MATERIJAL ZA PREDMET

GLOBALNO POSLOVANJE

Krajem prošlog i početkom ovog veka došlo je do velikih promena u svetskoj ekonomiji. Svet
postaje sve manji, a prilike, ali i izazovi pred međunarodnim kompanijama sve veće. Koji su oblici
međunarodnog poslovanja najadekvatniji na određenom tržištu? Kako kompanija treba da se
prilagodi lokalnom poslovnom okruženju na stranom tržištu? Koji je najbolji odnos globalne
integracije i lokalnog prilagođavanja proizvoda? Na koji način će kompanija doći do obrazovane
radne snage na stranom tržištu?

1. Karakteristike svetske privrede

 Jedna od najbitnijih obeležja svetske privrede jeste sve veća povezanost visoko razvijenih i
zemalja u razvoju
 Razlike u stepenu razvijenosti u svetu su velike. Tri svetska lidera ( EU, SAD i Japan )
stvaraju dve trećine svetskog GDP, mereno po tekućem kursu u dolarima, a sve ostale zemlje
samo jednu trećinu.
 Integrisanje svetskih privreda u regionalne trgovinske i integracione blokove
 Ubrzan rast SDI prikazuje ogromnu ulogu TNK u globalnoj proizvodnji i trgovini
 Ekonomija razvijenih zemalja se rapidno pomera od proizvođača prema distributerima i
maloprodavcima
 Nejednakost u raspodeli dohotka.....

1.1. Jedinstvene klasifikacije zemalja prema stepenu razvijenosti ne postoji.

Svetska banka deli sve države u četiri grupe: niskog dohotka, nižeg srednjeg, višeg srednjeg i visokog
dohotka
Međunarodni monetarni fond zemlje razvrstava na “napredne ekonomije” (advanced economies) i
“ekonomije u nastajanju i razvoju” (emerging and developing economies). Izraz 2 “emerging
economies” se odnosi na zemlje koje imaju neke karakteristike razvijenih ekonomija, ali još to nisu po
dostignutom nivou dohotka po stanovniku. Prema MMF-u, ovoj grupi, između ostalih, pripadaju:
Brazil, Argentina, Meksiko, Indija, Kina, Turska, ali i neke tranzicione ekonomije, kao što su Rusija,
Bugarska, Rumunija, baltičke zemlje i sl. Za ovu grupu zemalja se u literaturi sreće i naziv
“novoindustrijalizovane zemlje”. Njihove zajedničke osobine su: srednji nivo BDP per capita,
relativno visoke stope privrednog rasta, ubrzani razvoj industrije u poslednjim decenijama zasnovan
na jakoj izvoznoj orijentaciji i velikom pril
Ujedinjne nacije: razvijene zemlje, zemlje u razvoju i tranzicione zemlje.
Zemljama u razvoju se nazivaju one grupe država čiji ekonomski rast je u usponu i koje čine
ekonomske saveze. 2001. je iskovan akronim za prvu grupu takvih zemalja, BRIK (Kina, Brazil,
Rusija i Indija), kasnije je u  ovu grupu uvrštena i Južnoafrička republika pa je nastao akronim
BRIKS. Sa ekonomskim promenama menjaju se i ekonomske grupe zemalja u usponu, a neki od
postojećih akronima su i MINT (Meksiko, Indonezija, Nigerija i Turska), KIVETS (Kolumbija,
Indonezija, Vijetnam, Egipat, Turska i Južnoafrička Republika), PPIKS (Peru, Filipini, Indonezija,
Kolumbija i Šri Lanka) itd.

1
Tranzicija ili privreda u tranziciji je privreda koja se menja iz planske privrede (socijalizam) na
slobodno tržište (kapitalizam). Tranzicijski paket koji se implementira zasnovan je na "pravilima igre"
Washingtonskog konsenzusa. Na međunarodnom nivou, za sada, tranziciju vode Međunarodni
monetarni fond, Svetska banka i USAID.
Tranzicija je epohalan preobražaj ne samo celokupne privrede već i celokupnog društva. Nemoguće je
razvijati tržišnu privredu a ostaviti netaknutim društveno-političko uređenje. Mada, dosadašnje
iskustvo Kine govori nešto drugo. Ali evropske zemlje u kojima je tranzicija počela početkom
devedesetih godina upravo su u tranziciju zakoračile kroz političke promene. Drugo, Zapad koji je
podsticao zemlje u tranziciji, nikako ne bi prihvatio neko polovično rešenje. Ako išta, Zapad je više
bio zainteresovan za političke promene, za razvoj demokratije, za prestanak političke konfrontacije
nego za ekonomske promene kao takve. Od ekonomskih promena na Istoku, Zapad je očekivao, i
dobio, političke rezultate.

2. Globalizacija

 Globalizacija (etimološki od latinske riječi globus – celokupan ukupan ) je pojam koji

odražava rastuću povezanost, integraciju i međuzavisnost zemalja sveta u ekonomskom,
socijalnom, tehnološkom, kulturnom i političkom smislu.
 Ekonomske dimenzije globalizacije iskazuju se kroz procese inteziviranja slobode trgovinskih
tokova – roba i usluga, slobode kretanja kapitala, ljudi i informacija. Globalizacija je termin
koji je u ekonomskoj literaturi počeo intezivno da se koristi tokom devedesetih godina 20.
veka.
 Globalizacija ekonomskih tokova se može posmatrati kao: (1) globalizacija trgovine robom i
uslugama; (2) globalizacija finansijskih tokova i finansijskih tržišta i (3) globalizacija tržišta
rada.
 Globalizacija je logičan proizvod naučno tehnološkog razvoja razvenog sveta. Proces
integracija ojačan je široko prihvaćenom dokrinom liberalizma i tržišne ekonomije.
 Razlikuju se dve faze ili dva talasa globalizacije: prvi u periodu 1870 – 1914. i drugi, koji
počinje nakon Drugog svetskog rata i danas traje.

Savremenu globalizaciju karakteriše opšte prihvatanje osnovnih principa vođenja makroekonomske

politike. Naročito nakon transformacije bivših socijalističkih zemalja, u ekonomskoj praksi i nauci
preovladava liberalizam i koncept kapitalizma.To bi bila ideološka dimenzija globalizacije, koja je
proizvod, ali i pokretačka snaga praktične snage globalizacije (integracija robnih i finansijskih tržišta).
Globalizacija je višeslojan proces koji obuhvata nekoliko užih kategorija.
 Prvo, globalizacija jeste internacionalizacija. U globalnoj ekonomiji nacionalne privrede
funkcionišu u okviru integrisanog međunarodnog tržišta.
 Drugo,globalizacija podrazumeva liberalizaciju. Dominantni pravac u kome se kreću tržišta
jeste liberalizacija: roba, usluga, kapitala i rada. Oni se kreću slobodno preko nacionalnih
granica bez stroge državne kontrole.
 Treće, globalizacija znači i univerzalizam. Karakteristiku globalnog zadobija pojava koja je
prepoznatljiva u svakom delu sveta.
 Četvrto, često je globalizacija sinonim za amerikanizaciju. Zapadnjački model političkog,
ekonomskog i, uopšte, društvenog uređenja je nametnut kao ulaznica za učestvovanje u
globalnom svetu.
 Peto, globalizacija predstavlja deteritorizaciju. Ovo je naročito uočljivo na finansijskim
tržištima, gdje teritorija ili državljanstvo učesnika na tržištu ima sve manji značaj.

2
Do globalizacije su doveli razni ekonomski i tehnološki faktori, od kojih su najznačajniji sledeći:19
♦ Digitalne tehnologije
Internet, računari, širokopojasne (eng. broadband) komunikacije i ICT su omogućili prenos
informacija po cenama i brzinama koje nismo mogli ni da zamislimo pre samo nekoliko decenija. Na
primer, prekookeanski telefonski poziv je 1960-ih koštao čak 30 dolara po minutu. Danas takav poziv
košta oko dva centa, a putem Skajpa (eng. Skype) možemo potpuno besplatno razgovarati sa nekim ko
je na bilo kojem mestu u svetu, uz jedini preduslov posedovanja dobre internet veze.
Tehnološki napredak je doveo i do sve većeg širenja engleskog jezika kao standardnog za
međunarodnu komunikaciju (npr. kontrolori leta svuda u svetu koriste isključivo engleski jezik), a
time i širenje angloameričke kulture u svetu. Čak 55% svih sajtova su na engleskom jeziku.
♦ Internacionalizacija proizvodnje
U prvoj polovini XX veka Amerika je od Evrope preuzela vođstvo kao ekonomski centar. Američka
proizvodnja je postajala sve više globalna, dizajniranjem proizvoda za svetsko tržište, proizvodnjom u
više zemalja i targetiranjem potrošača svuda u svetu, a ne samo američkih. Ali i tada su se svi aspekti
proizvodnje nekog proizvoda odvijali pod jednim krovom: sirovine su ulazile u fabriku, a gotov
automobil izlazio iz fabrike. Ovakva filozofija je dominirala svetskom proizvodnjom do 1970-ih, kad
su Tojota i drugi japanski proizvođači počeli da eksperimentišu sa internacionalizacijom proizvodnje.
Princip je bio da se proizvodnja složenog proizvoda može odvijati na različitim lokacijama.
Funkcionisanje svakog proizvodnog centra zavisi od dobrih odnosa sa lokalnim dobavljačima.
Različiti delovi proizvoda se onda sklapaju na lokaciji koja je blizu prodajnog objekta. To znači da
različiti aspekti proizvodnje i montaže mogu biti locirani izvan domaće zemlje, kao što se Tojotini
automobili namenjeni za jugoistočnu Aziju sklapaju od motora, menjača, šasije itd. koji su
proizvedeni u različitim zemljama u tom regionu. Japanska automobilska i elektronska industrija su
prve razvile ovakvu međunarodnu podelu rada. Fabrike u svakoj zemlji su se specijalizovale za one
delove za koje su imale najbolje sirovine, kapital i ljude.
♦ Smanjenje transportnih troškova
U poslednjih nekoliko decenija došlo je do velikog tehnološkog napretka u avio i pomorskom
saobraćaju, kao i logistici (setimo se ogromnih kontejnera u kojima se do Evrope doprema jeftina
kineska roba). Postepeno povećanje veličine teretnih brodova je dovelo do pada cene transporta
(otprilike 2,5% svake godine u poslednjih 40 godina).
♦ Internacionalizacija finansija
U prvim decenijama XX veka proizvodnja je bila ograničena na zemlju u kojoj je bilo sedište
kompanije. Katastrofa Prvog svetskog rata, ekonomska kriza 1930-ih i Drugi svetski rat su prekinuli
autonomiju nacionalnih finansijskih sistema. Nakon 1945. godine Amerika, koja je pretrpela najmanje
štete u ratu, izašla je kao nosilac razvoja i sigurnosti koji će čuvati svet od novih razaranja. U
blokiranju napretka komunizma Vašingtonu su bili potrebni novi partneri, pa su pozdravili oporavak
Japana i evropskih sila. Radi rešavanja posleratnih finansijskih i monetarnih problema potpisan je
sporazum u Breton Vudsu (eng. Bretton Woods), kada su osnovani Međunarodni monetarni fond
(IMF) i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD). Dolar je postao zvanična valuta u kojoj su se
čuvale rezerve i imao je pokriće u zlatu.
Poverenje u dolar slabi 1960-ih zbog makroekonomskih problema u SAD (inflacija, budžetski
deficit), pa se nakon devalvacije dolara urušava i bretonvudski sistem 1972. godine. Nakon toga je
došlo do slobodne fluktuacije deviznih kurseva. Počelo se trgovati stranim valutama kao robom i ljudi
su uspevali da se obogate trgovanjem devizama umesto proizvodnjom. Finansijska tržišta su brzo
rasla, da bi već 1992. došla do 35 biliona dolara, 2000. godine njihova vrednost je bila 83 biliona, a
2015. čak 294 biliona dolara.20 Internacionalizacija finansija znači da poslovni ljudi mogu slobodno
vršiti transfer kapitala svuda u svetu i bez uplitanja nacionalnih vlada. Osim toga, treba uzeti u obzir

3
da su najveće multinacionalne kompanije u svetu, uz neke naftne kompanije, upravo finansijske
institucije.
♦ Dominacija liberalne demokratske kapitalističke filozofije
Ona promoviše slobodnu trgovinu, privatizaciju i deregulaciju. Neki od pokazatelja ovog pokretača su
stvaranje Evropske unije, kineski zaokret ka kapitalizmu i postepeni pad carina za većinu robe u
poslednjih nekoliko decenija. Ova filozofija je dovela do stvaranja međunarodnih organizacija koje
direktno promovišu globalizaciju, pri čemu neke zemlje koje odbijaju da se uključe u globalne tokove,
kao što su Severna Koreja i Kuba, ostaju izolovane.
Multinacionalne kompanije su glavni katalizator pokretanja ovih faktora. Bez njihovog kapitala i želje
za širenjem po svetskim tržištima globalizacija ne bi bila ovako brza i sveobuhvatna.

 Vlade uklanjaju međunarodna ograničenja poslovanja

 Institucije pružaju usluge kako bi olakšale vođenje međunarodnog poslovanja.
 Zemlje više sarađuju na transnacionalnim pitanjima.
 Povećana je međunacionalna saradnja i sporazumi.

2.1. Prednosti i mane globalizacije

Zagovornici globalizacije iznose pozitivne reultate u svetskoj privredi, kao dokaz dobrobiti
globalizacije: trajanje života je u nerazvenim zemljama gotovo udvostručeno, stopa pismenosti je
povećana sa 50% na 80%, znatno je unapređen demokratski način života. Globalizacija je smanjila
osjećanje izolovanosti koje je bilo zahvatilo veliki deo sveta u razvoju i dala mnogim ljudima u tim
zemljama pristup znanju.

Prva korist od globalizacije je ekonomska, što priznaju i njeni najveći kritičari. Slobodna trgovina i
specijalizacija dovode do povećanog blagostanja. Povećan izbor proizvoda.. Povećana efikasnost
unutar delatnosti. Povećana globalna konkurencija dovodi i do toga da se i u okviru jedne države
proizvodnja prenosi na kompanije koje rade efikasnije.

Globalizacija je doprinela bržem privrednom rastu i razvoju zemalja, efikasnijoj globalnoj alokaciji
kapitala, razvoju finansijskog tržišta na širem prostoru (međunarodnog finansijskog tržišta), razvoju
finansijskog sektora, pojačanoj konkurenciji u finansijskom sektoru, razvoju konkurencije i inovacija
roba i usluga, većem prilivu kapitala za investicije, prenosu novih tehnologija i znanja i sl

Protivnici globalizacije tvrde da se globalizacija sprovodi isključivo u interesu “krupnog kapitala” –

multinacionalnih kompanija. Ukazuju na slučajeve narušavanja životne sredine, uslova za rad,
tradicionalnih vrednosti država, nejednake raspodele dohotka u jednoj državi i između država.
Kritičari globalizacije optužuju zapadne zemlje zbog licemerja, i ti kritičari su u pravu. Zapadne
zemlje su pritiskale siromašne zemlje da eliminišu trgovinske barijere, ali su zadržale svoje sopstvene,
sprečavajući tako siromašne zemlje da izvoze svoje poljoprivredne proizvode, i time ih lišavajući
očajnički potrebnog izvoznog dohotka.
Smanjenje poreza i regulative radi socijalnih ciljeva. Zbog povećane konkurencije među zemljama i
regionima, neke zemlje su prisiljene na ove mere da bi zadržale zaposlenost; Gubitak političkog
suvereniteta. Nacionalne države gube primat nad moćnom rukom kapitala multinacionalnih
kompanija, koje u nekim slučajevima imaju veće prihode nego čitave države (Tabela 1.1). Zemlje u
razvoju ostaju nerazvijene, jer su prisiljene da imaju jeftinu radnu snagu; Kulturni i ideološki
imperijalizam. Svedoci smo konvergencije različitih kultura u jednu homogenizovanu, što dolazi kao
rezultat upotrebe engleskog jezika, globalnih medija, konzumerizma i slično.

4
 Walmart" vredi otprilike kao Švedska, "Shell" kao Meksiko, otkriva poslednji izveštaj svetske
organizacije “Global Justice Now”, kao i da su u današnjem svetu 10 najvećih korporacija
ekonomski snažnije od čak 180 država sveta (od ukupno 195).
Neke najveće korporacija imaju više para od većine zemalja sveta
Od 100 najvećih svetskih ekonomskih subjekata, njih čak 69 su korporacije. Još gore je stanje
kad se uzme u obzir 200 najvećih svetskih ekonomskih subjekata, jer tada korporacije čine
čak 153, a države samo 47 njih.
Ogromno bogatstvo i moć tih korporacija sama je srž brojnih svetskih problema, od rastuće
nejednakosti , pa sve do klimatskih promena. Današnja trka za što bržom zaradom udar je na
prava miliona ljudi na planeti. Naše brojke svedoče da je problem iz godine u godinu sve gori.
Deset najvećih ekonomskih subjekata :
1. SAD
2 .Kina
3. Nemačka
4. Japan
5. Francuska
6. Ujedinjeno Kraljevstvo
7. Italija
8. Brazil
9. Kanada
10. “Wallmart“

2.2. Globalna i regionalna povezanost

Jedna od posledica globalizacije je povećana ekonomska povezanost, koja je došla kao rezultat
različitih pregovora i trgovinskih sporazuma.
Kao prvo, tu je Svetska trgovinska organizacija (STO ili WTO), koja je stvorena 1994. nakon više
rundi Opšteg sporazuma o carinama i trgovini GATT. Danas ona ima 164 člana, a Srbija nažalost još
uvek ima status posmatrača. 57 STO je globalna organizacija zemalja koja reguliše međunarodnu
trgovinu i investicije, uključujući poljoprivredu, intelektualni kapital, usluge, konkurenciju i
subvencije. Trenutno u okviru STO postoje neslaganja oko subvencija u poljoprivredi i ograničavanja
uvoza poljoprivrednih proizvoda. Na primer, konflikt oko jednog jedinog pitanja (carine na uvoz
banana) između SAD i EU je trajao godinama.
STO nije jedino telo koje reguliše međunarodnu trgovinu. Poslednjih godina je zabeležen veliki rast
broja regionalnih i bilateralnih dogovora o slobodnoj trgovini. Iako su ovi sporazumi uglavnom
pozitivni, treba da vidimo i drugu stranu - svakim ovakvim sporazumom određene zemlje ostaju
„izvan" novopovezane celine, pa se njihova pozicija samim tim otežava.
Postoje različiti nivoi ekonomskih integracija: preferencijalno područje, zona slobodne trgovine,
carinska unija, zajedničko tržište i ekonomska unija.
♦ Sporazumom o preferencijalnoj trgovini članice snižavaju trgovinske barijere za
određene vrste robe u odnosu na druge zemlje. Primer su zemlje Komonvelta i njihove
međusobne preferencijalne carine.
♦ Zona slobodne trgovine je najniži oblik ekonomske integracije između zemalja.
Unutar zone se ukidaju sve barijere slobodnoj trgovini, ali svaka članica zadržava svoje
barijere prema zemljama koje nisu članice. 58 Srbija je članica Sporazuma o slobodnoj trgovini
u Centralnoj Evropi CEFTA, koji je potpisan 2006. godine. Danas su članice Albanija, Bosna

5
 i Hercegovina, Makedonija, Moldavija, Srbija, Crna Gora, jer su nakon ulaska u EU iz
Sporazuma istupile Slovenija, Bugarska, Rumunija i još neke centralnoevropske zemlje. 59 Još
jedan primer je NAFTA (sporazum o slobodnoj trgovini između SAD, Kanade i Meksika,
potpisan 1994). Od 2016. na snazi je i CETA, ekonomski i trgovinski sporazum između
Kanade i EU. Kanadi će ovaj sporazum biti od velike koristi, s obzirom na to da Donald
Tramp želi da izmeni NAFTA sporazum nakon 23 godine. Tramp smatra da NAFTA ubija
poslove u Americi i da je to „sigurno jedan od najgorih ikad potpisanih sporazuma, a sigurno
najgori koji je potpisala Amerika". Ukupno 14% svetske trgovine se dešava u okviru ovog
sporazuma.60 Amerika se povukla i iz Transpacifičkog partnerstva (TPP - potpisan 2016.
između zemalja koje okružuju Tihi okean) čim je Tramp stupio na dužnost predsednika
Sjedinjenih Američkih Država.61
♦ Carinska unija ima sve osobine zone slobodne trgovine, uz dodatu zajedničku
spoljnotrgovinsku politiku prema zemljama koje nisu članice. Primer je Evroazij-ska carinska
unija između Rusije, Kazahstana i Belorusije od 2014. godine. Ovu vrstu integracije je mnogo
teže postići, jer zemlje članice ne žele da se odreknu suvereniteta u odnosima prema drugim
delovima sveta.
♦ Zemlje koje čine zajedničko tržište eliminišu carinu u međusobnoj trgovini i imaju
zajedničku spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama, ali imaju i slobodan protok
faktora proizvodnje - robe, usluga, kapitala i ljudi. Nekadašnja Evropska ekonomska
zajednica je primer zajedničkog tržišta.
♦ Ekonomska unija, osim svih stvari već navedenih u nižim nivoima integracija,
zahteva da zemlje članice imaju zajedničku valutu i centralnu banku, fiskalnu politiku,
socijalnu politiku itd. Evropska unija je najveća i najčvršće integrisana grupa zemalja u svetu,
jedina koja je zapravo stigla do ovog nivoa integracije.
♦ Potpuna ekonomska i politička unija je najviši tip ekonomske integracije kod koga
se uvode nadnacionalni organi, kao što je Evropski parlament. Evropska unija još uvek nije
dostigla potpunu ekonomsku, monetarnu i političku integraciju.

Postoje takođe i različiti ekonomski sporazumi kojima se reguliše proizvodnja i ponuda proizvoda od
strateškog značaja, kao što je npr. nafta. Najčešći oblici takvih sporazuma su karteli i kombinati,
kojima učesnici pokušavaju da u potpunosti ili u velikoj meri kontrolišu cene, izvoz, prodajne
teritorije i prodajne kvote određene vrste robe. 62 Poznata je Organizacija zemalja izvoznica nafte
OPEC, koja obuhvata 13 zemalja među kojima su Iran, Irak, Kuvajt i Saudijska Arabija. Ove zemlje
poseduju 81% svetskih zaliha nafte. 63 Takođe, poznati primer je kartela De Birs (eng. De Beers), koji
je godinama imao neprikosnoveni monopol na svetskom tržištu dijamanata. De Birs je 1980-ih godina
kontrolisao čak 90% svetskog tržišta dijamantima, da bi 1990-ih to palo na manje od 60%, a danas
oko 30% svetskog tržišta.64

6
 3. Međunarodni biznis

Međunarodni biznis se odnosi se na trgovinu robom, uslugama, tehnologijom, kapitalom i / ili

znanjem preko državnih granica i na globalnom ili transnacionalnom nivou.
To uključuje prekogranične transakcije robe i usluga između dve ili više zemalja. Transakcije
ekonomskih resursa uključuju kapital, veštine i ljude u svrhu međunarodne proizvodnje fizičkih
dobara i usluga kao što su finansije, bankarstvo, osiguranje i građevinarstvo. Međunarodno poslovanje
poznato je i kao globalizacija.
Međunarodni biznis se sastoji od poslovnih transakcija između kompanija iz dve ili više zemalja.
Primeri transakcija međunarodnog biznisa uključuju kupovanje sirovina u jednoj zemlji, njihov
transport u drugu zemlju radi obrade ili sklapanja, transport gotovih proizvoda iz jedne zemlje u drugu
radi prodaje, izgradnja fabrike u stranoj zemlji da bi se iskoristili niži troškovi radne snage, ili
uzimanje kredita iz banke u jednoj zemlji radi finansiranja poslovnog poduhvata u drugoj. Učesnici u
međunarodnom biznisu mogu biti pojedinci, pojedinačne kompanije, grupe kompanija ili vladine
agencije.11
Po čemu se međunarodni biznis razlikuje od domaćeg? Mnogobrojne razlike uključuju sledeće:12
 Upotreba različitih valuta, pri čemu najmanje jedna strana mora razmeniti svoju valutu u
stranu;
 Različiti pravni sistemi, gde najmanje jedna strana mora prilagoditi svoje poslovanje
stranom zakonu; nekad se dešava da su zakoni domaće i strane zemlje u suprotnosti, što
kompaniju dovodi u probleme;
 Različite kulture, pri čemu najmanje jedna strana mora prilagoditi poslovanje
očekivanjima stranih potrošača;
 Dostupnost resursa od zemlje do zemlje: u jednoj zemlji može biti dosta prirodnih
resursa, ali zato nema obučenih ljudskih resursa; ili može obilovati dobro obučenom
radnom snagom, ali da bude siromašna prirodnim bogatstvima.

U većini slučajeva se za poslovanje u domaćem i međunarodnom okruženju zahtevaju slične veštine i

znanja, npr. pre ulaska na tržište treba uraditi istraživanje o stavovima i potrebama potrošača, bez
obzira o kojem se tržištu radi. Ipak, pri međunarodnom poslovanju menadžeri moraju poznavati
kulturalne, pravne, političke i društvene razlike između zemalja. Koliko god da je proizvod ili usluga
koju kompanija nudi „globalno standardizovan“, kompanija se suočava sa fundamentalno različitim
lokalnim okruženjima koja zahtevaju drugačije odluke nego u domaćem okruženju. 13 Menadžeri
moraju odabrati tržišta na kojima će kompanija nastupiti, kao i proizvode i usluge koje će prodavati. I
na kraju, međunarodno poslovanje pretpostavlja i koordinaciju rada filijala koje kompanija poseduje u
stranim zemljama. Današnji međunarodni menadžeri moraju biti inovativni i prilagodljivi. Njihov
zadatak je da premoste kulturalne razlike i da se nose sa ogromnom konkurencijom koja se menja
brže nego ikada ranije. Konkurenti se mogu pojaviti bilo gde, uključujući i zemlje u razvoju, dok se
nove tehnologije pojavljuju preko noći.
Drugi faktori koji doprinose složenosti međunarodnog poslovanja su globalni trendovi ka eksternom
snabdevanju (eng. outsourcing) u potrazi za što jeftinijim sirovinama i komponentama, fleksibilnoj
proizvodnji i većem oslanjanju na logistički sistem koji može da dostavi delove i komponente baš kad
su potrebne (just-in-time). Upravo ovi trendovi su pomogli Kini i drugim ekonomijama u razvoju da
jeftinim sirovinama i radnom snagom privuku strane investicije, razviju domaće tehnologije i
povećaju konkurentnost.
Sveprisutnost i dostupnost informacionih tehnologija takođe dozvoljava kompanijama da dođe do
najboljih zaposlenih iz raznih delova sveta po najpovoljnijoj ceni. Bežične tehnologije, zajedno sa
osnivanjem lokalnog partnerstva, omogućavaju kompanijama da dođu do stotina miliona novih

7
potrošača u teško dostupnim i/ili siromašnim oblastima Indije i Afrike, bez obzira na lošu tehnološku
infrastrukturu u tim oblastima.

Složenost poslovanja u današnjem okruženju ilustrovaćemo pojavama koje današnji menadžeri (u

istraživanju je učestvovalo oko 1.400 međunarodnih menadžera) doživljavaju kao najveću pretnju i
izazov. To su preterana regulativa, povećana međunarodna konkurencija, valutne fluktuacije, pad
cena, gubitak talenata, globalni terorizam, povreda reputacije, gubitak kapitala i nove tehnologije. 14
Mnogi menadžeri se bave nekim vidom međunarodnog menadžmenta u današnjem poslovnom
okruženju, jer sve više kompanija zarađuje bar deo profita od međunarodnih aktivnosti. Mnoge od tih
kompanija su multinacionalne korporacije. To su firme koje posluju u više od jedne zemlje, prodaju
proizvode u više od jedne zemlje, a njihovi menadžeri i vlasnici dolaze iz više od jedne nacije. To su
npr. Koka-kola (eng. Coca-Cola), Kodak, 3M, Dženeral elektrik (eng. General Electric), Britiš
petrolium (eng. British Petroleum) i Tojota (eng. Toyota).
U najznačajnije međunarodne poslovne aktivnosti spadaju uvoz i izvoz proizvoda i usluga, spajanja i
pripajanja, zajednička ulaganja, strategijske alijanse, licenciranje, franšizing itd. O njima će biti reči
kasnije.
„Međunarodno poslovanje“ se takođe definiše kao studija procesa internacionalizacije
multinacionalnih preduzeća. Multinacionalno preduzeće (MNK) je kompanija koja ima pristup širom
sveta na tržište, proizvodnju i / ili poslovanje u nekoliko zemalja. Poznate MNE uključuju kompanije
brze hrane kao što su: McDonald's (MCD), IUM (IUM), Starbucks Coffee Compani (SBUKS),
Microsoft (MSFT) itd. Ostali lideri industrijskih MNE uključuju proizvođače vozila kao što su: Ford
Motor Compani, i General Motors (GMC). Neki proizvođači potrošačke elektronike kao što su
Samsung, LG i Soni, kao i energetske kompanije poput Ekkon Mobil i British Petroleum (BP) takođe
su multinacionalna preduzeća.
Da bi vodile poslovanje u inostranstvu, multinacionalne kompanije moraju premostiti odvojena
nacionalna tržišta na jedno globalno tržište. Postoje dva faktora makro-skale koji podvlače trend veće
globalizacije. Prvi se sastoji od uklanjanja prepreka za olakšavanje prekogranične trgovine (npr.
Slobodan protok robe i usluga i kapitala, koji se nazivaju "slobodna trgovina"). Druga su tehnološke
promene, naročito razvoj komunikacionih tehnologija, tehnologija obrade i transportnih tehnologija

Multinacionalna preduzeća se kreću u rasponu od bilo koje vrste poslovnih aktivnosti ili tržišta, od
robe široke potrošnje do proizvodnje mašina; preduzeće može postati međunarodno preduzeće. Stoga,
za vođenje poslova u inostranstvu, kompanije treba da budu svesne svih faktora koji mogu uticati na
bilo koje poslovne aktivnosti, uključujući, ali ne ograničavajući se na: razlike u pravnim sistemima,
političkim sistemima, ekonomskoj politici, jeziku, računovodstvenim standardima, standardima rada,
životnom standardu , ekološki standardi, lokalne kulture, korporativne kulture, devizna tržišta, tarife,
uvozni i izvozni propisi, trgovinski sporazumi, klima i obrazovanje. Svaki od ovih faktora može
zahtevati promene u načinu na koji kompanije posluju iz jedne u drugu državu. Svaki faktor čini
razliku i vezu.
Jedan od prvih naučnika koji se uključio u razvoj teorije multinacionalnih kompanija bio je kanadski
ekonomista Stephen Himer.1 Kroz svoj akademski život razvijao je teorije kojima je pokušao objasniti
direktna strana ulaganja (SDI) i zašto kompanije postaju multinacionalne. Prema Himerovom radu
bile su tri faze internacionalizacije. Prva faza Himerovog rada bila je njegova disertacija 1960. godine
pod nazivom Međunarodno poslovanje nacionalnih firmi. 2 U ovoj tezi autor se udaljava od

1
Buckley P.J. (2010) Stephen Hymer: Three Phases, One Approach?. In: Foreign Direct Investment, China and
the World Economy. Palgrave Macmillan, London
2
Hymer, Stephen H. (1960). "The international operations of national firms, a study of direct foreign
investment". Charles P. Kindleberger., Massachusetts Institute of Technology. Dept. of Economics – via
DSpace@MIT.

8
neoklasične teorije i otvara novo područje međunarodne produkcije. U početku je Himer počeo
analizirati neoklasičnu teoriju i finansijska ulaganja, gde je glavni razlog kretanja kapitala razlika u
kamatnim stopama. Nakon ove analize, Himer je analizirao karakteristike stranih investicija od strane
velikih kompanija u proizvodne i direktne poslovne svrhe, nazivajući ovo direktnim stranim
ulaganjima (SDI). Analizom dve vrste investicija, Himer je razlikovao finansijske od direktnih
investicija. Glavna odlika bila je kontrola. Portfolio ulaganje je pasivniji pristup, a glavna svrha mu je
finansijska dobit, dok u stranim direktnim ulaganjima firma ima kontrolu nad poslovanjem u
inostranstvu. Dakle, tradicionalna teorija ulaganja zasnovana na različitim kamatnim stopama ne
objašnjava motivacije za direktna strana ulaganja. Prema Himer-u, postoje dve glavne odrednice SDI;
gde je nesavršena tržišna struktura ključni element. Prvo su prednosti vezane uz firmu koje su
razvijene u matičnim zemljama određenih kompanija i koje su, rentabilno, korišćene u stranoj zemlji.
Druga odrednica je uklanjanje kontrole tamo gde je Himer napisao: "Kada su kompanije međusobno
povezane, takmiče se u prodaji na istom tržištu ili jedna od firmi može prodati drugom", i zbog toga
"bi moglo biti korisno zameniti centralizovano odlučivanje za decentralizovano odlučivanje ".
Himerova druga faza je njegov neoklasicistički članak 1968. koji uključuje teoriju internacionalizacije
i objašnjava pravac rasta međunarodne ekspanzije firmi. U kasnijoj fazi, Himer je prešao na
marksistički pristup gde objašnjava da MNC kao agenti međunarodnog kapitalističkog sistema
izazivaju sukobe i kontradikcije, uzrokujući između ostalog nejednakost i siromaštvo u svetu. Himer
je „otac teorije MNE“ i objašnjava motivaciju kompanija koje direktno posluju u inostranstvu.
Među modernim ekonomskim teorijama multinacionalnosti i direktnih stranih investicija su teorija
internalizacije i paradigma OLI Johna Dunninga (zalaganje za vlasništvo, lokaciju i
internacionalizaciju). Dunning je bio nadaleko poznat po svojim istraživanjima u ekonomiji direktnih
međunarodnih investicija i multinacionalnim preduzećima. Posebno njegova paradigma OLI i dalje
ostaje pretežni teorijski doprinos izučavanju međunarodnih poslovnih tema. Himer i Dunning
smatraju se osnivačima međunarodnog poslovanja kao specijalno polje studiranja.

3.1. Razlozi internacionalizacije poslovanja

Postoji nekoliko glavnih razloga koji teraju kompanije da se okrenu međunarodnom poslovanju. To su
bolje korišćenje ključnih kompetencija, racionalizacija poslovanja, tržišni rast i bolje nadmetanje sa
konkurencijom.67
♦ Bolje korišćenje ključnih kompetencija. Ključna kompetencija je osobena snaga,
veština ili stručnost koja je osnova poslovanja kompanije i koja može dovesti do
konkurentske prednosti. Koristeći svoje ključne kompetencije na novim tržištima, kompanija
može značajno povećati prihode i profit. Na primer, nakon što je Epl (eng. Apple) razvio novu
tehnologiju u oblasti mobilnih telefona, koja je bila brzo prihvaćena na domaćem tržištu,
menadžeri kompanije su brzo shvatili da će dosta povećati prodaju i profit ako izađu na
međunarodno tržište. U tom smislu, kompanije izlaze na međunarodno tržište radi
produžavanja životnog ciklusa proizvoda.68
♦ Racionalizacija poslovanja. Kompanijama je od velike važnosti da mogu što jeftinije
doći do sirovina, radne snage, kapitala i tehnologije. U nekim slučajevima kompanije moraju
da nabavljaju resurse u inostranstvu zato što nekih proizvoda ili usluga nema dovoljno, ili
nema uopšte u domaćoj zemlji. Na primer, veliki broj naftnih kompanija u svetu nabavlja
naftu sa Bliskog istoka, kao što i prehrambene industrije nabavljaju kafu ili tropsko voće iz
Južne Amerike, ili drugih krajeva sveta. Troškovni pritisci zahtevaju sve veću globalnu
integraciju poslovanja. U industrijalizovanim zemljama sve više dolazi do tražnje za veoma
sličnim proizvodima, čemu doprinosi i razvoj globalnih medija, uključujući i internet. 69
♦ Tržišni rast. Kad domaće tržište postane zasićeno, postaje sve teže da dođe do rasta
prodaje i profita. Tržište je zasićeno kad se više ne može stvoriti nova tra žnja za proizvodom,

9
 kao npr. na tržištu Evropske unije, u kojoj je već decenijama većina ljudi imala dovoljno
sredstava da redovno kupuje zubnu pastu ili šampon. U takvoj situaciji je normalno da
evropske kompanije koje proizvode te proizvode žele da se šire van okvira EU radi što veće
prodaje. Vrlo značajna tržišta za firme koje dolaze iz EU i SAD su brzo rastuća tržišta izvan
Severne Amerike i Zapadne Evrope, kao što su Indija i Kina, gde je 10-20 puta niži nivo
zasićenosti tržišta.70
♦ Bolje nadmetanje sa konkurencijom. Kad se neka kompanija probije na novo tržište,
obično će se dogoditi i da njen glavni rival ubrzo dođe na isto tržište, trudeći se da drži korak
sa konkurentom. Vidimo na primer da su Koka-kola i Pepsi prisutne u istim zemljama, kao i
proizvođači mobilnih telefona, koji stalno izvode napade i kontranapade ne bi li ostvarili što
bolju poziciju u različitim zemljama i regionima.

3.2. Fizički i socijalni faktori konkurentnog poslovnog i društvenog okruženja

Sprovođenje međunarodnih operacija zavisi od ciljeva kompanije i načina na koji ih oni izvršavaju.
Operacije utiču i na njih utiču fizički i društveni faktori i takmičarsko okruženje.
Sve kompanije koje žele da izađu na međunarodno tržište imaju jedan zajednički cilj; želja za
povećanjem njihovih ekonomskih vrednosti prilikom bavljenja međunarodnim trgovinskim
transakcijama. Da bi postigao ovaj cilj, svaka firma mora razviti svoju individualnu strategiju i pristup
maksimiziranju vrijednosti, nižim troškovima i povećanju profita. Stvaranje vrednosti firme je razlika
između V (vrednost proizvoda koji se prodaje) i C (cena proizvodnje po svakom prodanom
proizvodu).3 Stvaranje vrednosti može se kategorisati kao: primarne aktivnosti (istraživanje i razvoj,
proizvodnja, marketing i prodaja, usluge kupcima) i kao prateće aktivnosti (informacioni sistemi,
logistika, ljudski resursi).4 Sve ove aktivnosti moraju se efikasno upravljati i biti u skladu sa čvrstom
strategijom. Međutim, uspeh firmi koje se šire na međunarodnom nivou zavisi od prodane robe ili
usluga i od osnovnih kompetencija firme (Veštine unutar firme koje konkurenti ne mogu lako da
pariraju ili imitiraju). Da bi firma bila uspešna, strategija firme mora biti u skladu sa okruženjem u
kojem firma posluje. Zbog toga firma mora da promeni svoju organizacionu strukturu da bi
odražavala promene u okruženju u kome posluju i strategiji koju sprovode. Jednom kada se firma
odluči na ulazak na inostrano tržište, mora odlučiti o načinu ulaska. Postoji šest različitih modova za
ulazak na inostrano tržište, a svaki način rada ima prednosti i nedostatke koji su s njim povezani.
Firma mora odlučiti koji je način najprikladnije usklađen sa ciljevima i ciljevima kompanije. Šest
različitih načina ulaska izvoze,5 projekti ključ u ruke, licenciranje, franšizno poslovanje, osnivanje
zajedničkih poduhvata sa firmom zemlje domaćina ili osnivanje nove podružnice u potpunom
vlasništvu u zemlji domaćinu.6 Prvi način uvoza je izvoz. Izvoz je prodaja proizvoda na različitom
nacionalnom tržištu od centralizovanog centra proizvodnje. Na ovaj način, kompanija može ostvariti
znatan obim ekonomije od svog globalnog prihoda od prodaje. Kao primer, mnogi japanski
proizvođači automobila ušli su na američko tržište izvozom. Postoje dve glavne prednosti izvoza:
izbegavanje visokih troškova osnivanja proizvodnje u zemlji domaćinu (kada su ove veće) i sticanje
krivulje iskustva. Neki mogući nedostaci za izvoz su visoki troškovi prevoza i visoke tarifne barijere. 7
Drugi način unosa je projekat "ključ u ruke". U projektu "ključ u ruke" kompanija angažuje
nezavisnog ugovarača koji će nadgledati sve pripreme za ulazak na inostrano tržište. Jednom kada je
3
Hill, Charles W. L. (2005). International Business: Competing in the Global Marketplace (10 ed.). Boston:
McGraw-Hill Higher Education. p. 382. 
4
Hill, Charles W. L. (2005). International Business: Competing in the Global Marketplace (10 ed.). Boston:
McGraw-Hill Higher Education. p. 383. 
5
Staff, Investopedia (2003-11-19). "Export". Investopedia. Retrieved 2018-11-22.
6
Hill, Charles W. L. (2014). International Business: Competing in the Global Marketplace (10 ed.). Boston:
McGraw-Hill Higher Education. pp. 453–454. 
7
Isto, p.p. 454

10
priprema završena i kraj ugovora je postignut, postrojenje se predaje kompaniji koja je u potpunosti
spremna za rad.8
Licenciranje i franšiziranje su dva dodatna načina unosa koja su slična u radu. Licenciranje
omogućava davaocu licence da pravo na nematerijalnu svojinu davatelju licence na određeno vreme
uz naknadu za licencu. S druge strane, franšizno tržište je specijalizovani oblik licenciranja u kojem
„davalac franšize“ prodaje nematerijalnu imovinu davaocu franšize, a takođe zahteva da franšizer radi
kao što diktira davalac franšize. 9 Konačno, zajedničko ulaganje i podružnica u potpunom vlasništvu
su još dva načina ulaska u međunarodno poslovanje. Zajedničko ulaganje je kada firma koja je
stvorena u zajedničkom vlasništvu dve ili više kompanija (većina zajedničkih ulaganja je 50-50
partnerstava). To je u suprotnosti sa podružnicom u stopostotnom vlasništvu, kada firma poseduje
100% deonica kompanije u stranoj državi jer je ili osnovala novu operaciju ili stekla firmu u toj
zemlji.10
3.3. Vrste operacija Izvoz i uvoz
Izvoz robe: izvozna roba - ne uključuje usluge. 11
Uvoz robe: Fizičko dobro ili proizvod koji se uvozi u odgovarajuću zemlju. Zemlje uvoze proizvode
ili robu koja im nedostaje. Primjer za to je da Kolumbija mora da uvozi automobile pošto ne postoji
kolumbijska automobilska kompanija.
Izvoz usluga: Od 2018. godine najbrže rastući izvozni sektor. Većina kompanija kreira proizvod koji
zahteva instalaciju, popravke i rešavanje problema, servis
Izvoz usluge je jednostavno stanovnik jedne zemlje koji pruža uslugu drugoj zemlji. Oblačna
softverska platforma koju koriste ljudi ili kompanije van matične zemlje. „Turizam i prevoz,
performanse usluga, upotreba imovine“.12 Izvoz i uvoz proizvoda, roba ili usluga obično su najvažnije
međunarodne ekonomske transakcije u zemlji.13 Vrhunski uvoz i izvoz u svetu Podaci su iz CIA Vorld
Factbook-a, sastavljeni u 2017. godini:14
Partner Import Partner Share Export Partner Share
Export (US$ Thousand) Import (US$ Thousand)
Name (%) (%)
World 14,639,041,733.88 14,748,663,389.75 100.00 100.00
United States 1,456,000,000 1,292,436,125.64 8.76 13.29
Japan 634,900,000 661,678,484.03 4.49 3.20
Germany 1,322,000,000 1,145,973,941.19 7.77 6.26
France 507,000,000 488,825,071.86 3.31 3.68
United
407,300,000 359,480,074.29 2.44 4.17
Kingdom

8
Isto, pp. 454–455. 
9
Isto, pp. 456–457. 
10
Isto, pp. 457–458. 
11
 What is Merchandised Exports. The Law Dictionary. Accessed 30 September 2015.
12
Daniels, John; Radebaugh, Lee H.; Sullivan, Daniel P. (2007). International Business: Environments and
Operations (11th ed.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson/Prentice Hall. 
13
Isto
14
"The World Factbook — Central Intelligence Agency". www.cia.gov. Retrieved 26 November 2017

11