Појам и предмет изучавања пословне економије 1.

1.Шта је пословна економија?

Пословна економија ја дисциплина еконономске науке која проучава пословање предузећа ради
дефинисања принципа, управљачких правила, мера које ће се донети и слично, а чија примена у
пракси треба дабномогући ефикасно остваривање циљева предузећа. Предмет изучавања Пословне
економије је процес пословања предузећа, тј. процес стварања вредности. Процес стварања вредности
има три фазе: 1) улагање (input-i), 2) трансформација улагања у резултате и 3) резултате (output-i).
Предмет изучавања Пословне економије су различити облици улагања, као што су: материјали,
капитал, информације, људски ресурси, знање и вештине и сл. Она изучава компоненте пословања
предузећа која чине његове резултате у облику: техничке, економске и финансијске ефикасности и
ефективности.У њима су кванитиативно изражени резултати деловања свих функција, ангажованих
средстава и фактора, који су утицали на резултате економије предузећа. Предмет изучавања Пословне
економије јесу и ефикасност и ефективност предузећа. То су, уједно, суштинска питања економске
науке, која проистичу из општих карактеристика економских ресурса, а то су ограниченост ресурса и
могућност алтернативних ресурса.

4.Које су опште дисциплине Пословне економије?

Економика предузећа, Менаџмент и Организација.

5.Која су функционална подручја ПЕ?

Управљање производњом, Маркетинг, Пословне финансије и Менаџмент људских ресурса.

6.Која су помоћна подручја ПЕ?

Рачуноводство, Информатика, Понашање потрошача и Квантитативна анализа.

8.Које дисциплине теоријске економије имају највећи значај за ПЕ?

Од посебног значаја за Пословну економију истичу се: - Микроекономија – која изучава кономско
понашање појединих економских субјеката, пре свих предузећа и индивидуалних потрошача; и -
Макроекономија – део економске теорије која проучава поједине економске јединице и привреду као
целину.

9. Науке о одлучивању, међу којима треба нагласити Теорију одлучивања и Операциона истраживања,
развиле су бројне методе које налазе примену у Пословној економији приликом формирања модела за
доношење одлука. Теоријска економија (теорија и методологија) и Науке о одлучивању(Методе и
техичке анализе)*Пословна економија (Принципи и технике)*Решење пословних проблема. Пословна
економија је систем у коме се доносе одлуке. Системски приступ омогућава типизирање процеса
одлучивања, издвајање у њему нечег општег, тј. заједничког. Одлуке се могу посматрати према:
доносиоцима, функцијама у предузећу, начину доношења, начину извршавања и сл. На основу
управљачких одлука, формирају се оквири за доношење пословних одлука. Одлуке се не могу
реализовати без трансформисања у пословне одлуке, којом се налажу конкретне одлуке у понашању
економије предузећа као система.

10. У чему се огледа теоријски, а у чему практични циљ изучавања Пословне економије?
Пословна економија, у смислу теорије економије предузећа, идентификује, прописује и систематизује
економске феномене релевантне за егзистенцију и функционисање предузећа у његовом својству
економског организационог система, истражује њихове узајамне односе, дејства тих односа, из њих
резултирајуће ефекте, као и факторе који на те односе делују, усмеравају их или их детерминишу.
Пословна економија је економска наука која изучава економију предузећа, ради утврђивања
законитости и формулисања принципа у организовању економских процеса.
11. Набројте карактеристике општих научних метода.
Опште научне методе које се примењују у пословној економији су: - Дијалектичка метода; - Метода
опште теорије система; - Методе сазнања (индукција, дедукција, анализа, синтеза и др.) Дијалектичка
метода, као и метода опште теорије система, полази од становишта да су све појаве у привреди и
друштву међусобно повезане, зависне и условљене, као и да су у процесима сталних кретања и
промена. Методе сазнања (индукција, дедукција, анализа, синтеза), заснивају се на посматрању
појава и процеса. Посматрање је метод системског праћања одређених појава и збивања на основу чега
је могуће уочити, регистровати и описати све чињенице које су од значаја за проблем који се
истражује. Индукција представља процес логичког закључивања и представља тенденцију
генерализације тј. извођење закључака на основу одређених заједничких својстава у појавама и
процесима. Супротно индукцији, дедукција представља поступак формирања одређених закључака на
основу једне или мањег броја тврдњи које су узете као претпоставке. Анализа је метод рашчлањавања
целине на делове, односно, рашчлањавање сложених појава и процеса на једноставне делове, док
синтеза представља метод груписања или сједињавања појединих делова подсистема у систем, ради
истраживања одређене појаве у динамици.

12. Набројте карактеристике посебних научних метода.

Посебне научне методе које су од општег значаја и најчешће се примењују у изучавању и истраживању
Пословне економије су: - Методе економетрије; - Компаративне методе; - Пројектне методе; и - Методе
процена. Методе економетрије су најчешће комбинација метода статистичке анализе и метода
математичке анализе. Компаративна метода се заснива на упоређивању сродних чињеница у
временској и просторној димензији. Пројектна метода полази од чињенице да се у истраживањима
појава и процеса који су преглед Пословне економије, осим сагледавања постојећег или стварног
стања, мора укључити и предвиђање (пројектовање или планирање) жељеног стања. Метод процене
се користи у ситуацијама када одређена стања и процесе није могуће егзактно сагледати и оценити.

Настанак и развој економије као науке 2.

1. Који су доприноси Класичне политичка економија – Адам Смит и Давид Рикардо?
У најопштијем погледу, издвојићемо само неколико најважнијих доприноса неколасичне политичке
школе. Прво, класичаре примарно занима шта је објективна мера богатста, односно вредности
произведених добара. Класичаре је занимала мера која одређује „природну цену“ добра, мимо његове
цене коју ћемо затећи на тржишту. Они су развили више теоријских концепата који ће вршити велики
утицај на даљи развој економије, а неки важе и данас.

2. Објасни Марксистичку теорију.

Маркс показује да се друштво стално мења. Најзначајнији допринос у овом делу Маркс даје у теорији о
вишку вредности, као стварном извору профита. Најкраће, теорију дефинише као део вредности који
се произведе у делу радног времена које прелази време потребно да би се надокнадила вредност
средстава утрошених за издржавање радника. Из овога следи и његова теорија експлоатације, према
којој односи људи, поводом производње, одређују и главне економске категорије.

3. Неокласична политичка економија и маргиналистичка револуција.

Под појмом неокласичне економије обично се подразумева низ теоријских приступа који и данас
представљају главни ток економске мисли. неокласична економија подразумева сасвим нови и
конкурентан теоријски систем. Теоријска полазишта неокласичног приступа подразумевају следеће
важне претпоставке: - Сви учесници у економском животу теже да доносе рационалне одлуке засноване
на њиховим преференцијама; - Одлуке свако доноси независно на основу потпуне доступности свих
релевантних информација; - Кључни економски циљ јесте максимирање користи за поједница, односно
максимирање профита за предузеће. Овај преокрет повезан је са тзв. маргиналистичком
револуцијом. У центар пажње стављен је појединац који максимира корисност коју остварује својим
економским трансакцијама. Маргиналистичка револуција је економију окренула у правцу проналажења
најбољих решења у датим, затеченим околностима.
4. Шта подразумева Кејнсов модел?
Кејнсов модел (кејнизијанство) претпоставља да су цене константне и да промене укупних
трошкова одређују равнотежу националног дохотка, односно националне производње. Она се заснива
на два битна закључка: - Прво – неокласични механизми не воде нужно потпуној запослености што је,
очигледно, проблем ако су производни ресурси ионако ограничени. - Друго – у случају непотпуне
запослености држава мора да интервенише тако што ће својом повећаном потрошњом (нпр. изградњом
путева или електрана) надоместити пад који је настао као последица незапослености. Поред тога,
економска наука се постепено раздвојила и специјализовала кроз две одвојене дисциплине: -
Микроекономију која се бави изучавањем појединачних актера у привредним збивањима – предузећа
и њихових удружења и домаћинстава као потрошачких јединица. Макроекономију која се бави
феноменима који се односе на целу привреду. Дакле, она се бави проучавањем агрегатних, збирних
величина укупне привредне активности.

5. Монетаристичка теорија.
монетаризам – коју је предводио амерички економиста Милтон Фридман ( Milton Friedman, 1912- 2006).
Његова кључна идеја је била да државна интервенција. Монетаристички модел полази од схватања да
монетарна политика, деловањем на промене у инвестицијама и потрошњи, доводи до промена у
равнотежном доходку и равнотежним ценама. Монетаристи не верују да је привреда подложна
неравнотежи коју би морала да неутралише држава. Понуда новца је кључна варијабла у одређивању
привредне динамике у кратком року. Остале промене које се договарају на плану инфлације,
запослености и националног дохотка изведене су из монетарне компоненте. Главне карактеристике
монетаристичког правца садржане су у следећем: - понуда новца има доминантан утицај на номинални
доходак; - у дугом року новац има утицај на цене и остале номиналне варијабле; - у кратком року
понуда новца утиче на реалне варијабле, при чему је новац доминантан фактор цикличних кретања
дохотка и заопослености; и - привредни сектор је нестабилан и нестабилност је последица уплитања
државе у привредне токове.

6. Нова класична економија.

Неокласична економија (нова класична економија) појавила се паралелно са монетаризмом као
неокласични одговор Кејнзу. Она ће поново, овог пута у макроекономију, увести у центар пажње
анализу понашања појединаца уместо директне анализе величина карактеристичних за стање у целој
привреди. Правац се заснива на три основне ретпоставке: - Тржишта се чисте, тј. цене и количине
варирају, тако да се изједначавају тражња и понуда; - Појединци (и предузећа) поседују несавршене
информације; - Очекивања појединаца и предузећа формирају се у складу са теоријом рационалних
очекивања. У основи теорије привредне равнотеже је теза да су цене флексибилне у оба правца (на
горе и на доле) и да су прилагођавања путем цена брза и ефикасна. Представници Нове класичне
економије не лоцирају економске у објекте, који теже максимирању својих циљева, у статички свет
равнотеже, већ у стохастичко окружење. Једна струја Нове класичне економије себе назива Школом
рационалних очекивања. Ова школа тврди да појединци рационално предвиђају будућност, односно,
да дају најбољу могућу прогнозу, а на основу свих расположивх информација. У суштини, ова школа је
на становишту да се привредни субјекти рационално понашају, да врло успешно процењују будућа
економска кретања и прилагођавају своју економску активност, јер за те сврхе користе све
расположиве информације. друга компонента Нове класичне економије – Хипотеза рационалних
очекивања. Она обухвата: - концепцију очекивања у смислу да економски субјекти гледају према
будућности при доношењу својих одлука; и - концепцију рационалности која подразумева да при томе
не праве системске грешке.

7. Нови Кејнзијанизам.
нових кејнзоваца (код нас је одомаћен англицизам – кејнзијанци) који су представљали велику групу
аутора спремну да уваже главне макроекономске резултате неокласичне теорије, али супротстављену
идеји да се макроекономски проблеми могу ређити само на спонтан начин. Зашто? Најпре због тога што
су они успели да покажу да, супротно теоријском моделу неокласичне школе, тржишта нису перфектни
механизми, већ често могу да доживе неуспех. Ново-кејнзовска струја економске теорије представља
данас, вероватно, најутицајнију групу економиста.
8. Наведите три примера значајних избора са којима се суочавате у животу.

9. Шта је опортунитетни трошак гледања филма?

Опортунитетни трошак је вредност онога чега се одричете да бисте нешто добили. Пошто људи
морају да бирају, одлучивање подразумева да упоређује између трошкова и користи алтернативних
праваца деловања. Опортунитетни трошак неке ствари јесте оно чега се одричете да бисте ту ствар
добили.

10. Хлеб је основна животна намерница. Да ли је маргинални трошак хлеба велики или
мали?
Граничне (маргиналне) промене. Другим речима, то су стална, ситна додатна прилагођавања плана
деловања.Маргина значи граница, па маргиналне промене представљају подешавања у оквиру граница
онога што чините. Појединци и предузећа могу да донесу боље одлуке уколико размишљају о
граничнимслучајевима. Рационални доносилац одлуке ступа у акцију ако, и само ако, маргинална
корист акције премашује маргинални трошак.

11. Зашто би креатори политике требало да мисле на подстицаје?

Утицај цена на понашање купаца и продаваца на тржишту, кључан је заразумевање начина на који
привреда функционише.Креатори економске политике, мењајући трошкове и користи, подстичу људе да
промене понашање. Већи порез на бензин подстиче људе да возе кола која троше мање бензина.
Уколико она мења подстицаје, утицаће на људе да промене своје понашање.

12. Шта ради „невидљива рука“ тржишта?

„Невидљива рука“ усмерава привредну активност на основу цена. Појединачна цена одражава корист
неке робе или услуге за друштво, и трошак који друштво сноси да би ту робу или услугу произвело.
Домаћинства и предузећа руководећи се сопственим интересом, одлучују на основу цена шта да купе и
продају, те несвесно узимају у обзир и друштвену корист и друштвени трошак онога што купују и
продају. Цене воде појединачне доносиоце одлука ка исходима који максимирају не само појединачан
интерес, него и друштвени интерес.

13. Објасните два главна узрока неуспеха тржишта и наведите пример за оба.
Тржишни неуспех означава ситуацију у којој тржиште не може ефикасно да алоцира ресурсе. Могући
узроци тржишног незспеха су: - екстерналије и - тржишна моћ. Екстерналије су последице по
добробит које тржишна привреда не опажа и које, стога нису укуључене у цене. Могу бити: негативне,
када се зову екстерни трошкови; и позитивне, када се зову екстерне користи. - Екстерни трошак
производње је загађење ваздуха од фабрике, које смањује добробит људи који станују близу фабрике; -
Екстерни трошак потрошње је загађење ваздуха у јавној згради од стране пушача, које смета
непушачима; - Екстерне користи производње могу настати када се у близини фабричког комплекса
изгради тржни центар; - Екстерна корист потрошње је лепша башта испред куће која пружа
задовољство не само станарима него и пролазницима – и која повећава вредност околних зграда.
Екстерналије се могу успешно контролисати системом пореза и субвенција. Тржишна моћ настаје када
један економски чинилац или када мала група економских чинилаца заједно утичу на цену на датом
тржишту. Појавни облици тржишне моћи на страни понуде су: - монопол и - олигопол. Монопол
означава тржиште на коме постоји само један продавац. Олигопол означава тржиште на коме има
мало продаваца.

14. Зашто је важна продуктивност?

Продуктивност рада је количина добара и услуга коју произведе просечан радник дате земље у датом
периоду времена. И овде је бруто домаћи производ уобичајени показатељ количине добара и услуга о
којој је реч. Стога је продуктивност рада: J = Y/L (2). Где Ј означава продуктивност рада, Y бруто
домаћи производ, а L број радника. животни стандард: S = Y/P (1). Где S означава животни стандард,
Y бруто домаћи производ, а P број становника.
15. шта је инфлација и шта је њен узрок?
Инфлација је пораст општег нивоа цена, тј. општи пораст цена у привреди. ЦБ (код нас Народна банка
Србије) може да утиче само на базну инфлацију. Укупна инфлација обухвата: - Пораст цена
пољопривредних производа (цене пољопривредних производа имају изразито сезонске флуктуације, а
на такве цене централна банка не може да утиче мерама монетарне политике); - Пораст регулисаних
цена (пораст цена које су у надлежности државе); - Пораст базних цена (пораст цена које се формирају
на тржишту, а немају изразите сезонске фулуктуације). У скоро свим случајевима високе или трајне
инфлације кривац је пораст количине новца. Када влада емитује велике количине новца у земљи,
његова вредност опада. Хиперинфлација је веома брз раст стопе инфлације.

16. У каквом међусобном односу стоје инфлација и незаполсеност на кратак рок?

уколико је стопа незапослености мања, утолико је стопа раста новчаних надница већа. када је стопа
раста новчаних надница већа и стопа инфлације је већа). негативној корелацији између стопе
незапослености и стопе инфлације дали име: Филипскова крива.

Предузеће-настанак и развој 3.
1. Шта је предузеће и које су његове најзначајније карактеристике?
Предузеће, као привредни субјект, носилац је и генератор развоја економије и друштва уопште, па је
логичан одговор економској реалности, од чијег пословања, раста и развоја, зависи темпо привредног и
друштвеног развоја сваке земље. Основа делатност предузећа је производња и промет добрима и
услугама. Све правне форме предузећа карактерише добит као циљна функција оснивања предузећа.
Она се састоји у задовољавању потреба корисника услуга из обављања ове делатности. Основни задаци
предузећа су да: - препознаје пословну идеју и шансу и дефинисану визију и циљеве пословања и
развоја предузећа; - дефинише модел организације и њено складно функционисање у циљу
остваривања пословних циљева; - идентификује и обезбеди виталне ресурсе за успешан развој
бизниса: информације, финансијски извори, људски ресурси, сировине, материјал, опрема, простор и
др; - константно ради нa процени потенцијалних шанси и могућности у окружењу. Основна подела
предузећа може бити према власништву и према намени. Према власништву, предузећа се деле на
приватна и јавна, а према намени – на производна и услужна предузећа.

2. Које циљеве предузећа познајете?

Предузеће се може посматрати као организациони облик производње који истовремено задовољава
следеће два услова:
- представља организационо-технолошку целину; - испољава типично понашање, изражено кроз
максимирање
профита (циљна функција предузећа). Циљна функција предузећа које послује у тржишној економији је
профитна стопа, која се може остварити инвестираним капиталом. Предузеће настаје са идејом да
својим функционисањем доприноси задовољењу потреба друштва. С друге стране, друштво захтевом да
се задовољи нека његова потреба даје иницијални импулс за формирање предузећа – економских
институција организованог деловања у циљу производње одговарајућих добара за којима је испољена
потреба. Предузеће стога, остварује три групе циљева: - циљеве друштвене заједнице; - циљеве
запослених радника; и - циљеве самог предузећа. Циљеви друштвене заједнице могу се дефинисати на
следећи начин: - предузеће производећи неко добро задовољава одређену друштвену потребу; -
предузеће обезбеђује средства неопходна за подмирење државних расхода (одбрана, здравство,
школство, култура, државна администрација и др.). Циљеви радника могу се дефинисати на следећи
начин: - радници имају циљ да што боље и квалитетније задовоље индивидуалне потребе, а то значи
да радећи у предузећу зараде што више. Циљеви предузећа могу се дефинисати на следећи начин: - да
опстане, тј. да што дуже траје (going concern принцип); - да се развија .

3. Објасните економију предузећа.

Предузеће јесте економска организација која има облик легалне форме прописане законом. Такође
јесте форма деловања
власника ради реализације добитка. Предузеће, као што смо претходно већ дефинисали, спада у
категорију екпномских организација, чије је битно својство одређено настојањем да се постигну
економски циљеви.

4. Шта су ресурси предузећа?

Ресурси представљају саставне делове економских активности са којима предузеће наступа у извршењу
своје функције.. Са њима се предузеће константно сусреће у извршењу својих економских активности.
Могу се категоризовати на:
- Природне ресурсе; - Ресурсе људства; - Ресурсе капитала. Ресурси капитала представљају скуп
материјалних и нематеријалних појава које имају инструментални карактер у остваривању циљева
предузећа. Ресурсе капитала чине: средства рада, предмети рада и новчана средства. Капитал је
фактор производње који поприма различита значења и облике. Као основни појмовни облици капитала
јављују се реални и финансијски капитал. Реални капитал (реална имовина) чине трајна капитална
добра (опрема, пословне зграде, транспортна средства). Финансијски капитал
представља различите финансијске инструменте (новац у готовини и штедњи, акције, остале хартије од
вредности и сл.)

5. Објасните вертикалне и хоризонталне функције у предузећу.

Функције предузећа можемо поделити по два критеријума - на вертикалне и хоризонталне. Код
вертикалне поделе се
разликују функције управљања, руковођења и извршења. Свака од наведених функција захтева
формирање одређених органа у предузећу. Свако предузеће има орган управљања, најчешће у виду
управног одбора, који одлучује о циљевима пословања предузећа. Део надлежности овај орган преноси
на орган руковођења. Обе групе функција односе се на менаџмент предузећа и обухватају усмеравање,
координацију и контролу пословања предузећа. Трећа група функција односи се на извршење задатака
и обухвата послове којима се извршавају задаци предузећа. системски приступ омогућава менаџерима
сагледавање предузећа као целине и као дела већег система окружења. Овај приступ указује да нема
изолованих активности, односно, да свака активност, било ког дела предузећа, у различитој мери утиче
на активност осталих делова. Хоризонталне функције указују на њихово низање у логичком,
технолошком следу организационих јединица (одељења) неопходних за извршење укупног задатка
преузећа. У циљу реализације јединствене функције, у предузећу се дефинишу уже функције
(одељења) као одговор на потребе извршења задатака, које су све међусобно зависне и повезане.
Најзначајније хоризонталне функције су: функција истраживања и развоја, функција планирања,
функција набавке, функција производње, функција продаје, финансијска функција, функција људских
ресурса (HR), функција контроле и многе друге. Најбитнији задатак функције истраживања и развоја је
праћење промена у окружењу и истраживање могућности примене нових научних достигнућа.

6. Који су основни облици привредних друштава – предузећа?

Према Закону о привредним друштвима, правне форме друштва су: ортачко друштво, командитно
друштво, друштво са
ограниченом одговорношћу и акционарско друштво. Законодавац, такође, дефинише и појам
предузетника као „пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу остваривања
прихода и које је као такво регистровано у складу са законом о регистрацији“. Привредно друштво је
правно лице које оснивају оснивачким актом правна и/или физичка лица ради обављања делатности у
циљу стицања добити. Правне форме привредних друштава су ортачко друштво, командитно друштво,
друштво с ограниченом одговорношћу и акционарско друштво.

7. Које су основне карактеристике ортачког друштва?

Ортачко предузеће је облик привредног друштва у коју се удружују најмање два лица -ортака
(партнера). Правну основу ортачког предузећа представља споразум ортака о износу њиховог
појединачног доприноса формирању капитала предузећа, расподели добитка, сношењу губитака у
пословању, учешћу у управљању предузећем и о другим битним питањима. Ова врста партнерства
резервисана за мала предузећа и за људе који уживају в елико међусобно поверење. Ова врста
предузећа најчешће се примењује у областима пружања интелектуалних услуга (адвокатске
канцеларије, лекарске ординације,књиговодствене и туристичке агенције, консултантске фирме.

8. Шта је командитно друштво и каква су права и обавезе командитора и комплементара?

Командитно друштво има две врсте чланова са неједнаким правима и обавезама – комплементаре и
командиторе. Комплементари неограничено и солидарно (као код ортачког друштва) целокупном својом
имовином одговарају за обавезе предузећа. Командитори за обавезе предузећа одговарају ограничено,
само до висине свог удела у предузећу. Удео у добити предузећа зависи од висине улога, али се
приликом расподеле добитка у пракси најчешће узима у обзир да комплементари имају неограничену
одговорност и да учествују у управљању предузећем. Иако командитна друштва имају једну групу
чланова чији се односи са предузећем ограничавају на висину улога, персоналне карактеристике
комплементара и међусобно поверење и даље чине основну нит овог типа предузећа.

9. Које су најважније карактеристике друштва са ограниченом одговорношћу?

У овој правној форми предузећа чланови нису одговорни за обавезе предузећа, већ само предузеће
одговара за своје обавезе према трећим лицима целокупном својом имовином. Како улози партнера
чине имовину предузећа, партнери сносе ризик пословања предузећа сразмерно својим уделима у
предузећу. Наиме, друштво са ограниченом одговорношћу представља врсту предузећа у форми
привредног друштва које оснива једно или више правних и / или физичких лица ради обављања
одређене привредне делатности и које за обавезе одговара целокупном својом имовином. Према
домаћем законодавству друштво са ограниченом одговорношћу има директора или управни одбор, а
који ће од ова два органа имати друштво одређује се његовим оснивачким актом. Директор и чланови
управног одбора могу бити из редова чланова друштва или могу бити лица изван друштва.

10. Које су најважније карактеристике акционарских друштава?

Акционарско друштво по својим карактеристикама спада у друштва капитала, што значи да за ову
правну форму персоналне карактеристике власника немају значај. То овај тип предузећа чини веома
отвореним, тако да се његов персонални састав, услед преносивости акција може лако мењати. То је
идеалан облик предузећа за прикупљање капитала. Акционарско друштво представља врсту предузећа
у форми привредног друштва које оснива једно или више правних и/или физичких лица у својству
акционара, ради обављања одређене привредене делатности, тј. чији је основни капитал фиксиран и
подељен на акције. Друштво има своју имовину којом у потпуности одговара за обавезе. Акционари
само сносе ризик пословања до висине својих акционарских улога.

11. Шта су отворена, а шта затворена акционарска друштва?

Акционарско друштво је такав облик привредног друштва које неопходан капитал за пословање и
развој прибавља издавањем акција. Постоје два начина оснивања и организовања акционарског
друштва: - Симултано оснивање (затворено акционарско друштво), по коме оснивачи откупљују све
акције предузећа; и - Сукцесивно оснивање (отворено акционарско друштво), које одговара настанку
„јавне“ корпорације и по коме оснивачи откупљују само део акција, док за остатак акција расписују
јавни позив за откуп.

12. Које су основне карактеристике јавних предузећа.

У битне карактеристике ових предузећа обично се обрајају: - власнички аспект – то су прдузећа у
државном, јавном власништву, - циљ – обезбеђење производа или услуга од виталног значаја за
одређену друштвену заједницу; - монополски или неки други привилеговани положај стечен уз подршку
власти; и - јавно регулисање – како би се обезбедило њихово функционисање у јавном интересу.
Предузећа која обављају делатност од јавног интереса обично су у форми привредних друштава.

13. Објасни елементе процеса рада.

Елементи процеса рада су: - рад, - средства за рад, и - предмети рада. Рад је први и најзаначајнији
елемент процеса стварања специфичних фуккционалних карактеристика. Рад је израз човековог дејства
усмереног на реализацију сврхе коју сам себи поставља. Рад је први и најзначајнији елемент
економксог процеса стварања специфичних функционалних карактеристика, који се разликује у односу
на друге елементе и посебне карактеристике које поприма током свог укупног развоја. Рад је услов да
се створе одговарајућа добра, што представља човеково смишљено деловање у процесу њиховог
стварања. Предменти рада чине специфичан скуп елемената без чије се употребе не може замислити
никакав процес производње. Суштинска намена предмета рада је да послуже као објекти на којима се
изводе промене. Отуда је предмет рада сваки објекат на који се људска активност усмерава ради
прилагођавања људским потребама. Ти објекти, који се означавају као материјални, јављају се
истовремено као производи различитих етапа прераде. Према функцији коју имају сви материјали деле
се на: - Основни материјал за израду производа - Помоћне материјале израде производа; - Енергетске
материјале; - Помоћне материјале за опслуживање машина, просторија и сл; - Материјале на
организационим радним местима. Средства за рад су нарочити елемент производног и уопште
стваралачког деловања човека. Суштинско обележје средстава за рад састоји се у њиховој улози
инструмената које човек користи као посреднике у свом деловању на предмете обраде. Она су
производи човека, његових насојања да појача свој утицај у дејству на предмете рада. Могу се јавити у:
- Материјалном облику; и - Нематеријалном облику.

Принцип продуктивности рада 8.

1. Појам продуктивности рада
Принцип продуктивности рада је један од основних економских принципа, и од успешности примене
овог принципа, нe само да зависи економичност и ефикасност пословања предузећа, већ зависи и
укупни ниво и темпо развоја целокупне економије. Продуктивност представља принцип пословања на
којем се остварују резултати пословања предузећа уз минимално трошење радне снаге. То је принцип
који изражава ефикасност трошења радне снаге у процесу рада и пословања предузећа. Продуктивност
се исказује у маси произведених употребних вредности (производа или услуга) и количине рада
утрошене за ту производњу. Друштвени значај продуктивности огледа се у њеном утицају на животни
стандард становништва, јер се повећањем продуктивности повећава економичност пословања.
Повећањем продуктивности рада у друштву повећава се друштвено богатство и национални доходак.

2. Како се мери продуктивност?

За утврђивање нивоа продуктивности користе се следеће методе: - натурална метода, - вредносна
метода,Натурална метода продуктивности рада добија се тако што количину производа делимо са
временом потребним за производњу производа. P=Q/L где је: - Q – вредност производње,- L - време
потребно да се оствари вредност производње. Овај начин мерења продуктивности могућ је у
предузећима која стално производе исти производ, пошто се производ исказује физичком јединицом
мере и где се квалитет производа не мења. Вредносни метод утврђивања продуктивности
отклања недостатке натуралног метода. Овом методом могуће је приказати продуктивност производње
различитих врста производа већ и продуктивност код промене производног асортимана. P=Q/R, где је: -
Q – вредност производње - R – количина утрошене радне снаге.Основни недостатак овог модела је
немогућност утврђивања вредности као економске категорије на нивоу предузећа.

3. Како дефинишемо економичност?

Економичност представља економски принцип пословања предузећа који обезбеђује максималан
производни или други учинак, уз минимално трошење компонената производње пословања.
Економичност изражава степен ефикасности трошења или рационалност трошења у предузећу, кроз
захтев да се са утрошеним средствима оствари што већи производни учинак. Суштина принципа
економичности је у штедњи и економисању компонентама производње и пословања предузећа.
Економски циљ пословања предузећа је да обезбеди позитивну разлику између остварене вредности, у
виду резултата пословања и утрошених вредности (трошкова) за дати обим производа и услуга.
Економичност је комплекснији показатељ продуктивности рада, јер обухвата рационалније коришћење
не само живог рада, већ и средстава за рад и предмета рада. Oн доприноси остварењу основног
економског принципа – остварењу максималних ретултата репродукције са минималним улагањима.
Фактори су: - природни,- друштвени,- техничко-технолошки, и - организациони.
4. Којим се методама мери економичност?
Економичност се изражава као однос остварених резултата и трошења у процесу рада. Она се стога
може изражавати (утврђивати) натурално или финансијски, али се исказује посебно и за сваки
елеменат, односно, компоненту предузећа. Натурално утврђивање економичности узима за основу
физички обим производње и њен однос према физичким утрошцима предмета рада, средстава за рад и
радне снаге. E=Q/Usr+Upr+Urs где је: Q – количина производа, Usr – утрошци средстава за рад, Upr -
утрошци предмета рада, Urs - утрошци радне снаге. При томе је нарочито значајно праћење
економичности предмета рада, односно утрошеног материјала. Она се изражава као однос количине
производа и утрошака материјала.Em=Q/Um, Парцијални израз економичности средстава за рад добија
се из формуле: Esr=Q/Usr. Овако изражена парцијална економичност нема практично значење, нити је
економски употребљива за предузеће. У пракси није могуће измерити утрошке средстава за рад по
јединици производа, нити постоји видљива корелација између утрошака средстава за рад и производа.
Парцијална економичност радне снаге изражава се односом:: Esr=Q/Urs. Овако исказана економичност
радне снаге представља заправо продуктивност рада. У исказивању вредности производње код мерења
економичности користе се: - тржишна цена,- просечна цена,- стандардна цена,- укупан приход.где
је:Esr=Ctr/T,- Ctr - тржишна цена,- Т – маса укупних трошкова. Реалне тржишне цене за одређени
временски период:где је: Esr=Cpr/T,- Cpr – просечна цена.У пракси се најчешће користе стандардне или
сталне цене: Esr=Cst/T.где је:- Cst – стандардна цена или сума.

5. Шта је по вашем мишљењу рентабилност?

Рентабилност је економски принцип пословања предузећа чијом се применом са мањом масом
ангажованих средстава остварује већа добит. Уједно, она показује и изражава ефикасност ангажованих
средства, као и исплативост пословања предузећа, односно одређеног посла. Дакле, рентабилно
пословање има економску сврху и смисао у сталном стварању и повећању профита. Са друге стране,
нерентабилно пословање и пословање са губитком показују да предузеће не врши успешно своју улогу
економског субјекта, и тиме одступа од суштине економских принципа пословања. Профитабилности
предузећа су улагања, као нужни фактор његовог пословања, економских активности и стварања
резултата. Смањивање ангажовања и трошења средстава је један од његових трајних економских
циљева и мотива пословања.

6. Како се изражава динамика рентабилности?

Најреалнији израз мерења рентабилности јесте преко крајњег финансијског резултата. У питању је
добитак или губитак предузећа. Код рентабилности се величина резултата и ангажованих средстава
изражавају вредносно, у новчаним јединицама. R=D/Sa,где је:- R – рентабилност, - D – добит,- Sa –
ангажована средства. Величина добити се може код утврђивања продуктивности разложити на:- бруто
добит, која представља разлику између укупних прихода и укупних расхода и представља чисти
финансијски резултат пословања предузећа; и - нето добит, која се јавља као остатак добити
предузећа, по измирењу обавеза према држави у виду: пореза из добити,дивиденди и др.
Најједноставније речено, нето добит је величина која остаје предузећу за сопствену употребу и
расподелу. рентабилности према бруто добити се врши према обрасцу: R=Db/Sa,где је: - Db = UP – UR,-
UP – укупан приход,- UR – укупан расход,- Sa - ангажована средства.

7. На који начин су повезани економилност, рентабилност и продуктивност?

Повезаност принципа продуктивности, рентабилности и економичности произилази из међусобне
повезаности компонената рада и пословања као елемената и фактора резултата и улагања, чији је
однос основа и садржај сваког од ових принципа. Продуктивност, економичност и рентабилност су
наглашени економски принципи; они су принципи циља, принципи којима се формулишу какви треба да
буду резултати репродукције. Промена физичког обима остварених резултата проистиче из промена на
страни улагања све три компоненте рада и пословања: средстава за рад, предмета рада и радне снаге.
Ови елементи директно делују на висину продуктивности, економичности и рентабилности. Већа
продуктивност може условити већу економичност у случају да смањење количине рада по јединици
производа не доводи до повећања утрошака осталих компонената производње који делују на
економичност. Већи степен повезаности и међузависности присутан је између економичности и
рентабилности. Када је пословни резултат позитиван, и економичност и рентабилност су позитивни, и
обрнуто.

8. Шта је ликвидност, а шта неликвидност и које негативне последице има?

Финансијско пословање предузећа подразумева пословање новчаним, односно финансијским
средствима. Ликвидност је принцип пословања чијом се применом обезбеђује плаћање у уговореном
року доспелих обавеза предузећа. У суштини то је принцип остваривања и спровођења рентабилности.
Ликвидност представља и одређено финансијско стање предузећа у коме постоји усклађеност између
прилива новчаних средстава и доспелих обавеза плаћања. Ликвидност представља способност
предузећа да у одређеном року изврши обавезе плаћања другим пословним субјектима и пословним
партнерима. Ликвидност се исказује преко односа ликвидних финансијских средстава и обавеза за
плаћање. 1. Општи рацио ликвидности =Обртна средства/Краткорочне обавезе,2. Ригорозни рацио
ликвидности =Обртна средства –залихе/Краткорочне обавезе,3. Новчани рацио ликвидности =Новчана
средства/Доспеле обавезе. Ликвидност представља способност предузећа да измири своје обавезе у
уговореном износу и у року. Принцип ликвидности подразумева усклађеност прилива и одлива
средстава у предузећу. Неликвидност представља такво стање предузећа у којем оно није у
могућности да извршава доспеле обавезе плаћања о року. Неликвидност произрукује бројне негативне
последице које се најчешће изражавају у несолвентности, односно немогућности плаћања доспелих
обавеза. Као последица тога, блокирају се средства предузећа и непотребно повећавају трошкови, а
као крајња последица неликвидности може доћи до стечаја и ликвидације предузећа и сл.

9. Објасни појам укупних прихода.

Укупан приход предузећа представља масу финансијски израженог резултата реализованом у
одређеном временском периоду. Укупан приход је финансијски, у важећим новчаним јединицама
изражен резултат пословања предузећа. Укупни приход предузећа говори о његовом новчаном
резултату, о признању које је оно освојило остварујући своју функцију у репродукцији. Уобичајено је да
се укупни приход исказује у одређеним периодима времена,период од годину дана. Укупни приход
остварен у овим временским оквирима представља збир прихода остварен по различитим основама,
односно по основу резултата активности различитих врста. Укупни приход представља новчану
противвредност добијену за продате производе или услуге.

10. Шта је добитак, а шта губитак?

Добитак представља нето економски резултат деловања предузећа. Добитак има две димензије:
економску суштину и квантитативни израз. У економском смислу добитак представља израз нето
резултата које предузеће реализује на основу своје активности. Реализујући свој производ за одређени
новчани износ вредности, предузеће од њега најпре одбија новчану противвредност утрошених
средстава за производњу и утрошеног рада. Она вредност која преко тога претекне представља
добитак.Добитак је чист резултат извршених економских активности. Пораст трошкова узрокује
опадање добитка, док смањење трошкова узрокује повећање добитка. Губитак је негативни нето
резултат, који предузеће исказује у одређеном периоду. Он има свој квалитативни и квантитативни
израз. У квалитативном смислу, губитак је чињенично стање да је предузеће остварило мање приходе
од трошкова, односно произведене од утрошених вредности, што изазива умањење имовине, односно
капитала са којим предузеће делује. Губитак је нумеричка констатација већих утрошених од
произведених вредности. Губитк се исказује за одређени период времена, указује, уз чињеницу да је
предузеће више вредности утрошило, него што је створило; да су све мере управљања неделотворне,
јер су промешиле економски циљ.
11. Шта је доходак?
Доходак представља новостворену вредност, а у појавном облику новчани израз признања те нове
вредности.Доходак чини израз доприноса његовог произвођача повећању укупног фонда предности
којим друштво располаже. Неиме, као део укупне произведене вредности, доходак представља ону
његову величину, која је настала као нова у процесу стварања укупне вредности. Доходак је појава
тржишне економије, резултат деловања не само снага стварања резултата, него и тржишних снага
вредновања тих резултата. Због тога се доходак и произведена нова вредност не могу изједначити.
предуслови доходка су: - идеална расподела расположивих средстава и људи;
- пуно деловање тржишних законитости; - успостављени идеални састави капитала, усаглашени са
правилима финансирања; - савршеност управљања и др.