UNIVERZITET U BEOGRADU

Fakultet političkih nauka

Beograd, Jove Ilića 165

Predmet: SAVREMENA DIPLOMATIJA

Dodatni materijal za pripremu predavanja, vežbi i drugog testa

Prof. dr Jelica Stefanović-Štambuk

DEO III

NOVA TEŽIŠTA DIPLOMATSKOG

PREGOVARANJA I
POSREDOVANJA, SAVREMENE
TEORETIZACIJE DIPLOMATSKOG
PREGOVARANJA I NOVE PRAKSE
MULTILATERALNE DIPLOMATIJE

Beograd, 10. maj 2014. godine

1
SADRŽAJ:

1. Nova pomeranja težišta diplomatskog pregovaranja i posredovanja koja menjaju

globalnu vladavinu ......................................................................................................... 3
1.1. Grupa 20 kao okosnica prvog težišnog pravca pomerenja današnjih procesa
pregovaranja i posredovanja ...................................................................................... 4
1.2. Multilateralno partnerstvo Brazila, Ruske Federacije, Indije, Kine i
Južnoafričke Republike (BRICS) kao okosnica drugog težišnog pravca pomerenja
današnjih procesa pregovaranja i posredovanja ......................................................... 6

2. Savremena obeležja procesa diplomatskog pregovaranja .......................................... 9

2.1. Formati diplomatskih pregovora ................................................................... 10
2.2. Ciljevi diplomatskih pregovora..................................................................... 14
2.3. Sastavnice procesa diplomatskog pregovaranja............................................ 15

3. Nove prakse multilateralne diplomatije ................................................................... 17

3.1. Određenje, svrhe i funkcije multilateralne diplomatije................................. 17
3.2. Strukture multilateralne diplomatije ............................................................. 18
3.3. Procesi multilateralne diplomatije ................................................................ 22
3.4. Organizovanje predstavljanja, opštenja i udruženog upravljanja učesnika
multilateralne diplomatije .................................................................................... 22
3.5. Prednosti multilateralne diplomatije ............................................................. 23
3.6. Slabosti multilateralne diplomatije ............................................................... 25

2
 3

1. Nova pomeranja težišta diplomatskog pregovaranja

i posredovanja koja menjaju globalnu vladavinu
Sistem ustanova globalne vladavine više nije verodostajan rezime stvarnih
međunarodnih odnosa. Svetskim rastom i razvojem suštinski upravljaju države
zaostajuće ili opadajuće u rastu i razvoju. Dvostruki skup promena uzrokuje
prethodno nepodudaranje institucionalizovane moći učesnika globalizovanih odnosa i
stvarne moći delatnika globalnih poslova neiskazane u postojećim ustanovama
sistema globalne vladavine.

Prvi uzročni skup promena čine:

 izmenjeni obrasci održivog i otpornog rasta i razvoja,
 izmenjena geografija rasta i razvoja,
 izmenjeni ciljevi privrednog rasta i društvenog razvoja,
 izmenjeni pokretači održivog i otpornog rasta i razvoja.

Drugi skup uzroka čini međusobni nesklad praksi izgradnji država i demokratske
vladavine i praksi društvenog organizovanja. Činioci ovog uzročnog skupa su:
 odvijanje izgradnje nacionalnih država kroz sukobe,
 izazivanje sukoba praksama demokratizacije nacionalnih društava,
 „dobro upravljanje“ nije uključujuće,
 sve opsežnije odvijanje života pojedinaca i društvenih kolektiviteta preko
granica država kao i teritorijalnih, sektorskih i organizacijskih međa.

Danas većinu praktičnih politika svako mora usklađivati sa drugima. Razlog je

nemogućnost da se u okolnostima višestruke međuzavisnosti uslovljenim dostignutim
stepenom globalizacije odnosa pojedinačno uspešno nosi sa takozvanim „problemima
bez pasoša“, odnosno „zločestim“ problemima. Da je uspešno izvodljivo samo skupno
nošenje sa problemima ove vrste pokazuju odvijajući procesi:
 međunarodnog regionalizma (širenja regionalnog pregovaranja i
institucionalizacije),
 međuregionalnog partnerstva (interregionalnog povezivanja),
 globalnog partnerstva (udruženog delovanja iznad postojeće strukture
ustanova globalne vladavine),
 podnacionalne transregionalizacije (tešnjeg usklađivanja delovanja
merodavnih delatnika ispod nivoa vlada nacionalnih država).

Globalna kriza oglolila je razilaženje postojeće institucionalizacije međunarodne,

svetske i globalne saradnje i stvarne mape interesa globalnog društva, njegovih
organizacionih jedinica i znatnog broja država. To je vodeći razlog pomeranja
težišnih pravaca diplomatskog posredovanja i pregovaranja putem kojih se
nastoji da ostvari nenasilno, zajednički, udruženo i sporazumno otklanjanje
postojećeg nepodudaranja strukture ustanova globalne vladavine koja ne
ostvaruje uspehe u nošenju sa "zločestim problemima" i stvarnih mogućnosti,
sposobnosti, potreba, interesa i ciljeva učesnika globalizovanih odnosa koji

3
 4

delujuči van njih pronalaze delotovornije odgovore za prevazilaženje problema

te vrste i njihovih posledica.

1.1. Grupa 20 kao okosnica prvog težišnog pravca

pomerenja današnjih procesa pregovaranja i
posredovanja

Prvi težišni pravac menjanja globalne vladavine odvija se pregovaranjem

opadujućih u moći sa rastućima u moći. Cilj ovog vida pregovaranja je udruženo
zaustavljanje širenja globalne krize, stavljanje pod kontrolu njenih posledica i
zajedničko stvaranje upravljačkog mehanizama obnavljanja globalnog privrednog
rasta, kao i pojedinačnog i skupnog odgovornog podsticanja uravnoteženog održivog
rasta otpornog na krize.
Normativno bi ishod ovog vida pregovaranja trebalo da bude otklanjanje
posledica delovanja suštinski neodgovarajuće vladavinske strukture međunarodnih
finansijskih ustanova njihovim podešavanjem za poboljšano delovanje u izmenjenim
uslovima svetske ekonomije. Prvi od takvih koraka je postupno preuređivanje
Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke za obnovu i razvoj kao dve ključne
multilateralne finansijske ustanove strukture globalne ekonomske vladavine. Format
ovog vida pregovaranja opadajućih u moći i rastućih u moći je Grupa 20 (G20).
Prvi put je pregovaranje u formatu Grupe 20, skraćeno G20, dvadeset
ministara finansija i guvernera centralnih banaka devetnaest razvijenih i
najnaprednijih država u razvoju i Evropske unije (Group of Twenty Finance Ministers
and Central Bank Governors) uspostavljeno 1999. godine. Modalitet takvog
višestranog pregovaračkog procesa bili su sastanci grupe ovih državnih predstavnika i
predsavnika EU jednom godišnje u cilju zajedničkog pronalaženja mera i udruženog
upostavljanja obrazaca jednostranog, dvostranog i višestranog sprovođenja
konsenzusom usvojenih mera za održavanje finansijske stabilnosti, podizanje
privrednog rasta i podsticanje ekonomskog razvoja. Svrhe preduzetog pregovaračkog
delovanja bile su uspostavljanje trajne finansijske stabilnosti i usklađivanje rada na
postizanju održivosti rasta i razvoja.
Format G20 bio je prvi pokušaj davanja zajednički udruženog i sporazumnog,
odgovora ekonomski najrazvijenih zemalja sveta, najbrže razvijajućih zemalja i
Evropske unije na azijsku finansijsku krizu koja izbija jula 1997. na Tajlandu. Azijska
finansijska kriza ogolila je rastući stepen propustnosti državnih granica usled
globalizacije. Državne granice više zaštitno ne zatvaraju društva sprečavajući da
problemi nastali izvan dotiču građane, njihove aktivnosti, očekivanja i ustanova
unutar njih. Počevši na Tajlandu kriza je brzo u manjoj ili većoj meri zahvatila celu
Jugoistočnu Aziju. Pogodila je i Rusku Federaciju i Argentinu i Brazil. Negativno se
odrazila na celinu globalnih finansijskih tokova.
Stvarno globalna ekonomska kriza začeta je krizom likvidnosti pojedinih
banaka u Sjedinjenim Američkim Državama 2007. godine. Nastala kontrakcija
finansijskog sektora u SAD zbog globalizovanosti finansijskog trižišta pogodila je i
tržišta drugih sektora i državni budžet ove zemlje. Kontrakcija finansija iz američkog
epicentra proširila se u najkraćem roku preko granica i zahvatila celokupnu svetsku
ekonomiju postavši globalna. Skok cena nafte, skok cena hrane, opadanje privrednih
aktivnosti, porast nezaposlenosti, smanjivanje državnih prihoda od izvoza i poreza bili
su najozbiljnije posledice globalne ekonomske krize. Neodložnim su učinile poslove

4
 5

novih načina ostvarivanja zahteva za pronalaženje pravovremenih, dinamičnijih i

bržih odgovora i rešenja za goruće probleme. Zato su u tu svrhu devetnaest država
učesnica i Evropska unija u postojećoj G20, iako tada poznatoj samo užoj političkoj,
ekonomskoj i diplomatskoj eliti sveta, na predlog u ovom periodu predsednika SAD,
Džordža Vokera Buša, dogovorile da u cilju popravljanja upravljanja globalnom
ekonomskom krizom zajedničkim pronalaženjem rešenja započnu od 2008. godine
održavanje polugodišnjih sastanaka najviših predstavnika svojih izvršnih vlasti, to jest
uvođenje strukture političkog savetovanja na vrhu, odnosno "samita" Grupe 20.

Geografija Grupe 20

Devetnaest država i Evropska unija učesnice su multilateralnog diplomatskog

procesa Grupe 20 (G20)

Posle postizanja obuzdavanja širenja i produbljivanja globalne ekonomske

krize smanjena je učestalost održavanja "liderskih" samita G20. Sada jednom godišnje
predsedavajuća članica Grupom 20 organizuje i domaćin je "liderskih" samita uz
organizovanje uporednog održavanja "pratećih" samita poslovnih "lidera",
omladinskih "lidera", kao i "lidera" građanskog društva.

5
 6

1.2. Multilateralno partnerstvo Brazila, Ruske Federacije,

Indije, Kine i Južnoafričke Republike (BRICS) kao
okosnica drugog težišnog pravca pomerenja
današnjih procesa pregovaranja i posredovanja

Okosnica današnjeg drugog težišnog pravca pomeranja pregovaranja i posredovanja

jeste pregovaranje rastućih u moći među sobom radi ostvarivanja zahteva da se
njihov uticaj u globalnim poslovima uvaži, prevashodno reformom postojeće strukture
ustanova globalne vladavine.
Potrebno je razlikovati takozvani ekonomski BRICs, od diplomatskog BRICS.
Ekonomski BRICs je skraćenica (akronim), koji je prvi upotrebio 2001. Džim O'Nil
(Jim O'Neill), ekonomista Goldman Saksa (Goldman Sachs), kao simbolički izraz
menjajuće strukture globalnog ekonomskog poretka u kome ekonomsku moć
preuzimaju države izvan G7. Pružio je predviđanje da će do 2050. države BRICs
(danas je procena da će to biti do 2025.), zemlje privredno napredujuće poput Brazila,
Ruske Federacije, Indije i Kine (otuda u akronimu BRIC oznaka “s” za množinu)
postati ekonomski najdominantnije u svetskoj privredu i time najprivlačnije za
profitabilna ulaganja. Posle objavljivanja takve O'Nilove preporučene strategije
ulaganja pa do 2006, BRICs je bio predmet interesovanja savetodavane kuće
Goldman Sachs i manjeg broja entuzijasta ekonomskog prognoziranja kao i njihovih
kritičara. Oni su bili usredređeni na dokazivanje ili opovrgavanje tačnosti predviđenih
dimenzija rasta ekonomija grupe država svrstanih u tip "BRICs" (pored Brazila,
Ruske Federacije, Indije i Kine još jedanaest država prepoznato je da će imati rastuće
ekonomije, odnosno svrstano u "sledećih 11" /"Next 11 – N11). Dok su se odvijale
ovakve rasprave o budućnosti "ekonomskog BRICs" i saradnji sa i među ovim
privredama diplomatski BRIC, a potom BRICS je uspostavljen kao multilateralni
partnerski proces.
Diplomatski BRIC, danas BRICS imao je kao podlogu obrazovanja održavane
bilateralne i multilateralne veze savetovanja i usklađivanja u različitim
kombinacijama Brazila, Ruske Federacije, Indije i Kine, kao i Južne Afrike. Ruska
Federacija, Indija i Kina od 1999. godine uspostavile su savetovanja ministara
odbrana i načelnika generalštabova u formatu nazvanom RIC, redovne veze u
regionalnoj multilateralnoj Šangajskoj organizaciji za saradnju (članice su Rusija i
Kina, a Indija je posmatrač) u trilateralnom forumu IBSA (Indija, Brazil i Južna
Afrika) i kao grupu BASIC (Brazil, Južna Afrika, Indija i Kina) u Svetskoj
trgovinskoj organizaciji.
Iskustvo plodotovornosti savetovanja i usklađivanja uticalo je da 2006.
ministri inostranih poslova Brazila, Ruske Federacije, Kine i ministar odbrane Indije
održe prvi konsultativni sastanak kao grupa BRIC prilikom zasedanja Generalne
skupštine Ujedinjenih nacija (takozvano sastajanje "na marginama" sastanka drugačije
vrste). Javnost nije obratila dužnu pažnju ovom prvom koraku u uspostavljanju
diplomatskog multilateralnog partnerskog procesa BRIC. Otuda je iznenađenje i
sumnjičavost u izvodljivost izazvala izjava iz 2007. ministra inostranih poslova Ruske
Federacije, Sergeja Lavrova, da ministri inostranih poslova država BRIC nastavljaju
praksu savetovanja započetu prethodne godine, a da su predstavnici ovih država pri
regionalnim sedištima Ujedinjenim nacijama u Beču, Ženevi i Najrobiju dobili
instrukcije da se najmanje jednom u dva meseca sastaju u formatu BRIC. Nagovestio
je i skoru mogućnost uspostavljanja "samit" strukture ovoga BRIC multilateralnog
formata. Pripremna savetovanja u tom pravcu odvijala su se i među šefovima država

6
 7

ove grupe država, na primer na "marginama" sastanka Grupe 8 (Grupe 7

najrazvijenijih zapadnih država i Ruske Federacije) koji su prisustvovali kao pozvani
da učestvuju u proširenom dijalogu.
Prvi sastanak šefova država ili vlada u diplomatskom multilaterlanom
partnerskom procesu BRIC, odnosno prvi samit na samostalnom BRIC koloseku
održan je 2009. godine. BRIC godišnji samiti su okvir raspravljanja i usaglašavanja
stavova najviših predstavnika izvršne vlasti Brazila, Ruske Federacije, Indije i Kine o
pitanjima globalne ekonomije, bezbednosti, očuvanja životne sredine i stanju i
problemima u drugim oblastima. Na samitu u Saniji (Kina) održanom aprila 2011,
Brazil, Rusija, Indija i Kina primile su u sastav svog diplomatskog multilateralnog
partnerskog procesa BRIC i Južnu Afriku (South Africa, najkraće S), promenivši od
tada i skraćenicu naziva ove forme svog delovanja iz BRIC u BRICS. Svake godine
smenjuje se država ove grupe koja tokom nje upravlja radom, organizuje i domaćin je
održavanja sastanaka predstavnika država grupe na različitim nivoima i u različitim
oblicima i sektorima savetovanja i saradnje.
BRICS države teže da i samostalno multilateralno doprinesu preobražaju,
neneasilnom i sporazumnom, postojeće neodgovarajuće ustanovljene strukture
globalne vladavine u cilju postizanja demokratičnijeg i pravednijeg međunarodnog
poretka u kome će se negovati i ostvarivati vrednosti kakve su međusobno
uvažavanje, uzajamno poštovanje, legitimnost i odsustvo ograničenja za učešće u
odlučivanju ijednom zainteresovanom akteru. Nije slučajno da ovaj proces
pregovaranja rastućih u moći započinje u vreme neospornog uviđanja najtamnijeg
"lica" unipolarizma i unilateralnog delovanja, i kada je ostvarivano "predvodjenom
koalicijom voljnih", u nepoštovanju međunarodnog prava, odbijanju polaganja računa
i snošenja odgovornosti za pogrešne postupke i nanete štete drugima i legitimnosti
postojećeg međunarodnog poretka.
BRICS države se zalažu za reformu današenjeg međunarodnog organizovanja
strukturiranog 1945. godine i tokom trajanja Hladnog rata, a čije su ustanove, često i
po sastavu i po odgovornostima i pravima njihovih učesnika u utvrđivanju i donošenju
multilateralnih odluka i po delotvornosti i po legitimnosti prevaziđene mirnim
završetkom ovog međusistemskog sukobljavanja. Svojim usklađenim delovanjem
BRICS nastoji da postojeći, a zastareli instituticionalni sistem globalne vladavine,
zajednički, sporazumno i udruženo sa drugima bude preobražavan. Obrazovanje
multilateralnog diplomatskog parnerskog procesa BRICS preduzeto je u vreme kada
njegove države učesnice ekonomski napreduju, ali njihova uloga i uticaj u
oblikovanju odluka o svetskim poslovima ostaje nesrazmerna postignutoj moći.
Naredni pokazatelji rasta moći učesnica BRICS su posebno upečatljivi. Brazil
je postao veliki svetski izvoznik, država davalac zvanične razvojne pomoći, učesnik u
neposrednim ulaganjima u druge privrede i najznačajniji regionalni akter u Latinskoj
Americi. Ruska Federacija beležiti značajan ekonomski rast i državno ponašanje vodi
i predstavlja kao ponašanje odgovornog zainteresovanog (responsible stakeholder).
Indija, najmnogoljudnija demokratija u svetu, ostvaruje postojanu stopu privrednog
rasta, pokrenula je značajna ulaganja u odbranu i obrazovanje i igra značajnu ulogu u
Tihopacifičkom regionu. Kina već godinama ostvaruje ekonomski rast preko svih
očekivanja i američki je i svetski kreditor. Mada je Južna Afrika najmanje od svih
"sila u povoju" prema ma kom izdovojenom pokazatelju čvrsto je opredeljena za
multilateralizam i udruženo sporazumno preobražavanje institucionalne strukture
globalne vladavine kao i Brazil, Ruska Federacija, Indija i Kina.
Grupa BRICS usredsređena je da se mirni preobražaj institucionalne strukture
globalne vladavine započne uvažavanjem njihovih stvarnih sposobnosti iskazanim

7
 8

porastom njihvog uticaja prihvatanju uobličavanja i sprovođenju reformi u prvom

redu:
 Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), i Saveta bezbednosti kao njenog
glavnog tela odgovornog za održavanje i očuvanje međunarodnog mira i
bezbednosti,
 svetske trgovine, zaključivanjem razvojne Doha runde pregovora u Svetskoj
trgovinskoj organizaciji,
 globalnog finansijskog sistema proširenjem udela u specijalnim pravima
vučenja,
 međunarodnog valutnog rezervnog sistema tako da obezbeđuje veću stabilnost
i izvesnost i bude reprezentativan.

8
 9

2. Savremena obeležja procesa diplomatskog

pregovaranja
Znanje o diplomatskom pregovaranju služi razumevanju i objašnjavanju ove bitne
sastavnice komunikacije kao jednog od gradivnih činilaca diplomatije. Razumevanje i
objašnjenje suštine i osobenosti pregovaranja je neophodno za sticanje ključnih
pregovaračkih veština. Među njima su: puno razumevanje sopstvenih ciljeva; puno
razumevanje ciljeva drugih strana; svesnost granice ispod koje se ne ide; uočavanje
zajedničkog imenitelja za kompromis bez odustajanja od ključnih ciljeva; sklonost za
razborite ustupke; i, spremnost da se uvek dobronamerno pregovara, a da se nikada ne
laže.
Diplomatsko pregovaranje služi udruženom zajedničkom odlučivanju.
Udruženo se odlučuje ili o pitanjima od zajedničkog interesa, ili o predmetu i
posledicama nekog spora. Ciljevi udruženog zajedničkog odlučivanja, koji određuju
suštinu pregovora, su bilo postizanje prihvatljivog i sprovodivog sporazuma, bilo
postizanje sporednih učinaka. Zvanično ovlašćeni predstavnici merodavnih odlučilaca
u globalnim poslovima su učesnici diplomatskih pregovora. Diplomatsko
pregovaranje može se odvijati među svim zainteresovanim stranama. Ukoliko strane
nisu u stanju da uspostave udruženo zajedničko sporazumno odlučivanje pregovori
među njima mogu se uspostaviti uz pomoć trećih strana, koje obavljaju ulogu
posrednika (medijatora).
Najkraći odgovori na pitanje zašto se diplomatski pregovara, o čemu se
pregovara, šta su uslovi da bi se pregovori uspostavili i ko su njihovi učesnici bili bi
naredni.
1. Odgovor na pitanje zašto se vode diplomatski pregovori glasi da se pregovori
vode radi udruženog zajedničkog upravljanja i odlučivanja o međunarodnim i
globalnim poslovima, uključujući i rešavanje sporova i sukoba.
2. Odgovor na pitanje šta je predmet diplomatskih pregovora je da je to može biti
sve o čemu su zainteresovane strane, koje se međusobno priznaju i prihvataju,
spremne da udruženo zajednički odlučuju. Pregovorima se mogu menjati
postojeća pravila i obaveza, ili usvajati nova pravila i obaveza, ili utvrđivati
zajednički program mera za delovanje i rešavanje sporova i sukoba.
3. Odgovor na pitanje ispunjenosti potrebnih uslova za uspostavljanje pregovara
zainteresovanih strana je da među njima mora postojati bliskost, ali ne i
istovetnost interesa. Neminovna je nepodudarnost interesa, ali potpuna
isključivost interesa onemogućava pregovaranje. Kada se interesi strana
isključuju cilj postizanja svima prihvatljivog i sprovodivog sporazuma
udruženim zajedničkim upravljanjem i odlučivanjem je neostvarljiv.
4. Odgovor na pitanje ko su učesnici pregovora je da je to svako koga neko drugi
prihvata da sa njim udruženo zajednički odlučuje.
Najopštije zaključak iz ovih posebnih odgovora je da pregovaranje u
diplomatiji predstavlja sastavnicu komunikacije (opštenja) kao jednog od njenih
gradivnih činilaca. Pregovaranje je jedan od bitnih diplomatskih procesa. Njime se
grade i održavaju diplomatski sistemi kao konstitucionalizovano upravljanje i
udruženo zajedničko odlučivanje merodavnih jedinica ovog sistema. Stoga se
pregovaranje najkraće može odrediti kao jedan od diplomatskih procesa, ili kao
osobeni metod diplomatije. Zbog toga pregovaranje nikako ne može biti izjednačeno

9
 10

sa celom diplomatijom ni kao ustanovom, niti kao praksom, niti poistovećeno sa

sistemima diplomatije i diplomatskim sistemima.
Budući da je sastavnica komunikacije (opštenja), koja je jedan od gradivnih
činilaca diplomatije, pregovaranje je nužno razumeti i radi suštinskog shvatanja tog
gradivnog činioca diplomatije. Pokazivanje opreza u određivanju pregovaranja je
neophodno jer mu se često neispravno određuje položaj u diplomatiji. Često se
pregovaranje izdvaja i kao ključno sredstvo ili metod diplomatije, ali se i poistovećuje
sa diplomatijom u celini. Takvo izjednačavanje, kakvo, na primer, pokazuje odrednica
diplomatije kao «vođenja međunarodnih poslova putem pregovora», je pogrešno.
Sličan oprez je nužno imati i u razumevanju suštine pregovaranja. Pregovaranje je
proces, a ne jednokratan čin. Međutim, svaki slučaj pregovora nije i pregovarački
proces. Pregovarački proces je posebno uređenje odvijanja procesa pregovaranja,
najčešće velikog broja učesnika, ili mnogo zainteresovanih strana, u kome su ulozi
izuzetno visoki jer se tiču temeljnih načela njihovih odnosa i samih identiteta strana.

4.1. Formati diplomatskih pregovora

Diplomatski pregovori mogu biti vođeni u bilateralnom formatu (dvostrani

pregovori) ili multilateralnom formatu (višestrani pregovori).
1. Bilateralni pregovori mogu biti ad hoc (jednokratni). Ovi pregovori se
održavaju samo u svrhu jednokratnog odlučivanja. Pregovori mogu biti
uspostavljeni i kao povremeni radi odlučivanja u određenim vremenskim
razmacima, ili redovni radi stalnog savetovanja, usklađivanja i donošenja
odluka.
Prema nivou predstavljanja učesnika bilateralni pregovori bilo da su ad hoc, bilo
da su povremeni, ili redovni mogu biti pregovori na vrhu, samiti ili egzekutivni
pregovori najviših predstavnika izvršne vlasti (šefovi država ili šefovi vlada), ili
pregovori ovlašćenih predstavnika (reprezentativni).
2. Bez obzira da li je odabrano da se upravljački odlučuje jednokratno,
povremeno ili redovno pregovori se mogu odvijati i u multilateralnom
(višestranom) formatu bilo da su njihovi učesnici predstavljeni na
najvišem nivou (samiti, egzekutivni pregovori) ili na nivou ovlašćenih
predstavnika (reprezentativni međunarodni pregovori).
3. Diplomatski pregovori mogu biti i u bimultilateralnom i u plurilateralnom
formatu.
3.1. Bimultilateralne pregovore vode dve međunarodne ustanove (na primer
EU-ASEAN kao ASEM) bilo na najvišem nivou (Samiti EU-ASEAN,
Samiti ASEM) ili na nivou ovlašćenih predstavnika (Sastanci predstavnika
Komisije EU i političkih direktora država članica ASEAN-a u formatu
ASEM) kao i jedna međunarodna ustanova (EU) i neka država (Ruska
Federacija) bilo na najvišem nivou (Samiti EU-Ruska Federacija) ili na
nivou ovlašćenih predstavnika. Kada su učesnici međunarodnih pregovora
dve međunarodne ustanove ili međunarodna ustanova i država moglo bi
se, radi preglednosti razlikovanja, govoriti o plurilateralnim pregovorima.
3.2. Ukoliko jedna međunarodna ustanova ili država, ili više država vode
pregovore sa jedinicom koja je prihvaćena kao međunarodnih učesnik, a
nije država, već je, na primer, međunarodna nevladina organizacija, ili
nacionalna nevladina organizacija, ili firma, onda se može govoriti o
polilateralnom fomatu diplomatskih pregovora.

10
 11

4. Diplomatski pregovori mogu se odvijati i u formatu neposrednih

(direktnih) pregovora bilo dve (bilateralni, bimultilateralni) bilo više strana
(multilateralni, plurilateralni) , ili posredovanih (medijatizovanih) pregovora.
Posredovani (medijatizovani) pregovori su nužni kada učesnici ili strane koje
moraju da pristupe zajedničkom odlučivanju radi udruženog upravljanja
određenom stvari ili pitanjem bilo da ih je dve (bilateralni, bimultilateralni) ili više
(multilateralni, plurilateralni i plurilateralni), mogu to da učine samo uz pomoć
treće strane koja je posrednik (medijator) koji preuzima upravljanje procesom
njihovog pregovaranja.
Posrednik (medijator) može biti nevladina organizacija, neformalna grupa,
društvena ustanova ili pojedinac (nevladini, nezvanični posrednici ili
posrednici drugog, trećeg i četvrtog koloseka); država, ili međunarodna
organizacija (vladini posrednici ili zvanični posrednici prvog koloseka), ili
više država ili više međunarodnih ustanova, ili više država i više
međunarodnih organizacija (višestrani posrednik zvaničnog ili prvog
koloseka). Posrednik može biti i kompozitni kada je sastavljen od nedržavnih
učesnika, predstavnika država i predstavnika međunarodnih ustanova.
Posrednik može biti sastavljen od učesnika više koloseka i istovremeno se
ostvarivati i na više koloseka).

4.1.1 Uobičajena predstava o pregovorima i stvarna slojevitost procesa

diplomatskog pregovaranja

UOĆAVANA FORMALNA RAVAN DIPLOMATSKOG PREGOVARANJA

1. Diplomatsko pregovaranje nikada se ne odvija samo «oči u oči», «za okruglim

stolom» («zelenim stolom»), «lice u lice» (face-to-face) među ovlašćenim
predstavnicima strana koje učestvuju, nego se ostvaruje i «prećutno» (tacit
bargaining). «Prećutno» pregovaranje odvija se bez neposrednog susreta
predstavnika uključenih, kao i zainteresovanih strana, tako što one svojim

11
 12

jednostranim činjenjima izlaze u susret jedne drugima. Preduzimanim

radnjama one preuzimaju kretanje ka nalaženju zajednički prihvatljivog
sporazuma koji ne mora biti ozvaničen u pisanom obliku. Postupnim susretnim
činjenjima strane su praktično napravile sporazum koga se pridržavaju.
Obavezivanje na ovaj način proizvodi učinke koji su nalik učincima
sporazuma postignutih pregovorima.
2. Pregovarači (ovlašćeni predstavnici) strana učesnica diplomatskih pregovora
nikada ne vode pregovore samo u jednoj ravni, odnosno ne ostvaruju samo
razmene između sebe. Nijedan ovlašćeni predstavnik ne predstavlja jednu
jedinstvenu interesnu stranu. Posledično, ishod procesa diplomatskog
pregovaranja nikada ne zavisi samo od pregovaračkog delovanja ovlašćenih
predstavnika strana i onoga što se dešava u formalnom okviru procesa
pregovora među njima.
2.1. Pregovori se uvek istovremeno odvijaju na dve ravni. Jedna je, spoljna
međunarodna ravan. Nju obrazuju razmene među ovlašćenim
predstavnicima učesnika pregovora. Druga je domaća, unutrašnja
ravan. Tu ravan čine razmene ovlašćenih predstavnika strana u
pregovorima sa različitim delovima sopstvene vlade, zvaničnim
ustanovama, zainteresovanim grupama i pojedincima koje
predstavljaju.
2.2. Ishod diplomatskih pregovora zbog toga je pod bitnim uticajem
unutrašnjih odnosa i politika svake učesnice pregovaranja ( takozvano
pregovaranje na dve ravni).
2.3. Često od odnosa ovlašćenih predstavnika sa unutrašnjim učesnicima same
strane koje predstavljaju zavisi tok i ishod pregovora. Pregovaračima je
nekada teže da ubede stranu koju predstavljaju da je postignuti
sporazum ili sporazum u izgledu u njenom interesu, odnosno da
sporazum koji je na vidiku nije u interesu strane koju predstavljaju.
Donja slika predstavlja slojevitost razmena kada se u obzir uzima
stvarno postojeći važan uticaj unutrašnjih odnosa svake strane
(unutrašnje politike) na ono što se dešava u formalnom okviru
diplomatskih pregovora.

4.1.2. Međuticaji u pregovorima na dve i više ravni

4.1.2.1. Prvi je Robert Patnam (Robert Putnam) 1988. ostvario objašnjenje ishoda
pregovaranja iz ugla preplitanja unutrašnje i međunarodne politike
A. Uočivši problem neopovezanosti institucionalnog neoliberalizma kao sistemske
teorije i teorija unutrašnje politike
B. Zaključuje da je potrebno otkloniti ovaj problem povezivanjem međunarodne i
unutrašnje politike
C. Uviđa da su pregovarači "igrači na dve ravni"
"Ravan I": pregovaranje među pregovaračima koje vodi nacrtu sporazuma
"Ravan II": raspravljanje u unutrašnjoj sredini da li prihvatiti ili ne nacrt
ugođenog sporazuma
Proces potvrđivanja (proces ratifikacije) odlučujuća je teorijska sveza
"Ravni I" i "Ravni II"
Određivanje "dobitnog skupa" (win-set)
Za "telo" date Ravni II dobitni skup čine svi mogući sporazumi
u ravni I koji mogu "pobediti" odnosno steći neophodnu većinu

12
 13

među svim obrazovanim grupama koje je čine kada se odlučuje

ili za ili protiv.
Kada je "dobitni skup" širi izglednije je postizanje sporazuma u
Ravni I
Odnosna širina (veličina) određenog "dobitnog skupa" utiče na preraspodelu
udruženih dobiti međunarodnim pregovaranjem
• Svaki "dobitni skup" oblikovan je:
– Sklonostima i koalicijama u Ravni II
– Ustanovama Ravni II (postupci ratifikacije)
– Strategijama pregovarača u Ravni I
• Postupci (procedure) ratifikacije najčešće su ovlašćenje (zaduženje)
parlamenata, ali ne i nužno i jedino njihove
Građani (referendumi)
Javno mnjenje i određeni delatnici isturajući ili braneći
svoje interese mogu odigrati presudnu ulogu u onemogućavanju
ratifikacije sporazuma
• Posledice neratifikovanja sporazuma postignutog u Ravni II
a) Dobrovoljno odustajanje (sebično ponašanje slično Zatvorenikovoj
dilemi)
b) Nevoljno odustajanje (kada delatnik nije u stanju da ostvareni
sporazum pretvori u konačnu pogodbu zbog neuspeha ratifikacije)

Tabla II: Unutrašnja ravan

Tabla II: Unutrašnja ravan

TABLA II

TABLA II

TABLA I
MEĐUNARODNA RAVAN

4.1.2.2. Pregovori se istovremeno odvijaju i na tri ravni.

Jednu, međunarodnu, obrazuju razmene sa ovlašćenim predstavnicima
drugih učesnika.

13
 14

Drugu, institucionalnu, čine razmene sa ovlašćenim telima i

predstavnicima međunarodnih ustanova, uključenim, zainteresovanim
ili ovlašćenim da se bave određenim pitanjem, problemom, sporom ili
sukobom.
Treću, unutrašnju, predstavljaju razmene sa različitim delovima vlade,
zvaničnim ustanovama, zainteresovanim grupama i pojedincima same
strane koje predstavljaju tako da je ishod međunarodnih pregovora pod
značajnim uticajem odnosa, delovanja i interesa međunarodnih
ustanova i unutrašnjih odnosa i politika svake učesnice pregovaranja na
tri ravni. Ishod pregovora zavisi od podudaranja prihvatljivosti
sporazuma u sve tri ravni.
4.1.2.3. Pregovori se istovremeno odvijaju i na četiri ravni.
Jednoj, međunarodnoj, sa ovlašćenim predstavnicima ostalih učesnika.
Drugoj, institucionalnoj, sa ovlašćenim telima i predstavnicima
međunarodnih ustanova, uključenim, zainteresovanim ili ovlašćenim
da se bave određenim pitanjem.
Trećoj, unutrašnjoj, sa različitim delovima vlade, zvaničnim
ustanovama, zainteresovanim grupama i pojedincima same strane koje
predstavljaju.
Četvrtoj, socijetalnoj, ili intermestičnoj ravni sa raznim nevladinim
organizacijama, interesnim i epistemološkim koalicijama društva,
društvenim kampanjama i pokretima, sredstvima javnog obaveštavanja
(medijima), kao i zainteresovanim i uticajnim pojedincima. Ishod
diplomatskih pregovora na četiri ravni pod značajnim je uticajem
odnosa, delovanja i interesa međunarodnih ustanova, unutrašnjih
odnosa i politika svake učesnice i vrednosti, znanja, interesa i ciljeva
različitih društvenih skupina.

4.2. Ciljevi diplomatskih pregovora

1. Dva su cilja zbog koji se preduzimaju diplomatskih pregovori kao proces
udruženog zajedničkog upravljanja i odlučivanja
1.1. Prvi cilj diplomatskih pregovora je postizanje sporazuma kao zajednički
usvojene odluke ili niza odluka o udruženom upravljanju.
1.2. Drugi cilj diplomatskih pregovora je postizanje sporednih učinaka, a ne
zajedničke odluke o udruženom upravljanju. Sporedni učinci zbog
kojih se pregovara mogu biti prikupljanje informacija, propagiranje
sopstvenih gledišta, dobijanje na vremenu, kao i opravdavanje
prelaženja sa koloseka pregovaranja na kolosek prinude i nasilja
(«zatvaranje prozora diplomatiji»).
2. Budući da je cilj pregovaranja postizanje sporazuma kao zajedničke usvojene
odluke ili skupa odluka o udruženom upravljanju najbitnije je za preduzimanje
diplomatskih pregovora razlikovati četiri tipa sporazuma. Oni suštinski
proističu iz različitih uslova koje čine pregovaranje potrebnim. Tok, dinamika
i ishodi procesa pregovaranja su različiti u postizanju svakog od tih tipova
sporazuma.
3. Tipovi sporazuma ili zajednički usvojenih odluka o udruženom upravljanju
prema vrsti odluka su:
3.1. sporazumi o produžavanju postojećih sporazuma (extension agreements)
3.2. sporazumi o sređivanju odnosa (normalization agreements)

14
 15

3.3. sporazumi o preraspodeli (redistribution agreements)

3.4. sporazumi o novinama (innovation agreements).

4.2.1. Načini postizanja ciljeva diplomatskih pregovora

1. Bilo da je cilj sporazum formalan (zvaničan sporazum) ili saglašavajući (prećutan),

ili je cilj ostvarivanje sporednih učinaka sva tri cilja postižu se razmenama:
1.1. informacija,
1.2. predloga i protiv predloga,
1.3. zahteva i protivzahteva,
1.4. ustupaka i protivustupaka

2. Kako se ovim razmenama postiže cilj? Postiže se spajanjem neistovetnih

vrednosti u zajedničke odluke radi udruženog upravljanja o kojima se strane
(učesnici) slažu.

3. Odvijanje svih razmena zavisi od pregovaračkih politika učesnika međunarodnih

pregovora. Dva su krajnja ili oprečna tipa politika pregovaranja, prema
razvrstavanju Harolda Nikolsona. Jedan tip politike pregovaranja je ratnička
ili herojska. Drugi tip je trgovačka ili merkantilna politika pregovaranja.
Dve krajnosti razlikuju se presudno po načinu poimanja pregovaranja i
ciljevima koje posledično postavljaju pregovaračkim politikama. Pobornici
dve nesamerljive pregovaračke politike biraju, zbog oprečnog opredeljivanja
prema dve ključne odrednice pregovaranja, različite strategije i taktike
pregovaračkog postupanja ili strategije i taktike pregovaranja. Danas se
najčešće ove dve politike pregovaranja pokrivaju pravljenjem razlika između
takmičarskog (kompetitivnog) i saradničkog (kooperativnog) načina
pregovaranja.

Nikolsonovo razlikovanje oprečnih pregovaračkih politika na osnovu određivanja

prema ključnim odrednicama pregovaranja

Ratnička ili herojska pregovaračka Trgovačka ili merkantilna

politika
Poimanje pregovora
Pregovori su istovetni vojnom poduhvatu
Cilj pregovaračke politike
Opipljivo, jasno i isključivo ostvarivanje
samo svojih interesa pobedom nad
ostalim učesnicima korišćenjem
«mudrih» strategija i taktika
pregovaračka politika
Poimanje pregovora
Pregovori su istovetni uzajamno korisnoj
razmeni
Cilj pregovaračke politike
Nalaženje najmanjeg zajedničkog
imenitelja različitih interesa

4.3. Sastavnice procesa diplomatskog pregovaranja

1. Dijalog (iznošenje informacija; predloga i protivpredloga)

2. Rasprava (iznošenje zahteva i protivzahteva)

15
 16

3. Donošenje odluka ili odlučivanje (iznošenje predloga rešenja i protivpredloga

rešenja; razmena ustupaka; uobličavanje sporazuma / odluke; usvajanje
sporazuma / odluke; potvrđivanje sporazuma / odluke; sprovođenje sporazuma
/ odluke; praćenje sprovođenja sporazuma /odluke).
Način da se olakša pojmljenje, razumevanje, a često i objašnjavanje i
predviđanje procesa međunarodnog pregovaranja, od pokretanja do okončanja
sprovođenjem i nadziranjem sprovođenja sporazuma, jesu misaone mape analize ili
takozvani modeli procesa pregovaranja.
Postoje slojevitiji modeli i jednostavniji modeli. Slojeviti modeli uključuju
veliki broj varijabli. Jednostavni modeli rade sa neuporedivo manjim brojem
promenjivih. Najjednostavniji model, misaona tvorevina napravljena da olakša
razumevanje toka procesa pregovaranja od njegovog početka i uslova i odluka koji su
za to neophodne do završetka procesa, i uslova i činilaca koji omogućavaju
zajedničko donošenje odluke ili usvajanje sporazuma i njegovo sprovođenje, je
Cartmanov i Bermanov trofazni pravolinijski model procesa pregovaranja.

4.3.1. Trofazni pravolinijski analitički model procesa pregovaranja

1. Dijagnostička faza ili faza «predpregovaranja»

1.1. utvrđivanje potrebe i spremnosti da se pregovara i ko da pregovara
1.2. uređivanje pregovaranja
1.2.1. o čemu se pregovara (dnevni red - tačke i redosled)
1.2.2. kako će se pregovarati (procedura)
1.2.3. format (neposredno ili preko posrednika, dvostrano ili
višestrano)
1.2.4. mesto pregovaranja
1.2.5. nivo i sastav učesnika (ovlašćenih predstavnika, opunomoćenika
pojedinačno ili grupno /delegacija/)
1.2.6. vreme početka i dužina trajanja pregovora.

2. Faza formule (utvrđivanje okvira rešenja ili potke odluke), uz oprez da se formula
ili jednačina postizanja sporazuma, različito nazivana u praksi ne sme
poistovećivati sa okvirnim sporazumom koji je oblik rezultata pregovaranja
2.a. induktivni put postizanja sporazuma (korak po korak putem uzajamnih
kompromisa ili razmene ustupaka oko pojedinih pitanja)
2.b. deduktivni put postizanja sporazuma (prvo utvrđivanje opštih načela ili
formule koja pokriva sva pitanja podložna rešenju i razrađuje se
primenom na pojedinosti)

3. Faza pojedinosti (detalja) ili izrade prihvatljivog i sprovodivog sporazuma

3.1. prihvatanje sporazuma
3.2. odbijanje sporazuma
3.3. produžavanje pregovora
Uloga vremena postaje ključna varijabla u ovoj fazi (održavanja tempa
pregovora zavisi od stvarnih i ostvarivih uslova koji se mogu pomoći
sa tri vrste rokova: veštačkim, simboličkim i praktičnim) kako bi se
napravio pokretački trenutak ili vremenski zamajac i ušlo u završno
vreme pregovora.

16
 17

3. Nove prakse multilateralne diplomatije

Multilateralizam je gradivna ustanova diplomatskog sistema. Temeljeća je ne samo za
konstitucionalizaciju međunarodnog sistema, odnosno sistema suverenih nacionalnih
država (Ruggie, 1992), već i globalnog sistema. Globalni sistem pored država
obrazuju uzajamna delovanja država i različitih delatnika globalnih poslova kako
unutar države (državnih delatnika), tako i nedržavnih preduzetnika i delatnika
zainteresovanih za upravljanje intermestičnim poslovima budući ih se odluke o njima
tiču jer ih neposredno pogađaju, a u stanju su da doprinesu uspehu njihovog
sprovođenja, ili ometu njihovo izvršavanje.
Diplomatski sistemi istorijski se uspostavljani višestrano postignutim
mirovnim sporazumima ili sporazumima o zajedničkim vrednostima, pravilima,
obavezama i načinima uređivanja odnosa udruženim odlučivanjem putem pregovora
merodavnih učesnika zajedničkih poslova. Mirovnim kongresima i konferencijama,
kao i višestrani skupovima izgrađeni su diplomatski sistemi moderne Evrope i
diplomatski sistemi savremenog sveta tokom XX veka. Multilateralna diplomatija je
od Saborskog pokreta na razmeđu srednjevekovlja i modernosti uspostavljena kao
ustanovljavajuća (konstitucionalizujuća) za međunarodni poredak. Danas je
multilateralna diplomatija konstitucionalizujuća i za globalni poredak jer obezbeđuje
udruženo odlučivanje konsenzusom u višestranim pregovorima i ostvarivanje
subsidijarnosti.
Ključni multilateralni skupovi u uspostavljanju istorijskih diplomatskih
sistema bili su: kongres u Kato Kambreziju 1559; Vestfaski kongresi (kongresi u
Minsteru i Osnabriku u pokrajini Vestfaliji Svetog rimskog carstva Nemačke
narodnosti) od 1644. do 1648; zatim kongresi u Utrehtu i Raštatu (1713; 1715); Bečki
kongres (suštinski započet bez zvaničnog otvaranja rada septembra 1814. godine, a
završen 9. juna 1815. godine među čijim rezultatima su i prva kodifikacija prava
diplomatskih odnosa suverenih država sadržana u Bečkom pravilniku o rangu
diplomatskih predstavnika); Pariska konferencija mira 1919-1920. godine koja
ustanovljava i organizaciju kolektivne bezbednosti (pročitati Stefanović-Štambuk,
2008: 90-96); Konferencija mira u Parizu 1946. godine i Pariski samit Konferencije o
bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS) od 19. do 21. novembra 1990. godine na
kome je zvanično okončan Hladni rat u Evropi i sporazumno utvrđeni ciljevi
upravljanja stvaranjem novog poretka na kontinentu posle razdoblja sukobljavanja.

3.1. Određenje, svrhe i funkcije multilateralne diplomatije

Multilateralna diplomatija je vid istovremenog zvaničnog opštenja (ali i nezvaničnih u

potporu ili radi ometanja) u cilju sporazumevanja i skupnog odlučivanja više od dve
merodavne strane, uključujući i pojedinačna dvostrana opštenja među svakim parom i
među nekoliko njih. Multilateralna diplomatija služi udruženom sporazumnom
upravljanju pitanjima i poslovima koje ni jednostrano, ni dvostrano ne mogu ostvariti
učesnici globalnih poslova, već samo zajedno dajući legitimnost potrebnu za
sprovođenje zajednički postignutih odluka.
Posledično najbitnije svrhe multilateralne diplomatije predstavljaju:
1. prikupljanje, sabiranje i širenje informacija,
2. zajednički projekti

17
 18

3. zajedničko upravljanje sporazumevanjem

4. udruženo upravljanje spoljnom sredinom
5. uticanje na ponašanja i delovanja
6. dobijanje uzajamno korisnih sporazuma
7. unutrašnja pitanja
8. reagovanje
9. rutina
10. idealizam zajednice.
Izdvajanje funkcija multilateralne diplomatije, kao i diplomatije uopšte, zavisi
od teorijskog zaleđa njihovog razumevanja.
Realističke teorije objašnjavajući međunarodnu politiku kao nešto više od
puke borbe za moć ističu kao funkciju multilateralne diplomatije ostvarivanje sebičnih
interesa države.
Racionalističke (liberalne) teorije, zbog naglašavanja da je razborito
ostvarivanje koristi i obezbeđivanje postojanosti uzajamno korisne saradnje,
razvijanje međunarodne odgovornosti i rešavanje problema usklađivanja
(koordinacije) zajedničkog rada (kolaboracije), suštinu međunarodne politike
određivaće kao funkciju multilateralne diplomatije internacionalizovanje upravljanja i
time legitimizovanje («pozakonjenje») međunarodnih pravila i odluka.
Socijalni konstruktivizam, posebno struje usredsređene na uspostavljanje
pravila, određivaće kao funkcije multilateralne diplomatije konstitucionalizovanje
globalne politike, legitmizaciju odluka donetih udruženim sporazumevanjem i
sauspostavljanje uzajamno odgovornih delatnika i odlučilaca globalnog društva.

3.2. Strukture multilateralne diplomatije

Različite su strukture današnje multilateralne diplomatije. Uobičajeno se

raznolika strukturiranost višestranog sporazumnog odlučivanja pogrešno sužava
poistovećujućim svođenjem multilateralne diplomatije na brojne međuvladine
(međunarodne) organizacije. Skraćenice naziva jedinica ove strukture liče na «alfabet
supu».
Višestrani sistem diplomatije Ujedinjenih nacija brojnošću skraćenica naziva
mnoštva specijalizovanih ustanova i komisija, poput UN, UNOG, UNOV, UNON,
ECA, ECE, ECLAC, ESCAP, ESCWA, UNHCR, UNICEF, UNCTAD, ITC, UNDP,
UNEP, UNHSP-UN-Habitat, UNODC, UNFPA, UNPWA, WFP, OHCHR, UNOPS,
UNU, UNIDIR, UNITAR, UNICRI, UNRISD, ILO, FAO, UNESCO, WHO, WBG
(IBRD, IDA, IFC, MIGA, ICSID), IMF, ICAO, IMO, ITU, UPU, WMO, WIPO,
IFAD, UNIDO, odvodi na stranputicu poistovećivanja multilateralne diplomatije sa
tek jednom njenom strukturom koju čine višestrane međunarodne vladine
organizacije.
Višestrane međuvladine organizacije nisu samo univerzalne prema članstvu i
obrazovane radi upravljanja poslovima u određenoj oblasti bila to kolektivna
bezbednost, slobodna plovidba okeanima ili kultura, obrazovanje. Brojne su i
regionalne vladine organizacije. Mogu ih obrazovati vlade država samo jednog
regiona ili pojedine države u određenom regionu ili vlade države više regiona, na
primer transatlantskog (Organizacija Severnoatlantskog ugovora – NATO),
prekoatlantskog, evropskog i azijskog (Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi
– OSCE), Jugoistočne Azije (Udruženje država Jugoistočne Azije – ASEAN), cele
Afrike (Afrička unija – AU), nekadašnje republike jedne savezne države, ali ne sve

18
 19

(Zajednica nezavisnih država – CIS), više država evropskog kontinenta (EU), više
država podregiona kakav je Zapadna Evrope (Zapadnoevropska unija – WEU).
Ustanovljenje višestranog delovanja ostvaruje se radi udruženog upravljanja vlada
država iz različitih regiona određenim poslovima u pojedinim oblastima poput
proizvodnje nafte ili kafe.
Najstarija struktura multilateralne diplomatije su jednokratni (ad hoc)
višestrani pregovarački skupovi, istorijski nazivani kongresima, kasnije
konferencijama. Početno je razlika između kongresa i konferencija pravljena prema
značaju razmatranih pitanja i nivou predstavljanja. Kada su pitanja bila izuzetno
važna, poput zaključivanja mira, a učesnici bili najviši predstavnici izvršne vlasti onda
su takvi skupovi nazivani kongresima. Ukoliko su razmatrana pitanja smatrana manje
važnim, a predstavljanje bilo na nivou ministara, ambasadora ili opunomoćenih
diplomatskih predstavnika ili stručnjaka višestrani skupovi su nazivani
konferencijama. Vremenom je ovakvo razlikovanje prestalo da se pravi i s njim je
potpuno prekinuto u XX veku.
Jednokratni višestrani pregovarački skupovi uspostavljaju se radi višestranog
uređivanja jednog pitanja ili grupe povezanih pitanja više učesnika globalnih poslova
bili oni geografski povezani ili ne, kao i među onima kojim mogu biti samo unutar
nekog dela jedinog regiona, ali i celog regiona, takođe, i između jedinica dva ili više
regiona, ili među ustanovama obrazovanim u regionima ili velikog broja jedinica
međunarodnog opštenja. Danas su najčešće globalne jednokratne višestrane
diplomatske strukture globalne konferencije posvećene, na primer, ljudskim pravima,
položaju žena, razvoju, pravima deteta, zaštiti životne sredine.
Višestrano diplomatsko predstavljanje, opštenje i udruženo upravljanje može
biti trajno organizovano. Takve strukture su pregovarački procesi. Pregovarački
procesi često ne uspostavljaju posebna stalna tela delujuća između pregovaračkih
sastanaka svih učesnika. Povremeni višestrani pregovori svih učesnika u
pregovaračkim procesima utvrđuju obaveze i mere koje učesnici moraju ostvarivati
jednostrano, dvostrano i višestrano, dok se zavisno od ispunjenosti preuzetih dužnosti
dodatne obaveze, mere i zadaci utvrđuju pregovorima na povremenim posebno
dogovorenim zajedničkim sastancima, iako se oni ne moraju održavati u unapred
predviđenim redovnim razmacima. Tipičan oblik ove strukture višestrane diplomatije
bio je proces započet Konferencijom o bezbednosti i saradnji u Evropi od 1975.
godine.
Strukturu današnje multilateralne diplomatije čine i međunarodni režimi (na
primer svetske trgovine – GATT; zabrane širenja nuklearnog naoružanja – NPT;
konvencionalnog razoružanja u Evropi – CFE) sa ili bez posebnih obrazovanih stalnih
tela koja deluju između sastanka svih učesnika.
Trajne višestrane ustanove kao poseban oblik strukture višestrane diplomatije
mogu obrazovati kako vlade država (na primer Organizacija američkih država – OAS;
Organizacija Ujedinjenih nacija – OUN; Organizacija Severnoatlantskog ugovora –
NATO; Organizacija izvoznica nafte – OPEC; Udruženje država Jugoistočne Azije –
ASEAN); tako i najviši predstavnici izvršne vlasti (na primer samiti G7, danas G8;
samiti G 20), predstavnici zakonodavne vlasti (Interparlamentarna unija), predstavnici
regionalnih i lokalnih vlasti, kao i nevladini delatnici globalnih poslova (crkve,
univerziteti, nevladine organizacije, transnacionalne korporacije). Svetski ekonomski
forum (World Economic Forum – WEF) i Svetski socijalni forum (World Social
Forum – WSF) ili takozvana Porto Alegre platforma, su među najpoznatijim oblicima
trajnih višestranih ustanova nevladinih delatnika.

19
 20

Najčešće se uspostavljanje trajnih višestranih oblika multilateralne diplomatije

pripisuje potrebi ostvarivanja bezbednosti. Organizacija ujedinjenih nacija («Mi
narodi) univerzalnog članstva osnovana 1945. godine ishod je procesa suočavanja sa
neophodnošću učešća svih država u skupnom (kolektivnom) očuvanju svetskog mira i
bezbednosti.
Početkom procesa stvaranja Ujedinjenih nacija smatra se 14. avgust 1941.
godine kada su predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt i predsednik vlade
Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske izdali Zajedničku deklaraciju
o načelima izgradnje sveta posle Drugog svetskog rata koja je poznata kao Atlantska
povelja. Deklaracija Ujedinjenih nacija od 1. januara 1942. godine, zajednička izjava
26 savezničkih država u ratu protiv Nemačke, Italije, Japana i njihovih saveznika
potvrdila je ciljeve i načela organizacije posleratnog sveta sadržane u Atlantskoj
povelji. Četvorna konferencija u Dambarton Ouksu od 21. avgusta do 7. oktobra
1944. godine bila je posvećena pregovorima o uspostavljanju okvira posleratne
međunarodne organizacije kolektivne bezbednosti. Konferencija na vrhu predsednika
SAD Ruzvelta, premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila i glavnokomandujućeg
Sovjetskog Saveza Josifa Visarionoviča Staljina u Jalti na Krimu od 4. do 11. februara
1945. godine bila je okvir pregovora u kojima je, između ostalog, odlučeno da se
konferencija o uspostavljanju nove organizacije bezbednosti svih savezničkih država
Ujedinjenih nacija sazove u San Francisku i započne rad 25. aprila 1945. godine.
Višestrani proces pregovaranja o uspostavljanju nove višestrane ustanove za
očuvanje međunarodnog mira u bezbednosti u San Francisku (SAD) od 25. aprila do
25. juna 1945. godine zvanično je nazvan Konferencija Ujedinjenih nacija o
međunarodnoj organizaciji (UNCIO). Rezultat pregovaračkog rada u ovom okviru
bila je izrada i usvajanje teksta Povelje Organizacije Ujedinjenih nacija. Tekst Povelje
zvanično je potpisan na kraju zasedanja UNCIO 26. juna 1945. godine. Povelja je
stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine.
Zbog neuspeha svih do danas činjenih pokušaja temeljne izmene (revizije)
Povelje koje su nužne za ostvarenje neporecivo neophodnih reformi Organizacije
Ujedinjenih nacija, često je njeno izdvajanje kao dokaza slabosti multilateralizma i
multilateralne diplomatije u upravljanju kolektivnom bezbednošću. Međutim,
prenaglašavanje teškoća preobražaja Ujedinjenih nacija i njene nedovoljne
delotvornosti u ostvarivanju kolektivne bezbednosti oslonjeno je na poistovećivanje
multilateralne diplomatije sa sredstvom rešavanja problema, umesto uočavanja da je
jedna od njenih svrha sporazumno uspostavljanje načela, pravila, obaveza, merila i
vrednosti saradnje.
Nasuprot izdvajanim slabostima višestrane diplomatije kolektivnog
upravljanja svetskim mirom i bezbednosti danas se ističe značaj višestranih
međuvladinih organizacija za saradnju. Njihov broj se povećava, oblasti u kojima se
uspostavljaju se umnožavaju, a regionalna gustina raste.
Arapska liga (Liga arapskih država, en. Arab Ligue, fr. Ligue Arab) jedan je
od starijih oblika ovakve vrste strukturiranja višestranih vladinih organizacija.
Arapska liga osnovana je 22. marta 1945. Ciljevi su joj: podsticanje ekonomske,
društvene, političke i vojne saradnje, posredovanje u sporovima i predstavljanje
arapskih država u određenim međunarodnim pregovorima. Članice Arapske lige su:
Alžir, Bahrein, Komori, Džibuti, Egipat, Irak, Jordan, Kuvajt, Liban, Libija,
Mauritanija, Maroko, Oman, Palestina, Katar, Saudijska Arabija, Somalija, Sudan,
Sirija, Tunis, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jemen. Sedište joj je u Kairu (Egipat), a
domna stranica na Internetu je na adresi: www.arableagueonline.org.

20
 21

Evropsko udruženje slobodne trgovine (European Free Trade Association –

EFTA) stvoreno je 3. maja 1960. u cilju podsticanja širenja slobodne trgovine
ukidanjem carina i izvoznih kvota među državama članicama koje su je osnovale.
Danas, posle pristupanja više država EFTA Evropskim zajednicama, a potom
Evropskoj uniji, u članstvu su: Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska. Sedište je u
Ženevi (Švajcarska), a adresa njene domne stranice na Internetu je: www.efta.int.
Jedna od izuzetno značajnih višestranih međuvladinih organizacija za saradnju
ustanovljena 14. septembra 1960. godine je Organizacija zemalja izvoznica nafte –
OPEC (Organization of Petroleum Exporting Countries, en. OPEC; fr. OPEP). Cilj
ove organizacije je stabilizacija tržišta nafte i utvrđivanje svetskih cena nafte
kontrolisanjem njene proizvodnje. Članice OPEC-a su: Alžir, Indonezija, Iran, Irak,
Kuvajt, Libija, Nigerija, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati,
Venecuela. Sedište OPEC je u Beču (Austrija), a adresa domne stranice na Internetu
je www.opec.org.
Među duže postojećim oblicima višestranih vladinih organizacija za razvijanje
saradnje je i Udruženje država Jugoistočne Azije – ASEAN (Association of Southeast
Asian Nations, en. ASEAN, fr. ANSEA). Organizacija je obrazovana 8. avgusta 1967.
u cilju: podsticanje ekonomske, društvene i kulturne saradnje i razvoja država regiona
Jugoistočne Azije. Članice su: Brunej, Kambodža, Indonezija, Laos, Malezija,
Mijanmar (Burma), Filipini, Singapur, Tajland i Vijetnam. Sedište ASEAN-a je u
Džakarti (Indonezija), a adresa domne stranice na Internetu je: www.asean.or.id.
Karipska zajednica i zajedničko tržište (Caribbean Community and Common
Market – CARICOM) uspostavljena je 4. jula 1973. godine u cilju unapređivanja
saradnje u ekonomiji, zdravstvu, obrazovanju, kulturi, nauci i tehnologiji, poreskoj
administraciji, i usklađivanju spoljnih politika država regiona Kariba. Članice
CARICOM-a su: Antigva i Barbuda, Bahami (samo Zajednice), Barbados, Belize,
Dominika, Grenada, Gvajana, Haiti, Jamajka, Montserat, Sent Kits i Nevis, Santa
Lucija, Sent Vinsent i Grenadini, Surinam, Trinidad i Tobago, a sedište je u
Džordžtaunu (Gvajana). Domna stranica CARICOM-a na Internetu ima adresu:
www.caricom.org.
Među novije uspostavljenim višestranim organizacijama za regionalnu
saradnju je Azijsko-pacifička ekonomska saradnja (Asia-Pacific Economic
Cooperation, APEC). APEC je obrazovan novembra 1989. godine u cilju
unapređivanja saradnje u oblasti trgovine i ulaganja među zemljama basena Pacifika i
ostalog sveta. Članice su: Australija, Brunej, Kanada, Čile, Kina, Hong Kong,
Indonezija, Japan, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru,
Filipini, Ruska Federacija, Singapur, Južna Koreja, Tajvan, Tajland, SAD i Vijetnam.
Sedište je u Singapuru, a domna stranica na Internetu je na adresi:
www.apecsec.org.sg.
Pored najnovijeg pokušaja da se u Latinskoj Americi u cilju produbljivanja
saradnje i sve bliskije povezanosti država članica regiona obrazuje višestrana
ustanova nalik Evropskoj uniji u Africi je sličan pokušaj preduzet 9. jula 2002.
godine. Afrička unija (African Union – AU) osnovana je prethodno navedenog
datuma u Durbanu (Južnoafrička Republika). Prethodno postojeća Organizacija
afričkog jedinstva je raspuštena. Umesto nje je u cilju borbe protiv siromaštva i
korupcije u Africi, poštovanja merila (standarda) dobre vladavine, poštovanja ljudskih
prava i finansijske transparentnosti, i radi intervenisanja kako bi bili zaustavljani
genocidi, ratni zločini ili kršenja ljudskih prava u državama članicama osnovana
Afrička unija. Njene članice su sve države Afrike i teritorija Zapadne Sahare. Sedište

21
 22

AU je u Adis Abebi (Etiopija), a domna stranica na Internetu je na adresi:

www.africa-union.org.

3.3. Procesi multilateralne diplomatije

Pet najvažnijih procesa multilateralne diplomatije su:
1. opštenje (komuniciranje: informisanje, izveštavanje, lobiranje)
2. udruženo sporazumno uređivanje zajedničkih poslova
3. pregovaranje
4. odlučivanje
5. održavanje nastavka rada i nadzor nad sprovođenjem donetih odluka
Uočljivi činioci svakog od ovih vrsta procesa su:
i. Umrežavanje
ii. Uokivirenje
iii. Konceptualizovanje
iv. Postupanje (upravljanje procesima rada )
v. Podržavanje i sprečavanje
vi. Koaliranje (pravljenje savzništava) i kontrakoaliranje
(pravljenje savezništava za sprečavanje neželjenih odluka)
vii. Uslovljavanje i protivuslovljavanje
viii. Izrada okvira i nacrta
ix. Sporazumevanje (uveravanje, ubeđivanje, pogađanje)

3.4. Organizovanje predstavljanja, opštenja i udruženog

upravljanja učesnika multilateralne diplomatije

Multilateralna diplomatija uslovljava da svi učesnici globalnih poslova moraju za

uključenost u ovaj vid diplomatskog predstavljanja, opštenja i udruženog upravljanja
uspostavljanjem i održavanjem poretka razviti posebne organizacione jedinice
diplomatskog delovanja. Tipične organizacije su opunomoćeni predstavnici i
delegacije opunomoćenih predstavnika. Ukoliko su ustanovljeni trajni oblici
višestrane diplomatije najpodesniji organizacioni oblik uključenosti učesnika su stalni
diplomatski predstavnici, odnosno stalne misije uspostavljene pri tim trajnim
ustanovama.
Početno su suvereni, posedujući isključive nadležnosti za upravljanje
poslovima sa drugima, bili najpogodnije organizaciono opremljeni za multilateralno
diplomatsko delovanje. Umnožavanje multilateralnih oblika rada i sve veći broj
raznorodnih pitanja otežali su potanku posvećenost suverena zahtevno iscrpnom vidu
ovog oblika diplomatskog delovanja. Posledica je bila pronalaženje novog načina
organizovanja predstavljanja, opštenja i udruženog upravljanja u multilateralnom
okviru.
Posebno ovlašćivanje pojedinaca ili grupa opunomoćenih predstavnika
(delegacija) suverena vremenom su razvijeni kao organizacioni oblici delotvornog
učešća u multilateralnim diplomatskim procesima. Orazličenjem i umnožavanjem
poslova koji su najpodesnije bili vođeni multilateralnim diplomatskim delovanjem i
ustanovljenjem suverenih država prednost je organizaciono dobilo delegiranje
ovlašćenih opunomoćenih predstavnika država za multilateralne skupove. Pored
razvoja posebno organizovanog delegiranog predstavljanja i pregovaranja za
multilateralno upravljanje zajedničkim poslovima i u ministarstvima inostranih

22
 23

poslova vršeno je obrazovanje funkcionalnih odeljenja za multilateralnu diplomatiju.

Nevladini učesnici diplomatije od pojedinca i interesnih grupa, preko epistemoloških
zajednica i organizacija javnog obaveštavanja razvijali su posebne institute, projekte,
istraživanja i gradili osobene platforme delovanja radi osiguravanja svog uključivanja,
predstavljanja, uticanja na pregovore i učešće u multilateralnim pregovorima.
Države su od početkom treće decenije XX veka razvile i spoljne organizacione
jedinice svog stalnog predstavljanja pri višestranim vladinim ustanovama, to jest
stalne delegacije, stalne misije i stalne diplomatske predstavnike.
Obnovljeni značaj učešća izvršne vlasti u multilateralnom diplomatskom
odlučivanju doveo je do dodatnog upošljavanja pojedinca za savetodavne, pripremne i
izvršne poslove. Unutar kabineta šefova država ili šefova vlada država radi njihovog
uspešnog delovanje u umnoženim i specijalizovanim multilateralnim diplomatskim
okvirima na najvišem nivou državnog predstavljanja organizaciono su obrazovne
jedinice za vođenje diplomatije na vrhu, odnosno i bilateralne, a posebno
multilateralne diplomatije egzekutive. Šefovi država ili šefova vlada država koriste
danas za svoje multilateralno delovanje posebne savetnike u svojim kabinetima,
stručnjake za pojedina pitanja i ugledne ličnosti kao specijalne izaslanike.
Posebne organizacione mreže za multilateralno diplomatsko delovanje
razvijaju sve više i ugledne ličnosti u svetskim poslovima, nevladine organizacije,
epistemološke zajednice i slavni pojedinci kako bi bili trajno prisutni, stalno
predstavljeni i uticajni. Upotrebljavaju u tom cilju stvaranje veza sa sredstvima
masovnog obaveštavanja (informisanja) i koriste Internet kao tehnološku mrežu
društvenog opštenja jedan sa jednim, jedan sa mnogima i mnogi sa mnogima.
Takođe i različite organizacije struktura multilateralne diplomatije razvijaju
svoje stalno diplomatsko prisustvo i kod država i kod međuvladinih organizacija
(Evropska unija u državama nečlanicama ima svoje delegacije, kao što je kod
pojedinih međuvladinih organizacija uspostavila jedinice svog stalnog diplomatskog
predstavljanja i delovanja, stalne delegacije). Višestrane ustanove razvile su i redovno
diplomatsko opštenje ovlašćenih predstavnika svojih tela odlučivanja i administriranja
(EU-ASEAN; ASEAN-MERCOSUR) u cilju usklađivanja multilateralnog delovanja.

3.5. Prednosti multilateralne diplomatije

Multilateralna diplomatija nije samo «razgovor» i razmena argumenata među

ovlašćenim predstavnicima merodavnih odlučilaca o globalnim pitanjima.
Prva prednost multilateralne diplomatije je što rešava probleme skupnog
(kolektivnog) delovanja nezavisnih učesnika globalnog opštenja iznad kojih ne postoji
nikakva neredbodavna organizacija sposobna da ih prinudi ili primora na određena
činjenja. Stoga je multilateralna diplomatija u ovakvim uslovima najpodesniji način
udruženog upravljanja uspostavljanjem, uređivanjem i upravljanjem sistemom odnosa
i njegovim izmenama.
Druga prednost multilateralna diplomatija je u tome što svoje učesnika čini
legitimnim odlučiocima o sistemu odnosa. Odluke proistekle iz pregovora kao
ključnog metoda multilateralne diplomatije su legitimne naročito kada su usvajane
opštom saglasnošću (konsenzusom). Ovakvim načinom odlučivanja jemči se dosledno
izvršavanje odluka. Razlog je što odluke usvojene konsenzusom nisu maksimum
nijedne strane. One su nađena mera prihvatljivosti onoga što je sprovodivo i što će
izvršavati svi učesnici.

23
 24

Treća prednost multilateralna diplomatija je što rešava problem doslednosti

sprovođenja sporazumno usvojenih odluka i njima preuzetih obaveza. Prihvatanjem
uključenosti u multilateralne diplomatske procese svi njihovi učesnici pristaju da
uzajamno nadziru kako svaki od njih, i svi zajedno izvršavaju udruženo postignute
odluke. Nesporovođenje odluka predupređuje se putem nadzora delovanja svakog nad
svakim. Prestupi i kršenja se «kažnjavaju» javnim «osudama i sramoćenjima» i
pretnjom isključivanja.
Četvrta prednost multilateralna diplomatija je što ispravlja «greške»
nejednakosti moći učesnika globalnih poslova. Drugim rečima, multilateralna
diplomatija je vid ostvarivanja proceduralnih ispravki nejednakosti moći merodavnih
delatnika globalnih poslova. Zbog toga ona zadovoljava potrebu za pravdom posebno
slabih i ranjivih učesnika sistema odnosa, jer u udruženo upravljanje i odlučivanje o
njemu kao ravnopravne uključuje i nemoćne i moćne delatnike.
Petom prednošću multilateralne diplomatije može se smatrati podizanje
odgovornosti svih učesnika, posebno najmoćnijih, za uspeh ovog vida diplomatskog
delovanja. Naime, ukoliko bi najmoćniji učesnici neuspeh odlučivanja u
multilateralnim diplomatskim strukturama pripisivali snazi zahteva slabijih učesnika,
ma koliko ih predstavljali kao preterane, onda bi ugrozili svoju moć, a osnažili moć u
udruženom upravljanju i odlučivanju manje moćnih ili učesnika lišenih moći. Kako ne
bi okrnjile svoj ugled i predstavu o posedovanoj moći, uključujući i snagu vrednosti
do kojih drže, najmoćnije države su prinuđene da u okviru multilateralnih
diplomatskih struktura čine veće ustupke slabim i manje moćnim državama nego što
bi to ikada učinile izvan njih. Naročito odlučivanje opštom saglasnošću povećava moć
i najslabijih država da ostvare ono čemu teže. Ukoliko u «poslednjem trenutku»
ostanu privržene tvrdnjama da njihovi zahtevi, sistematično postavljani od početka,
nisu uvaženi i da uprkos saglasnosti ostalih ne mogu pristati na odluke sve dok i oni
ne budu prihvaćeni, njihova moć stečena u multilateralnom okviru višestruko
prevazilazi moć koju van njega zaista imaju i nadilazi sposobnosti moći koje stvarno
poseduju (takozvani «Malta sindrom» ili «Malta strategija» malih i nemoćnih država).
Šestom prednošću multilateralne diplomatije se može smatrati uključivanje
javnosti. Javnost ne čine ne samo sredstva javnog obaveštavanja (masovni mediji).
Sastavljena je od raznolikih društvenih družina (ansambala) zainteresovanih za
određeno pitanje o kome se multilateralno pregovara i o kome se multilateralno
odlučuje i koje zato nastoje da pregovore otvore za svoj učešće. Različite su strategije
javnosti za uključivanje u multilateralno diplomatsko delovanje.
1. Javnosti nastoje da preuzmu kontrolu dnevnog reda, pokretanjem
kampanja za multilateralno razmatranje određenog pitanja
2. Javnosti vode proces pridobijanja podrške za stvaranje spremnosti
da se uđe u višestrane pregovore o pitanjima za koje su
zainteresovane
3. Javnosti prave koalicije između sebe, svetski uticajnih pojedinaca,
firmi, naklonih država, pojedinih međunarodnih vladinih
organizacija za pokretanje višestranih pregovora i
obezbeđivanje svog učešća u njima
4. Ukoliko ne uspevaju da budu uključene u vođenje pregovora
javnosti organizuju «budni nadzor» nad procesom njegovog
odvijanja ne samo lobiranjem nego i vođenjem negativnih i
pozitivnih kampanja protiv određenih učesnika pregovora koji
su ili skloni ili neskloni njihovim ciljevima

24
 25

5. Javnosti nastoje da im se dodeljuju uloge u postpregovaračkoj fazi,

fazi sprovođenja sporazuma kao merodavnim i odgovorima za
izvršavanje pojedinih delova sporazuma ili njihovim
uključivanje u stručnu pomoć, davanje saveta, osiguranje
informisanja, izgradnju društvene podrške za sprovođenje
postignutih sporazuma
6. Nevladini učesnici svetskog društva često deluju kao
epistemološke u diplomatske zajednice dajući najslabijim
državama punu pomoć od pripremanja pregovaračkih politika
do njihovog predstavljanja u pregovorima (posebni slučajevi
«malih ostrvskih država»).
Sedmom prednošću multilateralne diplomatije smatra se osiguravanje
mogućnosti državama koje nisu saglasne sa formulama i pojedinostima postignutog
sporazuma, a svesne da njihovo usvajanje ne mogu blokirati, da se najčešće od njega
zaštite korišćenjem postupka njegove ratifikacije čime slobodu svoje volje brane od
«prinude» gotovo svih ostalih učesnica višestranih pregovora.
1. Danas najmoćnije države teže da ono što nisu uspele da spreče da
postane prihvatljiva odluka za sporazum u višestranim pregovorima
spreče u primeni (pravljenje formalizovanih ugovora, a posebno
uslovljavanje njihovog stupanja na snagu posebnim kvalifikovanjem
uslova ratifikaciije i to ne samo brojem obavezno položenih
ratifikacionih instrumenata)
2. Danas najmoćnije države često odbijaju da ratifikuju normirajuće
sporazume multilateralnih pregovora koji sistemski menjaju
njihova ponašanja (SAD, Ruska Federacija, Kina naročito oko
razoružanja, Međunarodnog krivičnog suda, ili klimatskih
promena, uopšte zaštite «javnih dobara» i «globalnih zajedništava»
/global commons/).

3.6. Slabosti multilateralne diplomatije

Prvom slabošću multilateralne diplomatije smatra se deljenje odgovornosti.

Svaki učesnik svakog multilateralnog diplomatskog oblika odgovoran je za svaku
odluku i činjenje. Deljenje odgovornosti na ovaj način može dovesti do oklevanja u
delovanju. Nedovoljno predvidljive okolnosti i neizvesne procene nejasnih rizika
mogu osujetiti spremnost za preduzimanje udruženog sporazumnog odlučivanja.
Nepredvidivost prilika i nejasnost procena mogu uticati na odlaganje pokretanja
pregovora ili odustajanje od delovanja za koje nije izvesno šta mogu doneti u ishodu i
jasno pravljenje računice svake pojedine države može li joj naštetiti ili ne.
Druga izdvajana slaba tačka multilateralne diplomatije je uzdržanost
(konzervativizam) u pokretanju odluka. Pojačava je deljenje odgovornosti. Nijedan se
učesnik ma kog multilateralnog diplomatskog oblika ne može smatra ni prvenstveno,
niti isključivo odgovornim za odustajanje od pravovremenog pokretanja nekog pitanja
ili odluke. Povratno svako čini svoju odluku o nečinjenju pravdanom očekivanjem od
drugih da su i oni jednako u mogućnosti da pokrenu i odlučivanje i delovanje.
Sledstveno, treća izdvajana slaba tačka multilateralne diplomatije je kašnjenje
u pokretanju pitanja, pokretanju pregovora i usvajanju sporazuma. Takva docnja
otežava proces upravljanja udruženim odlučivanjem opštim sporazumom
(konsenzusom) u multilateralnim okvirima. Najpre, odlučivanje velikog broja

25
 26

učesnika od kojih svaki ima «veto moć» po sebi je izuzetno zahtevno. Potom, često se
među velikim brojem učesnika saglasnost može postići o izuzetno malom broju tačaka
(«minimalizam»: saglasnost na najmanjem zajedničkom imenitelju). Zatim,
pregovaranje među velikim brojem učesnika ne može se odvijati «sprinterskim
tempom» već «tempom maratonca». Onda, sekretarijati višestranih ustanova mogu
pomagati, ali i praviti prepreke u ostvarivanju sporazuma (sukob birokratske politike,
spoljne politike i međunarodne politike). Konačno, sekretarijati multilateralnih
ustanova mogu se povezivati radi blokiranja uticaja na pregovore zainteresovanih
strana izvan multilateralnog okvira. Tada oni manipulišu snagom svog uticaja na
pregovaranje (sukob birokratske, međunarodne i svetske politike).
Četvrta nalažena slaba tačka multilateralne diplomatije je samonanošenje štete
zbog kašnjenja. Sporost, i posledično deplastiranost multilateralnih diplomatskih
rešenja može, ipak, biti otklonjena pravljenjem mehanizama samostalnog ranog
upozorenja na nastajanje ozbiljnih problema, potom mehanizama hitnog i ranog
delovanja, trajnog terenskog prisustva, isturenog opštenja i otvorenosti prema
raznolikim «ulagačima», «zainteresovanima», «navijačima» i «kvariteljima»
delovanja oko određenih pitanja.

26
 27

Literatura:
Beridgge, G. R. (2005). Diplomacy: Theory and Practice, Basingstoke: Palgrave: 25-
87; 151-173.
Putnam, R. D. (1998). «Diplomacy and Domestic Politics: The Logic of Two-Level
Games", International Organization 42, 3: 427-460.
Ruggie, John Gerard (1992). «Multilateralism: the Anatomy of an Institution»,
International Organization 46, 3: 561-598.
Stefanović-Štambuk, Jelica (2008). Diplomatija u Međunarodnim Odnosima,
Beograd: FPN, Čigoja štampa: 90-96.

27