Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

AНАЛИЗА КОНФЛИКАТА У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ

Основне карактеристике континента – Латинска Америка није најсиромашнији, али је

континент са највећим социјалним разликама, нпр.у Колумбији 2-3 % контролише 70%
друштвеног богатства; коефицијент неједнакости у Латинској Америци је максималан.
Међу разлозима истичу се колонијална освајања Шпаније и Португала; Шпанија
поделила скоро читави континент на огромне поседе католичких земљовласника и
војсковођа, то су била 3-4 велепоседника који су обично гајили само један производ,
који је био јако тражен у матици. Такав је пример Бразил који обухвата преко 50%
производње целе кафе у свету, централноамеричке земље, које производе банане
(банана државе), Чиле – произвођач бакра; то су примери да је скоро свака земља –
посед била специјализована само за производњу једног производа. Окончањем
колонијализма, на ова подручја стижу мултинационалне корпорације које су
примењивале исту матрицу. Никарагва је пример где 10% најбогатијих контролише 40-
50% националног богатства, док 10% најсиромашнијих поседује 0.5% богатсва. Ово су
примери који се јако тешко могу и појмити. Земља са највећим социјалним разликама је
Бразил.

У свим овим земљама, такође, историјски веома је изражена улога војске, која се
састојала у две фазе. У првој фази, војска је оруђе диктатора (примери Никарагве, Ел
Салвадора). Од педесетих година, војска постаје једина власт у свим латиноамеричким
земљама. Према овоме САД су заузимале спољнополитичку стратегију познатију као roll
back policy, подржавале су ове режиме, јер их је, када би то било потребно, било много
лакше демонтирати или демократизовати него социјалистичке – комунистичке режиме.
На овом подручју улога САД је незаобилазна, место где је она примењивала Монроову
доктрину (од 1823. па све до средине ХХ века), према којој су се САД унилатерално
изјасниле да су Северна и Јужна Америка једина утицајна зона САД у које Европа не сме
да се меша, а заузврат САД се неће мешати у европску политику. Своју демократску
улогу у облику различитих интервенција, САД остварују тек почетком ХХ века.

Године 1898. избио је шпанско – амерички рат, после којег Шпанија губи своју последњу
колонију, Кубу; тада започиње потпуна спољнополитичка доминација САД на терену
Латинске Америке. Са једне стране имамо идеју панамериканизма, које су пропагирале
САД, са циљем да оне постану предводница свих америчких земаља (и на почетку ХХI
века, Џ.Буш Млађи залагао се за Слободну зону Америка. Са друге, пак, приметан је

1
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

боливаризам, жеља и тежња латиноамеричких земаља да се уједине у једну. Израз је

настао од презимена Боливар, који је остао тој идеји најближи, будући да је Боливија
тада била велика јужноамеричка земља. Такве пројекте региструјемо и на афричком
континенту, а предводник је био некадашњи председник Гане, Гваме Нкрумах. Ипак,
реалност чини велики број разједињених земаља и подручје где је број политичких,
војних и економских интервенција САД за 200 година достигао цифру од 700. Неки
сматрају, не верујући у запањујућу цифру од 700, да је бројка заправо 200. Пример Хаити
– то је земља која је више пута окупирана, најдуже двадесет година. Током Првог
светског рата, она је окупирана јер је ту раније била мала немачка колонија, па су се
чланице Антанте плашиле да Немачка одатле не почне да шири рат.

Бразил је пример земље где су од почетка 60-тих па до почетка 70-тих чак три
председника свргнута са власти услед тога што нису били по вољи САД. Америчке
интервенције могу се сврстати у неколико фаза. Прва фаза дешава се за време Хладног
рата; реч је о војним интервенцијама, правдане заштитом ових подручја од опасности
комунизма. Посе Хладног рата и након распада СССР, креће период финансијског
условљавања и тзв.структуралног прилагођавања. Сада су инструменти суптилнији, а
утицај САД све већи како одмиче време. Благи изузетак од овог тренда је осмогодишњи
мандат Џ.Буша, који се помало одаљио од овог терена.

Бележимо и велики утицај герилских и народних покрета. То нису политичке странке,

већ обухватају шири појам и скуп; настају јер су партије чак сто година дискредитоване и
губиле поверење, које је на крају спало на минимум. Управо као реакција на ове
негативне појаве јављају се герилски покрети. Они имају ширу базу и јак социјални
програм, окупљају домородачко становништво. Сада у формалном смислу многи од
њих не постоје, али су раније били веома јаки; педесетих година у Аргентини је снажан
перонизам, у Колумбији гитанизам, варгасизам, геваризам. Опстао је, и даље је утицајан
перонизам, та струја у политичком животу Аргентине дала је више председника држава,
они желе насилну промену. На Куби постоји покрет „26.јул“, настао 1952, у Никарагви
сандинистички покрет, који је био на власти 8 година. Ово су уједно једина два оваква
покрета који су узели власт у својим земљама, остали нису успели. У Колумбији
нпр.имају веома значајну улогу у функционисању и животу државе али никада нису
узели власт.

Гватемала. Највећа централноамеричка земља, већину становника (50%) чине потомци

Маја. Све централноамеричке земље су биле шпанске колоније, сем Белизеа, који је био
енглески. Већина њих добијају независност тридесетих година XIX века, а неке тек у ХХ

2
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

веку. Гватемала је типичан пример земље где су се на власти смењивали регресивни и

ретроградни диктатори цивилног и војног сектора. Хорхе Убико у овој земљи дао је
читаву власт мултинационалним компанијама; читаву инфраструктуру препустио је
компанији International Railways, док су све плантаже припале компанији United Fruit
(седамдесетих њен утицај пада, а касније ће се преименовати у Chickitta). Оне су
изградиле толики утицај да ниједан председник није могао фактички да ступи на
функцију без њиховог одобрења, зато се ове земље и зову банана државе.

Године 1945. избија револуција и на власт долазе либерали, на челу са Хосе Аревалом и
Хакобом Арбенсасом. Ово су били двојица председника који су сва приватизована
добра национализовали, понудили су United fruit-у да све плантаже које не обрађују
врате Гватемали у посед, али су такви поседи чинили ¾ свих поседа. Откупили су поседе
по веома ниским ценама, дозволивши формирање синдиката и борбе за права радника.
Нису потписали Пакт из Риа (1947 – латиноамерички пандан НАТО пакту; напад на једну
латиноамеричку државу значи напад на цео блок). Гватемала је одбила да учествује у
Корејском рату. Све ово резултовало је успешном реализацијом најуспешнијег пуча у
историји CIA, под покровитељством председника ове агенције и државног секретара
САД, који су били рођена браћа; уз саучешће америчких амбасадора у
централноамеричким државама. Овом операцијом обучавани су Гватемалци, а 1954.са
власти је збачен либерални режим, Арбенсас је протеран, а читава операција названа је
Гватемалско пролеће. На власт се враћају генерали и креће обрачун са непријатељима,
али и велика поларизација на сељаке који су добили поседе и велепоседнике који су их
изгубили. Јавља се револуционарни покрет Гватемалско револуционарно народно
јединство, који ће 1960. године започети грађански рат. Овај рат трајаће све до 1996. и
остаје упамћен као најразорнији рат у историји Централне Америке – убијено је око 150
хиљада цивила, рањено око 50 хиљада, док је 250 000 расељено. Земља од 12 милиона
становника изгубила је 10% популације, десеткована је и уназађена. Ово је повод за
многе теоретичаре да Гватемалу окарактеришу као failed state. Специјализована
Комисија закључила је да 94% злочина почињено од стране владиних трупа, а
примењиване су веома бруталне методе које су оставиле веома дубоке последице по
читаво друштво. Власт је имала подршку САД, а герила СССР, уз учешће, у овом региону
неизбежне Кубе. Године 2002, услед катастрофалног стања монетарне политике,
Гватемала уводи долар као своју домаћу валуту. После Никарагве најсиромашнија
држава. Неки аутори наводе да је Арбенсас школски пример примене америчке
политике ајкуле, усмерене према централноамеричким и јужноамеричким земљама
(сардинама).

3
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

Ел Салвадор. Салвадор је нешто другачија прича; граничи се са Гватемалом и

Хондурасом. Био је шпанска колонија, а тридесетих година XIX века постаје независна.
Сукоб у овој земљи трајао је 15 година, од 1979. до 1992.године. Последице су исте као и
у Гватемали, с тим што није било спољне интервенције. Узрок сукоба је велика
неједнакост. Овде се јавља Faribundo Marti покрет. Формални разлог за почетак сукоба
било је убиство председника Карлоса Хомера. Жртве овог сукоба су мање него у
Гватемали, око 70 хиљада мртвих. Хунте су имале подршку САД, а герила СССР и Кубе, и
то више него у Гватемали. То је време велике америчке панике, јер се све дешава након
револуције на Куби, те се администрација у Вашингтону плашила да ће свака нова
герила морати бити неутралисана због потенцијалне заразе од „комунистичког вируса“,
плашећи се да се комунизам потпуно не одомаћи у њиховом дворишту. Већину злочина,
као и у Гватемали, починиле су владине трупе, тзв.ескадрони смрти. Рат се окончао
1992, уз посредовање ЕУ и УН. Герилски покрет постао је политичка партија и учествовао
на свим изборима. Године 2009. добијају и свог председника државе, пре тога на власти
била Арена партија, блиско повезана са ескадронима смрти.

Никарагва. Ова земља позната је по сандинистичком покрету и контрашима. Од 1933. до

седамдесетих година, на власти је династија Сумоза, коју су чинили отац – ујак – син,
свеукупно владали око 45 година и били најсуровији диктатори у Латинској Америци.
Чим су дошли на власт, елиминисали су неистомишљенике. Познати су по свом
екстравагантном и бахатом животу, држали 50% националног богатства земље. Ово је
најсиромашнија земља Централне Америке са 60% незапослених и 30% људи који немају
воде у својим домаћинствима. У почетку уживала подршку САД због страха од
Кубанаца, 1979.на власт долази садинистички покрет (Садин – национални херој
Никарагве, Августо Сесар Садино), настао око 1960, покрет није био ауторитативан, већ
се заснивао на партиципативном моделу демократије, увео заједничка гласања,
секретаријат од 8 команданата, залагао се, попут нпр.запатиста у Мексику, за мешовиту
својину; на власт дошли војним путем, имали подршку Кубе. Ова земља била епицентар
Реганове спољне политике, а још један разлог губитка трке СССР-а са САД. Контраше
обучавала САД, били стационирани у Хондурасу па повремено вршили упаде на
никарагванску територију, на неки начин то је био грађански рат који је трајао 8 година,
колико је и трајала власт садиниста. Они су повремено упадали и вршили диверзије, и
тако се дошло до саме ивице рата између ове две земље, али треба рећи да за то
Хондурас није био крив, јер је читава кампања пограничних провокација била
оркестрирана од стране САД. Садинисти су тужили САД пред МСП због минирања и
добили случај, али САД никада нису платиле одштету; после овог случаја САД су иташле

4
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

из МСП. Садинисти су у својој земљи организовали изборе (1980 и 1984.су победили, али
1988.губе власт и сами се повлаче). Ово је једини пример да се неки оружани покрет
повукао са власти. Данашњи лидер опозиције, Виолета Ћамоло, финансира САД. Улога
америчке Националне фондације за демократију, званично невладине организације, која
је касније постала модел у другим земљама широм света; иако је то било забрањено,
директор ове фондације радио је све оно што је и CIA радила пре 25 година, а сада не сме
због законских ограничења. Овај покрет се деведесетих у потпуности повукао, дајући
тако пример мирне транзиције. Сам садинистички покрет патио је од лоших политика и
пракси – лоши модел национализације и колективизације; данас је ово земља на рубу
пропасти, а овакве политике су сигурно томе допринеле. У сукобима на тлу ове земље
погинуло је између 15 и 20 хиљада људи; друштво је постало још сиромашније након
овог рата, ово је уз Хаити данас најсиромашнија земља. Касније ће и садинисти постати
партија и вратити се; 2006. за председника је изабран Даниел Ортега. У Гватемали, Ел
Салвадору и Никарагви данас су на власти бивши герилци, који су се сада
трансформисали у лидере јако популистичких партија, који је изборе добио на таласу
економских незадовољстава, али је изневерио велика очекивања, постоје индиције да
ће ова партија опет номиновати свог кандидата, овога пута једну жену.

Хаити. Данас најактуелнија и најтужнија прича целог латиноамеричког света,

најсиромашнија земља западне хемисфере. Ово је била шпанска колонија - Хиспанола
острва, која ће се поделити на Доминиканску Републику, која је данас туристички
развијена и Хаити. Хаити је прва земља која је стекла независност, још 1804, прва је
укинула ропство, али су им због тога САД и Европа увели све могуће санкције. 95%
становништва су црнци, док су домороци истребљени. Црнци су довођени из Африке,
радили су на плантажама шећера; 5% популације чине мулати и Креолци (бели
домороци), 1% њих управља целом земљом и контролише 50% националног богатства. У
овој земље забележена је највећа стопа смртности, на сваких 5 минута умре једно дете
због излечивих болести. 80% људи живи са мање од 2 долара дневно, а 54% испод једног
долара дневно, а катастрофална слика употпуњена је након недавних катастрофалнох
земљотреса. Хаити је била најбогатија колонија због шећера, док се он производио из
трске. Ово је земља која има веома несрећне односе са САД. За време Првог светског
рата држали их под окупацијом 20 година, и након тога пар пута опет долазили,
формирајући тако најчешћу мету америчких спољних интервенција. После овог
земљотреса, први су на острво слетели амерички маринци, неки кажу да је поново реч о
некој врсти окупације, а неки да је ово учињено из страха да некакву сличну хуману
помоћ не уприличи и Куба. Средином двадесетог века, на власти отац, а касније и син,

5
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

који су владали 1956 – 1986; први је био Франсоа Дувалије (папа док), а после њега Жан
Клод Дувалије (бејби док). Они су јако занимљиви јер су упражњавали својеврсну
комбинацију вуду магије и католицизма, створили су мешавину култа личности и вудуа,
имали тон тон маркуда култ; у свом власништву имали су и одреде смрти, који су убили
30 хиљада људи; и отац и син умишљали да су духови и да им нико ништа не може,
сарадници нису смели да их гледају, плашећи се смрти, а њих двојица су из тог разлога
носили наочаре, градећи тако комбинацију окултизма и репресије, уживајући подршку

САД. У овој земљи никада се није развио герилски покрет. Године 1986. син бежи у
Француску, а после овог земљотреса јавио се, изјаснивши се да жели да помогне својој
земљи. Отац и син владали су по 15 година.

Најновији земљотрес такође је узрок политичке нестабилности. Први слободни избори

организовани су 1990, када је за председника изабран Бертранд Аристид, који се
легитимисао као борац за социјалну правду и уживао поштовање у друштву. Само 7-8
месеци након избора збачен је са власти, ударом под, сумња се, вођством CIA. На власт
долази хунта, али дешава се преокрет – наиме, Клинтон лично враћа Аристида на власт
и шаље 20 000 војника, тако га САД прво свргле па вратиле на власт, имао договор са
Клинтоном да се заджри на власти до краја свог мандата (1994). На новим изборима
није добио неопходну већину гласова. На сцени је, дакле, политичка стабилност али и
велика економска нестабилност, уз велике елементарне непогоде и пре земљотреса, а
нарочито тајфуна. Аристид се 2000. поново кандидује и осваја власт, али је поново
збачен 2004, после кратког грађанског рата, на прослави јубилеја двеста година
независности. Побегао у Централноафричку Републику, и он се јавио рекавши да је
спреман да помогне својој земљи и да се врати, поред свих недаћа, 2008.је забележен
велики скок цена хране на свеском тржишту (пиринач, кукуруз, брашно), али је
одлулном интервенцијом УН ублажио потресе и спречио нови државни удар. Када се
читава ситуација иоле примирила, десио се страховити земљотрес, одневши 200 000
живота и уништивши 50% инфраструктуре. Како би се помогло овој несрећној земљи,
организована је донаторска конференција, а УН предвиђају мисију на 20 година, до сада
најдужа пројектована икада, како би се земља колико толико изнова изградила и
спречили нови социјални сукоби

Чиле. Једна од најстабилнијих земаља региона, у којој скоро 150 година није било
никаквих сукоба; економски најразвијенија, већина белачко становништво. Салвадор
Аљенде, лидер Фронта народне акције, 1970. године бива изабран за првог
марксистичког председника неке земље икада, пре тога се двапут неуспешно

6
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

кандидовао, а услед чудног изборног система који не предвиђа апсолутну подршку.

Залагао се за свеопшту друштвену и својинску трансформацију, за одузимање земље од
велепоседника, за увођење радних права, политичку и економску независност од САД.
Будући да се у овој земљи производи 35% укупне светске количине бакра, у овој земљи
бележили су се изузетни профити у овој грани индустрије, чак и до 700 – 800%, залагао
се и спровео национализацију рудника; то 1970.постаје велика претња за САД (у главним
улогама Никсон и Кисинџер), које спроводе државни удар у овој земљи (1973), путем
војске – вршени притисци на Генералштаб, један је одбио да у томе учествује и поднео
оставку, други је убијен, а трећи је био Августо Пиноче, кога је сам Аљенде именовао на
ту позицију. Цела операција добила је назив Кондор, са циљем потпуне елиминације
левичарских елемената. Аљенде је имао велико поверење у Пиночеа и није очекивао.
Читаво свргавање трајало је један дан – Аљенде се закључао се у своју канцеларију, а на
крају је и извршио самоубиство, мада постоје и наводи да га је војска убила јер се
плашила побуне под његовим вођством. Пиноче постаје и председник, и премијер и
начелник Генералштаба, владао је 17 година и спровео највећу чистку и ликвидацију
левичара. Тадашњи министар спољних послова побегао у САД и убијен усред Њујорка,
недалеко од зграде УН, а убијени су скоро сви најважнији представници бившег режиме.
Између 12 и 30 хиљада припадника партије и левичара је убијено. Земља је и даље
бележила огроман економски раст (пример да је могуће спојити капитализам и
ауторитаризам). У земљу је дошао Милтон Фридман са студентима, све је продато и
враћено америчким фирмама, али се богатство расподелило на јако малу групу људи и
тако се створио огроман социјални јаз. Пиноче остао на власти до 1990. Две године
раније Пиноче је расписао референдум где је тражио могућност да се опет кандидује,
али за то није добио подршку те се повукао са председничке функције, али је остао
начелник Генералштаба и имао фактичку моћ у својим рукама.

Када је 2000. био у Великој Британији, један шпански тужилац затражио је да он буде
изручен Шпанији, јер је убио и доста Шпанаца. Уследила је правна борба која је трајала 6
година и за то време, Пиноче се налазио у кућном притвору, на крају није испоручен и
враћен је у Чиле, где је такође спроведено нешто истрага и поступака, али је он у
међувремену умро. Једни су славили што је умро, док су хиљаде других и туговали; тога
дана на улицама Сантјага забележене су огромне напетости и замало се десио физички
сукоб озбиљнијих размера. Године 2006, председница Чилеа постаје Мишел Башле,
ћерка једног од убијених у чисткама; организовала судске процесе против главних
генерала осумњичених, али није пуно постигнуто – генерали су били на крају својих
живота. Баш услед оваквих судских процеса, уведено је правило да се председник

7
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

државе може бити само једном. Сада је на челу земље чилеански Силвио Берлускони
(Хаиме Равине). Чилеански случај био је сукоб мањи по жртвама, али је Пиночеова
диктатура и свргавање Аљендеа оставило дубоке ране на друштво, попут Салазарове
диктатуре у Португалу, или Франкове у Шпанији. У време диктатуре, истина, забележен
је озбиљан економски развој, али је он био плаћен великим људским патњама и
жртвама, као и дубоким социјалним јазом.

Колумбија. Земља тоталне друштвене кризе, све што је у овој земљи могло да крене по
злу, кренуло је – екстремна поларизација (3% конторлише 80% националног богатства),
највећа стопа убистава, највећа стопа отмица (2000 годишње – неки отимају домаће,
неки странце). Само 60% територије налази се под контролом државне власти, остатак
је под контролом герилаца (ако вас сусретну, под претњом оружјем, траже вам број

банковног рачуна, ако новац не поседујете, следи отмица). Ово је економски руинирана
земља, која је пролазила кроз периоде поптуне анархије уз одсуство централне власти,
земља са огромним проблемима корупције. На снази програм социјалног чишћења –
mano negra, маргинализација криминалаца, како би се доказало да се злочин не исплати.
Веома раширена је појава и убијање бескућника и трговина њиховим органима, а сумња
се да у свему томе учествује у тамошња државна безбедност. Ово је највећи савезник
САД у целом региону Латинске Америке, добијају 50% помоћи које САД издвајају за цео
регион, програм Plan Columbia, за спречавање шверца дроге (1 милијарда долара), ова
средства често се користе у борби са герилцима. САД су имале своје војне базе и у
Еквадору, али доласком левичарске владе и истеком уговора о коришћењу база, такве
се сада граде у Колумбији. Годишње се у овој земљи направи профит од 100 милијарди
долара, трговином наркотицима (највећа база у Меделину и Калију). Нарко картели су
буквално држава у држави, а и герилци се баве узгајањем дроге, од тога се и
финансирају. Герилски покрети 50 година константно на власти, представљају рак рану
Колумбије. Узроци су неизвршена аграрна реформа, чињеница да мало људи држи
огромна богатства, позитивни утицај Кубе и Никарагве. У Колумбији су била два
грађанска рата, први 1899 – 1903 (120 000 мртвих, узрок пад цене нафте на тржишту и
моноструктурна производња); други грађански рат 1948 – 1957 (преко 200 000 убијено,
узрок убиство Е.Гаитана, предводника герилског покрета), утицај из револуционарне
Кубе; крај тако што су се све партије укинуле, сем Конзервативне и Либералне. Герилски
покрети и данас актуелни, држе 40% територије земље, на које државни органи не смеју
да уђу, то је територија мало мања од површине Немачке; имају свој парадржавни
апарат, међу покретима влада стални грађански рат.

8
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

Први герилски покрет који наводимо је FARC (Fuerzas Armadas Revolucionarios Colombia)
– вуку порекло из другог грађанског рата, имају 18 хиљада војника, много жена герилки,
вођа Мануел Маруанда – сигуран стрелац. Водио покрет непуних 50 година. Циљ
покрета је стварање социјалне државе, али то је било актуално шездесетих, сада су
захтеви нестали, а борба за пуко преживљавање је остала, питање права је сада
небитно; овај се покрет финансира од узгајања дроге, главни ривал у томе им је
Меделин и Кали; прво су у својим редовима забрањивали узгајање али се сада и они
тиме баве; киднапују домаће бизнисмене, после 7 година отмице ослободили Ингрид
Бетанкур (око тога се ангажовао и Никола Саркози); држе по 7 – 8 угледних домаћих
људи у заробљеништву, а држава не реагује јер је њихов став да нема преговора са
терористима. Последње две године бележе се знатни успеси колумбијских власти –
скоро читав ове гериле је побијен, сада су много слабији, одржано је 3-4 неуспелих
преговора са њима; 1984.основали своју партију – Патриотску унију, али их је све
држава побила, искористивши њихов излазак из илегале. Са овом герилом прећутно се
преговара преко Венецуеле, касније је дошло до неких споразума након којих је ова
герила пустила десетак отетих; ипак, 2 године касније је дошло до пограничних
инцидената Венецуеле са Колумбијом – даљи преговори пропали, а председник
Венецуеле, Уго Чавез, више не пружа помоћ у преговорима.

М 19 - настао као последица покрадених избора, чине га претежно, за разлику од

претходног, млади активисти из урбаних средина; овај покрет има највећу подршку
Кубе; 1985. заузели зграде Министарства правде и Врховног суда и отели све запослене
који су се ту затекли, тражили услове да их пусте, али пошто држава не преговара, све
су таоце побили а зграде сравнили са земљом. На њиховом примеру види се успешнији
исход пацификације – постигнут је мировни споразум са властима, сада се зову
Демократска алијанса М 19, али немају велики утицај; финансирали се крађом нафте и
индустријским и економским саботажама.

EPL – велики утицај кинеских маоиста, центар деловања је аграрна реформа и положај
сељака, и дан данас немају велику улогу, побијен им врх покрета, имају и своју партију,
Партију мира и слободе.

ЕLN – 1964, под великимутицајем Кубанске револуције, велики део бораца свештеници;
теологија ослобођења – свештеници прихватали марксизам како би збацили диктатуре
(бити хришћанин значи бити револуционар, К.Торес), преко Тореса покрет наставио
свој живот; чудна мешавина свештеника и герилаца, има их 800 – 1000, али и они
отимају, и то странце, и тако се финансирају, седамдесетих обезглављени али се

9
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 2 Корићанац Милан

опоравили, и данас постоје, у својеврсној су коалицији са FARC-ом; са њима се

преговори обављају преко Хаване, али без већих успеха.

АUC – Autodefendas Unidas de Colombia – будући да су сви крупни поседници земље

имали проблема од упада наркокартела, али и герилаца, они су основали своје личне
армије да их чувају, такве приватне армије су се у једном тренутку ујединиле и тако је
настао AUC. Ово је герила крајње деснице, и циљ јој је коначни обрачун са левицом, иако
нису део власти; овиме се комплетира дијапазон државних и парадржавних актера –
власт, војска, леви герилци, десни герилци; постоје сумње да десне герилце финансира
делом и држава.2003.се мења ситуација – ова герилска група потписује споразум са
државом и разоружава се, али пошто нису имали посао, и нису знали ништа друго него
да ратују, после 2 – 3 године скоро сви су прешли да раде за наркокартеле. Направљен
договор са CLN – који је добио део територије, али се разоружао, то су искористили
други десни герилци и извршили упад на ту територију...

Алваро Урибе од 2002.председник Колумбије, мењао је устав како би могао још једном
да се кандидује, покушао је да то уради како би се и трећи пут кандидовао, али без
успеха; главни ослонац има у САД. Колумбија има план за борбу против наркокартела и
елиминацију леве гериле. Војска Колумбије је такође направила неке резултате.

Успостављена је делимична стабилизација, тренутно је на снази примирје, али

дуготранијег успеха и помирења неће бити све док се не одговори на социјалне и
економске узроке постојања герилских покрета.

10