Универзитет „УНИОН – Никола Тесла“ у Београду

Факултет за пословне студије и право

МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО

Историјат и структура НАТО

Професор: Студент:
Проф. др Радоје Зечевић Марко Марковић
Асистент: бр. индекса: I 0541/11
Владан Станковић

Младеновац, децембар 2013

1
 САДРЖАЈ

УВОД……………………………………………………………………………....….…..3

1. Разлог и настанак НАТО-а..........……....………………………............4

1.1 Брислески уговор................................................................................4
1.2 Маршалов план.................................................................................5
1.3 Североатлантски уговор ..................................................................6

2. Функционисање НАТО-а ......................................................................7

2.1 Консензус...............................................................................................7
2.2 Консултације ........................................................................................7
2.3 НАТО „Војска“ ......................................................................................8

3. Структура НАТО-а ..................................................................................9

4. Финансирање НАТО-а .........................................................................10

5. Прилике у Европи у време формирања НАТО пакта............11

6. НATO ангажман на Косову и Метохији ........................................12

7. Дејтонски мировни споразум ..........................................................13

8. Од ИФОР-а до СФОР-а ........................................................................14

ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................15

ЛИТЕРАТУРА………………………………………………………………….…....16

2
 УВОД

НАТО ( енг. North Atlantic Treaty Organization ) је политичко- војна

организација, коју, у овом тренутку чини двадесет осам држава Северне
Америке и европе, посвећених испуњавању циљева изнетих у
Северноатлантском уговору, потписаном 4. Априла 1949. Године, у
Вашингтону. У складу са северноатлантским уговором, основна улога НАТО је
заштита слободе и безбедности свих њених чланица, политичким и војним
средствима.
Ова Алијанса настала је као израз решености држава оснивача да
заштите „ слободу, заједничку баштину и цивилизацију својих народа, која је
заснована на начелима демократије, индивидуалне слободе и владавине
права“ док свака чланица, при том, задржава свој пуни суверенитет. Деловање
Алијансе заснива се на сарадњи, усаглашавању и заједничком планирању, на
политичком и војном нивоу, између свих двадесет осам држава чланица. Поред
тога, НАТО своје активности остварује и кроз партнерства и блиску
координацију са низом држава и међународних институција.
НАТО је и форум, у оквиру кога државе Северне Америке и европе
расправљају о безбедносним проблемима од заједничког интереса и
предузимају заједничке акције у суочавању са њима. Као такав, НАТО је и
највидљивији израз трансатлантских односа, који подразумевају блиску
сарадњу између Северне Америке и европе у многим областима, а засновану
на уверењу о дељењу истих вредности и интереса.
Северноатлантски уговор ( енг. The North Atlantic Treaty ) или
Вашингтонски уговор, оснивачки је акт НАТО, из 1949. године, који дефинише
сврху и опште циљеве постојања и деловања Алијансе, као и детаље о начину
њиховог спровођења. Овај уговор утврђује обавезу међусобне солидарности у
случају агресије на једну или више чланица, истовремено уважавајући
аутономију доношења одлуке о употреби војних снага, сваке од њих.
Северноатлантски уговор утврђује и обавезу држава чланица да ће у складу са
Повељом Уједињених нација ( УН ), решавати све међународне спорове
мирољубивим средствима и доприносити развоју мирољубивих и пријатељских
међународних односа.

3
 1. РАЗЛОГ И НАСТАНАК НАТО-А

Током и непосредно након завршетка Другог светског рата, односи међу

силама победницима заснивали су се на договорима постигнутим у Јалти,
Техерану и Потсдаму. Међутим, ти односи су убрзо постали оптрећени
међусобним неповерењем. Западне државе на челу са Сједињеним
Америчким Државама, суочиле су се са идеолочком и војном претњим
Совјетског Савеза ( СССР ), који је у државама источне европе и Балкана
успоставио режиме „ народне демократије“ чија су суштина огледала у
комунистичком тоталитаризму. Хладни рат, међу дојучерашњим
савезницима, све више је добијао на замаху праћен трком у наоружавању.
Од тада, није прошло много времена до тренутка када је формулисан и
усвојен Северноатлантски уговор.

Први наговештај идеја на којима ће се, нешто касније, темељити НАТО,

може се наћи у Атланској повељи, којом су Френкилин Рузвелт, председник
САД, и Винстон Черчил, председник британке владе, 14. августа 1941.
објавили заједничка начела деловања двеју држава у уређењу света, након
завршетка Другог светског рата. Оснивању НАТО претходило је и усвајање
Повеље УН, као и Споразума о економској, социјалној и културној сарадњи
и колективној самоодбрани ( Бриселски споразум ) и Ванденбергове
резолуције. Повеља УН, усвојена 26.јуна 1945.године, признаје право на
индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада.

1.1 Бриселски уговор

Француска, Велика Британија, Белгија, Холандија и Луксембург склопиле

су 17.марта 1948.године, Бриселски споразум, који је на временски период од
педесет година требало да осигура колективу одбрану држава чланица и
поспеши њихову економску, социјалну и културну сарадњу.
Бриселски уговор представља први корак у реконструкцији западно
европске безбедности након Другог светског рата. Међу циљевима овог
Уговора су и развој заједничке одбрамбене структуре и јачање економских
веза, у циљу у циљу одбране од политичких, војних и идеолошких претњи
националној безбедности. Бриселски уговор садржи и клаузулу о колективној
одбрани, у случају оружаног напада на неку од држава потписница. То је био и
значајан корак ка потписивању Северноатлантског уговора и стварања НАТО.

4
 1.2 Маршалов план
Маршалов план је био кључни елемент успостављања доминантног
утицаја САД у Европи, и ослонац у многим земљама озбиљно пољуљаном
капиталистичком систему после другог светског рата. Њиме су САД учиниле
скоро све значајне европске земље својим економским дужницима, везале
њихову индуструју и материјална добра за себе, истовремено утемељилеи
сопствену економску доминацију за дуги низ година. Порушена Европа (
односно некомунистички део ) је тиме постала у сваком погледу наслоњена на
Америку, и економски и војно. НАТО је у ствари постао само војна компонента
америчке доминације.
Одлука о усвајању Маршаловог плана донесена је на економској
конференцији у Паризу, јула 1947 године у присуству 17 држава и то : Данске,
Француске, Грчке, Холандије, Ирске, Исланда, Италије, Луксембурка,
Норвешке, Португала, Швајцарске, Шведске, Турске и Велике Британије као
корисника. Совјетски савез је на конференцији министара иностраних послова
која се одржала мало пре тога исто у Паризу, одбио да сарађује у реализацији
МП, јер су у томе видели покушај САД да поробе народе Европе. Априла 1948
године плану приступају и СР Немачка и Слободна Територија Трста ( иначе
отета од Титове Југославије ). Занимљиво је да се Швајцарска прикључила
плану не тражећи помоћ. Вероватно то има везе са Швајцарским банкама и
онима који су у њима држали средства. Све земље које су тражиле помоћ су
направиле планове и прорачуне својих потреба за период од 1948-1952 и
тражиле од САД зајмове и помоћ у укупном изнису од 22 милијарде долара.
Ради расподеле те помоћи, западноевропске државе су 16 априла 1948 године
образовале Организацију за европску економску сарадњу ( ОЕЕС ) иначе
претечу данашње ЕУ.Чланице су се обавезале да ће депоновати у националној
валути онолико средстава колики је износ пружене помоћи и да ће тако
образовати посебан фонд који ће моћи да употребе само на основу споразума
са владом САД. Истовремено су између владе САД и појединих европских
држава склопљени тајни војни споразуми о уступању поморских и
ваздухопловних база САД-у. Од октобра 1951 године помоћ је додељивана
само на основу Закона о узајамној сигурности, чиме МП постаје и директно
један од основних елемената НАТО пакта. Крајем 1951 године владе В.
Британије, Ирске, Белгије и Шведске објављују да им помоћ по основи МП
више није потребна.

5
 1.3 Северноатлански уговор

Северноатланрски уговор изричито потврђује право на индивидуалну

или колективну самоодбрану, утемељено у члану 51.Повеље УН. Кључни део
Северноатланстског уговора чини члан 5.
Члан 5 Северноатлантског уговора истиче да ће се „ оружани напад на
једну државу чланицу или више њих, у Европи или Северној Америци, бити
смазтан за напад против свих њих и следствено томе саглашавају да ће свака
од њих, ако се такав оружни напад договди – користећи право на индивидуалну
или колективну одбрану пизнато чланом 51. Повеље УН – помоћи страну или
стране уговорнице које су нападнуте, предузимајући одмах, индивидуално и у
заједници са другим странама, акцију ако буду сматрале за потребно,
укључујући употребу оружане силе, у циљу успостављања и одржавања
безбедности северноатлантске области“.
Такав оружани напад и мере предузете као његова последица, требало
би одмах да буду изнете пред Савет безбедности УН. Први и једини пут,
Алијанса је активирала члан 5. Северноатланске повеље, 12 септембра 2001
године, као одговор на терористичке нападе у САД, од претходног дана. Свака
држава потписница се, такође, обавезује да ће доприносити развоју
мирољубивих и пријатељских међунаросних односа, на разне начине,
укључујући „ јачање сопствених слободних институција“, „ осигуравање бољег
разумевња принципа на којима се ове интитуције заснивају“ и „ унапређење
услова стабилсноти и напретка“. Уговор обавезује државе потписнице на
настојање да отклоне све сукобе у својој међународној економској политици и
на подстицање економске сарадње између њих.
Северноатланстски уговор предвиђа и могућност приширења Алијансе,
утврђујући да државе потписнице могу путем „ једногласно постигнутог
споразума, позвати да Уговору приступи свака европска држава која је у стању
да помогне унапређивању начела тог Уговора и допринесе безбедности у
подручју Северног Атлантика.
Поред држава оснивача НАТО из 1949 године, Северноатлантски уговор
су до данас потписале и на тај начин постале чланице НАТО : Грчка и Турка (
1952 ), Савезна република Немачка ( 1955 ), Шпанија ( 1982 ), Чешка, Мађарска
и Пољска ( 1990 ), Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка
и Словенија ( 2004 ) и у последњем кругу проширења, Албанија и Хрватска (
2009 )

6
 2. ФУНКЦИОНИСАЊЕ НАТО-А

2.1 Консензус
Одлуке у НАТО доносе се искључиво на основу консензуса, тј. опште
сагласности. Иако неке државе чланице НАТО имају већи политички, војни и
економски утицај, не постоји присила у процесу доношења одллука. Када једна
држава чланица сматра да би одлука коју НАТО раматра, могла њеној
националној безбедности нанети неповратну штету, не мора се сложити са
њом. Ако би могло доћи до тога, одлука се не доноси све до тренутка док се не
пронађе прихватљиво решење . Свака чланица може изабрати да делује на
начин за који сматра да најбоље одговара њеним националним интересима. Из
тог разлога, не постоји систем гласања као у Савету безбедности УН или
принцип квалификоване већине као у европској унији ( ЕУ ). Уместо тога,
постоји, тзв. процедура тичине ( енг. Silence procedure ), која подразумева
интезивне консултације међу делегацијама и изрдау нацрта одлуке од стране
Међународног секретаријата НАТО, која се доставља државама чланицама.
Уколико у задатом временском року нико не „ прекине тишину“ , одлука се
аутоматски усваја. Уколико барем једна држава чланица „ прекине тишину“ , то
значи да одлука није усвојена.

2.2 Консултације

У овиру НАТО, политичке косултације су витални део процеса доношења

одлука. НАТО није наднационалана организација, већ савез суверених држава
које су одлучиле да добровољно сарађују у циљу одбране заједничких
интертеса. Значај консултација истакнут је још у члану 4. Северноатлантског
уговора. Стога се државе чланице Нато редовно међусобно консултују о
безбедносним питањима од заједничког интереса. Важно је истаћи да у оквиру
НАТО, званично не постоји начин да нека од земаља чланица намеће свој став
или мишљење другима. Ниједна држава није приморана да предузме акције
или да донесе одлуке против своје воље. Међутим, дух компромиса и осећај за
заједнички интерес и сиљеве обезбеђују да упркос разликама у мишљењу,
постоји довољан заједнички основ да се дође до сагласности. Једном донета
одлука Алијансе преставља заједнички став свих држава чланица. Свака
држава чланица има сталну делегацију у седишту НАТО, у Бриселу. На челуи
сталне делегације налази се стални цивилни предстваник ( на нивоу
амбасадора ). Поред њега у сталној делегацији налази се војни предстваник.
Свако од њих има подршку особља, цивилних и војних саветника, које заступају
своје земље у различитим комитетима НАТО. Стални представници и сталне

7
делегације држава чланица смештени су у истој згради, штп омућава
формалне и неформалне контакте међу њима, али и са међународним
службеницима НАТО. Консултације могу да се одвијају у различитом облику.
Могу бити једноставна размена информација и мишљења, подношење неке
иницијативе, саопштавање одлука које је одређена влада донела, обавештење
унапред о поступцима одређене владе о којима друге државе чланице могу да
изнесу своје мишљење, или дискусија са циљем да се постигне консензус о
зједничком деловању и постпцима које би требало предузети. Консултације
између савезника могу да се одрже на захтев био кога од њих, или на
иницијативу генералног секретара НАТО, у веома кратком времену. Сви ови
принципи важе за државе чланице Алијансе, али иста начела добровољне
сарадње, поштовања националне независности и одлучивања консензусом,
каректеристика су билатералне и мултилатералне сарадње НАТО и са другим
државама које на било који начин сарађују са Алијансом.

2.3 НАТО „Војска“

НАТО нема стајаћу војску у класичном смислу. Све државе чланице које
учествују у војним активностима Алијансе, стављају на располагање сопствене
снаге и средства, стварајући на тај начин интегрисану војну структуру НАТО.
Ипак постоје и мање структуре које су одговорне за функционисање
инсталација за комуникацију, ваздушну одбрану и ваздушни надзор, као и за
обавештавање, међу којима је најпознатији Ваздухопловни систем за
упозоравање и контролу ( енг. AWACS ) . Осим ових, главни део тѕв. „НАТО
снага“ чине оружане снаге држава чланица, које су под присмотром тих држава,
а стављају се на располагање Алијанси у случају потребе обављања
одређених мисија, у складу са процедуром коју су претходно усвојиле државе
чланице. У сваком случају, под командом својих стратегијских команданата,
Алијанса обезбеђује заједничко планирање, вежбе и распоређивање снага,
уступљених од стране држава чланица, сагласно заједнички усвојеном
Прегледу одбране, у оквиру процеса планирања снага. У том смислу, НАТО
делује као механизам за окупљање снага, омогућавајући државама чланицама
да учествују у мисијама управљања кризама, које не би могле предузимати
самостално.

8
 3. СТРУКТУРА НАТО-а

Врховно тело је Савет НАТО ( налази се у Бриселу исто као и седиште ЕУ)
састављено од представника свих земаља учесница на челу са генералним
секретаром. Војни комитет Савета НАТО је врховно војно тело и за њега су
везане Команда за Европу ( седиште у Кастоу код Брисела ), Команда за
Антлантик ( седиште у Нортвуду, Вирџинија, САД ) Комитет у команда за
планирање САД – Канада ( састаје се наизменично у Вашингтону и Отави, али
у миру нема оружане снаге под командом).
Европској врховној команди су потчињене три подручне команде за Северну
Европу ( седиште у Колосу, Норвешка ), Централну Европу ( седиште у
Бренсему, Немачка ) и за Јужну Европу ( седиште у Напуљу, Италија,с а
подкомандама за италијанске снаге у Верони, и грчко-турске у Измиру ). Начелу
свих главних команди су амерички или британски генерали или адмирали.
Снаге НАТО су по намени практично подељене на две групе: снаге мача (
пре свега офанзивне нуклеарне снаге ) и снаге штита. Снаге мача обугватају
средства која се налазе у САД, Великој Британији, Италији и Турској, као и део
атланксе и средоземне ратне флоте.
Са распадом Совјетског Савеза НАТО је изгубио своју главну противтежу
Варшавски уговор који је расформиран 1991 године, али је брзо преорјентисан
у „ безбедносни систем“ онога што се данас код нас зове „међународна
заједница“ и врло брзо се то у ствари почело изједначавати, тако да је онај ко
жели да се прикључи међународној заједници ( поготово бивше социјалистичке
земље ) „требао“ да се прикључи и НАТО-у.
Земља која жели да приступи у НАТО савезу у ствари треба да у
потпусности прихвати војну структуру војски које су чланице НАТО, али пошто
је још много важније је то да треба да своју постојећу војну опрему замени
НАТО стандардном војном опремом. Тиме се пред земљу потенцијалног члана
ставља низ проблема ( почев од тога шта се постојећим наоружањем и
опремом до скупог уклапања у круте НАТО стандарде).
Било како било, све бивше чланице Варшавског уговора, осим наравно
Русије, већ су чланице тог програма, а Мађарска, Чешка и Пољска су чак
пуноправни чланови од 1999 године. Тиме је број чланова савеза порастао на
19. Упућен је позив Словенији, Естонији, Литванији, Летонији, Румунији,
Бугарској и Словачкој да 2004 године постану пуноправне чланице НАТО., где
су у међувремену до данашњег дана све наведене земље и постале чланице
НАТО.

Такође, након вишегодишњег натезања због планова НАТО да се

прошири и на бивше чланице Варшавског пакта па чак и бивше републике
СССР ( али и других питања, Чеченије нпр. ) ипак је маја 1997 године
успостављен некакав партнерски однос и са Русијом, а НАТО путем је
9
оснивања тзв. Еуро Атлантског Партнерског Савеза ( АЕПС ). 1997 године је
коначно свом утицају подредио много других земаља што се посебно види на
примеру бомбардовања Србије када је априла 1999 на самиту изражена
подршка захтевима Међународне заједнице у вези Косова, чиме су све те
земље подржале НАТО акцију. У суштини, права функција је да се и земље које
из економских или техничких разлога још нису спремне да буду пуноправне
чланице НАТО, или које немају намеру да то постану из традиционалних
разлога ( Швајцарска ), што чвршће вежу за њега ( да их шчепа да се случајно
не извуку ) а с друге стране дају ширу подршку ономе што НАТО ради и
представља, као и да се Рудија и Украјина држе под контролом као ипак могући
супарници који још могу да угрозе доминацију НАТО.

4. ФИНАНСИРАЊЕ НАТО-а

Нато је међувладина организација, којој државе чланице уплаћују средства

за обављање редовних активности и обезбеђивање неопходних услова за
косултације, доношење одлука и даље спровођење утврђених одлука и
активности. Та средства државе чланице директно уплаћују у заједнички буџет,
према договореној формули за расподелу трошкова, одређеној према
економској моћи сваке од држава чланица. Будући да НАТО има мали број
сталних команди и штабова, већи део финансијског доприноса сваке државе
чланице, остварује се индиректно, кроз војне трошкове за сопствене оружане
снаге. Важан изузетак је систем AWACS, то је воздухопловни систем за
упозоравање и контролу. Чини га флота авиона опремљних савременим
радарима. Ти авиони прападају Алијанси док их државе чланице заједнички
одржавају и употребљавају. Флота је под командом Стратегијске команде за
операције. Иначе тај систем, заједнички поседује, контролише и употребљава
НАТО. Такође државе чланице сносе трошкове својих снага ангажованих у
оквиру НАТО операција. Финансирање заједничког буџета НАТО остварује се
кроз одвојене цивилне и војне буџете и кроз посебан „Програм инвестирања у
безбедност „.
Ове буџете надгледају комитети за цивилни и војни буџет и комитет за
инфраструктуру. Годишњи буџет НАТО је јавни документ, као и сви годишњи
буџети, од оснивања Алијансе.

10
 5. ПРИЛИКЕ У ЕВРОПИ У ВРЕМЕ
ФОРМИРЊА НАТО ПАКТА

Европске земље су биле веома исцрпљене ратом, друштвени систем се

тресао из темеља и постоја је реална опасност да дође до неке врсте
комунистичког преврата, углед и утицај СССР- а због њеног доприноса у
победи над Хитлером је био веома велики и све је више и брже растао што је
ужасавало капиталисте у Европи и САД због све реалније могућности да се
комунистички друштвени систем рашири по Европи. Такође до тада моћне
европске државе суочила се са наглим опадањем сопствне моћи и утицаја у
свету, као и са жељом народа у колонијама да постану независне од њих и да
се истргну испод њихове доминације. Све су то искористиле САД и практично
искоривстивши своју економску моћ да нагло прошире свој утицај у свету и да
се поставе као заштитници и помагачи озбиљно угрожених и пољуљаних
интереса европских сила, и у економском и у војном и у политичком смислу.
Маршаловим планом су САД везале за се бе европске земље тако што су оне
постале дужници САД, а истовремено и велико тржиште за робу и услуге из
САД. Такође, војна сила САД је једина била у стању да парира војној сили
СССР и да пружи осећај заштићености тим земљама, ако би се осетиле
угрожене од стране СССР. Практично основа НАТО-ве моћи је страх.
У структирама НАТО као војног савеза у свим компонентама САД апсолутно
доминирају у сваком погледу. Оружје и војна опрема су у највећој мери
производи привреде САД, и све донедавно ситуација је била таква да се, било
шта што произведе војна индустрија других земаља чланица НАТО, изузетно
тешко пробијало и стандард у НАТО. Због неслагања са одређеним
стратегијским решењима које су диктирале САД под председником Кенедијем,
Француска је 1966 године одлучила да своју војну структуру издвоји из НАТО о
ослони се на сопствене војне снаге. Француска је тиме бијкотовала НАТО скоро
30 година, и војно се поново укључила тек августа 1995 године учешћем у
бомбардовању српских положаја и војних објеката у Босни и Херцеговини, и у
децембру исте године учешћем у мировним трупама ИФОР-а.
И грчка је на неко време заледила свој статус у НАТО у периоду 1974 је је
била незадовољна као се НАТО понео у кипарској кризи, док је поново
нормализовала свој статус у НАТО за време рата у Југославији, 1999 године.

11
 6. НАТО АНГАЖМАН НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Нато води операцију очувању мира на Косову од јуна 1999 године, као
подршку ширим међународним настојанињима за изградњом мира и
стабилности у покрајини која је предмет спора. НАТО-ове снаге за Косово, или
КФОР, распоређене су непосредно након НАТО ваздушне кампање од 78 дана
коју је Савез покренуо у марту 1999. Та кампања, друга у НАТО-овој историји
разликује се од прве (оне у БХ) по томе што је НАТО без сагласности Савета
безбедности односно на своју руку покрену ову акцију након притисака на
Милошевићев режим у Рамбујеу. Нато дејства трајала су 78 дана а изазвало је
не само погоршање ситуације и јоп веће страдање на Косову и Метохији већ и
страдање у Србији. НАТО је се у овој акцији служио свим расположивим
конвенционалним средствима укључујући и муницију са осиромашеним
уранијумом, касетне бојеве главе и друга по женевској конвенцији забрањена
убојита средства. НАТО у војном смислу у кампањи против СРЈ није постигао
много изузев разарања цивилних и војних објеката он није био у могућности да
озбиљније уздрма Војску Југославије. НАТО је остварио овом кампањом
неколико политичких циљева: успоставио доказив престанак свих војних акција,
насиља и репресије; повлачење свог војног особља, полицијских и паравојних
снага с Косова; размештање међународних војних снага на Косову.
Резолуција 1244 Савета безбедности УН-а од 10.јуна 1999 године,
поздравила је прихватање принципа политичког решења сукоба од стране
Савезне Републике Југославије, која је обухватала непосредан престанак
насиља и повлачење њених војних, полицијских и паравојних снага, као и
распоређивање ефикасне међународне цивилне и безбедносне присутности уз
значајно учешће НАТО-а. Такође резолуција 1244 гарантује и територијалну
целовист Србије. Управо земље чланице НАТО-а су у фебруару 2008 године
дозволиле а затим и верификовале признањем самопроглашену Републику
Косово. Исту одлуку о признању донело је и неколико земаља пријатеља и
партнера Савеза. Овај преседан у свету крши све одредбе међународног права
и исто тако је у супротности са резолуцијом СБ-а. НАТО је још једном
демонстрирао своју силу и моћ кад је дозволио Европској унији да
унилатерално пошаље мисију ЕУЛЕКС на Косово као подршку настојању
КФОР-а да успостави стабилно окружење на Косову.

12
 7. ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ СПОРАЗУМ

Под условима Општег споразума за мир у Босни и Херцеговани, познатог

под именом Дејтонски мировни споразум, потписаног у Паризу 14. Децембра
1995 године, НАТО-ове су Снаге за привођење, са 60.000 војника годину дана
надзирале привођење војних аспекта споразума. Снаге су активиране 16.
Децембра, а четири дана касније власт је пренесена са комаданта УН-ових
снага на комаданта ИФОР-а, те су тако све НАТО и не НАТО-ве снаге
учествовале у операцији под командом ИФОР-а. До 19 јануара 1996 године,
странке Дејтонског спотазума су повукле своје снаге из зоне раздвајања на
другу страну договорене линије прекида ватре, и до 3 фебруара све снаге су
биле повучене из подручја предвиђених за трансфер под условима споразума.
Трансфет територија између ентитета Босне и Херцеговине је завршен до 19
марта, те је установљена нова зона раздвајања. До краја јуна, спремање тепког
наоружања у војне објекте и демобилизација снага су такође били завршени
према одредбама ДПА. ИФОР је битно допринисио стварању безбедносног
окружења за привођење цивилне и политичке обнове. Такође је омогућио
подршку цивилним задацима уско сарађујући с Канцеларијом Високог
представника, Међународним полицијскум наменским снагама, Мешународним
црвеним крстом, канцеларијом високог представника УН-а за избеглице,
Међународним судом за ратне злочине за бившу Југославију и многим другим
агенцијама, обухватајући више од 400 невладиних организација које су
деловале на том подручју.
ИФОР је помагао Организацији за европску безбедност и сарадњу у
припреми и надзору првих слободних избора у септембру 1996 године. Након
ових избора, ИФОР је пружао подршку ОХР-у у настојанњу да помогне
ентитетима Босне и Херцеговине при стварању нових заједничких институција.
Надаље војни инжињери ИФОР-а су поправили и поново отворили путеве и
мостове, те су помогли у деминирању, и поправци железничких колосека, те
отварању цивилних аеродрома, успостављању редовног снабдевања плином,
водом и струјом, у обанвљању школа и болница, те у поновном успостављању
главних телекомуникација.
Дејтонски мировни споразум је данас по многима превазиђен и критикују га
углавном све три босанске стране, мада се службена српска политика из Бања
Куке противи његовој примени, видећи у њима рушење Републике Српске, која
је као појам споразумом и формално предвиђена. У свакодневном практичном
животу савремене Босне 21.века видљиво је да Дејтонски споразум спречава
сваки имало смелији и живи напредак земље у правцу реинтрегације и
реконструкције грађанског друштва, какво је Босна знала до 1992 година, а
Дејтон се делимично показује и као сметња Босне и Херцеговине ка
евроатланским интеграцијама.

13
 8. ОД ИФОР-а ДО СФОР-а

Према резолуцији 1088 Савета Безбедности УН-а од 12, децембра 1996

године, СФОР је постао правни наследник ИФОР-а и његов главни задатак је
био допринети развоју безбедног окружења неопходног за јачање мира. Снаге
које су се измењивале након првог СФОР-а, задржале су назив „СФОР“ те су
радиле на сличним принципима како би спречавале обнављање
непријатељства и на тај начин помогле у стварању слова потребних за
провођење сивилних аспекта ДПА-а. Истовремено је Савет израдило прелазну
стратегију која је обухватала прогресивно смањивање величине снага чим се
створе услови преноса одговорности на надлежне заједничке институције,
цивилне власти и међународна тела. Како је ситуација у Босни и Херцеговини
постајала све стабилнија, НАТО је реоганизовао Стабилизацијске снаге и
смањивао њихов опсег. До почетка 2002 године, почетних 32 000 војника је
било сведено на 19 000, уоућених из 17 земаља чланица НАТО-а и 15 не
НАТО чланица, убрајајући и руски контигент. Велики број не-НАТО земља, од
којих су неке од тада постале чланице, учествовало је у ИФОР-у и СФОР-у у
некој од ротација: Албанија, Аргентина, Аустрија, Бугарска, Египат, Естонија,
Финска, Ирска, Јордан, Летонија, Литва, Мароко, Румунија, Словачка,
Словенија, Шведска и Украјина.
Надаље је, до јануара 2003 године, СФОР смањен на 12 000 хиљада
војника, с могушношћу подршке стратешким резервисаним снагама и с
настављеним мандатом како би помогао одржати сигурно окружење у складу
са са ДПА-а. Побиљшање опште безбедносне ситуације у Босни и Херцеговани
у 2003 години, чему су допринеле успешне операције које су водили тимови за
уништење минско- експлозивних средстава у уклањању великих количина
граната, метака, пиштоља, мина и осталог материјала, омогућиле су НАТО-у да
надаље сведе опсег СФОР-а на неких 7 000 војника у сколу резидуалних снага
за одраћање, а с могушношћу појачања, до средине 2004 године. Истовремено,
успешна примопредаја НАТО-ове операције у бившој Југославенској
Републици Македонији, ЕУ 2003 године, омогућила је распоређивање снага
мисије ЕУ-а које су требале наследити СФОР. Чланови савеза су договорили
завршетак операције СФОР-а до краја 2004 године, одајући признање напретку
оствареном у БиХ од распоређивања снага за провођење под водством НАТО-
а 1995 године, као и каснијој позитивној улози СФОР.
Европска унија је 2 децембра 20004 године расподелила ноце радне снаге у
БиХ, ЕУФОР, у оквиру операције „ Althea“. ЕУФОР тренутно има подршку
НАТО-а у складу са договором „Berlin Plus“. Одговорности за ову мисију
предузете су у оквиру споразума „Berlin plus“ ослањајући се на НАТО-ву
експертизу на подручју планирања и омогућавајући ЕУ коришћење заједничких
капацитета и способнисти Савеза.

14
 ЗАКЉУЧАК

Кроз историју били смо сведоци постојања разних војних и економских

савеза. Многи од ње су били кратког даха и створени првенствено да би
заштитили од непосредене војне претње. Свакако најзначајнија и најмасовнија
организација која постоји и данас јесте Севрноатлантски савез или НАТО.
Створен од стране САД-а на пеплу разорене Европе са основним циљем да
штити капитализам од његовог идеолошког непријатеља комунизма. Четрдесет
прт година НАТО је био брана и заштита од Црвене армије у рату без
испаљеног метка који нам је познат ако хладни рат. Управо НАТО који спаја
земље Северне Америке са земљама Западне Европе био је и остао најјачи
инструмент њихове спољне политике.
Догађаји почетком деведесетих а пре свега урушавање социјалистичког
покрета у испочноевропским земљама те распад СССР на тренутак су од НАТО
пакта створили организацију без будућности и сврхе. Транѕициони процеси у
источно европским земљама, те трагичан рат на простору бивше СФРЈ поново
ће НАТО пакт избацити у центар пажње давајући му нова овлашћења и
задатке. На тај начин НАТО је већ почетком новог миленијума постао глобални
лидер за очувањее светског мира, моћни и хомогенији чак и од Уједињених
Нација.
Прикључењем бивших земаља Варшавског пакта, НАТО добија нову
димензију постајући колективни заштитник Европске Уније и Америке. Управо
чињеница да НАТО чине економски најразвијеније земље света осигурава
његов опстанак. Данас кад се НАТО спрема да икључи земље југоисточне
европе и буде предходница ових земаља чланства у ЕУ постајемо свесни
могућности и предности чланства у оваквој организацији али и његових
недостатака. НАТО пакт и ако је победио у хладном рату он није нити ће бити у
могућности да порази или потчини земље због којих је првенствено створен
Русију и Кину.
Снага НАТО-а није у бројности већ у технолошкој и економској надмоћи која
омогућава заштиту пре свега америчких интереса на глобалном нивоу.
Будућности НАТО-а је тешко проценити али проширењем на све земље Европе
може се посматрати као јачање европског елемента у савезу а самим тим ће
морати доћи до прерасподеле снага и утицаја између ЕУ и САД. Оно што је
извесно је то да ће НАТО постати мање агресиовна организација искључиво
фокусирана на ненасилно решавање проблема. Елеменат цивилне заштите
постаће доминантан и заједно са колективном безбедношћу чинити стуб
организације. Исто, тако трена напоменути да европска наменска индустрија
све више умањује примат америчкој, пратећи и развијајући савремена борбена
средства. У будућности се може очекивати од НАТО-а још теснија сарадња са
Русијом, Кином и Индијом у циљу решавања конфликта и проблема у свету.

15
 ЛИТЕРАТУРА
1. Основи међународног јавног права, Димитријевић В., Рачић О., Ђедрић
В., Папић Т., Петровић В.,Обрадовић С., Београдски центар за људска
права, Београд, 2012

2. Међународно јавно право – збирка докумената, Милановић М., Хаџи-

Видановић В., Београдски центар за људска права, Београд, 2005

3. Међународно јавно право, Етински Р., Нови Сад, 2003

4. Еуроатлантизам , Чехулић Л., Беогарад, 2003

5. http://www.nato.int/

16