MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI (ISPIT)

1. STOPE RASTA (prezentacija)

2. MODELI EKONOMSKIH INTEGRACIJA
- Uporedo sa razvojem procesa globalizacije, intenziviran je i proces regionalizma.
Intenziviranje ekonomske i trgovinske saradnje, značilo je prilagođavanje preduzeća
izmenjenom konkurentskom ambijentu koje se dešava prvo na regionalnom, a potom i na
svetskom tržištu uz veliki uticaj, često presudnog, političkog faktora.
- Većina integracija može da se svrsta u nekoliko modela:
a) ZONA SLOBODNE TRGOVINE – kao polazni oblik međunarodnog ekonomskog
integrisanja, ona podrazumeva ukidanje trgovinskih barijera u kretanju roba i usluga između
članica, s tim da svaka država zadržava samostalnost u vođenju spoljnotrgovinske politike.
- Najpoznatije EFTA (E. Free Trade Agreement) i NAFTA (North American Free Trade Agrement).
b) CARINSKA UNIJA – nešto intenzivniji oblik integrisanja, budući da članice vode
jedinstvenu spoljnotrgovinsku politiku prema zemljama izvan unije, a međusobno uklanjaju sve
trgovinske barijere. Može se gledati više kao prelazni oblik ka zajedničkom tržistu.
c) ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE – podrazumeva eliminisanje međusobnih trgovinskih barijera,
uvođenje jedinstvenih spoljnih barijera, stvaranje uslova za slobodan protok kapitala i radne
snage između članica, a ne samo roba i usluga. Evropska zajednica je najuspešniji primer.
d) EKONOMSKA UNIJA – najintenzivniji oblik povezivanja, pretpostavlja visok stepen
integracije među članovima putem koordinacije I harmonizacije svih ekonomskih politika
uključujući i politiku regionalnog razvoja.
- Cilj je potpuna monetarna unija sa jedinstvenom centralnom bankom, jedinstvenom valutom
I zajedničkom politikom u domenu poljoprivrede, saobraćaja, konkurentnosti, socijalne
politike. Zahteva ekstenzivno političko jedinstvo. Primer: Evropska unija.
- Praksa devedesetih godina ukazuje na dinamičniju inter-regionalnu saradnju između
ekonomskih integracija ili članica pojedinih integracija. Azijsko-pacifička ekonomska
zajednica (APEC) osnovana 1989, dobar je primer ovakve saradnje. Cilj je da se integracijom
zapadne hemisfere ukinu barijere za trgovinu i investicije do 2020.god. APEK okuplja zemlje
izvan ASEAN-a i NAFTA i može ugroziti globalne pozicije EU.
- Intenziviranje procesa regionalizacije obelezio je posleratni period (u poslednjih 50 godina ima
pre 300 regionalnih integracionih sporazuma). STO je razmatrala preko 215 regionalnih
integracija. Od svih zemalja članica STO, jedino Japan, Hong Kong I Južna Koreja nisu u isto
vreme i članice neke regionalne integracije.

3. UTICAJ REGIONALNIH TRGOVINSKIH SPORAZUMA NA MEĐUNARODNU TRGOVINU:

KREIRANJE I SKRETANJE TRGOVINE
- Uprkost različitim pristupima fenomenu međunarodnih integracija većina autora prihvata
Vinerov “trade creation” i “trade diversion” efekat (klasična teorija integracije).
a) Efekat KREIRANJA TRGOVINE Viner ocenjuje pozitivno i po kome svaka zemlja
članica svoju skupu proizvodnju supstituiše uvozom jeftinijeg proizvoda iz druge zemlje članice
integracije.
- Na taj način preusmerava se i potrošnja na domaćem tržištu ka proizvodima zemlje partnera
koji imaju niže proizvodne troškove, pa samim tim i prihvatljiviju cenu za domaće potrošače.
Kreiranje trgovine ispoljava se u dva aspekta:
 a. Smanjenje ili eliminisanje skupe domaće proizvodnje robe koja je identična sa
robom koja se proizvodi u okviru integracije pod povoljnijim uslovima (proizvođački gubitak)
b. Povećanje potrošnje proizvoda iz integracije koji supstituišu domaće proizvode
(potrošački višak).
b) Negativan efekat SKRETANJA TRGOVINE javlja se u slučajevima preusmeravanja
uvoza jeftinijih proizvoda iz zemalja van carinske unije na uvoz skupljih proizvoda iz zemalja
članica integracije.
- Ovaj efekat ima dvostruke implikacije:
a. Ovo skretanje ka uvozu skupljih proizvoda dovodi do preusmeravanja dobiti,
proizvođačkog viška sa efikasnijih proizvođača iz trećih zemalja ka manje efikasnim
partnerima iz integracije
b. Potrošački gubitak koji proizilazi iz supstitucije uvoza jeftinijih proizvoda iz trećih
zemalja uvozom skupljih iz zemalja članica integracije.
- Preciznije merenje efekata kreiranja i skretanja trgovine obuhvata sledeće faktore:
a. Ukoliko carinska unija obuhvata veće područje i veći broj zemalja, pre će doći do
efekata kreiranja nego skretanja.
b. Ako su carine manje nakon stvaranja unije, u poređenju s njihovim prosečnim
nivoom pre stvaranja integracije, verovatnije doći će do efekta kreiranja. Ukoliko dogovoreni
nivo carina bude viši, doći će do efekta skretanja trgovine.
c. Ukoliko su države članice carinske unije konkurentnije, doći će do efekta kreiranja.
d. Ukoliko postoje veće razlike u troškovima po jedinici proizvoda za zaštićene
industrije iste vrste i između različitih delova carinske unije, doći će do kreiranja trgovine.

4. TEORIJA TRGOVINE I EKONOMSKI RAZVOJ

- Prema TRADICONALNOJ TEORIJI TRGOVINE, ukoliko se svaka zemlja specijalizuje za
proizvodnju proizvoda za koji ima komparativnu prednost, svetski autput će biti veći i putem
trgovine svaka zemlja će učestvovati u raspodeli dobitaka.
- TEORIJA KOMPARATIVNIH PREDNOSTI nalaže da zemlje u razvoju treba da nastave sa
specijalizacijom pre svega u proizvodnji i izvozu sirovniskih materijala, goriva, ruda i hrane u
razvijene zemlje u zamenu za proizvode industrijske prerade.
- Iako ovo može da maksimizira blagostanje na kratak rok, zemlje u razvoju veruju da ih obrazac
specijalizacije i trgovine upućuje ka poziciji podčinjenosti nasuprot razvijenim zemljama i da ih
zadržava daleko od ubiranja dinamičkih koristi industrija i maksimiziranja koristi u dugom
roku.
- Dinamičke koristi (treba razlikovati od statičkih koristi od komparativnih prednosti) koje
nastaju usled industrijske proizvodnje, sastoje se u većoj uvežbanosti radne snage, većoj
inovativnosti, stabilnijim cenama izvoznih proizvoda i većem dohotku njenih građana.
- Razvijene zemlje su uglavnom industrijske zemlje, dok kod većine zemalja u razvoju je reč o
poljoprivrednim zemljema ili zemljama koje se bave dobijanjem ruda.
- ZUR napadaju tradicionalnu teoriju kao statičku i irelevantnu za objašnjavanje procesa
razvoja. Posmatraju je kao način prilagođavanja postojećim uslovima, dok razvoj nužno zahteva
promene postojećih uslova.
- Kao rezultat, ZUR zahtevaju promenu obrasca trgovine i reformu postojećeg međunarodnog
ekonomskog sistema koji će uvažiti i razvojne potrebe.
- Tradicionalna teorija može biti lako proširena na način koji uključuje promene u ponudi
faktora, tehnologije i preferencijama. To znači da se obrazac razvoja mora iznova preračunavati
u skladu sa menjanjem postojećih uslova ili zbog promena koje dolaze protekom vremena.

2
- Na primer, sa procesom akumulacije kapitala i tehnoloških poboljšanja u ZUR, njene
komparativne prednosti se udaljavaju od primarnih proizvoda prvo ka jednostavnim
industrijskim prerađevinama, a zatim ka sofisticiranijim proizvodima (Brazil, Koreja, Tajvan).

5. TRGOVINA KAO POKRETAČ RASTA I NJEN DOPRINOS RAZVOJU

A) Trgovina kao lokomotiva rasta
- Tokom 19.veka, većina svetske moderne industrijske proizvodnje bila je koncentrisana u
Velikoj Britaniji – veliki porast industrijske proizvodnje i stanovništva u VB koja je siromašna
resursima vodio je do naglog porasta tražnje za hranom I sirovinskim materijalima koji su se
izvozili iz regiona novih naseobina (SAD, Kanada, Australija, Urugvaj, Južna Afrika).
- Proces AKCELERACIJE – izvozni sektor bio je vodeći sektor koji je ove privrede terao
napred u brzi rast i razvoj. Dakle, tokom 19.veka međunarodna trgovina je funkcionisala kao
jedna LOKOMOTIVA RASTA ovih zemalja.
- Zemlje novih naseobina su bile sposobne da zadovolje sve veću tražnju Britanije za hranom i
sirovinskim materijalima zbog nekoliko povoljnih okolnosti:
a. Ove zemlje imale veliku raspoloživost prirodnih resursa (plodna obradiva zemlja,
šume, rudna bogatstva).
b. Radnici različitih kvalifikacija su se kretali u velikim talasima iz prenaseljene
Evrope ka ovim uglavnom nenaseljenim oblastima, kao i ogroman dotok kapitala.
c. Ogroman dotok kapitala i radnici učinili su mogućim izgradnju železnica, kanala i
drugih objekata koji su omogućili otvaranje novih izvora snadbevanja hranom i sirovinskim
materijalima.
d. Veliki napredak u pomorskom saobraćaju je omogućio ovim novim zemljama da
zadovolje rastuću tražnju za žitom, kukuruzom, pamukom.
- Postoji opšta saglasnot da DANAŠNJE ZUR mogu mnogo manje da se oslone na trgovinu po
pitanjima njihovog rasta i razvoja zbog nepovoljnijih uslova tražnje i ponude.
a) Danas TRAŽNJA za hranom i sirovinskim materijalima raste mnogo sporije iz nekoliko
razloga:
a. Dohodna elastičnost tražnje u razvijenim zemljama za hranom i proizvodima iz
ZUR manja je od jedinice, pa kada dohodak raste u razvijenim zemljama tada potreba za
izvozom iz ZUR raste proporcijalno manje.
b. Razvoj sintetičkih supstituta je smanjio tražnju za prirodnim sirovinskim
materijalima (↑ sintetički - ↓ prirodni kaučuk, ↑ najlon - ↓ pamuk).
c. Tehnološki napredak je smanjio sadržaj osnovnih sirovinskih materijala (konzerve
od belog lima, mikroelektirčna kola).
d. U razvijenim zemljama, autput usluga (sa manjim zahtevima za sirovinama u odnosu
na proizvode) rastao je brže od autputa proizvoda.
e. Razvijene zemlje nametnule su trgovinska ograničenja na uvoz brojnih proizvoda iz
ZUR sa umerenom klimom (meso, povrće, ulja, šećer).
b) PONUDA:
a. Danas većina ZUR ima mnogo manje prirodnih resursa (izuzetak izvoznice nafte).
b. Većina današnjih ZUR je prenaseljena, pa je veći deo prirasta autputa hrane i sirovina
apsorbovan domaćom upotrebom, a ne izvozom.
c. Međunarodni dotok kapitala u ZUR je danas manji.
d. One se suočavaju sa odlivom kvalifikovanih radnika.
e. Posle 1990-ih su ZUR donekle zanemarivale svoju poljoprivredu u korist brže
industrijalizacije i tako sputale svoje izvozne (i razvojne) perspektive.

3
B) Doprinosi trgovine razvoju
- Haberler – isticao KORISNE EFEKTE koje međunarodna trgovina ima za ekonomsku razvoj:
a. Trgovina može da vodi ka punom korišćenju inače nedovoljno uposlenih domaćih
resursa. Posredstvom trgovine ZUR se pomera iz tačke neefikasne proizvodnje ka tački na
granici proizvodnje, uz trgovinu. Trgovina predstavlja ventil za višak ili ispusni otvor za njen
potencijalni višak poljoprivrednih proizvoda i sirovinskih materijala (slučaj Jugoistočne Azije i
Zapadne Afrike).
b. Povećavajući veličinu tržišta, trgovina čini mogućom podelu rada i ekonomiju obima.
c. Međunarodna trgovina je sprovodnik u prenosu novih ideja, tehnologija i menadžerskih
veština.
d. Međunarodna trgovina takođe podstiče međunarodni tok kapitala iz razvijenih u ZUR.
e. U nekim zemljama (npr. Brazil) uvoz novih prerađevina je podsticao domaću
proizvodnju, dok domaća proizvodnja ovih prerađevina nije postala moguća.
f. Međunarodna trgovina je sjajno antimonopolsko oružje, jer podstiče veću efikasnost
domaćih proizvođača koji moraju da se susretnu sa inostranom konkurencijom.
- Empirijska potvrda – Kina koja se iz bezbednosnih i ideoloških razloga borila za
samodovoljnost tokom većeg dela posleratnog perioda devedesetih, počela je da ceni potencijalni
doprinos trgovine svom rastu i razvoju.

6. MEĐUNARODNA TRGOVINA I TEORIJA ENDOGENOG RASTA

- Skorašnji razvoj TEORIJE ENDOGENOG RASTA koju su započeli Romer i Lukas pruža
ubedljiviju i rigorozniju teorijsku osnovu za pozitivnu vezu između međunarodne trgovine i
dugoročnog ekonomskog rasta i razvoja.
Nova teorija tvrdi da će smanjenje barijera trgovini na duži rok ubrzati stopu ekonomoskog
rasta i razvoja:
a. Omogućava da ZUR apsorbuju tehologije koje su razvijene u naprednim zemljama po
bržoj stopi, nego uz manji stepen otvorenosti.
b. Povećava koristi koje nastaju usled istraživanja i razvoja.
c. Promoviše veću ekonomiju obima u proizvodnji.
d. Smanjuje distorzije cena i vodi ka efikasnijoj upotrebi domaćih resursa.
e. Ohrabruje veću specijalizaciju i efikasnost u prizvodnji intermedijarnih inputa.
f. Vodi do bržeg uvođenja novih prizvoda i usluga.
- Mnogi od ovih načina na koje slobodna trgovina može da stimuliše rast bili su prepoznati još
ranije, ali prethodna teoretisanja bila su više slučajna, a manje rigorozna. Nova teorija prodire
dublje u analizu, pokušava da identifikuje puteve kojima niže barijere u trgovini mogu da
stimulišu dugoročni rast.
- U stvarnom svetu teško je eksplicitno testirati ove veze zbog nedostatka detaljnih podataka.
- Edvards i Pak ističu da su nove empirijske studije pokazale da u opštem slučaju otvorenost
vodi ka bržem uspehu, ali da nisu u stanju da detaljno testiraju specifične kanale za koje se
pretpostavlja da vode ka bržem dugoročnom rastu – što je glavni teorijski doprinos teorije ER.
- Potrebne su konkretnije studije po zemljama koje ispituju vezu između inovacija, trgovine i
rasta.
11-1 Čudo ekonomskog rasta u trgovine Istične Azije i 11-2 Kriza u APVP (str. 395-396)

7. RAZVOJ PUTEM SUPSTITUCIJE UVOZA

- Tokom 50/60/70ih godina većina ZUR je pokušala da se industrijalizuje umesto da nastavi sa
specijalizacijom u proizvodnji primarnih proizvoda (hrane, sirovinskih materijala, minerala) za izvoz
kako to propisuje tradicionalna teorija trgovine.

4
- Industrijalizacija je trebalo da omogući:
a. Brži tehnološki progres.
b. Stvaranje dobro plaćenih poslova i ublažavanje nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti.
c. Veće multiplikativne efekte i efekte akceleracije pomoću veće povezanosti proizvodnih
procesa.
d. Porast odnosa razmene i stabilnije izvozne cene i prihode.
e. Ublažavanje teškoća u platnom bilansu koji nastaju usled tražnje za industrijskim
prerađevinama u ZUR, a koja raste brže od njhovih prihoda od izvoza.
- STRATEGIJA INDUSTRIJALIZACIJE putem SUPSTITUCIJE UVOZA ima:
a) PREDNOSTI:
a. Tržište za industrijske proizvode već postoji što se vidi po njihovom uvozu, pa je
smanjen rizik podizanja industrije sa ciljem zamene uvoza.
b. Za ZUR je lakše da zaštite domaće tržište od strane konkurencije nego da prisiljavaju
razvijene zemlje da obaraju trgovinske barijere prema njihovim industrijskim proizvodima.
c. Stranim firmama se daje podsticaj da osnivaju takozvane carinske fabrike da bi
premostile carinski zid ZUR.
b) NEPOVOLJNOSTI:
a. Domaće industrije mogu da rastu priviknute na zaštitu od inostrane konkurencije
bez podsticaja da postanu efikasnije.
b. Supstitucija izvoza može dovesti do neefikasnosti industrija zbog ograničenosti
domaćih tržišta u ZUR koja ne dozvoljavaju korišćenje prednosti koje daje ekonomija obima.
c. Kada uvoz jednostavnih prerađevina bude zamenjen domaćom proizvodnjom,
supstitucija uvoza postaje sve vise složena i skupa (u smislu veće zaštite i neefikasnosti)
- Iskustva sa supstitucijom uvoza:
a. Veoma visoke stope efektivne zaštite (100-200% i više) su vodile ka veoma neefikasnim
domaćim idustrijama i do veoma visokih cena za domaće potrošače.
b. Visoka zaštita i subvencije industriji doveli su do prekomerne kapitalne intenzivnosti i
realtivno niske apsorpcije rada.
c. Napor ka industrijalizaciji putem supstitucije uvoza vodio je ka zanemarivanju poljoprivrede I
drugih primarnih sektora što je imalo za posledicu da su mnoge ZUR doživele pad zarada u
tradicionalnom izvozu, te su bile prinuđene da uvoze određenu vrstu hrane koju su nekad izvozili.
- Opšti rezultat – ZUR koje su naglašavale industrijalizaciju putem supstitucije uvoza su prošle
mnogo gore nego zemlje koje su sledile strategiju izvoza (Hong Kong, J. Koreja i Singapur).

8. RAZVOJ PUTEM IZVOZNO ORJENTISANE INDUSTRIJALIZACIJA

- STRATEGIJA INDUSTRIJALIZACIJA ORJENTISANA na IZVOZ:
a) PREDNOSTI:
a. Prevazilazi ograničenosti domaćeg tržišta i dozvoljava ZUR da koristi prednosti
ekonomije obima.
b. Proizvodnja industrijskih prerađevina za izvoz podstiče efikasnost u celoj privredi.
c. Ekspanzija izvoza industrijskih prerađevina nije ograničena rastom domaćeg tržišta.
b) NEDOSTACI:
a. Za ZUR je teško osnivanje industrije zbog konkurencije poznatih i efikasnih
idustrija u razvijenim zemljama.
b. Razvijene zemlje često imaju visok nivo efektivne zaštite za svoje industrije koje
proizvode jednostavne radno intenzivne proizvode za koje ZUR već imaju ili mogu steći
komparativnu prednost.

5
- Ovu strategiju su sredinom 60-ih krenule da primenjuju uspešne azijske privrede koje su
postigle spektakularan privredni rast, u nekim slučajevima preko 10% godišnje.
9. ISTORIJA PROCESA EVROPSKIH INTEGRACIJA
- Za razliku od perioda starog regionalizma u kome su se integracioni aranžmani bazirali na
koncentraciji moći oko jednog centra i primarno uređivali trgovinsku saradnju ili se bavili
pitanjima bezbednosti, savremene regionalne integracije su nastale pod uticajem intenziviranja
procesa libelarizacije i globalizacije.
- Evropska unija je međunarodna organizacija nadnacionalnog karaktera.
- Ideja o ujedinjenoj Evropi bila je prisutna u različitim istorijskim periodima i podržavana od
strane državnika, filozofa i umetnika. Tragedija evropskih naroda u I i II svetskom ratu
intenzivirala je 50-ih godina razmišljanja o kreiranju mehanizama koji bi obezbedio trajni mir
u Evropi.
- MOTIVI EVROPSKE INTEGRACIJE, koji su došli do izražaja nakon II svetskog rata i gubitka
značaja evropskih sila u korist dve supersile, mogu se prikazati u 5 tačaka:
a. Želja za novom samospoznajom – demokratski uređena Evropa kao alternativa
odbačenoj nacionalističkoj vladavini trebalo je da pruži novi osećaj zajedništva.
b. Želja za sigurnošću i mirom – nada da će ujedinjena Evropa postati zajednica mira i
pružiti zaštitu od ekspanzije komunizma.
c. Želja za slobodom i mobilnošću – nesmetano kretanje ljudi, ideja, informacija i robe u
okviru evropskih država.
d. Nada u privredno blagostanje – ujedinjena Evropa treba da uvede ljude u period
ekonomske stabilnosti i privrednog blagostanja čija je osnova zajedničkog tržišta.
e. Očekivanje zajedničke moći – zapadnoevropske države žele da političkim ujedinjenjem
povrate deo moći koje su izgubile zbog SAD i SSSR-a.
a) I KORAK na planu evropskih integracija – Žan Mone predlaže Robertu Šumanu stvaranje
zajedničke vlasti nad proizvodnjom uglja između Francuske i Nemačke u cilju obustavljanja
tradicionalnog neprijateljstva i stavljanja kamena temeljca za proces evropskih integracija.
- Šumanova deklaracija – predlog o stvaranju EZ za ugalj i čelik.
- Ugovor je potpisan 9. maja 1951. (rođendan Evrope) od strane šest država osnivača:
Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg i Italija.
b) II KORAK – Rimski ugovori o osnivanju EEZ i EURATOM-a potpisani 25. marta 1957.
-Cilj:
a. EEZ – stvaranje zajedničkog tržišta čiji su glavni stubovi 4 osnovne slobode (kretanje
ljudi, robe, kapitala i usluga) i usklađivanje određenih politika (trgovinska, carinska,
poljoprivredna).
b. EURATOM-a – unapređenje izgradnje i razvoja nuklearne industrije u 6 država
članica. Zadatak je kontrolisanje korišćenja atomske energije u civilne svrhe i saradnja između
država članica.
c) III KORAK – Ugovor o spajanju organa tri evropske zajednice (EZUČ, EEZ, EURATOM)
potpisan 1965, stupio na snagu 1967.
- Ukidanje carina na poljoprivredne proizvode odvijalo se nešto sporije, zbog nacionalnih
prepreka, mada je postepeno došlo do zamene nacionalnih tržišnih propisa o agraru, evropskim
tržišnim propisima o poljoprivrednim proizvodima (zajednička poljoprivredna politika).
d) IV KORAK – JEA je potpisan u Luksemburgu 1986, stupa na snagu 1987, a ovim aktom su
dopununjeni i modifikovani Rimski ugovori. U mnogim oblastima proširena je nadležnost
zajednica, a postupak donošenja odluka je poboljšan uvođenjem mogućnosti glasanja
kvalifikovanom većinom, a ne samo jednoglasno.

6
- Cilj JEA bio je stvaranje jedinstvenog tržišta, ali su ovim aktom postavljene i ugovorne osnove
Evropske političke saradnje.
- Evropska politčka saradnja od 1970, predstavlja sistem saradnje i usaglašavanja stavova
država članica u oblasti spoljne politike.
- Definisana u JEA, a potpisivanjem Ugovora iz Mastrihta je prerasla u ZSBP.
- JEA je definisao 7 ključnih ciljeva zajednice:
a. Ostvarenje unutrašnjeg tržišta b.Ostvarenje tehnološke Evrope
c. Stvaranje socijalne Evrope d.Stvaranje ekološke Evrope
e. Stvaranje političke Evrope f. Obezbeđenje ekonomske i socijalne kohezije
g. Priprema za ostvarenje ekonomske i monetarne Unije
e) V KORAK – Ugovor iz Mastrihta, potpisan je 1992, a stupa na snagu godine 1993.
- Ugovor uspostavlja EU koju čine 3 stuba:
a. Evropsku zajednicu čine 3 međunarodne organizacije (EZUČ, EEZ, EURATOM), i u
okviru ovog stuba EU deluje kao nadnacionalna zajednica koja može u određenim poljima
donositi odluke obavezujuće za sve članice bez njihovog pristanka.
b. ZSBP – međuvladin karakter pregovora i donošenja odluka gde svaka članica
zadržava pravo da sama odlučuje o zajedničkom delovanju.
c. Saradnja pravosudnih organa i organa unutrašnjih poslova je vrlo slična kao
saradnja u okivru ZSBP, tj. države su te koje odlučuju da li će i koje akcije preduzimati.
-Glavna inovacija Ugovora iz Mastrihta je stvaranje ekonomske i monetarne unije
- Aruge inovacije: uvođenje EU državljanstva, proširivanje nadležnosti u većem broju oblasti,
osnivanje kohezionog fonda, bolja međuvladina saradnja u okviru ZSBP…
f) VII KORAK – Ugovor iz Amsterdama usvojen je 1997, a stupio na snagu 1999 i to je treća
velika reforma Rimskih ugovora.
- Centralna tema bila je poboljšanje institucionalne sposobnosti delovanja EU donošenjem niza
novih elemenata: novi postupci odlučivanja, novine u politici zapošljavanja, unapređenje
saradnje pravosudnih organa i organa unutrašnjih poslova…
g) VIII KORAK – Ugovor iz Amsterdama nije omogućio ostvarenje institucionalnih reformi
neophodnih za proširenje, pa dolazi do potpisivanja novog Ugovora iz Nice 2001.
- Obuhvata 4 suštinske teme:
a. Pitanje uređenja nadležnosti EU i država članica b.Pojednostavljenje ugovora
c. Povelju o osnovnim pravima d. Ulogu nacionalnih parlamenata u EU
h) IX KORAK – Ugovor iz Lisabona je potpisan 2007, a stupio na snagu 2009.
- Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso je ovaj ugovor ocenio kao “istorijski
sporazum koji EU daje sposobnost za delovanje u 21.veku”.
- U njemu se ne spominju simboli, zastava i himna EU, a izbačena je i reč ustav.
- Promene:
a. Najvažnija – novi sistem dvostrukog odlučivanja (odluka je prihvaćena ako za nju glasa
55% država članica, koje predstavljaju najmanje 65% građana EU).
b. Uvođenje funkcije predsednika Evropskog saveta na dvoipogodišnji mandat.
c. Uvedena funkcija Visokog predstavnika koji je ujedno i podpredsednik Evropske komiisje,
a biće zadužen za vođenje spoljne politike Unije.

10. INSTITUCIJE EVROPSKE UNIJE

- EU ima 5 ključnih institucija:
a) EVROPSKI SAVET – čine ga predstavnici država ili vlada država članica EU. Savet daje
impuls razvoju i rešava sporna pitanja, određuje opšte političke ciljeve. U pravnom smislu nije
telo, već je sastanak na najvišem nivou predstavnika država članica EU – samit EU.

7
- Sastaju se 2 puta godišnje i razmatraju ključna pitanja od značaja za politike EU. Zaključci su
u vidu saopštenja i imaju ulogu smernica za rad drugih institucija EU.
b) SAVET MINISTARA (SAVET EU) – najvažnija institucija EU koju čine ministri država
članica. Sastaju se u zavisnosti od teme ministri poljoprivrede, spoljnih poslova, zdravstva...
- Donose odluke koje su obavezujuće za sve članice, ukoliko se tiču funkcionisanja pravnog stuba.
Ima zakonodavne i izvršne nadležnosti.
c) EVROPSKA KOMISIJA – najvažnija izvršna institucija. Ima ovlašćenja da pokreće
inicijative, da priprema odluke Saveta EU i sprovodi ih po usvajanju i nadzire primenu odluka i
drugih propisa. Ima 28 članova (po 1 iz svake države) koji su nezavisni u radu.
- Ima nadležnosti u oblastima: saobraćaja i energetike, poljoprivrede, vodoprivrede,
informatičkog društva, unutrašnjeg tržišta, kulture, trgovine, obrazovanja…
- Ona predstavlja EU na međunarodnom planu i ima ovlašćenja da u ime EU vodi pregovore.
Mandat članova Komisije je 5 godina.
d) EVROPSKI SUD PRAVDE – jedini je ovlašćeni tumač odredaba osnivačkih ugovora EU.
Nadležan je za primenu prava Zajednice i za tumačenje odredaba prava EU. Može odlučivati u
slučajevima koje podnose države članice, institucije EU, fizička i pravna lica. Ima 25 sudija.
Sedište mu je u Luksemburgu. Nadležan je za rešavanje sporova koji se tiču tumačenja bazičnih
ugovora EU i sekundarnih akata komunitarnog prava.
e) EVROPSKI PARLAMENT – on je predstavničko telo stanovnika EU. Poslanici se biraju
neporednim glasanjem od 1979, a broj poslanika koji se bira srazmeran je udelu stanovnika te
zemlje u ukupnom broju stanovnika EU. Grupišu se na osnovu programsko-ideološke bliskosti,
a ne nacionalne pripadnosti. Sedište je u Strazburu, a zasedanja uglavnom u Briselu.
- Ovlašćenja su mu: razmatranje predloga Evropske komisije, saodlučivanje sa Savetom,
imenovanje članova Evropske komisije.

11. JEDINSTVENO EVROPSKO TRŽIŠTE

- Kreiranje JEDINSTVENOG EVROPSKOG TRŽIŠTA je jedno od najvećih dostignuća
evropskih integracija. Restrikcije u trgovini i slobodnoj konkurenciji koje su između država
članica postojale postepeno su eliminisane i to je intenziviralo međusobnu trgovinu i podiglo
nivo životnog standarda stanovnika Evrope.
- JET još uvek nije postalo jedinstveni ekonomski prostor, jer su pojedini sektori ekonomije
(javne usluge) još uvek predmet regulisanja nacionalnih zakonodavstava zemalja članica i
članice još uvek imaju široke nadležnosti u domenu poreske i socijalne politike.
- Mnoge povezane politike (konkurencija, zaštita potrošača itd.) podržavaju kreiranje
jedinstvenog tržišta u smislu obezbeđenja svih prednosti od liberalizacije tržišta, kako za
poslovni sektor tako i za potrošače.
- Ugovor o osnivanju EEZ (1957) uveo je mogućnost napuštanja carina između zemalja članica i
uvođenja jedinstvene carinske tarife prema robi i uslugama iz država nečlanica što je i
postignuto 1. jula 1968.
- Slobodno kretanje robe, kapitala i ljudi su tokom sedamdesetih godina u Evropi ograničavale
razne necarinske barijere (tehničke norme, zdravstveni i sigurnosni standardi) kao i nacionalne
regulative.
- Beli papir Evropske komisije iz 1985. pod predsedavanjem Žaka Delora zahteva od svih
zemalja članica da u roku od 7 godina ukinu sve fizičke, tehničke i poreske barijere slobodnom
kretanju robe, ljudi i kapitala u okviru Zajednice sa primarnim ciljem da se podrži industrijski
progres i obezbedi rast trgovine u okviru JET.

8
- Usvajanje JEA 1987. dalje je podržalo ovu orijentaciju Evrope, širenjem nadležnosti
Zajednice u nekim oblastima (socijalna politika, istraživanje, životna sredina) i namerom da do
1992. nizom direktiva i regulativnih mera pomogne kreiranje jedinstvenog evropskog tržišta.
- Analiza sadašnjeg funkcionisanja JET prema tipu barijera:
a) FIZIČKE BARIJERE – u okviru EU su ukinute sve granične kontrole na kretanje robe i
carinske kontrole na kretanje ljudi. Kao deo borbe protiv kriminala i prenosa droge moguće su
povremene policijske kontrole kada je to neophodno.
- Šengenski ugovor iz 1985. upravlja saradnjom nacionalnih policija i zajedničkom politikom
azila i imigracija tako omogućavajući potpuno ukidanje provere ljudi na unutrašnjim
granicama Unije.
b) TEHNIČKE BARIJERE – za većinu proizvoda zemlje EU su prihvatile princip
međusobnog priznavanja nacionalnih pravila. Svaki proizvod koji je legalno proizveden i
prodat u jednoj zemlji članici, može biti iznet i na tržište ostalih članica EU.
c) PORESKE BARIJERE – smanjene kroz parcijalno usaglašavanje nacionalnih VAT stopa.
d) JAVNI UGOVORI – nacionalni, regionalni ili lokalni, sada su otvoreni za bidere iz bilo
koje zemlje EU.
- Od ostalih oblasti koje komplementiraju 4 evropske slobode treba pomenuti:
e) Evropski akcioni plan da se do 2005.godine kreira integraciono tržište za finansijske
usluge je realizovan. Smanjeni su troškovi zaduživanja (kreditiranja) za poslovni sektor i
potrošače, a štedošama se nudi šira paleta investicionih proizvoda.
f) Administrativne i tehničke barijere – i dalje postoji skepticizam pojedinih članica oko
priznavanja diploma i kvalifikacija iz drugih evropskih zemalja.
g) Zaštita je još uvek neophodna da bi se sprečila piraterija i kopiranje proizvoda.
- Oo ostalih politika koje podržavaju kreiranje JET značajna uloga pripada:
a. Transportna politika (drumski, avio i brodski saobraćaj).
b. Evropska politika konkurencije datira iz perioda potpisivanja Rimskog ugovora i ona
je vitalni element postavljanja pravila slobodne trgovine u okviru JET. Za njeno poštovanje
nadležna je Evropska komisija sa Evropskim sudom pravde. Glavni cilj da spreči svaki dogovor
između poslovnih subjekata, bilo kakvu pomoć od javnih vlasti ili nefer monopolski položaj.
c. Evropska politika zaštite potrošača ima za cilj da svakom građaninu Evrope omogući
da kupuje s poverenjem u svakoj državi članici.

12. PROŠIRENJE EU
- PROŠIRENJE EU je proces primanja novih članova u punopravno članstvo EU sa ciljem
političkog proširenja, postizanja bezbednosti, stabilnosti i blagostanja na evropskom
kontinentu.
- Sve evropske zemlje koje poštuju načela slobode, demokratije, ljudskih prava mogu da zatraže
članstvo.
- Uslovi za članstvo su definisani na Samitu u Kopenhagenu 1993. – kriterijumi iz Kopenhagena:
a. Stabilnost institucija država kandidata koja obezbeđuje funkcionisanje demokratije,
prava države, poštovanje ljudskih prava i prava manjina.
b. Postojanje funkcionalne tržišne privrede u državi koja konkuriše za članstvo, što
uključuje sposobnost privrede da izdrži tržišnu konkurenciju unutar EU
d. Sposobnost države kandidata da preuzme i realizuje obaveze koje proizilaze iz članstva,
uključujući ostvarivanje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.
- Definisani su i neki dodatni uslovi u tri oblasti: politički, ekonomski i pravni. Međusobno se
prepliću u utiču jedni na druge.
- Izveštaj o ostvarenju uslova Evropskom savetu daje Evropska komisija.

9
- Odluka iz Kopenhagena uvela je pojam harmonizacije, usklađivanja i koordinisanja domaćeg
zakonodavstva sa evropskim – prihvatanje pravnih tekovina Evropske zajednice ili
komunitarno pravo (acquis communitaire).
- Takođe, procedure harmonizacije i usklađivanja se koriste u različitim oblastima.
- Zemlje zapadnog Balkana trebalo bi da budu naredna grupa zemalja članica EU – sve zemlje
ZB imaju perspektivu članstva u EU. To je odobrio Evropski savet u Feiri, juna 2000, a zatim
potvrdio u Solunu juna 2003.
- Sa zemljama Zapadnog Balkana EU sačinjava posebnu vrstu sporazuma koji se nazivaju
Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju. Sam naziv sporazuma ukazuje na zahtev EU da zemlje
kroz proces stabilizacije institucija budu osposobljene da se pridruže članstvu u Eu.
- Albanija, Bosna, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Srbija obuhvaćene su Procesom
stabilizacije i pridruživanja kao delom politike proširenja EU.
- PSP je istovremeno bilateralni (uspostavlja odnose između obuhvaćenih zemalja i EU) i
regionalni proces (ohrabruje njihovu međusobnu regionalnu saradnju).
- Osnov odnosa EU i država ZB jeste član 310. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice na
osnovu koga EZ može s jednom ili više država ili međunarodnih organizacija zaključiti
sporazume o pridruživanju koji podrazumevaju uzajamna prava i obaveze, zajedničke akcije i
posebne procedure.
- Reč je o mešovitim sporazumima koje pored pridružene države i nadležnog organa EU moraju
zaključiti i ratifikovati i države članice EU, jer materija koju Sporazumi pokrivaju spada u oblast
podeljene nadležnosti.
- Ti sporazumi, pored preambule i opštih principa, imaju 9 poglavlja i obuhvataju sledeće oblasti:
a. Politički dijalog b. Regionalna saradnja c. Slobodno kretanje roba i radnika
d. Sloboda osnivanja preduzeća, pružanje usluga, kretanje kapitala
e. Usklađivanje pravnih propisa pridružene države i njihovo sprovođenje
f. Saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova g. Politička saradnja
h. Finansijska saradnja i. Institucionalne, opšte i završne odredbe.
- Sastavni deo su aneksi i preambula, zajedničke i jednostrane deklaracije.
- Evropska komisija izrađuje Studije izdržljivosti gde procenjuju sposobnost države da uđe u
pregovore, a ona ima 3 odeljka:
a. Uvodni – osvrt na prethodno stanje, istorijat bilateralnih odnosa i procena.
b. Ocena ispunjenosti političih i ekonomskih kriterijuma.
c. Procena specifičnih obaveza i presek stanja u pojedinim sektorima.
- Posle pozitivne ocene Studije, Savet EU donosi odluku o započinjanju pregovora.
- Pregovore o zaključivanju SSP u ime Zajednice vodi Evropska komisija na osnovu upustava
koja joj daje Savet ministara i u dogovoru sa specijalnim komitetima koje Savet imenuje.
- Pregovori se završavaju potpisivanjem sporazuma od strane Saveta, Komisije i pridružene
države, dok je za njegovo stupanje na snagu neophodna ratifikacija od strane država članica i
pridružene države, te donošenje akta o formalnoj potvrdi što je jednoglasna odluka Saveta EU.
- Sporazumi ovakvog tipa zahtevaju odobrenje apsolutne većine Evropskog parlamenta.
- Do stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju njegove funkcije ima Privremeni
sporazum.
- Finansijski instrumenti kojim EU podržava PSP:
a) KARDS (Pomoć zajednice za rekonstrukciju, razvoj i stabilizaciju) od 2000-2006.
b) Od 1. januara 2007. stupio je na snagu novi Instrument za predpristupnu pomoć (IPA) koji
ima 5 komponenti:
a. Pomoć za tranziciju i izgradnju institucija
b. Regionalna i prekogranična saradnja

10
 c. Regionalni razvoj
d. Razvoj ljudskih resursa
e. Ruralni razvoj.
- Potencijalni kandidati imaju pristup samo prvoj i drugoj komponenti, dok su za zemlje
kandidate otvorene sve komponentne.
13. SEVERNOAMERIČKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI (NAFTA)
- 1985. Sjedinjene Države su postigle prvi bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini sa Izraelom
(carinske i necarinske barijere, uslugame, intelektualna svojina).
- Sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i Kanade je stupio na snagu 1989, a tada je
Kanada već bila daleko najveći trgovinski partner SAD (eliminacija preostalih carina i
necarinskih barijera, prvi put usluge, trgovina energijom, investicije).
- 1993. SAD, Kanada i Meksiko su potpisale SEVERNOAMERIČKI SPORAZUM O
SLOODNOJ TRGOVINI koji stupa na snagu 1994.
- Ovaj sporazum je doveo do slobodne trgovine dobrima i uslugama na čitavoj oblasti Severne
Amerike. NAFTA je takođe postepeno ukinula mnoge druge barijere trgovini i smanjila barijere
pograničnim investicijama između ove tri zemlje.
- Glavni uticaj NAFTA bio je na trgovinu SAD-a i Meksika (Kanada se prirdružila samo da bi
bila sigurna da će njeni interesi ostati zaštićeni).
- 1993. Meksiko je postao treći najveći trgovinski partner SAD-a, posle Kanade i Japana.
a) Primena NAFTA koristi SAD-u tako što:
a. Povećava konkurenciju na tržištima proizvoda i na tržištima faktora.
b. Smanjuje cena mnogih proizvoda za potrošače u SAD.
- Iako je privreda SAD 15x veća od privrede Meksika, dobici usled NAFTA kao proporcija BDP
bili su mnogo manji za SAD nego za Meksiko. U skorašnjoj studiji koju su napravili istraživači
dolazi se do zaključka da su neto korist za radna mesta u SAD usled NAFTA mnogo manji od
projektovanih (porast 90-160 hiljada), možda čak i negativni (primer Alabama i Arkanzas)
- Slobodan pristup meksičkom tržištu dozvoljava industrijama SAD da uvoze radno intenzivne
komponente iz Meksika i da zadrže delatnosti u SAD za koje je inače moguće da bi se sasvim
izgubile u korist industija u zemljama u kojima su nadnice niske (poput Malezije).
b) Primena NAFTA je koristila Meksiku tako što ga je vodila u privredni rast vođen izvozom,
što je bila posledica povećanog pristupa tržištu SAD i putem rastućih direktnih investicija.
- Meksiko je doživeo neto gubitak zaposlenosti i dohotka u poljoprivredi, ali ovi gubici su bili
više nego prevaziđeni neto porastom u industriji.
- Sposobnost Meskika da koristi mogućnosti NAFTA bio je ograničen slabim ekonomskim
institucijama i neadekvatnim strukturnim reformama.
- NAFTA se često navodi kao primer efikasnog trgovinskog bloka koji je imao značajan pozitivan
efekat na međusobnu trgovinsku razmenu potpisnica, posebno SAD i Meksiko koja se posle
sporazuma udvostručila.

14. EKONOMSKE INTEGRACIJE U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ EVROPI I BIVŠIM

SOVJETSKIM REPUBLIKAMA
- Sovjetski Savez je 1949. formirao SAVET za UZAJAMNU EKONOMSKU POMOĆ zemalja u
Istočnoj Evropi (SEV) koje su pripadale komunističkom bloku (Bugarska, Čehoslovačka,
Istočna Nemačka, Mađarska, Poljska, Rumunija + Mongolija, Kina, Severna Koreja, Vijetnam
koje su se kasnije priključile).
- Svrha sporazuma bila je da se preusmeri trgovina sa zapadnim zemljama i da se postigne veći
stepen samodovoljnosti unutar komunističkog bloka. Prema sporazumu, većina članica SEV-a je
uvozila naftu i gas iz Sovjetskog Saveza u zamenu za industrijske i poljoprivredne proizvode.

11
- Svaka država je za sebe odlučivala i kontorlisala sve međunaordne transakcije preko državnih
spoljnotrgovinskih preduzeća.
- U centralno-planskim privredama (tj. privredama u kojima cene nisu određene tržišnim
snagama već su određene direktivama vlade) opšti naglasak je na samodovoljnosti i postojala je
sklonost da se na međunarodnu trgovinu gleda kao na nužno zlo da bi se dobili prizvodi i usluge.
- Trgovina između privreda SEV-a se odvijala na osnovu:
a) Bilateralni sporazumi obuhvatali su:
a. Barter trgovinu – trgovina između 2 partnera sa 2 roble liste; fiksno.
b. Kontratrgovinu – jedan proizvod se zamenjuje za drugi.
- Razlog je taj što bilo koji višak “konvertibilne rublje” (jedinica obračuna u trgovini SEV) nije
bilo moguće potrošiti na uvoz dobara i usluga iz bilo koje druge zemlje sem iz zemlje iz koje je
višak akumuliran.
b) Količinske kupovine odnose se na sporazum državnog trgovinskog preduzeća da iz godine
u godinu kupuje tačno određenu količinu proizvoda od trgovinskog preduzeća druge zemlje.
- Posle 1989. dolazi do raspada komunističkog režima. Svih 12 država CIE i 15 novih nezavisnih
država vrše rekonstruisanje provreda.
- Osnivanje tržišne privrede zahteva:
a. Oslobađanje cena i nadnica od državne kontole.
b. Prebacivanje produktivnih resursa iz državnog u privatno vlasništvo.
c. Otvaranje privrede za konkurenciju i liberalizaciju spoljne trgovine.
d. Formiranje pravnog i instirucionalnog okvira koji je neophodan za funkcionisanje.
- 1991. raspadom SSSR-a, sovjetske republike pod rukovodstvom Rusije formiraju Zajednicu
nezavisnih država (ZND).
- Poljskom, Mađarskom, Češka i Slovačka su 1992. formirale Centralnoevropsko udruženje za
slobodnu trgovinu (CEFTA).
- Litvanija, Letonija i Estonija formiraju Baltičku zonu slobodne trgovine (BAFTA).

15. AZIJSKO-PACIFIČKA EKONOMSKA ZAJEDNICA (APEK)

- AZIJSKO-PACIFIČKA EKONOMSKA ZAJEDNICA (APEK) je inter-regionalna integracija
koja obuhvata 21 zemlju članicu sa azijskog i američkog kontinenta. Jedna je od najmoćnijih
interregionalnih grupacija u čijem članstvu su najznačajniji igrači na svetskom tržištu.
- APEK je formiran 1989. od strane Australije, Bruneja, Kanade i Indonezije, da bi se na
narednom samitu pridružile Kina, Hong Kong, Tajvan, Peru, Japan, Rusija, SAD, Meksiko, Čile..
- Cilj je da se intenzivira trgovinska i finansijska saradnja između zemalja članica. Carinske
barijere su svedene na 5%, a na mnogim segmentima međusobne trgovine su potpuno
uklonjene.
- APEK ima značajnu ulogu i u međunarodnim trgovinskim i finansijskim institucijama u
kojima se uređuju svetski trgovinski i finansijski tokovi.
- Cilj je da do 2020. postane vodeća integraciona grupacija i da po ekonomskoj i finasijskoj moći
u domenu međunarodne trgovine može da ugroži EU (Evropu-tvrđavu).

16. EVROPSKO UDRUŽENJE ZA SPOLJNU TRGOVINU (EFTA)

- EVROPSKO UDRUŽENJE za SPOLJNU TRGOVINU (EFTA) je zona slobodne trgovine
formirana 1960. od strane 7 “spoljnih” država: VB, Austrija, Danska, Norveška, Portugalija,
Švedska i Švajcarska, a 1961. Finska dobija status pridruženog člana.
- Formirana sa ciljem da promoviše razvoj trgovinske i ekonomske saradnje između zemalja
Zapadne Evrope.
- 1967. EFTA je postigla slobodnu trgovinu industrijskim proizvodima.

12
- Zadržane su barijere trgovini od strane svake zemlje prema zemljama koje nisu članice, što
može da dovede do skretanja trgovine. To se odnosi na uvoz iz ostalog dela sveta u zemlju koja
ima niže carine, a član je udruženja, da bi se izbegle carine ostalih članova.
- 1970. Island stupio u članstvo, a 1973. VB i Danska napuštaju EFTA, ulaze u EU.
- 1986. Finska postala punopravni član, Portugalija je izašla, a 1991. ulazi Linhenštajn.
- 1. januara 1994. EU i EFTA formirale Evropsku ekonomsku zonu (EEA) kao carinsku uniju
koja će omogućiti zemljama članicama slobodan protok dobara, usluga, kapitala i ljudi.
- 1995. Austrija, Finska i Švedska napuštaju EFTA.
- Ostala su samo četiri člana: Švajcarksa, Norveška, Linhenštajn i Island.

17. SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI ZEMALJA CENTRALNE EVROPE (CEFTA)

- SPORAZUM o SLOBODNOJ TRGOVINI ZEMALJA CENTRALNE EVROPE su osnovale
1992. Poljska, Mađarska i Čehoslovačka. U periodu 1996-2006. pristupile su i Slovenija,
Rumunija, Bugarska, Hrvatska i Makedonija.
- Cilj formiranja bio je da se intenzivira trgovinska saradnja između zemalja članica i da se ubrza
proces njihovog pristupanja EU.
- CEFTA se sve više usmerava na trgovinu sa zemljama Jugoistočne Evrope koje još uvek nisu
punopravne članice EU, a postigle su bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini.
- Balkanska zona slobodne trgovine (Sporazum oslobodnoj trgovini u jugoistočnoj Evropi)
obuhvata 32 bilateralna sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu koju su usklađeni sa
pravilima STO, i ova mreža trgovinskih sporazuma je na snazi od 2004. i obuhvata Albaniju,
BiH, Bugarsku, Makedoniju, Moldaviju, Rumuniju, SiCG.
- Razvoj regionalne saradnje je uslov Procesa stabilizacije i pridruživanja zemalja Zapadnog
Balkana.
- Nakon pristupanja EU Bugarske i Rumunije, ostale članice Jugoistočne Evrope pristupile su
2006. novoj CEFTA 2 sa tržištem od oko 30 miliona ljudi.
- Cilj CEFTA 2:
a. Da doprinese razvoju trgovinske saradnje b. Intenzivira investicione tokove u regionu
c. Zaštiti prava intelektualne svojine d. Zajendički standardi javnih nabavki
e. Obezbedi razvoj regiona i stvori preduslove za pristupanje EU. d. Međunarodna arbitraža

18. LIBERALIZACIJA TRGOVINE I RAST U ZUR OD 80IH GODINA

- Počev od 1980-ih godina mnoge ZUR koje su ranije sledile strategiju supstitucije putem uvoza,
počele su da liberalizuju trgovinu i da primenjuju orjentaciju ka spolja. Reforme su ubrzane
dužničkom krizom koja je počela 1982. i očiglednim uspehom zemalja koje su bile orijentisane
ka spolja.
- Reforme u Latinskoj Americi, Africi i Aziji 80ih su obuhvatale drastično smanjivanje i
pojednostavljivanje prosečnih carinskih stopa i kvantitativnih uvoznih ograničenja.
- To je za posledicu imalo (1) mnogo veći stepen otvorenosti, (2) oštar porast udela industrijskih
prerađevina u ukupnom izvozu i (3) više stope rasta privreda koje su uključene u globalizaciju.
- Trgovinske reforme su bile najuspešnije kada su sprovođene jednim odlučnim potezom i kada
su propraćene antiinflacionim merama.
- Svetska banka umnogome je doprinela planiranju i sprovođenju programa liberalizacije
trgovine pružajući tehničku pomoć i odobravajući zajmove. Najveći broj kredita dat je
zemljama južno od Sahare, ali pošto su krediti bili u malim iznosima ipak veći deo je dat drugim
ZUR. Mnoge zemlje koje su prihvatile liberalitaciju su pristupile GATT-u.

13
- Urugvajska runda pregovora je uspešno završena i konsolidovala je već započete reforme i
ohrabrila preduzimanje novih reformi. Ovo je tokom ove decenije potpomoglo porast
produktivnosti i ekonomski rast u većini ZUR.
Reforme u nekim zemljama (tabela NBER Working Paper, 1992) (str. 410)

19. SIROMAŠTVO U ZUR

- Podaci o stanovništvu, dohotku per capita, smrtnosti odojčadi i prosečnom i očekivanom
trajanju života su različiti ako gledamo period 1990. i 2004 (Tabela 11.7 na str. 412). Od zemlje do
zemlje dohodak i stopa rasta se razlikuju, a ono što možemo izdvojiti kao zajedničko je da se
smrtnost dece smanjila, a životni vek podignut na višu granicu.
a) Prosečan dohodak per capita u svim ZUR iznosio je svega 1.502 USD u 2004. u poređenju
sa 32.112 USD u razvijenim zemljama.
b) Najgore od svega je to što je rast realnog dogotka per capita bio blizu nule u podsaharskoj
Africi (suše, ratovi, nagli porast stanovništva, AIDS), samo 0,5% u Evropi i Centralnoj Aziji
(zbog ekonomskog restrukturiranja i pada komunizma) i 1,1% na Bliskom Istoku (zbog ratova,
političkih meteža i oštrog opadanja cene nafte tokom 1990-ih).
- U Latinskoj Americi i Karibima u periodu 1990-2004. prosečan rast realnog dohotka per capita
bio je vrlo nizak (1,2%) zbog političkih nemira i neuspeha razvojnih napora.
- Realni per capita dohodak rastao je vrlo brzo samo u Istočnoj Aziji, na Pacifiku, u Kini.
c) U ZUR smrtnost odojčadi je veća (59/1000 naspram 5/1000).
d) Očekivano trajanje života je kraće nego u razvijenim zemljama (65 naspram 79).
- Međutim, u čitavom svetu je učinjen napredak po oba ova indikatora u periodu 1990-2004.
- Upotreba deviznih kurseva radi pretvaranja per capita dohotka različitih zemalja u dolarski
izraz bez uvažavanja razlika u kupovnoj moći novca u svakoj od zemalja u značajnoj meri
preuveličava razlike u per capita dohotku privreda sa niskim i visokim dohotkom. Ovo
preuveličavanje je utoliko veće što je niži nivo razvoja neke zemlje.
- Nova mera realnog per capita dohotka je bazirana na kupovnoj moći valute u svakoj zemlji –
per capita dohodak je prilagođen za paritet kupovne moći u velikoj meri smanjuje izmerene
razlike životnog standarda pri čemu je nejednakost u raspodeli dohotka u opštem slučaju mnogo
veća u zemljama u razvoju.

20. PROBLEM SPOLJNOG DUGA ZUR

- Tokom 70ih i početkom 80ih ZUR su akumulirale ukupan SPOLJNI DUG koji je premašio
1000 milijardi dolara čije se kasnije servisiranje (glavnica i kamata) pokazalo veoma teškim.
- Dug je nastao zbog teških zaduženja mnogih zemalja kod privatnih banaka iz razvijenih
zemalja da bi finansirale rastuće potrebe za kapitalom, da bi platile veće račune za naftu tokom
1970-ih – sve to u vreme kada je njihov izvoz u razvijene zemlje rastao polako – zatim zbog nižih
cena za njihov robni izvoz i visokih kamatnih stopa.
- Početkom 1980-ih, njihovi ogromni spoljni dugovi koji su ubrzano rasli su ih uhvatili za gušu i
samo zahvaljujući ponavljanim značajnim intervencijama MMF-a bila su izbegnuta bankrotstva
velikih razmera.
- Meksiko je brzo akumulirao ogroman kratkoročni dug prema stranim bankama, pošto je
preterano zaduživanje vršeno na osnovu novih nalazišta nafte. Kada je cena nafte počela da
opada 1982. Meksiko se pokazao nesposobnim da otplati dug i svet je zapao je u dužničku krizu.
- Mnoge zemlje su započele pregovore sa svojim bankama-kreditorima o vremesnkom
rasporedu otplate duga i kamatama, sve to uz pomoć MMF-a.

14
Od ZUR se zahtevalo da primene opšte mere u cilju još većeg suzbijanja uvoza i sasecanja
inflacije, porasta nadnica i novih programa da bi se domaći rast postavio na održive osnove.
- Od 1985. visoko zadužene zemlje Latinske Amerike počele su da odbacuju planove
uzdržljivosti koje je zastupao MMF. Zbog toga je 1985. predložen Bejkerov plan koji je
predviđao rast u ZUR koji bi bio zasnovan na većem dohotku kapitala iz razvijenih zem. i SB.
- 1989. ministar finansija SAD Nikolas Bredi predložio je mere za smanjenje tereta dugova
zemalja Latinske Amerike. Svetska banka i MMF su potrošile ukupno 25 milijardi dolara.
- 1994. problem spoljnog duga bio je manje-više rešen (postao je upravljiv) za zemlje sa srednjim
nivoom dohotka, ali nije bio rešen za 41 najsiromašniju ZUR koje su bile teško zadužene.
- 1996. donet zajednički plan o ublažavanju dugova (MMF, SB i pojedini donatori) doveo je do
opraštanja 80% stranih dugova najsiromašnijih zemalja, pod uslovom da primene određen
program tržišnih reformi (snižavanje barijera trgovini, privatizacija i veća otvorenost za SDI).
- Zemlje kvalifikovane za primenu programa bile su samo Uganda, Bolivija, Mali i Gvineja.
- U junu 1999. grupa od sedam vodećih industrijskih zemalja (G-7) se složila da najzaduženijim
zemljama sveta (većinom Afrika) otpiše 90% dugova.
- Kao rezultat finansijskih kriza (1997-2002) u Istočnoj Aziji, Rusiji, Brazilu, Argentini i
Turskoj, kriza je dostigla vrhunac, što je zahtevalo rizične pakete (obećanja o ek. pomoći).
- Argentina je 2001. objavila nesolventnost svog duga od 140 milijardi USD, ali je u 2003.
obnovila ekonomski rast i do 2005. isplatila dug MMF-u. Iste godine dugove je otplatio i Brazil.

21. TRGOVINSKI PROBLEMI ZUR

- Tokom 80ih ZUR su, opsednute slabim rastom i velikom nezaposlenošću, povećale trgovinsku
zaštitu koju su pružale nekim od svojih velikih industrija (poput tekstilne, industrije čelika,
elektornike...) protiv uvoza iz razvijenih zemalja. To su uglavnom bile industrije u kojima su
ZUR sticale ili stekle komparativnu prednost. Veliki deo ovog protekcionizma bio je uperen
protiv izvoza industrijskih prerađevina iz azijskih privreda visokih preformansi.
- Porast protekcionizma pojavio se uprkost opštem sistemu preferencijala koje su usvojile
zemlje Zapadne Evrope i Japana 1971/2 i SAD 1976, a koji je odobravao preferencijalni pristup
izvoza iz ZUR tržištima razvijenih zemalja.
- Zakon o carinama i trgovini (1984) ovlastio je predsednika SAD-a da porekne privilegije
opšteg sistema preferencijala za novoindustrijalizovane provrede (Tajvan, Koreja, Singapur,
Hong Kong) nisu obuzdavale svoju nekorektnu trgovinsku praksu kojom se kočio izvoz iz SAD.
- To je urađeno zbog porasta trgovinskog viška zemalja NIP-a sa SAD sa preko 2 milijarde USD u
1981. na preko 25 milijardi USD u 1993.
- Da se trend porasta protekcionizma nastavio, on je mogao da dovede do oživljavanja (i
opravdavanja) izvoznog pesimizma i do povratka politike okrenutosti sebi u ZUR, ali na sreću je
uspešan završetak Urugvajske runde u 1993. to sprečio. Mada se veći deo liberalizacije koji se
odigrao odnosio na trgovinu između razvijenih zemalja, ZUR su takođe imale koristi.

22. POJAM I ZNAČAJ SAVREMENIH TRŽIŠTA

- Osnovna funkcija FINANSIJSKOG TRŽIŠTA jeste alokacija formirane štednje u cilju njene
najefikasnije upotrebe. Vlasnici viškova finansijskih sredstava plasiraju viškove štednje u
finansijske investicije tj. finansijsku aktivu. Drugi privredni subjekti imaju manju štednju od
planiranih investicija, pa nadomešćuju štedne manjkove emitovanjem finansijskih instumenata.
- Vlasnici viškova finansijskih sredstava stavljaju sredstva na raspolaganje drugim subjektima.
- Osnovni elementi koji određuju finansijsko tržište su:
a) FINANSIJSKI INSTRUMENTI (finansijska aktiva ili efekti) predstavljaju predmet
investiranja na finansijskom tržištu, imaju formu:

15
 a. HARTIJE OD VREDNOSTI su dokumenta koja predstavljaju dokaz o nekom dugu
ili vlasništvu. Njihovom emisijom izdavalac (emitent) prikuplja sredstva za finansiranje
aktivnosti, a kupac (vlasnik, investitor) stiče određena prava. Vrste:
- Dugovne hartije od vrednosti (obveznice, zapisi, sertifikati) – stvaraju dužničko-
poverilački odnos ali bez promene strukture vlasništva.
- Vlasničke hartije od vrednosti (različite vrste akcija) – obezbeđuju emitentu željena
sredstva, ali uz transfer vlasništva.
b. KREDITI – dužničko-poverilački odnosi u kojima poverilac ustupa dužniku pravo
raspolaganja određenim iznosom novca na određeno vreme i pod određenim uslovima (od kojih
su najvažniji rok i kamata). Razlika u odnosu na a. je u tome da kod kredita nema emisije
dokumenta koji dokazuje ove odnose.
b) FINANSIJSKE INSTITUCIJE se bave pružanjem finansijskih usluga, odnosno
posredovanjem između nosilaca i korisnika štednje.
- One su učesnici u trgovini finansijskim instrumentima i svojim aktivnostima omogućuju
efikasno funkcionisanje finansijskog tržišta.
- Vrste finansijskih institucija:
a. DEPOZITNE institucije (najznačajnije su poslovne banke) kao osnovni izvor
sredstava koriste prikupljene štedne depozite.
b. NEDEPOZITNE institucije (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi, finansijske
kompanije) podrazumevaju ostale izvore – plasman hartija od vrednosti i zaduživanje na tržištu.
- Ove dve vrste padaju u FINANSIJSKE POSREDNIKE.
c. BERZANSKI POSREDNICI (brokersko-dilerske kuće) zastupaju kupce i prodavce
na finansijskom tržžištu i za to naplaćuju proviziju.
c) FINANSIJSKO TRŽIŠTE može biti:
a. PRIMARNO čine sve transakcije prvog emitovanja i prodaje hartija od vrednosti.
b. SEKUNDARNO – na njemu se odvija svaka dalja kupoprodaja.
- Sekundarno finansijsko tržište može biti organizovano u vidu:
- Berze – organizovani prostor za trgovinu finansijskim instrumentima.
- Vanberzanskog tržišta – trgovina instrumentima koji nisu primljeni u
listing na berzama, jer emitenti ne ispunjavaju sve kriterijume ili ne žele kotaciju. Nije fizičko
mesto trgovine, već je mreža dilera i brokera povezanih komunikacionim linijama.

23. OBLICI MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA

- Tri osnovna OBLIKA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA su:
a) MEĐUNARODNO KRETANJE ZAJMOVNOG KAPITALA predstavlja odraz
najklasičnije finansijske funkcije – posredovanje bankarskog sektora u realizaciji finansijskih
viškova jednog sektora u finansiranju potreba drugog. U prvim decenijama nakon II svetskog
rata nisu bili ispunjeni uslovi za funkcionisanje finansijskih tržišta, pa je u svetskim razmerama u
ukupnim kretanjima međunarodnog kapitala dominirao zajmovni kapital. Tokom 70-ih dolazi do
naglog širenja poslova na međunarodnom finasijskom tržištu. Socijalističke zemlje Istočne
Evrope koriste kredite za uvoz opreme i tehnologije, a Kina se naglo otvara prema svetu.
- Ekspanzija kredita je trajala sve do 1982. kada je izbila dužnička kriza. Poverenici su postali
mnogo oprezniji pri odobravanju kredita.
- Razvojem finansijskog tržišta dolazi do promene metoda i instrumenata finansijskog
posredovanja. Klasični bankarski zajmovi sve više gube na značaju zbog:
a. Ekspanzije obveznica kao načina prikupljanja sredstava
b. Procesa sekuritizacije – preduzeća direktno emituju instrumente i tako zaobilaze
bankarski sistem.

16
 b) PORTFOLIO INVESTICIJE definišu se kao ulaganja kapitala u razlićite hartije od
vrednosti, i ne daju pravo investitoru da odlučuje i vrši kontrolu nad subjektima u koje je uložio.
- Hartije od vrednosti koje poseduje su njegov portfolio – izbor hartija koje kupuje zavisi od
očekivanja u pogledu prinosa i rizika hartije.
- Osnovni razlog za portfolio investiranje je diversifikacija rizika ulaganja, dok je motiv sticanja
kontrole uključen.
- Tipičan oblik PI vezana su za emitovanje i plasman obveznica – vlasnici kapitala kupovinom
obveznica stiču pravo da u određenom roku dobijaju nazad uložena sredstva sa kamatom.
- Vlada SAD – PI su kupovina akcija koja ne obuhvata više od 10% akcija sa pravom glasa.
- Odvijaju se uglavnom kroz finansijske institucije (banke i investicioni fondovi).
c) STRANE DIREKTNE INVESTICIJE predstavljaju vid ulaganja u preduzeće u cilju
sticanja vlasničke kontole nad njim:
a. AKVIZICIJA – direktno investiranje izvršeno u već postojeće preduzeće u
inostranstvu.
b. GREENFIELD INVESTMENT – DI u izgradnju novih kapaciteta.
- U oba slučaja vlasnik zadržava punu kontrolu nad uloženim sredstvima.
- Ovo je najrizičniji vid ulaganja, ali istovremeno donosi najveću mogućnost zarade.
- Vlada SAD – SDI je svaka kupovina akcija u iznosu od (ili preko) 10% odsto vrednosti firme.
- Uglavnom ih preduzimaju multinacionalne korporacije.

24. SEGMENTI MEĐUNARODNOG FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

- MEĐUNARODNO FINANSIJSKO TRŽIŠTE predstavlja mehanizam preko koga se ostvaruje
međunarodno kretanje finansijskih sredstava. Postavlja se pitanje razlikovanja domaćeg
(nacionalnog) i međunarodnog finansijskog tržišta.
- Uopšteno, finansijska tržišta mogu biti:
a) Interna obuhvataju:
a. DOMAĆE tržište čine poslovi emisije hartija od vrednosti denominiranih u
nacionalnoj valuti od strane domaćih rezidenata.
b. STRANO tržište nastaje kada se trguje hartijama od vrednosti koje su emitovanane
od strane inostranog subjekta u valuti zemlje u kojoj se hartije plasiraju.
- Obavljanje finansijskih poslova na stranim tržištima se tretira na istovetan način kao i poslovi
na domaćem tržištu – investitori moraju poštovati regulatorne odredbe zemlje u kojoj kotiraju
hartije od vrednosti. Zbog toga se strano tržište najčešće tretira kao segment nacionalnog tržišta.
b) Eksterna:
c. EVROTRŽIŠTE sačinjavaju instumenti inostranih subjekata denominirani u valuti
različitoj od zemlje plasmana.
- Međunarodna finasijska tržišta:
a) MEĐUNARODNO BANKARSKO TRŽIŠTE DEPOZITA i KREDITA čine poslovi
kreditiranja između subjekata iz različitih zemalja. Preko 4/5 plasmana i obaveza na ovom
tržištu obavlja se evrovalutama.
- Tržište evronovca i evrokredita čine poslovi kreditiranja uz upotrebu inostrane valute (na
primer, evrodolari su dolarski depoziti koji se nalaze na računima banaka izvan SAD).
- Evrokreditno tržište je “tržište na veliko”, što znači da su zajmotražioci vlade, centralne banke
i državne kompanije. Kamatna stopa na ovom tržištu je najčešće LIBOR (London Interbank
Offer Rate) – prosečna kamatna stopa na međubankarskom tržištu osam prvoklasnih
londonskih banaka i ona postaje reperna kamatna stopa za sve na međunarodnom i nacionalnim
tržištima. Mogu se primeniti, zavisno od tržišta, i PIBOR (Pariz), HIBOR (Hong Kong), MIBOR
(Madrid) i slično.

17
- Značajan deo posla kreditiranja se obavlja uz učešće:
a. velike grupe banaka
b. sindikata – oni se formiraju da bi se prikupio iznos kredita koji prevazilazi
potencijal jedne banke.
- Vodeći menadžer sindikata je banka (ili više banaka) koja ima obavezu da organizuje
sindikalizovani zajam, u dogovoru sa zajmotražiocem (uslovi) i ostalim bankama (učešće).
- Participirajuće banke su banke koje učestvuju u kreditu.
- Rukovodeće banke one koje imaju znatnije udele i koje mogu da učestvuju u poslovima sa
vodećim menadžerom.
- Banka agent ima dužnost da prikuplja i distribuira otplate kredita.
b) MEĐUNARODNO TRŽIŠTE OBVEZNICA – čine ga:
a. Strane obveznice – hartije od vrednosti emitovane u inostranstvu u valuti zemlje u
kojoj su plasirane.
b. Evroobveznice – hartije emitovane u inostranstvu, ali glase na valutu različitu od
valute zemlje plasmana.
- Jedna od osnovnih karateristika tržišta evroobveznica (za razliku od domaćih i stranih
obveznica) je što se emituju se putem privatnog plasmana.
- Privatni plasman označava prodaju obveznica određenom broju investitora i to direktno, bez
posrednika. Naplata kamate se vrši tako što vlasnik obveznice odvaja kupon od talona obveznice
i predaje ga banci. Za razliku od registrovanih obveznica one su neformalnog karaktera i
pogoduju investitorima koji žele da ostanu anonimni. Značajan podsticaj je i što se prihodi od
kamate najčešće ne oporezuju.
- Poslove izdavanja, distribucije i prodaje evroobveznica obavljaju sindikati (ili konzorcijumi)
banaka. Funkcija sindikata banaka je da na efikasan način poveže ponudu i tražnju – eminente i
investitore na tržištu evroobveznica.
- Grupa banaka za prodaju emisije ne garantuje za uspeh emisije i nemaju nikakvu finansijsku
odgovornost prema emitentu. Garanti su, međutim, u obavezi da kupe obveznice od menadžera
po minimalnoj garantovanoj ceni u slučaju kada se one ne mogu prodati po toj ceni prodajnoj
grupi ili investitorima.
c) MEĐUNARODNO TRŽIŠTE VLASNIČKIH HARTIJA OD VREDNOSTI (AKCIJA)
čine akcije kompanija koje su kotirane na berzama izvan matične zemlje kompanije.
Razvijenost ovog tržišta najčešće se prikazuje brojem inostranih kompanija koje su kotirane na
inostranim berzama.
- Razlozi da kompanija kotira svoje akcije su različiti (MULTILISTING):
a. Da geografski diverzifikuje izvore kapitala i proširi izvore fondova za investiranje.
b. Postoji uverenje da disperzirano vlasništvo smanjuje verovatnoću da bude preuzeta
od strane dominantnije domaće firme.
c. Očekivanje da će listing na inostranim tržištima doprineti prepoznatiljivosti imena i
većoj prodaji proizvoda.

25. MOTIVI ZA STRANE PORTFOLIO INVESTICIJE

- Osnovni motiv međunarodnih protfolio investitora je da zarade u inostranstvu veći PRINOS,
nego što bi mogli da zarade kod kuće. Stoga će rezidenti jedne zemlje kupovati obveznice neke
druge zemlje ukoliko ti prinosi budu veći.
- Prema osnovnom Hekšer-Olinovom modelu, prinosi na kapital inicijalno su veći u zemljama u
kojima je niži koeficijent kapitala po radu (K/R).

18
- Tokovi kapitala si dvostrani. Ako su prinosi na hartije od vrednosti u jednoj zemlji viši nego u
drugoj, to bi moglo da objasni odliv kapitala iz jedne zemlje u drugu, ali ne i da objasni simultani
priliv kapitala iz te druge zemlje.
- Zbog toga uključujemo elemenat RIZIKA – investitori su zainteresovani kako za prinose, tako I
za rizik pojedinačne investicije.
- Rizik pri:
a. Posedovanju obveznica leži u mogućnosti bankrotstva i još većoj varijabilnosti
njene tržišne vrednosti.
b. U slučaju akcija, rizik podrazumeva bankrotstvo i varijabilnost, ali i mogućnost da
prinosi budu manji od očekivanih.
- TEORIJA PORTFOLIJA nam govori da investiranjem u akcije koje su inverzno (negativno)
povezane u vremenu, dati prinos se može ostvariti uz manji rizik, odnosno, moguće je za dati
rizik ostvariti veći prinos čitavog portfolija.
- Portfolio koji bi uključivao domaće i inostrane hartije od vrednosti bi mogao da ostvari veći
prinos i niži rizik od onog portfolija koji ima samo domaće hartije od vrednosti.
- Da bi se ostvario takav portfolio, neophodno je da postoje dvosmerni tokovi kapitala – akcija A
(isti prinos, niži rizik od B) se prodaje u jednoj zemlji, a akcija B (sa inverznim osobinama) u
drugoj, doći će do tog ukrštanja kupovine u cilju ostvarenja uravniteženosti portfolija.
- Diverzifikacija rizika nam služi za objašnjenje dvostranih međunarodnih portfolio investicija.
- Pretpostavljali smo da investitori mogu precizno da utvrde koliki je prosečan prinos i njegova
varijabilnost. U stvarnosti, to se retko zna unapred. Pošto pojedinci mogu imati različita
očekivanja u pogledu istih akcija, moguće je da neki investitori u svakoj od zemalja misle da je
bolje kupiti akcije iz one druge zemlje. Ovo pruža dodatno objašnjenje za dvostrane
međunarodne PI.

26. MOTIVI ZA DIREKTNE INVESTICIJE

- Motivi za SDI su isti kao i za portfolio: a. veći prinosi b. diverzifikacija rizika.
- Dokazano je da firme sa jačom međunarodnom orjentacijom budu profitabilnije i da imaju
mnogo manji varijabilitet profita, nego firme koje deluju samo na domaćem tržištu.
- Neobjašnjeno ključno pitanje je vezano za nastanak SDI: Zašto rezidenti jedne zemlje
jednostavno ne pozajme novac iz druge zemlje, pa sami pokrenu realne investicije? S obzirom da
su upoznati sa lokalnim poslovnim okruženjem, imaju komparativnu prednost.
- Postoji nekoliko objašnjenja:
a) Najvažnije – mnoge velike korporacije često poseduju ekskluzivno znanje ili upravljačku
veštinu koju žele da drže pod direktnom kontrolom, jer bi je inače neka druga lokalna firma lako
iskoristila. To je horizontalna integracija – pokretanje proizvodnje proizvoda koji se takođe
proizvode kod kuće. Primeri: IBM-kompjuteri, General Electric, Nokia, Tojota.
b) Drugi važan razlog je da bi se obezbedila kontrola nad snadbevanjem neophodnim
repromaterijalom (materijal koji služi za normalno odvijanje industrijske i dr. proizvodnje –
sirovine, poluprerađevine itd), da bi se tako osigurao kontinuitet ponude uz najniže moguće
troškove. To je vertikalna integracija – to je najčešći oblik investicija u ZUR.
c) Naredni razlog – Strani direktni investitori dolaze u neku zemlju da bi izbegli da se na njihove
proizvode u toj zemlji plaća carina ili da budu predmet restrikcija, odnosno da iskoriste
raznovrsne subvencije kojima vlade pokušavaju da privuku strane investirore. Primer:
izbegavanje carina za američke investicije u EU.
d) Dvostrane SDI se mogu objasniti time što su neke privredne grane razvijenije u nekim
zemljama dok su druge grane razvijene u nekim drugim zemljama (automobilska industrija –
Japan, kompjuterska industrija – SAD).

19
 e) SDI su podstaknute i brzim razvojem saobraćaja i komunikacija (tehnološki pomaci)
- Regionalna distribucija stranih direktnih investicija u svetu zavisi od geografske udaljenosti i
trgovinskih veza između država. Primeri: SAD investira u Latinsku Ameriku, Bangladeš, Pakistan,
Saudijsku Arabiju.; firme iz EU investiraju u Ganu, Maroko, Brazil, Indiju, Šri Lanku; Japan
investira u Južnu Koreju, Singapur, Tajvan, Tajland.

27. EFEKTI MEĐUNARODNIH TOKOVA KAPITALA NA ZEMLJU POREKLA I ZEMLJU

DOMAĆINA (3, 439-441)
28. POJAM I RAZLOZI ZA POSTOJANJE MULTINACIONALNIH KOMPANIJA
- Procvat MULTINACIONALNIH KOMPANIJA (MNK) je jedna od najznačajnijih
karakteristika privrednog razvoja u posleratnom periodu. To su firme koje poseduju,
kontrolišu ili upravljaju proizvodnim pogonima u više zemalja. Procena je da danas MNK
proizvodi 25% svetskog autputa, a međukompanijska razmena (između matične firme i njenih
filijala) procenjuje se na jednu trećinu ukupne svetske razmene u prerađivačkoj industriji.
- MNK preuzimaju najviše direktnih stranih investicija i u tom procesu matična firma obično
šalje u filijale svoje menadžere, tehnologiju, delove i ustupa organizaciju marketinga.
- RAZLOZI POSTOJANJA:
a) Osnovni razlog njihovog postojanja leži u KONKURENTSKOJ PREDNOSTI koju ima
onaj ko poseduje globalnu proizvodnu i distributivnu mrežu. Ona proizilazi iz:
a. Vertikalne integracije između matice i filijala – njom obezbeđuje snadbevanje
stranim sirovinama i repromaterijalom i zaobilazi (kroz efikasnije kanale međukompanijske
razmene) sve nesavršenosti koje često karakterišu inostrana tržišta. Na taj način obezbeđuje
bolju distributivnu mrežu.
b. Horizontalne integracije – kroz svoje filijale u inostranstvu, MNK može da
iskoristi i zaštiti svoj monopolski položaj, da prilagodi svoje proizvode lokalnim uslovima i
ukusima, kao i da osigura ujednačen kvalitet proizvoda.
- Konkrentska prednost MNK zasniva se na:
a. ekonomiji obima u proizvodnji – veliki autput im omogućava da izvrše mnogo
bolju proizvodnu specijalizaciju i podelu rada, nego što bi to mogla neka manja domaća firma.
b. finansijskim kanalima – MNK ima lakši pristup i bolje uslove na međunarodnom
tržištu kapitala, te joj je lakše da finasira velike projekte.
c. istraživanju i razvoju – ona centralizuje R&D u naprednijim zemllama.
d. kao i u procesu prikupljanja tržišnih informacija – filijale “tuneluju” (tajno
ispostavljaju) centrali informacije koje sakupljaju širom sveta, što im pomaže da bolje pogode
ukuse potrošača, smanje troškove i bolje procene tržišne uslove.
b) MNK se odlučuju za STRANE INVESTICIJE samo ako je profit veći u inostranstvu nego
kod kuće. Razlike u očekivanim granskim profitnim stopama u zemlji i inostranstvu od
presudne su važnosti za kompaniju kada odlučuje da investira u inostranstvo.
c) MNK su u boljoj poziciji od domaćih firmi u pogledu KONTROLE USLOVA
POSLOVANJA, odnsosno mogućnosti da izaberu svoj poslovni ambijent. Prilikom određivanja
lokacije za proizvodnju, bira zemlje sa niskim nadnicama, a koje uz to nude najviše podsticaja.
- Sama veličina MNK u odnosu na privrede u koje odlaze pokazuje koliko je povoljnija njihova
pozicija da utiču na lokalne vlasti i iz toga izvlače korist, nego pozicija domaće firme.
d) TRANSFERNE CENE – MNK će smanjiti svoje poreske obaveze tako što će veštački
snižavati cene proizvoda koje izvozi iz zemlje gde su porezi visoki, dok će istovremeno u te
zemlje slati potrebne komponente čije cene će veštački podizati.
- One nastaju u međukompanijskoj razmeni što se ne može desiti prilikom razmene među
nezavisnim firmama koje posluju po tržišnim uslovima.

20
29. NEAGATIVNI EFEKTI POSLOVANJA MNK U ZEMLJI POREKLA
- Pored pozitivnih efekata, MNK mogu da stvore ozbiljne probleme i kod kuće i u zemljama u
koje dolaze.
a) Najkontroverznija od svih štetnih posledica koje mogu da izazovu kod kuće je GUBITAK
RADNIH MESTA. To se dešava sa nekvalifikovanim i polukvalifikovanim radnicima i to u
granama u kojima država nema komparativnu prednost. Zbog toga se radničke organizacije
veoma protive stranim direktnim investicijama.
b) Problem predstavlja i IZVOZ NAPREDNE TEHNOLOGIJE koja se zatim u proizvodnji
kombinuje sa jeftinijim stranim prizvodnim faktorima u cilju maksimizacije korporativnih
profita, što može da ugozi tehnološku superiornost, ali i samu budućnost zemlje.
- Kao protivteža štetnom efektu stoji tendencija MNK da svoje istraživanje i razvoj koncentriše
kod kuće kako bi se zadržala tehnološka prednost.
c) Još jedno štetno dejstvo MNK na sopstvenu zemlju proizilazi iz TRANSFERNIH CENA i
praksi sličnih tome i od PREMEŠTANJA OPERACIJA u ZEMLJE sa NIŽIM PORESKIM
STOPAMA što UMANJUJE PORESKE PRIHODE ZEMLJI u kojoj MNK ima SEDIŠTE.
- Međunarodna praksa oporezivanja – profit ostvaren u filijalama najpre oporezuje zemlja
domaćin. Da bi se izbeglo dvostruko oporezivanje, zemlja porekla zato oporezuje samo profit
koji filijala vraća u sedište (ukoliko je poreska stopa viša nego u zemlji domaćinu) i to samo za
razliku u poreskim stopama (primer str. 446). Tako MNK smanjuje poreske prihode zemlje
porekla i erodira poresku osnovu svoje zemlje.
d) Pošto imaju dobar pristup tržištu kapitala, MNK mogu da ZAOBIĐU DOMAĆU
MONETARNU POLITIKU i da OTEŽAJU DRŽAVNO UPRAVLJANJE u ZEMLJI
DOMAĆINU.
- Ovi štetni efekti se uglavnom odnose na SAD, jer se tu nalazi trećina svih najvećih MNK.

30. NEGATIVNI EFEKTI POSLOVANJA MNK U ZEMLJI DOMAĆINU

a) Prva i najvažnija primedba zemlje domaćina je da MNK ima DOMINANTNU ULOGU u
NJIHOVIM PRIVREDAMA. To npr. važi i za Kanadu gde skoro 60% kapitala u prerađevačkoj
industiji drže stranci. Inostrana dominacija se u zemlji domaćina oseća na mnoge načine:
a. Odbijanje lokalnih filijala MNK da izvoze u zemlje koje njihova zemlja porekla
smatra neprijateljskom.
b. Direktno finansiranje iz inostranstva, ukoliko su tamo kamatne stope previsoke,
kao i plasiranje novca u inostranstvo ako su kamatne stope u zemlji domaćina preniske.
c. Uticaj na izmenu lokalnih ukusa (masovno reklamiranje – Coca Cola, džins).
b) Štetni efekat predstavlja i ODLIVANJE FONDOVA za ISTRAŽIVANJE I RAZVOJ u
ZEMLJU POREKLA. To je naročito ozbiljan i rasprostranjen problem za ZUR.
c) MNK mogu da PRIVUKU i LOKALNU ŠTEDNJU i TALENTOVANE POJEDINCE, koji
se onda neće angažovati u DOMAĆIM FIRMAMA, a one mogu biti važnije za rast i razvoj
zemlje domaćina.
d) PORESKE i CARINSKE OLAKŠICE ili IZBEGAVANJE PLAĆANJA POREZA.
e) U ZUR gde su investicije MNK najviše plasirane u sektoru vađenja RUDA, SIROVINA i
MINERALA, zemlje domaćini se najviše žale na EKSPLOATACIJU u formi NISKIH CENA
koje MNK PLAĆA ZEMLJI DOMAĆINU.
f) KORIŠĆENJE PREVIŠE KAPITALNO-INTENZIVNE OPREME u DRŽAVAMA sa
OBILJEM RADNE SNAGE.
g) SLABA OBUKA koju DOBIJAJU RADNICI.
h) PRETERANA EKSPLOATACIJA PRIRODNIH RESURSA.

21
 i) MNK STVARAJU visoko DUALNU PRIVREDU.
- To je zemlje domaćine navelo da pojačaju regulativu koja se odnosi na SDI da bi ublažili štetu.
- Rešenja: a. zajednička ulaganja b. postavljanje uslova za investiranje c. nacionalizacija
- Međunarodni kodeks ponašanja MNK? (srt. 447.)

31.MEĐUNARODNE MIGRACIJE RADNE SNAGE - MOTIVI I EFEKTI NA BLAGOSTANJE

(3, 447-454)

22