merodavnog prava, može se pozvati na svoje pravo.

44. KOLIZIONE NORME ZA UGOVORE U ODSUSTVU AUTONOMIJE VOLJE –

LEX LOCI CONTRACTUS I LEX LOCI SOLUTIC
Autonomija volje je celishodan, ali nedovoljno korišćen istrument za određivanje merodavnog
prava.
U nedostatku izbora, sudovi i drugi organi primene određuju merodavno pravo pomoću
supsidijarnih tačaka vezivanja, koje su predviđene u kolizionim normama zemlje suda.
Koliziona norma je formulisana u fiksnoj formi ukoliko u sebi sadrži neposredno vezujuću tačku
vezivanja kao što su prebivalište, državljanstvo, mesto zaključenja ugovora i sl.
Koliziona norma je rukovodni princip ukoliko u sebi sadrži okvirnu tačku vezivanja. Konačna
odluka o izboru prava prepuštena je primenjivaču, a samo kao okvir, u kome se on ima kretati,
date su mu instrukcije za određivanje merodavnog prava.
Lex loci contractus - pravo mesta zaključenja ugovora, najstarija je tačka vezivanja. Nju
predlaže kao rešenje Bartolus, prihvatila ju je romanska teorija, da bi prodrla i u američku
doktrinu.
Ovo rešenje je bilo posebno opravdano u vreme kada je transport bio nerazvijen i ogromne
praktične teškoće su stajale na putu svake komunikacije, sem neposredne. Tada mesto
zaključenja ugovora predstavlja značajnu vezu i nema teškoća za njegovo utvrđivanje. Kasnije se
javlja, sve više teškoća u vezi sa lex loci contractus jer brzi razvoj saobraćaja i komunikacija
dovode do toga da mesto zaključenja ugovora može biti sasvim slučajno i teško je utvrditi koje će
se mesto smatrati mestom zaključenja ugovora.
Lex loci solutionis, zakon mesta ispunjenja, odnosno izvršenja ugovora, javlja se kasnije. Savinji
je pisao da je „svaka obligacija stvorena vidljivim činjenicama i da će svaka biti izvršena vidljivim
činjenicama - a one se događaju u određenom mestu.
Mesto izvršenja je lako utvrditi ako je to mesto određeno u ugovoru ili ako je do ispunjenja već
došlo. Spor često nastaje baš zbog neispunjenja, a strane ugovornice ne označuju uvek mesto
ispunjenja ugovora, čime daju povoda kvalifikaciji tog pojma i kontroverzama. U našem pravu, lex
loci solutionis se prihvata u ZPUP kao pomoćna tačka vezivanja.

45. SEDIŠTE DUŽNIKA I PRINCIP NAJBLIŽE VEZE U MPP-u

Poslednjih decenija, među tačkama vezivanja za ugovore u prvi plan naglo izbija domicil dužnika
prestacije.
Suština, biće svakog ugovora, određena je karakterističnom obavezom, prestacijom ugovora kao
tipa, dok ovu određuje ekonomski i sociološki bitna funkcija za zadovoljenje potreba.
Karakteristična je ona obaveza koja diferencira razne tipove ugovora i koja je prisutna u svakom
individualnom ugovoru određenog tipa.
Tokom poslednjih decenija XX veka domicil dužnika karakteristične obaveze prihvata se kao tačka
vezivanja u sve većem broju zemalja, ponegde u kombinaciji sa drugim rešenjima. Ovu tačku
vezivanja prihvata Haška konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore o međunarodnoj
prodaji robe iz 1986. godine.
 d) Princip najbliže veze
Princip najbliže veze je jedna od okvirnih tačaka povezivanja. Koliziono je rešenje, koje se javlja u
drugoj polovini XX veka i spada među one solucije koje je savremena praksa opravdala i koje se
široko primenjuju.
Vrednovanje veza pravnog odnosa nije unapred izvršio zakonodavac, već se to prepušta sudiji, s
tim što zakonodavac daje samo okvirna uputstva.
Sudiji se nalaže da ispita sve veze i da, imajući u vidu kako kvantitet, tako i kvalitet veza, utvrdi
sa kojim je pravom dati ugovorni odnos najtešnje povezan.
Osnovna prednost ovog rešenja je u tome što je sudu ostavljena mogućnost da primeni ono pravo
čija bi primena u datom konkretnom slučaju bila najlogičnija.
Ovaj princip prihvata i ZMPP, uz domicil nosioca karakteristične obaveze. U slučaju da nema ni
izričite ni prećutne autonomije voIje, sud će tražiti pravo koje bi ugovornici „nа umu imali da su o
tome mislili".

46. KOMBINACIJA PRINCIPA NAJTEŠNJE POVEZANOSTI I NEKE

NEPOSREDNO VEZUJUĆE TAČKE VEZIVANJA U MPP-u
Osnovna teškoća u vezi sa primenom principa najtešnje povezanosti je u tome što ova tačka
vezivanja omogućava različite interpretacije i time stvara pravnu nesigurnost. Da bi se ovi
nedostaci otklonili, a da bi se istovremeno zadržala prednost principa najtešnje povezanosti, u
zakonodavstvima su stvorene kombinacije ovog principa sa drugim, neposredno vezujućim
kolizionim merilima, čime se došlo do posebne vrste kolizione norme. Osnovna svrha ovih
kombinacija jeste da se istakne u prvi plan jedno vezivanje kao pretpostavljeno koje će sud
najčešće primeniti i koje će biti opredeIjujuće u slučaju sumnje.
Istovremeno se ostavlja mogućnost da sud odstupi od ovog pretpostavljenog rešenja kada je u
konkretnom slučaju jasno da ova veza nije dovoljno reprezentativna, karakteristična, i kada se vidi
da je neko drugo pravo ono sa kojim je ugovor najviše, najčvršće povezan.
Princip najtešnje povezanosti široko se koristi u našoj arbitražnoj praksi, a bio je prihvaćen i u
praksi sudova.
ZMPP je takođe zauzeo stanovište da u odsustvu autonomije volje rešenje treba tražiti u
kombinaciji principa najbliže veze i jedne neposredno vezujuće tačke vezivanja. Prema članu 20.
ZMPP, primenjuje se pravo domicila nosioca karakteristične obaveze „ако posebne okolnosti
slučaja ne upućuju na drugo pravo".
 Obe navedene okvirne instrukcije našeg pozitivnog prava omogućuju da sud traži najbližu vezu
mimo prava na koje ukazuje neposredno vezujuća tačka vezivanja.

47. MERODAVNO PRAVO U POGLEDU ZASTARELOSTI SA STANOVIŠTA

MPP-a
Pod zastarelošću se podrazumeva gubitak ovlašćenja usled protoka vremena da se zahteva
ispunjenje dok se sama obaveza se ne gasi.
U uporednom pravu ne postoji jedinstveno shvatanje o pravnoj prirodi zastarelosti, a ni
opšteprihvaćena tačka vezivanja. Mogu se razlikovati dva glavna, oprečna mišljenja o njoj.
Jedno je anglosaksonsko poimanje zastarelosti kao instituta procesnog prava. Ne zastareva
građanskopravni zahtev, već procesno ovlašćenje na podizanje tužbe. Stoga se na ovo pitanje
ima primeniti lex fori, kao i na druga procesna pitanja
Drugo je mišljenje da je zastarelost institut materijalnog prava. Zastarelost je ustanova
materijalnog prava na koju se primenjuje pravo koje je merodavno za sadržinu pravnog posla
odnosno pravne radnje povodom koje se postavilo pitanje njene zastarelosti.
Po ZMPP je neophodno na zastarelost primeniti pravo koje je merodavno za sadržinu pravnog
odnosa ili pravne radnje povodom koje se pitanje zastarelosti postavlja . Ovako određeno
merodavno pravo davaće odgovor na sva pitanja vezana za zastarelost: početak, trajanje, prekid
dejstva zastarelosti. Takođe odgovara i na pitanje da li je ustanova zastarelosti regulisana i
dispozitivnim, ili samo imperativnim propisima, tj. da li se zastara može isključiti, ili se rokovi mogu
promeniti sporazumom stranaka.
Naša zemlja je jedna od 50 zemalja članica Konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti
međunarodne kupoprodaje robe . U situacijama kada se sedište prodavca i kupca nalazi u
različitim zemljama ugovornicama, ili kolizione norme foruma vode primeni prava zemlje
ugovornice, sudovi će umesto nacionalnih pravila o roku zastarelosti primeniti konvencijski rok od
četiri godine .

48. ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA U POGLEDU FORME UGOVORA

Osnovna tačka vezivanja kojom se određuje merodavno pravo u pogledu forme ugovora je locus
regit actum, što znači mesto vlada činom.
Ovaj princip se pored ugovora odnosi i na druge pravne akte. Problem u primeni pravila locus
regit actum nastaje ukoliko se pita gde je mesto zaključenja distancionih ugovora, tj. ugovora
zaključenih inter absentes.
ZMPP ne sadrži odgovor na postavljeno pitanje ali tumačenjem zakona dolazi se do zaključka
da to pitanje treba rešavati kvalifikacijom po ZOO, tj. primenom teorije prijema: ako je prihvat
ponude primljen u Srbiji, tu je i mesto nastanka ugovora.
Opšte je prihvaćeno pravilo da se u pogledu ugovora čiji su predmet nekretnine princip locus
regit actum zamenjuje drugom tačkom vezivanja - lex rei sitae.
U ZMPP ovaj izuzetak od pravila locus regit actum nije postavljen na sasvim nedvosmislen
način. ZMPP ne postavlja posebno pravilo o formi pravnih poslova čiji su predmet nekretnine, već
govori samo o merodavnom pravu za „ugovore koji se odnose na nekretnine", i to u onom delu
zakona koji je, posvećen merodavnom pravu u pogledu prava i obaveza iz ugovora. Kada je reč o
ugovorima koji se odnose na nekretnine, forma tih ugovora će se ceniti prema lex rei sitae, a ne
prema locus regit actum.
Fakultativnost pravila locus regit actum znači da se forma ne mora ceniti prema pravu mesta
zaključenja ugovora, već da se može ceniti i prema nekom drugom pravu. Do primene prava
autonomije volje na formu ugovora može se doći na posredan i na neposredan način.
Ako stranke izaberu jedno pravo kao merodavno za ugovor u celini, ono dolazi u obzir,
posrednim putem, da bude primenjeno i na formu, kao lex causae, dopuna principa locus regit
actum u smislu pomenutih odredaba ZMPP, ZPUP ili ZOOSOVS.

49. CEPANJE UGOVORA I MPP

Do primene više prava na isti ugovor u osnovi može doći na dva načina:
a) Može sam zakon da postavi različite tačke vezivanja u pogledu različitih pitanja.
b) Na primenu više prava mogu da utiču i stranke. Na taj način što bi izabrale različita prava u
pogledu različitih delova ugovora, Što bi izabrale jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja, čime se
otvara mogućnost da se u pogledu ostalih pitanja primeni neko drugo pravo na koje ukazuju
kolizione norm foruma,
Cepanje ugovora javlja se u dva vida:
1. kao veliko cepanje kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora, od njegovog
rođenja do smrti (vertikalno cepanje) i
2. kao malo cepanje, kada se jedno pravo vezuje za prava i obaveze jednog saugovarača, a
drugo za prava i obaveze drugog (horizontalno cepanje).
Osnovni prigovor koji se stavlja cepanju statuta sastoji se u tvrdnji da je ugovor ekonomsko i
pravno jedinstvo, koje se narušava ukoliko se na njega primeni više prava, gubi se njegova
„ravnoteža.
Kontraprigovor pobornika cepanja je da ukoliko ravnoteža ugovora postoji, po definiciji, samo
ukoliko se jedno pravo primenjuje na njega, onda su ugovori sa stranim elementom odavno
neuravnoteženi, jer se procesno pravo, kod ovih ugovora, često razlikuje od materijalnog, a i
različita se prava primenjuju na pitanja forme i sadržine transakcija.
ZPUP i ZOOSOVS predviđaju i mogućnost da stranke doprinesu primeni više prava na isti
ugovor. U slučaju kada se ugovorne strane nisu sporazumele oko merodavnog prava ili izabrano
pravo nije moguće primeniti.
ZPUP predviđa mogućnost da se „nа ceo ugovor, ili na neki od odnosa koji proističu iz ugovora"
primene različite zakonske tačke vezivanja.
ZOOSOVS govori da će se pravo sedišta osigurača primeniti, između ostalog, i kada su stranke
izabrale merodavno pravo, ali se ono ne može primeniti па deo ugovora ili odnos iz ugovora.

50.KOLIZIONE NORME ZA UGOVOR O KUPOPRODAJI U MPP

U pogledu prava i obaveza kupca i prodavca primenjuje se, pre svega, pravo koje su stranke
izabrale kao merodavno - podrazumevajući da je izbor učinjen izričito ili prećutno.
U slučaju da nema ni izričitog ni prećutnog izbora, primeniće se pravo koje je najtešnje
povezano sa ugovorom, odnosno sa tužbenim zahtevom koji se postavlja iz ugovora. Tražeći
pravo sa kojim postoji najtešnja veza, sud ili arbitraža će se osloniti, pre svega, na lex loci
venditoris kao pomoćnu tačku vezivanja. Primeniće zakon sedišta prodavca, ukoliko nema jasnih
indikacija da je neko drugo pravo najtešnje povezano sa ugovorom.
ZMPP dodaje precizirajući i dopunjujući tačku vezivanja da se uzima u obzir sedište prodavca u
vreme kada je primljena ponuda.
Ako bi prodavac menjao domicil, u toku pregovora, relevantna može biti samo ona ponuda koja
je konačno dovela do zaključenja ugovora. Merodavno pravo će se odrediti prema domicilu koji je
prodavac imao u vreme kada je takva ponuda data.
U pogledu forme ugovora, polazno koliziono pravilo je locus regit actum. Ugovor će biti,
punovažan u pogledu forme i ako forma odgovara pravu koje se primenjuje na prava i obaveze.
Ako stranke izaberu merodavno pravo u pogledu forme, primeniće se to pravo. U pogledu
kupoprodaje nekretnina, merodavno je lex rei sitae umesto locus regit actum.

51. KOLIZIONE NORME ZA UGOVOR O PREVOZU

 Položaj i pravo država koje nemaju more, na pristup moru regulisan je i Konvencijom
Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982 , koja je stupila na snagu 1994. godine. Po njoj
kontinentalne države imaju pravo pristupa moru i sa mora radi korišćenja prava koja su priznata
Konvencijom. U pogledu prava i obaveza, ZPUP predviđa primenu prava koje su stranke izričito ili
prećutno izabrale.
 U oblasti vazdušnog transporta veoma su značajne međunarodne konvencije koje sadrže,
unifikovana materijalna pravila, ali i neke kolizione norme. Najznačajniji međunarodni sporazumi
su Varšavska konvencija o izjednačenju izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni vazdušni
prevoz iz 1929. godine i Čikaška konvencija o međunarodnoj civilnoj avijaciji iz 1944. godine.
Varšavska konvencija sadrži kolizionu normu u pogledu procenjivanja greške usled koje je
nastupila šteta - i kao rešenje predviđa lex fori.
Ako ni materijalnopravne ni kolizione odredbe konvencije ne pokrivaju postavljena pitanja
merodavno pravo će se odrediti prevashodno u saglasnosti sa odredbama Zakona o obligacionim
i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju iz 2011. Godine.
 Za Ugovor o železničkom transportu se primenjuju opšte norme i principi koji važe za
ugovore, kao i neka parcijalna pravila koje smo prihvatili u međunarodnim konvencijama.
U oblasti železničkog transporta je postignuta prilično široka unifikacija materijalnih pravila,
posebno u Konvenciji o prevozu robe železnicom i u Konvenciji o prevozu putnika i prtljaga
železnicom. 1980 godine ove dve konvencije se zamenjuju novom Konvencijom o međunarodnim
prevozima žeieznicom, zaključenom u Bernu.
 Ugovor o drumskom prevozu je sličan kao u železničkom i vazdušnom prevozu robe.
Konvencijom o drumskom prevozu robe, zaključenoj u Ženevi 1956. godine isključuje se
autonomija volje. Stranke ne mogu da ugovore ni materijalne klauzule, niti primenu merodavnog
prava, ako se na taj način odstupa od pravila Konvencije. Izuzetak predstavljaju samo čl. 37. i 38.
Konvencije, koji se odnose uglavnom na povraćaj naknada koje je isplatio prevozilac i od kojih se
može odstupiti. Ako Konvencija ne sadrži rešenje, ili nema uslova za primenu Konvencije,
primeniće se kolizione norme koje se primenjuju i u železničkom i vazdušnom prevozu što prihvata
i ZMPP.

52. ZEMLJE EU I RIMSKA KONVENCIJA

Prvi akt kojim su unifikovane kolizione norme za ugovore u Evropskoj zajednici bila je Rimska
konvencija o pravu merodavnom za ugovorne obaveze. Kako su procesi integracija u Evropskoj
zajednici napredovali, rasla su i ovlašćenja organa Zajednice u materiji međunarodnog privatnog
prava. Shodno tome je, na osnovu ovlašćenja iz člana 65. Ugovora o osnivanju Evropske
zajednice, Rimska konvencija pretvorena u Rim I Regulativu , autonomni izvor prava Evropske
zajednice (danas Evropske unije).
Odredbe Rim I Regulative primenjuju bez uslova reciprociteta. Kolizione norme Regulative
primenjuje se uvek, bez obzira na to da li primena kolizione norme vodi do prava zemlje članice
EU ili neke treće zemlje. Preduslov primene odredaba Rim I Regulative jeste postojanje elementa
inostranosti. Predviđeno je da se Regulativa primenjuje samo na ugovorne obaveze u građanskim
i trgovačkim stvarima koje izazivaju sukob zakona.
Neka pitanja, vezana za ugovorne obaveze su izričito isključena iz polja primene Konvencije i to
na:
1. pitanje statusa, poslovne i pravne sposobnosti fizičkih lica;
2. ugovorne obaveze nastale iz porodičnih odnosa, uključujući i obaveze izdržavanja,
3. obaveze nastale iz bračnoimovinskih režima, imovinskih režima ustanova sličnih braku,
obaveze nastale iz zaveštanja i nasleđivanja,
4. obaveze proizašle iz menica, čekova i drugih hartija od vrednosti;
5. arbitražne i prorogacione sporazume;
6. pitanja regulisana pravom trgovačkih društava;
7. pitanje da li zastupnik može da obaveže principala i da li organ kompanije može ovu da
obaveže u odnosu na treće lice;
8. pitanja vezana za konstituisanje trasta i odnose u njemu;
9. obaveze nastale pre zaključenja ugovora i
10. ugovore o osiguranju.
Drugi jcentralni deo obuhvata odredbe o određivanju merodavnog prava dok treći deo čine
završne odredbe.

53. PRIVATNE KARAKTERISTIKE KOLIZIONIH NORMI ZA UGOVORE U

NAŠEM MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU
ZMPP postavlja tačke vezivanja za 19 ugovora u članu 20. čemu treba dodati pravilo iz člana 21.
za ugovore koji se odnose na nekretnine, kao i opštu klauzulu iz poslednje tačke člana 20, koja se
odnosi na ugovore koji u drugim odredbama ZMPP nisu posebno navedeni.
Prva i osnovna tačka vezivanja koju u pogledu ugovora prihvata ZMPP jeste autonomija volje
gde se ne precizira domašaj autonomije volje - to je prepušteno teoriji i praksi.
Postavljeno je samo pravilo u pogledu ugovora koji se odnose na nekretnine - u pogledu takvih
ugovora stranke ne mogu da biraju merodavno pravo. ZPUP i ZOOSOVS precizno i detaljno
formulišu ograničenja autonomije volje.
Ako problem određivanja merodavnog prava nije rešen pomoću autonomije volje, merodavno
pravo se određuje pomoću kombinacije principa najtešnje povezanosti i neke neposredno
vezujuće tačke vezivanja.
ZPUP, ZOOSOVS i ZMPP koriste različite neposredno vezujuće tačke vezivanja u kombinaciji sa
principom najbliže veze ili bez njega. ZMPP se oslanja na ideju da treba primeniti pravo domicile
nosioca karakteristične obaveze.
 Od toga postoje dva odstupanja:
- u ugovoru o transferu tehnologije tačka vezivanja je sedište primaoca tehnologije;
- u potraživanju iz ugovora o radu merodavno je pravo države u kojoj se rad obavlja a ne pravo
države domicila onog koji obavlja rad.
Za ugovore koji nisu posebno navedeni u ZMPP tačka vezivanja koja se primenjuje u
kombinaciji sa principom najbliže veze je prebivalište (sedište) ponudioca u vreme prijema
ponude.
U pogledu forme ugovora, naše pravo postavlja dve tačke vezivanja: locus regit actum i lex
causae. Ugovor će u pogledu oblika biti punovažan, ako je punovažan bilo po pravu zemlje gde je
zaključen, bilo po pravu koje se primenjuje za sadržinu ugovora. Izuzetak postoji samo u pogledu
ugovora čiji su predmet nekretnine - u tom slučaju primenjuje se lex rei sitae.

54. ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA MENICU I ČEK U MPP-u

Menica i ček spadaju među najvažnije i najšire korišćene instrumente platnog prometa i kredita.
Načela formalnosti i strogosti su posebno karakteristična za ove hartije od vrednosti.
Tu je neizvesnost u pogledu merodavnog nepoželjna, jer neka menična ili čekovna radnja, ili
sama menica ili ček mogu biti nepunovažni, mogu ostati bez efekta ako se lice koje preuzima
radnju držalo formalnosti nekog drugog prava, ne onog koje je merodavno.
Po pitanju menične pravne i poslovne sposobnosti, nema, uporednopravno posmatrano, većih
razlika od onih koje se pojavljuju po pitanju opšte pravne i poslovne sposobnosti pojedinca.
Jedine značajnije razlike su uočljive po pitanju ko može biti trasat po čeku, i tu se raziikuju tri
sistema:
1. trasat može biti svako lice,
2. trasat može biti banka i
3. trasat može biti banka ili lice koje ima svojstvo trgovca.
Značajnije razlike postoje po pitanju forme menice i čeka. Ova forma je pored značaja dokaza i
bitan sastojak same obaveze.
Sve ove razlike izazivaju potrebu za primenom kolizionih normi kojima će se sukobi zakona kod
menice i čeka regulisati.
Ulažu se napori da se ostvarivanje meničnih i čekovnih prava reguliše jednoobraznim normama pa
su donete ženevskie konvencije o menici i čeku 1930. i 1931. godine.
Donete su tri konvencije posvećene menici: Jednoobrazni zakon o menici, Konvencija o taksama
i Konvencija o sukobu zakona u materiji menice; i donete su tri paralelne konvencije koje pokrivaju
iste materije u oblasti čeka .
Menica i ček spadaju među one oblasti za koje imamo posebne razrađene kolizione norme u
našem pozitivnom pravu. Te norme se grupišu oko tri pitanja:
- menična (čekovna) sposobnost,
- forma meničnih (i čekovnih) obaveza,
- prava i obaveze kod menice (čeka).

55. ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA KVAZIKONTAKTE U MPP-u

Uporedno materijalno pravo u sferi kvazikontrakata, posebno neosnovanog obogaćenja, dosta
je različito. U pogledu kolizionog regulisanja sticanja bez osnova, teorija i praksa se suočavaju sa
nekim ozbiljnim alternativama. Jedna mogućnost je da se merodavno pravo traži sa oslonom na
neku vrstu „osnove" za neosnovano obogaćenje. Postoji razlog za sticanje koji može biti osnova:
Koja pravno nije punovažna, koja je očekivana, koja je prestala i koja je u zabludi pretpostavljena.
Kondikcijski zahtevi - Do neosnovanog obogaćenja će doći ukoliko se plati nepostojeći dug.
Treba smatrati da je za restituciju merodavno pravo koje je merodavno za odnos iz koga je dug
nastao, ili se pogrešno držalo da je nastao. Ukoliko je reč o postojećem ugovoru, po kome je došlo
do dvostruke isplate, moguća je i primena lex voluntatis-а, ukoliko su stranke, koristeći
autonomiju volje, izabrale merodavno pravo za svoj ugovor. Ukoliko dug nikada nije ni postojao
do merodavnog prava dolazi se na bazi supsidijarnih tačaka vezivanja koje važe za ugovore. To
važi i za slučajeve plaćanja duga pogrešnom poveriocu ili plaćanja nedugovanog, ili više od
dugovanog.
Verzioni zahtevi - Pod „upotrebom stvari bez poslovodstva" su slučajevi u kojima se iskorišćena
stvar prestaje da postoji, ili joj se smanjuje vrednost. Za rešavanje sukoba zakona zakonodavac
se opredelio za primenu prava zemlje na čijoj su se teritoriji dogodile činjenice koje su dovele do
nastanka obaveze. Tu proizlazi primena zakona mesta nalaženja stvari (lex rei sitae) u momentu
njene upotrebe.
Poslovodstvo bez naloga - merodavno pravo se često traži preko lica koja se, u ovom odnosu,
javljaju kao poverilac i dužnik. Rim II Regulativa predviđa da je primarno rešenje da će se na
poslovodstvo bez naloga učinjeno u vezi sa odnosom koji već postoji između delovođe i
gospodara posla, a koji je u „bliskoj vezi" sa učinjenom radnjom, primeniti pravo merodavno za taj
postojeći odnos. Ako merodavno pravo nije moguće odrediti na ovaj način, biće merodavno pravo
zajedničkog redovnog boravišta koje su stranke imale u momentu događaja koji predstavlja osnov
naknade štete. Ako ni ovo ne daje rešenje, biće merodavno pravo mesta gde je radnja izvršena.

56. ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA GRAĐANSKO PRAVNE

DELIKTE U MPP-u
Građanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava međunarodne
razmene dobara i usluga i drugih međunarodnih kontakata.
Potencijalno merodavni pravni poreci često predviđaju veoma različite pravne posledice
nedozvoljenih radnji iz kojih je proistekla šteta. Krupne razlike postoje u pogledu procenjivanja
odgovomosti jer se u nekim državama polazi od subjektivne, u drugim od objektivne odgovomosti,
a postoje i brojna prelazna i kompromisna rešenja.
Povod sukobima zakona su različite vrste naknade štete koje predviđaju pojedina
zakonodavstva.
Koliziono regulisanje ove problematike bilo je, do skora veoma ujednačeno. Prvo specifično
koliziono rešenje za delikte koje beleži istorija međunarodnog privatnog prava zadržalo se veoma
dugo i bilo je gotovo jednodušno prihvaćeno kako u teoriji, tako i u praksi ubedljivo najvećeg broja
zemalja. To je bio princip lex loci delicti commissi, načelo da se primenjuje pravo države u kojoj
je izvršen delikt. Ovaj princip je i danas vladajući, no ta „vladavina" nije više obeležena klasičnom
jednostavnošću i uverljivošću. U novim socijalnim uslovima gde se smatra da treba primeniti pravo
mesta gde je delikt izvršen nije više razumljivo, javljaju se kontroverze, kreiraju se izuzeci i
stvaraju se konture alternativnih rešenja kako u teoriji, tako i u praksi a i u nekim
zakonodavstvima.

57. KOLIZIONE NORME ZA GRAĐANSKOPRAVNE DELIKTE U

NAŠEM MPP- u
U našem pozitivnom pravu osnovna koliziona rešenja sadrži ZMPP. Značajne su i norme Haške
konvencije o zakonu koji se primenjuje na saobraćajne nezgode iz 1971. godine, kao i kolizione
norme Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1998. godine, koje se odnose na naknadu
štete zbog sudara brodova.
Osnovno rešenje koje prihvata ZMPP je, Iex loci delicti commissi. Mesto izvršenja radnje treba
određivati in concreto. Ako je radnja pozitivna onda je to mesto u kome se nalazio štetnik u
momentu njenog preuzimanja. Ukoliko je negativna to je mesto u kome je štetnik imao da dela.
Povodom odgovornosti za opasnu stvar, to je mesto u kome se nalazila stvar u momentu kada se
otrgla kontroli.
Mesto na kome je posledica nastupila je mesto u kome je došlo do povrede zaštićenog dobra, ali
i pravo mesta nastanka štete, ukoliko to nisu ista mesta. Ako je podnet zahtev za naknadu izmakle
dobiti, smatra se da je posledica nastupa u prebivalištu tužioca, jer je to centar njegovih
ekonomskih interesa.
U slučaju dislokacije delikta primeniće se ono od dva ili više prava u konkurenciji koje je povoljnije
za oštećenog.
Po ZMPP je zadovoljen uslov protivpravnosti ukoliko je radnja takva po pravu mesta radnje, ili
mesta nastupanja posledice. Ukoliko su radnja i posledica vezane za više zemalja, dovoljno je da
pravo samo jedne od njih predviđa protivpravnost učinjene radnje.
ZMPP dozvoljava odstupanje od lex loci delicti samo u slučajevima u kojima je primena zakona
mesta delikta praktično nemoguća kao na pr. kada se događaj iz kojeg proizlazi štetna posledica
odigrao na brodu koji se nalazi na otvorenom moru. U takvim situacijama lex loci nije rešenje, jer
do delikta dolazi na mestu koje ne pripada nijednoj državi, nijednom pravu, te će merodavno biti
pravo države kojoj pripada brod ili vazduhoplov lex banderae.
Ukoliko se, pak, delikt dogodio u tuđim teritorijalnim vodama, ili luci, ili u stranom vazdušnom
pristaništu, povezivanje je po Iex loci delicti.
58. HAŠKA KONVENCIJA O MERODAVNOM PRAVU ZA DRUMSKE
SAOBRAĆAJNE NEZGODE
Konvencija se primenjuje na „građansku vanugovornu odgovornost koja proistekne iz
saobraćajne nezgode." Ova formulacija obuhvata sve oblike i vidove odgovornosti sem krivične i
ugovorne. Konvencija se odnosi i na određivanje merodavnog prava povodom imovinskopravnog
zahteva u krivičnom postupku. Jednako se odnosi na motorna i na nemotorna vozila. Potrebno je
da se saobraćajna nezgoda dogodila na javnim drumovima ili drugim površinama otvorenim za
javnost, ili na „privatnim" površinama na koje određena lica imaju pristup.
Norme Konvencije su ratifikacijom postale deo našeg međunarodnog privatnog prava i
primenjuje bez obzira na reciprocitet. U siučaju da se pravni odnos vezuje za više država, od kojih
jedna ima više pravnih područja, tačke vezivanja Konvencije biraju neposredno pravno područje
unutar države sa nejedinstvenim pravnim sistemom.
Haškom konvencijom su isključena su neka pitanja za koja se smatralo da iziskuju poseban
tretman, ili kojima se nije mogao postići konsenzus i kao što su: odgovornost proizvođača,
prodavca i servisera vozila, odgovornost vlasnika puta ili lica čiji je zadatak održavanje puteva, na
regresne zahteve između, na regresne zahteve i na subrogaciju u pogledu osiguravajućih
društava i dr..
Konvencija prihvata jednu kombinaciju lex loci delicti commissi i mesta registracije vozila, s
tim da ulogu osnovnog pravila zadržava lex loci delicti commissi. Primeniti će se zakon zemlje u
kojoj se dogodila nezgoda, ako se okolnosti slučaja ne bi mogle podvesti pod jedan od izuzetaka
koji upućuju na pravo zemlje registracije vozila.
Da bi došlo do primene prava mesta registracije vozila, treba da dođe do sticaja okolnosti
predviđenih u članu 4, koje se mogu podeiiti u dve grupe:
a) okolnosti koje se tiču vozila i aktera nezgode, i
b) okolnosti koje se tiču podnosioca zahteva, tj. lica prema kojem se javlja odgovornost.

59. POJAM I ZNAČAJ MEĐUNARODNE NADLEŽNOSTI: NADLEŽNOSTI I

SUKOBI NADLEŽNOSTI U MPP- U
Da bi rešila sud koje zemlje je nadležan da raspravlja po tužbi koja počiva na činjeničnom stanju
vezanom za inostranstvo, svaka zemlja donosi svoja pravila o tzv. međunarodnoj nadležnosti.
Reč je o privatnopravnim odnosima čija se zaštita ostvaruje pretežno pred sudovima i
arbitražama. Polazi se uvek, od propisa svoje zemlje, primenjuje sopstveno pravo (lex fori). Ne
može biti reči o povredi pravila o međunarodnoj sudskoj nadležnosti ako bi sudio, na primer, sud u
Beogradu, iako bi trebalo da sudi sud u Novom Sadu. U ovim slučajevima su povređeni samo
propisi o mesnoj nadležnosti Srbije.
Od međunarodne sudske nadležnosti može da zavisi, pre svega, ishod spora, jer sudovi svakog
pravosuđa polaze od sopstvenog međunarodnog privatnog prava. Primenjuju se norme domaće
države o pravima stranaca da stupaju u privatnopravne odnoseb kao i domaće kolizione norme od
kojih zavisi koje će pravo biti merodavno. Moguće je da se dobije spor u jednoj zemlji koji bi se
izgubio u drugoj zemlji, zbog različitih pravila o određivanju visine naknade i td.
Značaj međunarodne nadležnosti podvučen je i time što se bitno potenciraju pogodnosti, odnosno
nepogodnosti koje proizlaze iz činjenice da se spor vodi na jednoj teritoriji.
Zbog različitog značaja međunarodne u odnosu na druge, pre svega na mesnu, nadležnosti,
različita su i pravila koja regulišu dužnost suda da pazi na svoju nadležnost. Sud na svoju
međunarodnu nadležnost pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka. Ne može se oglasiti
nenadležnim, posle zakijučenja pripremnog ročišta mesno nenadležan sud, kao i stvarno
nenadležan viši sud koji je „prisvojio" predmet koji spada u stvarnu nadležnost osnovnog suda.

60. MEĐUNARODNA I MESNA NADLEŽNOST SUDOVA U MPP-u

Između međunarodne i mesne nadležnosti postoje određene sličnosti, pa se u mnogim
zakonodavstvima pravila o mesnoj nadležnosti primenjuju, putem analogije, i u funkciji pravila o
međunarodnoj nadležnosti. Zbog toga se događa da se međunarodna i mesna nadležnost ne
razlikuju po pitanjima u kojima je potrebno brižljivo razdvajanje ovih dveju kategorija.
Osnovna je razlika između međunarodne i mesne nadležnosti je u tome što pravila o
međunarodnoj nadležnosti vrše razgraničenja kompetencija pravosuđa država, a pravila o mesnoj
nadležnosti određuju koji će stvarno nadležan sud biti teritorijalno nadležan unutar iste države.
 Međunarodna i mesna nadležnosti je slična i u tome su njihova pravila veoma često identična,
da se oslanjaju na ista merila.
U Nemačkoj postoji posebna načelna odluka Vrhovnog suda Nemačke u kojoj je istaknut
princip da propisi nemačkog građanskog postupka o mesnoj nadležnosti istovremeno predstavljaju
i pravila o međunarodnoj nadležnosti.
ZMPR posvećuje mnogo prostora posebnim normama o međunarodnoj nadležnosti pa
predstavlja pokušaj da se na potpun način formulišu posebne norme o međunarodnoj nadležnosti.
Donošenjem ZMPP ukinute su posebne norme o međunarodnoj nadležnosti ZPP izuzev tada
važećeg člana 2. ZPP , koji je govorio o mogućnosti da se norme o mesnoj nadležnosti primenjuju
u funkciji normi o međunarodnoj nadležnosti. ZMPP danas sadrži posebne norme o medunarodnoj
nadležnosti, koje relativno potpuno uređuju problematiku nadležnosti srpskog pravosuđa.
61. KRITERIJUMI ZASNIVANJA MEĐUNARODNE NADLEŽNOSTI U MPP-u
Norme o međunarodnoj nadležnosti uvek su jednostrane. Države su načelno potpuno suverene pri
određivanju granica međunarodne nadležnosti svojih organa.
Nekada se smatralo da je sasvim dovoljan razlog zasnivanja nadležnosti to što se tuženi nalazi na
teritoriji države. Takvo Iice i njegova imovina lako su dostupni državnoj sili, što je olakšavalo i
kasnije izvršenje donete odluke. Danas najšire prihvaćen osnov nadležnosti (prebivalište ili redovno
boravište tuženog) ima poreklo u teoriji sile i prisustvu tuženog na određenoj teritoriji.
Drugi obzir koji jedna „dobra" norma o nadležnosti treba da zadovolji jeste to da bude pravična,
odnosno predvidljiva. Obziri pravičnosti sugerišu da pri određivanju osnova nadležnosti kriterijum
treba postaviti tako da nije dovoljna bilo kakva veza, već ona koja je dovoljnog intenziteta da posluži
kao osnov zasnivanja nadležnosti .
Ovakvi obziri diktiraju način konstruisanja norme o nadležnosti - ona treba da pod nadležnost
domaćeg pravosuđa podvede one sporove za koje postoji određeni interes da ih domaće
pravosuđe reši.
Interesi mogu biti različiti — da se reši spor sa kojim država ima veze, da se pruži stvarna sudska
zaštita domaćim subjektima, da se postupa u stvarima u kojima su dokazi domaćem sudu relativ-
no lako dostupni itd.
Najčešće korišćeni kriterijumi zasnivanja nadležnosti su prebivalište, odnosno sedište pravnih lica i
redovno boravište. Državljanstvo se smatra relativno neadekvatnom osnovom nadležnosti. Još je
ređa nadležnost koja se bazira na religijskoj pripadnosti .
Kao osnov nadležnosti javljaju se mesto nalaženja stvari, kako pokretne, tako i nepokretne
imovine, mesto zaključenja pravnog posla, mesto izvršenja pravnog posla i mesto delikta.
Nijedna od gore navedenih poveznica nije sama po sebi „dobra" ili „loša", te da svaka od njih može
poslužiti za postavljanje manje ili više odgovarajuće odredbe o nadležnosti.

62. DIREKTNA I INDIRIKTNA MEĐUNARODNA NADLEŽNOST; ISKLJUČIVA I

KONKURENTNA MEĐUNARODNA NADLEŽNOST U MPP-u
Direktna i indirektna međunarodna nadležnost rešava se, u momentu zasnivanja nadležnosti
za odlučivanje, da Ii je jedno pravosuđe uopšte nadležno, ima li pravo i dužnost da postupa u jednoj
stvari.
Pravila o indirektnoj nadležnosti se primenjuju nakon donošenja pravosnažne odluke, kada se
postavlja pitanje dejstva te odluke u nekoj drugoj državi. Tada će se primeniti norme o indirektnoj
nadležnosti te druge države u kojoj se traži priznanje sudske odluke da bi se utvrdilo da li je
pravosuđe, koje je donelo odluku bilo nadležno za donošenje odluke.
Srpska pravila o direktnoj nadležnosti određuju mogu li srpski sudovi da postupaju u jednoj
stvari; a pravila o indirektnoj nadležnosti određuju možemo li prihvatiti nadležnost stranog suda koji
je već doneo odluku, a koju treba priznati kod nas.
Isključiva i konkurentna međunarodna nadležnost isključuje nadležnost sudova drugih
država. Isključiva nadležnost se predviđa izuzetno, u siučajevima kada jedan pravni odnos ima
veoma snažne kontakte sa domaćim pravosuđem i postoji izrazit interes da se raspravljanje tih
odnosa režerviše za domaće sudove.
U slučajevima za koje se predviđa direktna nadležnost domaćeg pravosuda reč je o konkurentnoj
nadležnosti. To znači da postoji osnova za nadležnost domaćeg pravosuđa, ali time ne
isključujemo nadležnost drugog Najveći broj pravila o međunarodnoj nadležnosti su konkurentne
prirode.
U našem pravu pravilo o isključivoj nadležnosti predviđa član 47. ZMPP: Isključiva nadležnost
postoji kada je to ovim, ili drugim zakonom izričito određeno. Ovo pravilo se primenjuje
interpretativno nezavisno od vrste postupka.

63. OPŠTA I POSEBNA MEĐUNARODNA NADLEŽNOST

Opšta međunarodna nadležnost je nadležnost jednog pravosuđa za sve vrste sporova i drugih
postupaka. Najčešći osnov za zasnivanje opšte nadležnosti je prebivalište tuženog na određenoj
teritoriji. Neke države propisuju i druge kriterijume kao osnov opšte nadležnosti. Anglosaksonski
sudovi mogu nadležnost zasnovati na tome što je tuženom tužba uručena na teritoriji suda, bez
obzira na predmet spora i eventualno slučajan ili tranzitni karakter boravka tuženog.
Posebna nadležnost se nad tuženim zasniva van njegovog opšteg foruma, na osnovu nekih drugih
kontakata koje je ostvario sa forumom posebne nadležnosti. Ako takav kontakt postoji, zasnivanje
nadležnosti je opravdano, ali samo u određenoj vezi ili srazmeri sa kontaktom koji tuženi ima u tom
forumu.
Dakle, ako je osnov nadležnosti imovina, ona to treba da bude samo u pogledu tužbenih zahteva
koji se tiču te imovine, ili do visine njenog iznosa. Ako se nadležnost zasniva kao forum delicti
commissii, ona važi samo u pogledu zahteva za naknadu štete pričinjene tim deliktom itd.
Oslonac za opštu međunarodnu sudsku nadležnost je veza sa tuženim, ostvarena preko njegovog
prebivališta, a u nekim slučajevima i boravišta.
Prebivalište tuženog biće uvek dovoljna osnova za nadležnost srpskog suda. Ako u pamici ima
više tuženih koji imaju svojstvo materijalnih supamičara, dovoljno je da samo jedno od njih ima
prebivalište ili sedište u Srbiji da bi srpski sud zasnovao nadležnost za sve njih.

64. ZAKONSKI I SPORAZUMNO ODREĐENA MEĐUNARODNA NADLEŽNOST

U našem pravu postoje odredbe kako o sporazumu kojim stranke utvrđuju nadležnost stranog suda
(prorogacija strane nadležnosti praćena derogacijom domaće), tako i o sporazumu o nadležnosti
srpskog suda (prorogacija domaće nadležnosti praćena derogacijom strane).
Prorogacija nadležnosti je sporazum stranaka kojim one određuju sud neke zemlje koji će
odlučivati o nekoj njihovoj pravnoj stvari.
Sporazum o nadležnosti srpskog suda će biti valjan:
1. ako je makar jedna od stranaka državljanin Srbije ili pravno lice sa sedištem u Srbiji
2. ako nije posredi pravna stvar koja se tiče bračnih, porodičnih i statusnih odnosa .
Sporazum o nadležnosti stranog suda biće valjan:
1. ako je barem jedan od ugovarača strano fizičko lice, ili pravno lice sa sedištem u inostranstvu,
2. ako nije posredi pravna stvar iz oblasti bračnih, porodičnih i statusnih odnosa i
3. ako nije reč o sporovima za koje, po propisima našeg prava, postoji isključiva nadležnost srpskih
sudova.
Sporazum o nadležnosti može biti učinjen izričito (expressis verbis) i prećutno (prorogatio tacita).
Sporazum o međunarodnoj nadležnosti može biti zaključen posle nastanka spora, u vidu posebnog
pismena (prorogacionog ugovora), ili pre nastanka spora, još u momentu zaključenja ugovora o
osnovnom poslu u vidu klauzule u ugovom kojom se svi sporovi koji mogu nastati iz tog ugovora
poveravaju sudu određene zemlje (prorogaciona klauzula).

65. REŠAVANJE POZITIVNOG SUKOBA MEĐUNARODNE NADLEŽNOSTI

Najčešći oblik međunarodne sudske nadležnosti je konkurentna nadležnost. To znači da mogućnost
obraćanja sudovima Srbije ne isključuje, u načelu, mogućnost da se stranke u istom sporu obrate i
sudu u nekoj stranoj državi.
Smatra se da razlozi pravne sigumosti, koji se očituju u izbegavanju različitog suđenja i razlozi
ekonomičnosti postupka, koji se očituju u izbegavanju dvostrukog suđenja predstavljaju glavne
smetnje za istovremeno vođenje dva postupka u okviru istog pravnog sistema. Uvažavajući ova
dva razloga, naš zakonodavac je koncipirao pravilo iz člana 203. ZPP, po kome sud pred kojim je
parnica kasnije počela da teče odbacuje tužbu koja je pokrenuta o istom zahtevu između istih
stranaka.
Na međunarodnom planu bi jedna strana odluka imala dejstvo pravosnažno presuđene stvari na
području domaćeg pravosuđa, treba, pre svega, da prođe određenu proveru u postupku
egzekvature.
ZMPP je stanovište da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima određene procesne efekte.
Pravna posledica međunarodne litispendencijeje u tome da će srpski sud prekinuti postupak. Ako
strani sud okonča postupak meritornom odlukom i ona bude priznata u Srbiji, tužbu bi, pošto
postupak pred srpskim sudom bude nastavljen, trebalo odbaciti zato što je strana odluka kod nas
postala res iudicata. Ukoliko se strani postupak ne okonča meritorno ili se meritorna odluka ne
prizna u Srbiji, prekinuti postupak pred našim sudom bi se nastavio.
 Postupak se ne prekida po službenoj dužnosti, već će sud to da učini samo po predlogu bilo koje
od stranake.
Prigovor litispendencije može uložiti i tužilac koji se može „predomisliti" u pogledu nadležnosti. Da bi
sud uvažio prigovor međunarodne litispendencije potrebno je:
(1) da je prvo, ranije, pred stranim sudom pokrenut postupak,
(2) da je u pitanju spor za koji ne postoji isključiva nadležnost srpskih sudova;
(3) da između Srbije i zemlje u kojoj je ranije pokrenut postupak postoji uzajamnost.

66. PRAVILA O MEĐUNARODNOJ NADLEŽNOSTI REGULATIVE BRISEL I.

Postupak unifikacije građanskog procesnog prava EU otpočeo je donošenjem Briselske
konvencije o nadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima
iz 1968.godine.
Osnovne ideje Brisel I Regulative ostale su iste u odnosu na Briselsku konvenciju.
Crna i bela lista. - Dupli standard BR ogleda se najpre u načinu na koji se tretira nadležnost.
Prema licima koja imaju domicil u EU nadležnost se može zasnovati samo po odredbama BR .
BR daje „belu listu" odobrenih osnova nadležnosti, i jedino se one mogu koristiti kada se tuži
neko ko živi u EU. Aneks I BR čak navodi i „crnu listu" kriterijuma nadležnosti sadržanih u
nacionalnim zakonima, a sama Regulativa eksplicitno zabranjuje korišćenje tih kriterijuma za
zasnivanje nadležnosti protiv tuženika koji imaju domicil u EU.
Osnovno i glavno pravilo jeste da tuženi koji je domiciliran u nekoj od zemalja EU treba da bude
tužen u zemlji u kojoj ima domicili. On može biti tužen i van zemlje svog domicila na osnovu
taksativno nabrojanih osnova posebne nadležnosti koje sadrži BR.
Za utvrđivanje da li fizičko lice ima prebivalište u nekoj od država EU primenjivaće se pravo te
države . Domicil kompanije određuje se prema statutarnom sedištu, mestu centralne administracije
ili glavnom mestu poslovanja .
Pored opšte nadležnosti zemlje gde tuženi ima domicil, BR predviđa i kriterijume posebne
nadležnosti, dakle, forume u kojima neko može biti tužen i van zemlje svog domicila.
U sporovima iz ugovornih obaveza može se tužiti u forum loci solutionis sporne obaveze,
Prilikom prodaje robe, to će biti mesto gde je roba isporučena, ili je trebalo da bude ispomčena,
U sporovima iz izdržavanja nadležan će biti sud prebivališta ili uobičajenog boravišta poverioca
izdržavanja.
Za delikte i kvazidelikte biće nadležan i forum delicti commissii, što obu- hvata i mesto radnje i
mesto posledice .
Brisel I Regulativa poklanja posebnu pažnju zaštiti strane koja se percipira kao slabija (potrošači i
zaposleni, ali i osiguranici, korisnici ili držaoci polise osiguranja).

67. POJAM PRIZNANJA I IZVRŠENJA SUDSKIH ODLUKA

Priznati i izvršiti stranu presudu znači izjednačiti je u dejstvima sa domaćim odlukama. Najvažnija
dejstva odluke mogu biti pravosnažnost, izvršnost, konstitutivnost i činjenično i intervencijsko
dejstvo. Ima presuda koje se mogu samo priznati a to su odluke u statusnim stvarima ili odluke
kojima se odbija tužbeni zahtev. Priznanje i izvršenje stranih odluka javlja se u granicama
međunarodnog privatnog prava.
Ako presude ostaju bez dejstva van zemlje u kojoj su donete, to bi rnoglo da obezvredi čitav sistem
ostvarivanja i zaštite prava sa elementom inostranosti i moglo bi ozbiljno da uzdrma i međunarodnu
ekonomsku saradnju. U odnosima sa elementom inostranosti, sudske odluke često ne mogu da
daju efekte u državi u kojoj su donete, jer se lice ili imovina prema kojima treba da dejstvuju nalaze
u inostranstvu, dakle, van granica suvereniteta koji je doneo odluku.
Za dobar broj učesnika međunarodne razmene slobodna cirkulacija sudskih odluka je od vitalnog
značaja, kao i slobodan promet robe, usluga, kapitala i prava intelektualne svojine . Ako neka
država ne priznaje strane odluke, rizik i troškovi poslovanja sa licima u toj državi se povećavaju. Na
dugi rok efekat je smanjenje obima trgovine i stranih investicija .
68. PRIZNANJE I IZVRŠENJE STRANIH SUDSKIH ODLUKA PREMA SRPSKOM
PRAVU
Članovi 86-96. i član 101. ZMPP su naši su osnovni izvori normi o priznanju i izvršenju stranih
sudskih odluka. ZMPP navodi pretpostavke (smetnje) za priznanje strane sudske odluke, odnosno
za izjednačenje strane pravosnažne sudske odluke sa domaćom pravosnažnom sudskom odlukom.
Uslovi za dobijanje dozvole izvršenja na osnovu strane sudske odluke nisu posebno navedeni u
ZMPP, ali član 96. postavlja pravilo prema kojem se izvršenje strane sudske odluke vezuje za iste
pretpostavke koje se traže za priznanje strane sudske odluke, plus pretpostavka svojstva izvršnosti.
Prema tome, izvršenje se takođe uslovljava pretpostavkama navedenim u čl. 86-92, uz dodatni
uslov da je odluka izvršna.
Pored ZMPP, izvore relevantnih propisa predstavljaju i brojne bilateralne, kao i neke multilateralne
konvencije. Srbija je ratifikovali multilateralne sporazume koji se bave, pre svega, materijalno-
pravnim pitanjima u određenoj oblasti, ali sadrže i neke odredbe o priznanju i izvršenju sudskih
odluka donetih u materiji konvencije.
Pod pojmom „odluke" koja je podobna za priznanje u Srbiji podrazumevamo odluku stranog
suda i odluke drugih, nesudskih stranih organa koje su po svom statusu i dejstvima izjednačene sa
sudskim, i to po pravu države u čije ime su donete. Pod zemljom porekla odluke podrazumevamo
zemlju u čije je ime odluka doneta, a ne zemlju na čijoj je teritoriji odluka doneta, mada će to,
najčešće, biti ista zemlja.
Prema stavu naše sudske prakse, svojstvo „inostranosti" ceni se prema trenutku kada je odluka
postala pravosnažna.
Za priznanje nije bitno kako se naziva odluka stranog organa — presuda, rešenje, ili se ona
obeležava na neki drugi način, niti je bitna vrsta postupka u kome se o građanskopravnom pitanju
odlučivalo.

69. POLOŽAJ STRANIH ODLUKA U SRBIJI SA STANOVIŠTA MPP-a

Gajmer iznosi da je priznanje inostranih odluka u načelu zamislivo samo na osnovu fikcije o
jednakovrednosti sudova celog sveta.
Američkom autor Kasad je stava da odgovor na pitanje da li će jedna država priznati dejstvo
presudama druge države zavisi pre svega od toga da li to služi ili ne služi interesima te prve države.
Zakon o parničnom postupku iz 1956. godine, čija su pravila o priznanju i izvršenju stranih odluka
važila sve do stupanja na snagu ZMPP, koristo je, u velikoj meri, tehniku bilateralizacije. Bilo je
postavijeno pravilo kojem se smatralo da je strani sud koji je doneo odluku bio nadležan onda kada
je svoju nadležnost zasnovao na način na koji se može zasnovati i nadležnost našeg pravosuđa.
Dejstva sudskih odluka nisu po svim pravima ista. Iz toga sledi pitanje - po kom se pravu
prosuđuju dejstva stranih odluka na domaćoj teritoriji?
U literaturi su se iskristalisala tri shvatanja.
1. Po prvom, priznata strana odluka se po dejstvima izjednačava sa odlukom suda zemlje
priznanja.
2. Po drugom shvatanju se „pozajmljuju " dejstva iz pravnog sistema države odluke, te priznata
strana odluka ima ista dejstva koja ima i u zemlji čiji ju je sud doneo.
3. Po trećem shvatanju se priznanja strane odluke procenjuju kumulativnom primenom prava
zemlje odluke i zemlje priznanja, a po principu obične kumulacije.
Pored tri osnovna polarizovana shvatanja, postoje i kombinacije teorija. Pre donošenja ZMPP,
shvatanja u jugoslovenskoj teoriji bila su podeljena. Ka teoriji proširenja dejstva su naginjali Ajzner,
Cigoj i Poznić , dok su Jezdić, Grbin, Triva i Juhart zastupali teoriju upodobijavanja .
Prema ZMPP Strana sudska odluka izjednačuje se sa sudskom odlukom Srbije i proizvodi pravno
dejstvo u Srbiji samo ako je prizna sud Srbije.

70. USLOVI (SMETNJE) ZA PRIZNAVANJE STRANIH ODLUKA U SRBIJI –

MEĐUNARODNA NADLEŽNOST SUDA KOJI JE DONEO ODLUKU
Da bi bila priznata i proglašena izvršnom, strana sudska odluka treba da ispuni određene
uslove koje navode naši pozitivni propisi. To su smetnje koje se tiču nadležnosti stranog suda,
pravosnažnosti, odnosno izvršnosti odluke, prava odbrane, odsustva pravosnažne domaće odluke
ili ranije započetog postupka u istoj stvari, javnog poretka i reciprociteta.
Skoro svi uslovi formulisani su u formi smetnji priznanja. Teret dokazivanja prebačen je sa lica koje
pokreće postupak na lice protiv koga je odluka doneta, na dužnika, jer njemu ide u prilog da dokaže
postojanje ovih smetnji, sa svim konsekvencama neuspeha: ako ih ne dokaže,sud će uzeti da one
ne postoje i usvojiće zahtev za priznanje strane odluke. Sud da po službenoj dužnosti utvrđuje
postojanje smetnji o kojima on vodi računa ех offo. Ako sud ne uspe da zaključi ništa o postojanju
smetnji smatraće da smetnje ne postoje i usvojiće se zahtev za priznanje .
------------------------------------------
Ne postoji, saglasnost o tome kakve treba da su norme foruma pomoću kojih se ocenjuje
nadležnost stranog suda koji je doneo odluku. Postoji nekoliko tipova rešenja.
Prema jednoj varijanti, strani sud ne može da bude nadležan ako u datom sporu može da sudi i
domaći sud.
Po drugoj varijanti, pravila o direktnoj nadležnosti su izjednačena sa pravilima o indirektnoj
nadležnosti. To je koncept bilateralizacije, i to znači da će se priznati nadležnost stranog suda u
svim onim slučajevima u kojima je ta nadležnost bazirana na okolnostima koje bi opravdale i
nadležnost domaćeg suda.
Prema trećoj varijanti priznaće se nadiežnost stranog suda u svakom siučaju, sem ako je strani
sud postupio u sporu za koji je isključivo nadležno domaće pravosuđe. Na tom stanovištu je i
ZMPP.

71. PRAVOSNAŽNOST, ODNOSNO IZVRŠNOST SUDSKE ODLUKE;

POŠTOVANJE PRAVA ODBRANE; POŠTOVANJE JAVNOG PORETKA SA
STANOVIŠTA MPP-a
Strana sudska odluka koja pretenduje da bude priznata kod nas treba da bude pravosnažna, a
ako se postavlja i pitanje njenog izvršenja, onda treba da bude i izvršna. Da li je pravosnažna i
izvršna, ceni se prema normama zemlje u kojoj je odluka doneta. Pravosnažnost i izvršnost se
dokazuju potvrdom nadležnog stranog suda, koju je dužno da podnese lice koje traži priznanje,
odnosno izvršenje strane odluke.
-----------
Različita procesna prava ne pružaju iste šanse strankama prilikom izlaganja svojih stanovišta.
Principi i pravila dokaznog postupka, različita poimanja procesne ekonomije, nameću rešenja koja
ograničavaju prava stranaka da koriste sva moguća sredstva da bi izlagale i branile svoja
stanovišta.Krupne razlike postoje i u pogledu momenta do kojeg se određena procesna sredstva
mogu koristiti. Ovo naročito važi za postupak dostavljanja poziva i odluka, koji se, uporednopravno,
razlikuje. Provera poštovanja prava odbrane znači proveru da li je to lice uopšte dobilo šansu da
aktivno učestvuje u postupku.
Poštovanj prava odbrane, ceni se kroz ocenu ispravnosti dostavljanja. Ako poziv, tužba, ili rešenje
kojim je započet postupak nisu lično dostavljeni, neće se priznati strana odluka, izuzev ako bi lice
prema kome nije uredno izvršena dostava ipak učestvovalo u postupku.
-----------
Ako je strana odluka suprotna našem javnom poretku odbiće se priznanje i izvršenje strane sudske
odluke. ZMPP kaže da se neće primeniti strano pravo ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom
utvrđenim osnovama društvenog uređenja. U procesni aspekt javnog poretka spadaju sledeća
procesna načela: načelo saslušanja stranaka, načelo nezavisnosti i nepristrasnosti suda, načelo
zabrane donošenja odluka na prevaran način, načelo prava na žalbu i drugostepenu zaštitu, itd.
Na povredu javnog poretka sud pazi po službenoj dužnosti , a prema sadržaju u momentu
donošenja odluke o priznanju.
72. ODSUSTVO RANIJE ZAPOČETOG POSTUPKA PRED SRPSKIM ORGANIMA
U ISTOJ STVARI; UZAJAMNOST U MPP-u
Po ZMPP srpski sud će zastati sa postupkom priznanja do okončanja postupka po tužbi o istom
između istih stranaka, koji je ranije pokrenut pred srpskim nego pred stranim sudom . Reč je o
Litispendenciji u којој јe postupak ranije započeo kod nas, ali se strani sud pokazao ekspeditivnijim i
brže doneo odluku. Ako se srpski postupak okonča meritornom odlukom, ta odluka smesta postaje
res iudicata i strana odluka neće biti priznata. Ako se srpski postupak ne okonča donošenjem
meritorne odluke, postupak priznanja bi se nastavio.
------------------------------------
Da bi se strana odluka priznala treba da postoji uzajamnost između države u kojoj je odluka doneta
i Srbije. Naši sudovi će priznati i izvršiti samo odluke koje su poreklom iz zemalja sa kojima u tom
pogledu postoji reciprocitet.
Reciprocitet treba da je materijalni prema svojoj pravnoj sadržini što znači da će se prema stranim
odlukama postupati na način na koji se u zemlji porekla postupa sa našim sudskim odlukama.
Bitno je da se u stranoj državi vrši priznavanje naših odluka. Ipak, ako bi uslovi za priznavanje koje
postavlja strana država bili bitno stroži od uslova koje postavlja naša zemlja moglo bi se zaključiti
da ne postoji materijalni reciprocitet između dotične strane zemlje i Srbije u pogledu priznanja i
izvršenja stranih sudskih odluka.

73. POSEBNA PRAVILA O PRIZNANJU ODLUKA KOJA SE TIČU

STATUSA SA STANOVIŠTA MPP-a
 Posebni uslovi u pogledu statusnih odluka koje se tiču ličnog stanja srpskih
državljana
Kada je reč o ličnom stanju srpskog državljanina, prema članu 93. ZMPP ostaje kontrola koju su
uveli raniji propisi u pogledu saglasnosti strane odluke sa srpskim materijalnim pravom, ali uz dva
bitna ograničenja.
Ovakav pojačani vid kontrole ne dolazi u obzir samo u onim slučajevima u kojim bi, prema
kolizionim normama ZMPP, merodavno bilo srpsko materijalno pravo .
Strana odluka je podobna da bude priznata, ako materijalnopravno rešenje bitno ne odstupa od
rešenja do kojeg bi se došlo na osnovu srpskog materijalnog prava.
 Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana države porekla odluke
Ako je reč o statusnim odlukama koje se tiču državljana države porekla strane odluke, srpski sud
pred kojim se traži priznanje samo proverava da li su ispunjeni uslovi koji se tiču pravosnažnosti,
prava odbrane i odsustva srpske odluke ili ranije započetog postupka u Srbiji u istoj stvari. Smatra
se da je zemlja kojoj pripadaju strani državljani i najpozvanija da reši pitanja njihovog statusa.
Ovakav tretman ne dobijaju, strane odluke koje se pored ličnog stanja državljana države koja je
donela odluku tiču i ličnog stanja srpskog državljanina.
 Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana trećih država
ZMPP postavlja posebnu normu i za slučajeve u kojima je reč o statusu lica koja nisu ni državljani
zemlje porekla odluke, niti su državljani Srbije, već imaju državljanstvo neke treće države. Tada će
se strana odluka moći priznati samo ako ispunjava uslove za priznanje koji se postavljaju u pravu
države o čijim se državljanima radi.

74. POSTUPAK PRIZNANJA I IZVRŠENJA STRANIH SUDSKIH

ODLUKA PO SRPSKOM PRAVU
O priznanju stranih sudskih odluka kod nas može odlučivati samo sud koji može raspravljati na dva
osnovna načina: kao o glavnoj stvari i prejudicijalno i kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim
postupcima .
а) Priznanje kao predmet postupka
Za raspravljanje pitanja priznanja stranih sudskih odluka, u prvom stepenu, nadležni su viši ili
privredni sudovi . ZMPP reguliše pitanje mesne nadležnosti pre svega za deklaratorne i
konstitutivne, a u manjoj meri za kondemnatorne odluke, kakve će po pravilu biti većina.
Postupak se pokreće zahtevom za priznanje a okončava se rešenjem o priznanju. Priznanjem se
strana odluka izjednačava sa srpskom sudskom odlukom.
Postupak se pokreće po načelu dispozitivnosti, a za njegovo pokretanje ovlašćene su stranke iz
postupka pred stranim sudom. Predlagač mora uz zahtev podneti ugovor, sudsku odluku u originalu
ili overenom prepisu, sa odgovarajućim prevodom, ukoliko ona nije na jeziku koji je u službenoj
upotrebi u sudu. U zahtevu se navode podaci o strankama i odluci, te se prilaže i dokaz o
pravosnažnosti po pravu zemlje porekla odluke. Rešenje o priznanju deluje erga omnes i mora biti
obrazloženo. Nezadovoljna strana može uložiti žalbu u roku od 15 dana od dostavljanja odluke. O
njoj odlučuje viši sud (Apelacioni sud ili Privredni apelacioni sud).
b) Priznanje kao prethodno pitanje
Ako je o priznanju strane sudske odluke rešavano kao o glavnoj stvari, odluka suda obavezuje sve
druge organe. Ako to nije slučaj, svaki sud može o priznanju rešavati kao o prethodnom pitanju, sa
dejstvom samo za taj postupak iz čega sledi da ova solucija ne isključuje mogućnost naknadnog
podnošenja zahteva za priznanje strane sudske odluke, kao glavne stvari u vanpamičnom
postupku. O priznanju se, zavisno od glavne stvari, može raspravljati u parničnom ili vanpamičnom
postupku, po pravilima tih postupaka, s tim što je svaki sud vezan pretpostavkama za priznanje
sadržanim u ZMPP. Ako je o priznanju strane sudske odluke u Srbiji odlučeno kao o glavnom
pitanju i o tome doneto posebno rešenje, strana kondemnatoma odluka se u pot- punosti izvršava
kao da je domaća bez mogućnosti ponovnog ispitivanja pretpostavki za priznanje.

75. PRAVILA BRISEL I REGULATIVE

I Regulativa (BR) se zasniva na principu gde je ujednačavanje propisa o nadležnosti osnov
„slobode kretanja sudskih odluka".
a) Sloboda kretanja svih odluka
BR stvara jedinstveni „evropski sudski prostor" na kome postoji slobodan promet odluka donetih u
građanskoj i trgovačkoj materiji. Olakšanim režimom priznanja i izvršenja BR može se koristiti svaka
odluka doneta u jednoj od zemalja EU.
Ovim su stvari za tuženike domicilirane van EU postale teže. Oni su i ranije mogli biti tuženi pred
nekim evropskim sudom na osnovu egzorbitantnih kriterijuma nadležnosti, ali su se barem mogli
nadati da će norme o indirektnoj nadležnosti ostalih država sprečiti lako priznanje i izvršenje ove
odluke u drugim članicama EU.
b) Zabrana preispitivanja nadležnosti
Da bi se priznala strana sudska odluka, potrebno je i da je ona doneta od međunarodno nadležnog
suda, a po kriterijumima prava zemlje priznanja. Instrukcije kojima zakonodavac zemlje priznanja
nalaže svojim sudovima kako će prosuđivati da li je sud zemlje odluke bio nadležan za režavanje
spora nazivaju se norme o indirektnoj nadležnosti. U režimu BR, sud zemlje priznanja nema uopšte
pravo da preispituje međunarodnu nadležnost suda koji je doneo odluku izuzev tri izuzetka.
Sporovi iz oblasti osiguranja, sporovi nastali iz potrošačkih ugovora kao i sporovi koji su u režimu
isključive nadležnosti potpadaju pod kontrolu nadležnosti suda priznanja.
c) Priznanje i izvršenje
Clan 33. BR glasi: Odluka doneta u nekoj od država potpisnica priznaje se u drugim državama
ugovornicama i za to se ne traži bilo kakav posebni postupak. Odlukom podobnom za priznanje po
BR smatra odluka koju je neki sud zemlje BR već doneo o priznanju odluke suda treće zemlje.
Smetnje priznanju predviđene su čl. 34, i 35. BR. One se svode na:
1. povredu javnog poretka zemlje priznanja
2. efekat res judicata;
3. nepoštovanje prava na odbranu;
4. povredu odredaba BR o isključivoj nadležnosti, ili o nadležnosti u potrošačkim sporovima i
sporovima koji se tiču osiguranja.
76. PITANJE IMUNITETA; IMUNITET DIPLOMATSKIH I KONZULARNIH
PREDSTAVNIKA I MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA; IMUNITET DRŽAVE SA
STANOVIŠTA MPP-a
Određene kategorije stranih lica imaju privilegije u postupku pred domaćim organima u smislu da
ostaju van domašaja domaće nadležnosti i postupka pred domaćim pravosuđem. Svrha tog
imuniteta je obezbeđivanje obavljanja funkcija i manevarskog prostora koje priznaje međunarodno
javno pravo, a njegova posledica na terenu međunarodnog privatnog prava je izuzeće od sudske
nadležnosti i od izvršenja. Krug lica koja uživaju imunitet i granice tog imuniteta određuje
međunarodno javno pravo.
Član 25. Zakona o pamičnom postupku glasi U pogledu nadležnosti domaćih sudova za suđenje
strancima koji uživaju imunitet u Republici Srbiji i za suđenje stranim državama i međunarodnim
organizacijama javnopravnog karaktera važe pravila međunarodnog prava.
 Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika, kao i međunarodnih organizacija,
postavljena su pravilima međunarodnog običajnog prava i pravilima multilateralnih međunarodnih
konvencija. Ovi subjekti uživaju veoma širok jurisdikcioni imunitet, kako od krivičnog, tako i od
građanskog sudstva.
Osnovni izvor normi u pogledu imuniteta su dve bečke konvencije: Bečka konvencija o
diplomatskim odnosima iz 1961. godine i Bečka konvencija o konzulamim odnosima iz 1963.
godine.
Diplomatski agenti uživaju imunitet od građanskog sudstva kako u pogledu službenih, tako i u
pogledu privatnih akata, izuzev u tri slučaja i to:
a) ako je reč o stvarnopravnoj tužbi
b) u postupku koji se odnosi na nasleđe
c) u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost
 Povećano angažovanje države i njenih organa u delatnostima trgovačkog karaktera i na
međunarodnom tržištu dovelo je do razvoja pojma restriktivnog ili funkcionalnog imuniteta koji
uskraćuje imunitet za akte ех jure gestionis. Državu mogu da tuže pred sudovima druge države
subjekti koji nisu državljani tužene države za akte komercijalnog karaktera.
Država uživati imunitet samo u vezi sa aktima ех jure imperii.