ОБЛИГАЦИОНИ УГОВОР

ОБЛИГАЦИОНИ УГОВОР – ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ УГОВОРА

Реч уговор се користи за означавање три различите ствари:

1) За правни акт

2) За правни однос

3) За правни документ или исправу

1.- Под уговором као правним актом подразумева се сагласност изјава воље два или више лица
којом се постиже неко облигационо дејство које се огледа у заснивању, промени или гашењу
неког облигационог односа.

Уговор је двострани правни посао јер је за његов настанак неопходна изјава воље најмање два
лица.

2.- Уговор у смислу правног односа подразумева правни однос који је произашао из уговора
као правног акта. За такав правни однос се користи назив „уговорни однос“ или „уговор“.

Овакви уговори могу бити различитог карактера – облигационоправи, наследноправни,

породицноправни...

3.- Реч уговор користи се за означавање уговорне исправе која садржи сагласне изјаве воље
уговорника. Тада се говори о „слању“, „потписивању“ и о „броју примерака уговора“.

Облигациони уговор је најчешћи и најважнији извор облигација и има велики значај у

облигационом праву. Помоћу уговора се стварају, мењају или гасе одређене облигације. Они су
снажан инструмент у вези промета роба и услуга.

ПРИНЦИП СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА (АУТОНОМИЈА ВОЉЕ) – ПОЈАМ И САДРЖИНА

Изрази „слобода уговарања“ и „аутономија воље“ су синоними. Слобода уговарања је израз

аутономије воље.

- Слобода уговарања је могућност правних субјеката да својом слободном вољом

стварају правну норму која их обавезује на одредјено међусобно понашање.

- Аутономија воље је слобода сваког појединца да сам, према сопственој вољи обликује
своје правне односе.

Према ЗОО, стране у облигационим односима су слободне у границама императивних прописа,

јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Принцип слободе уговарања састоји се из више различитих слобода. Најважније су:

- Слобода да се уговор закључи или не закључи

- Слобода избора уговорног партнера

- Слобода уређивања садржине уговора

- Слобода избора форме уговора и начина његовог закључења

- Слобода одлучивања о промени и престанку уговора

- Слобода избора меродавног права и друге

ОГРАНИЧЕЊЕ СЛОБОДЕ УГОВАРАЊА

Да би се могла остварити слобода уговарања потребно је да уговорници буду социјално и

економски једнаки. Ове једнакости најчешће нема медју уговорницима, па се слобода
уговарања може злоупотребљавати.

Да би се те злоупотребе спречиле, слобода уговарања је ограничена. Постоји:

1.- Опште ограничење, према којем границу слободе уговарања представљају принудни
прописи, јавни поредак и добри обичаји.

2.- Посебна ограничења која могу бити:

- Обавеза да правни субјекти који имају монополистички положај на тржишту закључе

одговарајуце уговоре. Ту обавезу имају сва предузећа која врше тзв. јавне службе – јавни
превоз путника и робе, комуналне услуге, ПТТ услуге.

- Слобода избора уговорног партнера ограничена је у корист лица која имају право
првенства (нпр, право прече куповине).

- Захтев да треће лице да сагласност за закључење одређеног уговора (нпр, сагласност

неког државног органа или физичког лица)

- Слободу уговарања ограничава и форма коју закон тражи за закључење неке врсте
уговора.