ОБЛАСТ Х1: Дејство уговора према трећима

110. Дејства уговора (уопште) Р.141 ЗОО28 А.359

- У чему се састоји дејство уговора: Уговор је акт сагласности воља којаи узрокује
одређене правне последице. Тачније, њиме се стварају права и обавезе одређена лица.
Уговором се могу стварати само имовинска (грађанска) права, и то не сва, већ само нека
од њих. Пре свега, уговор може продуковати облигациона права. Али се ваља поставити
питање има ли он моћ рађања и стварних права. Одговор на ово питање не може бити
категоричган, тј. њиме се творе искључиво облигациона права. За стварна права уговор је
само правни основ (iustus titulus), не и начин стицања (modus aquirendi).
- Да би се стекло стварно право, није довољан уговор о његовом уступању, већ поред тога
треба извршити и предају ствари на коју се право односи. То је тзв. систем традиције
(предаје), који је био у важности у римском прави, а и данас га се придржавају неки
правни системи, уклјучујући и наше право. По другом становишту дејства уговора не
ограничавају се на ствара облигационих права, већ могу изазвати и промене у
стварноправним односима. Самом сагласношћу воља која предсатља уговор преносе се и
стварна права са једног уговорника на другог. Услов је једино да ствар на коју се право
односи буде индивидуално одређена или барем индивидуализована. То је
консенсуалистички систем, којег се држи француски Грађански законик, законици
настали под његовим утицајем, као и англосаксонско право.
- Међутим по класичној Немачкој правној теорији, ствари стоје нешто другачије. По њему
су за пренос стварних рпава потребна два уговора између истих лица. Први уговор има
чисто облигационоправно дејство, и њиме се једна страна обвезује да на другу пренесе
неко стварно право (тзв. „посао обавезивања“). Он не мења стање стварноправног односа,
већ само припрема његову промену. До промене долзи тек кад уговорници закључе други
уговор, тј. уговор о преносу стварног права (тзв. „стварни уговор“). Овај је уговор „посао
располагања“, апстрактан је и у своме дејству потпуно независан од првог уговора, а
пренос стварног права почива искључиво на овом другом уговору, који је реалан јер
захтева предај уствари, одн. упис у земљишне књиге.
- Права која се стичу уговором су, по правилу, заштићена санкцијом. Што значи да се оно
што је обећано другој страни мора испунити.Ту идеју правници одражава се тврдњом да је
уговор „закон“. Њена је суштина у томе да је сваки уговорни квезан уговором исто онако
као што је везан и обавезама које произилазе из закона. Стога, ако не плати добровољно
свој дуг, следи осуда на плаћање и принудно извршење.
- 111.Лица према којима уговор дејствује: Без обзира на то што уговор има снагу закона,
он није закон у обичајеном смислу, већ је то у посебном смислу. Њега нису донели
државни законодавни органи у прописаном поступку, већ физичка и правна лица
сагласношћу својих воља, због тога он и не важи за све правне субјекте као што важи
државни закон, него само за неке од њих. Стога се поставља питање који су то субјекти.
а) Дејство уговора међу уговорницима: Уговор као закон, важи пре свега, за његове
творце, за лица која у њему учествују, тј. за уговорне стране (148.1). За остала, тзв. трећа
лица, уговор не производи ни права ни обавезе, јер је он за њих „туђи посао“ (alios acta),
који им не може ни шкодити ни користити (neque nocere neque prodesse potest). Теба
истаћи да се под појмом „треће лице“ у односу на уговор не обухватају сва она лица која
нису непосредно учествовала у његовом закључењу, јер и она могу имати својство
уговорне стране, нпр. лица која склапају уговор преко својих заступника, они нису трећа
лица јер је уговор њихов, не туђи.Стога се трећим лицима сматрају само она лица која у
његовом закључењу нису учествовала ни непосредно ни посредно (penius extranei).
Међутим, трећим лицима се не могу сматранти ни наследници страна уговорница, јер
уговор има дејство и за универзалне правне следбенике уговорних страна, изузев ако је
нешто друго уговорено, или шта друго произилази из природе самог уговора (нпр. institu
personae) (148.2).
б) Дејство уговора према трећима: Правило је да уговор делује међу
уговорницима и њиховим наследницима, међутим, то правило није апсолутно. До
одступања долази вољом лица која уговор закључују. Тако, уговорници могу уговорити да
дужник дуговану чинидбу изврши неком трећем, уместо другој уговорној страни, а
учешће трећег може имати двојак карактер: 1) он је само овапћен да прими чинидбу од
дужника, али нема право да захтева њено извршење, или 2) он стиче влстито право да
потражује чинидбу. Колика ће бити права трећег зависи од воље уговорника.
- Ако трећи учествује у изврђењу уговора без права да сам захтева чинидбу од дужника,
реч је о уговору о испуњењу трећем лицу или о неправом уговору у корист трећег. У
случају нејасноће важи претпоставка у прилог овог уговора, а на штету правог уговора у
корист трећег. Нпр: кад лице А купи у продавници радиоапарат и споразуме се са
продавцем да апарат буде испоручен непосредно лицу Б. Из овог уговора настаје обавеза
продавца само према купцу. Уколико се он њој не повинује, лице Б није овлашћено да га
на то натера тужбом. То право има једино лице А које је уговор и закључило. Ergo:
уговор о испуњењу трећем по својим правним карактеристикама и не представља посебну
врсту уговора, јер облигаицони однос не настаје између дужника (обећаоца) и трећег, већ
једино између дужника и друге уговорне стране. Зато овај уговор и не представља
изузетак од правила да уговор дејствује само међу уговорницима.
(-) У немачкој правн теорији, такође, птоји и уговор који твори обавезу заштте трећег.
Међутим, ни овим уговором се дужник не обавезује на чнидбу трећем, него једио своме
сауговорнику. Али ипак, он је дужан да сепри испуњењу чинидбе понаша са пажњом која
искључује моућност оштећења и одређених трећих лица, поред повериоца. Уколико је
прекрши и причини штету тим лицима, дужник је обавезан на накнаду штете непосредно
њима, и то по правилима уговорне одговорности. Трећа лица у овом случају постају
повериоци секундарног права на чинидбу. Ипак, уговорна заштита је ограничена на
одређени, ужи круг трећих лица. У њих спадају чланови домаћинства повериочевог и
лица која су са њим уи радном односу. Претпоставка је једоно да је дужник знао ил морао
знати за могућност да ће се и та лица користити његовом чинидбом (нпр. уговор о
превозу који је закључен у корист деце нарчиоца превоза). Стога, ако превозник не испуни
уредно обавезу имају право да траже надокнаду.

112. Уговор у корист трећег лица Р.143 А.361. ЗОО28

- Појам, порекло, примена и услови: Треће лице може учествовати у испуњењу уговора са
властитим тражбеним правом према дужнику. Оно се при том не појављује ни као
заступи ни као правни следбеник повериоца. Такав правни статус трећег лица одређују
саме стране уговорнице закључујући прави уговор у корист трећег лица. Њиме се чини
стварни изузетак од правила да уговор не дејствује према трећима.
- Уговор у корист трећег лица појавио се у доба већ развијеног промета добара и услуга.
Типипични су уговори о осигурању живота и поклон са налогом. Класично римско право
није знало за ове уговоре јер се држало начела alteri stipulari nemo potest. Ни енглеско
право, све до данашњих дана, није се могло помирити са уговором у корист трећег лица
као општим правним институтом, али најважније случајеве у којима се овај уговор
примењује (као што је нпр. осигурање) решва путем института Trust, који им директно
омогућује обраћање осигураваоцу. Труст је сурогат уговора у корист трећег лица.
- Уговором у корист трећег лица једна страна се обавезује другој да одређену чинидбу
изврши неком трећем, с тим што се трећи овлашћује да од дужника самостално и
непосредно захтева испињење уговора у своју корист. Код овог уговора разликују се три
лица: 1) оно које обећава да ће учинити нешто трећем, и које се назива обећалац или
проминент, 2) оно коме се такво обећање даје, а који се назива стипулант или промисар,
3) лице у чију корист прва два нешто уговарају, а које се зове корисник или бенефицијар.
- Трећи стиче право повериоца из уговора у чијем залључењу не учествује ни посредно ни
непосредно. За настанак тог права није потребна ни његова воља ни његово знање, па ни
његова пословна способност. Штабише, то може бити и лице које још није ни рођно, одн.
предушеће које није основано. Трећи то право може да не прихвати право које му се нуди,
тј. да га одбије (тад се узима да га никад није ни стекло), али ако изјави да га прихвата,
стипулант више не може, без његове сагласности, ни опозвати ни изменити корист која је
за њега уговорена (150.1). У сваком случају, ако трећи одбије корист која је уговорена за
њега, или је уговарач опозове, корист припада уговарачу, ако није другачије уговорено
или не произилази из природе уговора (152). Тако ће опозивање бити мочуће ако је
уговорено. Међутим, ово ограничење не важи за уговоре којима се промитент обавеже да
ће учинити нешто у корист трећег тек после смрти стипулантове. Такву корист стипулант
може опозвати у свако време, па и тестаментом, ако из самог уговора или из околности не
произлази што друго (150.2).
- Дејство уговора у корист трећег: Уговор у корист трећег производи, као што је већ
речено, правне односе између три лица:
А) Однос проминента и корисника: У овом односу проминент има положај
дужника, а корисник положај повериоца. Корисник је овлашћен да од проминента
непосредно захтева оно што је уговором за њега одређено. Његово право потраживања је
изворно, не изведено из права стипулантовог. Неоправдано је схватање које корисника
види као цесионара, јер он не мора чак ни знати да је закључен уговор у његову корист.
Међутим, право корисника да тражи испуњење линидбе од проминента, и поред тога што
је изворно, заснива се на уговору у корист трећег. Стога његова судбина зависи од уговора.
Потраживању корисника пропминент може да супротсатви све приговоре који
проистичу из самог уговора, а које има и према стипуланту. Док приговоре личне природе,
који не произилазе из уговора не може истицати према кориснику (151). Ипак, корисник
располаже само правом потраживања од промитента, он није у положају друге уговорне
стране. Његова права нису потпуно истоветна са правима повериоца који има статус
уговорника, него су донекле мања од њих. Корисник, нпр. не може да тражи изувршење
целог уговора, већ само користи која је за њега уговорена. Пошто уговор није његов, он га
не може ни раскинути и захветати накнаду штете због неиспуњења.
 Б) Однос проминента и стипуланта (однос покрића): Сваки тип уговора мође се
закључити у корист трећег лица, па зато и овај однос може имати изглед односа купца и
продавца, закуподавца и закупца, последника и наручиоца, осигурања и осигураника,
поиклонодавца и поклонопримца, и сл. Ако је реч о синалагматичном уговору, стипулант
и промитент имају узајамна права и обавезе, с тим што је проминент дужан да своју
обавезу изврши непосредно трећем лицу (кориснику), а не стипуланту. Али, и стипулант
је поверилац према промитенту, Он, такође, може од њега захтевати да изврши дуговану
чинидбу, само што је не може тражити за себе, већ за корисника. То је битан услов који
везује и једну и другу уговорну страну. Зато се промитент не би могао ослободити обавезе
тако што би је испунио стипуланту.
Међутим, може се десити да бенифицијар одбије користкоја је њему намењена или
да је стипулант опозове. У том случају искрсава питање: може ли стипулант тражити да
промитент учини њему оно што је требало да учини кориснику. Начелно, корист треба да
припадне стипуланту, боло да је бенефицијар одбило, било да је опозваан. Другачије
решење може произићи једино из уговора или природе посла (152). Ако је личност
корисник од значаја за промитента, и ако корисник одбије да корист прими, наступа
немогућност испуњења и гашења дужникове обавезе.
В) Однос стипуланта и корисника (валутни однос): Између ова два лица постоји
неки претходни однос, који представља објашњење мотива ступања у уговорни однос, одн.
стварање облигација између стипуланта и промитента. Тај претходни однос објашњава
мотив стипуланта ад постане промитентов поверилац, при чему промитент може имати
сасвим другу врсту мотива за ступање у облигациони однос према стипуланту. Тај
каузални однос измежу стипуланта и беневифијара право је ирелевантан и он представња
њихов интерни однос, који пак може бити заснован на различитим врстама каузе:
намирење дуга, давање кредита, давање поклона, накнада штета, поравнање и сл. Кауза
тог интерног односа бија је покретачка сила за формирање каузе уговора у корист трећег.
- Правна природа уговора у корист тречег: Сложеност питања уговора у корист трећег
условила је различита теоријска схватања о суштини његове правне природе.
Традиционално, разликују се четири теоријска погледа: 1) теорија понуде, 2) теорија
пословодства без налога (negotiorum gesto), 3) теорија једностране изјаве воље и 4) теорија
sui generis.
1) Теорија понуде чврсто стоји на становишту одбране принципа релативности
облигације. Према основном правилу релативности облигације, треће лице се не може
јавити ни у својству дужника, ни у својству повериоца. Тај проблем се према овом
схватању решава тако што после закључења уговора између стипуланта и промитента,
стипулант чини понуду трећем лицу да му своје право из уговора с промитентом
једноставно цедира, пренесе. Прихватањем те понуде, треће лице постаје бенефицијар, али
то уједно значи да је настао још један уговор, уговор између стипуланта и бенефицијара.
Зато би се ово схватање могло означити и као теорија два уговора.
- Ово схватање није у стању да објасни управо основне специфичности облигације која
настаје овим уговором. То је, пре свега, чињеница да треће лице, и без изјаве вољњ, стиче
поверилачко својство, одн. непосредно право да захтева испуњење чинидбе од дужника, а
то не проистиче из овог схватања. Ова теорија је стога напуштена.
2) Теорија negotiorum gestio види стипуланта у улози пословође без налога,
сматрајући да стипулант узима на себе заступање трећег. Ни ова теорија, као ни претходна,
не успева да пружи убедљив и конзистентан одговор на питање одакле потиче
бенефицијарово поверилачко својство, односно његово право да захтева испуњење
престације одмах по закључењу уговора између стипуланта и промитента.
3) Теорија једностране изјаве воље полази од тога да се уговор у корист трећег
заснива на једностраном обавезивању, односно на једностраној изјави воље као посебном
извору облигација. Стипулан и промитент закљулују уговор, после чега следи једнострана
изјава воље промитента де ће извршити престацију у корист бенефицијара, чиме се
заокружују сви елементи који су нужни за настанак и дејство уговора у корист трећег. Ова
теорија, такође, није у стању да пружи задовољавајући одговор на путање како је могућ
опозив уговорене престације од стипуланта када се промитент обавезао према
бенефицијару путем једностране изјаве воље.
4) Теорија sui generis заузима становиште да уговор у корист трећег не треба да
буде објашњен помоћу других, већ постојећих установа и категорија. Тај уговор треба
схвтити као уговор посебне врсте. Истиче се да је право бенефицијара непосредно и да
произлази из самог уговора између стипуланта и промитента, а то није могла да објасни
ниједна друга терија. . Истиче се да је право бенефицијара непосредно и да произлази из
самог уговора између стипуланта и промитента, а то није могла да објасни ниједна друга
терија. За настанак поверлиачког својства бевефицијара није потребан неки посебан акт,
тако да је у питњу један правни однос sui generis.

113. Обећање радње трећег лица Р.145 А.372

- За разлику од уговора у корист трећег, уговор на терет трећег лица правно није могућ.
Противно је самом принципу уговарања да неко без своје сагласности, на основу туђе
изјаве воље, постане обавезан на нешто према другоме. Ако неко неовлашћено обећа
другоме одређени чинидбу трећег лица, уговор остаје без дејства према трећем, а
обећавалац одговара за штету коју би други претрпео због тога што трећи неће да се
обавеже или да изврши или пропусти одређену радњу (152.1). Чак и у случају да трећи
доцније пристане на обавезу сходно обећању, он тиме не постаје страна главног уговора.
Њега обавезује само властита изјава воље, не и изјава онога који је иступао као његов
пуномоћник без овлашћења (falsus procurator). Ово схватањеје је заступљено у нашем,
француском и швајцарском право. Разуме се, обећавалац не одговара ако је обећао
другоме да ће се једино заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини или
пропусти (152.2).
По другом схватању, које је прихваћено у аустријском праву, уговор о обећању
чинидбе трећег има слабије дејство. Он ствара за обећаоца једино обавезу да се заузме код
трећег да изврши обећану чинидбу, али не и обавезу обештећења сауговорника ако
заузимање остане без успеха. Ни ово становиште не искључује могућност да обећалац
јемчи за успех свог обећања, али се такво јамчење мора изричито уговорити. У
противном, дејство уговора о обећању чинидбе трећег лица исцрпљује се у обавези
заузимања, лије неиспуњење може повући одговорност у облику накнаде штете. Али ако
су уговорници желели да уговором обавежу само трећег, тада он остаје без икаквог
правног дејства.

ОБЛАСТ Х2: Одговорност за недостатке

 114. Посебна дејства теретних уговора (уопште) А.374

- Обавезујуће дејство уговора произилази из изјављених сагласности воља и интереса

уговорних страна, којима су усагласие своја права и обавезе путем уговора, и на тај начин
уредиле своје конкретне односе, исто као што и закон уређује апстрактне односе између
правних субјеката. Уговарачи су, другим речима, донеле посебан закон с дејством inter
partes, и зато морају поштовати своје обавезе, одн. права супротне стране. То је у складу
са правилом pacta sunt servanda – да се уговори морају поштовати, које проистиче из
каузалног обећања обеју страна, тј. кроз понуду и прихват (нпр.).
- Каузалност обећања је у теретним уговорима посебно истакнута, јер се теретни уговори
заснивају на поштовању начела еквивалентости престација, а то начело се штити
посебним правним инструментима, који се могу поделити у две групе:
1) Прва група инструмената има заједнички назив: одговорност за недостатке. Та
обавеза заштите се менифестује у двострукој одговорности, како за а) правне, тако и за б)
фактичке (физичке) недостатке.
2) Другу групу инструмената обједињава заштита еквивалентности престација у
погледу квантитета узаламних давања. Ту спадају: а) прекомерно оштећење, б)
промењене околности, и в) зеленашки уговори.

115. Одговорност за правне недостатке (евикција) Р.150, А.375, ЗОО98

- Појам правног недостатка ствари: Код теретних уговора којима се уступа неко право
на ствар, преносилац има двоструку обавезу према прибавиоцу: а) обавезу преноса
државине и б) обавезу преноса права. Сама предаја ствари је недовољна, као што је и само
преношење права без физичке власти. Преносилац је дужан да гарантује прибавиоцу да
пренето право постоји и да нема правних сметњи за његову употребу. Ако се покаже да је
у питању право које уопште не постоји или да нема одговарајућу садржину, тада је реч о
правном недостатку ствари. Он подразумева чињеницу да трећа лица имају извесно
право на ствар, која искључују, умањују или ограничавају право прибавиоца. То могу
бити све врсте стварних права и тражбена права која имају апсолутно дејство (нпр.
продавац прода туђу ствар, или ствар оптерећену правом службености или закупа у корист
неког трећег). Недостатак се може тицати и споредног права које је требало да прати
главно (нпр. право службености пута преко суседног земљишта у корист земљишта које је
купљено). Овде спадају и ограничења јавноправне природе (нпр. забрана градње на
одређеном земљишту), која прибавиоцу нису била позната, ако је преносилац за њих знао
или је знао да се могу очекивати а није их саопштио прибавиоцу.
- У свим овим ситуацијама, прибавилац или није уопште стекао право које је требало да
стекне или га је стекао у мањем опсегу него што је очекивао. Другим речима, недостатак
се испољава као премоч истоврсног или сличног права неког трећег над прибавиочевим
правом, а уобичајено је да се правна победа једног субјекта над другим назива евикција, па
се стога и за одговорност због правног недостатка ствари каже „одговорност за евикцију“.
- Појам и врсте евикције: Евикција је правно узнемиравањеприбавиоца којим неко лице
истиче своје правно на ствари које је постојало пре прибавиочевог стицања, а з које право,
при закључивању уговора с накнадом, прибавилац није знао, односно није дао свој
пристанак на такво ограничњењ. Преносилац, дакле, одговара за правне недостатке
испуњења, што значи да је дужан да штити прибавиоца од права и захтева тречих лица
којима би његово право било искључено или сужено.
Најчењшћи је случај када треће лице истиче своје право претензије, мећутим, само
истицање правне претензије од стране трећег лица против прибавиоца, не значи још и
евикцију, већ само опасност од могуће евикције. Евикција ће наступити тек ако се спор
између трећег и прибавиоца о преимућству сукобљених права оконча на штету
прибавиоца, ако треће лице изађе из спора као победник.
Међутим, евикција постоји и када прибавилац, без спора и без обавештења
преносиоца, призна основано право трећег и уступи му ствар или му исплати извесну
своту новца да би овај одустао од свог очигледног права. То је случај када је право трећег
очигледно основано.
О евикцији се говори и у случају кад би правно узнемирвање могао да врши и сам
преносилац. У том случају, преносилац има дуност да се уздржи (нечињење) од таквих
аката јер ће у упротном сносити последице због повреде облигације нечињења.
- Узнемиравање се стога мора заснивати на неком праву. Тај правни недостатак мора бити
такав да постоји основана опасност да прибавилац буде лишен државине ствари било у
целини, било делимично, трајно или привремено. То је случај када противник прибавиоца
има неко апсолутно право. У таквом сукобу апсолутног и релативног права победиће
апсолутно право, одн. титулар релативног права ће бити побеђен (евициран) у спору, а то
је поље примене одговорности за правне недостатке, одн. одговорности за евикцију. Из
тога даље следи да је преносилац на прибавиоца „пренео“ више права но што је сам имао,
а као што је познато, то није валидно – nemo plus iuris ad alium transfere potest quam ipse
habet.
- С обзиром на то у којој је мери правна претензија трећег погодила право прибавиоца,
разликује се потпуна и делимична евикцијна, што значи да је одређена квантитативно.
Потпуна је она које сасвим онемогућује прибавиоца да користи право које је на основу
уговора требало да стекне. Другим речима, доказано право трећег лица (евинциента)
негира у потпуности право прибавиоца (нпр. кад се утврди да је треће лице власник
купљене ствари и да прибавилац није уопште стекао својину на њу). Делимична евикција
постоји у случају кад прибавиочево право није у целости искључено правом евинциента,
него је само умањено или ограничено (нпр. кад власник изгуби државину само дела ствари
или ако постоји сувчасништво неког трећег лица, кад уз главно право није пренето и
споредно, или ако еј ствар оптрећена правом службености или правом закупа у корист
евинциента).
Онај ко своје право преноси другом уз накнаду, дужан је да га штити и од потпуне
и од делимичне евикције.
- Услови обавезе заштите од евикције (услови одговорности): Преносилац ће бити
обавезан да стицаоцу пружи заштиту, одн. биће одговоран само ако се испуне услови који
су имплицитно садржани у самом појму евикције. Ти услови одговорности су следећи: 1)
да постоји правно узнемиравање стицаоца (не фактичко), 2) постојање правног недостатка
у тренутку закључења уговора, 3) савесност прибавиоца, 4) да се стицалац није одрекао
права на заштиту од евикције, и 5) благовремено обавештавање преносиоца.
1) Правно узнемиравање – Прибавилац мора бити правно узнемирен од неког
трећег, а не фактички. Тај услов је испуњен чим треће лице истакне одређену правну
претензију која погађа прибавиочево рпаво. Раније се сматрало да је такву претензију
било могуће истаћи само у спору пред судом, тј. путем тужбе или приговора. Данас ипак
преовлађује схватање да и правни захтев који је истакнут мимо суда може довести до
евикције. За њега се једино тражи да буде очигледно основан, тј. поткрепљен довољним
доказима. То уједно значи да преносилац не дугује прибвиоцу заштиту и од чисто
физичких узнемиравања трећих лица, без правног претендовања (нпр. отмица или крађа
ствари).
2) Постојање правног недостатка – Правни недостатак ствари, на који се своди
правна претензија трећег мора постојати у време када је уговор закључен, односто у
време када је прибавилац требало да стекне право о коме је реч.
3) Савесност прибавиоца - Знање преносиоца за њега није услов обавезе заштите
од евикције, али може бити од утицаја на обавезу да се надокнади. Међутим, знање
прибавиочево за правни недостатак ствари има већи значај. Правило је да само савестан
прибавилац има право на заштиту од евикције. Недостатак за прибавиоца мора бити
невидљив (тј. да он за њега није знао нити је могао знати у време залључења уговора, одн.
пријема ствари). Ипак, несавестан преносилац дугује заштиту и од узнемиравања које се
темеље на видљивим недостацима. С друге странне, прибавлилац који је у часу закључења
уговора знао за могућност д му ствар буде одузета није потпуно лишен заштите од
евикције. Његова ће права према преносиоцу због тога бити нешто мања него иначе, у
смислу да нема право на накнаду штете ако се та могућност оствари, али има право да
зхтева враћање, одн. снижење цене (510.4).
4) Прибавилац се није одрекао права на заштиту од евикције – Правна правила која
регулишу ову материју су диспозитивне природе, тако да допуштају уговорницима
могућност да их својом вољом мењају, тј. да одговорност преносиоца ограниче или сасвим
искључе (513.1). Ако је преносилац био несавестан, тј. знао је да постоји правни
недостатак који може довести до евикције или му то није могло остати непознато, његова
обавеза заштите остаје упркос другачијем споразуму (ништава) (513.2). Осим тога,
споразумно искључење, одн. ограничење одговорности за евикцију не ослобађа
преносиоца дужности да се он сам уздржи од правних и физичкин узнемиравања
прибавиоца.
5) Благовремено обавештење преносиоца – На крају, кад покаже да треће лице
полаже неко право на ствар, прибавилац треба да обавести преносиоца о томе, изузев кад
је то преносиоцу познато. Чим сазна за правно узнемиравање, преносилац је дужан да
прискочи у помоћ прибавиоцу, тј. да лицу које га узнемирава докаже збиљу или
потпуност права које је уступио. Ако је узнемирење извршено путем тужбе суду,
обавезан је да се умеша у спор на страни прибавиоца (или да му испоручи другу ствар без
правног недостатка, ако су предмет уговора стрвари одређене по роду)(509). Али је
преносилац дужан да штити прибавиоца и кад од њега није обавештен о правном
узнемиравању, него је за то сазнао на други начин. Чак и у случају кад није уопште знао за
узнемирење преносилац је одговоран за евикцију. Он се може ослободити од
одговорности само ако докаже да је располагао рпавним средствима којима би захтев
трећег лица одбио и евикцију спречио (511).
- Правне последице евикције: Пошто прибавилац може претрпети потпуну или делимичну
евикцију, у зависности од њеног обима, евикција може произвести различите правне
последице.
 Када је реч о потпуној евикцији, уговор између преносиоца и прибавиоца престаје
по сили закона, ipso iure (510.1(a)). Пошто је до раскида уговора дошло по сили закона,
судска одлука може имже имати само декларативно дејство, а прибавилац има право на
накнаду претрпљене штете (510.3).
Уколико се ради, пак, о делимичној евикцији, тј. о умањењу или ограничењу права
стицаоца, он може по свом избору раскинуту или захтевати сразмерно снижење своје
обавезе, нпр. цене (510.1(б)). И у овом случају стицалац има право на накнаду претрпљене
штете услед (делимичне) евикције (510.3).
Стицалац може захтевати раскид уговора и накнаду штете и у случају када
преносилац не удовољи захтеву стицаоца да у разумном року ослободи ствар од права или
претензија трећег лица, тако да се сврха уговора не може остварити (510.2). Остварење
сврхе уговора је само други назив за његов основ, одн. каузу. Отуда и њено право да,
пошто је кауза (за њу) изгубила свој смисао, захтева раскид уговора и накнаду штете.
Већ је речено да савесност, одн. несавесност прибавиоца може бити од значаја за
правне последице евикције. Уколико је, у тренутку закључења уговора, стицалац био
свестан могућности да му ствар буде одузета, или да његово право буде смањено или
ограничено, он ће имати право на повраћај своје престације (нпр. исплаћене цене), или на
њено умањење, али неће имати и право на накнаду штете.
- Реституција: Ако дође до раскида уговора, преносилац је дужан да изврши реституцију,
јер оно што је примио сада држи без правног основа, без каузе (sine causa), с обзиром на
то да је стицалац остао без противпрестације. Стицалац је обавезан да изврђи повраћај
пуне престације коју је примио и не може приговарати да је, нпр. ствар у међувремену
изгубила од вредности те треба да дође до сразмерног умањења цене. У случају
делимичне евикције, уколико уговор опстане, доћи ће до делимичне, одн. сразмерне
реституције, нпр. сразмерно снижење цене.
- Накнада штете: Право на реституцију не искључује право на накнаду штете!
Рестиуција и накнада штете иду паралелно, по правилу, када је у питању евикција.
Изузетак је само у случају несавесности стицаоца, јер тада право на накнаду штете бива
искључено (510.4). У свим осталим случајевима стицалац има право на надокнаду
целокупне претрпљене штете. Нпр. у трошковима закључења (нпр. адвоката), трошкови
извршења уговора (нпр. превоз и монтирање ствари), трошкови парничног поступка, итд.
Савесност преносиоца може бити од значаја у смислу да она утиче на висину накнаде лада
је ствар променила своју вредност. Уколико је вредност ствари порасла од требутка
закључења уговора до тренутка евикције, несавесни преносилац биће дужан да стицаоцу
надокнади разлику јер је реч о превари.
- Престанак права: Као што је речено, стицалац је у теретном уговору дужан да упозна
преносиоца с правним рпетензијама трећих лица, а преносилац је тада дужан да се умеша
на страни стицаоца. Стицалац има дужност да благовремено обавести преносиоца о
правном узнемиравању, јер у супротном може наступити губитак рпава на заштиту од
евикције. Престанак стицаочевог права на заштиту мирне државине зависи од чињенице
да ли је треће лице покренуло спор против стицаоца (тзв. судска евикција) или није
(вансудска евикција). Уколико је у питању судска, а стицалац је позвао преносиоца да се
умеша у спор, право стицаоца ће се угасити истеком рока од 6м, и то по правоснажном
окончњу спора. У случају вансудске евикције, право стицаоца се гаси истеком рока од 1Г
од сазнања за постојање права трећег лица (515).
 116. Одговорност за материјалне недостатке Р.153 А. 385 ЗОО92

- Појам: Преносилац у теретном уговору одговара за материјалне недостатке ствари које

је она имала у часу преласка ризика на стицао без обзира на то да ли је био савестан, одн.
да ли му је чињеница постојања недостатка била позната (478.1), а одговара и за оне
материјалне недостатке који се појаве после преласка ризика на стицаоца, уколико су
последица узрока који је постојао пре тога (478.2).
Рацио: Уговорник који прибавља неко право на ствар рачуна са њеном економском
наменом, са користима које она може пружити. Њега не интересује само „голо“ право ни
само „гола“ ствар, него сврха којој она треба да послужи. Зато је уступилац дужан да
гарантује очекивана материјална својства ствари која чине претпоставку њене
употребљивости. Ако ствар нема очекивана својства или порекло, каже се да има
материјалне недостатке или мане. А пошто је прибавилац требало да добије стварбез тих
недостатака, преносилац је одговоран због њих.
Нпр.: Каузално обећање прибавиоца је било мотивисано употребном вредншћу
ствари. При пукопродаји, нпр. купац је исплатио цену продавцу да би могао да користи
купљени аутомобил БМВ, који подразумева одређене спортске особине (убрзање, брзину,
удобност). Уколико се машина гаси при наглом додавању гаса, или уколико аутомобил не
може да достигне већу брзину од 120 кмпх, очигледно да постоји неки физички
недостатак за такву врсту возила, јер оно не може да се употреби према својој намени.
- Услови: Преносилац ће одговарати прибавиоцу за материјалне недостатке ствари под
одрећеним условима: а) постојање недостатка, б) скривеност, в) постојање мане у
тренутку преноса права, г) благовремено обавештење, и д) да се стицаоц није одрекао,
или ограничио права на заштиту. Одговорност преносиоца подразумева кумулативност
наведених услова.
а) Постојање недостатка: Основна претпоставка преносиочеве одговорости јесте
постојање материјалног недостатка, тј. физичке мане ствари. Тај основни услов
одговорности намеће питање критеријума конкретног одређења физичке мане, одн.
питања да ли било које одступање од уобичајених или уговорених особина ствари води до
одговорности преносиоца или не.
а.1) Да би ствар била без мана, треба да има одређену употребну вредност, тј.1)
својства која од ње сваки потрошач и 2) својства која очекује конкретни прибавилац. Тј.
апстрактна (објективна) и конкретна (субјективна) својства. Стога, ствар има материјлане
недостатке кад није могуће употребити у обичајене или у нарочите сврхе. Док се
могућност употребе у уобичајене или редовне сврхе подразумева, дотле се подобност за
нарочите сврхе мора посебно уговорити.
а.2) С друге стране, њима се обухватају и особине које не утичу на употребну моћ
већ само на тржишну вредност ствари (нпр. позлаћен уместо златног прстена).
Међутим, недостатак ствари треба да буде знатан, јер се незнатна мана не узима у
обзир (478.3). Уопштено, може се рећи да је знатан онај недостатак који потпуно
онемогућује употребу ствари у одређене сврхе или је барем у великој мери отежава.
Услед таквог недостатка не постже се нимало циљ уговора или се постиже само
делимично. Да ли је тај услов испуњен, мора се ценити од случаја до случаја. При томе се
мора водити рачуна, о наведеној, апстрактој и конкретној могућности употребе ствари.
Ако је она прибављена искључиво уа дређену сврху, цениће се њена употребљивост само
за ту сврху, а неће се водити рачуна о уобичајеној намени. Нпр. ако је кућа купљена само
у циљу рушења и зидања нове, њена склодност ка паду не представља знатан недостатак.
Али ако купац жели да у њој станује, трошност чини знатну ману. Са становишта
тржишне вредности, недостатак је знатан када у већој мери умањује тржишну вредност
ствари. Тј, знатан је сваки онај недостатак због којег прибавилац, према разумној оцени,
не би уопште пристао да уговор закључи или барем не под оним условима под којима га је
склопио. Претпоставља се да је сваки недостатак знатан, док се супротно не докаже.
Према ЗОО материјални недостатак постоји: 1) ако ствар нема потребна својства з
њену редовну употребу или за промет, 2) ако ствар нема потребна својства за нарочиту
употребу за коју је купац набавља, а које је била позната продавцу, или му је морала бити
позната, 3) ако ствар нема својства и одлике које су изричито или прећутно уговорене, одн.
прописане и 4) кад је продавац предао ствар која није саобразна узорку или моделу, осим
ако су узорак или модел показани само ради обавештења (479). С тим што продавац не
одговара за недостатке из тач. 1) и 3) уколико су у часу закључења уговора били познати
купцу или му нису богли остати непознати (480.1).
б) Скривеност недостатка (мане): Поред савесног и поштеног понашања
преносиоца, исто мора учинити и прибавилац. То значи да и прибавилц треба да прегледа
ствар коју стиче, и то са уобичајеном пажњом. У ствари, преносилац одговара
прибавиоцу и за видљиве и за скривене недостатке ствари, али под различитим условима.
Видљиви недостаци (481): Преглед с потребном пажњом ће открити видљиве
недостатке као што су нпр. физичка оштећења или недопуштено одступање од уговореног
квалитета. Прибавилац је, дакле, дужан да примљену ствар прегледа на уобичајен начин,
јер за недостатке „који свакоме у очи падају, није дужан нико јемствовати, осим ако је
нарочито у уговору назначтено, да ствар баш никаква недостатка ни бремена нема“. Ако је
мана видљива, претпоставља се да је стицалац на њу пристао и да је зато добио одређене
уговорне повољности. Ипак, није иста ситуација када је реч о класичном облигационом
уговору између физичких лица и трговинском уговору. Уколико преглед ствари
подразумева одређено стручно знање, прибавилац у уговору у привреди треба да
обезвбеди и основни преглед који ће обавити стручњаци одговарајуће струке, нпр.
машинског инжењера у фабрици који ће руковати радом прибављене машине.
Скривени недостаци (482): Када се после пријема ствари од прибавиоца покаже да
она има неки недостатак који се није могао открити уобичајеним прегледом приликом
преузимања, реч је о скривеном недостатку стври. Преносилац одговара за материјални
недостатак без обзира на своју савесност, не утиче на основ његове одговорности, али
утиче на висину одговорности, одн. утиче на досуђивање накнаде штете.
в) Постојање мане у тренутку преноса права: Недостатак мора постојати у
тренутку предаје ствари, одн. у тренутку у коме ризик прелази н прибавиоца (478.1). Због
недостатка који настане после тога, преносилац не одговара. Али је довољно ако у
тренутку предаје постоји макар зачетак из којег се доцније мана развила (нпр. животиња
инфицирана болешћу) (487.2). Зато тренутак у које не недостатак настао ваља утврђивати
са посебном пажњом.
г) Благовремен обавештавање: Ако су ствари прегледане у присуству
(представника) обе уговорне стране, прибавилац је дужан да стави примедбе видљивих
недостатака (481) одмах иначе губи право које му по том основу припада (481.2). У
случају да прибавилац отпрема ствар без претовара,а преносилац је при закључењу
уговора знао или морао знати за такву отпрему, преглед ствари може бити одложен до
приспећа у ново место опредељења. У таквом случају прибавилац је дужан да обавести
преносиоца о недостацима ствари чим је могао за њих дознати од својих клијената (481.3).
Прибавилац је дужан да о видљивим недостацима обавести преносиоца у року од 8д, а
када је реч о трговинским уговорима, без одлагања, јер у супротном губи право на
заштиту (481.1). Обавештавање о недостатку, кда су у питању одсутна лица, подразумева
дужност прибавиоца да ближе опише недостатак и позове преносиоца да прегледа ствари
(484.1). Сматраће се да је прибавилац уредно обавестио преносиоца и у случају када је
благовремено послао обавештење преносиоцу препорученим писмом, телеграмом или на
други поуздан начин, а такво обавештење задоцни или уопште не стигне преносиоцу
(484.2).
Када је реч о скривеном недостатку (482), преносилац одговара за материјални
недостатак ако га прибавилац обавести о томе у субјективом року од 8д, а у трговинским
уговорима без одлагања, јер у супротном преносилац губи право на заштиту (482.1).
Преносилац неће одговарати з скривене недостатке који се покажу по протеку рока од 6м
од предаје ствари (објективни рок), осим ако је уговорен дужи рок (482.2). Али, ако је
ствар због недостатка предата на поправку, или је дошло до испоруке друге ствари, замене
делова и случно, ови рокови почињу да теку од предаје оправљене ствари, предаје друге
ствари, извршене замене делова и сл. (483).
Значај чињенице да је преносилац знао за недостатак: Међутим, преносиочева
савесност, одн. несавесност утиче на рокове позивања прибавиоца на материјалне
недостатке, јер ако је недостатак био познат преносиоцу, или му није могао остати
непознат, прибавилац не губи право да се позове на недостатак и у случају када није
извршио своју обавезу да ствар прегледа без одлагања, или обавезу да у одређеном року
обавести продавца о постојању недостатка, као и када се недостатак показао тек по
протеку орка од 6м од предаје ствари (485).
д) Одговорност због материјалних недостатака није уговором
искључена/ограничена: Правила о овој врсти одговорности су диспозитивне природе, што
значи да их уговорници могу својом вољом мењати. Другим речима, могже бити
ограничена или искључена (486.1). Медјутим, ништава ће бити таква одредба уколико је
недостатак био познат преносиоцу, а он о њему није обавестио купца (као и кад је
преносилац наметнуо ту одредбу користећи свој посебан монополски положај) (486.2). Уз
то, нема одговорности за материјалне недостатке у случају да је ствар продата „ђутуре“,
„таква-кава“ је (тј. без вагања и бројања), или путем јавне продаје (487). У сваком случају,
стицалац који се одрекао рпава да раскине уговор због недостатка ствари задржава остала
права због тих недостака (486.3).
- Дејства заштите (последице): Пошто материјални недостаци ремете начело
еквивалентности престација, циљ заштите мора бити исправка, одн. уравнотежење ових
поремећаја, јер ако то није могуће, није могућ ни опстанак уговора.
Постоје различити правни инструменти који се могу упоребити у том циљу: а)
дужност преносиоца да а захтев прибавиоца отклони недостатак, б) дужност преносица да
извржши замену манљивих генеричких ствари, г) смањење накнаде коју је дао или обећао
прибавилац, д) раскид уговора, ђ) нанада претрпљене штете. Све у свемо могуће је
разликоваи два сновна система пружања заштите (и трећи као мешовити):
1) Ius optionis систем: Први систем има свој основ у римском праву и подразумева
могућност примене две тужбе: actio redhibitoria и actio quanti minoris. Првом тужбом се
захтевао раскид уговора о купопродаји и повраћај исплаћене цене, одн. предате ствари,
због скривених мана ствари које су умањивале њену вредност или умањивале, одн.
искључивале уобичајену употребну ствари. Друга тужба се подизала из истих разлога, али
када купац није желео да раскид уговора, већ његов опстанак, у ком случају је имао право
на одговарајуће снижење цене. (Још теорије А. 390). 2) Други систем се разликује по томе
што стицалац нема Ius optioni, већ је заштићен одговарајућим правним инструментима,
које он не може бирати по својој вољи. 3) Трећи, мешовити системп рихвата ЗОО. Закон
полази од идеје да треба наћи праву меру између ова два основна система, мору која неће
дати предност ни преносио ни стицаоцу (први систем даје предност стицаоцу, а други
преносиоцу јер тежи очувању уговора).
Стога, према ЗОО (488-500), купац који је благовремено и уредно обавестио
продавца о материјалном недостатку има следећа права: а) испуњење, б) снижење цене, в)
раскид уговора и г) накнаду штете.
а) Испуњење: Испуњење уговора се састоји из права купца да захтева од продавца
укљањање недостатка или предају друге ствари без недостатка. Ако је ствар
незаменљива, опстанак уговора зависи од тога да ли се недостатак уопште може
отклонити, узимајући у обзир и потребно време поправке. Уколико је реч о генеричним
стварима, проблем је једноставнији, јер се кауза уговора може задовољити предајом друге
ствари без недостатка, али је и ту од значаја време које је потребно за реализацију (нпр.
због димензија). Међутим, ако прибавилац не добије захтевано испуњење уговора у
разумном року, задржва право да раскине уговор или да снизи цену (489).
б) Снижење цене: Солиција која подразумева снижење цене јесте опстанак
уговора, али и измену њеног битног елемента, а то је цена. Физички недостатак је такве
природе да би купац пристао да прибави ствар, али не по цени која је уговорена.
Узајамност престација је поремећена у њеном квантитету и сада извршење обавезе купца
није у сразмери са извршењем обавезе продавца, јер би се продавац неосновано обогатио
на рачун купца. Снижење цене није ништа друго до довођење у склад вредности
међусобних престација, одн. задовољавање каузалности обавеза.
в) Раскид уговора: Купац, одн. прибавилац може да изјави да раскида уговор. Ово
његово право може бити искључено уговором (486), али прибавилац који се одрекао права
на раскид уговора због физичких недостатака задржава остала права (486.3).
Прибавиочево право на раскид уговора није дискреционе природе. Прибавилац мора
преносиоцу да пре изјаве о раскиду остави накнади примерени рок за испуњење уговора
(490.1). Али ово правило има изузетак, јер ако преносилац и после обавештавања о
недостацима соаопшти пробавиоцу да неће испунити уговор или ако из околности
конкретног случаја очигледно произлази да продавац неће неће моћи да испуни уговор ни
у накнадном року, прибавилац може да раскине уговор и без остављања наканадног рока
(490.2). Уколико, пак, преносилац не испуни уговор ни у накнадном року, уговор се
раскида ex lege, а раскид уговора може спречити само прибавилац, ако без одлагања изјави
продавцу да уговор одржава на снази (491). Уз то, раскид уговора је ограничен и
правилима која важе у случају делимичних недостатака, а могуће је да прибавилац изгуби
право на раскид.
Када само део предате ствари има недостатке или кад је предат само део ствари,
одн. мања количина од уговорене, прибавилац може да раскине уговор, али само у оном
делу који има недостатке, или само у погледу дела или количине који недостаји (492.1).
Међуим, прибавилац може да раскине цео уговор под условом да уговорена количина или
предата ствар чини целину, или ако купац има оправдан интерес да прими уговорену ствар
или количину у целини, а то питање се може разрешити само путем тумачења уговора, и то
преко његове каузе (492.2).
Прибавилац ће изгубити право на раскид уговора због физичник недостатака, и то
уколико наступи немогућност повраћаја ствари, или немогућност повраћаја ствари у оно
мстању у коме је она била у тренутку пријема од преносиоца .
Прибавилац може раскинути уговор и у случају када је ствар потпуно или
делимично пропала, или је оштећена услед обавезе купца да прегледа ствар, или ако је
купац пре него што је откривен недостатак потрошио или изменио део ствари у току њене
редовне употребе, као и у случајевима када је оштећење или измена без значаја. Ако је
употребом ствари, било из ралога провере справности, било провере функционисања или
квалитета, дошло до њеног оштећења или уништења, прибавилац има право на раскид
уговора. Прибавилац који је постигао снижење цене због постојања неког недостатка
може раскинути уговор или захтевати ново снижење цене ако се накнадно открије неки
други недостатак (499).
Што се тиче последице раскида због недостатка, раскид уговора због недостатка
ствари производи иста дејства као и раскид двостраних уговора због неиспуњења (497.1),
тј. уговарачи се ослобађју својих обавеза, а између њих је нужно је ускладити односе у
циљу постизања правичне равнотеже. То значи да страна која је извршила своју
престацију има право на повраћај, и то у целини или делимочно. При том, свака страна
биће дужна да накнади користи која је имала од употребе ствари, као и кад му је немогуће
вратити целу ствар или њен део (497.2).
- Рокови: Оствривање права је везано за две врсте рокова: благовремено обавештавање
преносиоца од стране прибавиоца о постојању мана, као и благовремено подношење
тужбе од стране прибавиоца у циљу заштите својих права. Неблаговременост повлачи
губитак права.
а) благовремено обавештавање преносиоца од стране прибавиоца о постојању
мана је везано за кратке рокове, одн. обавештавање треба да уследи после откривања
недостатка без одлагања. По ЗОО обавештавање преносиоца од стране прибавиоца
подразумева субјекивни и објективни рок. Прибавилац је дужан да после пријема ствари,
ако се покаже да има неки недостатак који се није могао открити уобичајеним погледом
приликом преузимања стври (скривени недостатак), да о недостатку обавести преносиоца
у року од 8д, рачунајучи од дана када је недостатак открио, а у трговинским уговорима
без одлагања (482.1). Међутим, преносилац не одговара за недостатке који се покажу по
протеку рока од 6м од предаје ствари (обј. рок) (482.2). Међутим и овај објективни рок
зависи од једне субјективне околности, а то је да ли је преносилац био савевестан или не:
ако је недостатак био познат или му није могао остати непознат, ако је за недостатак знао
или морао знати, онда прибавилац не губи право на заштиту и када није прегледао ствар
без одлагања, одн. када је обавестио преносиоца у року дужем од 8д, па чак и у случају
када се недостатак показао по протеку рока од 6м (485). Пошто су законске одредбе које
уређују рокове обавештавања диспозитивне природе, уговарачи могу да предвиде и дужи
рок у коме прибавилац може да обавести преносиоца о недостатку ствари.
б) Благовремено подношење тужбе од стране прибавиоца, уз основаност тужбеног
захтева, услов је за добијање спора. По ЗОО, разликују се две ситуације: прва, када је
прибавилац испунио своју престацију, и друга, када прибавилац није исплатио цену а
открио недостатак. У првом случају, права прибавиоца престају по истеку 1г од дана
одашиљања обавештења преносиоцу, осим ако је његовом преваром прибавилац био
спречен да их употреби (500.1). У другом случају, прибавила може по истеку рока од 1г
истаћи захтев да се цена снизи или да му се накнади штета, као приговор против
преносиочевог права да зхтева испуњење престације прибавиоца, јер би у супротном то
водило правно неоснованом богаћењу (500.2).

117. Гаранција за исправно функционисање продате ствари А.398 ЗОО97

- Преносилац, пре свега продавац, гарантује прибавиоцу да ствар нема правних или
физичких недостатака. Међутим, када је у питању тзв. техничка роба, као што су машине,
мотори, апарати али и друге сличне ствари, а продавац је купци предао гарантни лист
којим проичвођач гарантује исправно функционисање ствари у одређеном року,
рачинајући од предаје ствари, купац може, ако ствар не функционише исправно, захтевати
како од продавца, тако и од произвођача да ствар оправи у разумном року, или ако то не
учини да му уместо ње преда ствар која функционише исправно (501.1). Овим правом се
не дира у правила о одговорности преносиоца, одн. продавца за материјалне недостаткве
ствари (501.2), а не дира се ни у општа правила о накнади штете, јер ако је купац био
лишен употребе ствари због њене поправке, имаће право на накнаду претрпљене штете
(502.2). Купац има право да због неисправног фунцкионисања ствари захтева од продавца,
одн. произвођача оправку или замену ствари у оквиру гарантног рока, без обзира на то кад
се недостатак појавио (502.1).
ЗОО предвиђа продужење гарантног рока за онај период у коме купац није могао
да употреби ствар (мања оправка) (503.1). Уколико је због неисправног функционисања
извршена замена ствар или њена битна оправка, гаранти рок почиње да тече поново од
замене, одн. од ваћања оправљене стври (503.2). Међутим, ако је због неисправног
функционисања замењен или битно оправљен само неки део ствари, гарантни рок почиње
да тече поново само за тај део (503.3).
Ако ствар не буде поправљена или замењена у примереном року, прибавилац има
право на раскид уговора, а може захтевати и снижење цене, увек уз право на накнаду
претрпљене штете (504).
Поред ових дужности, преносилац мора о свом трошку да пренесе ствар до месте
оправке или замене, као и да поправљену, одн. замењену ствар врати назад купцу (505.1),
а за то време продавац, одн. произвођач сноси ризик пропасти, одн. оштећења ствари
(505.2).
Када је у изради појединих делова ствари или у извршењу појединих радњи
учествовало више самосталних произвођача, за исправно функционисање према купцу
одговара смао финални произвођач, а између њега и самосталних произвођача важе
правила о регресу. Одговорност самосталних произвођача према финалном произвођачу
за неисправно функционисање ствари које потиче од тих делова или тих радњи, престаје
када престане одговорност финалног произвођача према купцу ствари (506).
- Гарантни лист: Употреба индустријског проивода, која има трајнији карактер, а
подразумева посебна техничка својства, начин коришћења или одржавања, може се
ставити у правни промет уз услов да је издат и гарантни лист. Гарантни лист издаје
произвођач ако је посреди домаћи индустријски производ. Уколико је у питању инострани
производ, гарантни лист издаје увозник, одн. заступник иностраног произвођача у нашој
земљи.
 Гарантни лист мора да садржи: 1) одговарајуће податке о индустријском
производу, 2) трајање гарантног листа, 3) изјаву гаранта да ће производ исправно
функционисати уколико се њиме рукује према приложеном упутству, 4) изјаву гаранта да
је обезбедио сервисно одржавање у гарантном року, 5) изјава гаранта да че у гарантном
року обезбедити отклањање кварова и недостатака у примереном року, одн. да ће
заменити неисправан производ новим уколико не изврши поправку у примереном року, а
све то уз трошкове превоза, 6) назив и адресу издаваоца гарантног листа, произвођача и
продавца производа, 7) печат и потпис овлашћеног лица (нпр. продавца). У гарантни лист
се приликом предаје купцу уноси и датум продаје.
Гарантни лист не ослобађа преносиоца одговорности за физичке недостатке, већ
представља погодност за прибавиоца наведеног индустријског производа, јер такав купац
сада има двоструко обезбеђење и може изабрати онај правни пут који сматра повољнијим.
- Рок: Права купца према произвођачу по основу гарантног листа престају истеком 1Г,
рачунајући од дана кад је купац захтевао оправку или замену ствари (507).

118. Прекомерно оштећење (лезиони уговор) Р.157 ЗОО26

- Узајамне чинидбе страна код обострано обавезујућиих уговора треба, у начелу, да буду
једнаке или барем приближно једнаке вредности. Размена управо таквих чинидби
представља битну карактеристику тих уговора. Несразмера између тих давања противна је
самој природи синалагматичних уговора. Ако једна страна извлачи несразмерну корист на
рачун друге, уговор је због тога неправичан и противан начелу савесности и поштења. То,
наравно, важи под претпоставком да је реч о већој несразмери узајамних линидби, тј. да је
једна страна претрпела прекомерно оштећење (laesio enormis). У том случају уговор је,
под одређеним условима, неправоваљан за оштећену страну, и она није дужна да при
њему остане, а постоји и одговорност обогаћене стране због прекомерног оштећења друге,
чиме се коригује начело слободе уговарања.
- Услови: Уговор мора бити а) узајаман и комутативан (теретни, двостранообавезујући),
мора постојати б) несразмера у знатној мери и в) оштећена страна мора бити у заблуди о
правој вредности.
а) Уговор који је изазвао оштећење треба да је узајаман и комутативан. Код
доброчиних и алеаторних уговора, као и код тзв. јавне продаје, прекомерно оштећење није
правно значајно.
б) Чинидбе на које су се стране уговорнице обавезале треба по вредности да буду
несразмерне у знатној мери, тј. да је једна страна добила уговором знатно више него што
је дала или учинила другој. Раније се сматрало да оштећење постоји кад вредност једне
чинидбе не достиже ни половину вредности друге, међутим ЗОО не одређује прецизно
износ несразмере. Он прописује да несразмера узајамних чинидби треба да буде
„очигледна“ и да постоји у време закључења уговора (139.1). Што значи да је потребна
несразмера у мери која свакоме пада у очи. То стање зависи од околности, чију процену
закон препушта суду.
в) Страна уговорница која је прекомерно оштећена треба да буде у заблуди о правој
вредности узајамних чинидби, тј. да није знала, нити је морала знати (139.1). Ако је нона,
нпр. пристала да за одређену ствар плати знатно већу цену од прометне због особите
наклоности према њој, несразмера је правно неважна. Оштећење се, дакле, не просуђује
објективно, него се води рачуна и о субјективном моменту оштећене стране.
- Правне последице прекомерног оштећења: Уговор кој је изазвао прекомерно оштећење
једне стране јесте рушљив уговор. Страна која је њиме оштећена може захтевати да се он
поништи, и то путем тужбе или истицањем приговора рушљивости у парници ради
његовог испуњења. Страна којој несразмера користи може уговор одржати на стнази
дудећи допуне своје чинидбе до праве вредности чинидбе оштећене стране (139.4).
Уколико уговор буде поништен, свака страна је дужна да врати другој оно што је од ње
примила по основу поништеног уговора. Враћање се врши према општим правилима која
важе за рушљиве уговоре.
ЗОО не доупшта могућност одрицања унапред од права да се захтева поништење
уговора због прекомерног оштећења (139.3). Одрицање је могуће тек кад се стекну
услови за прекомерно оштећење, тј. пошто је право да се захтева поништење уговора
настало. Међутим, право на поништење може се угасити услед неупотребе, истеком
ГОДИНЕ дана од како је уговор закључен (139.2). Уз то, због ове несразмере не може се
тражити поништење уговора на срећу, јавне продаје, као ни онда кад је за ствар дата виша
цена из особите наклоности (139.5).

119. Зеленашки уговор А.408 ЗОО26

- Појам: по ЗОО „Ништав је уговор којим неко, користећи се стањем нижде или тешким
материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или
зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са
оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити (141.1).
Из овог појма проиулауи да зеленашки уговор граде две врсте услова: а)
објективни и б) субјективни.
а) Објективни услов подразумева постојање очигледне несразмере у престацијама уговора.
Очигледна несразмера узајамних чињења или нечињења, а тиме и еквивалентности
престација. б) Субјективни услов објашњава разлоге због којих је наступио поремећај
каузе да би се конкретан случај могао подвести под појам зеленашког уговора. Другим
речима, страна која је остварила тај поремећај у своју корист се користила стањем нужде,
тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу
или зависношћу.
- Разлика између прекомерног оштећења и зеленашког уговора: Када се упореде ова два
института, може се поставити питање оправаданости постојања оба института
истовремено. Неки велики правни системи не прихватају постојање оба института,
сматрајући да је зеленашки уговор довољан правни инструмент којим се може остварити
ефикасна заштита принципа еквивалентности престација (у те системе спадају немачко,
швајцарско и италијанско право). У науци је истакнуто да се лезионарни и зеленачки
уговори не поклапају и да је зато оправдано паралелно постојање оба института. Али
такво становиште је засновано на лезионарним уговорима без субјективне компоненте, тј.
на класичном схватању лезионарних уговора који су објективног карактера, у којима
постоји одређена диспропорција у каузи, најчешће изражена разликом ½ (оштећење преко
половине). Стога, уколик осе прихвати да оба института подразумевају и субјективни
услов, то може бити разлог што нека права прихватају само институт зеленашког уговора.
- Услови: Да би се један уговор могао подвести под зеленашки, потребно је постојање
објективно-субјективних елемената, као и то да уговор буде теретан. Стога, можемо
разликовати четири услова: 1) да је у питању теретни уговор, 2) да постоји одређен
степен несразмере у престацијама, 3) да постоји пристанак оштећеног услед неке врсте
мане воље, и 4) несавесност зеленаша.
1) Овај услов (да је уговор теретан, двостранообавезујућ) је исти као и код
прекомерног оштећења, јер је у доброчиним уговорима, по самој природи ствари, немогућ
случај поремећаја каузе због несразмере узајамних престација.
2) Одговорност за зеленашки уговор (као и за лезију) претпоставља одређени
степен несразмере у противпрестацији. По правилу је у питању стицање користи која је у
очигледној несразмери са оним што је зеленаш дао или учинио, или се обавезао да дати
или учинити. Овај услов је, у ствари, правни стандард, који ће суд ценити у сваком
конкретном случају.
3) У овом услову би требало да се јави битна разлика између лезионарних и
зеленашких уговора. У нашем праву, када је реч о зеленашким уговорима, недостаци воље
искоришћеног се постављају шире у односу на лезију. Тако, пристанак оштећеног је
уследио услед неког од пет разлога које прописује ЗОО, који недопуштено утичу на вољу.
Тих пет разлога су:
а) да се оштећени налазио у стању нужде: Оно подразумева да се оштећени,
или њему блиско лице, или чак ствар оштећеног налази у стању угрожености, које би се
без престације зеленаша окончало трагичним последицама (нпр. због гладне године, да би
прехранио породицу и себе, сељак за минималну количину хране обећа целокупну
следећу летину; услед несрећног случаја лице крвари, а болничар за збрињавање ране
тражи хонорар који вишеструко прелази износ сложене операције).
б) Да се оштећени налазио у тешком материјалном стању: Оно је слично
стању нужде, с тим што је за нијансу „лакши“. Тако, тешко материјално стање може
условити пад у још теже материјално стање. Нпр. због неблаговременог враћања зајма
оштећени прихвати несразмерно увећање дуга.
в) Да је оштећени био недовољно искусан: Недовољно искуство се везује за
животно иускуство, али и за одређена специјализована знања из различитих области, како
техничких, тако и друштвених наука. Нпр. педесетогодишњи трговац злоупотребљава
своје супериорније знање у уговору са осамнаестогодишњаком; машински инжењер
излаже карактеристике машине које су небитне да би купцу створио слику како су те
карактеристике битне, и тиме подиже цену; када врхунски правник закључује уговор са
лаиком и уноси бројне клаузуле које отежавају правни положај друге стране, итд.
Неискуство се, стога, може односити како на фактичка, тако и на правна питања.
г) Да је оштећени био лакомислен: Лакомисленост оштећеног се односи
само на конкретан уговорни одност (не на његову уопштену, карактерну лакомисленост),
када је оштећени без довољно промишљања, „на мах“ у неком еуфоричном расположењу,
дао свој пристанак на уговор који му доноси бројне и тешке обавезе. Ипак, у неким
уговорима се ово питње не може ни поставити, као што су уговори који имају свечану
форму која има заштитни карактер (јер је то њихова сврха). То су нпр.: уговор о
доживотном издржавању или уговор о уступању и расподели имовине за живота, итд.
д) Да се оштећени налазио у односу зависности према зеленашу: Оштећени
је био у правном или фактичком односу подређености према зеленашум када нпр.
запослени код одређеног послодавца, који им намеће неки уговор који није непосредно
везан за радноправни статус, али је управо задржавање радногправног статуса био разлог
због којег је оштећени прихватио неповољне уговорне одредбе.
 4) Закон овај услов изричито не предвиђа, али пошто су ови случајеви везани за
неки облик манљивости воље оштећеног, то логично значи и да је зеленаш знао или морао
знати да се оштећени, као друга уговорна страна налази у неком од горе наведених стањ.
Зеленаш је управо свестан да оштећени у конкретној ситуацији нема избоар, или готово да
га нема, па зато и пристаје на његове услове. При том, није битно, да ли је зеленаш први
понудио закључење таквог уговора, или је понуда потекла од оштећеног.
- Поништење: Неморални карактер уговора, тј. његова противност начелу савесности и
поштења, једнаке вредности давања, као и вређање јавног поретка, противност добрим
обичајима, су сви разлози због чега је, у неким правним системима, санкција за овакве
уговоре ништавост.
Наше право изриче следећу санкцију: на зеленашки уговор сходно се примењују
законске одредбе о последицама ништавости и о делимичној ништавости уговора (141.2)
(103-110). Али, иако закон упућује на оштре санкције ништавости, ипак, сама одредба која
уређује ништавост предвиђа могућност неких изузетака. Ти изузеци су постављени у
материји зеленашког уговора, јер закон прописује да оштећени може да захтева да се
њеогва обавеза смањи на правичан износ, и, ако је то могуће, суд ће таквом захтеву
удовољити, у ком случају уговор остаје на снази са мањом изменом (142.3). Поред тога,
ако би се доследно примениле одредбе о застарелости на зеленашки уговор, право на
истицање ништавости не би било подложно застарелости, али зел.уго овде одступа од
правила, јер оштећени може поднети захтев за смањење своје престације на правичан
износ у року од 5г од закључења уговора (142.4).
Све ове специфичности у погледу санкције (нарочито могућност конвалидације)
зеленашки уговор стављају на границу између апосолутне и релативне ништавости.

ОБЛАСТ Х3: Престанак уговора

120. Престанак уговора (уопште) А.163

- а) Уговор је настао да би извршењем (испуњењем) престао. Уговарачи су. Вођени каузом,

створили уговор који је управо испуњењем каузалних обећања испунио своју мисију и
зато је „природно“ угашен. Међутим, уговор, као један од извора облигација, може
престати не само испуњењем, као врстом „природног разрешења“, већ и на друге начине.
б) Тако, уговор може престати онако како је и настао, тј. новом сагласношћу воља
уговарача, на основу њихове приватне аутономије. в) Понекад је могуће да уговор
престане и као резултат реализације приватне аутономије само једне уговорне стране
(једнострани раскид уговора). г) Могућно је, с друге стране, да споразум уговарача није
прерастао у уговор, јер је противправан у тој мери да право не може толерисати ниједан
тренутак његовог постојања (апсолутна ништавост), д) или је пак настао, али је касније
поништен из неког разлога који право резервише за поље релативне ништавости. ђ)
Један, не тако велики број случајева престанка уговора је везан за престанак субјекта,
одн. смрт уговарача, е) али и за случај пропасти предмета уговорене престације.
 121. Неважност уговора А.418 Р.170

- Уговори могу престати на различите начине, нпр. испуњењем, поништењем, раскидом,

неизвршењем у фиксном року. Разлика између неважности уговора с једне стране, и нпр.
раскида уговора је у томе што се раскинути могу само они уговори који су правно ваљани,
који су без недостатка. Узрок због ког се уговор раскида не постоји у тренутку његовог
закључења, него настаје доцније, пошто је уговор већ произвео правна дејства. Потребно
је да, нпр. једна страна не испуни обавезу из уговора, да је испуни рђаво, или да се промене
околности на штету једне стране. У тим случајевима један уговорник стиче право да
уговор раскине и без пристанка другог уговорника, али то могу учинити и споразумно.
Међутим, поништити се може смао уговор који није правно ваљан, који има неку
„урођену ману“. Другим речима, уговорне стране нису поштовале неки од законских
захтева који успостављају пуноважан настанак и опстанак уговора. Ти захтеви се могу
тицати пословне способности уговорника или сагласности њихових воља, затим предмета,
основа, или форме (ако се захтева) уговора. Услед тога што се уговорници нису
придржавали некога од њих, уговор је правно неваљан. На неваљаност уговора стране
уговорнице могу указати истицањем приговорап ротив тужбе за њено испуњење или
путем тужбе за поништење. За уговоре који нису правно ваљани се обично каже да су
неважећи уговори, тј. уговори који не производе жељене правне последице.
Можемо разликовати две категорије ништавости: 1. апсолутна ништавост, и 2.
релативна ништавост.

122. Апсолутна ништавост Р.170 ЗОО20

- Разликовање од тзв. непостојећих уговора: Поред нишавих и рушљивих, теорија познаје

и „непостојеће уговоре“. Уговор се сматра непостојећим када му недостаје неки од
састојака без којих се он не може уопште замислити (неминовни за настанак уговора).
То би био случај када не постоји сагласност о природи или предмету уговора, када је један
уговорник потпуно пословно неспособан, или каданије поштована форма коју закон
прописује. У тим случајевима се каже да не постоји чак ни спољни привид да уговор
постој, док ништав уговор битише макар привидно. У принципу, разлика је само
теоријског квалитета, јер у пракси, та разлика је од малог значаја (код непостојећих није
могућа конверзија, док код ништавих јесте). Наша правна пракса и ЗОО не знају за
непостојаће уговоре као засебну категорију неправоваљаних уговора. Они су обухваћени
категоријом ништавих уговора. Стога, поред ништавих, непостојећи уговори немају
никакву вредност.
- Појам ништавих уговора: Ништави су они уговори који немају законску важност и који
постоје само привидно. ЗОО сматра ништавим уговоре који су противни принудним
прописима, јавном поретку или добрим обичајима, ако а) циљ прекршеног правила не
упућује на неку другу санкцију, или ако б) закон у одређеним случајевима прописује што
друго (103.1). Ако је закључење уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати
на снази, уколико у закону није што друго прописано, а страна која је прекршила законску
забрану сносиће одговарајуће последице (103.2). Поред тога, у ништаве уговоре спадају:
1) Уговор чији је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или
неодредљив (47 ништавост уговора због предмета). 2) Уговор без основа или са
недопуштеним основом (52 ништавпст уговора без основа). 3) Уговор правног лица који
излази из оквира његове правне способности (54 уговори правног лица). 4) Уговор који
није склопљен у прописаној форми, уколико из циља прописа којим је форма одређена не
произлази што друго (70 санкција недостатка прописане форме), и 5) зеленашки уговор
(141).
Разлог ништавости може се тицати и само једног дела уговора. У том случају
искрсава питање да ли ништавост тог дела повлачи ништавост целог уговора, или је
могуће д преостали део остане у важности. ЗОО прописује да ништавост једне уговорне
одредбе не повлачи ништавост целог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и
ако није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда (105.1). Међутим, уговор ће остати
на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у случају
кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без
ње (105.2). Ако је код уговора оо продаји ништава одредба о цени, пошто је уговорена
цена већа о до не коју је прописао надлежни орган, уговор ипак важи и купац дугује
изност прописане цене (463 прописана цена). Уз то, треба водити и рачуна о вољи
уговорника. Тј. да ли би они уговор закључили и без ништавог дела. Овде је реч о
реконструкцији уговора на темељу воље његових страна, не о тумачењу воља. У случају д
није могуће установити с којом би садржином уговор био склопљен без ништавог дела,
ваља узети да је он у целости ништав.
Ништав уговор не постаје пуноважан ни кад разлог ништавости доцније нестане
(107.1). Нпр. кад пословно неспособно лице постане способно, кад немогућа чинидба
постане могућна, или кад оно што је било забрањено постане дозвољено. Ни стране
уговорнице нису у стању да ништав уговор доцније оснаже, оне могу једино закључити
нов уговор који испуњава све услове да буде пуноважан. Ипако, ово правило није без
изузетка. Ако је забрана која уговор чини ништавим била мањег значаја, а уговор је
извршен, ништавост се не може истицати (107.2). Сем тога, и уговор за чије се
закључење захтева писмена форма, може се оснажити тиме што његове стране, у
целости или у претежном делу испуне обавезе које су њиме преузеле, осим ако из циља
због којег је форма прописана очигледно произлази нешто друго (73 кад је извршен
уговор коме недостаје форма). Такво оснажење претпоставља знање обе страна за
ништавост уговора, и оно важи само за будућност. На крају, ништав уговор може се
одржати услед конверзије: ако ништав уговор испуњава услове који се траже за
пуноважност неког другог уговора, међу уговорницима ће важити тај други уговор, али
уз две претпоставке: 1) да се другим уговором постиже исти ил барем сличан циљ, и 2)
ако се може узети да би уговорници њега закључили да су знали за ништавост свога
уговора (106).
- Истицање ништавости: Пошто правило понашања које је утврђено уговором остаје без
правне важности, разлог ништавости делује сам по себи (per se), стога није потребан
никакав нарочит акт да би се ништавост изазвала (ни изјва воље, ни тужба, ни пресуда).
Али се може подићи тужба ради утрвђивања да је уговор ништав. Ништавост је
апсолутна јер важи против свакога. Њу је могуће супротсатити сваком ко из ништавог
уговора изводи неко право, не само прибавиоцу, него и његовом правном следбенику
(нико не може пренети више права но што сам има), уколико он не ужива заштиту због
добре вере. На ништавост суд пази по службеној дужности (јер је ништавост утврђена у
јавном интересу) и на њу се може позвати свако заинтересовано лице (109.1). Што значи
да то обухвата, не смао стране уговорнице и њихове правне следбенике, него и трећа лица
на чији правни положај ништавост утиче. Уз то, працо да захтева утврђење ништавости
има и јавни тужилац (109.2). Право да захтева утврђивање ништавости се не гаси
протеком времена (110).
- Последице утврђивања ништавости: Обично се погрешно каже да ништав уговор не
производи никаква правна дејства, што није тачно. Обавезе које су њиме уговорене нису
од правне важности, али упркос томе, ништав уговор може произвести извесна правна
дејства. Другим речима, може произвести нежељене правне последице. Страна која је
крива за закључење ништавог уговора одговара своме сауговарачу за штету коју трпи због
ништавости уговора, ако овај није знао или према околностима није морао знати за
постојање узрока ништавости (108). Сем тога, према кривој страни се могу применити и
казнене санкције, а ако је уговор извршен, активирају се правила о стицању без основа.
Као што је већ речено, из ништавог уговора не настају пуноважне обавезе за стране
уговорнице, тј. оно што је обећано не мора се дати, одн. учинити. Међутим, ако су
уговорници већ испунили своје обећања, тиме је стврена промена у њиховим имовинским
односима без правног покрића. Стога је свака страна дужн да врати другој све што је од
ње примила на темељу ништавог уговора, а ако то није могуће, или ако се природа онога
што је испуњено противи враћању, дугује се одговарајућа надокнада у новцу, и то према
ценама у време доношења судске одлуке (104.1). У случају кад је уговор ништав уато што
је по својој садржини или циљу противај принудним прописима, јавном поретку или
добрим обичајима, ЗОО ползи од обостране реституције, што значи да ће у таквој
ситуацији суд у целости или делимично одбити захтев несавесне стране за враћање оног
што је дала другој страни, а може одлучити да друга страна оно што је примила по основу
непостојећег уговора преда општини на чијој територији има седиште, одн. пребивалиште
или боравиште (104.2). Што значи да се при одлучивању суд води рачуна о савесности и
једне и друге стране, о значају угрожених добара или интереса, као и о моралних
схватањима (104.3).

114. Релативна ништавост/рушљивост Р.175 ЗОО21

- Појам рушљивог уговора: Као ништави уговори, ни рушљиви нису правно ваљани јер
имају неки недостатак. Међутим, оно што њима недостаје их чини једино правно
несавршеним или неправоваљаним, не и ништавим. Њиховим закључењем штети се
углавном интересу уговорника или других одређених лица, док се ништавим уговориам
штете првенствено јавни интереси. Стога рушљиви уговори нису неважећи од само
постанка и за свакога. Они су у почетку важећи, али пошто су правно несавршени,
рушљиви уговори су потенцијално неважећи, јер могу бити поништени, а захтев за
поништење могу истаћи смо одређена лица. Од воље управо тих лица зависи даља
судбина рушљивог уговора.
Недостаци који уговор чине рушљивим тичу се најчешће сагласности воља њених
страна. Могуће је да воља једне стране не буде права њена воља због битне заблуде,
претње преваре или принуде, али је ришљив и кад га је закључила страна која је
ограничено пословно способна, или када је законом посебно одређено (111). Поред тога,
рушљив је и узајамни уговор којим је једна страна прекомерно оштећена (139).
- Поништење рушљивог уговора: Као што је речено, рушљиви уговори се могу поништити,
тј. лишити се оних правних дејстава која су произвели. Одлука о поништењу има
конститутиван карактер јер се њоме укидају његове правне последице, не сам чин
закључења, и она доводи до престанка уговора. Право да захтева такву одлуку има смао
ограничен круг лица. То пре свега може захтевати уговорна страна у чијем интересу је
рушљивост установљена (нпр. страна која је преварена, или у заблуди, прекомерно
оштећена) (112.1). Али она може и при уговору остати, тј. не захтевати његово поништење,
а све док се не изјсни, правна судбина уговора је неизвеста. Стога, да би се неизвесност
отклонила, сауговарач те стране може од ње тражити да се изјасни да ли при уговору
остаје или не, јер ће се у противном сматрати да је уговор поништен. Тај захтев може
упутити у одређеном року који није краћи од 30 дана (112.2). Ако се позвана страна
угворна не изјасни у остављеном року или ако изјави да не остаје при уговору, сматраће се
да је уговор поништен (112.3).
Осим стране у чијем је интересу рушљивост установљена, поништење уговора
могу тражити и њени нследници, трећа лица којима је то право у извесним случајевима
признато (нпр. јавни правобранилац), одн. која имају правни интерес д уговор буде
поништен.
Право поништења рушљивог уговора гаси се кад истекне годину дана од сазнања
за разлог рушљивости, одн. од престанка принуде (117.1). То право престаје, у сваком
случају, протеком 3 године од дана закључења уговора (117.2).
- Оснажење рушљивог уговора: Пошто будућност уговора зависи од лица која су
овлашћена да траже поништење уговора,она могу при уговору и остати, тј. одрећи се свог
права на поништење, што значи да она могу рушљив уговор оснажити (конвалидирати),
под условом да су свесна разлога рушљивости и свог права да захтевају поништење.
Оснажењем се отклања недостатак који је уговор чинио рушљивим, и то не само за
будућност, него и за прошлост (има ретроактивно дејство, ab initio). После тога уговор
постаје трајно важећи. Оснажење уговора се може учинити било изричито, било
прећутно (нпр. извршењем обвезе добровољним). Исти значај има и пропуштање рока за
поништење уговора.
- Последице поништења: Поништењем се укида привремена важност уговора, и то
ретроактивно. Што значи да се сматра да је уговор од самог почетка био ништав, као и да
из њега нису ни настале правне последице. Међутим, стране уговорнице се могу
споразумети и да поништење важи само за будућност, а да се оно што је до тада извршено
не поништава. Извесне уговоре је због саме њихове природе и немогуће сматрати
неважећим од самог тренутка закључења. Такви су нпр. уговори који имају за предмет
пружање услога или коришћење ствари. Уз то, уговор се може поништити само
делимично, али се и овде поставља питање, као и код ништавих уговора, да ли је
преостали део пуноважан, а и решава се на сличан начин.
Кад се рушљив уговор поништи, обавезе које је он произвео не морају се
испуњавати, а уколико је нешто већ испуњено, може се тражити повраћај ствари, а ако то
није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, дугује се
одговарајућа надокнада у новцу, и то према ценама у време давања надокнаде, одн.
доношења судске одлуке (113.1,2).
Уговарач на чијој је страни узрок рушљивости је одговоран своме сауговорнику за
штету коју трпи услед поништења уговора, уколико овај није знао нити је морао знати за
постојање узрока ништавости (115). Уз то, ограничено пословно способно лице одговара
за штету насталу поништењем уговора, ако је лукавством уверило свог сауговарача да је
пословно способно (116).
 124. Одустанак од уговора – раскид уговора (уопште) А.429 Р.164

- Уговор може престати на основу приватне аутономије вољеобе, или изузетно, само једне
уговорне стране. Тако да можемо причати о 1) споразумном и 2) једностраном раскиду
уговора. Уз то, на основу реализацје аутономије воље, уговори могу претати и путем, нпр.
новације, компензације, опроштаја дуга.

125. Споразумни одустанак од уговора Р.164

- Пошто је уговор дело његових страна (сагласности њихових воља), стога га оне могу, не
само допунити и изменити, него и раскинути. Раскинуће га када им уговор више није
потребан, ако више не желе оно због чега су га уакључиле, али за то је неопходно да се
сагласе обе његове стране. Али као и за његов настанак који је настао њиховом
сагласношћу, он може престати истом таквом сагласношћу.
Споразумом да се уговор раскине, стране уговорнице противрече својој ранијој
сагласности воља да уговор закључе (contrarius consensus). Такав споразум представљ
уговор о раскидању другог уговора, и он се може склопити у било којој форми, чак и у
случају да је уговор који се раскида формалан (68). Штавише, стране уговорнице се о
раскидању могу сагласити и прећутно. Уговор о раскидању је сличан уговору о опроштају
дуга, али се од њега и разликује тиме што почива на обостраном интересу. Уз то се
опроштајем дуга укида смао тражбина, не и уговор који је њу и узроковао.
По римском (Јустинијановом) праву уговор се могао раскинути сморазумно само
пре него што је макара једна страна испунила своју обавезу. Данас се стоји на
становишту да је раскидње уговора могућно све док се он обострано не испуни (нпр. ако је
продавац предао ствар, а купац исплатио цену, раскидању уговора више нема места, али,
ако се стране, ипак, сагласе да га раскину, то се узима као закључење новог уговора којим
дотадашњи купац препродаје ствар дотадашњем продавцу, по истој цени).
Какво ће правно дејсвто раскида бити, зависи пре свега од чињенице да ли су
уговорне стране уговориле раскид ex tunc или ex nunc. Правило је да раскид нема повратно
дејство, што значи да се уговарачи ослобађају обавезе извршења неизвршених престација,
док се делимично испуњене престације сматрају пуноважним. Међутим, уколико ниједна
уговорна страна није испунила своје уговорно обећање, раскид има ретроактивно дејство,
јер се уговарачи фактички враћају у претходно стање. Уколико су оне, пак, уговориле
повратно дејство раскида, свака је дужна да врати примљено, тако да се странке враћају у
претходно уговорно стање.
Свака уговорна облигација може престати споразумним раскидом, и то када су у
питању класични уговори између физичких лица, али и када је реч о уговорима у области
трговинског права. Међутим, постоје и такве уговорне облигације које нису подобне за
раскид ex tunc. То су трајне облигације чије је извршење већ отпочело (нпр. уговор о
закупу који се раскида после неколико месеци). Стога се мора водити рачуна о томе да ли
је раскинути уговор краткотрајан или дуготрајан. Тако, ако је уговор краткотрајан, било
би логичније претпоставити да уговорници, кад ништа нису рекли, хтели да он престане
ретроактивно (тј. као да он није ни био склопљен), и обрнуто (као што је већ речено).
За споразумни раскид уговора, пошто преставља нови уговор, неопходно
остварење услова који се траже за пуноважност уговора: способност за уговарање,
сагласност воља,као и захтеви који се тичу предмета и каузе.
 126. Једнострани раскид уговора због неиспуњења Р.165 ЗОО23

- Пијам и развој: Пошто су обавезе код узајамних уговора у односу зависности, ако један
уговорних не испуни, други је овлашћен да захтева принудно испуњење или да, под
одрећеним условима, уговор једнострано раскине. Другим речима, кад се једна страна
оглушује о своју обавезу коју јој уговор намеће, тада и другој страни ваља признати право
да се и она, раскидањем уговора ослободи властити обавезе. То за њу може бити
повољније него да против неуредног партнера води парницу ради принудног испуњења.
Дакле, право на раскидање уговора проистиче непосредно из чињенице што је свака
уговорна страна преузела на себе обавезу у очекивању да ће са лакоћом добити
противчинидбу коју је њен сауговорник обећао.
Генеза: У римском праву, становиште да се уговор може раскинути вољом једне
његове стране, није важио. Оно је заправо имало супротан став, а то је било придржавање
начела pacta sunt servanda, тј. да је уговор закон који уговорници морају безусловно
поштовати. Стога, нпр. продавац који је предао ствар купцу није могао одустати од
уговора и тражити повраћај ствари, већ је њему стајала на располагању једино тужба за
исплату купопродајне цене, праћена ризиком платне неспособности дужника. Да би се тај
ризик избегао, у уговор о купопторају се уносила посебна одредба која је продавца
овлашћивала да уговор раскине, уколико купац не исплати цену у одредјеном року. Тај
став се мења тек после дужег времена, да ко синалагматичкин уговора раскидни услов
увек треба подразумевати. Тај став је први пут озакоњен у француском Грађанском
законику, изворо овог права беше канонско право, не римско. Канонисти су први указали
н узрочну везу која обједињује међусобне обавезе које произлазе из синалагматичних
уговора. Из те везе су извели правило да страна која не испуњава своје обећање, губи
право да захтева испуњење противчинидбе која је њој обећана, а уговорник који је лишен
могућности да добије чинидбу друге стране, има право не само да одбије испуњење
властите обавезе, него и право да уговор раскине. Али, да би то учинио, од повериоца се
тражило да се обрати суду јер је једино суд могао ослободити уговорника његове обавезе.
Међутим, према законодавству већине европских земаља, укључујући и наше, раскидање
се врши једностраном изјавом воље коју поверилац упућује дужнику.
- Услови: Једнострано раскидање уговора због неиспуњења претпоставља неколико
услова: 1) да једна страна верна уговору, 2) да друга страна није испунила своју обавезу,
својом кривицом, 3) да је поверилац обавестио дужника о својој намери да уговор раскине
(накнадни рок и фиксни уговори), и 4) да је уговор теретан.
1) Уговору верна страна: Уговорник који је прекршио своју обавезу нема право да
од уговора одустане. Само она страна која је верна уговору може уговор раскинути, због
тога што је изостало испуњење обавезе од њеног партнера. Другим речима, право на
раскид уговора има онај уговорник који је своју обаверу већ испунио или је спреман да
испуни.
2) Неиспуњење обавезе од друге стране: Претпоставка је да је друга страна запала
у дужничку доцњу. Уколико је у питању потпуно неиспуњење обавезе, раскидање уговора
је огуће у сваком случају, али ако је испуњење само делимично, питање раскида је нешто
теже. Зависи од тога да ли је обавеза дељива или недељива. Тако, ако је обавеза дељива,
одустанак је могућ само у погледу неиспуњеног дела, осим ако би делимично испуњење
било противно циљу уговора. Уколико је обавеза недељива, због делимичног неиспуњења
уговор се може раскинути у целости. Межутим, уколико је неиспуњен незнатни део
обавезе, уговор се не може због тога раскинути (131). ЗОО посебно зређује раскидање
уговора са узастопним обавезама, тј. обавезе чије се испуњење понавља. Ако изостане
испуњење једне узастопне обавезе, уговор се може раскинути не само у односу на њу,
него и у односу на све будуће обавезе, кад је очигледно да ни оне неће бити испуњене
(129.1). Штавише, раскидање може обухватити и већ испуњене узастопне обавезе, уколико
оне чине једну целину са неиспуњеним или уколико поверилац нема интереса за делимично
испуњење (129.2). Међутим, давањем одговарајућег обезбеђења дужникможе спречити
раскидање уговора са узастопним обавезама (129.3).
3) Обавештавање дужника: Да ли ће повериалц бити дужан да дужника обавести о
раскиду уговора или не, зависи од тога да ли је рок испуњења његов битан елемент. Стога
можемо разликовати две ситуације:
а) Накнадни рок за испуњење: Уколико рок испуњења није битан елемент,
дужник задржава право да и после истека рока испуни своју обавезу, а поверилац да
захтева њено испуњење (126.1). Тада право на одустанак претпоставља још један услов:
поверилац који жели да раскине уговор, мора оставити дужнику примеран накнадни рок за
испуњење (126.2). Уколико дужник не испуни убавезу ни у накнадном року, уговор се
раскида по самом закону (126.3). Ипак, ради отклањања неизвесности о судбини уговора,
ЗОО обавезује повериоца да, без одлагања, обавести дужника да уговор раскине (130). То
обавештење има значај само декларативног чина. Сврха накнадног рока је да се дужнику
који је задоцњио да последња шанса да своју обавезу испуни. Међутим, у пракси и теорији
се поставља питање дужине накндог рока. ЗОО наводи да тај рок мора бити „примерен“,
што значи да мора бити прилагођен околностима. Опште је уверење да се не ради о новом
року, већ о продужењу старог, чиме се омогућује дужнику да започете припреме доведе
до краја, а не да са њима отпочне. Зато поверилац мора водити рачуна да накнадни рок не
одреди сувише кратко, јер дужник може захтевати његово продужење, у ком случају се
уговор не раскида, под условом да дужник своју обавезу испуни у накнадном року који је
стварно примерен.
Изузетно, поверилац може одустати од уговора и без остављања накнадног рока за
испињење. Он то може учинити у случају када се из дужниковог држањапроизлази да он
своју обавезу неће извришити ни у накнадном року (127). Или када су уговорници право
једностраног раскида због доцње уговорили. Уз то, ако и пре истека рока за испуњење
постане јасно да једна страна обавезу неће испунити, друга страна може уговор раскинути
одмах (128).
б) Раскидање фиксних уговора: Када је испуњење о року битан састојак,
такав уговор се назива фиксним. Међутим, не представља сваки уговор са тачно
одреженим роком фиксни правни посао. Фиксни карактер мора бити видљив из самог
уговора или околности. Стране уговорнице могу фиксно обележје уговора означити
изричито, речима да се обавеза има испунити „најдаље“ или „најдоцније“ до одређеног
времена. Таква недвосмислена воља исказана је и одредбом да ће се уговор сматрати
раскинутим уколико не буде испуњен у одређеном року (касаторна клаузуза) (125.4).
 У теорији се прави разлика између фиксних уговора у апсолутном и у релативном
смислу. Код апсолутних фиксних уговора бавеза се мора испунити у тачно одређеном
тренутку, а уколико до тога не дође, испуњење постаје немогуће (неправи фиксни уговори).
Такава је нпр. ситуација када певч обећа да ће одређеног дана певати на концерту, па не
дође. Уколико такав уговор не буде извршен на време, раскида се сам од себе, без обзира
на то да ли је дужник крив што је задоцнио. Код обичних или релативно фиксних уговора
ситуација је другачија. Иако је дужник задоцнио, његова чинидба није јиш постала
немогућа. То су заправо прави фиксни уговори, и законодавац њих на уму кад прописује
одговарајућа правна правила. Такви се уговори раскидају чим дужник прекорали рок за
испуњење, до којег долази по самом закону (125.1). Али уговор је дефинитивно раскинут
само за дужника, јер га поверилац може одржати на снази, ако без одлагања обавести
дужника да захтева испуњење уговора (125.2). Уколико и тај рок протекне узалудно,
поверилац може изјавити да уговор раскида (125.3).
- Последице: Раскидањем уговора гаси се облигациони однос између његових учесника
(132.1). Дејство краткотрајног уговора се укида, по правилу, ретроактивно (ех тунк), а
дуготрајног за будућност (ех нунк). После раскида, стране уговорнице не дугују више једна
другој оно што су раније дуговале, а страна која је соју обавезу већ испунила (потпуно или
делимично) има право на повраћај (132.2), по правилима о неоснованом богаћењу. Ако
право на повраћај имају обе стране, такво врачање се врши истовремено, тј. по правилим
за извршење двостраних уговора (132.3). Уз навецено, свака страна дугује накнаду за
корист које јеу међувремену имала од онога што је дужна вратити, одн. накнадити (132.4),
а уговорник који враћа новац је дужан платити затезну камату од дана кад је исплату
примила (132.5).
Једна од значајних последица раскида уговора јесте обавеза да се надокнади
штета (132.1). Она претпоставља субјективну доцну, тј. неиспуњење обавезе које је
дужник скривио. Реч је о штети због неиспуњења или о позитивном уговорном интересу.
По том основу, поверилац може тражити надокнаду штете само под условом да чинидба
дужникова објективно вреди више него његова властита чинидба.
Што се тиче дејства раскида према трећима, оно зависи од њихове савесности,
одн. несавесности. Ако је треће савесно лице прибавило, нпр. ствар од уговорника који је
дужан да је врати своме сауоворнику, раскид уговора се њега не тиче. Али, ако је треће
лице несавесно, раскидање се односи и на њега, п је дужно да прибављену ствар врати.

127. Раскидање или измена уговора због промењених околности Р.161

ЗОО24

- Појам и значај промењених околности: Сваки уговор се закључује с обзиром на

постојоће било економски, било друштвени поредак, одређену тржишну вредност ствари,
одн. услуге, и сл. Према тим прилика уговорници подешавају своје узајамне обавезе и
циљеве које уговором желе постићи. Они рачунају да ће те прилике потрајати све док се
обавезе из уговора не изврше, тј. док они не постигну своје циљеве. Међутим, догађа се да
се после закључења уговора такве околности ипак промене, и да развој догађаја крене у
неочекиваном правцу, а такве промене се могу одразити и на сам уговорни облигациони
однос (уолико он још није угашен обостраним испуњењем обавеза).Услед таквих
промењених околности, испуњење обавезе једне стране може бити отежано или
онемогућено постизање циља које је она тежила (нпр. нов закон повиси порез на промет
непокретности, па купац мора да плти више него што је рачунао у време закључења
уговора). Те чињенице не изазивају немогућност да се преузета обавеза испуни, него само
отежавају испуњење обавезе једне стране или јој циљ уговора чине недостижним.
Стога се наметнуло питање да ли страна уговорница која је погођена промењеним
околностим може захтевати да се уговор раскине или да се његова садржина прилагоди
новим приликама. Данас претеже становиште да о промењеним околностима, опод
одређеним условима, треба водити рачуна, тј. да оне могу утицати на судбину уговора.
То становиште се објашњава низом теорија, а међу најпознатијим је теорија clausula rebus
sic stantibus, која је настала у тзв. општем или пандектном праву. По тој теорији, сваки
уговор треба да обавеује само дотле док се у бити не промене околности под којима је он
закључен. Што значи да важи претпоставка да су се уговорници прећутно сагласили да се
преузете обавезе не могу изнудити уколико се знатно промене околности које су постојале
у време закључења уговора. Међутим, постојала је бојазан да ће тим принципом
поткопати правна сигурност сс којом рачуна сваки уговорник, тако да се тек после првог и
другог светског рата поново учвршћује схватање да промењеним околностима треба
придати правни значај.
Оно се образлаже начелом еквивалентности узајамних чинидби, начелом
савесности и поштења, и начелом правичности, а то схватање је заступљено и у нашем
праву.
- Обележја промењених околности (услови): Не изазива свака промена околности правне
последице, већ мора имати одређена обележја:
1) Промењене околности морају знатно да отежавају испуњење обавезе једне
стране, одн. да јој циљ уговора чине неостваривим. ЗОО наводи да се то мора десити „у
тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањеима уговорних страна и д
би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је (133.1). Реч
је, дакле, о променама које изазивају већи поремећај сразмере у вредности узајамних
чинидби, услед чега уговор којим се те чинидбе пазмењују губи свој смисао. Кад је тај
случај испуњен се мора процењивати у сваком конкретном случају.
2) Промењене околности морају бити изванредне или непредвидљиве. Сви
дуготрајни уговори су закључени са извесним ризиком, као што је могућност колебања
цена, надница, трошкова и промена на тржишту уопште, али то представља нормалан
уговорни ризик који мора сносити свако ко такав уговор закључује. Уз то, уговорници се
не могу позивати ни на околности које су могли избећи или отклонити, или које су могле
бити узете у обзир (133.2). У непредвидљиве и неотклоњиве околности спадају извесни
природни догађаји, као што су нпр. поплава, суша, земљотрес, град, итд. Затим, то могу
бити и управне мере као што су ограничења промета робе, промена система цена, промена
тарифа, па и одређене економске појаве ко што је изузетно нагли и високи скок цена. То
су све ненормални и неоубичајени ризици са којима се, по правилу, не рачуна.
3) На крају, битне су само оне промене околности које су наступиле до одређеног
времена након закључења уговора. Ниједна страна уговорница не може се позивати на
промењене околности које се задесе по истеку рока за испуњење њене обавезе (133.3).
Задоцнели дужник не само што одговара због немогућности да обавеу испуни, него сноси
и ризик од промене околности које имају другачије значење.
- Последице промењених околности: Страна уговорница на чију су се штету околности
промениле, може захтевати да се уговор раскине (133.1). Међутим, она је дужна да о
својој намери да тражи раскид уговора обавести другу страну уговорницу чим сазна за
промену околности, јер ако то не учини, одговара за штету коју друга страна трпи због
неблаговременог обавештења (134). Друга страна може, уместо раскида, понудити или
пристати да се садржина уговора прилагоди новонасталим приликама, тј. да се његови
одговарајући услови правично измене (133.4). Уколико изрекне раскид уговора, суд ће на
захтев друге стране обавезати страну која га је захтевала да накнади другој страни
правичан део штете коју трпи због тога (133.5).
Приликом одлучивања о раскиду уговора, одн. његовој измени, суд се руковопди
начелима поштеног промета. Он треба да води рачуна како о циљу уговора, тако и
нормалном ризику код уговора односне врсте, о општем интересу, и о интересу обеју
страна (135). Суд неће одлучити да се уговор раскине ако то зхтева страна која се унапред
одрекла права позивања на промењене околности, осим како нађе да је одрицање
неспојиво са начелом савесности и поштења (136). Одрицање има значај гаранције која се
може преузети само изричито и недвосмислено.

128. Престанак уговора услед немогућности испуњења Р.177 А.446

ЗОО25

- Појам и врсте немогућности испуњења обавезе: Циљ сваке обавезе је њено испуњење и
задовољење интереса повериоца путем испуњења обавезе. Уколико дужник није никако у
стању да учини оно што дугује, каже се да је наступила немогућност испуњења.
Немогућност неће постојати ако је испуњење, успед промењених околности, само знатно
отежано али је пак могуће (промењене околности). Правне последице су у том случају
другачије.
Двострани уговор престаје уколико престацију једне стране није могуће извршити
због догађаја за који не постоји одговорност ниједне уговорне стране. Уколико је једна
од страна нешто испунила од своје обавезе, то може захтевати назад, пои правилима о
враћању стеченог без основа (137.1). U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog
događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako
delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana
ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (137.2).
Немогућност испуњења се може темељити како на физичким, тако и на правним
разлозима. Иако су различити узроци немогућности у питању, њихова последица је иста.
Тако нпр. физичка немогућност постоји кад дугована ствар пропадне услед неког
природног догађаја или људске радње, а правна немогућност, је немогућност која исходи
из правногпоретка одређене држве (нпр. забрана увоза или извоза).
Подела на трајну и привремену немогућност је релативне природе, тј. разлика међу
њима некад је готово неухватљива. Нпр. ако привремена немогућност доводи у питање
постоѕање циља облигационог односа, зато што поверилац нем интерес да дужник доцније
испуни обавезу, тада се привремена немогућност рачуна као трајна. Осим ових, у разлчите
врсте спадају потпуна и делимична немогућност. Ова подела је, као и претходна, релатвна,
јер ако делимично испуњење одговара потребама повериоца, сматра се да постоји потпуна
немогућност.
- Услови: а) Непостојање кривице: Уколико је до немогућности испуњења дошло
кривицом једне од уговоних страна, уговорм створена облигација не престаје, јер
несавесна страна не може користити од своје несавесности. Дакле, када у двостраном
уговору дође до немогућности испуњења уговорне обавезе кривицом једне стране, на
место угашене уговорне престације ступа други извор облигација, причињена штета, одн
њена накнада. Према ЗОО, када је испуњење престације једне стране у синалагматичном
уговору постало немогуће због догађаја за који одговара друга страна, њена ће се обавеза
угасити, али она задржава потраживање према другој страни, но то ће се потраживање
смањити у оној сразмери у којој је она имала користи од ослобођења од сопствене обавезе
(нпр. смањење камате) (138.1). Поред тога, страна чија се обавеза угасила из наведених
разлога дужна је да другој страни уступи свва одговарајућа права која би имала према
трећим лицима у вези с предметом своје обавезе, чије је испуњење постало немогуће
(138.2).
б) Престација мора бити незаменљива: било да је нпр. предаја незаменљиве ствари
или чинидба коју може извршити сао дужник који је више не може извршити (нпр. умро).
Када је реч о генеричним стварима, тада се правила о престанку уговорне обавезе због
немогућности испуњења не примењују, јер генеричне ствари не пропадају (genera non
pereunt).
в) Немогучност испуњења мора бити потпуна: јер ако је делимично, питање је у
којој се мери уговор може испунити, те ће ускладу са одовором на то питање наступити и
одговарајуће правне последице.
- Дејство немогућности испуњења обавезе: Ако испуњење обавезе постане трајно
немогуће услед околности због којих дужник не одговара, обавеза се гаси (354.1). Дужник
треба да докаже да се ради о околностима које његову одговорност искључују (354.2).
Уколико он у томе не успе, сматра се да је немогућност скривио, па ће дуговати накнаду
штете уместо првобитне обавезе.
Уколико дужник има и извесне секундарне обавезе према повериоцу, њих дугује и
даље, а до гашења обавезе услед немогућности долази ипсо фацто (за то није потребна
ничија изјава воље). Уколико те секундарне обавезе не учини, може бити осуђен на
надокнаду штете коју је поверилац због тога претрпео. Осим тога, дужник одређене стври
обавезан је да уступи повериоцу право потреживања према трећем лицу које има на
основу настале немогућности (356). Нпр. право на надокнаду штете, суму осигурања, а
уколико је то право већ искористио, дугује оно што еј добио.
Правило о гашењу обавезе кад испуњење постане немогуће не важи ако се дугује
предаја ствари одређене по роду. У том случају, обавеза не престаје ни кад све такве
ствари што их дужник има пропаду услед околности за које он не одговара (genera non
pereunt) (355.1). Али, ако се ствари одређене по роду имају узети уз одређене масе тих
ствари, обавеза престаје кад пробадне цела та маса (355.2).
 Проток времена и отказ ЗОО69

129. Престана уговора услед смрти уговорника А.449 Р.178 ЗОО70

- По правилу, уговорни однос се не своди на личну, већ на имовиску правну везу измећу
одређених лица. Стога он не престаје ни после смрти неког од уговорника, него се преноси
и на његове наследнике. Међутим, има уговорних односа који су засновани с обзиром на
личне особине неке од уговорних страна, или на личне способности дужнике (institu
personae), престаје обавеза (359). Такав је нпр. уговор о делу, послузи, пуномоћству,
ортаклуки, итд.