MEGATREND UNIVERZITET

-Fakultet za državnu upravu i administraciju-

Osnovne akademske studije,

Predmet: Osnovi Gradjanskog prava i stvarno pravo.
Nastavnik: Prof. Dr. Stanković Sanja.

ZASTUPNIŠTVO
-seminarski rad-

Beograd, 22.10.2013.

1
SADRŽAJ:
3) Pojam zastupništva
4) Razgraničenje zastupništva od sličnih instituta

5) Nastanak zastupništva

6) Pravna priroda zastupništva

7) Dejstva zastupništva

8) Supstitucija

10) Prekoračenje granica ovlašćenja

11) Zaključenje ugovora od strane neovlašćenog lica

2
 ZASTUPNIŠTVO
POJAM ZASTUPNISTVA
Da bi nastao pravni posao potrebno je da subject prava izjavi svoju volju.
Izjavljena volja proizvodi pravne posledice za stranu u pravnom poslu koja je licno
izjavila. Postoje slucajevi kada pravni subject nije u stanju da izjavi volju
neposredno. Razlozi zbog kojih neko lice nije u mogucnosti da svojom vooljom
stice prava I obaveze mogu biti pravni I fakticki. Pravni razlozi ogledaju se u
nemogucnosti lica da izjavi pravno relevantnu volju zbog nedostatka poslovne
sposobnosti (maloletnici I lica lisena poslovne sposobnosti). Postoje I fakticke
smetnje kao sto su : Prostorna udaljenost, odsutnost, zauzetost, preopterecenost,
pravno nevesto lice I sl. Navedeni razlozi I potreba nesmetanog odvijanja pravnog
prometa doveli su do nastanka zastupnistva kao posebnog pravnog instituta. U
savremenom pravu slucajevi zastupanja su brojni, a polje primene ove ustanove
siroko. Zastupnistvom se stvara mogucnost da lica koju su apsolutno ili relativno
poslovno nesposobna zakljucuju pravne poslove, kao I ona koja su inace poslovno
sposobna, ali ih iz odredjenih razloga (odsutnost, neukost I sl.) zakljucuju preko
zastupnika. Skoro svi pravni poslovi se mogu zakljucivati preko zastupnika izuzev
onih koji se zbog svog karaktera zakljucuju samo kada su strane licno u vezi.
Zastupnistvo je takav pravni odnos na osnovu kojeg jedno lice (zastupnik), u
granicama ovlascenja, preduzima pravne poslove u korist drugog lica (zastupani),
tako da sva pravna dejstva iz takvog pravnog posla prelaze na zastupano lice kao
da ga je ono licno zakljucilo. Kod zastupnistva treba razlikovati 3 lica. To su:
Zastupnik, Lice koje izjavljuje volju radi zakljucenja pravnog posla; zastuapni, lice
koje daje ovlascenje da se pravni posao zakljuci u njegovo ime I za njegov racun;
Trece lice, sa kojim zastupnik zakljucuje pravni posao (zastupnikov saugovorac),
za racun zastupanog. Zastupnistvo postoji ne samo za zakljucnje pravnih poslova
nego I za preduzimanje pravnih radnji. Kada je rec o pravnim poslovima
zastupnistvo se izuzetno ne moze ugovoriti za pravne poslove kod kojih je licni
karakter ugovoraca narocito naglasen, ili kada se na osnovu zakona zahteva da se
3
pravni posao zakljuci licno. Npr: Testamentalna izjava se ne moze dati preko
zastupnika. U pogledu zakljucenje braka potrebno je licno prisustvo oba verenika,
ali se u narocito opravdanim slucajevima moze dozvoliti zakljucnje braka samo u
prisustvu jednog od buducih supruznika I punomcnika drugog.

RAZGRANICENjE ZASTUPNISTVA OD SLICNIH

INSTITUTA

Zastupnistvo se razlikuje od slicnih instituta kao sto su posrednistsvto I komision

ili nezvanog vrsenja tudjih poslova. Ugovorom o posredovanju se jedno lice,
posrednik (mesetar), obavezuje da ce nastojati da nadje I dovede u vezu sa
nalogodavcem lice koje bi sa njim pregovaralo za zakljucenje odredjenog ugovora,
a nalogodavac se obavezuje da mu isplati odredjenu naknadu ako taj ugovor bude
zakljucen.Uloga posrednika je da stranke dovede u vezu da bi ove zakljucile neki
ugovor, a ne da kao zastupnik zakljucuje ugovor u ime zastupanog. Za razliku od
zastupnika koji postupajuci u okviru naloga stiti interese zastupanog, posrednik je
nepristrasan I stara se o interesa ne samo nalogodavca nego I treceg lica sa kojim
ga dovodi u vezu. Za razliku od zastupnika koji obavlja pravne radnje, posrednik
obavlja fakticke radnje. Ugovorom o komisionu se jedno lice, komisionar,
obavezuje da uz naknadu (proviziju), u svoje ime, a za racun I po nalogu komitenta
(nalogodavca), zakljuci jedan ili vise pravnih poslova. Kao I kod zastupnistva I kod
komisiong pravnog posla postoje tri lica: Komisionar, koji u svoje ime, a za racun
komitenta, zakljucuje neki pravni posao; Komitent, lice za ciji racun komisionar
zakljucuje neki pravni posao I trece lice koje sa komisionarem zakljucuje neki
pravni posao. Zastupnistvo treba razlikovati I od nezvanog vrsenja tudjih poslova
koje predstavlja preduzimanje pravnih I faktickih radnji za drugog bez njegovog
ovlascenja ako posao ne trpi odlaganje I predstoji steta ili propustanje ocigledne
koristi. Kod nezvanog vrsenja tudjih poslova razlikujemo dva lica: Gospodara posla
(dominus negotii) za koga se posao preduzima I nezvanog vrsioca ili poslovodju

4
bez naloga (Negotiorum gestor) koji bez ovlascenja obavlja posao za gospodara
posla jer posao ne trpi odlaganje. Za razliku od zastupnika koji preduzima samo
pravne radnje, nezvani vrsilac moze preduzimati I fakticke radnje. Za zastupnistvo
je potrebno ovlascenje za zastupanje, dok nezvani vrsilac obavlja posao bez
ovlascenja. Zastupnikom se ne smatra ni glasonosa (vesnk, tumac, nuntius), koji
samo prenosi tudju volju. Zastupnik preduzima pravni posao I pravne radnje za
zastupanog, a glasonosa samo prenosi volju drugog, sto se ne smatra pravnom,
nego faktickom radnjom. Zastupnistvo predstavlja znacajan pravni institute iz vise
razloga. Poslovno nesposobna lica bi bez ove pravne ustanove bila iskljucena iz
pravnog zivota, I ne bi bila u stanju da zakljcuju pravne poslove jer nisu u stanju
da izjave pravno relevantnu volju. S druge strane zastupnistvo omogucava
pravnim subjektima da istovremeno mogu da zakljucuju vise pravnih poslova na
razlicitim mestima. Medjunaordni pravni promet se ne moze zamisli bez
zastupnistva kao ni unutrasnja I spoljna trgovina. Ustanova zastupnistva je od
posebnog znacaja u zastiti interesa odsutnih lica kao I onih cije je mesto
prebivalista ili boravista nepoznato.

NASTANAK ZASTUPNISTVA
Rimsko pravo nije poznavalo ustanovu zastupnistva u danasnjem smislu. Prema
tadasnjem shvatanju pavni posao je prozivodio pravno dejstvo samo ako bi ga
stranke licno zakljucile. Postojao je mandat I zastupanje maloletnika. U
pretorskom pravu stvorene su mogucnosti posrednog zastupanja putem actions
adiectitiae qualitatis. Ovom tuzbom su treca lica mogla da traze ispunjenje
obaveze neposredno I od lica koje je zakljucilo pravni posao I od lica za ciji je
racun pravni posao bio zakljucen. Pretorsko pravo je ucinilo prvi korak u pravcu
razvitka ustanove zastupnistva. U srednjem veku zastupnistvo je bilo ograniceno I
tretirano kao ugovor o nalogu ili mandatu. Prve kodifikacije gradjanskog prava
(franscuski gradjanski zakonik iz 1804. I Austrijski gradjanski zakonik iz 1811.) nisu
prihvatile zastupnistvo kao opste prihvacen pravni institut, vec samo kao izuzetak

5
od pravila da svao zakljucuje pravne poslove I preduzima druge pravne radnje
licno za sebe. Nemacki gradjanski zakonik iz 1896. Je prvi definisao zastupnistvo u
smislu danasnjeg shvatanja ovog pravnog isnstituta, kao izjavu volje koju
zastupnik daje u ime zastupanog, postupajuci u granicama ovlascenja, a koja
obavezuje neposredno zastupanog. Kasnije kodifikacije gradjanskog prava su
prihvatile ovakovo shvatanje pojma zastupnistva. Nase pravo je u zakonu o
obligacionim odnosima, slicno nemackom, definisalo zastupnistvo kao mogucnost
da “ugovor koji sklopi zastupik u ime zastupanog lica u granicama svojih
ovlascenja obavezuje neposredno zastupanog I drugu ugovornu stranu”.

PRAVNA PRIRODA ZASTUPNISTVA

O Pravnoj prirodi zastupnistva se mnogo raspravljalo u pravnoj teoriji. Postoje
razlicite teorije, a spor se void oko pitanja ko je ugovorna strana u pravnom poslu
koji se zakljucuje u cilju ispunjena naloga; zastupnik ili zastupani. Najstarija teorija
koja je pokusala da objasni pravnu sustinu zastupnistva bila je teorija fikcije.
Prema ovoj teoriji zastupnistvo je fikcija. Zastupnik samo prenosi volju zastupanog
I tretira se kao glasonosa. Najznacajniji predstavnik ove teoriji bio je Savinji.
Prema teoriji volje koju je razvio PUHTA, pravni posao koji zastupnik zakljuci sa
trecim dejstvuje prema zastuoniku, s tim sto on nakndano prenosi na zastupanog.
Teoriju reprezentacije najdoslednije je prihvatao Vindsajd, prema kome je
zastuonik ugovorna strana, jer on izjavljuje svoju volju. VOlja zastupljenog je samo
naredjenje I ovlascenje za zastupanje dato zastupniku. Jering koji je pristalica ove
teorije smatra da se kod zastupnistva radi o dva pravna akta; nastanak pavnog
posla u kojem se zastupnik javlja kao stranka I izjavljuje volju koja ga obavezuje, I
dejstvo pravnog posla koje pogadjaju zastupanog. Ova teorija je prihvacena I u
nemackom gradjanskom zakoniku. Prema teoriji kooperacije volje, izmedju volje
zastupnika I zastupanog nema razlike, jer njihove volje “kooperiraju” , ali ukoliko
dodje do nesaglasnosti volja, mora se voditi racuna o interesima oba lica,
zasutpnika I zastupanog. (demog I mitaj) .Mesovita teorija (Mateus) povezuje
teoriju fikcije I reprezentacije pa ugovorna strana moze biti I zastupnik I zastupani

6
imajuci u vidu sadrzinu dobijenog ovlascenja. Ako postoji generalna punomoc,
ugovorna strana je zastupnik, a kod specijalne punomoci zastupani.

DEJSTVA ZASTUPNISTVA
Dejstva zastupnistva imaju za posledicu da ugovor koji zakljuci zastupnik u ime
zastuoljenog, u granicam dobijenog ovlascenja, obavezuju neposredno
zastupljenog I drugu ugovornu stranu, tj. Trece lice. Osobenost zastupnistva je u
tome da pravni posao sa trecim licem zakljucuje zastupnik, a posledice pravnog
posla, dejstva pravnog posla, pogadjaju neposredno zastupljenog. Iako zastupnik
izjavljuje svoju volju I pojavljuje se kao ugovorna strana sa trecim licem,
obligacioni odnos nastaje za zastupljenog I trece lice. Zastupnikova izjava volje
obavezuje zastupljenog samo ako je data u ime zastupljenog I u okviru datog
ovlascenja. Da bi zastupnistvo proizvelo pravno dejstvo, potrebno je da se ispune
sledeci uslovi: 1) Mora da postoji ovlascenje za zastupanje. Zastupnik se mora
pridrzavati granica datog ovlascenja.

2) Prilikom zakljucenja pravnog posla zastupnik istupa samostalno izjavljujuci

svoju volju. O nastanku pravnog posla, njegovom sadrzaju, pravnim posledicama
odlucujuca je saglasnost volja zastupnika I treceg lica, iako pravne posledice
pogadjaju neposredno zastupljenog I trece lice.

3) Da bi zastupnik izjavio volju potrebno je da ta volja bude pravno relevantna.

Zahteva se postojanje odredjene sposobnosti. U pravnoj teoriji postoji
nesaglasnost o tome, koji stepen sposobnosti je potreban. Prema nekim autorima
potrebna je potpuna poslovna sposobnost. Prema drugom misljenju dovoljna je
sposobnost za rasudjivanje, a nije neophodna potpuna poslovna sposobnost. Ovu
sposobnost mogu imati samo fizicka lica I sastoji se u sposobnosti da lice pravilno
prosudjuje zbivanja oko sebe, stvarnost koja ga okruzuje, I da na osnovu takvog
shvatanja donosi svoje odluke. Ima misljenja da zastupljeno lice mora da ima
takvu poslovnu sposobnost, kao da ono licno zakljucuje pravni posao kojeg je
poverilo zastupniku.

4)Na strani zastupnika se zahteva postojanje namere za zastupanje, tj. Svest I zelja
da zakljuceni pravni posao sa trecim licem proizvede pravna dejstva prema

7
zastupljenom. Pravna dejstva zakljucenog pravnog posla sa trecim treba da se
odraze u imovini zastupljenog lica.

5) Zastupnik je duzan da stranu sa kojom zakljucuje neki pravni posao za

zastupljenog, obavesti da istupa u ime zastupljenog. U slucaju spora neka dejstva
pravnog posla procenjuju se prema licosti zastupnika, a neka prema licnosti
zastupljenog. Posto pravni posao sa trecim zakljucuje zastupnik, prema njegovoj
licnosti se procenjuje da li je bio poslovno sposoban I da li je izjavio pravno
relevantnu volju. Ukratko, posto se pravni posao zakljucen preko zastupnika,
smatra pravnim poslom zastupljenog lica, pravne posledice takvog pravnog posla
koji zastupnik zakljucuje sa trecim licem, pogadjaju zastupljenog (njegovu
imovinu), kao da ga je on sam zakljucio.

PRENOSENjE OVLASCENjA ZA ZASTUPANJE

(SUPSTITUCIJA)
Prenosenje ovlascenja (supstitucija) postoji u slucajevima kada se ovlascenje za
zastupanje sa zastupnika prenese na drugo lice, njegovog zamenika (supstitut).
Posto supstitut vrsi ulogu zamenika prvobitnogzastupnika, njegova ovlascenja su
ogranicena samo na one pravne poslove, koji su bili povereni njegovom
prethodniku. To znaci da ovlascenje supstituta ne moze biti sire niti uze, od onoga
koje je zastupnik dobio od zastupljenoga. Dejstva pravnog posla kojeg zakljuci
supstitut sa trecim licem neposredno pogadjaju zastupljenog. Zakonom o
obligacionim odnosima predvidjeno je, da “zastupnik, ne moze preneti svoje
ovlascenje za zastupanje na drugo lice, izuzev kada mu je to dozvoljeno zakonom
ili ugovorom. Izuzetno on to moze uciniti ako je sprecen okolnostima da posao
licno obavi, a interesi zastupanog zahtevaju neodlozno preduzimanje pravnog
posla.” Izmedju zastupnika I zastupljenog postoji odnos posebnog poverenja, tako
da je zastupljeni zainteresovan da zastupnik licno zakljuci licno pravni posao ili da
preduzme pravnu radnju za njega. Zastupanje se poverava zastupniku, s obzirom
na njegove licne kvalitete (intuitu personae), I s toga je neprenosivo. Od pravila

8
da zastupnik licno treba da preuzme pravni posao naveli smo, da Zakon o
obligacionim odnosima, predvidja sledece izuzetke:

a) Zakonom se moze predvideti mogucnost prenosenja ovlascenja. Npr,

Zakonom o parnicnom postupku predvidja se: “Ako je stranka izdala
advokatu punomocje za vodjenje parnice, a nije blize odredila ovlascenja u
punomocju, advokat je na osnovu ovog punomocja, izmedju ostalog,
ovlascen, da prenese punomocje na drugog advokata ili da ovlasti drugog
advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku”.

b)
Ugovorom se, na osnovu izricitog ovlascenja zastupljenog, moze dozvoliti
zastupniku da u odredjenim slucajevima, prenese ovlascenje za zastupanje
na drugo lice.

c) Izuzetno od gore navedenih slucajeva zastupnik, moze samoinicijativno, ako

je sprecen okolnostima da posao licno obavi, a interesi zastupljenog
zahtevaju neodlozno preduzimanje pravnog posla, preneti ovlascenje za
zastupanje na drugog. U ovom slucaju radi se o tzv. Nuznoj supstituciji.
Zastupnik je odgovoran za radnje supstituta kao da ih je licno preduzeo,
osim u slucajevima kada je na supstituciju bio liscno ovlascen od strane
zastupljenog ili u slucaju, tzv. Nuzne supstitucije, kada je prema
zastupljenom odgovoran samo za nepaznju u izboru licnosti supstituta
(culpa in eligendo).

9
 PREKORACENjE GRANICA OVLASCENjA
Zastupnik je prilikom zakljucivanja pravnog posla ili preduzimanju pravne radnje
za zastupljenog duzan da postupa u okviru datog mu ovlascenja. Ako zastupnik
prekoraci granice ovlascenja koje je dobio od zastupljenog, takav pravni posao ne
obavezuje zastupljenog. Zastupljeni moze, pravni posao, koji je zakljucen preko
granica ovlascenja, naknadno odobriti. Ovaj vid odobrenja naziva se ratihabicija. U
koliko odobrenje bude dato zastupniku ili trecem licu, ono deluje retroaktivno u
koliko strane ne odrede drugacije. Povratno dejstvo u ovom slucaju znaci da su
proizvedena pravna dejstva ista kao da je zastupnik zakljucio pravni posao na
osnovu ovlascenja (ratihabitio mandato aequiparatur). Naknadno odobrenje
(ratihabicija), moze biti dato na izricit nacin ili precutno. Ono se moze prihvatiti ili
odobriti bez ikakvih izmena, tj. U onom obimu u kojem je pravni posao u
prekoracenju granica ovlascenja zakljucen. U kom roku zastupljeni treba da se
izjasni da odobrava pravni posao koji je zakljucen preko granica ovlascenja I kako
ce tumaciti cutanje, neizjasnjavanje, nakon proteka roka u kom je trebao da se
izjasni? Zakon o obligacionim odnosima predvideo je pravilo, da se za slucaj da
rok nije posebno odredjen, uzima da je to rok, koji je po redovnom toku stvari
potreban da se pravni posao te vrste razmotri I oceni. Ako se u tom roku
odobrenje ne da ili je zastupljeni odbio da se izjasni, smatrace se da je odobrenje
odbijeno. U koliko je druga ugovorna strana sa kojom je zastupnik zakljucio pravni
posao prekoracujuci granice ovlascenja, bila savesna, tj. Nije znala niti je mogla
znati za prekoracenje ovlascenja, moze necekajuci da se o pravnom poslu izjasni
zastupljeni, izjaviti da se ne smatra vezana tim pravnim poslom. Ako zastupljeni
odbije odobrenje, postavlja se pitanje kakva prava ima druga ugovorna strana sa
kojom je zastupnik zakljucio pravni posao prekoracujuci ovlascenje (trece lice).
Prema nasem pravu, ako je druga ugovorna strana bila savesna (nije znala niti je
mogla znati za prekoracenje ovlascenja), zastupnik I zastupani su solidarno
odgovorni za stetu koja joj je naneta prekoracenjem ovlascenja. Nemacki
gradjanski zakonik u ovakvim slucajevima daje pravo trecem savesnom licu da

10
zahteva ispunjenje zakljucenog ugovora od strane zastupnika koji je prekoracio
ovlascenja ili da trazi naknadu stete.

ZAKLjUCENjE UGOVORA OD STRANE NEOVLASCENOG LICA

Zakon o obligacionim odnosima regulisao je I slucaj zakljucenja ugovora sa trecim
licem kada zastupnik nije imao ovlascenje za zastupanje. Ugovor koji neko lice
zakljuci kao punomocnik u ime drugoga, bez njegovog ovlascenja, obavezuje
neovlasceno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Lice koje se
drugoj ugovornoj strani predstavi kao punomocnik, a za zakljucenje ugovora nema
nikakvo ovlascenje, naziva se lazni punomocnik ( Falsus procurator).
U slucaju da dodje do zakljucenja ugovora sa licem koje nema ovlascenje za
zastupanje, strana sa kojom je ugovor zakljucen moze zahtevati od neovlasceno
zastupanog da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava, a ako ga ni u
ostavljenom roku ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zakljucen. Strana koja je
zakljucila ugovor sa laznim punomocnikom ima pravo da od njega trazi naknadu
stete, ako je bila savesna, tj. U vreme zakljucenja ugovora nije znala niti je morala
znati da lice sa kojim zakljucuje ugovor nema ovlascenje za zakljucenje ugovora. U
parnicnom postupku sud je duzan da tokom celog postupka pazi da li je lice koje
se pojavljuje kao punomocnik ovlasceno za zastupanje. Ako utvrdi da lice koje se
pojavljuje kao zastupnik nema ovlascenje za zastupanje (lazni punomocnik),
ukinuce sve parnicne radnje koje je to lice preduzelo ako ih stranka u postupku
nije naknadno odobrila.

11