Tržišna privreda i održivost 

Principi Strategije održivog razvoja tržišne privrede

Strategija održivog razvoja Srbije se zasniva na globalno prihvaćenim principima

koji su definisani u Deklaraciji održivog razvoja iz Johanesburga, Milenijumskim ciljevima
razvoja UN i Strategiji održivog razvoja EU. To su:

Međugeneracijska solidarnost i solidarnost unutar generacije. Zadovoljiti potrebe

sadašnjih generacija bez ugrožavanja prava budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.
Solidarnost unutar generacije postići demokratski usaglašenom raspodelom raspoloživog
prirodnog i stvorenog kapitala, na način koji obezbeđuje osnovne ljudske potrebe za sve
društvene grupe.

Otvoreno i demokratsko društvo - učešće građana u odlučivanju. Garantovati

građanska prava, obezbediti pristup informacijama i osigurati dostupnost pravde. Razviti
odgovarajuće konsultacije i učešće građana u donošenju odluka. Braniti stabilnost
demokratskih institucija na osnovama mira, bezbednosti i slobode.

• Znanje kao nosilac razvoja. Promovisati prosperitetnu, inovativnu, konkurentnu i

ekološki efikasnu ekonomiju zasnovanu na znanju, koja obezbeđuje visok standard života i
punu i visokokvalitetnu zaposlenost. Promovisati obrazovanje i razvijanje javne svesti o
održivom razvoju.

• Uključenost u društvene procese. Promovisati punu integraciju građana u društvo,

podsticati jednake mogućnosti za svakoga, promovisanjem osnovnih prava, borbom protiv
svih oblika diskriminacije i smanjenjem siromaštva. Razlike i polarizaciju među članovima
društva treba svoditi na najmanju moguću meru i stalno se boriti protiv socijalne
isključenosti i siromaštva.

• Integrisanje pitanja životne sredine u ostale sektorske politike. Promovisati

integraciju ekonomskih, socijalnih i ekoloških pristupa i analiza, te podržati korišćenje
instrumenata kao što je strateška procena životne sredine. Podsticati socijalni dijalog,
društveno-odgovorno poslovanje i javno-privatnopartnerstvo.

• Princip predostrožnosti. Zahtevati očuvanje prirodne ravnoteže u okolnostima kada

nema pouzdanih informacija o određenom problemu. Svaka aktivnost mora biti planirana i
sprovedena na način da prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini. U
slučaju mogućih i značajnih uticaja na životnu sredinu preduzimati preventivne aktivnosti.
• Princip zagađivač/korisnik plaća, uključenje troškova vezanih za životnu sredinu u
cenu proizvoda. Izvršiti internalizaciju troškova vezanih za životnu sredinu, odnosno
uključivanje troškova degradacije životne sredine u ekonomske troškove
zagađivača/korisnika, primenom principa zagađivač/korisnik plaća. Na taj način se postiže
pokrivanje pune ekonomske cene, u koju ulaze troškovi proizvodnje, upotrebe i odlaganja
proizvoda,u toku čitavog njegovog životnog ciklusa.

• Održiva proizvodnja i potrošnja. Poštovati bilanse prirodnih resursa i obezbediti

visok nivo zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine. Smanjiti zagađenje životne
sredine i promovisati održivu potrošnju i proizvodnju, tako da ekonomski rast ne uzrokuje
proporcionalni porast degradacije životne sredine.

Tranzicija kao ključni ekonomski mehanizam.

Proces tranzicije može da se karakteriše i ključnim ekonomskim mehanizmima koji

je određuju. Realokacija je ključni proces i on označava preusmerenje resursa (rada,
kapitala...) iz jednih sektora u druge. Zapravo, iz sektora u kojima su se proizvodila
inferiorna dobra - u sistemu u kome je takva proizvodnja bila subvencionirana, u sektore u
kojima se proizvode superiorna dobra. To podrazumeva da u procesu tranzicije ka tržišnoj
privredi neki sektori (poput nekih industrijskih grana) padaju, dok drugi (kao što su
trgovina i usluge) rastu. Restruktuiranje je drugi mehanizam i on je vezan za preduzeća. Da
bi preživela u novim okolnostima preduzeća moraju da se suštinski transformišu. To se
odnosi kako na svojinske odnose tako i na strukturu i organizaciju njihove proizvodnje.
Zbog podsticaja generisanih od strane netržišnih mehanizma preduzeća pre inicirane
tranzicije su bila prevelika, i sasvim malobrojna. Ona su bila izrazito vertikalno
integrisana,da bi time predupredile zastoje u snabdevanju,suprotno mehanizmima
vertikalne inegracije koju podstiče tržite. Isti mehanizmi su generisali i proizvodni program
lošeg kvaliteta. Kapitalna intenzivnost je bila visoka u odnosu na onu na Zapadu, iako je
tehnologija otelovljena u tom kapitalu bila inferiorna. U novim okolnostima ova preduzeća
vrlo krupnu sistemsku promenu koja može da se opiše i kao svojevrsni institucionalni
vakum.  Do uspostavljanja novih veza može se govoriti o dezorganizaciji, posebnom
procesu. On objašnjava gašenje mnoštva aktivnosti, što je i jedna od najvidljivijih
manifestacija tranzicije. Dezorganizacija je suštinski različita od reorganizacije, sa kojom se
takođe objašnjava pad proizvodnje. Ovaj fenomen se zasniva na ideji da sistemska promena
čini dobar deo stoka informacija i znanja zastarelim. Dok se novi stokovi ne generišu, što
iziskuje vreme, proizvodnja mora da pada. Očigledno je da ovaj mehanizam nije identičan
sa realokacijom. Državna preduzeća nestaju ne zbog toga što tragaju za novim znanjima
nego upravo suprotno: bivaju potisnuta jer to ne čine.

Gornje određenje tranzicije može da se interpretira i kao jedinstvo dva simultana

procesa. Prvi je proces realokacije resursa iz državnog/društvenog sektora u efikasniji
privatni sektor. I, drugi, koji pretpostavlja reorganizaciju klasičnog javnog sektora.
Zajednički imenitelj i jednog i drugog je privatizacija, mada između restrukturiranja i
privatizacije se ne može staviti znak jednakosti. U ovom kontekstu, obuhvat procesa
privatizacije se može uzeti kao ključna odrednica i pouzdana mera napretka tranzicionog
procesa.

Tržišna privreda u najčistijem obliku nikada nije postojala jer se država uvek mešala
u privredu. Sve do tridesetih godina XX veka vladalo je mišljenje da država ne treba da se
meša u privredni život i da će sve neravnoteže razrešiti svemoćna nevidljiva ruka tržišta. Sa
pojavom Velike svetske ekonomske krize 1929-33. postalo je jasno da je intervencija
države neophodna jer postoje određene imperfektnosti tržišta koje ono samo ne može da
prevaziđe (monopoli, eksterni efekti itd.). Zbog toga je danas u svetskim privredama
najprisutniji oblik organizacije privrede koji je negde između dva osnovna oblika. To
je mešovita privreda, oblik organizacije privrede kod koga tržište ima dominantnu ulogu,
ali uz određeni stepen državne intervencije. Od privrede do privrede se razlikuje mera u
kojoj se država meša u privredni život.

Da bi do razmene na tržištu zaista došlo potrebno je da predmet razmene ima određenu

vrednost koja se izražava preko cene. Razmena između subjekata se vrši uz pomoć novca, a
cena se formira na osnovu odnosa između ponude i tražnje. U današnjim uslovima sa
razvojem komunikacionih sredstava više nije potrebno da prodavac i kupac budu fizički
prisutni na jednom mestu, kao što nije potrebno ni da proizvod koji je predmet razmene
bude prisutan. Razvoj tehnologije je omogućio da danas pristup tržištu bude moguć sa bilo
koje tačke na planeti.

Tržište pored privatne svojine predstavlja jednu od najvažnijih institucija

ekonomskog sistema. Na tržištu dolazi do razmene između privrednih subjekata čime se
zadovoljavaju potrebe jednih privrednih subjekata (na primer domaćinstava), ali se takođe
i valorizuju proizvodni napori preduzeća – tek na tržištu preduzeća mogu dobiti tačnu
informaciju o tome da li njihov proizvod zadovoljava potrošače. Tržište je mesto na kome
svakodnevno nastaju nova preduzeća, ali i nestaju ona preduzeća koja nisu mogla da se
izbore sa konkurencijom. Nadmetanje proizvođača za dohodak kupca je prirodno svojstvo
robne proizvodnje, a to nadmetanje se odigrava upravo na tržištu.

Ključni pojmovi za razumevanje tržišta su pojmovi ponude i tražnje, kao i karakter

predmeta razmene (proizvodi ili usluge), sredstva razmene koja se koriste kao i ekonomski
zakoni kojima se sankcionišu i regulišu odnosi između svega navedenog. Karakteristike
svih navedenih elemenata determinišu karakteristike posmatranog tržišta, ali i vrstu tržišta
kojoj posmatrano tržiše pripada.
 Na veličinu i strukturu tržišta deluju brojni faktori kako sa strane tražnje, tako i sa
strane ponude. Takođe, deluju i različiti egzogeni faktori (faktori koji su izvan tržišta) kao i
politički, društveni, tehničko-tehnološki i drugi faktori.

Klasifikacija tržišta

Postoji veoma veliki broj načina da se tržišta klasifikuju zavisno od prirode ponude, tražnje,
predmeta razmene kao i od sredstava koja se mogu koristiti za razmenu. Zavisno od
kriterijuma koji se uzimaju u obzir, klasifikacija tržišta se može vršiti na različite načine:

Zavisno od prostora na kome se odvija razlikujemo:

lokalno

regionalno

nacionalno

međunarodno (svetsko) tržište

Zavisno od predmeta razmene (vrste proizvoda odnosno usluge koja se razmenjuje)

razlikujemo:

tržište potrošnih dobara

tržište proizvodnih dobara

tržište usluga

tržište novca

tržište radne snage

Zavisno od uslova razmene razlikujemo:

 slobodno tržište – privredni subjekti imaju potpunu slobodu u vezi sa određivanjem

kupoprodajnih odnosa

 vezano tržište – država može intervenisati i na taj način uticati na uslove razmene
određenih proizvoda putem propisivanja raspona cena, standardizovanjem
kvaliteta.
Zavisno od konkurentskih odnosa koji preovlađuju razlikujemo:

 Konkurentsko tržište – nema dominantnih preduzeća, svi konkurenti posluju u

jednakim uslovima
 Oligopolsko tržište – nekoliko dominantnih preduzeća

Monopolsko tržište – jedno dominantno preduzeće koje je u stanju da diktira uslove

poslovanja drugim preduzećima kao i da nezavisno od tržišta određuje cenu proizvoda.
Zavisno od pravnih propisa koji regulišu kupovinu i prodaju razlikujemo:

 otvoreno tržište – nema ograničenja ni na strani tražnje ni na strani ponude

 zatvoreno tržište – postoje barijere u pristupu tržištu
 zavisno od odnosa između ponude i tražnje:
 tržište kupca – tržište na kome je ponuda veća od tražnje
 tržište prodavca – tržište na kome je tražnja veća od ponude

Zavisno od mesta na kome se roba nalazi na putu od proizvođača do potrošača

razlikujemo:

 tržište veleprodavaca
 tržište maloprodavaca

Ukoliko se ne precizira o kom tržištu se radi, obično se podrazumeva da se radi o tržištu

robe (tržištu potrošnih dobara) jer je i sam nastanak tržišta vezan za nastanak robne
razmene, prvo putem trampe, a zatim i preko novca kao prometnog sredstva.
Funkcije tržišta

Među teoretičarima postoji relativna saglasnost da tržište obavlja četiri veoma bitne
funkcije. To su:informativna alokativna distributivna i selektivna funkcija.

Informativna funkcija tržišta – proizvođači i potrošači se informišu putem tržišta.

Potrošači putem tržišta saznaju koji se proizvodi i usluge se nude, a proizvođači saznaju
koji proizvodi i usluge se traže. Tržište na taj način pruža informacije o tražnji i ponudi za
određenim proizvodima i uslugama, a te informacije se dobijaju putem praćenja tržišnih
cena. Učesnici na tržištu, i oni sa strane tražnje, i oni sa strane ponude, informišu se na
tržištu, a zatim na osnovu dobijenih informacija donose ekonomske odluke.

Alokativna funkcija tržišta – resursi kojima privredni subjekti raspolažu oskudni su i

mogu se upotrebiti na više različitih načina odnosno za proizvodnju različitih dobara. Šta će
se od raspoloživih ekonomskih resursa proizvoditi odlučuje se na osnovu ponašanja
potrošača na tržištu odnosno na osnovu informacija o tražnji koja određujuće utiče na cenu
dobara. Kada tražnja za određenim dobrom raste tada raste i njegova cena, raste i profit
proizvođača tog dobra, a tada se i više različitih proizvođača interesuje za proizvodnju tog
dobra. Kada više proizvođača počne da proizvodi to dobro, odnosno kada se poveća ponuda
datog dobra, tada dolazi do opadanja njegove cene i deo proizvođača se povlači sa tržišta.
Na taj način tržište obavlja svoju alokativnu funkciju utičući putem tržišnih cena na odluke
proizvođača o alokaciji resursa koje poseduju.

Distributivna funkcija tržišta – tržišnim mehanizmom vrši se i raspodela dohodaka.

Svaki privredni subjekt ostvaruje dohodak zavisno od trenutnog stanja na tržištu, zavisno
od njegovih ličnih sposobnosti, ili od vrste i količine dobara koje poseduje. Na tržištu se
formiraju dohoci svih faktora proizvodnje – i rada (najamnine), i kapitala (profit i kamata),
i zemlje (renta). Ako određeni radnik poseduje natprosečne kvalifikacije za obavljanje
određenog posla (ako je reč, na primer, o vrhunskom menadžeru sa velikim znanjem i
iskustvom) onda će taj radnik prodajući svoje radne sposobnosti na tržištu moći da zaradi
više od nekog menadžera koji poseduje slabije kvalifikacije. U svakom slučaju, njihove
kvalitete vrednovaće tržište koje će, uz ostale faktore koji mogu delovati (odnos ponude i
tražnje za radnom snagom, politika države, konkurencija), odrediti i cenu njihovog rada.

Selektivna funkcija tržišta – tržište vrši selekciju privrednih subjekata (preduzeća)

nagrađujući one uspešnije (efikasnije i efektivnije), a kažnjavajući one koji su manje
uspešni. Oni uspešniji će osvtvarivati profit i napredovati na tržištu, dok će oni manje
uspešni ostvarivati gubitke. Na taj način, podstičući efikasnije proizvođače, tržište podstiče
i efikasnost čitave privrede doprinoseći tako razvoju ekonomskog sistema.
http://edukacija.rs/poslovne-vestine/menadzment/pojam-klasifikacija-i-funkcije-trzista