PRMO KOLOKVIJUM

1. Proces nastanka međunarodnog prava

A) Uvodna razmatranja
1) FUNKCIJE UGOVORA U MEĐUNARODNOM PORETKU
- MEĐUNARODNI UGOVORI su najvažniji pravni akti preko kojih se ostvaruje saradnja država na
međunarodnom planu, na svim poljima delatnosti
- njima se recipročno ograničava suverenitet država, tj. uspostavljaju prava i obaveze
2) IZVORI I KODIFIKACIJA UGOVORNOG PRAVA
- PRAVILA MEĐUNARODNOG PRAVA predstavljaju sveukupnost pravnih normi koje regulišu postupak
zaključenja, delovanje i okončanje međunarodnih ugovora
- IZVORI MUP: a. međunarodna običajna pravila b. ustavi zemalja c. drugi unutrašnji akti
- u našem sistemu tu materiju reguliše Zakon o zaključenju u izvršenju međunarodnih ugovora
- KODIFIKACIJA pravila ugovornog prava - Komisija za međunarodno pravo UN predložila je Generalnoj
skupštini Nacrt pravila, koji je zatim usvojen kao Konvencija o ugovornom pravu u Beču (1969)
- PRIMENA Konvencije ograničena je dvostruko:
1. samo na ugovore koje države zaključe nakon njenog stupanja na snagu
2. samo na ugovore zaključene između država
- posle više od deset godina usvojena je Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih
organizacija ili između MO u Beču (1986)

B) Oblici i vrste međunarodnih ugovora

1) OBLICI
- MEĐUNARODNI UGOVOR predstavlja manifestaciju ili izraz volje dvaju ili više subjekata
međunarodnog prava s ciljem da se stvore recipročna prava i obaveze za ugovorne strane
- može biti zaključen:
1. pismeni sporazum (zahteva se u čl.2 Konvencije)
2. usmeni sporazum (može biti postignut kroz odgovarajuće izjave nadležnih organa)
3. prećutan sporazum (izuzetak)
- ugovori mogu biti zaključeni: a. u svečanoj formi b. praćeni zakletvom c. razmena nota između šefova
država ili ministara inostranih poslova (manje formalan akt)
2) NAZIV
- svi NAZIVI su sinonimi koji služe za označavanje jedne iste pravne činjenice - da saglasnost volja dvaju
ili više subjekata povlači određeno pravno dejstvo
- međutim, naziv često ukazuje na sadržinu ugovora:
1. POVELJA ili USTAV – akti kojima se osnivaju MO, utvrđuje njihov domašaj i nadležnost (Povelja UN)
2. STATUT – akti o osnivanju i delovanju međunarodnih tela (Statut Međunarodnog suda pravde)
3. PAKT se upotrebljava za značajna politička pitanja ili vojne saveze (Pakt Arapske lige)
4. KONVENCIJE (najrasprostanjeniji naziv) su akti koji regulišu ekonomske odnose, kulturna i socijalna
pitanja, ali su i multilateralni sporazumi koji se zaključuju pod okriljem MO
5. AKT je značajan višestruk sporazum, postignut na međunarodnim konferencijama i kongresima
6. KONKORDAT je sporazum koji zaključuje Sveta stolica (papa) sa državama po pitanju položaja
rimokatoličke crkve u tim zemljama
7. KOMPROMIS je sporazum kojim se države obavezuju da će pribeći arbitraži u cilju rešavanja jednog
konkretnog spora
8. KARTEL označava sporazum koji zaključuju komandanti oružanih jedenica za vreme trajanja
neprijateljstva (razmena zarobljenika i ranjenika, prekid vatre itd)
9. PROTOKOL predstavlja dopunski akt ranije zaključenog ugovora kojim se proširuje domašaj
ugovora; može biti i samostalan akt
10. DEKLARACIJE mogu biti:
 a) jednostrane i one mogu biti jednostrano povučene
b) deklaracije ugovornog karatera kojima dve ili više država utvrđuju načela svoje spoljne
politike ili mogu zauzeti stav po određenom pitanju
11. RAZMENA NOTA ili PISAMA su odgovarajuće izjave vlada ili parlamenata
12. ZAPISNICI SA MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA kao oblik ugovaranja su sporni
13. MEMORANDUM O SPORAZUMEVANJU je akt, donet na neformalan način u politički
komplikovanoj situaciji; pojavio se u najnovijoj praksi i ima snagu ugovora
14. PACTUM DE CONTRAHENDO predstavlja sporazum na osnovu kojeg stranke preuzimaju obavezu
da će pristupiti pregovorima u cilju zaključenja jednog određenog ugovora; obavezuje stranke da
povedu pregovore u dobroj veri, ali ne i na zaključenje sporazuma
3) VRSTE MEĐUNARODNIH UGOVORA
- KLASIFIKACIJA se vrši po različitim kriterijumima:
1. priroda ugovora:
a) UGOVORNI ZAKONI (LEGISLATIVNI) b) UGOVORNE POGODBE (KONTRAKTUELNI)
2. broj ugovornih strana:
a) BILATERALNI (DVOSTRANI) b) MULTILATERALNI (VIŠESTRANI) koji se dele na SVEOPŠTE,
OBIČNE i REGIONALNE višestrane ugovore
3. predmet ugovora: KULTURNO-PROSVETNI, POLITIČKI, EKONOMSKI ugovori itd.
4. da li postoji mogućnost pristupanja ugovorima država koje nisu učestvovale u zaključenju:
a) OTVORENI b) ZATVORENI
4) SASTAVNI DELOVI UGOVORA
- kod PISMENIH UGOVORA srećemo neke zajedničke izražajne oblike:
1. NASLOV služi kao element identifikacije ugovora; dele se na zvanične (utvrđen u originalnom
tekstu ugovora) i nezvanične nazive (kod ugovora koji nemaju naziv u originalnom tekstu)
2. INVOKACIJA je istorijski deo ugovora; sastojala se u prizivanju božanstava i predstavljala je osoben
oblik obavezivanja na savesno ispunjenje preuzetih obaveza; danas je nalazimo samo kod konkordata
3. PREAMBULA je uvodni deo ugovora; tu se naznačuju motivi kojima su se ugovornice rukovodile
prilikom zaključenja ugovora i ciljevi koji se žele postići
4. DISPOZITIVNI ili OPERATIVNI DEO je najvažni deo ugovora koji utvrđuje konkretna prava i obaveze;
podeljen je na članove, kao osnovne deobne jedinice, a dalje može da se grupiše u glave, odeljke i sl.
5. PRELAZNE ili ZAVRŠNE ODREDBE obuhvataju čitav niz različitih odredaba; regulišu pitanja koja nisu
u neposrednoj vezi s predmetom ugovora i nalaze se na kraju teksta ugovora
5) JEZIK UGOVORA
- u ranijim periodima obično se upotrebljavao latinski; u XVIII veku dobija na prestižu francuski; u Južnoj
Americi vodeću ulogu imali su španski i portugalski
- SAVREMENA PRAKSA ide u pravcu punopravne upotrebe jezika ugovornica (kod bilateralnih ugovora) i
upotrebe engleskog i francuskog, uz druge jezike „velike raširenosti“ (kod multilaterlanih ugovora)
- OUN – verodostojni tekstovi na engleskom, francuskom, španskom, kineskom i ruskom
- razlozi praktične prirode nalažu da se za verodostojan tekst uzme tekst na jeziku po izboru strana
ugovornica

C) Ugovorne strane
1) O UGOVORNOM KAPACITETU UOPŠTE
- UGOVORNI KAPACITET predstavlja pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora ili određenih vrsta
međunarodnih ugovora
- vezuje se za dve pravne činjenice:
1. SUVERENITET - države su, kao suverene političke jedinice, bile i ostale jedini posednici originalne
ugovorne sposobnosti; aktuelni razvoj (praksa sklapanja ugovora od strane MO i nesuverenih ili
polusuverenih država) je pokazao da je pojam ugovorne sposobnosti širi od suverenitieta
2. MEĐUNARODNI SUBJEKTIVITET predstavlja pravi izvor ugovorne sposobnosti
2) DRŽAVE
- DRŽAVE su izvorni subjekti međunarodnog prava, te je njihova ugovorna sposobnost van spora
- ipak, treba ukazati na specifičan položaj izvesnih država:
1. POLUSUVERENE DRŽAVE:
a) PROTEKTORATIMA se priznaje ugovorna sposobnost, jer stavljanje pod nadzor ili kontrolu
druge države ne predstavlja gubitak svojstva pravne ličnosti; njima je ugovorna sposobnost ograničena
ugovorom o protektoratu
b) VAZALNE DRŽAVE su takođe sklapale ugovore, ali je kod njih stepen zavisnosti izraženiji
2. FEDERATIVNE DRŽAVE nesporno predstavljaju suverene države i poseduju punu ugovornu
sposobnost
- pitanje ugovorne sposobnosti FEDERALNIH JEDINICA – ustavna praksa je neujednačena:
a) Ustav SAD predviđa apsolutnu zabranu državama-članicama da sklapaju bilo kakav ugovor, da
stupaju u savez ili konfederaciju
b) Ustav Švajcarske dopušta kantonima pravo zaključivanja ugovora sa stranim državama
- ipak, ovlašćenje federalnih jedinica pre bi se valjalo okvalifikovati kao neka vrsta poslovne sposobnosti
3. države čija je ugovorna sposobnost okrnjena kao rezultat određenog statusa (npr. TRAJNO
NEUTRALNE DRŽAVE)
- ugovori koje države sklapaju na osnovu svoje ugovorne sposobnosti moraju ispunjavati dva OSNOVNA
USLOVA da bi se smatrali ugovorima međunarodnog javnog prava:
a) formalni uslovi – da su ugovorne strane pravne ličnosti međunarodnog prava
b) da te ličnosti istupaju u javnopravnom svojstvu, kao nosioci vrhovnih, suverenih prava
3) MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE
- postoji široka saglasnost da neke MO (naročito Ujedinjene nacije i specijalizovane agencije) poseduju
ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog prava
- tu su bitna dva momenta: a) odredbe ustavnih akata o zaključivanju ugovora b) ugovrna praksa MO
- pozitivna praksa sugeriše zaključak da je zaključivanje ugovora instrumentalni oblik vršenja aktivnosti i
ostvarivanja ciljeva koje su države-osnivači stavili u dužnost MO
- NESLAGANJA se ispoljavaju u odnosu na kvalifikaciju OSNOVA UGOVORNE SPOSOBNOSTI MO:
1. jedan deo doktrine smatra da je to ustavni pakt ili akt o osnivanju
2. drugi ga vide u pravilima opšteg običajnog prava
3. ugovorna sposobnost MO se pretpostavlja (učenje o inherentnom ili pretpostavljenom kapacitetu);
ovo shvatanje podržava i praksa međunarodnih sudova (Međunarodni sud pravde)
- ugovorna sposobnost MO je izvedenog karaktera (sa izuzetkom oragnizacija poput OUN) i dobrim
delom se svodi na ugovorno priznanje ovlašćenja MO da sklapa ugovor, tj. na obavezu poštovanja pravila
pacta sunt servanda
4) SVETA STOLICA
- ugovorna sposobnost SVETE STOLICE – proizilazi iz svojstva pravne ličnosti koji ona poseduje

D) Proces zaključivanja međunarodnih ugovora

- u PROCESU ZAKLJUČIVANJA MEĐUNARODNIH UGOVORA razlikujemo nekoliko faza:
1) PREGOVORI
- izmena i rasprava predloga predstavnika pregovarača u cilju postizanja sporazuma
- tu su od značaja dva pitanja:
A) ko su SUBJEKTI PREGOVORA, tj. ko vodi pregovore?
- mogu biti samo države i MO kao subjekti međunarodnog prava
- u ime države pregovore vode ovlašćeni predstavnici
- licu se priznaje status predstavnika države u dva slučaja:
1. ako pokaže punomoćje (ranije je ovo bila opšta praksa)
2. ako iz prakse zainteresovanih država ili drugih okolnosti proizilazi da su države imale nameru
da određeno lice smatraju za svog predstavnika bez podnošenja punomoćja
- Neke kategorije lica se smatraju predstavnicima države i bez ikakvih punomoćja:
a) šefovi država i ministri inostranih poslova
b) šefovi diplomatskih misija
c) akreditovani predstavnici države na međunarodnim konferencijama ili kod neke MO
B) kako se odvijaju pregovori – TEHNIKE PREGOVARANJA?
- pregovori se mogu voditi usmeno i pismeno (preko nota i pisama)
- države-pregovarači ne učestvuju direktno u formulisanju tekstova ugovora; to se prepušta stručnim,
specijalizovanim telima
- najdalje je otišla OUN formiranjem Komisije UN za međunarodno pravo kao stručnog tela koje
priprema nacrte konvencija u cilju kodifikacije i progresivnog razvoja međunarodnog prava, da bi nakon
toga, na diplomatskim konferencijama ti nacrti bili prihvatani od strane država
2) USVAJANJE (ADOPCIJA) TEKSTA UGOVORA
- formalni akt kojim se utvrđuje oblik i sadržina budućeg ugovora
- Tehnika usvajanja teksta zavisi od vrste ugovora:
1. kod bilateralnih ugovora i običnih višestranih ugovora važi princip jednoglasnosti,
2. a kod ugovora sa velikim brojem ugovornica većinsko pravilo za usvajanje teksta ugovora
3. ad hoc pravila – posebna pravila o usvajanju teksta ugovora koja se donose na međunarodnim
konferencijama specijalno sazvanim radi zaključenja ugovora
- Konvencija o ugovornom pravu u članu 9. usvaja pretpostavku da se tekst ugovora usvaja
dvotrećinskom većinom prisutnih i glasalih pregovarača.
- uloga MO se ograničava na donošenje odluke o usvajanju teksta i eventualno autentifikaciju teksta,
dok je stupanje na snagu ugovora uslovljeno pristankom države
3) AUTENTIFIKACIJA TEKSTA UGOVORA
- predstavlja postupak ustanovljenja definitivnog teksta ugovora; autentifikovan tekst se smatra
konačnom redakcijom, nije podložan izmenama
- TEHNIKE autentifikacije su se vremenom menjale
1. ranije je POTPIS bio opšti metod autentifikacije teksta ugovora
- Konvencija o ugovornom pravu predvidja da se tekst ugovora ustanovljava kao verodostojan i konačan
prema postupku utvrđenom samim tekstom ili sporazumom; ako takva procedura nije propisana, onda
se autentifikacija vrši:
2. POTPISOM AD REFERENDUM – potpis pod uslovom naknadnog odobrenja od strane vlade
pregovarača
3. PARAFIRANJE (stavljanje inicijala) se primenjuje u slučajevima kada pregovarači nisu ovlašćeni na
potpisivanje ili su prekoračili ovlašćenja u punomoćjima ili kada postoji sumnja da je ugovor konačno
prihvaćen
- potpisani ugovor ne rađa pravne posledice, dakle, on predstavlja nacrt ugovora, tj. potpis predstavlja
preliminarni izraz volje pregovarača da prihavti ili barem razmotri obaveze u cilju prihvatanja

E) Izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom

- IZRAŽAVANJE PRISTANKA na OBAVEZIVANJE UGOVOROM po pravilu, odnosi se na ceo tekst ugovora
tj. država se obavezuje u odnosu na ukupnost prava i obaveza formulisanih u ugovoru
- postoji i delimično obavezivanje (kada se pristanak izražava u odnosu na pojedine delove ugovora)
- osnovni načini izražavanja pristanka na obavezivanje:
1. POTPIS je u klasičnom načinu postupka zaključenja ugovora prethodio ratifikaciji kao načinu
konačnog obavezivanja i njegova funkcija se iscrpljivala u autentifikaciji teksta ugovora; sam čin
potpisivanja nalaže potpisnicima da se ponašaju u skladu sa načelom dobre vere (potpisnicama
zabranjeno da preduzimaju akte koji bi ugovor lišili njegovog predmeta i cilja)
- Konvencija – postoje tri slučaja kada se potpisom izražava definitivni pristanak na obavezivanje:
a) kada ugovor izričito predviđa stupanje na snagu potpisom
b) kada se utvrdi na drugi način da su se države saglasile da će potpis predstavljati akt konačnog
obavezivanja ugovorom
c) kada iz punomoćja predstavnika države ili namere izražene u toku pregovora proizilazi da je
država izabrala potpisivanje kao način konačnog pregovora
2. RATIFIKACIJA
- reč novolatinskog porekla koja znači potvrđivanje, saglasnost
- u periodu apsolutističkih monarhija značila je akt kojim je vladar odobravao rad svojih punomoćnika
koji su u njegovo ime zaključili ugovor
- obeležja ratifikacije se suštinski menjaju pobedom parlamentarizma – ona postaje završni akt ugovorne
procedure, konstitutivni element ugovora; ona je diskrecionog karatera
- Konvencija pod njom podrazumeva međunarodni akt kojim se izražava pristanak na obavezivanje
- ona predviđa da ugovor podleže ratifikaciji u četiri slučaja:
a) kada je u ugovoru formulisana odredba o obavezi ratifikacije
b) kada je utvrđeno da se su države na drugi način sporazumele da ugovor podleže ratifikaciji
c) kada je predstavnik države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije
d) kada namera države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizilazi iz punomoćja njenog
predstavnika ili je bila izražena u toku pregovora
- koji je organ kompetentan da ratifikuje ugovor? razlikuju se tri sistema:
a) u nadležnosti šefa države (apsolutističke monarhije i diktature)
b) u nadležnosti šefa države, ali se za izvesne kategorije ugovora zahteva odobrenje parlamenta
c) ratifikacija je poverena zakonodavnom telu (većina savremenih država)
- kod nas je poverena Skupštini Srbije
- ratifikaciona instrumenta ili instrumenti o ratifikaciji su formalni, pismeni akti
3. PRIHVATANJE ILI ODBORAVANJE UGOVORA
- relativno nov način izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom
- zbirno ime za dva načina izražavanja pristanka na obavezivanje:
a) bez prethodnog potpisivanja
b) nakon potpisivanja
- Ova dva oblika se ređe pojavljuju samostalno, radi se o sintezi ratifikacije (slučaj pod b) i pristupanja (a)
4. PRISTUPANJE (ADHEZIJA)
- tradicionalni metod obavezivanja ugovorom, korelat ratifikaciji
- primenjuje se kada država nije učestvovala u pregovorima o zaključenju ugovora niti je potpisala tekst
- Konvencija kaže da se pristupiti može u tri slučaja:
a) kada sam ugovor ili amandman ugovora predviđa da se pristanak može izraziti pristupanjem
b) na drugi način utvrđeno da su se države sporazumele da drž. taj pristanak može izraziti pristupanjem
c) kada su se sve strane ugovornice naknadno sporazumele da država takav pristanak može izaraziti
pristupanjem
- da li država ima pravo da pristupi sveopštim multilateralnim ugovorima? DA
5. RAZMENA INSTRUMENATA KOJI SAČINJAVAJU UGOVOR
- ugovor se sklapa tako što jedna država upućuje drugoj notu ili pismo u kojoj predlaže tekst budućeg
ugovora, a druga strana prihvata tekst i o tome notom ili pismom obaveštava prvu državu koje je notu ili
pismo uputila
- u praksi se često u tekst unosi klauzula „odmah“ i u tom slučaju ugovor stupa na snagu momentom
razmene nota

F) Rezrve uz višestrane ugovore

1) POJAM
- REZERVE su formalne jednostrane izjave kojima se jedna država ograđuje od izvesnih odredaba
ugovora
- treba ih razlikovati od srodnih instituta:
a) USLOVNO PRIHVATANJE UGOVORA (ugovorna strana uslovljava uspostavljanje ugovornog režima u
celini, ispunjenjem određenih uslova i ne dira u sadržinu ugovora)
b) PROTEST je jednostrana izjava usmerena u cilju osporavnja pravovaljanosti jednog dela ugovora ili
celine, a cilj rezerve je ograničenje dejstva
- obavezivanje uz rezervu na prvi pogled deluje nelogično, ali u savremenim uslovima je teško na jedan
istovetan način primeniti ugovor u svim regionima sveta
2) PRAVNI REŽIM I DEJTSVO REZERVI
- na osnovu čl. 19 Bečke konvencije, stavljanje rezervi dozvoljeno je sem ukoliko ugovor:
a) izričito ne zabranjuje rezervu
b) dozvoljava samo određene rezerve
 c) rezerva nespojiva sa predmetom i ciljem ugovora
- rezerve mogu proizvoditi pravno dejstvo samo ako druge ugovorne strane daju svoju saglasnost na
preložena ograničenja; smatra se da je neka strana prihvatila rezervu ako ne uloži prigovor

G) Registrovanje i deponovanje ugovora

- REGISTRACIJA izrasta u ustanovu međunarodnog javnog prava nakon Prvog svetskog rata kao
pravnotehnički odgovor na političke zahteve za ukidanjem javne diplomatije
1) REGISTRACIJA PO PAKTU DRUŠTVA NARODA
- Član 18. PAKTA DRUŠTVA NARODA: „svaki ugovor ili obaveza koje ubuduće zaključi jedna članica
Društva naroda mora odmah biti registrovana kod Sekretarijata i on će ga objaviti čim to bude moguće.
Nijedan od ovih ugovora ili međunarodnih obaveza neće biti punovažan pre nego što bude registrovan.“
- registracija je obaveza erga omnes, tj. ona je postavljena na nivo obaveze prema svim ostalim
članicama Pakta i samoj organizaciji
2) REGISTRACIJA PO POVELJI UN
- član 102. POVELJE UN:
1. svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum koji zaključi neki član UN posle stupanja na snagu ove
Povelje biće što je moguće pre registrovan i objavljen od strane Sekretarijata.
2. nijedna strana ugovornica iz takvog ugovora ili međunarodnog sporazuma koji nije registrovan
saglasno odredbama stava 1. ovog člana neće moći da se pozove na taj ugovorni sporazum ni pred
jednim organom UN.
- OGRANIČENJA:
a) ratione personae - obaveza registracije se proteže samo na one ugovore i sporazume koje zaključi
članica UN bilo sa drugom članicom ili nečlanicom
b) ratione temporis - regis. podležu samo oni ugovori zaključeni nakon stupanja na snagu Povelje UN
- SANKCIJA se sastoji u nemogućnosti da se ugovornica pozove na neregistrovan ugovor u slučaju spora,
ali se može pozivati na pred telom koje je van strukture UN (npr. Stalni arbitražni sud)
3) DEPONOVANJE UGOVORA - DUŽNOSTI DEPOZITARA
- DEPOZITAR ugovora određuje se, po pravilu, samim ugovorom
- u FUNKCIJI DEPOZITARA se stiču:
a) REPREZENATIVNI KARAKTKTER - depozitar se određuje od strane država koje su uzele učešća u
pregovorima radi obavljanja radnji u ime svih potpisnica ugovora
b) OPERATIVNI KARAKTER - u nadležnost mu se stavlja serija proceduralnih zadataka bez kojih je
teško i zamisliti normalan život višestranog ugovora;
c) f-ija depozitara je MEĐUNARODNE PRIRODE – dužan da dela objektivno i nepristrasno
d) PROCEDURALNI KARATER - ispoljava se u tome što ispitujući da li je potpis, instrument, notifikacija
i saopštenje dato u odgvovarajućoj formi, depozitar nije ovlašćen da donosi odluku, tj. da nastupa u
svojstvu arbitra, već samo da na formalnu nepravilnost skrene pažnu ugovornici ili nadležnom organu
zainteresovane MO

2. Izvršenje međunarodnih ugovora

A) Primena međunarodnih ugovora
1) UGOVORI I UNUTRAŠNJI PRAVNI POREDAK
- PRIMENA – danas pojedini ugovori operišu na unutrašnjem planu, isto kao i zakoni zemlje
- prauzimajući međunarodne obaveze ugovorne strane su obavezne da preuzmu mere kako bi
obezbedile izvršenje ugovornih obaveza
a) u prostim ili unitarnim državama - vlada ima moć da donese propise o primeni ugovora
b) u federativnim državama (zakonodavna moć podeljena; paralelizam vlada) moguća su 3 rešenja:
1. da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene m.u.
2. da se saveznim organima poveri preuzimanje međunarodnih obaveza, uz rezervu da federalne
jedinice daju svoju saglasnost
3. da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatni akt kojim se uvodi u život ugovor
2) VREMENSKA PRIMENA MEĐUNARODNIH UGOVORA
- dva osnovna pitanja:
a) od kog trenutka se smatra da ugovor stupa na snagu?
- član 24. Konvencije utvrđuje da je to momenat predviđen samim ugovorom ili sporazumom stranaka
- ako propuste da utvrde momenat stupanja, onda važi rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu u
momentu kada sve stranke učesnice u pregovorima izraze svoj pristanak na obavezivanje ugovorom
- odstupanja se ispoljavaju u dva pravca:
a. ugovornim odredbama ustanovljava se period vremena koji deli momenat izražavanja
pristanka na obavezivanje od momenta stupanja ugovora na snagu
b. ugovor stupa na snagu kada samo određeni broj država izrazi svoj pristanak na obavezivanje
- ova dva odstupanja pojavljuju se u praksi kumulativno – ugovor stupa na snagu po proteku određenog
roka od momenta kada utvrđeni broj država izrazi svoj pristanak da budu vezane ugovorom
- opšte pravilo je da ugovori deluju neretroaktivno (pravilo o neretroaktivnosti), i ovo pravilo spada u
krug pravila opšteg međunarodnog prava
- retroaktivno dejstvo ugovora može biti ustanovljeno izričito ili prećutno
b) do kog trenutka ugovor važi?
- do momenta ustanovljenja pravnih činjenica kojima Konvencija priznaje status OSNOVA NIŠTAVNOSTI,
PRESTANKA UGOVORA, POVLAČENJA IZ UGOVORA ili njegove SUSPENZIJE
3) INTERTEMPORALNO PRAVO
- počiva na dve premise:
a) nastanak konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetlu prava koje je na snazi u vreme zaključenja
b) primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava
- POSLEDICE primene ove koncepcije ogledaju se u prestanku efektivnosti prava sadržanih u ugovoru
usled nastanka novih pravila međunarodnog prava
- pravilo ius cogens je pravilo koje reguliše posledice prestanka ugovora u slučaju prestanka ugovora
usled sukoba sa novonastalom normom opšteg međunarodnog prava
4) TERITORIJALNA PRIMENA UGOVORA
- ugovor, u odsustvu indicija o suprotnoj nameri, važi na celoj teritoriji
- mogu se podeliti u tri grupe:
a) kod kojih se pitanje teritorijalnog domašaja ne postavlja
b) oni koji su ograničenog teritorijalnog domašaja
c) čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija
- KOLONIJALNE KLAUZULE – odredbe kojima se reguliše primena ugovora u odnosu na nesamoupravne
teritorije
- FEDERALNA KLAUZULA je ugovorna odredba na osnovu koje se federativna država oslobađa obaveze
da garantuje primenu ugovora na celoj svojoj teritoriji (kopnena, vazdušna i teritorijalne vode)
- Konvencija polazi od shvatanja da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere ugovornica;
- čl. 26 – ugovor se primenjuje na celoj teritoriji ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizilazi drukčija
namera ili je na drugi način ustanovljena
- ograničenja teritorijalne primene mogu se zasnivati izričito i prećutno
- pitanje ekstrateritorijalne primene ugovora (brodovi, diplomatska predstavništva...) – pojam teritorije
strane ugovornice bi trebalo tumačiti u smislu prostora nad kojim država sprovodi jurisdikciju
5) PRIMENA SUKCESIVNIH UGOVORA KOJI SE ODNOSE NA ISTI PREDMET
- ugovorne odredbe ove vrste mogu se svrstati u dve grupe:
a) u prvu grupu ulaze one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koji se tiču istog
predmeta, i ovde razlikujemo dve situacije:
a. kada postoji podudarnost ugovornih strana – strane ugovornice mogu u svako doba izmeniti
ili ukinuti raniji ugovor (pravilo lex posterior)
b. kada ne postoji podudarnost ugovornih strana – princip relativnog dejstva ugovora
automatski ograničava dejstvo kasnijeg ugovora na strane koje su ga zaključile i ne dira u prava i
obaveze ugovornica po ranijem ugovoru
 b) druga grupa odredbi utvrđuje obeveze strana-ugovornica pro futuro i obično se sastoje u obavezi
ugovornica da ne ulaze u ugovorne odnose koji ne bi bili saglasni sa postojećim ugovorom
- osnovno pitanje kod nesaglasnosti odredbi sukcesivnih ugovora o istom predmetu je valjanost
nesaglasnih odredbi:
a) po jednom shvatanju, pravna posledica nesaglasnosti ogleda se u ništavnosti odredbi kasnijeg
ugovora
b) po drugom shvatanju, rešenje nesaglasnosti valja tražiti u principu prvenstva ili prioriteta (ovo
rešenje prihvata i Konvencija o ugovornom pravu)

B) Dejstvo ugovora
1) DEJSTVO UGOVORA U ODNOSU NA STRANE UGOVORNICE
- Bečka konvencija u članu 34. konstatuje da ugovor ne rađa ni prava ni obaveze za treće države, a u
praksi međunarodnih sudova nalazimo na kontinuiranu i veoma rigoroznu primenu
2) DEJSTVO UGOVORA U ODNOSU NA TREĆE DRŽAVE
- Međunarodno pravo predviđa izuzetke od gornjeg pravila
- da bi za treću državu mogle nastati obaveze iz jednog međunarodnog ugovora, član 35. Bečke
konvencije zahteva dva uslova:
a) da postoji namera ugovornih strana da odnosne odredbe posluže kao sredstvo za uspostavljanje
obaveza u odnosu na treću državu
b) da treća država izričito pismenim putem prihvati te obaveze
- saglasnost trećih država se pretpostavlja sve dok treća država ne izrazi svoje protivljenje
3) KLAUZULA NAJPOVLAŠĆENIJE NACIJE (KLAUZULA NAJVEĆEG POVLAŠČENJA)
- predstavlja specijalan način sticanja prava za treće države
- u svom izvornom obiku klauzula predstavlja ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne strane
obavezuju da će jedna drugoj priznati sva prava koja su dale, ili će ubuduće dati trećim državama
- klauzulu ne treba poistovećivati sa načelom nediskriminacije – ona ima opšti karakter i odnosi se na
sveukupnost odnosa između država (političkih, ekonomskih, kulturnih...)
- klauzula ima najširu primenu na području trgovine, tj. najčešće se unosi u trgovinske ugovore
- u oblasti trgovine ima za cilj „izjednačenje uslova trgovačke konkurencije stranih zemalja na
određenom nacionalnom tržištu“

C) Tumačenje međunarodnih ugovora

1) POJAM I CILJ TUMAČENJA
- TUMAČENJE međunarodnih ugovora predstavlja intelektualni postupak koji se sastoji u utvrđivanju
smisla pojedinih ugovornih odredbi ili ugovora u celini i to tako što se osvetljavaju nejasne i višeznačne
tačke ugovora
- iz ovakve definicije proizilaze dva bitna elementa:
a) tumačenje je slobodna intelektualna operacija koja nije potčinjena strogim pravnim pravilima
b) tumačenju podležu nejasne, dvosmislene i višeznačne tačke ugovora
- potreba za tumačenjem najčešće nastaje zbog neprecizne formulacije teksta ugovora
- kako se ostvaruje cilj tumačenja?
a) subjektivni pristup polazi od namere koje su stranke imale u momentu zaključenja ugovora
b) objektivni ili tekstualni pristup polazi od pretpostavke da tekst ugovora izražava autentičnu nameru
ugovornica
c) teleološki pristup – prvi zadatak tumačenja je da ustanovi predmiet i cilj ugovora
- Konvencija se opredeljuje za tekstualni pristup kao bazični
2) SUBJEKTI TUMAČENJA
a) DOKTRINARNO TUMAČENJE – tumačenje koje daju teoretičari (osnovno obeležje neobaveznost)
b) TUMAČENJE na UNUTRAŠNJEM PLANU predstavlja jednostrano tumačenje ugovora ili pojedinih
ugovornih odredbi od strane nadležnog organa
- svaki državni organ koji u svom delokrugu rada dolazi u dodir sa međunarodnim pravom može se
pojaviti u svojstvu tumača međuanrodnog ugovora
 c) TUMAČENJE na MEĐUNARODNOM PLANU ima nekoliko osnovnih oblika:
a. SUDSKO TUMAČENJE može poticati od Međunarodnog suda pravde i arbitražnih sudova
- tumačenje sudskih organa je obavezno za stranke koje su se saglasile da spor oko tumačenja ugovora
iznesu pred sud
b. obavljajući funkcije utvrđene u svojim ustavnim aktima, međunarodne organizacije dolaze u
priliku da tumače relevantne delove tih akata
- tumačenje organa međunarodnih organizacija – npr. svaki organ OUN tumači za sopstvene potrebe
odgovarajuće delove Povelje
c. tumačenje ugovora OD STRANE SVIH UGOVORNICA (AUTENTIČNO TUMAČENJE, s obzirom da
su same države i tvorci pravnih pravila) – tumačenje in corpore poseduje obaveznu snagu
d. PODELJENO TUMAČENJE predstavlja sporazum ograničenog dela ugovornica o domašaju
ugovora ili pojedinih odredbi ugovora (deluje inter partes)
3) SREDSTVA ILI METODE TUMAČENJA
- osnovni metodi tumačenja ugovora su:
a) JEZIČKI ili TEKSTUALNI metod TUMAČENJA sastoji se u utvrđivanju značenja norme na osnovu
značenja pojedinačnih elemenata jezika kao sredstva izražavanja (prvi metod kome tumač pribegava)
- Konvencija (čl. 31) predviđa da se ugovor tumači u dobroj veri u skladu sa uobičajenim značenjem reči,
a posebno ili tehničko značenje je izuzetak, te teret dokazivanja posebnog značenja reči pada na stranku
koje se na takvo značenje poziva
b) LOGIČKO TUMAČENJE – ugovor treba tumačiti kao organsku, logičku celinu čiji su pojedini delovi u
funkcionalnoj vezi
c) SISTEMATSKO TUMAČENJE je utvrđivanje smisla pravnog pravila na osnovu veze između pravila
koje se tumači i ostalih pravnih pravila; na taj način, ugovorne odredbe se tumače u okvirima
međunarodnog prava
d) CILJNO ili TELEOLOŠKO TUMAČENJE za težište uzima cilj ugovora, a sam cilj ugovora utvrđuje se
izričito u prembuli ili prećutno
a. po užem ili restriktivnom shvatanju tumačenje treba da ima u vidu prvobitni cilj ugovora
b. šire ili ekstenzivno shvatanje ove metode dopušta da se cilj ugovora menja u skladu sa
transformacijama sociopolitičkog ambijenta u kome ugovor deluje
e) ISTORIJSKO TUMAČENJE polazi od istorijskih okolnosti u kojima je ugovor zaključen i pripremnih
radova
- s obzirom da konvencija polazi od tekstualnog pristupa kao osnovnog, tumačenje na osnovu istorijskih
okolnosti i pripremnih radova je dopunski metod tumačenja koji ne poseduje samostalni, autonomni
karakter, već služi kao pomoćno sredstvo u utvrđivanju uobičajenog značenja odredbi ugovora

D) Obavezna snaga međunarodnih ugovora

1) ZNAČAJ PROBLEMA
- u internom pravnom poretku obaveza savesnog ispunjenja slobodno preuzetih obaveza zasniva se na
zakonu, u međunarodnom poretku na običajnom pravilu pacta sunt servanda (susrećemo u svim fazama
razvoja međunarodne zajednice)
- doktrina i praksa podigli su pravilo o poštovanju međunarodnih ugovora na rang najvišeg načela
međunarodnog prava, bez koga bi bilo nemoguće ne samo međunarodno pravo, nego ni normalan život
međunarodne zajednice
2) DOKTRINA (str. 519-520)
3) PRIRODA, SADRŽAJ I GRANICE PRIMENE
- OBIČAJNO PRAVILO PACTA SUNT SERVANDA predstavlja pozitivnu normu opšteg međunarodnog prava
čija je funkcija da obezbedi poštovanje i izvršenje ugovornih obaveza u dobroj veri
- BONA FIDES je samo jedan od elemenata pravila pacta sunt servanda
4) SANKCIJE – načini obezbeđenja ugovora
- najčešće su u samim ugovorima predviđene sankcije
- Povelja UN predviđa mogućnost isključenja iz Organizacije onog člana koji uporno narušava načela
Povelje
- oblici u kojima se ispoljava:
a) u prošlosti se, radi obezbeđenja međunarodnih ugovora, najčešće pribegavalo okupaciji
izvesnih teritorija (danas je ovaj način zabranjen, izuzev ako ga preduzmu UN)
b) u savemenim uslovima najčešće se pribegava garanciji trećih država ili hipoteci nad određenim
finansijskim izvorima

3. Revizija i okončanje međunarodnih ugovora

A) Revizija međunarodnih ugovora
1) ZNAČAJ PROBLEMA
2) REVIZIONE KLAUZULE U VIŠESTRANIM UGOVORIMA
- prema tradicionalnom shvatanju za izmene ugovora je potreban pristanak svih strana ugovornica,
dakle jednoglasnost
- kod višestranih ugovora sa velikim brojem strana ugovornica to je teško, te stoga REVIZIONE KLAUZULE
imaju za cilj da prebrode ove teškoće
- kao osnovni kriterijum revizione klauzule mogu uzeti:
a) protok određenog vremena
b) promenu materijalnog stanja
- Bečka konvencija o ugovornom pravu pravi razliku između:
a) AMANDMANA – formalni postupak putem koga se vrše izmene ugovora u odnosu na sve
ugovorne strane
- Konvencija – u odsustvu izričite ugovorne odredbe, primenjuje se rezidualno pravilo da se za izmenu
ugovora ne zahteva pristanak svih ugovornica
- pravo svih ugovornica ograničeno je na dva formalna elementa:
a. da budu obaveštene o predlogu za izmenu ugovora
b. da uzmu učešće u odlučivanju o predlogu za izmenu
- sporazum dela ugovornica o izmeni ugovora obavezuje samo strane ugovornice koje su ga zaključile, a
država koja je postala ugovornica nakon stupanja na snagu sporazuma o izmeni ugovora je strana-
ugovornica izmenjenog ugovora
b) MODIFIKACIJA se od izmene ugovora razlikuje po tome što je bitno obeležena namerom dela
država ugovornica da izmene samo izvesne odredbe višestranih ugovora u odnosima inter se, tako da
izmenjeni ugovor važi samo u njihovim međusobnim odnosima
- modifikacija je dozvoljena samo ukoliko to ugovor izričito dozvoljava, ili se iz sadržine ugovora to može
naslutiti
- ona je moguća pod uslovom:
a. da je spojiva sa ciljem ugovora
b. da se time ne vređaju prava ostalih država ugovornica
- ova dva uslova nisu postavljena alternativno već kumulativno
3) SUŠTINSKA PROMENA OKOLNOSTI
- REBUS SIC STANTIBUS – ukoliko nakon zaključenja ugovora, nezavisno od volje ugovornih strana,
nastupe nepredviđene okolnosti pri kojima je dalje ispunjenje ugovora štetno po jednu od ugovornih
strana ili pogađa njene vitalne interese, ugovorna strana može, zavisno od stepena promenjenih
okolnosti, zahtevati reviziju, pa u izuzetnim okolnostima i okončanje ugovora
- elementi:
a) promena stanja koje je predstavljalo objektivan osnov i suštinsku osnovu obavezivanja
b) promene se moraju dogoditi nezavisno od volje ugovornih strana
c) pri novonastalom stanju dalje izvršenje ugovora nanosi tešku, nenadoknadivu štetu ili pogađa
vitalne interese jedne od država ugovornica
- klauzula ne deluje automatski već može da posluži samo kao pravni osnov zahteva jedne strane da se
pristupi reviziji ili okončanju ugovora
B) Poništaj ugovora
1) POJAM
- pod pojmom ništavnosti podrazumeva se prestanak dejstva ugovora usled otkrivanja nedostataka koji
su postojali u trenutku zaključenja ugovora, tj. lišavanje dejstva ugovora
- osnove ništavnosti možemo podeliti u dve grupe:
a) osnove relativne ništavosti koje obuhvataju:
a. propise unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključivanje ugovora
b. posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države
c. zabluda
d. prevara
e. podmićivanje ili kroupcija
b) osnove apsolutne ništavosti koje obuhvataju:
a. prinudu nad predstavnikom države
b. prinudu nad državom
c. sukob sa normom ius cogens
- razlikovanje osnova relativne i apsolutne ništavosti izvedeno je prema važnosti interesa koji se
povređuju zaključivanjem ugovora:
a) kod relativne ništavosti radi se prvenstveno o interesima samih ugovornica – zato je i dopušteno da
ugovornica koja se može pozivati na razlog ništavosti od toga odustane izričito ili prećutno i tako otkloni
nedostatak ili manu pristanka na obavezivanje
b) u osnovi koncepta apsolutne ništavosti su interesi međuanrodne zajednice kao celine
- pozivanje na razlog ništavosti ili prestanka ugovora nije apsolutno pravo – Konvencija predviđa da
ugovornica koja je bila upoznata s razlogom ništavosti ili prestanka, gubi pravo da se pozove na te
razloge:
a) ako je izričito prihvatila da ugovor smatra punovažnim ili na snazi
b) ako se mora smatrati na osnovu njenog ponašanja da se prećutno saglasila sa punovažnošću
ugovora ili njegovim ostajanjem na snazi
2) OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVNOSTI
a) PROPISI UNUTRAŠNJEG PRAVA o NADLEŽNOSTI za ZAKLJUČENJE UGOVORA
- opšte pavilo je da nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora ne dira
u valjanost pristanka datog u odgovarajućoj formi od strane lica koga međunarodno pravo smatra
ovalšćenim da izrazi taj pristanak
- izuzetak, kada se može istaći kao osnov ništavosti ugovora, je pod uslovom da se radi o očiglednoj
povredi propisa unutrašnjeg prava od bitnog, osnovnog značenja
- povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema
uobičajenoj praksi i dobroj veri
- predmet očigledne povrede može biti:
a. norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora
b. norma koja je od osnovnog bitnog značaja (ustavi i ustavni zakoni)
b) POSEBNA OGRANIČENJA OVLAŠĆENJA da se IZRAZI PRISTANAK DRŽAVE na OBAVEZIVANJE
UGOVOROM
- ovlašćenja predstavnika da izraze pristanak države na obavezivanje može biti podvrgnuto
raznovrsnim ograničenjima:
a. ustavna ograničenja b. ograničenja administrativnog karaktera
- mogu biti istaknuta kao osnov ništavosti u slučaju ako su saopštena drugim učesnicima u pregovoru
pre nego što je pristanak na obavezivanje izražen
c) ZABLUDA je pogrešna ili netačna predstava u pogledu činjenica relevantnih za zaključenje ugovora
- po Konvenciji:
a. ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da je
psotojala u momentu kada je ugovor zaključen
b. da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na obavezivanje
ugovorom
- izuzetak je kada je država svojim ponašanjem doprinela zabludi
 d) PREVARA – svaka podvala, laž, lukavstvo, zlonamerno predstavljanje koje ima za cilj da kod druge
države pregovarača stvori lažnu predstavu na osnovu koje prevarena strana pristane da da pristanak na
obavezivanje
- postoje tri elementa prevare:
a. zla namera
b. određeno ponašanje kao materijalizacija zle namere
c. uzročna veza između prevarnog ponašanja i zabluda
- iz formulacije člana 49. Konvencije proizilazi da se status osnova ništavosti priznaje samo tzv. glavnoj
prevari tj. prevari koja je odlučujuće uticala na državu-pregovarača da da pristanak na obavezivanje
e) PODMIĆIVANJE (KORUPCIJA) – inovacija u međunarodnom pravu
- Konvencija – država se može pozvati na podmićivanje kao razlog poništenja njenog pristanka na
obavezivanje ugovorom
- podmićivanje se odnosi samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na predstavnika
države u cilju zaključenja ugovora
3) OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI
a) PRINUDA nad PREDSTAVNIKOM DRŽAVE
- klasifikacija sa stanovišta karaktera prinude:
a. prinuda u užem smislu jeste nanošenje fizičkog zla licu odnosno organu koji predstavlja
državu u cilju da on izjavi volju u određenom pravcu
b. prinuda u širem smislu se definiše kao stavljanje u izgled nekog zla u slučaju neprihvatanja
ili delimičnog prihvatanja zahteva drugog pregovarača, i može biti neposredna (ako je usmerena na
ličnost pregovarača) i posredna (ako se zlo stavlja u izgled licima bliskim pregovaraču)
- dakle, radi se o prinudi na pojedincem kao privatnom ličnošću, a ne kao državnom organu
b) PRINUDA nad DRŽAVOM kao KOLEKTIVITETOM – princip zabrane pretnje i upotrebe sile
- kako je država apstrakcija, te u međunarodnim odnosima nastupa preko fizičkih lica koja deluju u
svojstvu državnih organa, to se prinuda nad državom kao kolektivitetom ispoljava kroz prinudu nad
pojedincem
- razlika između ove dve vrste prinude je u činjenici da je u slučaju prinude nad pojedincem, objekat
prinude neko lično dobro, dok se u slučaju prinude nad državom kao kolektivitetom kao objekat
pojavljuje neko državno dobro
c) SUKOB sa PEREMPTORNOM NORMOM opšteg međunarodnog prava IUS COGENS
- Konvencija (član 53) – norma prihvaćena i priznata od celokupne međunaordne zajednice kao norma
od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja može biti izmenjena samo jednom novom normom
opšteg međunarodnog prava koja ima isto svojstvo
- peremptornost – apsolutno obavezna snaga
- razlozi leže u činjenici da ove norme izražavaju suštinske, fundamentalne interese
međunarodne zajednice
- izvori normi ius cogensa su: a. običaj b. sveopšti multilateralni sporazum
- Konvencija ne sadrži listu kogentnih normi, ali možemo reći da danas kogentni karakter poseduju:
a. osnovna načela Povelje i miroljubive aktivne koegzistencije (suverena jednakost, zabrana
upotrebe i pretnje silom, načelo neintervencije, mirnog rešavnja sporova, ravnopravnsoti i
samoopredeljenja i dr)
b. načela običajnog prava (sloboda otvorenog mora, zabrana ropstva, piraterije...)
c. zaštita osnovnih ljudskih prava i sloboda, zabrana genocida...
- sankcija ništavosti u slučaju sukoba sa normom ius cogensa pogađa ugovor u celini

C) Prestanak dejstva i suspenzija ugovora

1) UOPŠTE O PRESTANKU DEJSTVA UGOVORA
- prestanak ugovora podrazumeva da, usled pravnih činjenica, utvrđenih propisima međunarodnog
prava ili samim ugovorom, ugovor prestaje da postoji kao pravni akt
- pravilo o dispoziciji stranaka – ugovornice posledice prestanka ugovora ili povlačenja iz ugovora mogu
regulisati ili samim ugovorm ili na drugi način na bazi saglasnosti volja
2) SUSPENZIJA ILI PRIVREMENA OBUSTAVA DEJSTVA UGOVORA
- može uslediti na nekoliko načina
a) na osnovu ugovornih odredbi ili po pristanku ugovornica – bitno je da obustava ima
privremeni karakter
b) obustava primene multilateralnog ugovora na osnovu sporazuma nekih strana-ugovornica
u odnosima inter se, i takav sporazum mora biti izričito dopušten ugovorom ili da nije iziričito zabranjen
- ugovornice su u obavezi da o teome obaveste ostale ugovornice
3) PRESTANAK UGOVORA ILI POVLAČENJE IZ UGOVORA NA OSNOVU ODREDABA UGOVORA ILI
PO PRISTANKU STRANA UGOVORNICA
- ugovornim odredbama može se predvideti da ugovor prestaje:
a) protekom roka na koji je ugovor zaključen
b) rezolutivnim uslovom – nastupanje neizvesnig događaja dovodi do prestanka ugovora
c) otkazom ugovora:
a. u bilo kom trenutku
b. otkaz ne može dati u početnom periodu važenja ugovora
c. dozvoljen periodičan otkaz ugovora
4) OTKAZ UGOVORA KOJI NE SADRŽI ODREDBE U VEZI SA PRESTANKOM, POVLAČENJEM IZ
UGOVORA ILI OBUSTAVOM UGOVORA
a) odsustvo odredbe o otkazu je dokaz da pravo na otkazivanje i ne postoji
b) pravo na otkaz ugovora postoji kao običajno pravilo
- Konvencija prihvata srednje rešenje:
a) opšte pravilo je da ugovor koji ne sadrži odredbu o prestanku zapravo ne može biti predmet otkaza
i povlačenja
b) postoje dva izuzetka:
a. ako se ustanovi da su ugovornice imale nameru da dopuste mogućnost otkazivanja ili
povlačenja
b. ako pravo na otkazivanje ili povlačenje može biti izvedeno iz prirode ugovora
- u cilju zaštite interesa ostalih ugovornica ustanovljena je obaveza notifikiacije namere da se ugovor
otkaže, i to najmanje 12 meseci unapred
5) PRESTANAK ILI OBUSTAVA UGOVORA USLED NAKNADNOG ZAKLJUČENJA NOVOG UGOVORA
- nepobitno je da može i prestati sporazumom stranaka koje su ga zaključile
- kasniji ugovor može ukinuti raniji: a. izričito b. prećutno
6) PRESTANAK UGOVORA USLED KRŠENJA
- tri osnovna shvatanja:
a) ugovor se u slučaju kršenja automatski okončava
b) razlikovanje bitnih i nebitnih povreda – pravo da okonča ili otkaže ugovor pripadalo bi samo
nedužnoj savesnoj ugovornici, i to u slučaju da druga strana suštinski, bitno prekrši ugovor
c) priznaje oštećenoj strani samo pravo da privremeno obustavi dejstvo ugovora
- Konvencija se opredelila za kompromisno rešenje (član 60) – prestanak i obustava primene ugovora
mogu nastupiti samo u slučaju bitne, suštinske povrede
7) NAKNADNA NEMOGUĆNOST IZVRŠENJA
- FIZIČKA NEMOGUĆNOST kao osnovni oblik koju usvaja u Konvencija tako što je vezuje za slučajeve
više sile; fizička nemogućnost može biti trajna (prestanak ugovora) i privremena (obustava ugovora)
8) NASTANAK NOVE PEREMPTORNE NORME OPŠTEG MEĐUNARODNOG PRAVA (IUS COGENS
SUPERVENIENS)
- svaki ugovor koji je u sukobu sa tom normom postaje ništavan i prestaje
- za razliku od postojeće kogentne norme koja nesaglasni ugovor čini ništavim ab initio, novonastala
kogentna norma ugovor suprotnog sadržaja lišava dejstva od momenta nastanka, drugim rečima, ne
poništava ga u strogom smislu reči već zabranjuje njegovu buduću egzistenciju i izvršavanje
9) OSTALI OSNOVI PRESTANKA
a) IZVRŠENJE UGOVORA zapravo zavisi od sadržine u cilju ugovora, prema tome, izvršenje ugovora nije
adekvatan osnov prestanka za sve vrste ugovora
 b) SUKCESIJA – prestanak ugovora usled sukcesije jeste sekundarna posledica jedne autonomne
ustanove, a ne poseban osnov prestanka
c) PREKID DIPLOMATSKIH ODNOSA
- Konvencija stoji na stanovištu da prekid diploamtskih odnosa ne utiče na pravne odnose koji su
između ugovornica uspostavljeni, osim ukoliko je postojanje diplomatskih ili konzularnih odnosa
neophodno za primenu ugovora
- radi se o nekoj vrsti privremene nemogućnosti izvršenja