Универзитет у Источном Сарајеву

Правни факултет

-СЕМИНАРСКИ РАД-
Тема: Начело савјесности и поштења у нашем и енглеском праву
Предмет: Облигационо право

Ментор: Студент:
Проф. др Станка Стјепановић Јована Трнинић
Ивана Ђокић

Бијељина, 2023.
САДРЖАЈ:
1. Појам савјесности и поштења
2. Значење начела савјесности и поштења
3. Развој начела савјесности и поштења
4. Значај начела савјесности и поштења
Начело савјесности и поштења је једно од основних
начела Облигационог права које је регулисано чланом
12. Закона о облигационим односима.
Ово начело подразумијева да стране у облигационом
односу морају увијек поступати савјесно и поштено.
Поступак сваког учецника се мјери поступањем са
пажњом доброг домаћина, односно доброг
привредника.
Овог начела се стране морају придржавати од
момента успостављања контакта за заснивање
облигационог односа па до потпуног престанка односа.
Сваки од учесника дужан је реализацију својих права и
обавеза извршити у сладу са овим начелом.
Досљедно овоме сматраће се злоупотребом права
вршење права из облигационог односа противно циљу
због кога је право законом установљено.
Из овог начела такође произилази обавеза за учеснике
да се узајамно обавјештавају о свим догађајима и
чињеницама које су од значаја за њих, те да се
узајамно штите.
Једна од основних обавеза странака које заснивају
облигационе односе у намери да из њих остваре законом
прописана права и дужности јесте да се, како у тренутку
заснивања, тако и у тренутку гашења облигационог односа,
тј. остваривања његових правно дефинисаних дејстава,
придржавају начела савјесности и поштења.
Међутим, иако је императивно установио обавезу субјеката
да се у правном промету придржавају овог начела,
законодавац није дефинисао његову садржину, која се стога
може одредити доктринарно, in abstracto, али и in concreto,
у судској пракси, за сваки појединачни правни институт,
полазећи од општих принципа утврђених у правној науци.
Почетно тумачење домашаја начела савесности и поштења
заснива се на његовој језичкој анализи.
Савестан и поштен је (и) у правном промету онај ко своје
правно релевантне радње усклађује са императивом
морала, са древним начелом neminem laedere, ко држи реч
и испуњава преузете обавезе, ко се једнако стара не само о
својим, већ и о интересима друге стране са којом ступа у
облигациони однос, о чему сведочи и неколико
проистичућих начела дефинисаних Законом о
облигационим односима (чланови 13–18 и члан 21).
Тако је свака страна у облигационом односу дужна да се
клони злоупотребе права, стварања и искоришћавања
монополског положаја, проузроковања штете другој страни,
као и да полази од једнаке вредности узајамних давања у
двостраном уговору, да се стара о испуњењу преузетих
обавеза са пажњом која се захтева у правном промету
зависно од врсте предметног облигационог односа (пажња
доброг домаћина, доброг привредника или доброг
стручњака), не отежавајући том приликом извршење
обавезе друге стране и водећи рачуна о примени добрих
пословних обичаја.
На један још општији начин, могло би се рећи да начело
савесности и поштења подразумева дужност правних
субјеката да се старају да њихови правни послови буду
пуноважни, тј. да буду у сагласју са принудним прописима,
јавним поретком и добрим обичајима, јер се овако
дефинисана генерална клаузула ништавости заснива на
очувању вредности морала.
Начело савесности и поштења било је у минулим вековима
различито формулисано, његове границе биле су уже или
шире, његова садржина се мењала, али оно је било увек
присутно, као добра вера (bona fides), поштовање дате
речи, поштовање преузетих обавеза све док су околности у
основи исте као што су биле у тренутку уговарања, затим
обавештавање о битним своjствима ствари приликом
преговора и сл.
Ово начело има посебан значај у облигационом праву, и то
како у класичном, тако и у трговинском, одн. привредном
праву.
 Савесност и поштење су, наиме, таква врста обавезе која
претходи свим другим обавезама – које ће тек настати
настанком облигације, али прати облигацију, у извесном
смислу њен је део, све до њеног престанка (гашења).
Начело савесности и поштења и сви његови шири или ужи
деривати представљају примену етике, морала у
грађанском праву, јер морал без права је врло ограничен у
свом дејству, а у савременим условима готово немоћан, док
је право без морала неправедно право, право које је на
сигурном путу да постане антиправо, а то се у историји већ
више пута дешавало.
Савесност и поштење налажу и обавезују да се правни
субјекти већ у преговорима, чији је циљ заснивање
облигационог односа, држе овог начела, да другу страну
обавештавају о свим релевантним својствима ствари и
околностима случаја који су од значаја за заснивање
облигације.
У ствари, то отвара могућност да управо зато што
облигација није настала, и то због огрешења о начело
савесности и поштења једне стране, она тада настане, само
у другом облику и без намере правних субјеката. То ће, нпр.
бити случај када једна страна неосновано прекине већ
одмакле преговоре ради закључења уговора, друга страна
тиме, по самом закону, стиче право на накнаду штете.
Ово начело се, наравно и тим очигледније, примењује и
пошто је облигациони однос већ настао.
Оно обавезује не само дужника већ и повериоца.
Дужник који, нпр. хоће да испуни своју обавезу о року, али
тако што пред саму поноћ, на неколико минута пред истек
рока, понуди повериоцу исплату великог износа новца у
ситним апоенима кованог новца, не поступа у складу с
начелом савесности и поштења, те поверилац има право да
такво „испуњење обавезе“ одбије, а дужник ће трпети
последице доцње. Поверилац који је овлашћен да одреди
време дужникове престације, не поступа у складу с начелом
савесности и поштења ако то захтева нпр. у тренутку када
дужник лежи болестан с високом температуром.
Етички одн. морални поредак се у Закону о облигационим
односима пре свега појављује у најопштијем ограничењу
приватне аутономије субјеката, одн. њихове диспозиције.
Правници из англосаксонскога правног круга
традиционално сматрају да је употреба начела
савјесности и поштења (енгл. гоод фаитх) заправо позив
судијама да приликом суђења доносе пресуде утемељене
на личним вриједностима и тиме занемаре обавезу да
доносе пресуде које сетемеље на праву.
Надаље, обавеза на преговарање у складу с наведеним
начелом, према мишљењу неких, представља нешто што је
у стварном животу непроведиво јер су преговарачке стране
на супротним позицијама.
Па ипак, детаљније истраживање показује да су ствари
комплексније него што се чини на први поглед.
Иако је енглеско право било под знатним утицајем
римскога права, начело савјесности и поштења није било
посебно обрађивано у пресудама судија и правних
теоретичара па је стога у другој половини 19. вијека
уговор тумачен кроз процес преговарања (погодбе те, још
шире гледано, размјене).
Управо је зато у то вријеме било прихваћено начело
слободе уговарања те су стога
„поштење“ или „основаност“ уговора сматрани неважнима.
То не значи да начело
савјесности и поштења уопште није било присутно у
енглеском уговорном праву.
Оно је било важно за поједине случајеве, као што су нпр.
обвеза уговорних страна у уговорима о
осигурању да једна другој открију све податке који се
односе на ризик.
Однос модерног енглеског права према овом начелу знатно
је сложенији, али ваља истакнути да ни модерно
енглеско право то начело не сматра општим начелом у
случају склапања, извршења или неизвршења уговора.
Па ипак, то не значи да се начело савјесности и поштења
уопште не примјењује нити да превладава неограничена
уговорна слобода.
Модерно енглеско уговорно право води бригу о уговорном
поштењу и одговарајућем понашању уговорних
страна на много начина (било приликом преговора,
извршења или неизвршења уговора), но
при томе се не примјењује нужно термин гоод фаитх
(начело савјесности и поштења).
То је посебно видљиво у законима којима се штите права
потрошача, радника, закупника (од којих
су неки произашли из еуропскога права, али неки су у
потпуности произашли из националнога
права), као и у правним доктринама које је установила и
развила судска пракса.
На тај начин модерно уговорно право ствара равнотежу
између потреба трговине и тржишта (слободе
уговарања) с једне стране и друштвених захтјева (нпр.
заштите појединих скупина као што
су потрошачи) с друге стране те је у цијелости проткано
захтјевом поступања у складу с
начелом савјесности и поштења.
Поставља се питање у чему је онда разлика између
енглескога и континенталнога права – разлика је у приступу
начелу.
Енглеско право преферира партикуларни приступ, док је у
континенталном праву присутан уопштени приступ,
који произлази из одредаба којима се нормира начело
савјесности и поштења (општом правном нормом) као и у
подручју оцјене поступања уговорних страна, а које се у
Енглеској препушта процјени судова.

У енглеском праву не постоји преовлађујући принцип добре

вере. Ово је првенствено због потребе за сигурношћу у
уговорном праву и концепту слободе уговарања. Ипак,
добра вера може, у одређеним околностима, и даље бити
фактор који треба узети у обзир у складу са уговорним
правом и не треба је занемарити.
Шта је добра вера у енглеском уговорном праву?

Нажалост, не постоји јасна договорена дефиниција, али, у

комерцијалном контексту, утврђено је да покрива „поштење
и поштено поступање“.

Међутим, енглески закон – за разлику од САД и већег дела

Европе – нема преовлађујући принцип добре вере.

То је зато:

непостојање сагласности о томе шта се тачно подразумева

под „добром намерношћу“, што доводи до несигурности у
тумачењу уговора;
идеја да странке треба да имају „слободу уговарања“ тј. да
се договарају и уговарају послове под каквим условима
желе. Наметање конкретних и унапред одређених обавеза
било би у супротности са овим принципом.
Упркос томе, обавеза добре вере може, у одређеним
околностима, и даље бити уграђена у уговор и као таква,
важно је да се разуме њен положај у оквиру енглеског
права.