UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

SEMINARSKI RAD

DOSADAŠNJA I BUDUĆA
PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Mentor: Autor:
Prof. dr Dragana Kragulj Pavle Milošević 1/07

Beograd, decembar, 2007.

APSTRAKT

Evropska unija je danas jedan od najmoćnijih ekonomskih i političkih činilaca na

svetu. Od njenog rođenja 9. maja 1950. godine, kada je Šumanov plan bio prihvaćen od

strane šest zemalja, pa sve do današnjih dana ona je prošla težak put, mahom ispunjen

uspehom. Tom uspehu su u mnogome doprinela širenja Unije i same nove članice. Do

sada je izvršeno šest etapa priključenja novih članova u Evropsku uniju. Ulazak Velike

Britanije je predstavljao vraćanje dobrih odnosa koji datiraju iz Drugog svetskog rata,

Već u drugom proširenju Grčka je postala prva mediteranska „nova” demokratija koja je

postala član EU. Četvrto proširenje je zaokružilo spisak visokorazvijenih zemalja Evrope

koje su članovi Unije. Peto proširenje je do sada bilo najmasovnije, u kome je još deset

zemalja postalo deo zejednice. Šesti krug se zbio ove, 2007. godene u kome su naši susedi

Rumuni i Bugari ušli u Uniju.

Srbija je u grupi zemalja koje željno iščekuju članstvo u EU. Njen put do toga je
ispunjen mnogim preprekama, koje vlasti Srbije više ili manje uspešno rešavaju. Mada po
nekim predviđanjima ona može postati deo zajednice u narednih 6-7 godina.

2
SADRŽAJ

APSTRAKT
1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA
ZAPADNE EVROPE ..................................................................................................... 4
2. EFTA ILI PARALELNO STVARANJE UNIJA NA TLU EVROPE................... 5
3. PRIKLJUČENJA ZEMALJA EVROPSKOJ ZAJEDNICI .................................. 9
4. PRVI KRUG PROŠIRENJA..................................................................................... 9
5. DRUGI KRUG PROŠIRENJA ................................................................................. 12
6. TREĆI KRUG PROŠIRENJA .................................................................................. 13
7. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA ............................................................................ 15
8. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA ...................................................................... 17
9. BUDUĆA PROŠIRENJA I BUDUĆNOST SRBIJE U EU .................................... 20
ZAKLJUČAK ................................................................................................................. 23
LITERATURA................................................................................................................ 24

3
 1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI
POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA ZAPADNE EVROPE

Ideja o ujedinjenju Evrope je znatno starija nego što na prvi pogled izgleda. Evropa
je imala jako burnu istoriju, naročito krajem, devetnaestog i početkom dvadesetog veka.
Na kraju Prvog svetskog rata se javila prva ozbiljna ideja i mogućnost da se ujedinjenje
ostvari. Po uzoru na stvaranje Sjedinjenih Američkih Država, 1923. godine Austrijanac
Kalergi je predložio stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država. Slični predlozi su se javljali i
sledećih godina (čak i unutar Lige naroda), međutim, oni nisu bili ni blizu ostvarenja.
Glavni razlog za to je bila Velika ekonomska kriza, a zatim i ponovo uzavrela politička
situacija.
Drugi svetski rat, najkrvaviji sukob u istoriji sveta, je doveo Evropu u vrlo tešku
poziciju. Privreda nekada nenadmašnih evropskih država je uništena ratom i bile su joj
potrebne godine za rehabilitaciju. Evropa se nalazila između dve nove glavne sile –
Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Ponovo je počelo javljanje ideje o
udruživanju Evrope. Motivi za udruženje se mogu prikazati kroz sledeće tačke:
o Želja za sigurnošć u i mirom – Razjedinjena Evropa nije uspela da spreči rat.
Smatralo se da će Evropa, ujedinjenjena, kao homogena celina, moć i sprečiti
moguće dalje sukobe i biti zajednica mira.
o Želja za slobodom i mobilnošću – Ovaj motiv je blizak prvom motivu, s time što
ima pre svega ekonomsku konotaciju. Netrpeljivost između Evropskih država
dovela je ograničenja kretanja ljudi, robe i kapitala. Ujedinjenjem bi se stvorilo
zajedničko tržište ljudi, informacija, ideja...
o Nada u privrednno blagostanje – Zadatak ujedinjene Evrope bi bio da uvede
ljude u novo vreme – vreme velike ekonomske stabilnosti i prosperiteta.
Zajedničko tržište bi podstaklo trgovinu i omogućilo dalji napredak ekonomije,
kako zajednice, tako i samih država članica.
o Očekivanje zajedničke moći – SAD i SSSR su postavila nova merila moći u svetu.
Razorene Evropske države su imale želju da udruživanjem dosegnu moć koja je
dovoljna da parira ovim silama.
Sledeći stepenik ka združivanju Evrope predstavlja govor britanskog premijera
Vinstona Čerčila u Cirihu, 19. septembra 1946. U njemu je Čerčil prikazao svoju viziju
stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država, čiji je prvi korak trebalo da bude stvaranje Saveta

4
Evrope. Međutim, časom rađanja Evropskog pokreta se smatra Evropski kongres 1948.,
održan u Hagu. Učesnici ovoga kongresa su bili uticajni političari – Robert Šuman, Alkid
de Gasperi, Pol Anri Spak, Konard Adenauer... Zaključci ovog Kongresa su bili
sprovedeni kroz Savet Evrope. Među njima je i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih
prava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava, Evropska parlamentarna
skupštine Saveta Evrope.1
Osnovu ujedinjenja Evrope predstavlja plan Roberta Šumana, francuskog ministra
spoljnih poslova. Ovaj dokument, poznat je kao Šumanov plan, je donet 9. maja 1950.
Dan njegovog donošenja, deveti maj, slavi se kao Dan Evrope. Na inicijativu Šumana i
francuskog komesara za planiranje Žana Monea 18. aprila 1951. došlo je do potpisivanja
Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (European Coal and Steel
Community, ili ti ECSC). ECSC je trebalo da obezbedi zajedničko tržište za ugalj i čelik,
što podrazumeva i zajedničku kontrolu, planiranje i korišćenje ovih sirovina. Iznošenje
ovog plana je imalo vrlo duboke korene. Najbitniji je dugogodišnje neprijateljsvto
Nemačke i Francuske. Potpisivanjem ovakvog ugovora, Francuska ne bi bila ugrožena od
strane Nemačke ni na koji način. Druga velika korist za Francusku je bilo to što Francuska
političkim vezama sa u to vreme diskreditovanom Nemačkom ostvaruje veći uticaj u
Evropi. I ekonomska korist Francuske bi bila velika. Ona je obezbedila svoje učešće u
nemačkim rezervama uglja. Nemački političar Adenauer je bio saglasan sa ovim planom.
On je u njemu uvideo obostranu korist jer je on omogućavao tada nesuverenoj Saveznoj
Republici Nemačkoj da vodi međunarodne pregovore. Ugovor je stupio na snagu 23. jula
1952. Po ovom ugovoru postojala je Zajednička skupština koja je imala ograničena prava
u oblasti kontrole. Poseban ministarski savet je imao nadležnost da odredi političke
smernice zajednice. Sudsko veće je nadgledalo tumačenje ugovora. Još jedan organ
zajednice je bio Savetodavni odbor, koji su sačinjavali predstavnici interesnih grupa
učesnica. Potpisnice Šumanovog plana i ovog ugovora su bile Francuska, Italija, Nemačka
i zemlje Beneluksa - Belgija, Holandija i Luksamburg. Proces udruživanja se odvijao po
principu funkcionalne integracije. To podrazumeva da integracija određenih sektora
dovodi do težnje da se sve veći broj funkcija prenese na organe zajednice. To je trebalo da
dovede od ekonomskih integracija iz oblasti raspolaganja ugljem i čelikom do kasnijeg
političkog ujedinjenja.
Predstavnici država članica ECSC su potpisali i Ugovor o stvaranju Evropske

1
Vajdenfeld V, Vesels V, 2005, Evropa od A do Š, priručnik za evropsku integraciju, Fondacija Konard
Adenauer, strana 12.

5
odbrambene zajednice. Ovaj dalji korak ka ujedinjenju je bio veoma veliki jer je
podrazumevao odrađeni stepen integracije vojnih snaga, jednog od najbitijih činilaca
suvereniteta. Sledeći čin je predstavljao stvaranje Evropske političke zajednice.
Na konferenciji ministara spoljnih poslova zemalja ECSC, 1955. godine, donet je
zaključak da bi integracija ovih zemalja trebalo da se nastavi na dva nova polja. 25.3.1957.
potpisani su takozvani Rimski ugovori koji su podrazumevali formiranje Evropske
ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom). Težnja
„Velike šestorke” je bila da formiranjem EEZ ostvari stalnu privrednu ekspanziju država
Zajednice, da podigne životni standard građana i daljim usklađivanjem i povezivanjem
nacionalnih privreda omogući harmoničan privredni razvoj. Namera država potpisnika je
bila i formiranje carinske unije koja bi omogućila smanjenje trgovinskih barijera i
zajedničku spoljnu carinu. Zadaci Euratom-a su bili obezbeđivanje atomskih goriva
državama članica, kao i stvaranje propisa o zaštiti životne sredine i sigurnosti građana koji
bi važili na nivou Zajednice. Ugovor o međusobnom spajanju ove dve organizacije, kao i
integraciju sa ECSC je donet 8. maja 1965. Po Ugovoru o spajanju, koji je inače stupio na
snagu 1. jula 1967, od ove tri institucije nastala je jedna – Evropska zajednica (EZ).

6
 2. EFTA ILI PARALELNO STVARANJE
UNIJA NA TLU EVROPE

Stvaranje Evropske zajednice predstavlja veliko dostignuće u ujedinjenju Evrope.

Postojanje ove zajednice, kao i njeno uspešno poslovanje, pokazuje značaj integracija za
pojedinačne privrede, ali i za celu zajednicu. Značaj ujedninjenja su uviđale i ostale
evropske zemlje. Sedam zemalja, mahom sa severnog i zapadnog oboda evropskog
kontinenta, su šezdesetih godina dvadesetog veka formirale svoju trgovinsku uniju.
Velika Britanija se za vreme Vinstona Čerčila među prvima zalagala za stvaranje
unije evropskih država, ali pedesetih godina doživljava snažan zaokret u svojoj spoljnoj
politici. U to vreme Britanija se zalagala za formiranje slobodne trgovinske zone između
zemalja Evrope, bez odricanja nacionalnog suvereniteta. Naime, Britanci su imali duboke
odnose sa zemljama Komonvelta i želeli su da zadrže mogućnost da sami određuju odnose
prema njima. Britanija u tom periodu nije bila u najboljim odnosima sa pokretačem evro
integracije – Francuskom, što je bio još jedan razlog protiv pridruženju Evropskoj
ekonomskoj zajednici. Poslednji razlog protiv pridruženja je bio čisto ekonomske prirode
– cene poljoprivrednih proizvoda u Zajednici su bile znatno više od britanskih. Stoga je
Velika Britanija partnere za ujedinjenje tražila, a i našla, u zemljama sa oboda kontinenta.
Kao alternativa za zemlje koje nisu želele ili im nije bio dozvoljen ulazak u
Evropsku zajednicu, 3. maja 1960. oformljeno je Evropsko udruženje slobodne trgovine
(European Free Trade Association ili EFTA). Ugovor o formiranja ove organizacije je
potpisan u januaru 1960. u Stokholmu od strane: Velike Britanije, Danske, Norveške,
Švedske, Švajcarske, Austrije i
Portugalije. Ovih sedam zemalja su
tokom šezdesetih godina bile poznate kao
Outer seven – spoljnih sedam. One su
bile pandam zemljama Evropske
zajednice, znanim kao Inner Six ili
unutrašnjih šest. Zemlje članice EFTA su
imale mogućnost slobodne međusobne
trgovine.
EFTA-i se 1961. godine pridružila
Finska (koja je postala stalni član 1968.),
Prvobitne članice EFTA-e i Finska

7
1970. Island i 1986. Lihtenštajn. Bez obzira na sve, članice EFTA-e su ekonomski bile
značajno slabije od zemelja Evropske zajednice te je došlo do osipanja ove organizacije –
danas nju čini svega četiri države – Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn. Bivše
članice su se mahom priključivale Evropskoj zajednici tokom vremena. Ova priključenja
su od Evropske zajednice, danas Evropske unije, stvorile veoma moćan ekonomski i
politički subjekat.

8
 3. PRIKLJUČENJA ZEMALJA EVRPOSKOJ ZAJEDNICI

„Evropska šetorica” su formiranjem Evropske zajednice ostvarila veliki uspeh.

Ovakva unija je više nego dobro funkcionisala i na ekonomskom i na političkom planu.
Formiranje drugih trgovinskih unija na teritoriji Evrope se nije negativno odrazilo na
rezultate Evropske zajednice. Ovih šest zemalja su bile daleko najmoćnije. Kod ostalih
zemalja Evrope je počela da se javlja tendencija ka priključenju Evropskoj zajednici.
Priključenja mnogih zemalja bi donela obostranu korist – Zajednica bi proširila svoj uticaj
i ekonomsku moć, dok bi država, nova članica, postala deo zajedničkog tržišta, imala
benificije u razmeni sa najjačim zemljama Evrope i bila pod njihovim političkim
patronatom. Bez obzira na sve, na prvo priključenje se čekalo više od deset godina i ono je
išlo veoma teško.
Proširenje Evropske unije je složen proces u kojem su formulisani kriterijumi
ulaska, razvijeni mehanizmi pomaganja zemljama potencijalnim kandidatima, praćenja
njihovog razvoja, kao i postupci odlučivanja koji se tiču neposrednog proširenja. Još su
Rimskim ugovorom bili definisani uslovi za prijem novih članica u tada Evropsku
ekonomsku zajednicu. Po njemu svaka država Evrope može postati član Zajednice, s time
što mora poslati svoju prijavu Savetu, čiji članovi treba da se jednoglasno slože o
pristupanju ove zemlje. Pre odluke Saveta on treba da dobije saglasnost Evropskog
parlamenta (koji treba da se salasi apsolutnom većinom poslanika). Prema tome, prvi
korak ka pridruženju neke države u Evropsku uniju je podnošenje zahteva za članstvo u
Uniji. Zatim Evropska komisija za proširenje daje mišljnje o zemlji kandidatu, pa onda
slede pregovori o svim relevantnim pitanjima. Ova faza je najteža i najduža, može trajati
više godina. Po okončanju pregovora Evropski parlament daje saglasnost o prijemu, a na
kraju saglasnost daje i Savet. Po potpisivanju ugovora o pristupanju zemlja postaje
punopravni član Evropske unije. Proces pridruženja je najčešće prilično dug. Velika
Britanija, Irska i Danska su na pridruženje čekale sedam i po godina, dok su Španija i
Portugalija čekale osam i po. Ipak, to nije ništa u poređenju sa čekanjem Turske na
priključenje. Ona je kandidaturu za članstvo podnela 17. aprila 1987., a datum njenog
priključenja se još ne nazire iz političkih razloga.

9
 4. PRVI KRUG PROŠIRENJA

Prvi krug proširenja Evropske zajednice predstavlja priključenje Velike Britanije,

Irske i Danske 1973. Time je evrpska „šestorka” postala „devetorka”. Proces prvog
priključenja nije bio ni malo lak, što se najbolje primećuje na primeru Velike Britanije
Velika Britanija je po završetku Drugog svetskog rata uz Sjedinjene Američke
Države i Sovjetski Savez bila jedna od tri najmoćnije zemlje sveta. Međutim, britanska
privreda, iznurena ratom, nije mogla da drži korak sa ovim kolosima. Iz tog razloga su
Britanci, za vreme Vinstona Čerčila, među prvima predložili stvaranje unije na teritoriji
Starog kontinenta. Ipak, do pripajanje Britanije Evropskoj zajednici je došlo znatno
kasnije, što zbog britanske politike, što zbog Francuske, najvećeg konkurenta Britancima
u zapadnoj Evropi. Velika Britanija je tokom šezdesetih godina dvadesetog veka bila član
jedne druge zajednice, EFTA-e. Članstvo u njoj je trajalo nešto više od deset godina. Ipak,
oporavak privrede Ujedinjenog kraljevstva nije bio dovoljno brz unutar ove organizacije,
tako da je 1973. članstvo u Evropskoj zajednici oberučko prihvaćeno.
Nakon Rata 1945. godine britanskoj ekonomiji je bila potrebna hitna finansijska
pomoć. Vlada na čelu sa laburistom Klementom Etlijem je ugovorila pozajmicu od strane
velikog saveznika, SAD-a. Ovaj zajam, poznatiji kao Washington Loan Agreement, je
izdejistvovao Džon Majnard Kejns, jedan od najvećih ekonomista sveta svih vremena.
Međutim, zajam nije bio tako povoljan kao što su se Britanci nadali, te su njima
predstojale godine žestoke borbe za oporavak.
Sledeći potres njihove privrede se zbio zime 1947. Došlo je do nestašice uglja i
pada proizvodnje koji su nastavili razaranje privrede. Na ovom mestu je važno ponoviti
činjenicu da je ujedinjenje Evrope baš počelo stvaranjem zajedničkog tržišta uglja, čiji je
jedan od ciljeva bio izbegavanje ovakvih kriznih situacija. Iste, 1947., Britaniji je presečen
dovod sirovina iz Indije jer je ona te godine proglasila nezavisnost. Narednih petnaestak
godina privreda je i dalje bila u velikim problemima, koje su pospešivali politički događaji
poput Suecke krize 1956.
Prvim integracijama Britanija se žestoko opirala jer se, pre svega, nije želela odreći
dela svog nacionalnog integriteta. Tada su težili uspostavljanju trgovinske zone između
Evropskih zemalja, ali sa zadržavanjem prava da svaka država ponaosob uspostavlja
odnose sa zemljama van unije. Ta njihova želja se ostvarila formiranjem EFTA-e,
međutim EFTA nije bila ni izbliza ekonomski moćna kao Evropska zajednica. Za vreme

10
vlade Harolda Mekmilana britanska privreda je nastavila da kaska za privredama ostatka
zapadne Evrope. Stopa privrednog rasta Velike Britanije je bila upola manja od francuske
i nemačke u istom periodu. Funta je 1967. godine ponovo devalvirala i Britanija je bila
prinuđena da krene putem Evropske zajednice. Molba za članstvo je bila podneta još 1964.
godine, zajedno sa Danskom, Irskom i Norveškom, ali su tada sve zemlje bile odbijene.
Razlozi za odbijanje Britanije bili su čisto političke prirode. Naime, francuski
general Šarl de Gol je i 1964. i 1967. stavljao veto na prijem Britanije u Uniju. Tek 1973,
par godina pošto je Žorž Pompidu zamenio De Gola na čelu Fracuske, Britanija je
primljena. Isto godine su i Irska i Danska postale punopravne članice Evropske zajednice,
za razliku od Norveške. Na referendumu koji je odlučivao o ulasku ove zemlje u
Zajednicu 53.5% građana je glasalo protiv piključenja. Norveška ni danas nije član
Evropske unije, već je ostala verna EFTA-i, zajedno sa Švajcarskom, Islandom i
Lihtenštajnom.
Odluka o proširenju Unije na sever doneta je 1969. na Haškoj konvenciji. Nakon
odluke, sa Velikom Britanijom, Danskom, Norveškom i Irskom su vođeni pregovori o
pridruženju od juna 1970. do januara 1972.
„Haški samit pitanjem proširenja nije stremio samo podsticanju razvoja EZ, već su
njegovi zaključci ukazivali i na neophodnost reformi u bitnim oblastima EZ i na potrebu
intenziranja integracije.”2 Zato ovaj samit mnogi smatraju krucijalnim za dalje širenje
Evropske zajednice.
Period nakon ulaska u Evropsku zajednicu je predstavaljao period procvata
britanske ekonomije. Za vreme vlade Margaret Tačer potpisano je par ugovora koji su
koristili razvoju ove države. Oni su se prevashodno ticali trgovine unutar Evropske unije i
trgovine sa zemljama van nje. U periodu od 1979. do 1986. britanska potraživanja prema
inostranstvu su se povećala sa 12 biliona funti na 110 biliona. Ovaj rast je pravi pokazatelj
vraćanja privrede Britanije na pravi put.

2
Vajdenfeld V, Vesels V, 2005., Evropa od A do Š, priručnik za evropsku integraciju, Fondacija Konard
Adenauer, strana 16.

11
 5. DRUGI KRUG PROŠIRENJA

Drugi krug priključenja u Evropsku uniju podrazumeva priključenje Grčke u njen

sastav. Grčka je podnela zahtev za priključenje u Uniju sredinom sedamdesetih godina
dvadesetog veka. Njen zahtev je prihvaćen 1980. i Grčka je od 1. januara 1981. godine
postala deseti član Evropske unije.
Kao i za sve države sveta, dvadeseti vek je u Grčkoj bio vrlo buran. Posle svetskih
ratova Grčku je zahvatio Građanski rat, koji je po nju bio najstrašniji. Po okončanju rata
1949. Grčka je težila da što pre oporavi svoju privredu. Njen oporavak se vršio pre svega
na osnovu stranih investicija. Investicije su doprinele ekstremno brzom poboljšanju
životnog standarda i ekonomskom rastu i razvoju, manjim jedino od japanskog.
Nacionalni dohodak po stanovniku u Grčkoj je skočio čak do 75% nacionalnog dohotka
po stanovniku u Francuskoj, a rast bruto društvenog proizoda je bio oko 7,6%. Ova
ekspanzija, često zvana Grčkim ekonomskim čudom, je trajala sve to sredine
sedamdesetih godina. Tada je došlo do neminovnog pada bruto društvenog proizvoda i
produktivnosti, a porasta cene rada i cene nafte. Nakon ponovog uspostavljenja
demokratije 1974., Grčka se okrenula ka integraciji u Evopsku zajednicu.
Na prijem u Evropsku zajednicu u Grčkoj se čekalo 5 godina, što je najkraće
vreme čekanja od svih zemalja koje su se priključile u prva tri kruga. Bitno je istaći da je
Grčka prva mediteranska „nova” demokratija koja je ušla u Evropsku uniju (Portugalija i
Španija su se priključile Uniji četiri godine kasnije).
Ulazak Grčke u uniju je doveo do brzog razvoja. Na kraju osamdesetih, tačnije
1989. Grčka je bila svrstavana u 22 „napredne ekonomije”. Međutim, taj razvoj se pre
svega ostvarivao preko zajmova (npr. 1985. Evropska unija je pozajmila Grčkoj 1,7
biliona ECU, a spoljni dug Grčke je do 1992. godine narastao na veličinu bruto
društvenog dohotka). Razvoj ekonomije Grčke je bio konstantan, tako da je još 1996. bila
iznad proseka Evropske unije.
Bitno je još jednom istaći da je Grčka bila korisnik budžeta Unije. Njoj je plaćeno
4,9 biliona dolara u 1998. 1994. godine su pak Evropska unija i Grčka dogovorile da će
Grčkoj biti obezbeđeni 16,6 biliona ekija, pre svega za razvoja i poboljšanje uslova života
u slabo razvijenijim krajevima zemlje.
Po podacima iz 2000. godine, rast bruto domćeg proizvoda Grčke je iznad proseka
Unije, a sam GDP čini 1,47% GDP Evropske unije.

12
 6. TREĆI KRUG PROŠIRENJA

Pre nego što konkretno bude bilo reči o trećem proširenju Evropske zajednice valja
pomenuti predlog iznet na samitu u Milanu 1984. godine. Po njemu Evropskom
parlamentu treba dati pravo saodlučivanja, ali kada je reč o najvažnijim pitanjima - poput
proširivanja Zajednice, potrebna je jednoglasnost. Time se još jednom ističe da je proces
proširenja Zajednice svakako jedno od najznačajnijih pitanja u njenom radu.
Treći krug proširenja počinje 1977. kada su Španija i Portugalija podnele molbe za
članstvo u Zajednici. Na njihovo priključenje se čekalo punih osam i po godina. Na
sastanku u Fontenblou su donete smernice za širenje na jug.
Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu, ali je njena privreda tih godina
doživljavala potrese usled unutrašnjih problema. Od 1939. do 1975. na njenom čelu se
nalazio general Franko, pronacistički orjentisan diktator. Tokom početka pedesetih bruto
domaći proizvod Španije je bio na veoma niskom nivou, činio je svega 40% prosečnog
GDP-a zemalja zapadne Evrope. Tada je, posle godina krize, započet oporavak privrede.
Španija je tokom naradnih godina ostvarila rast bruto domaćeg proizvda od oko 5%
godišnje. Ovaj napredak je prevashodno omogućen boljim odnosima sa Sjedinjenim
Američki Državama, koje su u Španiju uputile preko 1 bilion dolara kao ekonomsku
pomoć. Međutim, za dalji oporavak Španije je bio potreban još jači lek - ulazak u
novoformirane evropske institucije. Za vreme Frankove vladavine to nije bilo moguće.
Jedan od najbitnijih uslova za ulazak u Evropsku zajednicu je bio (i ostao) da država mora
da ima demokratsko uređenje. Nakon pada diktature 1975., usledilo je višegodišnje
uspostavljanje demokratskih institucija.
Španija je morala da ispuni i određene ekonomske uslove - prilagođavanje
strukture njene privrede privredama razvijenih zemalja članica unije. Po Frankovoj smrti
uz proces demokratizacije društva počeo je i period novog privrednog razvoja. Prvi cilj je
bio smanjenje inflacije sa za njih strašnih 16% iz 1982. Do učlanjenje, a naročito nakon
njega ovaj problem je saniran. 1. januara 1986. Španija i Portugalija su postale
punopravne šlanice Ekonomske zajednice (Ugovor o pristupanju je potpisan 29. marta
1985. godine). Samo godinu dana kasnije inflacija pada na tada podnošljivih 4,5%.
Pridruženje Zajednici je u mnogome uticalo i na rast GDP-a. Njegov rast je 1981. bio
negativan – -0,2%, u godini pred priključenje je bio 2,1%, dok je 1987. skočio na 5,5%.
Valja napomenuti da je Španija pre priključenja bila pretežno orjentisana ka poljoprivredi,

13
da bi sada postala jedan od anjsnažnijih industrijskih sila.
Treći krug priključenja je doneo veliku korist i samoj Evropskoj zajednici. U
godinama pre ovog priključenja Evropska zajednica je bila suočena sa mnogim
problemima. Među najtežima su bili budžetski problemi i besparica. Nakon ove etape
priključenja postignuto je povećanje prihoda, tako da su problemi ubrzo pali u zaborav.

14
 7. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA

Pre nego što bude reči o samom četvrtom proširenju Evropske unije moramo se
osvrnuti na to da je Unija devedesetih godina preciznije utvrdila uslove za prijem novih
članica. Odlike vezane za određivanje i proširivanje uslova za članstvo su donošene na
četiri samita Zajednice – u Mastrihu 1991., Kopenhagenu 1993., u Madridu 1995 i u
Luksamburgu 1997.
Nešto malo više od tri godine pre četvrtog proširenja donešen je Ugovor o
Evropskoj uniji. Decembra 1991. na sastanku Evropskog saveta u Mastrihu ovaj ugovor je
donesen, a 7. februara 1992. godine i potpisan. Ovaj ugovor je omogućavao dalji razvitak
ekonomske i političke unije. Osim toga, ustanovljeno je i pet kriterijuma ekonomske
konvergencije. Ove uslove, predočene kao brojke, je svaka zemlja koja ima želju da
postane član Unije morala da ispuni:
o Stopa inflacije ne sme biti veća od 1,5% nivoa tri najuspešnije zemlje po
održanju stabilnosti cena;
o Deficit budžeta mora biti manji od 3% GDP-a;
o Državni dug ne sme biti veći od 60% GDP-a;
o Zemlje članice ne smeju izvršiti devalvaciju svojih valuta;
o Prosečna nominalna kamatna stopa na dugoročni kapital mora biti manja od
2% nivoa tri najuspešnije zemlje po održanju stabilnosti cena.
Šefovi država članica Evropske unije su 1993. godine u Kopenhagenu dogovorili
da će vrata članstva u Uniji biti otvorena zemljama centralne i istočne Evrope. Ove zemlje,
ako izraze želju za članstvom, mogu postatite deo Unije u slučaju da ispune niz političkih i
ekonomskih uslova. Ovi uslovi, često nazivani „kriterijumima iz Kopenhagena”, su
sledeći:
o Stabilnost demokratije i njenih institucija (pravna država, višepartijski sistem,
ljudska prava, zaštita manjina, pluralizam itd.);
o Tržišna privreda koja funkcioniše, i koja može izdržati pritisak konkurencije na
unutrrašnjem tržištu;
o Sposobnost preuzimanja prava i obaveza koja proizlaze iz tekovina Evropske
unije;
o Saglasnost sa ciljevima političke unije, kao i ekonomske i monetarne unije.

15
 Na samitu održanom u Madridu 1995. doneti su novi uslovi koji se tiču
administrativnih struktura i standarda za zemlje koje imaju nameru da se pridruže Uniji.
Ovi uslovi podrazumevaju da kandidati treba da zakonodavstvo Evropske unije ugrade u
državno zakonodavstvo, a zatim i da ga efikasno primene.
Na samitu u Luksamburgu 1997. dodat je novi uslov za priključenje od strane
Saveta Evrope. Ovaj uslov je podrazumeveo da zemlje kandidati svoja pravila i ustanove
usaglase sa Amsterdamskim ugovorom.
Četvrto priključenje u Evropsku uniju se zbilo 1. januara 1995., kada su Uniji
priključene Austrija, Švedska i Finska. Time je evropska „dvanaestorka” postala
„petnaestorka” koja i danas ima primat u Evropi. „Petnaestorka” je mogla da bude i
„šesnaestorka”, ali su građani Norveške ponovo na referendumu odbili priključenje.
Ulazak skandinavskih zemalja je prošao bez velikih problema, koje su na priključenje
čekale svega oko četiri godine. Za razliku od njih, Austrija je prošla trnovit put do
priključenja.
Ekonomska korist od priključenje Austrije Uniji bila bi obostrana. Devedesetih
godina Austrija je već bila jaka, razvijena zemlja sa velikim brojem privatnih preduzeća
nastalih od konglomerata koji su nekada bili u državnom vlasništvu. Ulazak Austrije bi
samo doprineo zajedničkom budžetu Unije. Međutim, problem je postojao na političkom
planu. Posle Drugog svetskog rata Austrija je bila pod patronatom četiri saveznika -
pobednika rata. Ulaskom Austrije na zajedničko evropsko tržište i integracijom u Uniju
ove ingerencije bi ostale bez važnosti. Međutim, posle pet godina sukoba Austrija je
primljena u Evropsku uniju.
Kao što je bilo i pretpostavljeno, Austrija se Uniji brzo prilagodila. 70% njene
spoljne trgovine je vršeno sa ostalim zemljama članicama već 1999. godine. Po podacima
iz 2000. godine Austrijski GDP per capita je bio iznad proseka Evropske unije, što je
izvanredan podatak za novu članicu. Po podacima iz iste godine Austrija je imala treću
najmanju stopu nezaposlenosti u Uniji.3

3
Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija, makroekonomija,
Makarije, Beograd, strana 411.

16
 8. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA

Najveće proširenje Evropske unije se zbilo u petom krugu. U njemu je 1. maja

2004. godine čak deset zemalja centralne i istočne Evrope ušlo u Uniju. Ovaj proces ćemo
prikazati sa stanovištva Slovenije, ali ćemo se više bazirati na odnosima ekonomskih
pokazatelja „petnaestorice” i novih članica.
Peti i šesti krug proširenja su obuhvatili mahom bivše socijalističke zemlje.
Njihovo opredeljenje ka Uniji je uspostavljeno po padu njihovih socijalističkih režima.
Počeci njihovog priključenja su bili „Evropski sporazumi”, doneti na kraju osamdesetih.
Oni su imali za cilj regulisanje i predefinisanje odnosa Unije prema bivšim socijalističkim
zemljama. Sledeći korak je bio podnošenje kandidature za članstvo. Kipar i Malta su
kandidaturu za članstvo podneli 1990. godine, Mađarska i Poljska 1994., Rumunija,
Slovačka, Letonija, Estonija, Litvanijai Bugarska 1995., a Češka i Slovenija 1996. Na
Samitu Evropskog saveta u Luksamburgu održanog 12. i 13. decembra 1997. doneta je
odluka da zajednica počne Pregovore o pristupanju sa Poljskom, Mađarskom, Češkom,
Slovenijom, Estonijom i Kiprom. Početak pregovora sa samo delom kandidata je nosio
rizik negativne reakcije drugih država koje su čekale priključenje. Međutim, do toga nije
došlo te su ubrzo pregovori započeti i sa ostalim kandidatima. Ova odluka je doneta 1999.
godine na Samitu u Helsinkiju.
2004. godine deset zemalja je ušlo u Uniju, sve osim Rumunije i Bugarske, a 1.
januara 2007. godine i one su postale sastavni deo EU.

EU nakon šestog proširenja i zemlje kandidati

17
 Po raspadu Savezne Federativne Republike Jugoslavije Slovenija je odmah
odredila svoj kurs ka Evropi. Usledio je privredni napredak i građenje dobrih odnosa sa
Zapadom. Svega nešto više od godinu dana nakon ostvarivanja samostalnosti postala je
član MMF-a, a 1995. godine i Svetske trgovinske organizacije. Pregovori o ulasku
Slovenije u Evropsku uniju su počeli u martu 1998., a okončani decembra 2002. Na
referendumu održanom 23. marta 2003. građani Slovenije su velikom većinom odlučili da
žele da se priključe Uniji. Čak 89% izašlih na referendum je glasalo za priključenje. U
okviru petog kruga proširenja 2004. godine Slovenija je postala član Evropske unije, ali
NATO alijanse.

Tabela 1. Demografski i ekonomski indikatori evropske „petnaestorke” u 2000. godini

Površina Stanovništvo Stopa GDP per
Zemlja 2
Nezaposlenost
u km u milionima inflacije capita
Austrija 83859 8 2,0 3,4 24500
Belgija 30514 10,2 2,9 8,5 22843
Danska 43000 5,3 2,7 4,9 30755
Finska 388000 5 3,0 9,8 24200
Francuska 551602 60,9 1,8 9,5 22068
Grčka 132000 10,6 2,9 11,7 11037
Nemačka 357000 82 2,1 8,3 24170
Irska 70200 3,6 5,3 4,5 23611
Italija 301778 57,3 2,6 10,5 18981
Luksamburg 2586 0,412 3,8 2,2 43689
Holandija 37000 15,5 2,3 3,3 23871
Portugalija 92000 10 2,8 4,2 16400
Španija 505000 39,6 3,5 14,2 14116
V. Britanija 244000 59,8 0,8 5,6 22592
Švedska 450000 8,9 1,3 5,9 25169
EU-15 3234000 377,6 2,1 8,4 21099
Izvor: Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija,
makroekonomija, Makarije, Beograd, strana 411.

18
 Tabela 2. Osnovni ekonomsku pokazatelji zemelja CEE iz 2001-2002. godine
Površina Stanovništvo Stopa GDP per
Zemlja 2
Nezaposlenost
u km u milionima inflacije capita
Češka 78866 10,2 1,4 7,3 13700
Estonija 45227 1,3 3,6 9,1 9240
Letonija 64589 2,3 2,0 12,9 7750
Litvanija 65300 3,4 2,4 13,1 8960
Mađarska 93030 10,1 5,2 5,6 12250
Poljska 312685 38,6 1,9 20 9410
Slovenija 20273 1,9 7,5 6 16210
Slovačka 49035 5,3 3,3 19,4 11200
Bugarska 110910 7,9 5,8 18,6 5700
Rumunija 238391 22,4 22,5 8 5560
ZAJEDNO 1078306 104 5,4 12 9999
Izvor: Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija,
makroekonomija, Makarije, Beograd, strana 413.

Ove dve tabele izuzetno dobro pokazuje veliki ekonomski jaz između zemalja
Evropske unije koje su postali njen deo do 1995. i novih članica ušlih u Uniju u dvadeset
prvom veku. To može izazvati probleme u ekonomskom i političkom funkcionisanju
Unije. Lako se primećuje da nijedna od zemalja novih članica nema bruto domaći
proizvod veći od proseka petnaestorke. Primetno je i da zemlje nove članice imaju malu
stopu inflacije, ali i veliku nezaposlenost ili obratno, što svakako nisu dobri pokazatelji u
odnosu na „petnaestorku”.
Mislim da je interesantno uvideti da zemlje Mediterana i uopšte južne Evrope,
kako u EU – 15, tako i one priključene Evropskoj uniji kasnije imaju značajno manji GDP
u odnosu na proseke u tabelama u koje se one nalaze. U ovim država često dolazi do
političkih promena i nemira (česti padovi vlade u Italiji i separatizam u Španiji). Takođe je
prisutno ove zemlje nisu ravnomerno razvijene u svim njihovim delovima – u Italiji je
sever značajno bogatiji i razvijeniji od juga jer se u tom delu zemlje nalazi industrija.

19
 9. BUDUĆA PROŠIRENJA I BUDUĆNOST SRBIJE U EU

Po završetku petog i šestog kruga proširenja najveći broj zemalja Evrope je bio deo
Evropske unije. Van Unije su ostale četiri države članice EFTA-e (Švajcarska, Island,
Norveška i Lihtenštajn) koje ne iskazuju želju da postanu deo Unije. Životni standard u
ovim zemljama je znatno iznad proseka Unije, tako da njima priključenje u nju ne bi
donelo drastičaan, a vrlo verovatno i ikakav napredak. Članovi Evropske unije nisu ni
Rusija i za sada proruski orjentisane Belorusija i Ukrajna. Danas se često čuje da
Belorusija iskazuje pretenzije ka ujedinjenju sa Rusijom. U Ukrajni je specifična situacija.
Činilo se da je Narandžastom revolucijom završena era socijalizma u Ukrajni i da je put ka
evro-integracijama otvoren, ali došlo je do preokreta. Stanovništvo Ukrajne je ostalo
polarisano (deo zemlje je okrenut ka Rusiji, a deo ka Evropskoj uniji) i njena budućnost
vezana za integracije je neizvesna. Turska čeka članstvo u Uniji već više od dvadeset
godina, ali dan njenog priključenja nije na vidiku. Jedini preostali deo Evrope koji nije
član Unije, a to članstvo glasno želi, su Balkanske zemlje nastale raspadom SFRJ,
isključijući Sloveniju (ona je postala član EU tokom petog kruga proširenja) i Albanija.
Ovaj region se sa aspekta integracije u EU naziva Zapadni Balkan.
Evropska unija je glasno iznela mišljenje da sve dok i zemlje Zapadnog Balkana
ne budu ušle u Uniju proces proširenja neće biti završen. Međutim, pristup ovih zemalja
razorenih građanskim ratom devetesetih (Srbija, Crna Gora, Hrvatska i Bosna i
Hercegovina su u njemu direktno ili indirektno učestvovale) i Albanije je uslovljen nizom
ekonomskih i političkih reformi. Promene u ovom politički trusnom regionu Evropska
unija maksimalno pomaže. Ova pomoće je dvojaka - ekonomska i politička. Ekonomska
pomoć se bazira na programu CARDS. Ovaj program predstavlja finansijsku i tehničku
pomoć državama Zapadnog Balkana. U periodu od šest godina, od 2000. do 2006.,
finansijska pomoć je iznosila oko 4,5 milijardi evra.
Maja 1999. godine je započet proces stabilizacije i integracije (SAP), koji
predstavlja početak puta ka integraciji. Ovaj proces podrazumeva obavezno potpisivanje
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa svakom zemljom pojedinačno. Sporazumu o
stabilizaciji i pridruživanju, koji je aktuelan u našoj državi, predhodi izrada Studije
izvodljivosti. Ova Studija je ustvari izveštaj Evropske komisije Savetu ministara o
ekonomskom i političkom stanju u državi. Studija za svaku zemlju se sastoji od političkih
kriterijuma, ekonomskih kriterijuma i sposobnosti preuzimanja obaveza koje proizilaze iz
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanja.

20
 U procesu pridruženja najdalje su otišle Hrvatska i Makedonija, a najtrnovitiji put
do članstva u EU gaze Srbija i Bosna i Hercegovina.
Demokratska vlast, koja je na čelo Srbije došla po smeni režima Slobodana
Miloševića, je imala cilj da Srbiju uputi na put integracija u Evropu. Svega par meseci
nakon ove promene vlasti stvorena je radna grupa čiji je zadatak bio da vodi Srbiju ka
Studiji izvodljivosti, a zatim i SAP-u i kandidaturi u Uniju. Od svih zemalja ove regije,
Srbija je na Studiju izvodljivosti čekala najduže, skoro četiri ipo godine. Studija je
konačno doneta 25. aprila 2005. godine i označila je da Srbija na pravom putu ka Uniji.
Donošenjem ove Studije, Srbiji (tada zajednici Srbije i Crne Gore) je dato veliko priznanje
za reforme u pravnom, političkom, socijalnom i ekonomskom sistemu. Korist od ovog
događaja je bila još veća - ovim su poslati signali potencijalnim investitorima da je
sigurnost investiranja u Srbiji daleko veća no ranije.
Kao što je već rečeno, svaka Studija izvodljivosti obuhvata političke i ekonomske
kriterijume. Politički kriterijumi se odnose na uspostavljanje demokratije i vladavine
prava, odnose sa međunarodnom zajednicom i poštovanje i zaštitu manjina. Srbija je pred
donošenje Studije izvodljivosti vladavinu prava definisala Ustavnom poveljom koja je
definisala odnose sa Crnom Gorom i svojim ustavom. Danas, po rastavljanju od Crne
Gore, na snazi je novi Ustav, donet 2007. godine. Ustav sadrži listu prava i sloboda
građanja. Vladavinu prava osigurava Vrhovni sud i Ustavni sud, pravna tela od najvećeg
značaja. Zakonodavno telo u Srbiji je njena Narodna skupština koja funkcioniše po
demokratskim principima. Što se tiče odnosa sa međunarodnim subjektima Srbija sve više
napreduje. Kao najvažniji događaj se izdvaja pristupanje zajednice SCG Savetu Evrope
2003. godine. Glavne kočnice danas, a i pre donošenja Studije, su status Kosova i
Metohije i odnos sa Haškim tribunalom. Saradnja sa Tribunalom je poboljšana poslednjih
godina, ali još uvek Srbija ima izvesne obaveze prema njemu. Što se tiče zaštite manjina,
2002. godine donet je Zakon o manjinama i potpisani su sporazumi sa zemljama u regionu
o zaštiti njihovih prava.
Ekonomski kriterijumi se prvenstveno odnose na uspostavljanje ekonosmke
stabilnosti zemlje i na privatizaciju. Prvi korak ka stabilizaciji je bilo članstvo u
Međunarodnom monetarnom fondu. Pod njegovim patronatom do 2003. godine izvršen je
niz ekonomskih reformi koje su imale značajan pozitivan uticaj na privredu Srbije, a
ujedno je i približili Evropskoj uniji. Posle teških vremena bruto domaći porizvod Srbije je
ponovo krenuo uzlaznom putanjom - njegov rast je npr. 2004. godine iznosio oko 7%.
Rast GDP je nastavljen i u narednim godinama. Verovatno i najveći ekonomski uspeh

21
zadnjih godina predstavlja stabilizovanje stope inflacije. Posle 25 meseci hiperinflacije,
jedne od najdužih u svetu to nije bio lak zadatak. Izvesna stabilizacija je uspostavljena za
vreme Miloševićevog režima, ali je stopa od 123% na kraju 2000. godine i dalje je bila
strašna. Dobrom ekonomskom politikom ona je svedena na 8% krajem 2003. Inflacija
poslednjih godina varira, predviđa se jednocifrena inflacija, ali dešava se da i ne bude
tako, što će verovatno biti slučaj i sa 2007. godinom. Države Evropske unije pružale su
snažnu finansijsku podršku Srbiji. Ta pomoć se između ostalog ogleda u organizovanju
Donatorske konferenciji 2001. godine na kojoj je skupljeno 1,3 biliona za Srbiju. Države
EU i sama EU pomažu Srbiji i na mikroekonomskom planu, naročito u vidu saradnje u
izradi projekata i njihovom finansiranju. Što se tiče privatizacije ona se u Srbiji vrši po
zakonu iz 2001. godine po kome se privatizacija vrši eksternim putem. Proces privatizacije
su pratili neminovni problemi i afere ali se uglavnom uspešno obavlja. Ovaj proces bi
trebalo da se završi do kraja 2007. godine. Najavljuje se donošenje novog zakona po kome
bi se privatizacija javnih preduzeća obavila vaučerskim putem.
Naravno, proces tranzicije nosi i mnoge negativne nuspojave, poput povećanja
nezaposlenosti koja je u Srbiji po podacima iz 2005. godina bila oko 32%.
Srbija se trenutno nalazi pred zaključenjem Sporazuma o stabilizaciji i integraciji.
Pregovori su da sada tekli planiranim tokom. Nakon četvrte runde pregovora održane u
Beogradu 12. i 13. jula 2007. godine iz srpskog pregovaračkog tima na čelu sa
potpredsenikom Vlade, Božodarom Đelićem, pojavile su se informacije da je
usaglašavanje teksta Sporazuma u završnoj fazi i da je Srbija jako blizu potpisivanja ovog
akta.
Iako uvek nezahvalna, postoje predviđanja da će Srbija na kraju 2008. godine
dobiti status kandidata za prijem u Uniju. Nažolast, iskustvo sa ovakvim procenama i
uzavrela politička situacija koja trenutno vlada u Srbiji naša iščekivanje svode samo na
nadu.

22
 ZAKLJUČAK

Proširenja Evropske unije je imalo izuzetno pozitivan značaj, kako za Uniju, tako
i za zemlje članice. Evropska unija je po svakom proširenju beležila privredni rast i
jačanje uticaja u Evropi i svetu. Zemlje članice su ostvarile napredak i u samom procesu
priključenja zahvaljujući pomoći zemalja Unije. Po prijemu u nju, one su doživele pravi
procvat.
Srbija, kao zemlja sa evropskog kontinenta, prirodno treba da teži članstvu u
Uniji. Iskustvo drugih zemalja koje su se priključile je pozitivno, te to treba slediti.
Smatram da članstvo u Evropskoj uniji može doneti mnogo koristi, počev od ekonomske,
pa sve do političke. Ekonomske koristi smo delimično iskusili u vidu donacija i
investicija, koje bi po ulasku u Uniju bile intenzivirane. Političke koristi su mnogostruke i
prevashodno se odnose na spoljnu politiku, koju je mnogo lakše voditi pod patronatom
jedne takve organizacije.

23
LITERATURA

1. en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Austria (datum pristupa 23.12.2007);

2. en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Serbia_and_Montenegro (datum pristupa
25.12.2007);
3. http://bs.wikipedia.org/wiki/Evropska_Unija (datum pristupa 18.12.2007);
4. http://en.wikipedia.org/wiki/European_Free_Trade_Association (datum pristupa
18.12.2007);
5. http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_Britain (datum pristupa
19.12.2007);
6. http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_Spain (datum pristupa
19.12.2007);
7. http://en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Greece (datum pristupa 18.12.2007);
8. http://nostalgia.wikipedia.org/wiki/Austria/Economy (datum pristupa 23.12.2007);
9. http://nostalgia.wikipedia.org/wiki/Slovenia/Economy (datum pristupa
24.12.2007);
10. http://www.konbeg.org.yu/aktivnosti/eu/aktuelnosti/eu_srbija (datum pristupa
24.12.2007);
11. http://www.photius.com/countries/greece/economy/greece_economy_economic_p
olicy_afte~172.html (datum pristupa 18.12.2007);
12. http://www.ukom.gov.si/eng/slovenia/in-brief/world/ (datum pristupa 24.12.2007);
13. http://www.workmall.com/wfb2001/austria/austria_history_foreign_policy.html
(datum pristupa 23.12.2007);
14. Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu,
mikroekonomija, makroekonomija, Makarije, Beograd;
15. Prokopijević M, 2005, Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd;
16. Stevanović V, 2005, Prva cigla u zidu, april 2005.
http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em256/sic/sic1.htm (datim pristupa
24.12.2007);
17. Vajdenfeld V, Vesels V, 2005, Evropa od A do Š, priručnik za evropsku
integraciju, Fondacija Konard Adenauer.

24