OTSP (II kolokvijum)

1. Spoljnopolitički postupci (Stojanović, Dimitrijević)

A) Sredstva u materijalnom smislu (posrednici) – instrumenti, oruđa, preko kojih se deluje u MO.
- Ovi se posrednici mogu podeliti u tri grupe:
1) Ljudska bića jesu osnovni posrednici u primenjivanju spoljnopolitičkih sredstava.
2) Materijalna sredstva koja služe kao posrednici veoma su raznovrsna. Tu spadaju naprave za
komuniciranje, kojima se prenose poruke na daljinu. Naročito su karakteristična oružja, municija,
transportna sredstva. Takođe, ovde spadaju i sirovine, industrijski proizvodi, kapital.
3) Nematerijalna dobra obuhvataju sadržaje koji se prenose jezikom ili drugim znakovima i preko ljudi
ili materijalnih oruđa. To su: pojmovi, simboli, moralna, pravna pravila, verske dogme, znanja, pronalasci…
B) Spoljnopolitički postupci – kombinacija sredstava i posrednika
1) Spoljnopolitički postupci pretežno vezani za komuniciranje:
a) PREGOVARANJE se sastoji u slanju poruka spoljnopolitičkim odlučiocima, u cilju da se
oni navedu na donošenje odgovarajućih odluka. Pregovaranje je razmena predloga, zahteva, obaveštenja,
argumenata i pitanja neposrednim komuniciranjem. U modernoj državi, pregovaranjem se bave posebno
obučeni ljudi, zato se zove diplomatija, jer su diplomate najčešći ljudski posrednici u postupku
pregovaranja.
- Diplomata je stalno prisutni predstavnik jedne države u drugoj državi, čijim odlučiocima prenosi i
tumači poruke svoje vlade da bi ih naveo da shvate njene interese i njenu politiku i ponašaju se onako
kako to njima pogoduje.
- Ubeđivanje je osnovno i jedino sredstvo kojim u potpunosti raspolažu pregovarači.
a. dvostrani pregovori (tzv. bilateralna diplomatija)
b. u novije vreme sve je prisutnija tzv. multilateralna, višestrana diplomatija –
pregovori uz istovremeno prisustvo više subjekata (njena preteče su bili nekada veoma retki
međunarodni kongresi i konferencije)
- Tajna diplomatija postala je predmet žestokih napada u toku Prvog svetskog rata:
a. proces demokratizacije b. glavni krivac za izbijanje Velikog rata
- Prednosti javnog pregovaranja su dvojake:
a. pojačava se kontrola od strane šireg kruga ljudi, te se smanjuje samovolja i
neodgovornost delova izvršne vlasti u čijoj su nadležnosti spoljni poslovi.
b. s gledišta celokupnog međunarodnog sistema, sprečavaju se sporazumi na štetu opštih
interesa i pogađanja na račun trećih država.
- Mane – takvi pregovori su:
a. manje elastični (vodi se računa o prestižu pa manje dolazi do odstupanja od
zacrtanih stavova)
b. manje efikasni (govori usmereni publici i predstavnicima sredstava za informisanje)
- U savremenoj pregovaračkoj praksi, opšte uzev, tajno i javno pregovaranje se mešaju jedno s drugim.
b) MEĐUNARODNA PROPAGANDA
- U najširem smislu, propaganda je svaki sistemski napor da se manje ili veće grupe ljudi (objekti
propagande) pridobiju za stav koji odgovara onome koji taj napor preduzima (subjektu propagande).
- Propagare (lat) – širenje ideja, uverenja, učenja.
- Političkom propagandom se bave subjekti međunarodnih odnosa. Ona može biti:
a. unutrašnja (usmerena na sopstveno javno mnjenje)
b. međunarodna (usmerena prema grupi ili celom stanovništvu u inostranstvu).
- Obe imaju međunarodni značaj jer i unutrašnjom se nastoji da se pridobije podrška za SP ciljeve.
- Elementi međunarodne propagande
a. ADRESANT, PROPAGATOR ili SUBJEKT PROPAGANDE koji se bavi
propagandom radi postizanja svojih ciljeva. Kod međunarodne propaganda to je subjekt međunarodnih
odnosa.
 - Za račun adresanta propagandom se mogu baviti posebno opremljene službe. Kada je reč o državama,
obično su to uprave, biroi ili ministarstva koja se bave informisanjem i propagandom, kao i preduzeća,
organizacije i pojedinci koji ne rade za državnu upravu, kao što su: novinsko-izdavačke kuće, preduzeća
za proizvodnju filmova, radio i tv stanice itd.
b. ADRESAT, OBJEKT ili META PROPAGANDA su ljudi čije stavove ili ponašanje
treba podržati ili promeniti u interesu propagatora.
- Osnovna razlika između propagande i pregovaranja je u tome što propaganda nije upućena
odlučiocima, već širim grupama, kojima odlučioci mogu, ali ne moraju da pripadaju.
c. PROPAGANDNA PORUKA treba da deluje na adresata:
- Njen sadržaj je dvostruk – površno gledano, to je prosti smisao poruke, koji se najčešće sastoji u
ubeđivanju da je željeni stav najbolji, najkorisniji, ali iza njega se ne može videti sama bit poruke, tj. cilj
koji se njome želi postići i pogled na svet samog propagatora.
d. PROPAGANDNI POSREDNICI su nematerijalna i materijalna dobra kojima se
propagandna poruka prenosi do adresata.
- To su: simboli (reči, znakovi) i komunikaciona sredstva (mediji).
- Metodi međunarodne propaganda:
- Kao postupak, propaganda je neutralna.
- Loš glas propagande počiva na trikovima kojima se služe vesti tehničari u službi vlada koje ostvaruju
svoje posebne interese:
a. U takve metode spada, pre svega, laž, za koju je Hitlerov “majstor propagande” Jozef
Gebels tvrdio da je najmoćnije oruđe propagande, pod uslovom da je velika i često ponavljana
b. Pod jačim demokratskim nadzorom, propagandisti pribegavaju poluistinama,
koje se postižu doterivanjem ili biranjem činjenicama (npr. emska depeša).
c. Istina – propaganda i tada ostaje veština, koja se, doduše, ne služi opisanim
trikovima, ali iziskuje izvesna znanja, jer se i za istinu treba umeti boriti.
- Dobar propagandist mora da zna da skrene pažnju na svoju poruku i da dobro poznaje adresata, da
ima snage i samokritičnosti da povremeno proverava učinke svoje delatnosti i da napušta neuspešne
oblike koji su mu dragi ili tradicijom potvrđeni.
c) PSIHOLOŠKI RAT i SUBVERZIJA:
a. Psihološki rat je vrsta propagandne aktivnosti koja ili teče uporedo s ratom i
sastavni je njen deo ili treba da ga zameni, postižući iste ili slične učinke.
- To je agresivna propaganda koja treba da smrvi moral protivnika, a kod sopstvenog stanovništva
pobudi mržnju, osvetu i fanatizam. Cilj joj je da protivnik bude uništen i temeljno izmenjen, zato
raspiruje rasizam, nacionalizam i insistira na produbljivanju sukoba.
b. Subverzija je skup delatnosti koje treba da podriju napadnuti subjekt
međunarodnih odnosa i da dovedu do promene njegovog ustrojstva.
- Kada je reč o državi, teži se promeni društveno-političkog sistema ili bar obaranju vlade.
- Propagandna delatnost je ovde kombinovana sa oružanim akcijama ili s ekonomskim pritiskom.
- Karakteristično za ovu propagandu jeste oslanjanje na odane grupe unutar stanovništva, pomoću kojih
se propaganda predstavlja kao unutrašnja a ne međunarodna.
2) Spoljnopolitički postupci pretežno vezani za ekonomiju
a) CARINE su najstariji i najrasprostranjeniji način za regulisanje ekonomskih odnosa sa
inostranstvom.
- Postoje uvozne, izvozne i tranzitne carine, ali poslednje dve vrste carina su se izobičajile.
- Visina carine se određuje carinskom stopom za pojedine article. Carinsku stopu može određivati sama
država svojim aktima (autonomne) ili međunarodnim ugovorom (konvencionalne).
- Sve članice STO-a daju u načelu jedna drugoj status najpovlašćenije nacije.
- Carine imaju svoje ekonomske razloge kao izvori državnih prihoda (fiskalne carine) i kao mere za
zaštitu domaće privrede (zaštitne carine).
- Carinske povlastice se daju zemljama čijoj se privredi želi pomoći. To je vid nagrade zbog bliskosti ili
savezništva, a prohibitivne, visoke carine predstavljaju kaznu za nepoželjno ponašanje.
- Carinske stope koje posebno opterećuju robu uvezenu iz određene strane države nazivaju se
diskriminatorskim.
b) KVANTITATIVNA SPOLJNOTRGOVINSKA OGRANIČENJA služe da neposrednije
od carina regulišu količinu robe koja se može uvesti u jednu zemlju ili izvesti iz nje.
- Ova se ograničenja postižu:
a. SISTEM KONTIGENATA postoji onda kada se za sve ili neke artikle odrede
maksimalne količine koje se u toku jedne godine mogu uvesti ili izvesti.
b. SISTEM DOZVOLA je elastičniji i državnim organima pruža veće
mogućnosti da se ravnaju prema trenutnim interesima.
c. TRGOVINA ORUŽJEM
- Postoji uvek izvestan ekonomski pritisak da se oružje izvozi, jer to koristi državnoj blagajni,
proizvođačima, industriji.
- Danas skoro sve vlade zadržavaju punu kontrolu nad izvozom oružja i tako ekonomske interese
potčinjavaju političkim.
c) KVALITATIVNA SPOLJNOTRGOVINSKA OGRANIČENJA ili REŽIM PLAĆANJA
mogu da olakšaju ili otežaju uvoz ili izvoz time sto će se uticati na način plaćanja. Ovaj se uticaj, pre svega,
ogleda u određivanju zvaničnog kursa nacionalne valute, koji može pogodovati uvozu (ako je valuta
precenjena) ili izvozu (ako je potcenjena).
d) SPOLJNOTRGOVINSKI MONOPOL DRŽAVE (DRŽAVNI MONOPOL) postoji onda
kada država nije samo regulator spoljne trgovine nego i njen nosilac (državna preduzeća koja se bave
izvozom i uvozom). Potpuni monopol države karakterističan je za zemlje socijalizma.
e) ZABRANE UVOZA i IZVOZA – umesto da se otežava, ograničava, uvoz i izvoz se može
odlukom državnih organa izričito zabraniti.
- Ako je zabrana opšta, za njenog trajanja nema nikakvog uvoza ni izvoza određenog artikla.
a. EMBARGO – kad je zabranjen izvoz samo za tačno naznačenu zemlju; on
ima prevashodno politički cilj da protivnika liši proizvoda koji su mu potrebni, da omete razvoj i oslabi
vladu, vojnu moć i sl.
b. BOJKOT – zabrana uvoza iz određene zemlje.
c. Zabrane uvoza i izvoza, proglašene zajedno, dovode do EKONOMSKE
BLOKADE, najoštrijeg postupka iz ove skupine. Ona se upotpunjava i zabranom tranzita.
f) PRODIRANJE NA STRANO TRŽIŠTE
- DAMPING je prodaja robe na inostranom tržištu po ceni nižoj od one na domaćem, čak nižoj od cene
koštanja. Damping je omiljeno sredstvo velikih preduzeća, jer na taj način mogu da zauzmu
monopolistički položaj. Kada svaka konkurencija bude uništena, potrošači ostaju na milost i nemilost
jedinom snadbevaču , koji tada podiže cene.
g) EKONOMSKA POMOĆ – kao obećanje ili nagradu, subjekti međunarodnih odnosa
mogu stavljati drugima u izgled izvesne ekonomske pogodnosti. Kada te pogodnosti nisu simetrične,
ekonomski uravnotežene, može se govoriti o ekonomskoj pomoći u najširem smislu.
3) Postupci prvenstveno vezani za prinudu
a) ZASTRAŠIVANJE je pretnja upotrebom instrumenata za razaranje – oružanom silom.
Kao i kod svake pretnje, cilj treba da se postigne bez izvršenja. Njen cilj je da se neposredno pogodi volja
protivnika, a da se pri tome ne upušta u probu upotrebe sile.
- Pronalazak nuklearnog oružja učinio je da zastrašivanje dođe u središte pažnje i da dominira
odnosima između velikih sila.
- Ovakav odnos supersila je među njima stvorio ravnotežu koja se naziva “ravnoteža straha”.
- Postoji sklonost da se preti i “blažim” instrumentima za razaranje, računajući da su ona uverljivija, zato
što je njihovo dejstvo poznato i zato što cena njihove upotrebe izgleda niža.
b) POJEDINAČNI AKTI NASILJA
a. TERORIZAM:
- U širem smislu je napad na život i telo pojedinaca ili manje grupe ljudi s ciljem da se postignu političke
promene.
- Ukoliko je cilj napada da se ukloni politički odlučilac, reč je o političkom ubistvu.
- Ukoliko je žrtva napada politički manje značajna ili sasvim beznačajna, radi se o terorizmu u užem
smislu, koji ima za cilj da izazove strah, paniku i pometnju u široj vladajućoj grupi i u stanovništvu, da
skrene pažnju na prisustvo snage u čije ime istupaju teroristi, da ohrabri njihove saveznike i tako
omogući postizanje ciljeva.
- Teror je kada te postupke primenjuje država, tj. vladajuća klasa, ili njen deo koji ima u rukama državni
aparat. Oni proganjaju političke protivnike i ugledne ljude.
- Za one terorističke akte čiji je međunarodni karakter očigledan (a ne prikriven iza tobožnje
unutrašnjopolitičke borbe) odomaćio se naziv “međunarodni terorizam”.
b. SABOTAŽA se sastoji u uništavanju materijalnih dobara ili ometanju
proizvodnih procesa s ciljem da se oslabi privredni potencijal i dovede do poremećaja u nacionalnoj
privredi. Tako se mogu uništiti čitava postrojenja, pokvariti važne mašine, potrovati stoka, onemogućiti
dovod vode, struje. Ona je najčešće uvod u druga sredstva.
c. DIVERZIJA je slična sabotaži, ali je prvenstveno usmerena na objekte od
značaja za oružane snage. Diverzijom se smatraju napadi na utvrđenja, oružje, municiju, puteve,
železnice, mostove, aerodrome.
c) ORUŽANA INTERVENCIJA
- Intervencija je pojam nastao u međunarodnom pravu da označi nedozvoljeno mešanje u unutrašnje
poslove jedne države, kojim se negiraju njena suverenost i samostalnost.
- Oružana intervencija predstavlja najintenzivniji oblik intervencije, koji podrazumeva odašiljanje
sopstvenih udruženih snaga u stranu državu da bi se nametnuo željeni politički ishod.
- Glavni oblik oružane intervencije sastoji se u oružanoj pomoći strane države jednoj strani u
unutrašnjem sukobu, bilo da se on tek rasplamsao ili započeo.
- Postoje mnoga opravdanja za intervenciju:
a. Načelo legitimiteta – postoji navodna solidarnost između legitmnih vlada,
koje jedna drugoj mogu pomagati da se brane od pokušaja svrgavanja nesutavnim putem.
b. Jedno od njih, na koje se rado pozivaju SAD, jeste zaštita sopstvenih
državljana u stranoj zemlji, koji su ugroženi “neredima”. Ovakva situacija znači odašiljanje trupa koje
treba da smire situaciju i pomognu sugrađanima da spasu živote i imovinu.
c. Slično se opravdava i tzv. humanitarna intervencija, kojom treba da se
izbave iz životne opasnosti grupe ljudi koje strana vlada ugrožava ili nije u stanju da štiti, bez obzira jesu
li sopstveni državljani ili ne.
- Ukoliko interesne sfere nisu jasno određene, ili je jedna od zainteresovanih sila željna da promeni odnos
snaga, obe strane u unutrašnjem sukobu mogu da dobiju oružanu pomoć, što državu u pitanju čini
poprištem prikrivenog rata između stranih sila, a stanovništvo izlaže velikim patnjama i gubicima.
JESNOSTRANA INTERVENCIJA → DVOSTRANA INTERVENCIJA → OGRANIČENI RAT
d) OGRANIČENI RAT je oblik otvorenog oružanog sukoba između država, vrsta rata.
- On se otvoreno ili slabo prikriveno vodi između oružanih snaga suprotstvaljenih država, ali se pri tom
poštuju izvesna ograničenja.
- Rat s ograničenim ciljem – gde se sredstva za prinudu i razaranje upotrebljavaju samo dotle dok se od
druge države ne oduzme željeno dobro ili se ne iznude određeni ustupci.
- Rat s ograničenim ciljem nije isto što i ograničeni rat, mada je ograničeni rat uvek rat sa ograničenim
ciljem.
- Glavna ograničenja u novijim ograničenim ratovima: odnose se na prostor na kome će se voditi rat i na
ratna sredstva (oružje) koja se mogu upotrebiti.
a. U pogledu prostora jasno se vidi da je ograničeni rat potekao od oružane
intervencije, da je eskalirana intervencija. To naročito važi za sukobe između država vojnopolitičkih
blokova. U slučaju Koreje, sukob je nastao na intervencijom SAD, prerastao u ograničeni rat između te
SAD i NR Kine. On se, međutim, striktno vodio na teritoriji Koreje, sem sporadičnih incidenata.
b. Sto se tiče oružja (ratna sredstva), osnovno obeležje savremenih ograničenih
ratova je izbegavanje upotrebe nuklearnog oružja u bilo kom obliku.
e) Rat – u međunarodnim odnosima, rat je postupak u kome se neograničeno koriste
raspoloživi instrumenti za prinudu i razaranje kako bi se postigli spoljnopolitički ciljevi. U ratu se
mobilišu sva sredstva i koriste svi postupci koji mogu da dovedu do preduslova za ostvarenje cilja, a to je
poraz protivnika, njegova nemoć da se odupre zahtevima pobednika i da spreči njegove dalje poteze.
- Rat se, pored prinuđivanja, sastoji u ubeđivanju, obećavanju, prećenju, nagrađivanju i kažnjavanju.
- Pod ratom, za razliku od ograničenog rata, podrazumevamo totalni rat, u kome može prema potrebi
učestvovati celo stanovništvo, koji se može voditi protiv celog stanovništva, svim raspoloživim sredstvima
i na svakom mestu.
- Ratno pravo (p. oružanih sukoba) – norme koje regulišu ponašanje država u međunarodnom sukobu.
- Pravo neutralnosti – štiti interese država koje nisu umešane u sukob, te time u prvom redu ograničava
prostor na kome se mogu preduzimati ratna dejstva.
- Rat se doskora smatrao samo za jedan od spoljnopolitičkih postupaka koji su državama slobodno stajali
na raspolaganju. Za razliku od jus in bello, prava koje je regulisalo ponašanje zaraćenih strana, postojalo je i
pravo na rat, jus ad bellum, kao jedno od osnovnih prava države. Ono se pravdalo okolnošću da je
međunarodna zajednica primitivna, bez monopola nasilja, koje je raspoređeno među članove zajednice.
- Nastojanja u XX veku da se rat pravno zabrani se temelji na uverenju da je rat:
a. Neracionalan zato što ne može da postigne s razumnom merom sigurnosti
nikakav postavljeni cilj, što se kao sredstvo ne može kontrolisati i što je neekonomičan.
b. Opasan jer zbog rizika da učesnica bude poražena, može da ugrozi osnovne
vrednosti.
- Skupoća rata kao postupka očituje se u stalnoj tendenciji ratova da budu sve ubitačniji i u sve većim
izdacima.
- Postoje (opasna) gledišta koja smatraju da rat može da ima neke korisne funkcije, te ga ne isključuju kao
postupak koji treba da bude na raspolaganju subjektima međunarodnih odnosa:
a. Ultima ratio – u skladu sa legalističkom doktrinom o pravednosti ratova i
danas se zadržalo shvatanje prema kome je rat poslednje sredstvo za pribavljanje prava (ultima ratio). Zbog
nedostatka vrhovne vlasti u međunarodnom sistemu, državama ne preostaje ništa drugo nego da se oslone
na sopstvenu silu.
b. Shvatanja socijalnog darvinizma smatraju rat korisnim – njihovi nosioci
smatraju da je funkcija rata u tome da sposobnijim omogući da pokore ili eliminišu nesposobne, u interesu
daljeg usavršavanja ljudske vrste. U osnovi je prirodni zakon, koji pokazuje da je biološki podobniji onaj
ko je pobedio. Mada po Darvinu su najsposobniji oni koji se najbolje prilagođavaju prirodnim uslovima,
u ovoj teoriji, to su oni koji fizički istrebe svoje protivnike.
c. Prema trećoj grupi gledišta, rat povoljno deluje na društva koja u njemu
učestvuju. Ljudi se navodno u ratu čeliče, ispoljavaju svoje najbolje osobine, a dugi mir izaziva učmalost
i pokvarenost. Pred nedaćama raste solidarnost u zajednici. Ovakva su gledišta u stvari militaristička, jer
počivaju na takvoj hijerarhiji ljudskih zanimanja i delatnosti, gde je na vrhu lestvice ratnički poziv i s
njim povezano ispoljavanje snage i fizičkog zdravlja.
d. Ova grupa obuhvata sve one koji veruju da rat može da bude oruđe društvenog
progresa. Rat prema njima može da posluži zato da ostvari ili ubrza neophodne promene, za koje u okviru
same države nema dovoljno snage. Zastupnici ovakvih teorija se razlikuju između sebe, ali im je zajedničko
uverenje da bez napada spolja, ili bez poremećaja koje rat izaziva, istorijski prevaziđene ali državom
dobro zaštićene strukture ne bi mogle da se promene.
C) Izbor spoljnopolitičkih sredstava
- Ograničenja pri izboru sredstava:
a. necelishodnost – celishodnost određuju sami subjekti, tj. njihovi odlučioci.
b. nedozvoljeno sredstvo – ako je suprotno normama prava ili morala.
c. nedostupnost – zavisi od stanja u kome se subjekt nalazi i od njegovog međunarodnog položaja.

1.1. Sredstva vanjskopolitičkog djelovanja (Vukadinović)

- Mogu se naznačiti četiri gotovo klasična skupa sredstava:
a. politička b. ekonomska c. propagandna d. vojna
A) POLITIČKA SREDSTVA – DIPLOMATIJA
- Diplomatija je tehnika državnog delovanja usmerena prema međusobnom komuniciranju vlada.
- Ernest Satou definiše diplomatiju kao primenu razuma i takta u vođenju službenih odnosa.
a) BILATERALNA diplomatija je najčešći i najjednostavniji oblik kojim dve države međusobno
komuniciraju. Mogu biti uspostavljeni odnosi sa:
a. saveznicima b. prijateljskim državama c. suparnicima ili protivnicima
b) Diplomatija NA VRHU ili SAMIT diplomatija označava sastanke šefova država koji neposredno
imaju prilike da razmatraju određene zajedničke probleme.
c) MULTILATERALNA diplomatija je svesno delovanje države na ostvarenju zajedničkih ciljeva s
drugim državama.
d) EKONOMSKA diplomatija u savremenim uslovima samo potvrđuje veze koje od davnina postoje
između trgovine i diplomatije.
e) JAVNA diplomatija ima za cilj podupreti demokratske režime, ojačati tržišne veze i osigurati
simatije stanovništva.
f) PREVENTIVNA diplomatija ima posebno mesto u savremenim međunarodnim odnosima – to je
delatnost koja je vezana za multilateralnu diplomatiju i koja istovremeno zahteva spajanje različitih
spoljnopolitičkih instrumenata i metoda (klasičnih diplomatskih i vojnih).
- Termin je prvi upotrebio Dag Hamarskold (1960), a glavna namera mu je bila da se regionalni i lokalni
konflikti izoluju od delovanja supersila i da se onemogući njihovo angažovanje u početnim konfliktima
koji bi mogli voditi razbuktavanju daleko većih konflikata regionalnog, i globalnog karaktera.
B) EKONOMSKA SREDSTVA
- Za razliku od političkih sredstava (kojima neposredno komuniciraju kreatori SP), ekonomska sredstva
su usmerena prema najširim slojevima stanovništva.
- Moguće ih je podeliti u dve velike grupe:
a) Ekonomska sredstva koja se upotrebljavaju kada su ODNOSI NORMALNI:
a. INOSTRANA POMOĆ – može se dati u obliku poklona, povoljnih zajmova, kredita za
kupovinu robe i opreme, hrane, potrošnih dobara ili oružja.
b. POMOĆ u RAZVOJU – se pruža zemljama koje nastoje izaći iz nerazvijenosti, bilo da je
reč o poljoprivredi, razvoju industrije, ili o nekim drugim oblastima.
c. KORIŠĆENJE TRGOVNISKIH SPORAZUMA i USMERAVANJE TRGOVINE
b) PRISILNA ekonomska sredstva se upotrebljavaju onda kada se iscrpe mogućnosti uticaja primenom
normalnih sredstava (tzv. nagrađivanja), ili ako njima nije postignut određeni efekat:
a. Najjednostavnija je tehnika TARIFA – povećavajući ili smanjujući tarife, država može lako
regulisati svoj odnos spram druge zemlje i pokušati realizovati željeni uticaj.
b. KVOTE su takođe vrlo bitan instrument pomoću kojeg državna administracija može
ograničiti količine uvoza pojedinog proizvoda.
c. BOJKOTOM se nastoji sprečiti prodaja određenih vrsta robe ili svih vrsta robe pojedinoj
zemlji ili savezu zemalja.
d. EMBARGOM se određena zemlja pokušava lišiti svih ili dela najznačajnijih proizvoda.
e. PREKID EKONOMSKE POMOĆI, ZAJMOVA i KREDITA je mera koja se primenjuje
u odnosima između zemalja koje su imale dobre i razvijene odnose, no došlo je do kvarenja tih odnosa.
C) PROPAGANDNA SREDSTVA
- Propaganda se može definisati ka svesno delovanje određenih grupa koje teže menjanju ili kontrolisanju
stavova i ponašanja drugih grupa uz pomoć komunikacionih sredstava, a cilj je postizanje nekog stanja.
D) VOJNA SREDSTVA
- Oblici mešanja u unutrašnja pitanja suverenih država:
a. POKUŠAJ DIPLOMATSKOG MEŠANJA u UNUTRAŠNJE POSLOVE, kada se
pokušava direktno uticati na unutrašnji politički razvoj pojedine zemlje.
- U ovom slučaju obično je reč o porukama i izjavama najviših državnih aktera, koje mogu biti
propraćene i sprovođenjem konretnih aktivnosti spram dotične zemlje.
b. Sporovođenje niza OPERACIJA NELEGALNOG KARAKTERA (mito, pretnje,
politička ubistva, širenje neprijateljske propagande itd).
 c. GOMILANJE VOJNE SILE u BLIZINI DRŽAVNIH GRANICA (vežbe, manevri) koje
treba da pokažu nameru države da ide do kraja, kao i snagu kojom raspolaže.
d. SUBVERZIJA – delatnost unutrašnjih snaga organizovano priprema i podupire spolja.
e. PRISILNA DIPLOMATIJA koja upotrebljava ograničenu vojnu silu ili pretnju silom
kako bi se ostvarili neki specifični diplomatski ciljevi.
f. VOJNA INTERVENCIJA – upotrebljavaju se specijalne ili redovne vojne snage određene
države, kako bi se realizovali širi spoljnopolitički ciljevi.
- Ima nekoliko oblika:
- može se pružiti pomoć prijateljskom režimu
- može se pružiti pomoć pobunjenicima
- kontraintervencija (kada treća sila pruža pomoć jednoj od strana)
g. RAT predstavlja poslednje rešenje nametanja određenih rešenja drugoj zemlji.
- Pogledi o uzrocima izbijanja sukoba:
- ljudska priroda – osnovni izvor svih nesporazuma i sukoba (Luter, Maltus, Bizmark)
- nesavršen međunarodni sistem u kojem nema mogućnosti poštovanja određenih
pravila, nema neke jedinstvene vlasti, a pitanja bezbednosti svaka zemlja nastoji rešavati samostalno
- pravila borbe za opstanak iz sveta prirode se automatski prenose i na polje
međunarodnih odnosa, dakle, rat je borba u kojoj snažni ostaju, a slabiji propadaju (darvinizam)
- eksploatatorsko društvo daje stalnu osnovu za izbijanje ratova, koji su normalan
instrument kapitalističkog sistema međunarodnih odnosa (marksizam)

2. DETERMINANTE SP (Gavranov, Stojković)

- Pod DETERMINANTAMA se podrazumevaju oni faktori koji uslovljavaju i opredeljuju pravac i cilj
spoljne politike date države. To su objektivno dati činioci i okolnosti od kojih zavisi opredeljivanje države
u spoljnoj politici, odnosno od kojih se mora polaziti pri utvrđivanju načela i principa spoljne politike i
njihovom realizovanju u praktičnoj spoljnopolitičkoj aktivnosti države ukoliko se želi da ona bude realna
i zasnovana na interesima datog društva u ime koga država deluje u međunarodnoj zajednici.
- Determinante spoljne politike mogu se podeliti prema različitim kriterijumima na različite načine, odnosno
na:
a) istorijske i savremene b) unutrašnje i spoljne c) ekonomske i političke
d) prirodne i društvene e) stalne i promenljive
a) DETERMINANTE PROŠLOSTI odnose se na po pravilu na:
- istorijski karakter razvoja datog naroda,
- na nastanak i razvoj njegove državnosti,
- na one momente iz njegove prošlosti koji još uvek imaju uticaj na savremene odnose sa
drugim državama, najčešće sa susednim zemljama i velikim silama.
- DETERMINANTE koje PROIZILAZE iz SAVREMENOG RAZVITKA su vezane za:
- razvitak i karakter društvenog sistema date države i njegove bitne komponente
- ili za karakter savremene epohe i međunarodnih odnosa,
- ili su pak posledica i jednog i drugog.
b) Faktori opredeljenja spoljne politike proizilaze iz:
- prošlog ili savremenog UNUTRAŠNJEG razvitka zemlje i društva (razvitka i karaktera
ekonomske, socijalne, nacionalne i političke strukture društva)
- ili iz SPOLJNIH – međunarodnih činilaca (karaktera međunarodnih ekonomskih i
političkih odnosa, položaja i politike blokova, velikih sila i suseda)
- ili su rezultat dejstva i unutrašnjih i spoljnih faktora (medjunarodni geografski,
geopolitički i geostrateški položaj zemlje).
c) Sve determinante se mogu podeliti na ekonomske i politicke:
a. U EKONOMSKE determinante spadaju privredni razvitak zemlje, njeni ekonomski odnosi
sa inostranstvom, njen međunarodni ekonomski položaj, iz čije sveukupnosti proizilaze ekonomski
interesi zemlje, njena unutrašnja i spoljna ekonomska politika i ciljevi.
 b. U POLITIČKE determinante ulaze bitna opredeljenja političkog sistema zemlje,
međunarodnih političkih odnosa i političkih odnosa sa drugim državama, kao i međunarodni politički
položaj zemlje.
d) Većina determinanti su rezultat delovanja:
a. DUŠTVENO-ekonomskih i političkih odnosa u datoj državi ili međunarodnoj zajednici, a
manji broj njih ili pojedini elementi određenih determinanti proizilaze iz nekih:
b. PRIRODNIH svojstava zemlje – njenog geografskog položaja, planinskog, ravničarskog ili
pomorskog karaktera zemlje, to jest istovremenog posedovanja više ovih karakteristika, veličine njene
teritorije, stanovništva, komunikacionih i strateških pravaca koji prolaze kroz nju.
e) Detereminante spoljne politike mogu imati TRAJAN ili PRIVREMEN karakter, tj. mogu biti
konstantne ili promenjive vrednosti:
a. U prvu grupu spada karakter društvenog sistema, geografski položaj zemlje i njen
strategijski značaj za dati region, povezanost i zavisnost od opštih društveno-ekonomskih, političkih i
idejnih kretanja u međunarodnoj zajednici i interesi velikih sila.
b. U druge spadaju momentalni odnosi snaga u svetu, političko stanje u zemlji i regionu.
- Pored prethodne klasifikacije, determinante SP Jugoslavije se mogu podeliti u četiri grupa faktora:
a) Determinante NASLEDJENE PROŠLOSTI – istorijskog razvitka jugoslovenskih naroda.
b) Determinante koje čine osnovne karakteristike DRUŠTVENOG SISTEMA (njegova bitna svojstva).
c) Determinante koje čine osnovne karakteristike MEĐUNARODNIH ODNOSA (savremena epoha).
d) Determinante koje proizilaze iz MEĐUNARODNOG POLOŽAJA ZEMLJE (u užem smislu reci).

2.1. MEĐUNARODNI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE (Gavranov, Stojković)

- Pod MEĐUNARODNIM POLOŽAJEM JUGOSLAVIJE, kao i svake zemlje, podrazumeva se njen opšti
položaj u međunarodnoj zajednici koji je rezultat uzajmnog dejstva svih vrsta spoljnih i unutrašnjih
činilaca koji utiču na njen unutrašnji razvitak, njenu spoljnu politiku i posebno na poziciju i karakter
odnosa sa drugim državama, a naročito sa susednim zemljama i velikim silama.
- OPŠTI POLOŽAJ ZEMLJE označava sve vrste položaja i činilaca, i to:
a) GEOGRAFSKI b) EKONOMSKI
c) POLITIČKI d) GEOPOLITIČKI i GEOSTRATEGIJSKI
e) položaj u NAUČNOM, TEHNIČKOM, KULTURNOM i PROSVETNOM smislu

2.2. DETERMINANTE SP (Vukadinović)

- U savremenom svetu postoji toliko visok stepen međuzavisnosti unutrašnje i spoljne politike da gotovo
svako unutrašnje pitanje ima i svoju spoljnu dimenziju, a svako spoljno zbivanje može vrlo brzo dobiti i
unutrašnje raperkusije na niz zemalja.
- Džejms Rozenau – predteorija spoljne politike
a) SPOLJNI FAKTORI koji DELUJU IZVAN DRŽAVE:
a. ZASTRAŠIVANJE ili SUZBIJANJE
b. SARADNJA ili PROMENA SARADNJE
c. INTEGRACIJA ili DEZINTEGRACIJA
b) SPOLJNI FAKTORI KOJI DELUJU UNUTAR DRŽAVE:
a. AKTIVNOST RAZLIČITIH EKONOMSKIH GRUPA
b. NEZADOVOLJNE i OTUĐENE DRUŠTVENE GRUPE
c. ORGANIZOVANE MREŽE (npr. obaveštajnog karaktera)
c) FAKTORI UNUTRAŠNJEG UTICAJA:
a. INDIVIDUALNI faktori, pod kojima se podrazumevaju kvalitet, talenat, prethodno
iskustvo aktera.
b. faktor ULOGE, odnosno uticaj aktera SP koji ne zavisi od individualnih karakteristika,
već je uslovljen ulogom koju ima (npr. šef države)
c. DRŽAVNI faktori – struktura koja ograničava ili pak proširuje dijapazon
spoljnopolitičkog izbora.
 d. DRUŠTVENE PROMENE, koje sadrže različite vrste nedržavnih aspekata, ipak čvrsto
prisutnih u društvu.
e. SISTEMSKE VARIJABLE koje zahvataju sva spoljna zbivanja koja utiču na odluke koje
donosi kreator politike (geografske realnosti, stabilnost vlade, ideološki izazovi).
- Brucanov model predteorije – prihvatio petodimenzionalni model predteorije, ali ga je donekle
promenio, kako po redosledu varijabli, tako i po sadržaju koji razmatra:
a) PRIRODNA i MATERIJALNA OSNOVA (5. sistemske varijable) – geografski milje i
stanovništvo, proizvodnja dobara, uz posebnu važnost naučno-tehničke revolucije
b) DRUŠTVENE SNAGE (4. društvene varijable) – klase i nacije s njihovom ideološkom svešću, s
psihološkim implusima i reakcijama koje ih usmeravaju na delatnost u međunarodnoj areni
c) FAKTORI ZAVISNOSTI – ekonomski, politički i vojni (NOVO!!!)
d) MEHANIZAM DONOŠENJA ODLUKA (3. državne varijable)
e) VOĐSTVO (1. individualne karakteristike i 2. uloga)

3. KREIRANJE I REALIZACIJA SPOLJNE POLITIKE – pojam i modeli procesa (Visković)

- Postoji razlika u shvatanju ovog pitanja.:
a) Jedni koncept shvataju šire, tj. kao celokupan proces od utvrđivanja ideoloških stavova do donošenja
i realizacije sasvim konkretnih odluka), a
b) drugi ga tretiraju uže, samo kao pitanje odlučivanja u oblasti spoljne politike.
- Prihvatićemo širi koncept, tj. pristup kreiranju i realizaciji spoljne politike, koji definišemo kao vid
političkog procesa ispoljenog kroz niz aktivnosti kojima se interesi osnovnih druš grupa političkim
razjašnjavanjem na nivou najviših organa subjekta koji je u pitanju pretvaraju u pravno-politički
obavezujuće stavove o ciljevima ili sredstvima spoljne politike, a koji se konkretizacijom i praktičnim
činjenjem ostvaruju u praksi odnosa sa drugim subjektima međunarodnih odnosa.
- Elementi ovakvog koncepta su sledeći:
a) KREIRANJE je proces koji se odvija kroz institucije političkog sistema (ili druge strukture, ako se
radi o subjektu koji nije država), u kojem učestvuju različiti subjekti tog sistema koji putem njega nastoje
svoje različite interese pretvoriti u političke stavove ili konkretne odluke o spoljnoj politici.
- Proces se može svesti na tri faze:
a. faza INICIJATIVE – nastajanje relevantnih informacija koje, nakon individualne ili
kolektivne interpretacije, bivaju prihvaćene kao osnov za aktiviranje čitavog procesa
b. faza ARTIKULACIJE i AGREGACIJE INTERESA:
- sučeljavanje interesa pojedinih subjekata političkog sistema s informacijama o
određenom stanju ili promeni stanja unutar subjekata ili u međunarodnom okruženju, a koja promena
spada u domen spoljnopolitičkog razrešavanja,
- kao i međusobno sučeljavanje interesa različitih subjekata kojima su inicijalne
informacije o promenama dostupne, te formiranje pojedinačnih ili grupnih predloga za zauzimanje
zvaničnih spoljnopolitičkih stavova
c. faza ODLUČIVANJA – pretvaranje interesa u pravno-politički obavezujuće odluke o
ciljevima i sredstvima spoljne politike datog subjekta.
- Osobenost pojedinih faza ogleda se u neophodnosti da se u njima obave određene funkcije.
- Neposredni nosilac kreiranja i realizacije su subjekti procesa, odnosno akteri političkog sistema koji u
procesu obavljaju neku od funkcija koje su sastavni deo procesa.
b) REALIZACIJU spoljne politike čine dva različita vida aktivnosti:
a. konkretizacija kreiranjem utvrđenih načelnih stavova o ciljevima i sredstvima SP,
b. te neposredno ostvarivanje u praksi utvrđene spoljne politike.
c) Posebno mesto ima KONTROLNO-NADZORNA FUNKCIJA, koja predstavlja specifičan oblik
povratne veze.

3.1. PROCES DONOŠENJA VANJSKOPOLITIČKIH ODLUKA(Vukadinović)

- Na aktere koji donose odluke, utiču mnogi činioci.
- Spoljašnje okruženje i sva zbivanja koja se u njemu odvijaju predstavljaju input, dok bi sve odluke koje
se stvaraju i iz njega izlaze bile output.
- Američki autori SNAJDER, BRUK i SAPIN, koji su se bavili analizom procesa donošenja spoljnopolitičkih
odluka, dali su definiciju tog procesa.
- Po njima, donošenje SP odluka je proces koji rezultira selekcijom društveno definiranog ograničenog
broja problemskih alternativnih projekata, od kojih je jedan od tih projekata usmeren na donošenje
posebnog budućeg stanja stvari, onako kako ih je zamislio akter u svom procesu odlučivanja.
- Ako raščlanimo ovu definiciju vidimo :
a) da se u njoj kao subjekt pojavljuje spoljnopolitički akter
b) da se radi o kontinuiranom procesu
c) proces je postavljen kao skup aktivnosti
d) da postoji nekoliko različitih projekata
e) da se izbor alternativnog projekta vrši na osnovu budućeg stanja stvari kako ih je zamislio kreator.
- FRANKEL jednostavnije definiše donošenje odluka – on smatra da je to proces koji rezultira aktom volje
osobe ili grupe osoba koje izabiru između dve ili više alternativa.
- VUKADINOVIĆ – proces donošenja sp odluka treba shvatiti kao deo političkog delovanja neke državne
organizacije, koja je na čelu države i donosi sve odluke vezane za njeno formalno funkcionisanje.
- Da bi se izvršila razlika između pojedinih odluka neki autori se služe pojednostavljenim prikazom vrsta
spoljnopolitičkih odluka.
- Postoje:
a) POLITIČKE odluke bi bile sve one kojima se može dati dosta uopšten epitet-važne. Tu bi spadale
odluke u kojima se uz naznaku određenog pravca akcije i ukazuje na prednosti jednog ili drugog pristupa.
b) ADMINISTRATIVNE odluke bi bile one kojima se realizuju političke odluke i to najčešće od strane
administrativnih organa zaduženih za takvu delatnost.
c) U KRIZNE odluke spadaju one koje se donose u trenucima postojanja određenih spoljnopolitičkih
kriza, koje bitno ugrožavaju neka temeljna dobra pojedine zemlje.
- James Rosenau istrazuje 3 faze, odnosno nivoa aktivnosti kreatora:
a) u prvoj fazi, uticaji deluju na aktere i oni preduzimaju određenu akciju u pravcu promene
postojećeg stanja. Tu fazu Rosenau naziva primarnom.
b) u drugoj fazi tzv. realizacije radi se o delovanju, uticajima i uslovima putem kojih se stimulansi iz
primarne faze pretvaraju u celovitu delatnost.
c) Treća faza tzv. odgovor, zahvata sve one reakcije objekata koji su podvrgnuti spoljnopolitičkom
delovanju.
- On ističe da se najviše pažnje poklanja prvim dvema fazama, a najmanje poslednjoj, koja bi trebalo biti
temelj istraživanja spoljnopolitičkog procesa.
- Joseph Frankel (“The Making of Foreign Policy”) istražuje 3 faze donošenja odluka:
a) FAZA PRE DONOŠENJA ODLUKE:
a.inicijativa b. planiranje c. definisanje situacije
d. predviđanje e. uloga savetnika i saveta
b) IZBOR ODLUKE – je središnjica analize SP i u toj fazi akter deluje nastojeći postići maksimum
uspeha.
c) FAZA ODLUČIVANJA POSLE DONOŠENJA ODLUKE

3.2. TEORIJE O VANJSKOPOLITIČKOM ODLUČIVANJU

- PRISTUPI SPOLJNOPOLITIČKOM ODLUČIVANJU:
a) RACIONALNI pristup (racionalni izbor) – izučava se problem donošenja SP odluka u skladu sa
optimalnim postizanjem cilja.
b) PSIHOLOŠKI pristup je nastao u velikoj mera kao reakcija na isprazni racionalizam; on to negira,
ističući da u nekim situacijama, posebno kriznim i visoko kontrolisanim, odlučivanje ostaje daleko izvan
racionalnog delovanja.
c) INSTITUCIONALNI pristup – analizira pitanja vezana uz organizaciju procesa SP odlučivanja.
- Izučavanje glavnih pokazatelja:
 a. veličina države b. nivo ekonomskog razvoja c. tip političkog uređenja
d) INTERAKCIJSKI pristup SP odlučivanju se usmerava na uzajamno delovanje strana u procesu,
odnosno traže se, pre svega, uticaji koje jedna SP odluka ima na drugug stranu.
e) SISTEMSKI pristup SP odlučivanju razmatra sve odluke koje donose politički lideri u kontekstu
spoljnopolitičkog sistema međunarodnih odnosa.
a) TEORIJA ELITA i GRUPA ZA PRITISAK polazi od pretpostavke da su elite i grupe za pritisak
sastavni delovi savremenog delovanja države i da tvore značajne snage koje utiču na stvaranje SP.
- Gabrijel Almond – tipovi ELITA:
a. POLITIČKU elitu čine izabrane osobe na određenim državnim položajima, stranački
lideri i visoki državni činovnici.
b. ADMINISTRATIVNOJ ili BIROKRATSKOJ eliti pripada visokostručni aparat izvršne
valsti koji godinama profesionalno obavlja određene funkcije i tako ima mogućnost stalnog pojačanog
uticaja.
c. Elita tzv. GRUPNIH INTERESA sastavljena je od različitih udruženja, privatnog
karaktera, koja odražavaju različite ekonomske, etničke, religijske ili pak profesionalne interese.
d. Elita SREDSTAVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA – nalaze se istaknuti novinari i
publicisti, te osobe koje uživaju poverenje građana (sveštenici, lideri različitih klubova…).
b) TEORIJA INTERESNIH GRUPA ili GRUPA ZA PRITISAK – interesne grupe imaju svoje uže
interese grupnog karaktera i nastoje uticati na vlast, ali ne biranjem nekih svojih političkih predstavnika
u organe vlasti i ne učestvovajući neposredno u vršenju vlasti (posebno SAD).
c) TEORIJA BIROKRATSKOG PROCESA SP uzima kao osnovnu pretpostavku da u stvaranju SP,
posebno u savremenom razvoju međunarodnih odnosa, sve veću ulogu ima birokratski aparat.