Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

АФРИКА

Ово је најтрагичнији континент, кад год се прича о њему, разговор је пун

предрасуда и нико не жели да буде поређен са Африком; то је синоним за нешто
најцрње и најгоре што може да се каже, служи као баук, као нешто што је нама у Европи
тобож страно и нецивилизацијски, а многи су чак става да је Африка сама крива за своје
недаће. Истина је, међутим, да су наше цивилизацијске тековине одатле и да читав,
једнострано посматрани проблем, треба релативизовати и изнова поставити.

По броју сукоба и сиромашних, Африка је у константом светском рату. Један шведски

лингвиста описивао је шта су све „цивилизовани“ Европљани и Американци радили са
главама убијених Африканаца, на шта је личило насилно раздвајање породица,
пребацивање становништва у друга друштва... Закључује да је овакав тип колонијализма
у Африци заправо представљао први холокауст у историји човечанства, чије је принципе
касније Адолф Хитлер само применио и адаптирао.

Континент чини преко 50 земаља, просечни животни век становника подсахарске

Африке износи само око 40 година. Ово је континент огромних социјалних разлика, док
је просечни износ дохотка по глави становника негде између 300 и 400 долара;
континент који је најзадуженији, али и најбогатији, са становишта ресурса – пример је
држава Нигерија са највећим залихама нафте, док ½ становништва живи испод границе
сиромаштва, чињеница да је ово земља пребогата ресурсима не утиче претерано на
животни стандард огромне већине становника. Ово је пример где је међународна
заједница историјски показала запањујућу равнодушност, нарочито на примерима
апартхејда у Јужноафричкој републици – требало је да прође много година да би УН
овој земљи увеле санкције, јер је реч о богатим земљама са којима су најразвијеније
земље света имале интензивне економске односе. У Руанди је тако, на пример, извршен
један од највећих геноцида у историји човечанства – за 100 дана убијено је преко 800
хиљада људи, док је међународној заједници било потребно преко 10 година, само да
упути извињење овој земљи; тада је морални кодекс и морални императив у
међународним односима био у другом плану. И након извињења и изјава да се тако
нешто не сме поновити, и на примеру Дарфура – УН су опет мирно посматрале
крвопролиће и нису пуно тога учиниле. Све је ово био повод да афрички интелектуалац,
Али Мазруи наведе да је Африка „објекат глобалног апартхејда“.

1
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

Сви позитивни учинци глобализације мало додирују Африку, док се негативни учинци
акумулирају, сабирају; евидентна је расна диксриминација и неравноправан положај у
међународној заједници. Постоје наводи који приказују висок степен ангажовања УН на
Балкану, док се на примеру Африке јако мало учинило. Штавише, значајнији ангажман
учињен је у земљама где су фактички само белци били угрожени, док су црнци најчешће
остављани судбини међусобног буквалног истребљења. Коаутори афричке драме су
веома бројни, чине их и спољни и унутрашњи играчи. Кључна оса сукоба су етничка и
религијска припадност. Наравно, неопходно је погледати политички, социјални и
економски контекст и запитати се да ли би било другачије да се колонијализам никада
није десио, да спољни актери нису злоупотребили унутрашњу хетерогеност... Конфликти
су многобројни и актуелни, немогуће их је све приказати, али је могућа конструкција
својеврсног узорка конфликта, зарад формирања објективне слике.

Прво, имамо тешко и сурово искуство колонијалног ропства – милиони су насилно

сељени, а у томе су учествовале Француска, Енглеска Холандија, Португал, Белгија,
зарад потреба сопствених привреда. Ове се нације, сем Белгије (и то само због
умешаности у убиство Патриса Лумумбе у Конгу, тадашњем Заиру) никада нису
извиниле. Африка и даље очекује искрено и одважно извињење за почињено насиље из
колонијалног периода, које је оставило дубок печат на овдашњи идентитет. Као што је
рекао бивши председник Танзаније: „Од свих злочина, најгори је био онај који нас је
уверавао да немамо културу, или, ако је уопште имамо, да је она безначајна“. Данас је
на делу у Африци културна конфузија и губитак идентитета, дубоки проблеми
произвољно исцртаних граница, што је имало импликације на етничку слику континента
– данас имамо Африку која је пуна разних народа, али често стрпаних у границу једне
државе. Пример је Нигерија, у којој живи преко 250 етничких заједница, па је питање,
самим тим, колико се Нигерија може сматрати државом или је, пак, реч о пуком
географском појму. Ова земља константно кубури за адекватном и ефикасном
формулом за превладавање хетерогености. Такав су пример и две заједнице у Руанди –
Хуту и Тутси; Судан, према којем се одлазећа британска управа понашала као према
лего коцкицама, нису знали коме да доделе који део територије, и тако су направили
темеље за потоња два крвава грађанска рата. За 2011. превиђен је референдум за
Дарфур. Када је реч о Конгу, који је био превелик и пребогат, било је неминовно да се он
подели, да се исцепка онако како је одговарало колонијалним силама, и то на начин
сличан ономе који је примењивао и Стаљин у оквиру СССР. То је изродило и проблеме са
власништвом над земљом, а самим тим, створен је потенцијал за жестоке етничке
тензије и сукобе.

2
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

Имамо и политичко насиље. Наиме, Европљани су мислили да су, примењујући на

афричка друштва модел парламентарне демократије, нашли решење за све проблеме.
Тако су вишепартизам, модел националне државе и парламентаризам постали
елементи који су само појачавали насиље, уместо да га укину. Нигерија данас,
примењујући извесну формулу федерализма, покушава да разреши и превлада
хетерогеност. Након окончања режима хунте и почетком парламентарног живота,
етничке тензије су експлодирале, а било је и тада људи који су исто то предвиђали и за
тадашњу СФРЈ – будућу демократију по етничким границама.

Ту су и економски трагови. Наиме, погубни начин експлоатације ресурса, корупција у

друштву, низ неповољних решења ММФ-а, у виду тзв. „структуралних прилагођавања“,
које само доноси још веће сиромаштво и унутрашње социјалне разлике. Када је бивши
председник Зимбабвеа, Мугабе, одбио да примени „преписане“ моделе ММФ-а, одмах
је избачен из ове организације. Иако је и он добрим делом крив за недаће које су
конкретно снашле ову земљу, пример ММФ-а илуструје карактер утицаја спољних
актера у Африци. Мугабе је покушао да води независнију политику, да умањи негативно
наслеђе колонијалног периода, али је све то довело до пораста економске кризе, глади,
сиромаштва. Све ово заједно представља, дакле, смесу наслеђа, локалних прилика и
актера, спољних притисака и корупције. Локалне елите, по правилу, повећавају тежину
недаћа у својим друштвима, својом корумпираношћу и великом жеђи за влашћу,
спремношћу на насиље и ирационалним улагањима у наоружање. Ово рађа још један
феномен Африке – велико насиље над цивилима, распрострањену појаву деце – војника
(највећи број њих управо у Африци, у Конгу забележен највећи број случајева силовања
у ратовима) што је још један сегмент онеспокојавајуће слике.

Говорећи о Хладном рату, истиче се да током њега није било директног сукоба главних
актера; ипак, овај рат је за многе делове света био „топао“. Средиште те ужарености
била је управо Африка – примери Анголе и Мозамбика, где су се сукобљавале
просовјетске (или прокубанске) и проамеричке снаге, са великим жртвамана на обе
стране – обе ове земље сада су најнесрећније на целом континенту. Оваквих ратова
било је и седамдесетих и осамдесетих. Све су ово огромни болни трагови, а
елементарне претпоставке за опоравак и развој јако тешко оствариве. Ангола је у том
смислу најзанимљивија јер је из овог рата изашла уништена, иако је пре рата била земља
богата кафом и дијамантима. Наиме, после рата, инфлација у овој земљи износила је
преко 3700%, а незапосленост 60%, животни век испод 40 година. Земље попут ове често
су додатно биле изложене и великим елементарним непогодама (најчешће сушама, што
касније проузрокује још већу глад), а један део Африке сада је постао скоро потпуно
3
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

уништен простор због разних вируса. Дакле, скоро да нема неке несреће која се није
обрушила на Африку.

Руанда. Године 1994. у овој земљи је, од стране племена Хуту, извршен геноцид над 800
000 припадника племена Тутси. Имамо и економски фактор – пад цене кафе и лоша
реакција ММФ-а. Шта је позадина овог сукоба? Ово је земља где постоје две групе – Хуту
(80%) насељавали се још у Х веку као пољопривредници. После њих, насељавају се и
Тутси (18%), сточари. Ту је и племе Тва – Пигмејци. Често се наводи да је подела између
Хуту и Тутси заправо етничка и да је реч о етничком сукобу. Одговор је одречан. Кључна
дистинкција јавља се на пољу економије – иако се јако мало разликују, између Хуту и
Тутси нема суштинске етничке разлике, већ само економске (пољопривредници
наспрам сточара). Унутар њих мењала се и подела, ако је појединац напредовао на
економско – статусној лествици, из Хутуа прелазио је у Тутсе. Могућност промене
статуса престаје доласком Белгијанаца, када затечено стање постаје заковано. После
кратке управе Немачке, крајем XIX века, привилеговани су Тутси, док Белгијанци уводе
документе где се идентитет дефинитвно одређује. Ствара се привилегована мањина, а
тако и основа за тензије и нетрпељивост. Руанда постаје независна тек шездесетих
година ХХ века, а иза тога крећу већи сукоби, кроз покушаје двеју група да једна другу
смене са власти. Деведесетих година, 1990-1993, креће главни сукоб између заједница
Хуту и Тутси, који се завршио поделом власти, договором у Аруши – обећано је да ће
обе групе имати удела у власти. На челу власти је Јувенал Хабјаримана.

Ипак, његова смрт биће окидач за нове сукобе. Погинуо је тако што је авион, у коме се
налазио са председником Бурундија, оборен, наводно од стране Тутсија, према
оптужбама Хутуа. Уследио је стравиан погром Тутсија, од којих је само 1/3 преживело
геноцид, и то мачетама. Људи који су вршили масакр су на место злочина одлазили као
на радно место. Када је споразум о миру напокон постигнут, послате су оружане снаге
УН у мисију, да надгледају спровођење мира, али мисија није имала мандат да брани
цивиле; командант је био Роман де Лер, који је после свега имао и велике психичке
проблеме, јер није могао да спаси више од 20 000 цивила; био је сведок језивог искуства
– слао је извештаје и молио је УН да мења мандат, али су УН то одбиле, на чијем је челу
тада био Кофи Анан. Руанда је пример колонијалног трагичног наслеђа, економске
заосталости, као и немоћи УН. Ту је и погубна улога медија – постојала је радио станица,
преко које су, путем шифри, новинари позивали на насиље (непријатељи су називани
бубашвабама); када је основан Суд за Руанду у Хагу, неки су новинари и осуђени, и то за
подстицање геноцида. Сукоб се пренео и на Конго, јер су Тутси и тамо бежали, а тако их
је страдало око 30 000. Иако асиметричан, масакр је био обостран; нове власти
4
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

покушавале су да подигну Руанду на ноге; забрањено је чак и помињање термина Хуту и

Тутси.

Аd hoc суд, који је требало да процесуира чак 100 000 људи, извело је на суд само нешто
више од двадесетак, док су остали били у затворима. Руанда је активирала локалне
судове где су мудраци оптужене приводили и одмеравали им казну, тежећи ка
помирењу. Међу оптуженима, поред политичара и војних лица, било је и новинара, чак и
католичких свештеника, учешће у злу било је огромно. Остају дилеме да ли ће Руанда
успети да превлада своју прошлост. Имамо и оптужбе новог председника, Кагамеа, да је
и Француска учествовала у грађанском рату, док је Француска одговорила оптуживши
управо Кагамеа да је учествовао у обарању авиона поменутог председника. Црна кутија
обореног авиона установила је да су припадници Хуту, по свој прилици, сами извели
убиство споственог председника, да би за то оптужили Тутсе и тако добили повод да
поведу рат. Односи са Француском сада су нормализовани, док је Шпанија подигла
оптужницу протв двадесетак генерала из Руанде. Руанда је и даље земља коју потресају
сопствене сенке прошлости, мало се економски консолидовала, али помирење ће
изгледа морати да сачека.

Имамо и неколико међудржавних сукоба у Африци, иако у модерној ери бележимо

знатан пад броја оваквих сукоба. Такви су сукоб Етиопије и Еритреје, Чада и Судана,
Конга, Руанде и Уганде (прочитати текст Зорана Ћирјаковића са сајта). Пример Конга је
још једно сведочење, о земљи са милионским жртвама грађанског рата, али и земљи
пребогатој ресурсима. Иначе, ресурси су једна од кључних оса сукоба у Африци – нафта
(Нигерија), дијаманти (Сијера Леоне, Либерија). Африка нема мало ни унутрашњих
политичких сукоба – пример Зимбабвеа на челу са Мугабеом, и његови сукоби са
опозицијом, пример Кеније итд.

Нигерија. Најмногољуднија афричка земља (150 милиона становника, које чини преко
200 етничко - лингвистичких заједница; има муслимана, хришћана, али и анимиста).
Земља је била под британском колонијалном управом. Од свих етничких група,
најбројније су Јаруба (живе у југозападном делу земље, хришћани и анимисти), Ибо (на
истоку Нигерије, католици), Фурлани (муслимани). Највеће резерве нафте налазе се у
југоисточном делу земље. Од тренутка стицања независности (1960), шездесетих
година, налази се у константној политичкој нестабилности, смењивали се пучем војна
лица; то је потрајало све до седамдесетих, када на власт долази Обасанџо, пуковник са
занимљивом историјом и политичком каријером. Ужасни грађански ратови 1967 – 1970;
припадници племена Ибо, који су сматрали да се у њихов регион премало реинвестира

5
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

приходима од нафте, проглашавају независну државу Бијафра и отцепљују се, сукоб са

Нигеријом у рату који је однео милион жртава. Централна власт спречавала долазак
хуманитарне помоћи на југоисток земље, касније се доказало да су у овом грађанском
рату своје прсте имали умешане и Велика Британија, СССР и Француска. Француска је
пружала помоћ Бијафри, желећи да умањи енглески утицај у Африци, СССР је желео да
продре у нафтом богату област, док је Енглеска желела да сачува своје поседе на
континенту. Слике изгладнеле деце Бијафре које су обишле свет, изградиле су ову регију
као симбол глади.

Нигерија, иако велика и многољудна, и даље је нестабилна. Током следећих година,

тражила је различите путеве федерације – федерација са 7, 12, па чак и 36 провинција,
али је сваки модел остао ограничен. Обасанџо је био припадник племена Јоруба и 1976.
долази пучем на власт, али је три године касније предао власт и вратио се свињарству, а
заменио га нови генерал. Владавина генерала потрајаће све до 1998, када почињу
нормални избори. Обасанџо ће опет доћи на власт, али овог пута легално. Наставља се
нит нафте као дара, али и проклетства Нигерије. Чак 1/3 светских налазишта нафте
налази се у Нигерији, али је 50% становништва сиромашно, а примећује се и велика
концентрација паравојних формација у деловима где се налазе нафтоводи – бележе се
пљачке и продаја нафте на црно. Све је ово такође нарушавало природну средину. Ту су
и чести случајеви киднаповања радника страних нафтних компанија (Texaco). Ова фирма
је оптужена да је због нафте кршила политичка права дисидената и да је учествовала у
убиству К.Саро Виве, који се противио нарушавању еколошке равнотеже. Нигерија је
компликована земља, а њене проблеме није успела да реши ни федерација.

Имамо сукобе на религијској оси – муслимани су, у појединим деловима земље где су
били у већини, уводили шеријатско право. На овим се подручјима бележе и тешки
злочини над женама, које су убијане због многих баналних разлога. Ту је и оса сукоба
староседеоци – досељеници, због проблема власништва над земљом; тако је погинуло
око 10 000 људи. Данас има позитивних помака; Обасанџо је, у међувремену, сишао са
власти, нови председник је болешљив, боравио је у Саудијској Арабији. Слаби централна
власт, а и даље се бележе сукоби на етничкој и религијској основи. Земља је и даље
политички нестабилна, али бар нема пучева. Прошле године организовани су процеси
одлагања оружја, многе етничке групе су то учиниле, неке у замену за финансијску
надокнаду, али нису сви били задовољни условима тог програма, те су многи и даље
наоружани. Нигерија има већи доходак по глави становника од већине афричких
земаља због нафте (он износи 1000 долара), али због корупције социјална слика одудара

6
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

од оне пројектоване, имајући у виду богатство ресурса. С тим у вези је и катастрофално

низак очекивани животни век – само 47 година просечно.

Нигерија, ипак, жели озбиљну политилку улогу у региону, а и шире, гаји амбиције да
буде изабрана за ротирајућу чланицу СБ УН. Остаје питање да ли је Нигерија слаба или
неуспешна држава. Неки је описују као „критичну државу“, јер је на опасном путу да се
дезинтегрише по различитим, измешаним шавовима. Дакле, стоје латентне опасности
од сукоба, сецесија, о чему сведочи негативно искуство случаја Бијафра.

Судан. Највећа земља Африке, 10 пута већа од Велике Британије. Граничи се са Чадом,
Централноафричком републиком, Угандом, Либијом, Еритрејом, Етиопијом, Кенијом и
Конгом. И ово је земља са предисторијом богатом сукобима и спољним инвазијама, које
су измениле њен профил. Главни актери овде су Египат и Велика Британија. Стекла
независност пре осталих разматраних земаља (1956). Пролазила кроз разне политичке
потресе, након независности сакупила једва 11 година мира. Осе сукоба – арапи
муслимани (на северу, већина) : црнци (југ). Дакле, сукоб Арапа на северу и афричких
црнаца на југу, који су прихватили хришћанство, али има и оних који упражњавају
тотемизам и анимизам. Самим тим, оса сукоба је и религијска, али и расна и економска.
Север је много развијенији и урбанизованији од југа; југ је систематски неразвијен,
представља ловишта на робове, ту живи трауматизовани живаљ. Југ је прихватио
енглески језик, јако је сиромашан, али богат нафтом, која се налази на граници југа и
остатка земље.

Период 1958 – 1989 је време пучева и владавине генерала. Године 1971, пуковник Џавад
Нимеири обезбеђује 11 година мира, јер од 1962 до 1972.траје Први грађански рат; рат
југа (покрета Ањања) са централном власти. Разлог за сукоб је био покушај централних
власти да арабизује југ, мењањем имена, обичаја и образовања. Тај рат фактички нико
није добио, па је Нимеири склопио мир у Адис Абеби – њиме је договорено да ће се
обуставити арабизација, енглески постаје равноправан језик, гарантована је слобода
вероисповести. Наступио је мир, али не и развој – југ је и даље био у катастрофалном
стању. Други грађански рат избија 1983, када Нимеири, иначе секуларни лидер, склапа
савез са „Муслиманском браћом“ како би остао на власти и оснажио изгледе да добије
рат. Овога пута (како то најчешће бива), југ не тражи само аутономију и културна права,
већ и покушава да изврши сецесију – настаје „Судански народноослободилачки
покрет“, под вођством Џона Гарарда, пример покрета који настаје као последица
радикализације услед игнорисања елементарних захтева, када покрети за ширу
аутономију обично касније прерастају у покрете за независност. Када је Нимеири сишао

7
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

са власти, уследила је серија пучева, да би коначно на власт дошао Омар ал Башир, који
добија изборе и покушава да удовољи југу. Укида важење шеријата на југу, федерализује
земљу, прогласио је енглески језик другим језиком у земљи, али насиље траје све до
2003, када, на иницијативу Швацарске, долази до мира између севера и југа Судана.
После потписивања мира, Гарард, представник југа, постаје потпредседник земље, док
је референдум о будућности југа заказан за 2011. годину, на њему ће се југ изјаснити да
ли жели да остане у саставу Судана. На изненађење многих у међународној заједници,
Ал Башир је одлучио да прихвати будуће резултате референдума, ма какви они били.
Остаје потенцијално спорно питање евентуалног будућег разграничења, јер се ту налазе
нафтна поља, осим ако се стране међусобно не договоре.

Чим су централне власти Судана окончале деструктивне сукобе на југу земље, отворио
се проблем Дарфура. Ова покрајина граничи се са Чадом, на који се сукоб и преноси
(суданске власти оптужују Чад да подржава побуњенике). Преведено, Дарфур значи
„земља Фура“, племена Фурлан, док на арапском Судан значи „земља црних“. Већина
становника побуњене покрајине чини афричко муслиманско становништво, које сматра
да је економски запостављено; они су покушавали да на радикалан начин реше спорове
(преко организације ЏЕМ – Покрет за правду и једнакост), Ал Башир са ЏЕМ-ом склопио
споразум. У Дарфуру је 300 000 људи умрло од глади и од последица директног насиља;
на терену се налазе паравојне формације арапских фундаменталиста (џанџавиде), који
маскирани врше упаде на територију, а затим се брзо повлаче. Приметне су оптужбе на
рачун Ал Башира да им пружа подршку, али се испоставило да није тако.

Велики интереси Кине, која услед глади за нафтом, има пројекте да „инкорпорира“
Судан у своју интересну сферу. ЕУ и САД су је оптуживали да је продавала оружје у
замену за нафту, да поспешује сукобе и да спречава спровођење санкција према
властима Судана. САД хтеле да издејствују у УН изгласавање Резолуције којом се Ал
Башир оптужује за геноцид. Нови кривични суд је 2009. подигао оптужницу против њега,
ипак не за геноцид, већ за злочине против човечности, али стоји могућност суда да своју
оптужницу ревидира. По овом питању, Ал Башир ужива подршку свог народа, али и
Афричке уније. Истиче се да је и ово јасан пример на који начин међународна заједница
примењује дупле стандарде и да гони само афричке лидере. Било је и демонстрација
Суданаца, а Ал Башир је протерао неке западне хуманитарне организације из земље.
Након избора у априлу 2010, Ал Башир је добио 64-68% гласова, а та би победа могла да
делегитимише делатност Суда, за кога су, пак, резултати избора ирелевантни. Афричка
унија и Арапска лига подржавају Ал Башира. На југу земље, очекивано, победу је однео
„Покрет за ослобођење југа“, а сада су у току припреме за референдум.
8
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 3 Корићанац Милан

И овде су јединице УН биле немоћне, биле су ангажоване и мировне јединице Афричке

уније, али нико од њих није успео да издејствује мир док Судан сâм није решио да склопи
примирје са побуњеницима из Дарфура. Питање сецесије јако је осетљиво – сви који
хоће да се реше Ал Башира подржавају југ, али нико није одушевљен могућом
сецесијом, осим Уганде, која је, још за време британске управе, имала претензије према
територији на којој се налази Дарфур. Отварањем питања граница на овом подручју,
отворио би се огроман проблем; уколико би се кренуло са сецесијама, активирао би се
катастрофални домино – ефекат. Поставља се, ипак, питање да ли ће власт у Картуму
(главни град Судана) прихватити резултате референдума. Проблем рата око границе у
Судану подсећа нас и на случај Блиског истока. Пример за овакав рат су Етиопија и
Еритреја, које су свој сукоб окончале бурним расцепом некада јединствене земље; сада
се међусобно признају као суверене земље, али је Етиопија остала без излаза на Црвено
море. Ако се дода да је у близини и Сомалија, јасно је да је веома лако да се садашње
стање крхког примирја уруши као кула од карата.