Komentar je objavljen 18. 3. 2011.

Komentar Porodičnog zakona - pregled

najvažnijih instituta

Porodični zakon Republike Srbije (u daljem tekstu PZ), koji je stupio na snagu u pretežnom delu pre
nešto više od četiri godine uneo je izvesne, veoma značajne novine u naše porodično pravo. Ove novine
rezultat su napora da se naše zakonodavstvo usaglasi sa svetskim trendovima u ovoj značajnoj oblasti,
posebno sa evropskim. Takođe su rezultat ispunjenja obaveza naše zemlje preuzetih potpisivanjem dva
izuzetno značajna međunarodna dokumenta, a to su Konvencija UN o pravima deteta i Evropska
konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i obaveza koje smo preuzeli stupanjem u
članstvo Saveta Evrope.
Neke od izmena unetih u naše pravo ovim zakonom izazvale su oštre polemike, pa i burna
reagovanja, kako u stručnoj javnosti, tako i uopšte. Posebno je na oštru reakciju javnosti naišla odredba
o meri zaštite od nasilja u porodici iseljenjem nasilnika iz porodičnog stana ili kuće, kao i useljenjem žrtve
u stan, bez obzira na pravo svojine ili zakupa nepokretnosti (čl. 198. PZ), kao i odredba o pravu
stanovanja iz čl. 194. O ovim i drugim institutima, kao i o nekim iskustvima i problemima na koje se
nailazi u primeni ovog zakona biće reči u ovom tekstu.

OSNOVNI INSTITUTI PORODIČNOG PRAVA

U odnosu na ranije važeći Zakon o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, novi Zakon
predstavlja modernizaciju u pogledu koncepcije i shvatanja instituta porodičnog prava koji su i ranije
postojali, kao i uvođenje potpuno novih rešenja, do tada nepostojećih kod nas. Ove promene praćene
su i novim procesnim odredbama koje se tiču posebnih parničnih postupaka i takođe su propisane ovim
Zakonom. Uveden je i pravni standard najboljeg interesa deteta, nažalost, bez ikakvih uputstava
organima koji ga primenjuju u pogledu njegove sadržine i kriterijuma za njegovo utvrđivanje.
Potrebno je naglasiti da u postupcima propisanim PZ, u kojima se Zakon o parničnom postupku
primenjuje supsidijarno, osim u imovinskim sporovima bračnih i vanbračnih partnera, te članova
porodične zajednice, važi istražno načelo, a ne načelo dispozicije stranaka, što znači da je sud ovlašćen
da mimo predloga stranaka određuje i izvodi dokaze i utvrđuje činjenice koje među strankama nisu
sporne, a za koje smatra da su relevantni prilikom odlučivanja o postavljenom tužbenom zahtevu. Ovi se
postupci pokreću tužbom. U svima njima je isključena javnost, a ovo se isključenje ne odnosi na stranke
(tzv. stranačka javnost). Proklamovana je i hitnost i naročita hitnost u postupanju suda. Tužba se ne
dostavlja tuženom na odgovor, što zapravo znači da se ne čeka odgovor na tužbu, a ne kako bi se
moglo pogrešno protumačiti da se tužba uopšte ne šalje, jer tada parnica ne bi mogla početi da teče. U
ovim postupcima ne može se doneti presuda na osnovu priznanja, ni presuda na osnovu propuštanja, niti
se može zaključiti sudsko poravnanje, a odricanje od tužbenog zahteva ima dejstvo povlačenja tužbe,
što praktično znači da se postupak ne okončava meritorno, te da je dozvoljeno ponovno podnošenje
tužbe.
Najzad, sudije u ovim postupcima, moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava
deteta, a sudije porotnici treba da budu birani iz kruga stručnih lica koja imaju iskustva u radu s decom i
mladima.

Pojam braka, načini zasnivanja i prestanak

 Brak se definiše kao zakonom uređena zajednica života žene i muškarca (čl. 3). Brak se sklapa
davanjem izjave volja pred matičarem (čl. 15), radi ostvarivanja zajednice života (čl. 16). Smetnje za
sklapanje braka propisane su članovima 17. do 25. Zakona i to su bračnost, nesposobnost za
rasuđivanje, odnos starateljstva, krvno srodstvo u pravoj liniji neograničeno, i u pobočnoj do četvrtog
stepena srodstva (zaključno sa braćom i sestrama od tetaka, ujaka i stričeva), adoptivno srodstvo na isti
način kao krvno srodstvo, tazbinsko srodstvo i maloletstvo (s tim što sud može, iz opravdanih razloga,
otkloniti ovu smetnju, i to u slučaju maloletstva, licu starijem od 16 godina koje je dostiglo duševnu i
telesnu zrelost za vršenje prava i dužnosti u braku), i najzad mane volje.
Brak prestaje smrću jednog od supružnika, poništenjem ili razvodom, i to na dan pravnosnažnosti
presude o razvodu ili poništenju braka (čl. 30). Kako brak prestaje poništenjem u slučaju rušljivosti i
ništavosti, to su članovima 31. do 36. propisani razlozi za ništavost: istopolnost, negativne izjave volje,
brak koji nije sklopljen pred matičarem, ako brak nije sklopljen radi ostvarenja zajednice života,
bračnost, nesposobnost za rasuđivanje, srodstvo i odnos starateljstva. Razlozi rušljivosti braka su
maloletstvo, prinuda i zabluda (čl. 37. do 39).
Brak se i po novom Zakonu može razvesti sporazumno (čl. 40) ili po tužbi (čl. 41). Da bi se brak
razveo po tužbi neophodno je da sud utvrdi da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili da se
zajednica života objektivno ne može ostvariti. Za sporazumni razvod, propisano je da supružnici moraju,
u slučaju da imaju zajedničku maloletnu decu, sačine i sporazum o vršenju roditeljskog prava, o kom će
nešto kasnije biti više reči. Novina je da sporazum o razvodu obavezno sadrži i sporazum o deobi
zajedničke imovine. Ovo je zanimljiva odredba zakona i pokušaj zakonodavca da predupredi i smanji
broj parnica za deobu bračne tekovine, ali ona u praksi nije doživela potpunu afirmaciju. Ovo stoga što
sudovi nisu, kod sporazumnog razvoda, ovlašćeni da utvrđuju da li zajednička imovina stečena u braku
postoji, pa se dešava da stranke prećute postojanje takve imovine u toku postupka po predlogu za
sporazumni razvod braka, da bi nakon toga poveli parnicu za utvrđenje i deobu bračne tekovine.
Moguće rešenje ovog problema bilo bi da se, u slučaju da stranke u postupku za sporazumni razvod
izjave da nemaju zajedničke imovine stečenu u braku, to konstatuje u izreci presude za razvod braka, te
bi se u slučaju kasnijeg pokretanja parnice za utvrđenje i deobu bračne tekovine, smatralo da je reč o
presuđenoj stvari i takva tužba bi bila odbačena.

Postupak za razvod i poništenje braka

Sam postupak za razvod ili poništenje braka poseban je parnični postupak, pokreće se tužbom, s tim
što postupak za razvod braka može biti pokrenut i predlogom u smislu člana 40. ovog zakona. Prva faza
postupka za poništenje i razvod braka po tužbi jeste postupak posredovanja koji se sastoji iz dva
segmenta - iz postupka mirenja i nagodbe. Postupak posredovanja je novina u našem pravu i predstavlja
pokušaj uvođenja medijacije u oblast porodičnog prava, a sprovodi se samo ako se s tim saglase oba
bračna druga. Propisan je članovima 229. do 246. Zakona. Po pravilu ga sprovodi sud i uz poziv na
ročište za posredovanje dostavlja se i tužba tuženom. U kasnijem postupku za razvod ne može
učestvovati sudija koji je učestvovao u postupku posredovanja, osim ako je posredovanje uspelo.
Mirenje ima za cilj razrešenje konflikata između bračnih drugova bez razvoda braka i ako uspe, smatra
se da je tužba povučena. Nagodba se sprovodi ukoliko mirenje supružnika ne uspe i svrha joj je da se
poremećeni odnos razreši bez konflikta supružnika. Nagodba se smatra uspelom ako supružnici postignu
sporazum o vršenju roditeljskog prava i podeli zajedničke imovine, a ako postignu sporazum samo u
jednom od ova dva segmenta, smatraće se da je delimično uspela i sporazum se unosi u izreku presude
o razvodu ili poništenju braka. Ako nagodba ne uspe, nastavlja se postupak po tužbi.
Tužbu za razvod braka podnose supružnici, a tužbu za utvrđenje postojanja odnosno nepostojanja
braka, kao i tužbu za poništaj ništavog braka mogu podneti supružnici, lica koja imaju pravni interes i
javni tužilac (čl. 212. i 219). Tužbu za poništaj braka iz razloga rušljivosti može, u svim zakonom
propisanim slučajevima, podneti supružnik, a u slučaju zaključenja braka pre punoletstva bez odobrenja
suda do punoletstva supružnika, mogu podneti i roditelji maloletnog supružnika do njegovog punoletstva
(čl. 215. do 217). Pravo na podnošenje tužbe za razvod braka i tužbe za poništaj braka ne prelazi na
naslednike, ali naslednici supružnika mogu nastaviti već započet postupak radi utvrđivanja da je postojao
osnov za razvod ili poništaj braka (čl. 218. i 220).

Vanbračna zajednica

Vanbračna zajednica se po zakonu definiše kao trajnija zajednica žene i muškarca između kojih nema
bračnih smetnji, te se proklamuje da vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima
predviđenim Porodičnim zakonom (čl. 4). Šta će se smatrati trajnijom zajednicom pitanje je koje se
postavlja u svakom konkretnom slučaju, gde će procena volje partnera za zasnivanje vanbračne
zajednice i njeno održanje imati presudnu ulogu.
Članom 191. PZ propisano je da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja
zajednice života predstavlja njihovu zajedničku imovinu te da se na imovinske odnose vanbračnih
partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika i o ovoj temi će
biti reči u daljem tekstu.

Prava deteta

Treba naglasiti da su novim Porodičnim zakonom prava deteta, i to proklamovana članovima 59-66, a
stavljena pod aktivnu pravnu zaštitu članovima 261-273, preuzeta iz Konvencije UN o pravima deteta.
Katalog dečijih prava koji se nalazi u ovom zakonu počinje pravom deteta na poreklo (čl. 59. PZ).
Sledeće pravo je pravo deteta na život s roditeljima (čl. 60) koje podrazumeva i pravo da se roditelji,
pre svih drugih staraju o detetu, kao i pravo deteta da održava lične odnose s roditeljem s kojim ne živi
(čl. 61. PZ). Ova pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu
deteta, te kada postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju
nasilja u porodici. Dete koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje može odlučiti s kojim će
roditeljem živeti i o održavanju ličnih odnosa s roditeljem s kojim ne živi. Dete ima pravo i da održava
lične odnose s drugim srodnicima i drugim licima s kojima ga vezuje posebna bliskost, ako to pravo nije
ograničeno sudskom odlukom.
Članom 62. PZ propisano je pravo deteta na razvoj kroz obezbeđenje najboljih mogućih životnih i
zdravstvenih uslova, kao i pravo deteta koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje da da
pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata, čime se u suštini, uvodi ograničena poslovna
sposobnost deteta pre punoletstva. Dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim željama,
sposobnostima i sklonostima, a dete koje je navršilo 15 godina i sposobno je za rasuđivanje može da
odluči koju će srednju školu pohađati (čl. 63. PZ).
Dete do 14 godina starosti može sklapati pravne poslove kojima stiče prava, pravne poslove kojima
ne stiče ni prava ni obaveze, kao i pravne poslove malog značaja, dok stariji maloletnik (dete s navršenih
14 godina) može uz saglasnost roditelja ili organa starateljstva raspolagati nepokretnom i pokretnom
imovinom velike vrednosti.
Dete koje je napunilo 15 godina može preduzimati pravne poslove kojima raspolaže svojom zaradom
ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom, kao i druge pravne poslove predviđene zakonom (čl. 64. i
193. st. 3. PZ).
Članom 65. PZ propisano je pravo deteta na svoje mišljenje i na njegovo izražavanje, te pravo da
dobije obaveštenja koja su mu potrebna da svoje mišljenje formira. Mišljenju deteta se mora posvetiti
dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim
pravima, a u skladu s godinama i zrelošću deteta. Dete s navršenih deset godina može slobodno i
neposredno izraziti svoje mišljenje u sudskom i upravnom postupku u kom se odlučuje o njegovim
pravima, a dete ovog uzrasta može se obratiti samo, ili preko nekog lica ili ustanove, npr. organa
starateljstva, sudu ili organu uprave radi pomoći u ostvarivanju svoga prava na slobodno izražavanje
mišljenja. Sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školski psihologom odnosno
organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za
posredovanje u porodičnim odnosima, u prisustvu lica koje dete samo izabere.

Postupak zaštite prava deteta

Tužbu za zaštitu prava deteta, što je novina u našem pravu, koja su propisana ovim zakonom, a ne
uživaju zaštitu u nekom drugom postupku (čl. 263), može podneti dete, roditelji deteta, organ
starateljstva i javni tužilac u pogledu svih prava, a dužnost obaveštenja javnog tužioca ili organ
starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta imaju sve dečje, zdravstvene i obrazovne ustanove ili
ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani. Ako između deteta i
njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi, dete zastupa kolizijski staratelj, a ukoliko u
toku postupka sud proceni da dete kao stranka nije zastupano na odgovarajući način, dužan je detetu
postaviti privremenog zastupnika (čl. 265. i 266).
U sporovima u kojima je stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, dužnost je suda,
kolizijskog staratelja ili privremenog zastupnika da se staraju da dete blagovremeno dobije sva
obaveštenja koja su mu potrebna. Takođe je obaveza suda da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje
mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu s godinama i zrelošću deteta, te da mišljenje
deteta utvrdi na način i na mestu u skladu s godinama i zrelošću deteta. Dužnost je kolizijskog staratelja i
privremenog zastupnika da detetu pruži objašnjenja koje se tiču mogućih posledica akata koje on
preduzima i da prenese sudu mišljenje deteta, ukoliko ono svoje mišljenje nije izrazilo neposredno pred
sudom. Ove dužnosti navedeni organi ne mogu da vrše ako bi to očigledno bilo u suprotnosti s najboljim
interesom deteta (čl. 266. i 267).
Ovaj je postupak naročito hitan tako da se prvo ročište zakazuje da se održi u roku od osam dana od
dana prijema tužbe u sud, a drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana
kada mu je dostavljena žalba (čl. 269). Ovi rokovi su za sada samo lepa želja zakonodavca, jer su u
praksi praktično neostvarljivi, što zbog preopterećenosti naših sudova, što zbog problema koji se
svakodnevno sreću u pogledu dostave poziva i podnesaka, u kom pravcu je neophodna promena
Zakona o parničnom postupku.
Sud je dužan da prilikom odlučivanja o zaštiti prava deteta zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa
starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim
odnosima (čl. 270). U praksi ovo mišljenje sud najčešće pribavlja od organa starateljstva, jer je pred
ovim organom postupak davanja nalaza i mišljenja besplatan, ali bi isto tako mogao da ga pribavi i od
neke druge institucije, kada oceni da je to celishodno u svakom konkretnom slučaju
U sporu za zaštitu prava deteta sud može odlučiti o vršenju i lišenju roditeljskog prava, a može izreći i
jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici (čl. 273).

Roditeljsko pravo

Roditeljsko pravo, kao specifičan institut porodičnog prava, ne predstavlja nikakvo subjektivno pravo
roditelja, niti je u korelaciji s dečjim obavezama. Naime, roditeljsko pravo predstavlja niz dužnosti i
obaveza koje roditelj ima u vezi s detetom, a koje za cilj ima da dete postane zdrav, koristan, odgovoran
i dobro prilagođen član društva. Prava roditelja postoje da bi roditeljima olakšala dužnosti koje imaju
prema deci, to jest da bi ih roditelji efikasnije obavljali i da bi se sprečilo svako treće lice da ih
neovlašćeno vrši.
Roditeljska prava obuhvataju: 1) staranje o ličnosti deteta (određivanje ličnog imena deteta, čuvanje,
podizanje, vaspitanje i obrazovanje deteta); 2) zastupanje deteta; 3) izdržavanje deteta, i 4) staranje o
imovini deteta.
Roditelji ovo pravo vrše zajednički i sporazumno kada žive zajedno, kao i kada ne vode zajednički
život, ali zaključe sporazum o vršenju roditeljskog prava za koji sud proceni da je u najboljem interesu
deteta i kojim se određuje i prebivalište deteta na adresi jednog od roditelja (čl. 75. i 76). Zajedničko
vršenje roditeljskog prava od strane roditelja koji ne žive zajedno jeste novina u našem pravu i moguće
je jedino ako se roditelji o tome sporazumeju.
Roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo ako je drugi roditelj umro, ako je nepoznat ili je potpuno
lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti. Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo ako živi sam s
detetom, a sud još nije doneo odluku o vršenju roditeljskog prava, ili po odluci suda o vršenju
roditeljskog prava (čl. 77). Roditelji mogu zaključiti sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava,
koji mora sadržati i sporazume o izdržavanju i održavanju ličnih odnosa s drugim roditeljem, i mora biti u
najboljem interesu deteta (čl. 78).
Za postupak za vršenje roditeljskog prava propisane su iste odredbe kao i za postupak zaštite prava
deteta, osim odredaba o naročitoj hitnosti postupka, o kojima je bilo reči ranije u ovom tekstu.

Lišenje roditeljskog prava

Lišenje roditeljskog prava predstavlja jedan od načina prestanka roditeljskog prava, te najstrožu
porodičnopravnu sankciju za roditelja koji nesavesno i zlonamerno vrši svoje roditeljsko pravo.
Istovremeno, ovaj institut predstavlja meru zaštite interesa i prava deteta garantovanih Konvencijom UN
o pravima deteta i domaćim zakonodavstvom, te predstavlja zaštitu telesnog i duševnog integriteta
deteta. Takođe, ono predstavlja ograničenje prava na porodični život zagarantovanog članom 8.
Evropske konvencije o ljudskim pravima, i zato domaći organi, a pre svega sudovi, moraju biti veoma
pažljivi pri izricanju ovako teške porodičnopravne sankcije.
Prema važećem Porodičnom zakonu Republike Srbije roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo
zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava. Dalje
zakonodavac, za razliku od ranije važećeg ZBPO, navodi primere šta se smatra zloupotrebom prava iz
sadržine roditeljskog prava, pa nabraja da ovakva zloupotreba postoji ukoliko roditelj fizički, seksualno
ili emocionalno zlostavlja dete, ako izrabljuje dete sileći ga na preteran rad, ili na rad koji ugrožava
moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom, ako podstiče dete na
vršenje krivičnih dela, ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima, i ako na drugi način
zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava. Ostavljena je mogućnost sudu da i druga ponašanja
roditelja, koja ovde nisu taksativno nabrojana, oceni kao grubu zloupotrebu roditeljskog prava.
Zloupotreba roditeljskog prava predstavlja voljno i svesno ponašanje roditelja, i po mišljenju naše nauke
i sudske prakse potrebno je da se više puta ponavlja, osim kada su u pitanju takvi postupci roditelja koji
ne smeju da se ponove, kao što je pokušaj ubistva deteta od strane roditelja i slično.
Isto tako zakonodavac postupa i kada nabraja da roditelj grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava, ako je napustio dete, ako se uopšte ne stara o detetu s kojim živi, ako izbegava da
izdržava dete ili da održava lične odnose s detetom s kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje
ličnih odnosa deteta i roditelja s kojim dete ne živi, ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori
uslove za zajednički život s detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika i ako
na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Dakle, i ovde su nabrojani samo
neki od slučajeva, oni najčešći, grubog zanemarivanja roditeljskih dužnosti, a sud će u svakom
konkretnom slučaju ceniti da li se neko ponašanje roditelja, može podvesti pod ovu zakonsku odredbu.
Donošenjem odluke o lišenju roditeljskog prava roditelj se lišava roditeljskog prava u odnosu na svu
decu ili samo na neko od njih, a ovog prava mogu biti lišena oba roditelja, ili samo jedan, u kom slučaju
drugi roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo. Ukoliko roditeljskog prava budu lišena oba roditelja, ili
dete nema drugog roditelja, tada se ono smatra "maloletnikom bez roditeljskog staranja", obavezno se
stavlja pod starateljstvo i smešta u drugu porodicu ili ustanovu.
Potpunim lišenjem roditeljskog prava, roditelj se lišava svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog
prava, osim obaveze da izdržava dete. Nije potreban pristanak roditelja koji je lišen roditeljskog prava
za usvojenje. Pravnosnažna sudska odluka o lišenju roditeljskog prava upisuje se u matičnu knjigu
rođenih, a ukoliko dete ima nepokretnosti, i u javni registar prava na nepokretnosti. U odluci o lišenju
roditeljskog prava, sud može izreći jednu ili više mera za zaštitu od nasilja u porodici.
Delimično lišenje roditeljskog prava predstavlja novinu u našem pravu, i sankcija je za roditelja koji
nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Zakonodavac ovde vrši podelu na
roditelje koji vrše roditeljsko pravo i roditelje koji ovo pravo ne vrše, pa roditelj koji vrši roditeljsko
pravo može biti lišen prava i dužnosti na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje i zastupanje deteta,
na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, dok roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen
prava na održavanje ličnih odnosa s detetom i prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život
deteta. Ovde ne postoji svesno i voljno ponašanje roditelja kojim se vrši zloupotreba roditeljskih prava
ili zanemarivanje roditeljskih dužnosti, što u stvari znači da je u pitanju manji stepen odgovornosti, tačnije
o nehatu. Roditelj može, kod delimičnog lišenja, biti lišen jednog ili više prava i dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava, ali nikada svih, jer bi onda bila reč o potpunom lišenju.
I kod delimičnog lišenja roditelj se lišava nekih od roditeljskih prava i dužnosti na neodređeno vreme,
u odnosu na pojedino dete ili na svu svoju decu. Ukoliko su oba roditelja lišena istih roditeljskih prava,
onda je detetu neophodno postaviti staraoca koji će ova prava vršiti. Ako je roditelj lišen prava da
odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta, saglasnost roditelja za usvojenje nije potrebna.
Roditelju se može vratiti roditeljsko pravo kada prestanu razlozi zbog kojih je bio potpuno ili
delimično lišen roditeljskog prava. Pravnosnažna sudska odluka o vraćanju roditeljskog prava takođe se
upisuje u matičnu knjigu rođenih, kao i u javni registar prava na nepokretnostima, ako dete ima
nepokretnosti u vlasništvu.
Novina je Porodičnog zakona da se spor za lišenje i vraćanje roditeljskog prava vodi po pravilima
parničnog postupka, a to proizilazi iz člana 262. PZ, kojim je propisano da se ovaj postupak pokreće
tužbom. I ovde je u pitanju poseban parnični postupak, u kojem postoje znatna odstupanja od opštih
pravila, i sva su propisana PZ.
Tužbu za lišenje roditeljskog prava mogu podneti: dete, što predstavlja značajnu i veoma pozitivnu
novinu u odnosu na raniji zakon, drugi roditelj, javni tužilac i organ starateljstva. Iz odredbe člana 273.
stav 2. PZ proizilazi da sud može, i po službenoj dužnosti, u presudi u sporu o vršenju roditeljskog prava
odlučiti o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Osim toga, propisano je pravo i dužnost
svih dečjih, zdravstvenih i obrazovnih ustanova, kao i ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih
državnih organa, udruženja i građana da obaveste javnog tužioca i organ starateljstva o razlozima za
lišenje roditeljskog prava.
Članom 265. PZ propisan je uslov za postavljanje kolizijskog staraoca detetu, a to je da između
deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi. Istim članom je predviđeno da dete
koje je navršilo deset godina života, a sposobno je za rasuđivanje može, samo ili preko nekog drugog
lica ili ustanove, zatražiti od organa starateljstva da mu postavi kolizijskog staratelja, ili od suda zatražiti
da mu postavi privremenog zastupnika.
U pogledu ostalih procesnih odredaba, one su identične s odredbama koje regulišu postupak zaštite
prava deteta, i o njima je već bilo reči. Tužbu za vraćanje roditeljskog prava može, osim lica koja mogu
podneti tužbu za lišenje roditeljskog prava, podneti i roditelj koji je ovog prava lišen.

Materinstvo i očinstvo

Majka deteta je žena koja ga je rodila (čl. 42), a materinstvo se može utvrditi sudskom odlukom, dok
materinstvo žene upisane u matičnu knjigu rođenih može biti osporeno, ali ne i ono utvrđenog
pravosnažnom sudskom odlukom, kao ni posle usvojenja ili smrti deteta (čl. 44).
Ocem deteta koje je rođeno u braku i trista dana nakon prestanka braka, smatra se muž majke deteta
iz tog braka, ako je brak prestao smrću muža i ako majka nije sklopila novi brak u tom roku. Ocem
deteta rođenog u novom braku smatra se muž majke deteta iz tog braka, dok se ocem vanbračnog
deteta smatra muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, koje se ne može opozvati ili
pravnosnažnom sudskom presudom (čl. 45). Odredbama PZ, članovima 46. do 55, propisani su uslovi
za priznanje očinstva, kao i razlozi rušljivosti i ništavosti priznanja.
Očinstvo muškarca upisanog u matičnu knjigu može biti osporeno, ali osporavanje nije dopušteno ako
je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, kao ni posle smrti ili usvojenja deteta. Takođe,
očinstvo ne mogu osporavati ni ona lica koja su se saglasila s priznanjem očinstva (čl. 56).
Porodični zakon reguliše i veoma aktuelno pitanje materinstva i očinstva uz biomedicinsku pomoć i
članovima 57. i 58, pa izričito zabranjuje surogat materinstvo kroz odredbu o zabrani utvrđivanja
materinstva žene koja je darovala jajnu ćeliju, te proklamuje da je majka deteta začetog uz
biomedicinsku pomoć žena koja ga je rodila. Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć
smatra se muž majke kao i njen vanbračni partner, pod uslovom da je za veštačku oplodnju dao pismeni
pristanak, i ovo se očinstvo ne može osporavati. Muškarac jedino ima pravo da osporava očinstvo za
koje je dao pismeni pristanak, ako dete nije začeto uz biomedicinsku pomoć. Ako je dete začeto
darovanim semenim ćelijama, očinstvo darovaoca sperme ne može se utvrđivati.
Postupak utvrđivanja i osporavanja očinstva i materinstva pokreće se tužbom (čl. 248), i dete može
tužbu podneti bez obzira na rok, dok za ostale tužioce zakon predviđa objektivni rok od deset godina
od rođenja deteta i subjektivni rok od godinu dana od saznanja činjenice na kojoj zasnivaju svoj zahtev.
Tužbu radi poništenja priznanja očinstva iz razloga rušljivosti i ništavosti mogu podneti lica koja za to
imaju pravni interes, kao i javni tužilac (čl. 253). Pravo na tužbu za utvrđivanje i osporavanje očinstva i
materinstva ne prelazi na naslednike, ali oni mogu nastaviti već započeti postupak (čl. 254). Ako tuženi u
ovom sporu više nije živ, tužba se podnosi protiv njegovih naslednika, a ako ih nema, protiv Republike
Srbije (čl. 255).
Zakon u ovim sporovima propisuje suparničarsku zajednicu i tu je reč o tzv. nužnom suparničarstvu
koje predstavlja posebnu procesnu pretpostavku. Član 256. propisuje ko su stranke u sporu za
utvrđivanje materinstva, u sporu za utvrđivanje očinstva, u sporu za osporavanje očinstva, u sporu za
poništenje priznanja očinstva i proklamuje da su oni nužni i jedinstveni suparničari, Zakon dalje propisuje
da ukoliko tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da pouči
tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi
tužilac, te da ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sva lica koja moraju biti stranke u
postupku ili se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, smatraće se da je tužba povučena, a ako tužba bude
vraćena sudu bez ispravke, sud će je odbaciti.
I u ovom postupku sud u presudi može odlučiti o vršenju i lišenju roditeljskog prava, te može odrediti
jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici (čl. 260).

Nasilje u porodici

Najveću novinu ovog zakona, predstavlja postupak zaštite od nasilja u porodici. Ova zaštita
koegzistira s krivičnopravnom koja je pružena kroz krivično delo nasilja u porodici, i predstavlja napor
zakonodavca da ovom problemu društva pristupi sveobuhvatno. Nasiljem u porodici u smislu ovog
zakona, smatra se ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili
spokojstvo drugog člana porodice. Zakon exempli causa nabraja šta se naročito smatra nasiljem u
porodici (nanošenje ili pokušaj nanošenja teške telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili
nanošenjem teške telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos,
navođenje na seksualni odnos s licem koje nije navršilo četrnaest godina života ili nemoćnim licem,
ograničavanje slobode kretanja ili komunikacije s trećim licima, vređanje, kao i svako drugo drsko i
bezobzirno ponašanje), te navodi ko se u smislu ovog zakona smatra članom porodice, i ovaj krug lica je
prilično širok, tako da osim članova porodice u užem smislu, adoptivnih i tazbinskih srodnika, bračnih i
vanbračnih partnera, članovima porodice smatraju i lica koja su međusobno bila u emotivnoj i seksualnoj
vezi ili to još jesu, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je ono na putu da bude rođeno, iako nikada
nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu (čl. 197).
Mere zaštite od nasilja u porodici jesu izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez
obzira na pravo svojine ili zakupa nepokretnosti (Ova mera je u vreme donošenja zakona doživela velike
kritike i negodovanje stručne i šire javnosti, te je tvrđeno da je neustavna, s obzirom na to da Ustav
proklamuje nepovredivost prava svojine. Autor ovog teksta, međutim, smatra da se ova mera uklapa u
ustavni okvir, jer se ovde ograničenje prava svojine uvodi u opštem, društvenom interesu i ograničenog
je trajanja - najduže godinu dana.), izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na
pravo svojine ili zakupa nepokretnosti, zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti,
zabrana pristupa oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice, zabrana daljeg uznemiravanja
člana porodice. Ove mere zaštite mogu trajati najduže godinu dana, ali mogu biti produžavane dok
postoje razlozi zbog kojih su određene, kao što mogu prestati i pre isteka vremena trajanja, ako
prestanu razlozi zbog kojih su određene (čl. 198, 199. i 200). Nije jasno zašto kao mere zaštite od
nasilja u porodici nisu propisani i obavezno psihijatrijsko lečenje, kao i obavezno lečenje bolesti
zavisnosti, koje su bile predviđene nacrtom PZ, kada se ima u vidu da su upravo psihijatrijska oboljenja i
poremećaji i bolesti zavisnosti (alkoholizam i narkomanija) najčešći uzroci porodičnog nasilja.
Tužbu za zaštitu od nasilja u porodici mogu podneti član porodice prema kome je nasilje izvršeno,
njegov zakonski zastupnik, organ starateljstva i javni tužilac, dok tužbu za prestanak mere zaštite od
nasilja u porodici može podneti lice prema kome je mera određena (čl. 284). I ovde je postupak
naročito hitan. Sud može, ukoliko se organ starateljstva ne javlja kao tužilac, od njega zatražiti pomoć u
pribavljanju potrebnih dokaza ili mišljenje o svrsishodnosti tražene mere (čl. 286). Sud nije vezan
granicama tužbenog zahteva, pa može odrediti i meru koja nije tražena ako oceni da se takvom merom
najbolje postiže zaštita (čl. 287). Žalba na presudu kojom je izrečena mera zaštite ne zadržava izvršenje
presude, a presuda se šalje organima starateljstva na čijoj teritoriji prebivalište ili boravište imaju žrtva i
nasilnik, radi vođenja službene evidencije (čl. 288. i 289).

Izdržavanje

Pravo na izdržavanje od strane drugog supružnika, srazmerno njegovim mogućnostima, ima supružnik
koji nema dovoljno sredstava za život, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, osim ako bi prihvatanje
ovog zahteva predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (čl. 151). Izdržavanje supružnika
ne može trajati duže od pet godina od prestanka braka, osim ako naročito opravdani razlozi sprečavaju
supružnika poverioca izdržavanja da radi (čl. 163). Izdržavanje supružnika prestaje kada izdržavani
supružnik sklopi novi brak odnosno vanbračnu zajednicu, a supružnik čije je pravo na izdržavanje
jednom prestalo, ne može ponovo steći pravo na izdržavanje od istog supružnika (čl. 167). Vanbračni
partner ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog partnera, pod istim uslovima kao i supružnik (čl.
152). I majka deteta ima pravo na izdržavanje, ako nema dovoljno sredstava za izdržavanje, tri meseca
pre porođaja i godinu dana posle, osim ako bi ovo predstavljalo očiglednu nepravdu za oca deteta (čl.
153).
Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno
sredstava za izdržavanje, obavezu izdržavanja prema njima imaju krvni srodnici u pravoj ushodnoj liniji
(čl. 154). Obaveza roditelja postoji i prema punoletnoj deci, ako ona nisu sposobna za rad, dok takvo
stanje traje, kao i kada se nalaze na redovnom školovanju, ali tada do navršene dvadeset šeste godine
deteta. Ovu obavezu imaju i krvni srodnici u pravoj ushodnoj liniji, pod istim uslovima kao u članu 154.
Na izdržavanje nema pravo punoletno dete, ako bi prihvatanje takvog zahteva predstavljalo očiglednu
nepravdu za roditelje ili druge krvne srodnike (čl. 155). Pod uslovima određenim ovim zakonom
propisana je obaveza izdržavanja roditelja, adoptivnih i tazbinskih srodnika, te braće i sestara, što su
situacije koje se veoma retko, ili gotovo nikada ne sreću u praksi.
Visina izdržavanja se odmerava prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri
čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Ova minimalna suma predstavlja novinu i to je iznos
koji kao naknadu za hranjenike odnosno lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo
nadležno za porodičnu zaštitu (čl. 160). Izdržavanje se, po pravilu, utvrđuje u novcu, ali može biti
određeno i na drugi način, ako se o tome sporazumeju primalac i davalac izdržavanja (čl. 161).
Izdržavanje može biti određeno u fiksnom mesečnom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih
primanja dužnika izdržavanja, i tad, po pravilu visina izdržavanja ne može biti manja od 15% niti veća od
50% redovnih mesečnih primanja, umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da detetu omogući najmanje onakav životni
standard kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (čl. 162). Visina izdržavanja može se promeniti (smanjiti
ili povećati) ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka (čl. 164).
 Izdržavanje prestaje smrću poverioca ili dužnika izdržavanja ili istekom vremena na koje je određeno,
kao i kada poverilac izdržavanja, osim kada je to maloletno dete, stekne dovoljno sredstava za
izdržavanje (čl. 167).
Tužbu u sporu za izdržavanje, osim dužnika i poverioca izdržavanja, može podneti i organ starateljstva
kada je poverilac izdržavanja maloletno dete (čl. 278). Tužba za izdržavanje supružnika može se podneti
u toku trajanja braka, odnosno zajednice života vanbračnih partnera, a najkasnije do zaključanja
rasprave u postupku razvoda braka, a izuzetno u roku od godinu dana od prestanka braka i vanbračne
zajednice, odnosno od poslednjeg faktičkog davanja na ime izdržavanja (čl. 279). I ovaj je postupak
naročito hitan, a sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje. Sud je dužan da presudu o
izdržavanju odmah dostavi organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište poverilac izdržavanja (čl.
280, 281. i 282).

Imovinski odnosi u braku i porodici

Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života predstavlja njihovu zajedničku
imovinu, ali je novina da supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije da urede svoje imovinske
odnose, čime se isključuje zakonski režim zajedničke imovine, i supružnici mogu urediti režim imovine
postojeće u vreme zaključenja ugovora kao i buduće imovine. Taj se ugovor overava pred sudijom i
ukoliko se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar (čl. 171. i 188). Pokloni koji su uobičajeni,
a koje su supružnici međusobno učinili, nakon razvoda ili poništaja braka ne vraćaju se, a vraćaju se
samo pokloni nesrazmerno velike vrednosti u odnosu na zajedničku imovinu stečenu u braku, kada to ne
predstavlja očiglednu nepravdu za drugog supružnika (čl. 190). Smatra se da su supružnici izvršili deobu
zajedničke imovine, ako su u registar nepokretnosti upisani kao suvlasnici sa opredeljenim udelima, a
smatra se takođe da je upis koji je izvršen na ime jednog od supružnika, izvršen u korist oboje, osim ako
supružnici po upisu ne zaključe sporazum o deobi ili bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na
nepokretnosti odlučivao sud (čl. 176).
Deoba zajedničke imovine može se tražiti i u toku trajanja braka i po njegovom prestanku, i ona može
biti sporazumna i sudska (čl. 188, 189. i 190). Zakonska je pretpostavka da su udeli supružnika u
sticanju zajedničke imovine jednaki. To znači da teret dokazivanja da udeli nisu jednaki leži na strani
koja iznosi tu tvrdnju. Ova odredba je umnogome olakšala sudovima postupak odlučivanja, jer u slučaju
da stranka ne uspe da dokaže da je stekla više od polovine zajedničke imovine, donosi se odluka
zasnovana na ovoj pretpostavci. Pravo na deobu zajedničke imovine imaju supružnici, naslednici umrlog
supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova
potraživanja (čl. 181).
Na imovinske odnose vanbračnih partnera, kako je to ranije navedeno, shodno se primenjuju
odredbe zakona o imovinskim odnosima supružnika. Ovaj zakon poznaje institut zajedničke imovine
članova porodične zajednice, te se i na njih primenjuju odredbe zakona o imovinskim odnosima
supružnika, osim odredbe o upisu u javni registar i pretpostavke o jednakim udelima.
Dete samostalno upravlja i raspolaže imovinom koju je steklo radom, a roditelji imaju pravo i dužnost
da raspolažu imovinom koju dete nije steklo radom, ali imovinom deteta velike vrednosti kao i
nepokretnom imovinom, roditelji mogu raspolagati samo uz saglasnost organa starateljstva. Glavnicom
imovine deteta roditelji mogu raspolagati samo radi izdržavanja deteta ili ako to zahteva neki drugi važan
interes deteta, dok prihode od imovine deteta mogu upotrebiti za sopstveno izdržavanje i za izdržavanje
drugog zajedničkog maloletnog deteta (čl. 193).
Habitatio iz čl. 194. još je jedan institut koji je u vreme donošenja PZ bio mnogo kritikovan zbog
zadiranja u pravo privatne svojine. Taj institut propisuje da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo
imaju, do punoletstva deteta, pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj, ako dete i roditelj
koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na nekom drugom useljivom stanu, i ako prihvatanje
ovakvog zahteva ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja. Ni ovde, po mišljenju
autora, ne dolazi do ukidanja prava svojine, već se ono samo ograničava u korist deteta i roditelja koji
vrši roditeljsko pravo do detetovog punoletstva, kada se ovo pravo reuspostavlja u punom obimu. Ovaj
institut ustanovljen je radi zaštite najboljeg interesa deteta i poznat je u uporednom pravu.
Na sve imovinskopravne odnose koji su pobrojani u ovom odeljku primenjuju se odredbe zakona
kojima se uređuju svojinskopravni i obligacionopravni odnosi, te se u ovim postupcima sudi po
odredbama Zakona o parničnom postupku, a ne po PZ.

Usvojenje

Porodični zakon, za razliku od ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, poznaje samo
institut potpunog usvojenja. Ono se zasniva odlukom organa starateljstva (čl. 88). Dete se može usvojiti
samo ako je to u njegovom najboljem interesu (čl. 89), i to samo maloletno dete starije od tri meseca,
koje nije steklo potpunu poslovnu sposobnost (čl. 90). Može se usvojiti dete čiji su roditelji mrtvi ili
nepoznati, te koji su lišeni potpuno roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti, kao i dete čiji su roditelji
dali saglasnost za usvojenje (čl. 91). Ako je dete pod starateljstvom, saglasnost za usvojenje daje
staratelj (čl. 97), a ako je dete starije od deset godina za usvojenje je potrebna i njegova saglasnost (čl.
98). Ne mogu se usvojiti krvni srodnici u pravoj liniji, kao ni braća i sestre, te polubraća i polusestre (čl.
92), niti dete koje je već usvojeno (čl. 93). Staratelj ne može da usvoji svog štićenika (čl. 94).
Razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 godina niti veća od 45,
osim izuzetno, po odluci ministra nadležnog za brigu o deci, ako je to u detetovom najboljem interesu (čl.
99). Ne može usvojiti lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava, koje je potpuno ili
delimično lišeno poslovne sposobnosti, koje je obolelo od bolesti koja može štetno delovati na
usvojenika, te lice koje je osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv
polne slobode i protiv života i tela (čl. 100). Mogu usvojiti supružnici i vanbračni partneri zajedno, kao i
lice čiji je supružnik ili vanbračni partner roditelj deteta, a samo izuzetno, po odobrenju nadležnog
ministra, i lice koje živi samo (čl. 101). Stranac može usvojiti dete samo izuzetno, ako se ne mogu naći
usvojitelji među domaćim državljanima, uz odobrenje ministra nadležnog za porodičnu zaštitu.
Usvojenjem se između usvojenika i njegovih potomaka i usvojitelja i njihovih srodnika zasnivaju
odnosi i prava i dužnosti kao između roditelja i deteta i drugih srodnika. Usvojenjem prestaju prava i
dužnosti deteta prema njegovim prirodnim roditeljima i drugim srodnicima, te prestaje roditeljsko pravo,
osim ako dete usvaja supružnik ili vanbračni partner jednog od roditelja.
Usvojenje prestaje poništenjem, iz razloga ništavosti (ako prilikom zasnivanja usvojenja nisu bili
ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost predviđeni ovim zakonom) i rušljivosti (ako je saglasnost za
usvojenje data pod prinudom ili u zabludi), a nakon prestanka usvojenja o staranju nad detetom odlučuje
organ starateljstva. Tužbu za poništenje mogu podneti usvojitelji, usvojenik, roditelj ili staratelj
usvojenika, lica koja imaju pravni interes da usvojenje bude poništeno, kao i javni tužilac. Presuda o
poništenju usvojenja dostavlja se organu starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje, koji na osnovu
nje donosi rešenje o poništenju rešenja o novom upisu rođenja usvojenika, na osnovu kog se rešenja
osnažuje prvi upis rođenja usvojenika (čl. 275. i 276).

ZAVRŠNE NAPOMENE

Može se zaključiti da je Porodični zakon iz 2005. godine uneo u naše pravo mnoge pozitivne novine,
kao i da je izvršio modernizaciju porodičnopravne oblasti i njeno usklađivanje sa uporednim i
međunarodnim pravom. Ali, na ovome se nikako ne sme stati, jer je porodica živo tkivo, te je podložno
promenama koje će zakonodavac morati da prati. U tom smislu biće korisno videti Zakon o pravima
deteta na kom se radi, te da li će nakon njegovog donošenja biti neophodne izmene PZ, radi daljeg
usklađivanja sa svetskim tendencijama i preuzetim međunarodnim obavezama Srbije.
U pozitivne strane ovog zakona svakako se mogu ubrojati zaštita od nasilja u porodici, specijalizacija
sudskih veća koja postupaju u porodičnim sporovima, uvođenje kataloga prava deteta i mogućnost
njihove sudske zaštite, čime se dete od objekta prava pretvara u njegov subjekat, uvođenje
pretpostavke o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine itd.
 Treba zaključiti da će ova veoma značajna materija biti i dalje predmet interesovanja nauke,
zakonodavca i sudske prakse, kao i prakse uopšte, čime se pruža mogućnost njenog daljeg razvoja.
Komentar pripremila Redakcija