Димитрије Димо Вујовић је био југословенски и црногорски историчар

универзитетски професор и члан Црногорске академије наука и умјетности од њеног

оснивања 1973. године. Рођен је у околини Цетиња, конкретно у Добрској Жупи 07.
новембра 1922. године, а упокојио се 27. маја 1995. године у Подгорици.Основно,
средњошколско, и високошколско образовање је стекао на Цетињу, где је 1941. године
завршио Гимназију, а потом и Вишу педагошку школу на којој ће једно време и
предавати. После завршетка Више педагошке школе Вујовић отпочиње студије Историје
на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 1954. године. Доктор
историјских наука постаје на Филозофском факултету у Сарајеву 1961. године, одбраном
докторске тезе Уједињење Црне Горе и Србије.

Био је директор Историјског института Црне Горе у периоду од 1959. до 1978.

године, такође је председавао Савезом друштва историчара Југославије од 1969. до 1973.
године, а од 1982. до 1988. године био је професор Опште историје на Филозофском
факултету у Никшићу. Као руководилац Издавачке куће Народна књига на Цетињу
заслужан је за покретање неколико историографских часописа, као и за уређивање разних
историографских радова.

Његово научно интересовање је базирано на проучавању политичке историје Црне

Горе у ХIХ веку и на почетку ХХ века, а посебно на проблему уједињења Црне Горе са
Србијом 1918. године, те је он свој историографски рад посветио писању радова који су се
бавили управо овим процесима и догађајима. Грађу потребну за један темељан и
свеобухватан историографски рад проф. Вујовић је налазио по библиотекама и архивама
широм Европе, а посебно у Риму и Паризу, у којима је највише боравио на својим
истраживачким путовањима и у којима се налази највише сачуване грађе о његовој
интересној сфери.

Поред књиге Уједињење Црне Горе и Србије која се темом уједињења две српске
краљевине, и проблемом начина на који је оно изведено, бави на свеобухватан начин,
Вујовић је написао и радове који се баве само једним сегментом тог целокупног процеса
уједињења и политичких чинилаца у том процесу. Његови најзначајнији историографски
радови су Црногорски федералисти 1919 – 1929. (1981. године) у којем се бави
политичким чиниоцима који су се противили начину на који је извршено уједињење после
Великог рата а тематски веома блиска претходној је књига Прилози изучавању
црногорског националног питања (1987. године) која се на историографско-филозофски
начин бави комунистичким схватањем вишанационалног карактера југословенске државе.
Инсистирање комунистичких доктрина о народносној посебности Црногораца Вујовић прати
тумачењем да су Црногорци људство српског рода које прати двострука друштвена свест—
општа и основна српска и завичајна и посебна црногорска.

Подгоричка скупштина из 1918. године је по одлукама донетим на њој веома

значајна , па је Вујовић детаљно проучава, анализира и на послетку пише књигу
Подгоричка скупштина 1918. која је штампана 1989. године. У њој се могу прочитати
интегрално наведене белешке скупштинских излагања, као и детаљно објашњене све
појединости.

Спољнополитичка историја Црне Горе

Други тематски круг Вујовићевих истраживања чине студије о спољнополитичкој историји

црногорске државе. Користећи, поред црногорске, грађу италијанске и француске
провенијенције настојао је да испита развој спољнополитичког положаја Црне Горе од друге
половине 19. века до 1918. године. Књига Црна Гора и Француска 1860—1914. испитује развој
црногорско-француских односа. У књизи Ратна сарадња Црне Горе и Француске 1914—
1916. дао је преглед ратног савезништва између Француске и Црне Горе током двогодишње
борбе Црне Горе у Првом светском рату на страни сила Антанте. Поглед масона на национално
питање у Француској и Италији и њихов однос према југословенском уједињењу дао је у
књизи Француски масони и југословенско питање 1914—1918. (1994). Ту је показао да су
француски масони сматрали као један од важних ратних циљева Првог светског рата и
стварање дражве Срба, Хрвата и Словенаца. Пре ових опсежних студија о спољнополитичкој
историји Црне Горе настала је његова књига Кнегиња Даринка—политичка ативност. Прилог
историји Црне Горе 1855—1867. (1968). Ту је с једне стране дао прилоге о женидби књаза
Данила, улоге кнегиње Даринке за његова живота и њима разрешио многа мања питања из
црногорске историје, а са друге стране је наговестио своје опсежно бављење дипломатском и
спољнополитичком историјом Црне Горе. Библиографија Вујовићевих радова објављивана је у
два наврата: први пут у Споменици ЦАНУ (Титоград, 1983), а потом у раду М.
Аџића Библиографија академика Димитрија Дима Вујовића (Научно дјело академика Димитрија
Дима Вујовића, Подгорица 1994).
Предговор 14. стр.

Нужност уједињења ЦГ и Србије не лежи у личности и владавини краља Николе, како се то

апострофирало све до времена настанка књиге Дима Вујовића , већ у друштвено економским и
политичким односима у којима се ЦГ налазила, и због којих више није могла да опстане
самостално.